Marija Magdalena na Oplencu

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Marija Magdalena na Oplencu

Počalji od MustraBecka taj Pon Maj 31, 2010 10:25 pm


Загонетна „Тајна вечера”
Марија Магдалена на Опленцу
Какве би закључке извео Ден Браун, аутор култне књиге „Да Винчијев код”, да је, којим случајем, посетио Задужбину краља Петра I Карађорђевића, зато што се у њеној музејској поставци чува чудесна, у седефу урађена, тродимензионална икона, готово „слика и прилика” истоименог Леонардовог дела




Лако је разумљиво зашто Браун није стигао на Опленац, али граничи се с невероватним да се нико од толиких посетилаца опленачке Задужбине, а годишње их буде и до сто педесет хиљада, није досетио да чудесни рад који се чува на Опленцу, на таласу светске помаме за Брауновим делом, на овај или онај начин повеже с Леонардом, с наводним тајним кодом његове слике.
Упркос томе, можда још није касно да се драгоценост смештена под сводове Задужбине Петра I уздигне као предмет опште пажње, као циљ ка коме ће кренути бар део оне реке ходочасника, знатижељника који не престају да се сливају у миланску Санта Марија деле Грације, откако је Ден Браун објавио своју књигу 2003. године.
Уништена током неколико векова, изједана влагом тек што је била завршена (1497), Леонардова „Тајна вечера” преживела је до данас, упркос томе што је у тој просторији била смештена Наполеонова коњушница или што су савезничке бомбе 1943. године падале око тог манастира.
После вишегодишњег поступка радикалног реновирања, започетог 1986. године, од 1990. слика је поново доступна погледима публике.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Marija Magdalena na Oplencu

Počalji od MustraBecka taj Pon Maj 31, 2010 10:26 pm

Жена без браде

У приближно исто време (1992) обновљена је и Задужбина краља Петра I на Опленцу. Тродимензионалну седефну „Тајну вечеру” од тада могу да виде сви посетиоци задужбинског комплекса. Тако је настала и могућност за истраживање готово невероватне, драматичне историје опленачке „Тајне вечере” која ће, сасвим сигурно, тек да привлачи пажњу истраживача.
Прича почиње 1924. године када је у посету краљу Александру I Карађорђевићу дошао јерусалимски патријарх Дамјан, који је на челу ове православне цркве био од 1897. до 1931. године. У оно време Јерусалимска патријаршија суочавала се с великим тешкоћама, па је тражење помоћи и подршке од братске Српске православне цркве, али и од краља Александра Карађорђевића, довело патријарха Дамјана у Београд.
Као нарочити знак уважавања домаћина, он је у нашу престоницу донео и два изузетна монашка рада, вајарске приказе библијског мотива успостављања свете тајне причешћа, еухаристије, односно „Тајне вечере”. Због библијског мотива назван иконом, један од ових вајарских радова патријарх Дамјан поклонио је краљу Александру, а други Српској патријаршији.
Смештен у до ситница урађени, опчињавајући рам (око 80 X 60 центиметара), сам мотив „Тајне вечере”, израђен у изванредном маниру, исклесан у седефу, као да се у новој форми преселио с Леонардове знамените слике. Виртуозна пластика, до детаља јасна представа једног драматског тренутка, праћена дубоком перспективом, посматрача држе прикованог у месту.
После „Да Винчијевог кода” посматрач не може а да не примети с каквом је тачношћу представљен лик апостола Јована, десно од Исуса Христа, чије тумачење је Ден Браун ставио у само средиште свог романа.
Као што је познато, Браун тврди да је то, у ствари, лик Марије Магдалене, којом је Исус Христос био ожењен, при чему се позива на два апокрифна јеванђеља - „Маријино јеванђеље” и „Филипово јеванђеље” - али и на друге дуго пренебрегаване изворе.
Браун тврди да је Леонардо да Винчи овом сликом пренео познавање тајне да су Исус и Марија Магдалена били венчани и да је Марија уједно била и свети грал. Положај Исуса и Марије твори слово „M” као и слово „V”, а оно је симбол женског тела - утробе или чаше. На Леонардовој слици чаше нема, што сведочи да је он желео да људи схвате да је Марија Магдалена путир (чаша) или свети грал у коме се чува Христова крв преко њихових заједничких потомака, њихове деце.
У низу навода против тврдњи Дена Брауна, много пута је речено да је апостол Јован заиста приказан као феминизирани лик, али да је то учињено сагласно обичајима особеним за ренесансна виђења Тајне вечере, односно апостола.
Исклесано у седефу, лице на опленачкој икони тешко може да се тумачи као мушко. Особа је приказана као жена, што је истакнуто још једним детаљем - међу дванаест апостола једино она нема браду, што у многим разноликостима „Тајне вечере”, од када је она предмет иконописања и сликања, није случај.
Већ на једној од првих слика с овим мотивом, на „Тајној вечери” Андреа дел Кастања (рађеној 1445-1450), чак четири апостола приказана су без браде и бркова, као и на фресци „Тајна вечера” Козима Роселија, осликаној у Сикстинској капели 1482. године.
На Леонардовој „Тајној вечери” без тих обележја приказана су два апостола, а тројица на чувеној Тинторетовој „Тајној вечери” (1592-1594).
Несумњиви изузетак у овом погледу је „Установљавање еухаристије” Јустуса ван Гента, сликаној од 1473. до 1475. године. На њој је само апостол Јован приказан без браде и бркова.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Marija Magdalena na Oplencu

Počalji od MustraBecka taj Pon Maj 31, 2010 10:27 pm

Геринг и Нојхаузен
Ако има неке важне разлике између Леонардове и опленачке „Тајне вечере”, она је садржана у чињеници да се на Опленцу ипак види и путир на столу за којим су Исус и његових дванаест апостола.
Као и многе друге поклоне, краљ Александар је и дар јерусалимског патријарха отпремио у Задужбину на Опленцу којој је основе поставио краљ Петар I Карађорђевић, полажући камен темељац за Цркву светог Ђорђа 24. септембра (7. октобра по новом календару) 1907. године.
„Тајна вечера” пребивала је у миру овог имања све до сахране краља Александра I Карађорђевића, убијеног у атентату у Марсељу 9. октобра 1934. године.
Уз многе друге личности, краљевој сахрани присуствовао је и Херман Геринг, други човек Немачке, у којој је годину и по дана раније Хитлер са својом нацистичком странком дошао на власт.
Прослављени пилотски ас из Првог светског рата, Геринг је тада био председник немачког Рајхстага и командант ваздухопловства, први човек нацистичких јуришних одреда (SA), особа од Хитлеровог неограниченог поверења.
У разговору с Миладином Гавриловићем, управником Задужбине краља Петра, који нам говори о судбини „Тајне вечере”, сазнајемо да је на венцу који је Геринг ставио на одар краља Александра писало: „Нашем великом непријатељу, Немачки рајх.”
Герингова болесна амбициозност, частохлепље и немилосрдност, преплетени с грандоманским идејама, уз остало и болесном жељом да себи обезбеди ореол великог поборника и зналца уметности, били су већ тада врло добро познати.
Данас можемо претпоставити шта му је било на уму кад је, током боравка на Опленцу, с нарочитом пажњом, међу предметима изложеним у такозваној Петровој кући, где се тада налазила задужбинска дирекција, видео „Тајну вечеру” исклесану у седефу, утолико привлачнију што је створена у мајсторској, монашкој радионици Јерусалимске патријаршије.
„Фасцинантно”, прокоментарисао је Геринг само једном речју ово дело, вероватно у скривеним мислима запитан како би могао да га се дочепа.
Врло је могуће да се тада у Геринговој пратњи налазио Франц Нојхаузен, личност од његовог великог поверења, привредни и финансијски стручњак, мешетар изразитих талената, корупционаш и немачки обавештајац, који се доселио у Београд као заступник немачких индустријских предузећа 1929. године. Нојхаузен се настанио у Кнез-Михаиловој 7, у згради „Руског цара”, а после две године прешао је преко пута, на адресу Кнежев споменик 5, у зграду „Риунионе”, у чијем се приземљу данас налази познати кафе „Код споменика”.
У овом здању, Нојхаузен је крајем 1932. основао „Саобраћајни биро”, неку врсту туристичке канцеларије, иза које се скривао нацистички обавештајни центар у Београду. Тим „туристичким” краком нацистичке обавештајне службе управљао је Гебелс, главни пропагандиста Трећег рајха, а главни оперативац био је Херман Есер.
О размерама те службе и начинима њеног деловања сведочи податак да је од 1933. до 1939. године Гебелс само у Холандију послао на рад више од 20.000 конобарица, а у Енглеску око 14.500 младих жена, својих агената.
У то време Нојхаузен је већ неколико година обављао и дужност немачког конзула у Београду, што је само допринело да развије широку мрежу веза и утицаја, не само у југословенској престоници. Угледни индустријалци и трговци, банкари и политичари, официри и адвокати, чинили су круг особа с којима је Нојхаузен био у непрекидним пословним везама.
Како је изјавио на саслушању у Војном тужилаштву Југословенске армије, 18. септембра 1947. године у Београду, у неколико наврата примљен је и код намесника, принца Павла Карађорђевића.
„Једанпут или двапут поклонио сам ондашњем малолетном краљу малу електричну железницу и један модел топа, а кнезу Павлу вазе од порцелана”, изјавио је у истрази поменутог дана Нојхаузен.
С његовим „Саобраћајним бироом” избио је у пролеће 1940. године озбиљан скандал. Тада је југословенска влада одбила издавање виза за чак 15.000 немачких туриста, наводних туриста, у ствари у већини војника, инжењера и техничара, шпијуна чији су кофери скривали најсавршеније фотографске апарате, јаке двогледе и радио-отпремне станице. Своју првобитну одлуку југословенска влада ипак је променила, за шта се лично залагао поменути Херман Есер, који је тим поводом допутовао у Београд и приволео своје саговорнике да немачким „туристима” изађу у сусрет. Свакако је и у томе важну улогу одиграо Франц Нојхаузен.
Прошло је од тада годину дана, да би 6. априла 1941. нацистичка Немачка напала Краљевину Југославију чија је територија убрзо раскомадана.
У окупираној Србији Франц Нојхаузен именован је за генералног опуномоћеника за привреду, с неограниченим овлашћењима. Иза ове функције скривала се оперативна улога првог човека сложене нацистичке машинерије, подређене директно Герингу, за финансијску и привредну пљачку окупиране земље, за експлоатацију њених рудних богатстава, пољопривредних производа, културних и уметничких вредности.
Осим овога, Нојхаузен је био и опуномоћеник за металне руде на југоистоку. Колико је и какво поверење у њега имао Геринг, може се наслутити из чињенице да је Нојхаузену дао и партијски генералски чин у Националсоцијалистичкој ваздухопловној организацији (NSFliegerkorps).
Петрова кућа
Здање на Малом Опленцу, познато под називом Петрова кућа - грађено о трошку краља Петра, од 1910. до 1912. године, по пројекту архитекте Косте Јов. Јовановића и смештено уз Цркву светог Ђорђа - првобитно је било намењено становању свештеника. У њега се ипак уселио краљ Петар И, који је ту имао и радни кабинет, а у лепо опремљеном салону примао је госте. После његове смрти 1921. године, у тај објекат уселила се дирекција задужбинског имања. Ту је смештена и значајна музејска поставка с „Тајном вечером”.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Marija Magdalena na Oplencu

Počalji od MustraBecka taj Pon Maj 31, 2010 10:28 pm

Пут путује 16 сандука
Сам Нојхаузен појавио се на Опленцу већ 3. маја 1941. године. У његовој пратњи била је група стручњака обучених за процену уметничких вредности и архивске грађе, очигледно одлично обавештених о драгоценостима које су већ дуже од двадесетак година похрањиване на задужбинском имању Карађорђевића.
Тог дана било је јасно шта се скривало иза оне Герингове речи „фасцинантно” када је 1934. године стајао пред „Тајном вечером” урађеном у Јерусалимској патријаршији.
Нојхаузен је драгоценост упаковао у посебни сандук, с нарочитом заштитом, и онда „Тајну вечеру” послао Херману Герингу у Берлин, да украси његову енормно вредну збирку насталу у годинама муњевите пљачке драгоцености и уметнина у окупираним земљама Европе.
Мора да је изузетно задовољство обузело бившег пилотског аса кад се „Тајна вечера” коначно нашла у његовим рукама. Био је то још један доказ његове моћи и сјајан показатељ лакоће с којом се бавио „колекционарством”.
У подухвату пустошења задужбинских драгоцености, Нојхаузен је напунио чак 16 великих сандука и онда их послао у Управу краљевих добара, док је један сандук задржао за себе, али је и њега предао пошто је прво задржао најдрагоценије предмете.
Што се тиче „Тајне вечере”, изузетна драгоценост красила је Герингову збирку до капитулације нацистичке Немачке 9. маја 1945. године.
Самог Геринга амерички војници ухапсили су неколико дана раније, а онда је на суђењу у Нирнбергу, по свим тачкама оптужнице, проглашен кривим и осуђен на смрт вешањем. Поднео је жалбу на пресуду, али она није уважена. После деветнаест дана, 15. децембра 1946. године, прегризао је капсулу цијанида коју је скривао у затворској ћелији, извршивши самоубиство.
Пре две године обелодањено је сведочење ондашњег млађаног америчког војника који је у свом незнању цијанидом снабдео Геринга.
Његов миљеник, Франц Нојхаузен, у то време саслушаван је у војном тужилаштву у Београду да би потом пред војним судом био осуђен на 20 година затвора као ратни злочинац, али је пуштен на слободу 1957. године.
„Тајна вечера”, поклон јерусалимског патријарха краљу Александру I Карађорђевићу, тада се већ поново налазила тамо одакле је Нојхаузен спаковао Герингу у мају 1941. године - на Опленцу.
Прича о повратку такође је на неки начин посебна повест. У сваком случају, представници југословенске војне мисије у Берлину, окупационо подељеном после 1945. године између савезничких сила, у потрази за уметничким вредностима опљачканим током окупације у Југославији, уз остала дела, успели су после силних перипетија да уђу у траг и „Тајној вечери” и да је врате у земљу.
Не треба сумњати да је у том подухвату важну улогу имао и Анте Топић Мимара, гласовити колекционар иза чијег имена се, у ствари, скривао Личанин Мирко Маратовић (Ми-рко Мара-товић. Али, то је тема за неку нову причу.
И ова о коду Леонарда да Винчија на Опленцу већ је довољно узбудљива.

Црква светог Ђорђа
Камен темељац за Цркву светог Ђорђа, с капелом светог Петра у крипти, краљ Петар I положио је 24. септембра (7. октобра по новом календару) 1907. године. Догодило се то, наводи новинар Миле Недељковић у свом раду о Задужбини, „на Краљевдан, како се у народу назива дан спомена, а од Карађорђа посебно негованог култа, Светог Краља Стевана Првовенчаног (преп. Симеона у монаштву)”.
Камен темељац положен је по протоколу примењеном непуних месец дана раније, кад је краљ Петар I Карађорђевић, 27. августа, полагао камен темељац за дом Народне скупштине на Батал џамији у Београду.
Пошто је „Политика” потанко известила о ономе што се догодило у престоници, тај напис нас упућује и на оно што се догодило на Опленцу.
„Сребрном мистријом обложио је камен цементом, па је онда прочитао повељу написану на пергаменту, ставио је то у једну металну кутију и то положио у камен темељац. Два Маћедонца у народном оделу метнули су помоћу полуга поврх тога још један камен. Краљ је тада сребрним чекићем три пута ударио по камену темељцу и тиме је церемонија била завршена.”
И иначе недовршена, црква је у Првом светском рату била оштећена. Уз остало, Аустријанци су с ње скинули и однели звона, те су нова постављена 1921. године. Од 1927. до 1932. године радом на иконостасу руководио је познати руски архитекта Николај Краснов, док су годину дана раније, после дугих припрема, почели и радови на унутрашњој декорацији.
Испод целе површине Цркве-маузолеја светог Ђорђа на Опленцу налази се крипта са 39 гробница, наткривених надгробним плочама од дечанског оникса. У овим гробницама до сада је сахрањено осамнаест чланова породице Карађорђевић, док су посебна места у маузолеју добили родоначелник династије вожд Карађорђе и његов унук, ктитор храма, краљ Петар I Карађорђевић. Њихови посмртни остаци почивају у јужној и северној апсиди храма.
У маузолеју су сахрањени припадници шест генерација Карађорђевића. Уз вожда и краља Петра И, још два владара, кнез Александар и краљ Александар I.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Marija Magdalena na Oplencu

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu