Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Boemija beogradske Moskve

taj Čet Jan 29, 2009 12:50 am
Palata “Rosija”
(Marko i Dušan Lopušina)

TE 1906. godine Igor Rahmanjinov komponuje svoju drugu simfoniju, slavni pisac Karduči dobija Nobelovu nagradu za poeziju, a u Beogradu počinje da niče velelepna palata. U centru srpske prestonice, na samo stotinak metara od kraljevskog dvora, na Terazijama, počelo je da se pokazuje najveće privatno zdanje u Srbiji, koje je na svojim zidovima imalo napis: Palata “Rosija”.
Gradnja palate je otpočeta u proleće 1904. na uglu Kralj Milanove i Balkanske ulice, na imanju gospodina Svetozara Vukadinovića. Kako je zabeležio Dimitrije C. Đorđević, hroničar starog Beograda, kuću Boška Tadića posle njegove smrti nasledila je gazdarica Stana Boškova, kako su je zvali Beograđani. Ali, ona je ubrzo prodala kuću, pa su njeni novi vlasnici postali kafedžije Bogosav i Miloš Marjanović. Kao vispreni poslovni ljudi, braća Marjanović su kuću pretvorila u han, odnosno u kafanu i konačište za putnike namernike i trgovce, koji su poslom dolazili u prestonicu.
Branislav Nušić, hroničar beogradskih zbivanja, je zabeležio da je pravi kum bio Stanislav Kaćanski, koji je dao ime hanu i kafani “Velika Srbija”, jer je tu dolazila, kako je pisao Nušić, “srpska gospoda da pije bermet i da se napaja rodoljubljem”. Što znači da se u kafani dosta govorilo o politici i prilikama u Srbiji.
U kafanu “Velika Srbija” stalno je, pored Nušića, dolazio i Stevan Sremac.
Niški pisac je voleo vino, flautu i kafanske pevačice. Kada je primljen u Srpsku akademiju nauka, novinari su ga lepo opisivali: - Vazda čist, ruke, kosa, lice. Pazio je na odelo, na kroj. Kravatu je nosio meku i svilenu. Cipele šiljaste. Svi su se u kafani divili tim cipelama. Šešir mek i nakrivljen na stranu. Pažljivo je savijao cigaretu. Podsmevao se onome ko je nosio zdepasto skrojen kaput, rečima:
“Izgleda kao žandarm u civilu!”
Sremac je bio beskrajno duhovit, pa je jednom u kafani zadirkivao profesora Aleksandra Belića, koji je bio kratkovid.
Uvek kad je ručao, profesor se saginjao do tanjira, a Sremac bi ga pitao:
- Šta radite, profesore?
- Ručam, gospodine Stevane!
- A ja pomislio da opravljate sat!
Braća Bogosav i Miloš Marjanović su han preprodali gospodi Mitru Vrankoviću i Nikoli Vučkoviću, prestoničkim trgovcima, a ovi su ga prodali gospodinu Svetozaru Vukadinoviću, uglednom direktoru Srpskog brodarskog društva.
Prva ideja gospodina Vukadinovića je bila da han “Velika Srbija” pretvori u svoju porodičnu kuću, ali zbog događaja u samom Beogradu, to nije ostvareno.
Voljan da radi, on tada dođe na ideju da dovede neko rusko osiguravajuće društvo u Srbiju.
I on ode u Rusiju da traži jedno takvo društvo. Ali, to nije bio lak posao. Glavni direktor društva “Rosija” Roman Ivanovič Poicl shvatio je Vukadinovićevu ideju i pristao na nju.
- Koliko bi takva kuća trebalo da košta? - upita direktor Poicl.
- Milion dinara - odgovori Vukadinović.
- Mi u Rusiji, gospodine, računamo samo na rublje. Neka košta milion rubalja - odgovori mu Roman Ivanovič Poicl, smejući se.
I, tako je rođena palata “Rosija”, današnji hotel “Moskva”.

DRŽAVNI ARHITEKTA
KONKURS za zgradu osiguravajućeg društva “Rosija” u Beogradu bio je raspisan 1905. Prvu nagradu na konkursu dobio je zagrebački arhitekta Viktor Kovačić, dok je Jovan Ilkić dobio drugu nagradu. Ipak, direkcija osiguravajućeg društva “Rosija” odlučila se za Ilkićev projekat. Jovan Ilkić je bio dvorski arhitekta, Zemunac koji je znatno uticao na razvoj arhitekture u Srbiji u poslednjoj četvrtini 19. i početkom 20. veka.

MONOGRAFIJA
RASKOŠNU monografiju o prvom i jednom od najlepših srpskih hotela priredili su Marko i Dušan Lopušina. “Novosti” prenose najzanimljivije delove iz monografije, koja svedoči o tome kako se u ovom hotelu stvarala, beležila i pisala istorija Srbije u 20. veku.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Boemija beogradske Moskve

taj Čet Jan 29, 2009 12:51 am
MESTO na kome je započeta gradnja palate bilo je najlepše na terazijskom platou. Izdignuto na savskoj i dunavskoj padini, mesto se videlo i sa austrougarske strane.
Kada su radovi počeli u martu 1905. veliki broj Beograđana je dolazio da gleda temelje budućeg zdanja na Terazijskom trgu. U temelj su postavljene 82 drvene grede duge po pet metara i debele po 30 centimetara, zatim 30 vagona varenog gvožđa u šipkama, dugim do devet metara, 10 vagona tvrdog ripanjskog granita i kamena. Preko svega toga postavljena je betonska ploča debela 2,2 metra. A na toj ploči nazidana je palata “Rosija”.
Zidanje ciglama otpočelo je tek u proleće 1906. Radove na hotelu je izvodio građevinar Karlo Knol sa zidarima iz Crne Trave. Nadzorni inženjer bio je arhitekta Jovan Ilkić. Palata je građena timski. Radovima za armirani beton rukovodio je arhitekta Matija Šnajder.
Graditelj je bio Karlo Knol, čovek koji je uveo modernu gradnju u Srbiju. Novo u arhitekturi Beograda od vremena Kneza Mihaila, koji je zaslužan za njegov urbanizam, bile su baš asimetrične građevine sa uticajem vizantijskog građenja, ali i sa preuzimanjem morfologije i strukture novih stilova.
Karlo Knol je uradio vijugave linije, floralne ornamente, asimetričnu konstrukciju, vitke prozore, erkere koji izdužuju zidno platno i nezaobilazne ženske maske orijentalne inspiracije. Sve su to obeležja evropske secesije koja svoje prve korake započinje delima zanatlija u metalnim ukrasnim ogradama ferforžeima, vratima, posebno gvozdenim gelenderima unutrašnjih stepeništa da bi se prenela na dekoraciju fasade.
- Zgrada je zidana u čistom imper-stilu. Cokl je izrađen od najboljeg srpskog ripanjskog granita, a sav parter do prvog sprata obložen je pravim švedskim crvenim granitom. Cokl i taj švedski granit koštali su više od 150.000 dinara. Spoljni zidovi od prvog sprata pa do krova obloženi su fino izrađenim žućkastim pločicama od mijodike, a ukrašeni
su ornamentima zelene boje, takođe od mijodike i od bronziranog bakra, zabeležio je hroničar.
- Hotel “Moskva”, objekat po kome se raspoznaje grad, pojavio se na pragu 20. veka kao znak napretka Beograda i njegovog stremljenja ka savremenom svetu - zapisao je arhitektonski stručnjak Željko Skalamera.
Izgradnja palate “Rosija” bila je velika ruska privredna, ali i politička investicija u Srbiji, što nije baš bilo po volji velikim silama. Zato su vlasti u Srbiji, pa i sam monarh Petar Prvi Karađorđević, izbegavale da pompezno i javno otvore palatu “Rosija” za javnost. Ta svečanost je izvedena iz dva dela, da ne bi imala isključivo politički značaj.
Na Srpsku novu godinu 14. januara 1908. uz svirku dvorskog orkestra, kralj Petar Drugi Karađorđević je otvorio palatu “Rosija” sa kafanom “Moskva”.
Tadašnje “Večernje novosti” tog 15. januara 1908. objavljuju sledeću, danas već istorijsku, vest: juče pre podne posetilo je Njegovo kraljevsko veličanstvo kralj u pratnji svojih ađutanata novu palatu Društva ‘Rosija’. Njegovo kraljevsko veličanstvo dočekali su pri glavnom ulazu direktor beogradske filijale Društva g. Svetozar Vukadinović i društveni arhitekt g. Vladislav Karlović iz Beograda. Njegovo veličanstvo pregledalo je sa interesovanjem sve prostorije, kako hotel, tako kafanu, restoran, stanove i kancelarije društvene. I izrazilo je svoje puno priznanje i dopadanje, poželevši Društvu ’Rosija’ svaki uspeh.”
Svečano otvaranje i veselje obavljeni su i 17. januara 1908. uz koncert Kraljeve garde. Za to je bio dat oglas u beogradskim novinama.
Povodom otvaranja palate “Rosija” 17. januara 1908, održan je i svečani prijem, sa početkom u 20 časova. I taj događaj su novine zabeležile, pa je “Večernji list” pisao:
“Gostionica ’Moskva’ je bila puna gostiju, toliko da nije bilo mesta, iako se na ulazu plaćalo 1 dinar.”
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Boemija beogradske Moskve

taj Čet Jan 29, 2009 12:52 am
KAO i njegov otac Petar Karađorđević, i kralj Aleksandar je za života često dolazio u palatu “Rosija” i na zabave u hotel “Moskva”. Odmah posle svečanosti oko otvaranja palate “Rosija”, kafana “Moskva”, koja je bila celom dužinom u prizemlju prema Terazijama, počela je da radi.
Tadašnje novine su objavile oglas hotela u kome se nudi kompletan ručak ili večera za samo dva dinara. Na jelovniku su za ručak bila supa, konsome ili bela riba sa majonezom, pečenja, testa, sir i kafa, a za večeru ribe sa tartar sosom, biftek garniran, testa, sir i kafa. A od pića, nudila su se najbolja strana vina, odlično karlovačko belo i “burgundac”. Točilo se i “plzensko” pivo i minhenski “španen”.
- Palata “Rosija” je ukras Beograda i ponos našeg hotelijerstva - govorili su prvi gosti koji su kročili u kafanu ovog hotela.
U gostionici “Moskva” 1908. je svirala bečka muzika, što ponekad pijanim gostima nije bilo po volji. Tako je 3. februara “trojac” zagrejanih električara, koji je iz restorana hotela “Palas” doveo svoju muziku, napravio džumbus i napao bečki orkestar. Direktor palate “Moskva” Svetozar Vukadinović morao je lično da interveniše i da sprečava da se ovaj incident ne pretvori u veliku tuču.
U kafani se svirao i američki džez, pa je sala uvek bila puna. Najpre je do 13. aprila 1908. godine svirao orkestar “dobro izvežbanih srpskih Cigana”. To je, pisale su novine, činio “gostioničar po volji gostiju, koji hoće srpsku muziku”.
A kada je uprava hotela odlučila da 4. jula 1908. otvori prvu terasu na terazijskom trotoaru, Beograđani su to oduševljeno propratili. Oko stolova na terasi su postavljene saksije s cvećem. A zbog gužve, “postavljena je i metalna ograda, da ne može preko reda da se ulazi u kavanu”.
Kao veoma
modernu ponudu hotel “Moskva” u palati “Rosija” je nudio posetiocima srpske, ruske, bugarske, češke, nemačke, engleske, italijanske i francuske listove, “po umerenoj ceni”.
Drugi incident je izbio mesec dana kasnije, kada se hotel “Imperijal” pobunio zašto se kafana “Moskva” oglašava da služi čuveno Dreherovo pivo, kada za njega nema licencu. Čak se i fabrika piva iz Pešte pobunila, ali se ispostavilo da je to bila samo reakcija hotela “Imperijal” na žestoku konkurenciju iz kafane “Moskva”.
- Gostionica “Moskva” je Beograđanima i gostima nudila rusku impresivnost, ali uz kapuciner i atmosferu bečko-peštanskih restorana i kafana. U njoj su se zato Balkanci osećali podjednako i Evropljanima. Zato se i govorilo da je “Moskva” hotel i gostionica sa šarmom, u koji ne treba sumnjati - svedoči arhitekt Aleksandar Milenković u svom eseju koji je nazvao “Saga o jednom hotelu”.
Prvi znameniti hotelski gosti su bili ruski knez Lav Lovanov Rostovski sa suprugom, a zatim i Rajna Karastojanova, poznata operska diva iz Bugarske. Knez Rostovski je bio ruski ambasador u Crnoj Gori i veliki poštovalac srpskog naroda i dinastije Karađorđević, dok je operska pevačica Rajna Karastojanova bila svetski priznata primadona.
Sledeći gosti hotela bili su turski carinski činovnici, koji su pristigli vozom iz Soluna. Njih su dočekali turski ambasador Azarjan i ministar spoljnih poslova Milenković, koji su bili i domaćini svečanog banketa u hotelu “Moskva”, na kome je učestvovalo mnogo ministara i diplomata.
Posebno veliko interesovanje Beograđana izazvalo je gostovanje francuskog izaslanika De Fransa, kojem je narod, dok je odsedao u hotelu, ispod prozora klicao:
- Živela Francuska!
A, De Frans je odgovarao:
- Živeli Srbi!
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Boemija beogradske Moskve

taj Čet Jan 29, 2009 12:52 am
HOTEL “Moskva” i njegove gostionice su kao moderno svratište u centru Beograda vrlo brzo postali mesto okupljanja, ne samo poslovnih ljudi i umetnika, već i običnog sveta. Kako se nalazila u blizini zgrade Vlade, Narodne skupštine i dvorova, kafana “Moskva” je bila ugodan kutak za predah ljudi iz politike.
- “Moskva” je oduvek bila poznata, pre svega, po svojim gostima, jer su u njenoj kafani između dva svetska rata sedeli uzvanici, gosti i posetioci od renomea. Hotel je imao tri nivoa, koji su bili odeljeni stepenicama.
Na prvom su sedeli članovi Vlade i Skupštine, na drugom diplomatski kor, a na trećem “bežanija”, odnosno oficiri i običan svet. Bili su toliko daleko od šanka da su konobari morali da “beže” da bi stigli do ovih najskromnijih posetilaca kafane i hotela - govorio je Trifun Subotić, bivši generalni direktor hotela.
Jedan od najznačajnijih gostiju “Moskve” bio je srpski ministar, kasnije i premijer Nikola Pašić.
U elegantnoj gostionici hotela znalo se u kom kraju sede članovi Narodne skupštine, a gde je sto kraljevog miljenika i srpskog premijera Nikole Pašića.
Predsednik srpske vlade postao je prvi put 1891, a ministar inostranih poslova Srbije i predstavnik srpske vlasti u Petrogradu 1892. Po povratku iz Rusije, uključuje se u politički život 1901, a posle ubistva Aleksandra Obrenovića i povratka na vlast dinastije Karađorđević, 1903, Nikola Pašić ponovo preuzima vođstvo Radikalne stranke. Predsednik vlade drugi put postaje 27. novembra 1904. Na ovom položaju je, uz tri prekida i tri rata, bio sve do smrti, 1926. godine.
U burnim vremenima koja su predstojala, palata “Rosija” i hotel “Moskva” su bili ujedno i stradalnici i pobednici, jer su gordo podneli tri velika rata.
Kada je u Bukureštu 10. avgusta 1913. potpisan mir između Srbije i Bugarske, srpska delegacija sa Nikolom Pašićem, vratila se u Beograd. Narod
joj je priredio veliki doček na Terazijama, ispred hotela “Moskva”, u kome je odseo član delegacije đeneral-serdar Janko Vukotić. Tada se još nije slutilo da će kafana hotela “Moskva” postati posebno popularna, upravo zbog serdara Janka Vukotića.
U prvom balkanskom ratu Janko Vukotić komandovao je Istočnim odredom, posebno se istakavši u operacijama u Sandžaku i Metohiji, pa je ubrzo postao načelnik štaba Vrhovne crnogorske komande. U Drugom balkanskom ratu predvodio je Crnogorsku diviziju, u okviru Prve srpske armije, protiv bugarskih snaga.
Srpski narod je umeo da se oduži brigadiru Janku Vukotiću za njegovo junaštvo. U vreme kada su Srbija i Crna Gora bile odvojene države, Janko Vukotić je stigao u Beograd, 8. oktobra 1908. godine. Još na železničkoj stanici dočekala ga je masa ljudi s pesmom “Onamo, 'namo”.
Pravo sa železničke stanice Janko Vukotić se uputio u hotel “Moskva” gde je odseo. Odatle je krenuo u Beli dvor da se vidi s kraljom Petrom i, kasnije, s premijerom Nikolom Pašićem. Tu, pred hotelom “Moskva”, okupilo se nekoliko hiljada ljudi i zapevalo “Doline tutnje”. Onda se na balkonu palate “Rosija” pojavio lično brigadir Janko Vukotić, i okupljenom narodu rekao: - Hvala vam, braćo! Srećan sam što mi je u deo pala retka čast da u ovim značajnim prilikama donesem vam iskren bratski pozdrav od braće Crnogoraca! Ujedno, uveravajući vas da je taj pozdrav srdačniji danas, nego što je ikada dotle bio, ako je to moguće!
S obzirom na to da nije imao muškog potomka stasalog za boj, proslavljeni vojskovođa Janko Vukotić je u sve okršaje uvek vodio svoju kćerku jedinicu.
I kasnije, kada je dolazio u Beograd, uvek je odsedao u hotelu “Moskva”, a svoje prijatelje je primao u gostionici, tako da je ova beogradska kafana još tada po vojvodi Janku Vukotiću dobila narodno ime - “crnogorska ambasada”.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Boemija beogradske Moskve

taj Čet Jan 29, 2009 12:53 am
U PREDVEČERJE Prvog svetskog rata, dok su se još sređivale prilike na Balkanu, gost Beograda i premijera Nikole Pašića bio je njegov grčki kolega Venizelos. Dolazak grčkog premijera, u januaru 1913, bio je deo mirovnih pregovora u Londonu, pa je zato Venizelosu dat važan politički značaj. Sa stanice, premijer Vanicelos je odvezen u hotel “Moskva” da se pripremi za audijenciju kod srpskog ministra, predsednika vlade Nikole Pašića i, potom, kod kralja Petra Karađorđevića.
Sutradan, 23. januara 1913, tačno u podne, premijer Nikola Pašić je u najvećem salonu palate “Rosija”, pokrivenom pirotskim ćilimima, priredio vitaminski doručak za premijera Venizelosa, koji je trajao puna tri sata.
Grčki premijer je bio još pod utiskom svog susreta sa kraljem Petrom Karađorđevićem, pa je srpskim delegatima rekao: - Doživeo sam retko zadovoljstvo da prvi put vidim jednog srpskog suverena. Ljubaznost Njegovog veličanstva je ispunila moju dušu zahvalnošću. Idem u Atinu preko Skoplja, i pokušaću da obiđem Srpsku vojsku. Ja mislim da rat neće dugo trajati!
Već u avgustu, Srbi su na Terazijama i ispred hotela “Moskva” i “Balkan” slavili mir. Prvog dana rata Beograd se sam branio, vojske nije bilo, jer još nije bila mobilisana. Između ostalog, bombama su razoreni Električna centrala, Fabrika duvana, dvor, a hotel “Moskva” bio je sav izlupan.
Profesor Dragoljub Pavlović, pasionirani fotograf, snimio je te godine hotel “Moskvu”. Na njegovoj fotografiji se vidi da su austrijske bombe pale na zadnji deo hotela, i srušile apoteku porodice Viktorović i Patrijaršijski dom.
Opis okupacije i granatiranja palate “Rosija” i njenog hotela “Moskva” nalazimo u romanu “Pokošeno polje”, književnika Branimira Ćosića: ’Moskva’ bi opravljena, rupe od granata nekako zazidane, kafana počišćena i proglašena za oficirsku kasinu. U njoj se pojaviše kolači, bela kafa sa kremom, kelneri u belim kaputićima i krutim ogrlicama
...”
Agonija Beograda trajala je tri godine. U vreme Prvog svetskog rata, hotel “Moskva” su koristili bečki okupatori za smeštaj visokih oficira i komandanata. Probojem Solunskog fronta, Srpska vojska i delovi savezničke vojske oslobodili su Beograd 1. novembra 1918. godine.
Nikola Pašić, kojeg su oslovljavali sa - ministar predsednik, koji je s članovima Vlade izbegao na Krf i vratio se u Beograd i svoju omiljenu kafanu “Moskva”, u politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: “Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo”.
Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu. Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Arčibald Rajs, u knjizi “Čujte, Srbi!”, zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu, koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu, i bančio je po Parizu.
Nikola Pašić je redovno svraćao u “Moskvu”. Imao je svoj sto za kojim je pio isključivo kafu i ostavljao kelnerima bakšiš. Pričalo se da je za susednim stolom sedeo njegov sin Radomir.
Na svaku sednicu Vlade premijer je odlazio tek pošto bi u “Moskvi” popio kafu. I uvek bi, ma koliki bio ceh, konobarima ostavljao bakšiš od pola dinara. U isto vreme, njegov sin Radomir je, za razliku od starog Pašića, ostavljao bakšiš od jednog dinara. Kada se jedan od konobara osmelio i pitao Nikolu Pašića zašto daje manji bakšiš od sina, on mu je odgovorio: “Da sam i ja sin Nikole Pašića i ja bih davao toliki bakšiš.”
Srpski premijer je voleo atmosferu visoke elegancije koju je pružala palata “Rosija”. Zato je i voleo da posle uspešnih političkih poslova, slavi u hotelu “Moskva”. Tako je bilo i novembra 1922, kada su, posle konferencije Male antante u Beogradu, članovi delegacija iz Poljske, Velike Britanije i Kraljevine Jugoslavije bili na prijemu u hotelu “Moskva”.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Boemija beogradske Moskve

taj Čet Jan 29, 2009 12:53 am
Interesantno je da su premijer Nikola Pašić i veliki srpski komediograf Branislav Nušić imali dve zajedničke strasti. Prva je bila kafana hotela “Moskva”, a drugo je bilo srpsko novinarstvo i književnost.
U kafanu “Moskva” čuveni pisac Branislav Nušić dolazio je zbog tradicije. Pre njenog postojanja sedeo je na istom mestu, ali u hanu “Velika Srbija”. U novom zdanju, Nušić je u svojstvu člana Odbora za podizanje spomenika u Beogradu pravio listu svojih predloga.
I na prvo mesto predložio podizanje monumenta kralju Petru Karađorđeviću, i to na dva mesta, pred Narodnom skupštinom i na Terazijama, pred hotelom “Moskva”. Spomenik Karađorđu, predlagao je Nušić, treba podići na Kalemegdanu. I Pobedničku kapiju kod “Zvezdare”, na početku Banjice.
Početkom februara 1911. godine u Beogradu je na inicijativu Branislava Nušića reorganizovano Srpsko novinarsko udruženje, čije su kancelarije bile smeštene na prvom spratu palate “Rosija”. Na prvom sastanku udruženja 21. februara konstituisana je uprava u koju su izabrani Branislav Nušić, predsednik, potpredsednici Borivoje Popović i Mile Pavlović, Milan Đorđević za sekretara i Ivan Ivanić. A za blagajnike Pera Despotović i Naum Dimitrijević i knjižničar Branko Lazarević. Za počasnog predsednika ovog novinarskog udruženja, na predlog samog Nušića, izabran je premijer Nikola Pašić.
Kongres Sveslovenskog saveza novinara i pisaca održan je u hotelu “Moskva” 28. juna 1911. uz učešće trideset delegata iz 15 država. U svom zaključnom govoru Nikola Kašiković, glavni urednik “Bosanske Vile”, rekao je: - Zagrlimo se, braćo, u lepom Beogradu, toj prestonici, Pijamontu celog srpstva i južnog slovenstva!
Niko ne zna čija je bila ideja da se Branislav Nušić 1922. angažuje za šefa parade,
odnosno da režira svadbu kralja Aleksandra Karađorđevića i princeze Marije iz Rumunije, kojoj se divio čitav svet.
- Nušić je majstorski režirao pozorišnu predstavu izvan pozorišta, jednu srpsku svadbu je preveo u spektakl kome su se i u Evropi divili.
U Nušićevoj javnoj koreografiji su sokolice i sokoli bili vrlo važni. Oni su bili postavljeni u živi lanac koji se rastezao od dvora preko Terazija, pored hotela “Moskva” do Saborne crkve, na svakih deset metara stajali su naizmenično devojka i momak.
Mladenci su stigli u Sabornu crkvu pred patrijarha Dimitrija tačno u 11 i četvrt. Njihova svečana kola dovuklo je šest krasnih belaca. Kralj je bio obučen u paradnu đeneralsku uniformu, sa svim dekoracijama, delovao je čilo. Kraljica je nosila belu haljinu, dugačkog šlepa.
Na glavi je imala mladenački venac od mirte, usađen na drugom vencu od zlatnog tila, koji se zrakasto pružao preko šlepa. Oko vrata je imala širok đerdan krupnih plavih smaragda i dijamanata. Preko ramena je nosila lentu belog orla.
Samo dan i noć uoči venčanja u Beograd je stiglo, putem javnog prevoza, više od 21.000 ljudi.
Kraljevo venčanje privuklo je i filmadžije iz zemlje i inostranstva. Mnogi od njih su svatove, kralja Aleksandra i princezu Mariju, kao i čitavu svadbenu povorku gledali sa balkona i prozora hotela “Moskva”.
Kao komediograf, Branislav Nišić je voleo da sluša narodne šale, pa je tako u kafani “Moskva” upamtio jednu, kojoj se slatko smejao.
“Došao seljak u Beograd, pa pita nekog prolaznika, gde se nalazi hotel ’Moskva’.
- Ne znam - odgovori mu prolaznik - Nisam iz Beograda!
Tad prolaznik upita seljaka, koji je imao časovnik sa lancem na sebi, koliko ima sati, a seljak reče:
- Ne znam. Nisam ni ja iz Beograda!”
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Boemija beogradske Moskve

taj Čet Jan 29, 2009 12:54 am
NARODNI kralj Aleksandar Karađorđević bio je odvažan vladar, koji se nije libio da javno pokazuje svoje simpatije prema Rusiji. Kada je posle Prvog svetskog rata formirana Kraljevina Jugoslavije, bila je to jedina država u Evropi koja je pravno rešila prihvat Rusa posle Oktobarske revolucije.
Prestolonaslednik je 20. marta 1920. lično primio veliku kneginju Olgu, sestru ruskog cara Nikolaja Drugog Romanova, koja je stigla u Beograd uveče u 7 časova. Kneginja, koja je bila udata za velikog kneza Petra Nikolajeviča Oldenburškog, u srpsku prestonicu doputovala je iz Carigrada, gde se privremeno sklonila. Kao gost prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, kneginja Olga Romanov, s pratnjom, odsela je u hotelu “Moskva”, jer je budući kralj u njega imao najviše poverenja da će zadovoljiti potrebe članove porodice Romanov.
Posle priliva ruskih izbeglica, srpska prestonica je 1921, na primer, odzvanjala od ruskog jezika i ruskih pesama. Većina njih bili su pripadnici ruske elite, intelektualci, umetnici, carski oficiri, tako da je Beograd time dobio i kvalitetne kadrove na Univerzitetu i u kulturi. Naročito u teatru i baletu. Slavna ruska balerina Ana Pavlovna dočekana je u Beogradu sa oduševljenjem 1927.
Pored Narodnog pozorišta i Pozorišta kod Manježa, ruski umetnici su nastupali i u Malom pozorištu na Terazijama, preko puta hotela “Moskva” i u Akademskom pozorištu, ispod hotela u Balkanskoj ulici. I zbog toga je većina njih bila redovan gost kafane “Moskva”, u kojoj su tih godina, ruski čaj i votka bili najtraženije i najomiljenije piće.
I buran život gospođe Olge Jančevecki, izbeglice, ali i kraljice ruske romanse, rođene 1890, bio je vezan za Beograd i hotel “Moskvu”.
Gospođa Olga je prvi put videla Beograd još u leto 1911. kada je ovde stigla
iz Sankt Peterburga sa svojim prvim suprugom, poznatim ruskim književnikom Ve Janom na Dž kongres slovenskih novinara.
Emigrantska sudbina dovela je drugi put slavnu pevačicu u našu prestonicu 1920. Tada je Olga Jančevecki nastupala sa slavnim glumcem Milivojem Živanovićem u Tolstojevom komadu “Živi leš“ na sceni Narodnog pozorišta ili u sali “Luksora” sa čuvenom crnačkom igračicom Džozefinom Bejker.
Olga Jančevecki je rado posećivala “Kazbek”, “Rusku liru”, “Mimozu”, “Moskvu” i ostale elitne lokale. Nastupala je kao pevačica ruskih romansi u “Kazbeku” ili “Rojalu”. Kod “Ruske lire” razbijale su se čaše i čak se pucalo iz revolvera kada bi Olga pevala nezaboravne pesme “Oči čarnoje” i “Praštaj”.
“Smešeći se, vlasnik restorana mi je govorio:
- Bože, gospođo Jančevecka, pa fabrikanti stakla trebalo bi da vam daju posebnu nagradu i penziju!”
Kraljica ruskih romansi, koja je preživela dva cara, tri revolucije i nekoliko ratova, dok su se njenim iskrenim, romantičnim pesmama oduševljavali dedovi i očevi, umrla je u Beogradu, 1978.
Sredinom marta 1928. u velikom apartmanu hotela “Moskva” stajale su zagrljene dve žene i plakale. Niz lice su im tekle suze radosnice, jer su se slavna balerina Tamara Karsavina i njena profesorka Jelena Poljakova iz nekadašnje Carske baletske škole srele posle 8 godina.
Prvi njihov ponovni susret probudio je sećanja na Rusiju 1920. kada su pobegle iz Petrograda.
Tamara Karsavina, tada britanska balerina, bila je na turneji po Balkanu, a profesorka Jelena Poljakova je bila saradnik Narodnog pozorišta. U noći 12. marta 1928. godine posle odmora u hotelu “Moskva”, slavna balerina je na sceni odigrala “Žar pticu” i oduševila Beograđane.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Boemija beogradske Moskve

taj Čet Jan 29, 2009 12:54 am
TA predratna, ratna i poratna vremena privlačila su u Beograd mnoge svetske ličnosti, ponajviše dopisnike stranih novina i hroničare svetskih zbivanja, ali i osobe koje će obeležiti dvadeseti vek.
Istoričar velegradskih događanja Radovan Popović je u svojoj knjizi “Slavni gosti Srbije” opisao nekoliko tih poseta.
- Slavnog naučnika Alberta Ajnštajna u Beograd je 1905. godine dovela njegova žena Mileva Marić, koja je imala rođaku u naselju Kijevo Kneževac.
Proveli su više od mesec dana u Beogradu, odmarajući se i razgledajući znamenitosti grada. Pili su kafu u gostionici “Moskva”.
Gost hotela “Moskva” u tim teškim godinama bio je i ugledni francuski slavista Emil Omon, koji je živeo i pisao od 1859. do 1942. godine. Proslavio se kao biograf Puškina, Turgenjeva i Čehova, ali se nije ustručavao da na licu mesta upozna Slovene, pre svega Ruse i Srbe.
Jedno vreme je u hotelu “Moskva” boravio i radio Lav Trocki, tada dopisnik moskovske “Pravde”. Kako tvrdi hroničar Radovan Popović, Lav Trocki je 1912. godine stigao u srpsku prestonicu kao tridesetogodišnji izveštač o zbivanjima u Balkanskim ratovima. U to vreme još nije bio boljševik.
U svom prvom raportu iz Beograda, posle dolaska 4. oktobra 1912. godine iz Budimpešte, mladi Trocki je napisao:
“Varoš ima sasvim naročiti, uzbuđen vojnički izgled.
Svi su mobilisani. Radnje su prazne, nema kupaca, a na minimum se sveo i broj prodavaca. Nema radne snage.
U ulici Kneza Mihaila obustavljeni su radovi na kaldrmisanju, tramvajske šine su skinute.
A prilazeći hotelu “Moskva”, najboljem u varoši, fijaker skoro do pola točka gnjuri u bari. Jedna masa prodavaca novina, starci, bogalji
i u većini dečaci.
Njihova larma stvara osnovni motiv života beogradske ulice: novine, novine...”
Trocki je stanovao u hotelu “Moskva”, a hranio se u restoranu, u kome su ga naši pisci i novinari učili srpski jezik. U “Moskvi” se družio i sa srpskim socijalistima.
Pre 86 godina u kafani “Moskva” Dragiša Lapčević pisao je razglednicu Dimitriju Tucoviću i izveštavao ga o ruskom dopisniku Bronštajnu, koji je došao u Beograd.
Šalio se da su Lava naučili da igra tablić u novac, ali mu ne uzimaju sav novac, da bi mogao da plaća piće.
Lav Trocki, koji se našao na licu mesta kao ratni dopisnik ruske liberalne štampe, komentarisao je ono što je video:
“Pojedinac, grupa, partija ili klasa sposobna da ’objektivno’ čačka nos dok gleda kako se ljudi dave u krvi i, pod naređenjima odozgo, da masakrira nezaštićeno stanovništvo, osuđena je da istrune i da je crvi pojedu dok je još živa.”
Srbija nije bila zadovoljna kako Trocki piše za rusku štampu, pa mu je uskratila gostoprimstvo, zbog čega je Lav Davidovič Bronštajn 1913. godine napustio hotel “Moskva”.
A američki putopisac Džon Rid će nas posetiti 1915. godine pre nego što je napisao svoju čuvenu hroniku “Deset dana koji su potresli svet”.
Radovan Popović se seća da su pred Prvi svetski rat u Beogradu i hotelu “Moskva” bili još mnogi svetski uglednici:
- Pored neizbežne Rebeke Vest, autorke romana “Crno jagnje i sivi soko”, naš glavni grad je pohodio 1912. godine najveći istočnjački mudrac, matematičar i filozof Rabindranat Tagor.
Naš gost je bio i sjajni ruski pisac Aleksej Maksimovič Peškov, alijas Maksim Gorki.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Boemija beogradske Moskve

taj Čet Jan 29, 2009 12:54 am
NAJVELIČANSTVENIJI doček u hotelu “Moskva” organizovan je za generala Franša d’Eperea, kada je januara 1921. stigao u Beograd da srpskoj prestonici uruči francuski orden Legije časti.
Kako su zapisali tadašnji hroničari, Franšu d’Epereu i njegovoj sviti određen je stan u hotelu “Moskva”.
“U Balkanskoj ulici, ispred ulaza u hotel bila je postrojena počasna četa. Kada se generalov automobil zaustavio pred ulazom u ’Moskvu’, muzika je zasvirala ’Marsaljezu’.”
Francuski general je bio junak Solunskog fronta. U jesen 1918. vodio je vrhovnu komandu nad celom savezničkom vojskom, dok je nad srpskom vojskom, pored prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, komandovao proslavljeni vojvoda Živojin Mišić. Zato je general D’Epere bio omiljen i u srpskom i u francuskom narodu.
Zvanični francuski organ “Ilustration” izveštavao je detaljno o ceremoniji uručenja odlikovanja Beogradu, u tekstu naslovljenom “Krst Legije časti srpskoj prestonici”.
Otvarajući sednicu, gradonačelnik se obratio ovim rečima generalu Franšu d’Epereu, nekadašnjem glavnokomandujućem armija istoka, kojem je francuska vlada naložila da donese gradu visoko odlikovanje koje će Beograd deliti s herojskim gradom Liježom:
- Srećan sam, moj generale, da vam svedočim veliku radost koju oseća stanovništvo Beograda primajući ovo odličje iz ruku komandanta koji je imao prilike da na licu mesta proceni lojalnost, karakter i moralnu veličinu našeg naroda tokom njegovog najtežeg iskušenja. Molim vas da mi dozvolite da vam srdačno stisnem ruku u znak dirljive zahvalnosti i kao svedočanstvo prijateljskih osećanja koja Beograd gaji prema herojskoj Francuskoj.
General Franš d’Epere je odgovorio:
- Posle mučeništva, Srbija doživljava trijumf. Ovaj francuski krst koji predajem gradu Beogradu posvećuje na uspomene otpora
invaziji i herojskim borbama za oslobođenje. Ono odlikuje, u istom svedočanstvu divljenja, vašu prestonicu i vašu otadžbinu, vašeg suverena, vašeg slavnog princa regenta, mog dragog druga po oružju, slavnog vojvodu Mišića, čiji gubitak Srbija danas oplakuje, čuvene komandante vaših armija, vaše državnike, vaše vojnike, vaše građane, vaše zadivljujuće žene, sve one koji su se nadali u otadžbinu, sve one koji su se borili i sve one koji su pali za nju.
General Franš d’Epere je primljen u Patrijaršiji, u Ambasadi Francuske, u Vojnoj kraljevskoj akademiji, na Belom dvoru kod regenta Aleksandra Karađorđevića, i u srpskom parlamentu, gde se sreo sa premijerom Nikolom Pašićem. Imenovan je vojvodom, odnosno maršalom srpske armije posle jednog banketa priređenog u njegovu čast u kraljevskoj palati. Slučaj je hteo da vojvoda Mišić, istinski prijatelj Franša d’Eperea premine neposredno pred uručenje ovog ordena Beogradu, pa mu je general na groblju odao počast, kao i drugim palim borcima.
Prvog februara 1921, posle posete kraljevim pitomcima, general Franš d’Epere je u podne stigao u svoj stan u hotel “Moskva”. U trpezariji, koja je privremeno i specijalno pripremljena za njega, general Franš d’Epere je priredio ručak, na kome su bili domaćini, članovi njegove svite i jedan pitomac Vojne kraljevske akademije. Ručak je protekao u vrlo prijatnoj atmosferi, jela se riba i pilo se belo srpsko vino, uz orkestar Kraljeve garde, pa je potrajao dugo.
Uveče je velika kafana “Moskva” preuređena u salon da bi u njemu general Franš d’Epere priredio i večeru, na kojoj se oprostio sa svojim domaćinima. Uveče, 1. februara 1921. najomiljeniji strani oficir u Srbiji, general Franš d’Epere, napustio je u osam sati svoj stan u hotelu “Moskva” i u devet časova krenuo vozom ka Kosovu i Metohiji.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Boemija beogradske Moskve

taj Čet Jan 29, 2009 12:55 am
JOVAN Deretić, autor dela “Kratka istorija srpske književnosti”, zabeležio je svojevremeno da je hotel “Moskva” bio gnezdo srpske moderne književnosti. Ona je rođena iza balkanskih i posle Prvog svetskog rata.
Već 1919. osnovana je “Grupa umetnika”. Članovi ove grupe stvaralaca, koji su se okupljali u kafani “Moskva”, bili su: pisci Sima Pandurović, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, slikar i pesnik Sibe Miličić, muzičar Miloje Milojević, slikar i umetnički kritičar Branko Popović, Todor Manojlović i Stanislav Vinaver. Vinaver je govorio da je kafana “Moskva” “leglo naše literature”.
U početku je među novim, buntovnim piscima, kaže Jovan Deretić, najistaknutiji bio Miloš Crnjanski. On se u “Moskvi” pojavio 1919.
Njegova zbirka pesama “Lirika Itake” izazvala je oštre polemike. Povratak vojnika, što je i sam Crnjanski bio, iz tuđine u zavičaj, upoređen s Odisejevim povratkom na Itaku, poslužio je kao opšti okvir ne samo za antiratnu liriku nego i za neobično smelo, tipično avangardno poricanje kanonizovanih vrednosti i mitova nacionalne kulture.
Stanislav Vinaver je živeo u Sarajevskoj ulici broj 13. Matematičar i muzičar po obrazovanju, bio je “zaljubljen u reč i sluh”. Kad bi ušao u kafanu, Jovan Skerlić bi rekao:
- Vinaver je dobra glava, ali mlada glava koja se puši!
U balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu Vinaver je učestvovao kao dobrovoljac i bio jedan od 1.300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, preživeo je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik “Srpskih novina”.
Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh Vinavera posvetio novinarstvu i književnosti. Bio je pripadnik šarolike grupe mladih i novih “modernističkih” srpskih književnika.
I Rastko Petrović je u svojoj mladosti živeo
u Beogradu i svraćao u “Moskvu”. Profesor Aleksandar Deroku u svom dnevniku “Beograd u uspomenama” o tome svedoči: - Rastko nikad nije bio ono što se zove kafanski čovek, ali kad je reč o kafani, onda, ipak, treba pomenuti jednu - “Moskvu” na Terazijama. Kad god su vremenske prilike dozvoljavale, sedelo se napolju. Društvo je bilo raznoliko. Sastojalo se, ipak, pretežno od pisaca, pesnika, skulptora, slikara i novinara. Zadirkivali su se. Sibe je pitao Rastka zašto se muči sa tim stihovima, a ovaj mu je odgovarao pitanjem, zašto se on muči sa slikarstvom, kad mu već ne ide...
“Grupa umetnika” je priređivala književne večeri i likovne izložbe, ali nije ostvarila zamisao da pokrene svoj časopis. Prestala je sa radom 1920. godine.
Najduže je u kafani iz grupe ostao Sibe Miličić, koji je i kao penzionisani sekretar Ministarstva inostranih poslova voleo da sedi u bašti hotela i svojim šeširom pozdravlja prijatelje i poznanike.
I prvi časopis sa izrazitijim umetničkim ambicijama osnovan je 1919. takođe u “Moskvi”. To je bio časopis “Misao”.
Rade Drainac, protivrečna, boemska, buntovna, lutalačka ličnost, izdavao je “Hipnos”. On je 1922. u kafani “Moskva” proglasio hipnizam, u društvu Tina Ujevića, Stanislava Vinavera, Boška Tokina, Zvonka Tomića, Petra Palavičinija i Monija de Bulija. Hipnizam je definisan kao nov pokret za ostvarenje ideje o balkanskoj kulturi.
“Rade Drainac bio je jedan od najviđenijih pisaca-boema”, zapisao je Radovan Popović. Bio je stalno bled i umoran, ali bi u “Moskvi” oživeo i galamio. Tu, za kafanskim stolom, napisao je autobiografski stih:
“...karnevalski princ, vagabunda oko čije glave
petrolejska lampa sija, eto to sam ja!
Pijanac, kockar, ali i nežni brat...”
Rade Drainac je rođen kao Radojko Jovanović 17. avgusta 1899. u selu Trbunje u Toplici.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Boemija beogradske Moskve

taj Čet Jan 29, 2009 12:55 am
KAFANA “Moskva” je bila toliko popularna u Beogradu, čak i među poštarima, jer su oni većinu pisama i knjiga nosili slavnim piscima i slikarima direktno u gostionicu, a ne kući. Priča se čak da je Tin Ujević imao u kafani i svoje poštansko sanduče.
U svojoj knjizi “Knjižena topografija Beograda DžDž veka” hroničar Radovan Popović, poznavalac velikana srpske i svetske umetnosti, pisao je da su provincijski umetnici i pisci “prosto žudeli da budu žitelji prestonice, što bliže središtu varoši, a ako drugačije ne može, ono bar u krugu tramvaja dvojke”.
- Jedno od glavnih svratišta tih umetnika bila je upravo kafana hotela “Moskva”, jer su jedino u njoj srpski umetnici mogli da se osećaju kao da su u centru sveta - kaže Radovan Popović. Milovan Vitezović je, tragajući za Jovanom Dučićem, decenijama sakupljao svedočanstva najslavnijih njegovih savremenika.
- Davne 1937. u hotelu “Moskva” sedeli su nekoliko večeri zaredom Jovan Dučić, Veljko Petrović, prevodilac Miodrag Pešić i profesori Raško Dimitrijević i Milovan Đurić. Sedeli su uz prozore kafane prema Terazijskog česmi, jer ambasadora i viteza poezije Dučića narod je trebalo da vidi - otkriva Vitezović.
Ispisujući burnu istoriju ovog hotela novinar Miodrag Todorović je otkrio da je ovo bilo mesto na kome je najčešće boravio kralj srpskih boema Augustin Tin Ujević.
Prvi put je Ujević u kafanu došao 1912. kao socijalista iz Zagreba, odakle je proteran i povezao se sa srpskim revolucionarima iz grupe “Pijamont”.
Tajna policija ga je registrovala kao visokog, stasitog momka, uredne garderobe i najčešće u crnom odelu.
On je bio zaljubljen u srpski glavni grad. Ujević je do kraja života ostao rezigniran i razočaran, i kao čovek
i kao pesnik. Svoje duševne rane lečio je i u kafani “Moskva”, uz vino i kafu. Među gostima restauracije bio je prepoznatljiv po svom velikom šeširu, koji je uredno skidao pred damama.
Prestižni restoran hotela “Moskva” poslužio je velikom pesniku Tinu Ujeviću kao inspiracija za jednu duhovitu zgodu. Naime, Tin je ušao u restoran, skinuo sa glave svoj ogromni šešir i seo za sto, i na beli, uštirkani čaršav počeo da trebi i istresa vaške iz glave.
Sa susednih stolova čula se cika i negodovanje prisutnih gospođa, i one bi napuštale restoran. Konobar bi tek na kraju ove predstave mogao da vidi u čemu je štos.
Tina nije mrzelo da, pre ulaska u restoran, pospe svoju kosu pepelom, koji je ličio na male sive buve i tako uznemiri mlade dame i gospodu oko sebe.
Poznata je još jedna anegdota u vezi sa Tinom Ujevićem, kog su konobari voleli zbog njegovog nekonvencionalnog ponašanja. Tin možda sebi ne bi nikada kupio novo odelo da ga konobari kafane “Moskva” jednog dana zbog neurednosti nisu izbacili na ulicu rekavši mu:
- Upristoji se, pa dođi pesniče.
Ujević je kupio belu košulju i frak, ali je u torbi sakrio svoje stare dronjke. Ušao je u hotel i kafanu lepo odeven, seo i naručio pet litara kuvane rakije.
I dok se rakija kuvala Tin se u toaletu presvukao i ponovo pojavio za kafanskim stolom u uobičajenom izdanju sa sakoom, koji je potopio u šerpu sa rakijom. I od zaprepašćenog kelnera naručio:
-E, a sad prodaj ovaj sako, pa naplati piće!
Feljton “Boemija beogradske ’Moskve’ objavljen je iz monografije “Hotel Moskva - prvih 100 godina”, koji su priredili Marko i Dušan Lopušina, i koja se nedavno pojavila u štampi. Feljton je priredio Miloš Antić.
Sponsored content

Re: Boemija beogradske Moskve

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu