Zvižduk sa setom

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Zvižduk sa setom

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 1:21 am

Piše: Žarko Petrović

PROLEĆA 1956. boravio sam u Užicu. Pred odlazak u Beograd, saznao sam da je radio emitovao kompoziciju “Sve moje jeseni su tužne”, koja se u rukopisu nazivala “Jesenja elegija”. Pevao je, rekli su - “neki Dušan Jakšić...” Svakoga dana, ovaj snimak se vrti na radio talasima. Velika radost. Već sam pomislio da ostavim komponovanje. Ali, eto...
Na železničkoj stanici u Beogradu, dečak zviždi moje tonove. Čudan osećaj: radostan, uplašen, setan. Zaželeo sam da moje pesme pevaju ili zvižde ulicama. I, dočekao sam. U Beogradu, na peronu.
U Balkanskoj ulici, kraj radnje sa minđušama i starim nalivperima, dva mladića ispravljaju treću strofu ove melodije. Hteo sam da im pomognem. Ali, bilo bi neukusno...
U restoranu “Prešernova klet”, kelner zamera što ulazim sa koferom. Neki gosti se okreću za mnom: neurednost, prašina... U sali, veselo društvo. Alkohol i pesma ranjavaju im dušu. Jedan momak objašnjava da će otpevati svoju najomiljeniju pesmu.
Pevam i ja. Ali, pevač je prestao i prišao mi: “Ej ti, ne znaš da pevaš. Kvariš pesmu. Popij nešto na moj račun i ćuti...” Pocrveno sam ali i shvatio. Bio sam mlad i neiskusan.
U ponoć,
u “Prešernovu klet” stigao je književnik i novinar “Večernjih novosti” - Žika Lazić. Znali smo se. Koliko puta sam mu na svojoj mansardi svirao ovu i druge još neobjavljene pesme. Rekao je veseljacima ko sam. Veselje se nastavilo, sa mnom zajedno.
Iz “Prešernove kleti”, krenula je reportaža. Cele noći, obilazili smo beogradske kafane i stigli u “Ruski car”.
U noćnom baru, u Knez Mihailovoj ulici, svirao je orkestar Jakova Sivča, koji je iz Ruskog Krstura došao u Beograd da studira prava. Orkestar je zabavljao grupu pilota. U veselju, isticao se pukovnik Gruber. Po želji, stalno se slušala pesma o jeseni tužnoj. Kada se saznalo da je u sali autor ove pesme, orkestar je krenuo u besomučno izvođenje. Na kraju, Jaša Sivč je bacio i razbio svoju harmoniku, prišao mi i rekao: “Zašto si ovo napisao? Proklet da si”!
Te noći u “Ruskom caru”, Jaša Sivč je ostao bez svoje harmonike, a pilot Gruber me nije napustio dve noći i dva dana. Sve dok nas je snaga nosila.
Pilot Gruber nije među živima, a Jašu Sivča poslednji put sam video na snimanju njegovih rusinskih pesama, pre dvadeset godina. Nadam se da je dobro i da svira svoju novu harmoniku i šeta ulicama Ruskog Krstura.
Iste noći, Žika Lazić je predao rubriku o susretu sa kompozitorom pesme “Sve moje jeseni su tužne”.
Od toga doba, iz Zavičaja, otišlo je mnogo vozova. I vraćalo se, sa novim pesmama o jeseni i žuto-zelenim zanosima...

PORUKA OCA
“OVA će te pesma mnogo u životu koštati”, rekao mi je otac, kada je prvi put čuo melodiju i stihove pesme “Sve moje jeseni su tužne”. I nije pogrešio.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zvižduk sa setom

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 1:21 am

Šezdesetih godina moji prijatelji bili su i Mira Stupica, glumica i Bojan Stupica, reditelj i arhitekta. Za Miru sam pisao romanse a komponovao sam i muziku za nekoliko pozorišnih komada u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i teatru “Bojan Stupica”.
U Jugovu, kod Smedereva, porodica Stupica imala je svoju vikendicu. Gvozdene stepenice, duge i strmoglave, vodile su od vrha brda gde se kuća nalazila do Dunava. Onaj ko se ovako spušta u reku, osećao se kao u filmu strave i užasa. Svoje boravke u Jugovu sa prijatnim ljudima - Mirom i Bojanom, upamtio sam i po ovim vratolomnim stepenicama.
Bojan je govorio da ga podsećam na junaka romana Emili Bronte “Orkanski visovi”, da sve moje pesme odišu vresom. “Nije ni čudo, Bojane” - govorio sam mu. “Na mojoj planini raste i miriše vres...”
Često, prvih dana leta, zatekli bi me u Bojanovom domu, uz gitaru. Voleo je kompoziciju “Dođi, planina te zove”.
A u zoru, pre sna ili rastanka, rekao bi mi:
“Hitklife, ništa ti to ne vredi. Sve su ti pesme lepe, ali molim te da se rastanemo uz “Tužne jeseni...”
Kada bih odlazio iz Jugova, posle Bojanovog “pijanog šarana” ili kranjskih kobasica, pogledao bih u one maštovite stepenice na putu za Dunavske vale. I ovde, pratila me jesenja pesma...
Pedesetih godina bio sam mlad muzičar, koji je iz maloga grada došao u prestonicu. U Beogradu dosta se slušao Radio Beograd i emisije zabavne muzike. Najviše pevač Vojin
Popović i klavirista Miroslav Rambosek.
Muzičar Rambosek stigao je iz Senja u Beograd pre rata i u duši nosio nostalgiju, kao i svi planinci, Dalmatinci, Hercegovci, palančani... Ostavio je svoje more i kamenje Senja i otišao u veliki grad. U klubu Radio Beograda upoznao sam Miroslava Ramboseka Bepa. Došao je i tada malo poznati pevač Dušan Jakšić. Ova trojka, sve do smrti Ramboseka, nije se rastajala, u radu i razgovoru, radosti, priči i - ćutanju. Svake nedelje (Rambosek i ja svakoga dana), nalazili smo se u restoranu “Grmeč” u Makedonskoj ulici, svako uz svoje piće: Bepo je pio kavadarsku ružicu, Duško ljutu rakiju a ja, razume se - užičku klekovaču. I tako, godinama...
A onda, Bepo se razboleo. Viđali smo se kao i uvek, ali dobri šjor je ćutao i bolovao...
Svake godine, na dan venčanja sa gospođom Micom, kupovao je Bepo bele ruže. Prisustvovao sam tom njegovom uživanju. Poslednje godine Bepovog života, bele ruže birali smo zajedno, u jednoj cvećari na Bajlonijevoj pijaci. Tako je želeo Bepo. A onda i poslednji susret u “Grmeču”. Uskoro, Bepo je umro. Dugo sam za njim bolovao. Svima je Bepo nesebično pomagao. I meni. Bio mi je prijatelj.
Dorćol u Beogradu, 1961. Nekoliko boemskih kafana radi danonoćno. Veliki broj bdijara završava u “Dorćolu”, “Starom gradu”, “Doboju”, “Suvoboru”, “Užičkim Kremnama”... Danju i noću u ulici Dušanovoj broj 24, “dežuraju” - mansarda i klavir. U zoru, dolaze pisci, slikari, muzičari, glumci, pesnici... Tu je najčešće i premijerno izvođenje stihova napisanih iste noći u “Skadarliji” ili “Kleopatri”... Slikar Slava Bogojević ovde završava skice pijanih i nesrećnih ljudi i žena. Glumci - Olga Spiridonović i Stojan Dečermić, govore stihove Disa i Rastka Petrovića. Pospani prijatelji, iz velikih šolja piju crnu kafu, a klavir nijansira daleke čežnje, tiho i sentimentalno...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zvižduk sa setom

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 1:22 am

U jesen 1959. u Užicu je održano književno veče Desanke Maksimović i Stevana Raičkovića. Poklonio sam Desanki svoju gramofonsku ploču sa pesmom „Sve moje jeseni su tužne“.
„Žao mi je što ja nisam napisala ove stihove“, rekla je Desanka. Mnogo godina kasnije, Desanka Maksimović je čula muziku na „Strepnju“ i „Opomenu“ i poručila mi:
„Želim da i dalje sa uspehom komponujete na moje stihove...“
U jednom nostalgičnom raspoloženju, primetio sam da nemam ploču sa pesmom o tužnim jesenima. Setio sam se Desanke:
„Tragam za ovom gramofonskom pločom i želeo bih da je presnimim...“, rekao sam Desanki.
„Pokloniću vam primerke svojih objavljenih dela i neke originale neobjavljenih pesama. Vaša pesma je i moje sećanje koje traje. Ne oduzimajte mi tu baladu i jesen... Ne, nemojte, molim vas!“, zamolila me Desanka Maksimović.
Shvatio sam: veliko, usamljeno dete, kneginju stiha, uzbuđivali su moji stihovi. Pričalo se da su i Desankine jeseni tužne...
U „Beogradskim pričama“ Koste Dimitrijevića, glavni junak doživljava dramu. U restoranu, na Terazijama u Beogradu, za sve vreme ovog sivog ljubavnog raspleta, orkestar svira „Sve moje jeseni su tužne“.
NostalgiČna pesma o priči iz mladosti stigla je i na slikarska platna, u sveske i dnevnike pesnika, nesrećnika ali i onih srećnih poznanstava, u igru begina i nežnu reč, u duše ucveljenih, ljubavno pobožnih i bolnih osoba, na perone i autobuske stanice, gde pesma dočekuje i ispraća, u noćna bdenja boema i skitača duha i tela... Mnogi su boleli i voleli uz ovu uspomenu. Osećao sam to, video i slušao. I nastavio sećanja o nevinoj i naivnoj priči o jeseni, kraj klavira.
„Kako
je mlad“, oteo se uzdah iz hiljadu duša na Kolarčevom narodnom univerzitetu prilikom izvođenja pesme „Sve moje jeseni su tužne“. Iz šesnaestog reda izašao sam pred publiku u starom sakou još iz školskog doba i roditeljskog doma.
Pričalo se: to je čovek zrelih godina, sed, umoran, tuberkulozan, sklon alkoholu, razočaran, ostavljen u ljubavi, živi na mansardi u Dušanovoj ulici, sa klavirom. Izuzev mansarde i klavira, ništa od ovoga nije bilo tačno.
Završio se koncert. Ostao sam na svome mestu i čekao da svi izađu iz sale i da ostanu samo čuvari reda. Na kraju sale jedna lepa crna devojka dvadesetih godina, očigledno me čekala. Pokazala mi je veliku debelu svesku na čijim koricama je pisalo: Ž. P. - broj 1. Na prvoj stranici ispisani su stihovi jesenje elegije. Zamolila me je za potpis i otišla. Bilo je to u jesen 1956.
Godine 1990, na Kalenića pijaci, iz autobusa, zajedno sa mnom, izašla je gospođa lepih crta, bledolika i nežnog pogleda.
„Potpišite mi se ovde, molim vas“, rekla je i okrenula korice sveske na kojima je pisalo: Ž. P. - broj 19, a onda iz tašne izvadila svesku broj 1 iz 1956. Setio sam se. To je ona lepa mlada devojka sa Kolarca, sa prve stranice moga umetničkog dnevnika i njene intimne sveske... To se ne zaboravlja.
Pokušao sam onako brzo, nervozno, da je nešto upitam. Nisam uspeo. Okrenula se i otišla. Nisam je više video. Na svoj rođendan, u znaku Škorpije, javljaju mi se glasovi koji se ne predstavljaju. I ćute. Uvek zaželim da je među njima i ona devojka sa Kolarca iz 1956, ona žena sa Kalenića pijace, kojoj ni ime ne znam. Da li još vodi dnevnik o jednom „bledolikom, usamljenom kompozitoru“?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zvižduk sa setom

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 1:22 am

Skoro je pedeset godina od rođenja muzike i stihova pesme "Sve moje jeseni su tužne". Ova pesma živi kao pratilac mnogih života. Mnogi od onih koje je ona hranila stihom i zvukom, nisu više mladi, a neki nisu među živima...
Književnik Miloš Crnjanski, jednom me, u našoj dugoj šetnji, pitao kako je ova pesma napisana, a Branko Ćopić voleo je ovu pesmu iako ona ni u jednom stihu i tonu nije imala bosanskog humora...
Pesnik, pustolov, slikar, lađar i boem Slobodan Marković godinama je znao da luta beogradskom Čuburom i traži "onog kompozitora tužne jeseni", da bi od njega lično čuo tonove iz godina lutanja generacije...
Šezdesetih godina, kod "Tri šešira" u beogradskoj Skadarliji, slikar Slava Bogojević, svojim nežnim bojama i ubrljanim šakama, morao je da zaštiti svoj ponoćni crtež od jednog pijanog ljubitelja umetnosti koji je hteo da na silu osvoji, "naslikanu dušu ukletog slikara". I pijani gost i slikar, zaustavili su se tek onda, kada gitarista Aca poče da peva jesenje stihove o rastanku...
Zaboravio je slikar Slava Bogojević svoj voljeni crtež i prišao mi: "Zašto ova pesma prijatelju, zašto?"
Nikada nisam saznao šta je ovoga slikara toliko bolelo u ovoj pesmi.
"Zašto plače autor pesme "Sve moje jeseni su tužne" - uzviknuo je novinar Radio Beograda novembra 1957, posle moga koncerta u Velikoj dvorani Doma sindikata u Beogradu. Želeo je da odmah zaustavi talas nove muzike, mojih nežnih i nostalgičnih pesama koje su pretile da poremete tok "socijalističkog realizma".
Moji roditelji u Užicu, toga jutra, slušali su taj otrovni glas sa radija i drhtali. Šta će se dalje neprijatno dogoditi njihovom sinu?
Uskoro, posle u Velikoj dvorani Doma sindikata, u restoranu "Stambol kapija" u Vasinoj ulici u Beogradu, primetio sam da orkestar stalno ponavlja moju već čuvenu melodiju. Jedan gost ispijao je žestoko piće i tugovao. Bio je to onaj glasnogovornik sa radija, koji je pesmu i mene, onoga novembarskog jutra, nazvao dekadentima... Pio je ovaj nesrećnik sve dok me nije ugledao u uglu restorana. Sa šakama na vlažnim očima, izvinjavao se, očajan...
Na mojoj planini, umiralo je leto.
Slikar Milić od Mačve i ja pišemo, slikamo i sviramo. Samo dve srne, sirene i Ljube suznooke, trče od klavira do kičice i sanjaju život između slike i muzike, melodije i pinkture...
Na terasu kuće, poslednjih dana avgusta, doleću listovi breza i jasena. Milić na komku svoje kolibe, skuplja svoje letnje uspomene, slike...
Na prag kuće stiže jesen i skrivena priča leta. I još jedan klavirski preludijum. Sećanje i nezaborav. I pesma "Kada je na planini umiralo leto".
A onda, sklopljene note. Klavir ostaje u samotnom kutku da sačeka i otprati kiše i snegove, nove nostalgične uspomene.
Jesen nije samo godišnje doba. Ona je muzika duboka, topla ili siva, ali i hladna ljudska reč, često bolna. Uspomena i opomena ljudima.
Ona stvara i seća. Nema njene tišine. Uvek postoji, diše. Retko se raduje, a često žalosti. Najčešće, jesen je tužna...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zvižduk sa setom

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 1:22 am

U INTERVJUIMA često govorim: “Užičanin, došao u Beograd da komponuje pesme Beograđanima...”
Godine 1958, 23. avgusta na tašmajdanskom stadionu u čast otvaranja Beogradskog sajma, održan je veliki koncert pred više od 5.000 gledalaca. Mile Bogdanović prvi put peva “Serenadu Beogradu”...
Uskoro, u Beograd dođoše zagrebački prijatelji.
I Ivo Robić, najpoznatiji vokalni solista Zagreba svih vremena. Prvi pozdrav Beogradu u velikoj dvorani Doma sindikata bio je glas Iva Robića:”
...Beograd volim kad sviće...” Godine 1961, u Moskvi i Petrogradu, Dušan Jakšić pobrao je velike aplauze. Čula se “Pesma Belgrade”.
Šezdesetih godina, novinar Miro Radojičić priča po Beogradu da Amerika počinje svakoga dana svoje emisije o Jugoslaviji pesmom o ljubavi prema Beogradu...
Radio Helsinki, u danima kiša i snega, svira našu melodiju maja i proleća. Sada je 1995. godina.
U taksiju prema Avali slušam valcer Beogradu i Bobu Stefanovića. I živi smo: Beograd, Mile Bogdanović, Ivo Robić, Dušan Jakšić i ja.
Na Keju ljubavi u Oršavi, sve tone: grad, sećanje, decenije najlepšeg cvetnog vrta i jedna ruža.
Sve je već pod vodom. Samo jedna ruža prkosi.
Natopljena ljubavlju generacija koje su je negovale i čuvale.
I nikako da potone ova ruža, kao i ona francuska katarka sa grbom grada Pariza na kojoj piše: “Koleba se ali i ne tone.”
Jedan talas, poslednji i podmukli ubica, savio je u usnulu ružu i poslao je u večnu priču o ljubavi i ljubavnicima...
Otputovao sam, sa ružom u srcu i očima u Bukurešt. Tamo je bila Elena.
U Bukureštu, kod cvećarke, našao sam
nežnu, zanosnu ružu koju nazivaju “Marija Kalas”, poklonio je Eleni i rekao: “Ovo je ruža iz Oršave.
Ona ne može da uvene, da umre. Ona traje i posle nas.”
U Bukureštanskoj operi pevala je Elena Černei, jedna od najboljih Dalida na svetu. Moju ružu, poljubila je Elena i rekla da će doći u Beograd. “Sigurno ću doći”, rekla je. “Sviđa mi se tvoja pesma i reč...”
Nikada više nisam video Elenu. Ili nije dao Bog, ili nisu dali ljudi!
Kakva muzička elita! Gabi Novak, Tereza Kesovija, Nikica i Stipica Kalođera, Ferdo Pomikalo, Vojislav Simić, Ilija Genić, Jure Robežnik, Dušan Jakšić, Lola Novaković, Anica Zubović, Majda Sepe, Marijana Deržaj, Đorđe Marjanović...
Uoči festivala “Beogradsko proleće” 1963. štampa piše da Gabi Novak prestaje da se bavi pevanjem. Nema pesmu po njenoj želji... Iste noći, šaljem joj note.
“Hvala, najlepše hvala...”, javljaju se Gabi i Stipica.
Festival je završen. Gabi je pobednik i pesma “Zbogom”.
Pobedu slavimo u zlatnim kuloarima Beograda, a negde u zoru idem sam na stara mesta: “Doboj” na Dorćolu, “Užička Kremna” u Dušanovoj ulici i kod “Zmajka”.
Onako, u crnom svečanom odelu sa peharom u ruci. Oko mene pijani boemi, sviraju rumunski Cigani i peva crna Mariola...
A onda, odlazim na mansardu u san pobednika, usamljenika i nostalgičara. Iskreno, postoji kraj svake ljubavi i to je ljubavna smrt, mala ili velika.
U pesmi, u nekoliko tonova i stihova, autor kaže sve...
Ljubavni brodolom ostavlja trag, a muzika beleži i deli bol rastanka...
Nikada neću zaboraviti Gabi Novak i naš zajednički uspeh.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zvižduk sa setom

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 1:23 am

VREME je da svoj rad sa vokalnim solistom Miodragom Jevremovićem saberem. Ali, Miki Jevremović mi nedavno kaže: “Neka nas, neka još, rano je...”
Vokalni ansambl kompozitora Predraga Ivanovića “Stari tračeri” jedna je duša, topla i harmonična. Aleksandra-Duda Ivanović sada je prvakinja Beogradske opere, ali onaj glas koji je bojio i zlatio kompoziciju bio je još jedan orkestar.
A njene saradnice, njih tri, kao njene duhovne sestre, srebre i pozlaćuju tonove i stihove. Uživali smo. Miki, “Stari tračeri” i ja.
Ona nije došla kad cvetaju bulke. U umetnosti je tako: ljubav nikada ne prolazi. Ostaju delo, priča o njoj, pesma. Oni su i dalje svi zajedno.
Na svakom koraku “vreba ljubav”. I to ona najopasnija, ljubav na prvi pogled! U prodavnici upoznamo plemenitu ženu koja prodaje hleb, identifikovanu sa ovim božijim jestivom... Nekada, zaželimo mir kraj nje i dom u kome će uvek biti dobro jelo i vruća srpska pogača... Ljubav zaigra svoju igru u senzibilnom i senzualnom dodiru žene u berberskoj radnji.
Njene ruke prelaze preko lica i vrata kao predigra dvoje ljubavnika. A nije tako. Lepo našminkana, u kostimu od svile, koja se nečujno leluja oko tebe, kreće se kao mačka ili srna... A ruke su joj duge i bele... Zar je onda čudno zaželeti romansu?
Kažu da vozovi nose radost i strah. Naročito oni sporoga hoda, vuku ljude kroz gradove, sela i bespuća, lepote i strahote ljudskoga uma. Oni večno žive i tragaju za vremenom i čovekom koji dolazi i odlazi sa ovoga sveta.
U vozu, sva se lica promene. Menja im se osmeh na licu i ukaže zabrinutost. Kao da to nisu više oni ljudi sa perona. Uđe u njih neka radost ili strah koji ih obuzme zbog putovanja. U glavama putnika
nisu više njihove misli, već one koje su ostavili, ili misli onih kojima žele da doputuju. Na licu, ukažu im se bore ili iznenadni osmeh. Izmeni se boja glasa.
Svako ima svoj voz: brzi ili spori. Često je i sudbina takva: kakvim vozom putuješ, tako i živiš, opušteno ili žustro. Peron, železnička blagajna, kolovoz, lokomotiva, kondukter sa starim fenjerom kao kod marsovca, skretničar sa crvenom kapom, železnički radnici koji tovare pakete i džakove u vagone, kraj kojih je često, u ratnim prilikama i nemaštini, i vagon sa kravama i volovima, zečevima i ćurkama, ostaju nam u sećanju do kraja života.
Dugo je živeo voz “Ćira”, koji je saobraćao na relaciji Užice - Beograd. Preživeo je ratove, dovozio i odvozio đake, studente, gospodu i seljake, špekulante, radovao i rastuživao svoje putnike. Od Užica do Beograda “Ćira” je putovao devet sati i pisci su stizali da napišu priču, studenti da spreme ispit, pesnici da napišu pesme, najlepše i najduže...
Vozovi bude i uspavljuju ljude, a njihov “garavi život” stvara i uništava. Ulazak voza u železničku stanicu, često je spas nekom čoveku ili smrt prevelikoj želji.
Ima li većih scena iz života od onih sa perona, zvižduka voza na stanici, lokomotiva koje purnjaju ili odlaze u daljine i neizvesnost? I nazivi železničkih stanica ukazuju na sudbinsku ulogu voza.
Stanica Termini inspiracija je za veliki roman i film. Lav Nikolajevič Tolstoj bežao je od smrti iz Jasne Poljane u kojoj je sagradio besmrtnost. Nije hteo da prizna sebi da smrt dolazi neminovno. Vozom je pobegao u Astapovo, železničku stanicu, u sobu šefa železnice, odakle se nije živ vratio. Voz ga je tu ostavio svome narodu i celom čovečanstvu...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zvižduk sa setom

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 1:23 am

KAO đak Užičke gimnazije, išao sam na ekskurziju u Dubrovnik. Voz “ćira” vozio nas je dugo i okolo. U Dubrovniku, spavali smo u gimnaziji, na drvenim klupama. Profesor Milan Mitrović odabrao je nas nekoliko da noću “lutamo” gradom. Moja školska drugarica bila je najlepša devojka na svetu. Ujutru, zamolio sam je da mi pravi društvo. U “Gradskoj kavani” pili smo kavicu iz velikih plavih šolja, uz dubrovačku hladnu vodu i malu, belu kocku šećera. To se ne zaboravlja. I one crne, tople oči moje drugarice u koju smo svi bili zaljubljeni. U Dubrovniku, napisao sam pesmu. Pročitao sam stihove i odsvirao melodiju svome ocu. Bio je srećan, ali i tužan, i rekao mi je: “Jednoga dana, moj sin neće biti na ovome svetu, a njegova pesma o Dubrovniku pevaće se i svirati.” Otac dugo nije među živima. Ispred “Gradske kavane” u Dubrovniku, pričao sam o tome Arsenu Dediću i Terezi Kesoviji. Shvatili su i mene i moga oca...
U jesen 1994. dobio sam pozdrav od Arsena Dedića iz Zagreba. Kaže: “Pozdravite Žarka i recite mu da mi je mnogo žao što već nekoliko leta ne pijemo zajedno kavicu u Dubrovniku...” “Hvala ti, Arsene, uskoro, boleće nas i srce i duša, a noge će nam biti suviše slabe. Kažu, Arsene, da ti i ja nismo više braća. Dugo te ovde nema, u hotelu Moskva’... Ne dobijaš ni aplauze u našim dvoranama. Pozdravi Gabi i sve prijatelje u Zagrebu i Dubrovniku. I popij jednu kavicu za mene u Gradskoj kafani’ u Zagrebu. I u Dubrovniku... Ovde, čuje se moja pesma posvećena Dubrovniku. Sviram sebi, dragi Arsene... Tako je danas. Sutra će biti bolje.” Svi se mi borimo za ljubav. Prvo teče detinjstvo puno roditeljskih i naših želja da budemo zdravi, dobri đaci, prvaci u tenisu, plivanju, golgeteri... Sve je to ljubav. A onda - zaljubljenost. I ljubavni zanosi: zimovanje, letovanje, dvoje pod kišnim mantilima, snegovi u planini i njih dvoje...
Stižu i godine nauke u koju smo zaljubljeni. Ako ne uradimo ono šta smo želeli, eto životnog razočaranja. Nismo uradili ono što nam je na srcu i u duši i opredelili se u pravcu svoje ljubavi, već negde van svoga duha i tela...
A ljubav teče dalje, uporna i najvažnija. I kad stigne ona borba za realni život, uspevamo, ako volimo ono za šta se borimo.
Ljubav za životom pobeđuje i svaku bolest. Iz nukleusa našega bića, izaći će lek i neće doći kraj života, znači kraj ljubavi... Zato, kada smo u opasnosti, govorimo: “Hoću da živim!” To iz nas govori ljubav. Sve dok Bog ne uzme sve: telo i dušu, i ljubav... Molimo se za spas svoje duše jer je ona - ljubav. Poklon je davanje sebe, svoje časti, poštovanje dugova i zaduženja, nečujnog sastanka onih koji se simpatišu, vole i neguju prijateljstvo ili ljubav... Poklon je i ugovor, raznorazni. I kada se za njega zna, i kada ga se čovek ne seća. Poklon se ne zaboravlja... Najinteresantniji su pokloni ženama: prstenje, narukvice, medaljoni, a pre svih, minđuše. Čuvena pevačica romansi, ruskinja Olga Jančevecka, govorila mi je: “...Kompozitore, ostavite na miru te minđuše.
Ne poklanjajte ih ženi. Biće mnogo srećna, dostojanstveno očarana, a onda nesrećna. Žena koja primi na poklon minđuše, bude ostavljena, obavezno. Kada taj muškarac ode” - kaže Olga - “žena ih stavi u fioku, a onda odjednom počne ponovo da ih nosi. Zašto? Posle njega, niko joj nije dao na poklon minđuše. Ali, to joj oživi sećanje i bol zbog rastanka sa onim koga je volela. Okreće žena minđuše, briše ih, razmišlja. Nekada, na dlanu ostanu joj dugo i sijaju nekako stvarno. Iz njih, čuje se i neka muzika”, završava Olga Jančevecka svoju poruku o minđušama.

VALCER U PLAVOM
KADA slušam valcer, razmišljam. Valcer zvuči plavo, žuto ili u roze boji, a nikako crveno. Zar se može zamisliti žena u utegnutoj haljini purpurnih boja, da igra valcer? To mora biti haljina nežna i lepršava, a kosa plava, mirna i sentimentalna u svome lahoru. Radost koju nosi igra valcera, drugačija je od one koju pruža mambo, samba, rumba ili svaka vrsta bit-- muzike. Valcer je melodija i igra za uzrelo, sabrano doba života. U kretnji valcera, ma koliko ona bila poletna, ima duboke nostalgije i sabirnosti života, kao da su u suprotnosti igra tela i izraz na licu plesača. Valcer je i radost sadašnjosti i bol iz prošlosti. U igri valcera, posle smeha, kane i poneka suza, duboko u dušu ili na dlan... Valcer zna i da prašta izgubljenim snovima, zloj sudbini, ljubavi koja je otišla. Valcer voli i boli. To su njegovi najčešći tonovi.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zvižduk sa setom

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 1:24 am

OTADŽBINA mi je tamo gde mi je dobro - rečeno je.
“Moj dom je onaj, gde mi je otac” - govorio je moj deda. Ali, mladost sumnja. Često nikome ne veruje. Iskustvo, znanje, praksa, stradanja onih koji su otišli sa svoga ognjišta, ne shvate se sve dok ne počne onaj pravi, treći deo čovekovog života: put u fizički kraj. Tada, sve više se vraćamo kući. Snovi, čežnja, pisma domu roditeljskom, umetnička dela o povratku pravom poreklu, upućuju na kraj života, koji u sebi mora da ponese “pesmu doma rođenog”, uspomenu na pretke, staze i bogaze detinjstva... U trećem delu života, na putu u “večna lovišta”, sabiramo se, smišljamo, određujemo svoje životne misli, sve počinjemo da osećamo na način kao u domu roditeljskom. Onaj najjači bol nostalgije, tradicije, preuzima nas i potire sve dotadašnje muke i jade naše ovozemaljske, koje smo do tih “trećih časova života”, doživeli.
Ta čežnja veća je od svih. U rođenom domu snovi su i život, preci, roditelji, detinjstvo, igra, đačko doba, ulica, drugovi, tišina i harmonija, red i rad. Svaki pečat koji nosimo u životu, pre svega udaren je tu u rođenom gnezdu. Prepun osmeha i opomena koje poneseš sa kućnog praga spreman si za tu pravu školu življenja. Sve važno je trajno, naučio si u domu svome, i uz taj nauk možeš biti srećan celoga života. Sve što si kasnije dodao riznici svoga znanja, moglo se zaboraviti, moglo je izbledeti. Ono iz doma svoga - nikada.
Celoga svoga života pitaš se je li tvoje srce, srce tvoga oca, a duša tvoja, duša majke tvoje, te si zato krenuo u povratak svome rođenju. Koliko milenijuma treba da prođe, koliko potopa i kataklizmi, Sodoma
i Gomora, Atlantida, da bi nas odvojili od dalekog postojanja, od predaka čija više ni imena ne znamo, a mislimo na njihov kućni prag, njihove puteve življenja, groblja u kojima oni leže mirno, ne tražeći, bar glasno, ništa od svojih potomaka, a ostavili su im sve. A mi, žurimo tamo da nađemo mir. I kao da je tačno da “mrtvi vladaju”. Gde sam to ja, ovakav, jedinstven, gde je samo moje srce, moj hod i moja tišina. Toga nema. Samo sam nastavak trajanja njihovog, onih iz davnina prastarih. Na hiljade načina roditelji te zovu da dođeš domu svome. Pišu ti pisma, govore, poručuju, sanjaju te, drhte, slave tvoj rođendan, danonoćno Boga mole...
Odvajaju od usta svojih i neguju sve ono što pomaže i što treba tvome srećnom trajanju. I do smrti čekaju da dođeš kući, da žive kraj tebe, da dušu svoju ispuste kraj tebe, deteta svoga, svoga potomka.
Nikada nisam video tužnije roditelje nego kada dete odlazi na onaj svet pre njih. Nemaju reči, ni suza. Bol im je nemušt i nenormalan, nevidljiv, a najjači. Oko njih tada ne postoji svet, niko i ništa. Otkinulo se srce i zanemela duša. Misle da su oni krivi, da nije trebalo odvojiti dete od sebe, od kuće, nikada...
Dete je kao jagnje, takvog ga roditelj oseća celog života. Znam jednu “Baladu o izgubljenom jagnjetu”, koju izvode narodni trubači. Melodija je u rapsodičnom i pastoralnom muzičkom ruhu, a priča i slika idealistička, nežna i najljudskija. Svoje izgubljeno jagnje čobanin nikako da nađe. On pati. I majka sa celim stadom. Svi traže izgubljeno jagnje, da se vrati stadu i čobaninu. Stado ne pase, ne živi, tuguje. Čobanin uzima torbu i svira svoj bol za izgubljenim jagnjetom.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zvižduk sa setom

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 1:24 am

IZ užičkog porodičnog doma otišao sam 1951. godine u svet nauke i umetnosti. Roditelji i ja živeli smo u čežnji.
Godine 1961. kod mene u Beograd stigao je otac, ali predsmrtno bolestan. I umro je kraj mene, iznenada, željan dece svoje i svega na ovome svetu.
Stanovao sam na ubogoj i boemskoj mansardi, u Ulici cara Dušana u Beogradu. Očajnog, iscrpljenog, od umetničkih i životnih borbi, proganjalo me osećanje da ću izgubiti oca. Za čoveka, svitanje ili pravi mrak života dolazi u zoru? A za moga oca - smrt, tog juna 1961.godine želeo je da njegov kraj bude u selu Vranama, kraj Rzava, na Osoju ili Prisoju, ili u svome domu u Jug Bogdanovoj ulici u Užicu, u krugu porodice.
Našao sam gramofonsku ploču sa svojom kompozicijom “Kad rodni ostavih kraj”, i stavio je ocu na grudi, da je ponese u crnu zemlju.
Otac je voleo ovu pesmu i njenu čežnju za rodnim krajem. I evo još jednog bola za nas dvojicu: pesma naših sudbina, ode sa nama u večnost. Nema više ni života, ni nostalgije.
Samo duboki i večni očev san i moja pesma u meni, bez kraja i odgovora.
Tada sam naučio da se za taj poslednji čin čovekov na zemlji treba pripremiti. Hrišćani veruju u vaskrsenje, za razliku od marksista čiji je kraj zauvek kada im stanu srce i mozak.
Otac je otišao sa tugom, morom, čežnjom, gladan i bos, usamljen, namučen od života, bez svojih najrođenijih, bez svoje zelene livade i doline kojom ržu konji vrani i seoskih sokaka sa lavežom pasa.
Sve je postalo belo, sivo nemušto, hladno, bez odgovora, zauvek.
Sa njim,
niko nas više neće sastaviti. Ali, gde je onaj njegov prelepi, blagi lik, radost za pesmu, za decu i porodicu, za prijatelje, muziku i davanje sebe drugima.
Nikako da ga takvoga sanjam, da mi taj moj otac u san dođe...
Ne može ili neće. Oprosti mi, oče, javi se, onakav kao kad sam bio mali, a ti me milovao, šaputao, radovao se meni, smejao se i pevao...
Dođi mi takav, oče, jednom u snu, molim te...
Moja majka Radika umrla je 1973. godine u Užicu. Tu kraj nje, umoran od bdenja sanjao sam kako umire. To je bio njen ropac i poslednja borba za život. Opet bol, najstrašniji. Želeo sam da majka ne ode nigde bez mene: ni u zemlju, ni na nebo. Otišla je kod mog oca, svoga muža i odnela moju pesmu “Sine, vrati se kući”, poslednji primerak gramofonske ploče.
Otišla je pesma, posvećena mojoj majci, sa njom u grob. Haljinu, koju sam joj doneo iz Pariza, čuvala je za svoj poslednji put.
Na grudi stavio sam joj krst sa Hristovog groba, osveštan od jerusalimskih monaha i izljubljen mojim suzama...
Posle majčine smrti, vratio sam se u šareni, beskrajno anarhičan život umetnosti na Balkanu, u vrtoglavice i vratolomije, česta bespuća i strmoglavice.
Majku često sanjam. Ona se, za razliku od oca, u snu javi radosna i lepa. Uvek, pred neku opasnost za mene, u zaverama koje mi loši ljudi spremaju, dođe mi u snu majčin lik. Nasmeši se i, i sutradan sve je u redu, sve je dobro, pobedio sam.
Ovih dana, sviram svoje kompozicije, od prve do poslednje. Samo ne i pesmu “Sine, vrati se kući”. Nemam hrabrosti, snage... Ne mogu...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zvižduk sa setom

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 1:24 am

ŽENE obožavaju klavir. Njegove dirke su kao ljudsko srce. Tonovi se kreću u hiljade pravaca, ne znaju kuda idu, gde im je kraj. Nijedna želja kompozitora ili izvođača na klaviru nikada ne stiže do kraja. I nikada pravi odgovor na zamisao stvaraoca i izvođača. Uvek, ostalo je još nešto nenapisano, neodsvirano. U vatri srca, nerava, želja i tonova, žena je često tu kraj klavira. Šalje ona svoje struje i poruke duboke na stvaraoca. Život maestra odvija se tu, pored klavira, svejedno gde on bio i živeo, često uz ženu i oko nje. Godišnja doba, radost i tuga, izobilje ili nemaština života, zdravlje ili bolest, rad ili nerad, imanje ili nemanje, sve glavobolje, harmonija ili anarhija življenja, skandali ili miran život umetnika, sve je tu kraj nje i - klavira...
A kad se sve to “osuši” i muzika i klavir “ispare” njihovu ljubav do kraja, čuju se neki novi tonovi. Kraj klavira ne sedi više ona crna, putasta, duge kose i zelenih očiju. Nema ni onih suza zbog bola ili radosti zbog pesme u kojoj su oni zajedno. Novo je godišnje doba i kiše ne padaju. U njegovoj kosi je srebro, a ruke nisu tako brze za klavirom kao u njeno doba. U njegov život stiže žena, tanana, bez urnebesa u kosi i telu, tiha i mirna, bez suza i bola. Sada je nova, “plava pesma” kraj klavira, njegov mirniji ljubavni san, kao senka, kao let leptirice i leptira, kao breza i cvet beli. A ona, iz staroga sna, raspuštene kose, crnih očiju koje već dugo suze njihovu prošlost, seća se, misli i piše onoj koja je sada kraj njega. Pismo je prepuno života ljubavnih brodolomnika, to je njihov dnevnik. Ona, koja je ranije bila, moli onu koja je sada kraj klavira, da ga čuva i shvati. U njemu je i njen život. Pismo drugoj ženi je poruka i često bol jedne ljubavi, možda jedine u životu.
Možda
je najdirljivije i najljubavnije pismo despotice Jelene, žene srpskog despota Stefana Lazarevića, monahinji Fevroniji u Carigradu.
“Ljubljena mati Fevronija,
Pišem ti iz Beograda, iz dvorca koji je sagrađen na bedemima jedne stare tvrđave na ušću Save u Dunav. Moja soba je u izrezbarenom drvetu, na zidovima su ćilimi u koje su utkani lavovi, paunovi, drvo života. Na podu je velika medveđa koža, a ležim sama, smrt već stoji pred vratima. Nisu mi pomogli ni dubrovački lekari, ni srpski vidari.
“Noćas sam se oprostila od moga čoveka, despota Stefana. Morao je da ode u zoru, sa konjanicima, jer mu je glasonoša u ponoć doneo vesti da su Turci provalili u Toplicu i počeli da pale sela.
“Na rastanku, rekla sam zbogom, jer kada se vrati ja više neću biti živa. Skinula sam prsten s ruke, njegov prvi dar, da ga oslobodim zakletve na večnu vernost. On je predosećao da je istina ono što govorimo. Ruke su mu drhtale. Ponovo je stavio prsten na moju ruku i rekao: `Ljubljena moja, ovim prstenom, hoću da budem vezan s tobom i na ovom i na onom svetu. Nikada više nijedna žena ne može biti vladarka ovoga doma i moga srca. I za života i za smrt, postoji samo jedna jedina žena - Jelena moja.’
“On je otišao i meni je ostalo još da tebi napišem ovo pismo, da se pomolim Gospodu i da utonem u san iz koga nema povratka.
“Mila mati Fevronija, u ovom samrtnom času osećam da ne mogu mirno napustiti ovaj svet ako ti ne kažem istinu koju sam skrivala od tebe kada te je moj otac Frančesko Drugi, gospodar Mitilene umolio da brineš o meni i da mi daješ verske pouke. Prvi put ti nisam kazala istinu o onome što osećam kada sam saznala da će na naš dvor stići iz Carigrada srpski despot da izabere sebi despoticu.”
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zvižduk sa setom

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 1:25 am

NEKOLIKO dana posle svadbe, počela sam da bolujem. Prvo je počela drhvatica, pa glavobolja, pa vatra - piše dalje despotica Jelena. - Već je prošlo 42 dana od moga venčanja. Mati Fevronija, moli Boga da mi oprosti sve moje grehove, a oprosti i ti za sva moja sagrešenja. Imala sam samo jednu želju snažniju od ostalih - da postanem žena despota Stefana od Srbije. Bog je bio milostiv. A sada neka bude onako kako je suđeno. Boli me duša što nikada više neću videti svoju zemlju, ni tebe, ni oca, ni majku, ni sestre, ni ostale koje volim. Teško mi pada što sam toliko dugo čekala susret sa Stefanom. Neka su prokleti Turci što su po svim našim pravoslavnim zemljama unosili nesreću i razdor. Neka su prokleti još više Stefanovi bližnji koji mu rastočiše život, uništiše spokojstvo, zagorčaše i one časove koji su bili namenjeni meni. Neka je proklet moj dever Vuk što, kada se despot spremaše da mene dovede u Beograd, odbeže sultanu Sulejmanu 1403. godine, jer bi vražja zavist među gospodinom Stefanom i među gospodinom mu bratom Vukom, jer poseja svoju zlobu sam đavo. Neka je proklet i Đurađ i sin njegove sestre Mare što zatraži pomoć od Sulejmana da otme vlast.
Mati Fevronija, kada mene ne bude bilo, moli se za Stefanovu sreću, jer mu dolaze gorki dani.
Oprosti i zbogom, mati Fevronija. Kleči pred tobom Jelena, despotica srpska."
Priče i pesme o Jeleni su najnežnije i najiskrenije, ali često i bolne. Sudbina Jelene je, izgleda, u dugom, istrajnom davanju voljenom čoveku i njenoj tragičnosti. Jelena je ona koja sanja, plete uzdahe iz dubokih želja i davanja duše i tela. Ali, Jelene, u našem narodu i večno žive. One ne samo da drhte kraj mnogih stvaralaca i ovi kraj njih, već Jelene u našoj istoriji vladaju, grade i ruše
carstva, upućuju istorijske tokove i snaže ili slabe vladare, knezove i vitezove...
U naše vreme, skoro svaka Jelena, zna za Jelenu (monahinju Jefimiju) i Dušanovu Jelenu, caricu srpsku. Jelene našega doba žive u umetničkim delima koje neprekidno stvaramo za njih i zbog njih, ali i u zlatu, srebru i vladarskim krunama, koje su naše lepe Jelene nosile.
Danas, najčešće, Jelena ide uz pesnika, slikara - krhka i suptilna, nostalgična i idealna, sa mnogo tananih želja da ostane pored svoga savremenog viteza, dugo.
Utoliko je i njena pesma jača, ne toliko zvonka i ratnička, koliko senzibilna i romantična.
Pročitao sam pismo jedne Jelene svojoj prijateljici. Završetak ovoga pisma vratio me u sliku srpskog srednjeg veka.
"...Učini mi se nekad, draga moja Ana, da iz njega stalno svira leut. On me najviše voli kada sam skoro bosa, samo u platnenim patikama, sa kaišima oko nogu spletenim u znaku Isusovog krsta. A i ja u tome uživam. Kada je bolestan, svojom dugom plavom kosom brišem mu znoj sa lica, kao ona Valerija Isusu Hristu, dok je ulicom bola na Golgoti, nosio svoj i naš krst... Pored njega, draga moja, ne treba mi ništa više: ni jelo, ni počinak... Držim otvorene oči i sanjam. Pored mene, on je smiren i dalekog pogleda. U svemu što je ljubav, uživamo zajedno. Kaže da kraj mene stalno oseća još jednu mene, moju senku, još jednu Jelenu. Nedavno, rekao mi je: `Ako me ostaviš, stalno će padati kiša i ti ćeš biti siva i hladna za svakog drugog, a ja ću ići za tvojom senkom...`
"Draga moja Ana, mislim da sam golubica kada mu pričam i leptirica koja stalno žuri leptiru svom..."
Pisma dolaze i odlaze. Kao i stih, muzika. Ipak, celoga života, mi često u sebi slušamo voljenu muziku i čitamo Jelenino pismo koje ne bledi.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zvižduk sa setom

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 1:25 am

NA Vračaru, Čuburi i Kalenić-pijaci, u tradicionalnom, starinskom slavskom i svetosavskom, esnafskom i starogradskom kraju, svetle i bore se sa novim vremenom stare kafane.
U restoranu “Trandafilović” dugo se sedi, od jutra do kasno u noć. Ovde je najviše onih koji borave tu, i samo tu. Sada se ova kafana na raskršću tri ulice, zove “Vračar”, ali stari gosti govore: “Videćemo se kod Trande...” U toplim danima, pod prastarim baštenskim platanom, nalaze se i pozdravljaju prijatelji: “dobro jutro”, “dobar dan”, “dobro veče”, “laku noć”. I tako decenijama.
A “Čuburska lipa”, ispisana je stihovima Slobodana Markovića, koji kao da nas još tu čeka, piše, slika i pije... U čuburskim kafanama, govorili smo jedan drugom svoje stihove, ali i sećali se pesama iz Drugog svetskog rata, nemačke pevačice Zare Leander, šlagera “Još jedanput” i srpske pesme “Ne brini, majčice mila”, posvećene onim mladićima koji su se za vreme rata nazivali “Nacionalna služba”...
Šezdesetih godina Skadarlija je možda imala najviše boema, pesnika, svirača, pevača, nosača iz Like i Dalmacije, veselih pilota, mornara sa rečne plovidbe, bogatih trgovaca, srećnika i nesrećnika... Svi se oni nekako rasporede po skadarlijskim kafanama - “Tri šešira”, “Dva jelena”, “Zlatni bokal”... Prepune noći boema i pune čaše pića, mnogo pesama koje vesele ili bole, nisu dozvoljavale da napustimo ovaj svet slavuja i leptirica: Olgu Jančevecku, Divnu Kostić, Milu Matić, Gordanu Jovanović ili slikara Slavu Bogojevića, glumca Dobricu Milutinovića, gitaristu Acu “Traktora”, violinistu Paju Nikolića... Ne, nisu to bili samo majstori svoga posla, svoje umetnosti, samosvojni uživaoci, ljudi koji su eto, tu, da u noćima Skadarlije
“ubiju vreme”... Oni su tu, svi zajedno stvarali i za sebe i za sve one koji su “danjovali” i “noćovali” u starodrevnoj Skadarliji...
Najveći maestro “dasaka koje život znače”, Dobrica Milutinović, često je mene čekao i ja njega da zajedno iz Skadarlije krenemo na naš Dorćol, u “nove pobede duha i emocije”, kako je Dobrica govorio, u kafanu “Dorćol” ili “Užička Kremna”... A tu, u blizini, u Ulici Jovanovoj, živela je i prvakinja Jugoslovenskog dramskog pozorišta Olga Spiridonović. Posle noći u Skadarliji, kada bi polazio na jutarnji počinak, na moju mansardu u Dušanovoj ulici, često je sa mnom odlazila i Olga i ona druga topla srca skadarlijskih noći.
Svi su oni znali, da tamo gore, na mansardi ima klavir i svi su čekali jutarnji čas kada ćemo posle Skadarlije, ulicom Strahinjića bana, uz trule i strmoglave stepenice, stići u moju samoću i život kraj klavira. Kretao se tako umorni i podnapiti karavan boema i prijatelja “Ulicom uvelog lišća”: Slava, Dobrica, Paja, Olga, Divna, kapetan Zoran iz rečne plovidbe, glumica Mira Bobić, pilot Ljuba Zekavica, pisci Žika Lazić i Branko Miljković, Marko Ježina... A onda, posle muzičke balade na mansardi, san u svojim domovima, pa opet u Skadarlijske bajke...

ZA SVA VREMENA
DUŠAN Jakšić, kojeg sam zamolio da peva i snimi “Sve moje jeseni su tužne”, danas kaže:
“... Moje jeseni su ponekad tužne, ponekad vedre i radosne. Pesme je uvek takva kakva jeste, ja je uvek osećam nekako iz dubine duše. Ona je moja pesma, simbol, moja, da tako kažem pesma po kojoj sam prepoznatljiv i hvala Žarku Petroviću što je napisao baš za mene tu pesmu. Evo, ja je pevam i danas i pevaću je, valjda, dok sam živ. Ona je za mene jedna od najlepših kompozicija svih vremena”.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zvižduk sa setom

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu