Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Žene srpskog ustanka

taj Čet Jan 29, 2009 1:58 am
Piše: Đuro ZAGORAC

KADA je započeo Prvi ustanak (1804) u Beogradskom pašaluku nije živela nijedna Srpkinja, koja je znala ili umela da čita i da piše!
A, tu ih je, prema procenama, živelo oko 300.000.
Naravno, nije to bilo ono najbolnije za pripadnice slabijeg pola - o lepoti ne treba govoriti po svaku cenu - jer su one radile najteže fizičke poslove, nemajući praktično nikakvu pravnu, kao ni drugu zaštitu. Žena je faktički bila tretirana kao deo imovine, kao krava ili koza, što je značilo, takođe, da je ona bila vlasništvo muškarca.
Mnogi istoričari smatraju da je Prvi ustanak bio nešto više od pobune: on je, kada se stvari naučno, racionalno, pa čak i životno-iskustveno izanaliziraju, bio u pravom smislu reči, Srpska revolucija.
Da li je on, i na koji način, uneo stvarne promene u životu i položaju žene?
Uoči Prvog ustanka u Beogradskom pašaluku postojale su Beogradska i Užička eparhija, a episkopi su bili Grci. Dramatična zbivanja pratila su naročito Beogradsku eparhiju. Vremešni Metodije nije podržavao brutalnu politiku dahija prema raji i zato je dospeo muka. NJegov zamenik, Grk Leontije Lambrozić, bio je mlad i ambiciozan, pa su mu i dahije stoga bile milije. Kako eliminisati ili neutralisati Metodija, koji beše smetnja?
Leontije i dahije skovaše plan... Metodije je pronađen mrtav, a Carigradu je javljeno da je upokojen prirodnom smrću. Praktične dahije predložiše da ga zameni Leontije, što se, naravno, i dogodilo.
Leontije je bio vrlo prisan sa svojim zemljakom, ruskim agentom u Srbiji, Konstantinom Konstantinovičem Rodofinikinom, i to baš u vreme rasplamsavanja Karađorđevog ustanka. Rodofinikin i Leontije su zajedno kovali zaveru protiv vožda i njegovih ljudi. Oni su Turcima izdali i Haxi Đeru, koji je među prvima bio i pogubljen. Konačno, 1809. Karađorđe je uspeo da obojicu protera iz Srbije.
Tek sa međunarodnim priznanjem državnosti, 1878, i Srpska pravoslavna crkva povratila je svoju samostalnost. No, bez obzira na sve drame crkva je, zahvaljujući hrišćanskim načelima, borbi za mir i moral, brak i porodicu, uspela da sačuva osećaj za pravdu i humanost. Ona je veoma zaslužna za nacionalni, kulturni i verski vaskrs. Hrišćanska crkva je težila i uspevala da svet menja ljubavlju, gde je smestila i ulogu žene,
pružajući joj kao ljudskom biću zaštitu, dok je od žene-majke sačinila pravi kult. Da nije bilo nje ne bi bilo ni vernika, ni moći.
Četiri čuvene dahije - Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed Fočić - bili su oličenje te uprave.
Beogradski pašaluk je postao slobodno lovište, o čemu govori i svedočenje Vuka Karaxića, koji je zapisao da su tada iz okruženja, posebno iz Bosne i Arnautske navalili “svi besposličari, krvnici i beskućnici”, na jadni srpski živalj kao “orlovi na strvinu”. U vreme dahija svojih prava bili su lišeni i srpski knezovi, i to onih koje im je dao sam sultan. Dahije su sudile po svom pravu.
Dr Dragutin Strnjaković, u svom delu “Karađorđe”, piše i da su dahije “ljude bili ubijali, otimali im konje i drugo što gođ se dopalo..” Najbolniji je bio njihov odnos prema ženama. Isti autor navodi da su žene i devojke terane da igraju kolo pred njihovim hanovima, čardacima i čadorima, pa bi onda sebi uzimali one koje su im se sviđale: “Tako danas jednu, a sutra drugu, kašto po jednu, a kašto po dvije i po tri ujedanput”. Isti autor navodi i pesmu “Hajdučka puška”, u kojoj barjaktar Mujo najavljuje svoj dolazak u srpsko selo:
“Teško tome,
kom na konak dođem,
Zaklaću vola ispod kola,
I zaklati ovna ispod zvona,
Iskaću mu vina od tri leta,
Bez neveste večerati neću,
Bez devoje sam boravit neću...”
Ali, i od goreg ima gore.

SUROVOST
PO “neponovljivosti” svog iživljavanja slavu je stekao i jedan Sali-aga, brat Kučuk Alije. On je bio vojvoda i muselim u Rudničkoj nahiji. Ubistva i pljačke su mu dolazili kao nekakvo redovno zanimanje. Pročuo se i iznad nahije po svom surovom odnosu prema ženama. Ovaj aga je imao svoje oružnike i išao je od sela do sela...
Pored agine sofre, uz svakog Turčina morala je da sedi i po jedna Srpkinja, dok su njega služile tri žene, koje je on krstio kao kraljicu, kralja i barjaktara! One su bile obavezne da ga hrane kao bebu, kao i da mu ispunjavaju sve ostale prohteve. Agi nije smetalo ni to što su ga zvali “rudničkim bikom”, naprotiv!
Da bi do kraja ponizio Srbe, Sali-aga je izričito zahtevao da njegove vojnike i Srpkinje, koje su ih uveseljavale, služe muškarci, i to očevi, braća ili muževi tih žena!
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Žene srpskog ustanka

taj Čet Jan 29, 2009 1:59 am
VIĐENIJI muškarci, oni koji su imali snage da stanu uspravno, a ne samo da puze, počeli su polako, došaptavanjem i da se dogovaraju...
LJubomir Nenadović je ostavio svedočenje, po kome je njegov otac, prota Mateja Nenadović, propovedao kako je za Đurđevdan 1803. išao u Sarajevo i tamo se dogovarao sa viđenijim Srbima da istovremeno dignu ustanak. U sličnoj misiji, po istoričaru Vladimiru Ćoroviću, bili su i Hadži Ruvim i pivski kaluđer Arsenije Galović, koji su bili u vezi sa crnogorskim vladikom Petrom Prvim.
Dahije su bile najčešće pijane. Čim bi se malo otreznile mislile su samo na to kako **dovijeka** da obezbede svoju vladavinu. NJima u ruke, ravno preko Zemuna dopade jedno pismo... Tragom tog pisma, dahijska potraga stiže do Valjeva, do kneza Alekse Nenadovića, koje je on uputio austrijskom majoru Nitezeru, i u kome je najavljivao buđenje Srba iz učmalosti i kome.
Dahije sačiniše plan kako da malo preostalih, viđenijih ljudi, liše života. Prepreku je valjalo sklanjati. Krenuće tako na **seču knezova**.
Na tu odmazdu usledio je i srpski odgovor: započeo je Prvi srpski ustanak u Februaru 1804. Srpska revolucija...
Kakav ugled su uživale i kakav uticaj su mogle imati žene u ovim zbivanjima? NJen muškarac, otac, brat ili muž, bio je i jedini zaštitnik. A kako je i on bio nemoćan i životno ugrožen, to je najvžanije bilo sačuvati goli život. O dostojanstvu žene nije moglo biti ni reči, jer je nisu kao zaštitu uživale ni kćeri eminentnih ljudi.
Od direktne pomoći ustanicima, učešćem u bitkama ili prihvatanjem ranjenih, nije moglo biti ništa. Kako su bile nepismene, nisu mole da učestvuju u organizacionim poslovima. One su obezbeđivale **pozadinu**, a na njihova pleća pao je ekonomski teret ustanka. One su šile barjake, uniforme i sve ono što je mogla da sačini fina ženska ruka...
Ekonomsku osnovu ustanika činila je poljoprivredna proizvodnja, u njoj su glavnu reč vodile žene. Nikakvih novčanih ili zlatnih zaliha nije bilo. Puške, barut i prvi top kupljeni su prodaje svinja. Izvor sredstava bio je stočni fond. U Beogradskom pašaluku Srpkinje su gajile oko milion i dve stotine hiljada koza i ovaca, a upola manje svinja i rogate stoke, čijom se prodajom jedino moglo
doći do oružja, bez koga, inače, podizanja ustanka ne bi ni bilo.
U kakvim uslovima je Karađorđe podigao narod i otkazao poslušnost moćnoj carevini, postoje razni sudovi i mišljenja. Ipak, NJegoševa impresija se smatra neprevaziđenom: **Diže narod, krsti zemlju i varvarske lance ruši, iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši**.
Da je **buđenje** zajedno sa **udahnjivanjem** mučno i dramatično uveravaju i mnoga sačuvana svedočenja. U prvoj godini ustanka, kad je Karađorđe zvao na ustanak, bilo je i onih koji nisu imali snage i koje je blokirao usađeni strah, pred kojim je beg u šumu bio jedino rešenje.
Dok su ustanici palili turske hanove i vodili bitke, u pojedinim selima pričalo se o pravim **bahanalijama** i pirovima veštica...
Veštica je stigla da, kao mečka pred prozorom, zaigra i u voždovoj Topoli. U mestu se nisu rađala muška deca, a ljudi su umirali iz čista mira. Pomor stoke beše gadan i očigledan.
Ona, ona... to je njeno delo!
Maćehu Petra Jokića narod proglasi vešticom, glavnim inspiratorom i počiniocem svih zlodela. I bez voždovog naređenja meštani ubiše ovu nesrećnicu, a onda da se dotična nikad ne bi sastavila, isekoše je u paramparčad.
Antoniju Pljakiću, karanovačkom vojvodi i Karađorđevom zetu, dovedu ženu označenu kao vešticu. A ovaj bez ikakve provere i **istražnog postupka** naloži lomaču i spali je pred okupljenim narodom!

BUDALAŠTINE
VREMENOM je Karađorđe u potpunosti izmenio odnos prema vešticama. Da li je sam shvatio da su priče o **krezavim babama** besmislene ili su ga na to naveli učeni ljudi, koji su ga vremenom okruživali, ne zna se sasvim sigurno. Posle pet godina, ustanička vlada, Sovjet, donela je **Kriminalni zakonik** koji je potpisao vožd i u čijem je 31. članu pisalo i ovo:
**Ko bi se usudio veštice tražiti i ubijati žene i mučiti, kako što su bivale ovakve budalaštine, ili u vodu bacati, ko bi ovo učinio, ovakvu ludost za koju se Srbima beli svet smeje, za ovakvo budalaštinu osuđujemo mu: ono što bi on učinio više rečenim vešticama, njemu da se učini**.
Oni koji prvom ustanku pripisuju i revolucionarno svojstvo, sigurno su imali na umu i ovaj iskorak prema ženi.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Žene srpskog ustanka

taj Čet Jan 29, 2009 2:00 am
KAD je Karađorđe sa vojvodama ušao u Beograd, zarobio je i određena bogatstva koja su pripadala dahijama. U plen su uračunate i turske milosnice. Odmah su im se predale i **slobodne devojke**, koje su živele od prodaje **ljubavi**. Da bi kao takve stekle poverenje nove vlasti i određenu zaštitu, one su tražile da promene veru i da postanu pravoslavke. Koliki je bio njihov broj, nije poznato, ali zato jeste kako su skončale.
**Licenca** na dalji rad, kojim su se inače bavile, nije produžena, što je značilo da im se zabranjuje bavljenje zadovoljavanjem ustanika i dokoličara. To je smatrano jednim od turskih zlih izuma, i zato je valjalo narod zaštititi od njega.
**Gospodar ih je podelio po knezovima**, piše Strnjaković u svom delu **Karađorđe**. Ovaj autor se nije do kraja odredio, jer se ne zna da li su kneževi time lično **počašćeni** ili su imali zadatak da ih pripitome i adaptiraju na novu sredinu?
Iako je bio i vuk i hajduk, ubio je čoveka već sa 13 godina! To nije sve: lišio je života i oca, kao zreo čovek, zatim rođenog brata, pa ni to nije smetalo da uživa ugled muževne osobe, privlačne i drage kao roditelj, koji je bio uzoran otac svojim ćerkama. Beše to Karađorđe, čija je ličnost bila satkana od svega pa i od protivrečnosti. Možda niko kao on nije osećao kako diše srpska duša, a ona je presudno uticala na obnovu srpske državnosti.
Znao je Karađorđe da se približi i drugoj ženi, a kada je to činio onda je to činio u najvećoj tajnosti, krijući se i od neposrednog okruženja.
Kad je osvojen Beograd, onda se vožd uselio u konak Kučuk Alije. Bio je asketa, bez zahteva i prohteva, nije čak tražio da se omala konak u kojem su se dešavale čudne stvari...
U tim dahijskim odajama nečujno se kretao i jedan tajanstven momak, za koga ni oni, najodgovorniji za voždovu bezbednost, nisu praktično znali ni ko je ni šta je. Zvali su ga Mirjan. A on je imao još i nekakvo oružje pri sebi, s kojom se nije ni dičio ni isticao, za razliku od ostalih momaka, koji su, takođe, bili opasani sa oružjem.

Mirjan je u konaku bio najbliži voždu, umiljavajući se detinjasto oko njega. A još nema ni brkova ni brade...
Opustile se sve vojvode po Beogradu, pa i Karađorđe koji sve ređe odlazi u Topolu. Zabrinula se, kažu, i njegova žena Jelena, a kako nije bilo poruka usudi se da krene
na dalek i rizičan put.
Kako se Jelena provela u dahijskom konaku, nikom nije pripovedala, ali je ubrzo rešila da se oprosti od muža koji je dobro i da se vrati nazad, kući i deci, u Topolu. Kad se već oprostila od muža, povrati se, onako kao da je nešto zaboravila te se obrati Pavlu Cukiću, jednom od voždovih bezbednjaka, kako bi se danas reklo. A lepšeg i veselijeg među voždovim momcima ne beše od Pavla. Bio je lepog rasta, a godinama je postajao smeđ, sa brkovima koje je terao na gore. Kod Pavla nijedno čulo nije spavalo, o čemu svedoči i činjenica da je sa 15 godina života stigao i na **poternicu**. Zahvaljujući čednom izrazu lica i mladosti sačuvali su ga monasi u manastiru, a kad je Crni Đorđe pozvao na ustanak, nije oklevao ni časka. Jelena ga je poznavala još iz svoje kuće iz Topole.
Šta je Jelena došapnula Pavlu pre nego što je izbila iz konaka?
Iste večeri dok je Jelena žurila prema Topoli, a muž joj obilazio front, Mirjan je izašao iz konaka, provirio i osluškivao odakle će se vožd pojaviti. Mirjan je počinio kobnu grešku, jer kada je zašao dosta dalje, samo je kmeknuo! Kad se vožd povratio i kad vide da ga ne sačeka Mirjan, zabrinu se. I sam se dao u potragu ne bi li mu čuo glas...
Nema Mirjana, pa nema...
Te noći se vožd, po svedočenju Vuka Karadžića, sit naplakao. Videći očajnog vožda, znajući mu dobro narav, Pavle Cukić nije mnogo razmišljao: dao se u bekstvo i odmetnuo u hajduke.

Potvrdilo se ono što se samo nagađalo: **Mirjan je bio Mirjana, i privedena je bila voždu kad se Beograd oslobodio i kad se on u konak uselio.** Radilo se, prema nekim hroničarima, o nekoj mladoj Turkinji, koja je, naravno, prethodno bila pokrštena u pravoslavku, i dičila se voždom.

LJUBAV
ZNA se da se u jednu od tih pokrštenih devojaka ozbiljno zagledao i jedan Srbin, momak iz Beograda. A ljubav čini svoje...
Krene momak za Topolu voždu ne bi li izmolio za dozvolu da izabranicu srca svog uzme i za ženu. Kad je saslušao mladića i čuo za njegovu želju, vožd se rasrdi i ljutito uzviknu: **Kojekude, po dušite! Ja sam nji iz Beograda rasterao i podelio po gospodi, a vi opet ne možete da se usavetujete, već trčite ovamo za Turkinjama. Valjda malo u Srbiji devojaka ima.**
Pozvani su bili momci koji su ovom Beograđaninu **poželeli** srećan put, batinajući ga tek preventivno!
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Žene srpskog ustanka

taj Čet Jan 29, 2009 2:01 am
**PLATIĆEŠ mi, Pavle, svoga Boga**, proklinjao je glasno vožd, kada bi se setio svoje milosnice. I, zaista, pošalje Karađorđe poverljivu poruku svom nekadašnjem drugaru, hajdučkom četovođi Petru Kraru da onog **zelenka** Pavla **ostavi** negde u gori... Da li preko voždove Jelene ili nekog drugog, uglavnom, Pavle dozna za voždov nalog i krenu da ga preduhitri. Kad je Petar prilegao, posle dobrog ručka, ispod vajata prikrade mu se Pavle i skrati ga za glavu. Tako olako ode još jedan srpski život od srpske ruke...
O ovom slučaju, kao i o Karađorđu, ljubavniku, izletniku van braka, ostala su različita svedočenja. Većina, među koje se ubraja i Vuk, smatrala je da se radilo o zarobljenoj Turkinji, da je to, možda, bila jedna jadna Marija iz Brusnice, mada bez navođenja bilo kakvih detalja...
Postoje i oni koji su tu voždovu vezu izdigli na najveći nivo, tvrdeći da je ta žena odstranjena kako bi se sačuvala čistota svake vrste - moralna, ljudska, ustanička, ideološka. Beše to ono pravo revolucionarno. Ovo je bio nacionalni i oslobodilački ustanak, ali je istovremeno značio i potpuni rastanak sa tursko-mongolskom tradicijom i feudalnim poretkom, koji je već bio istrošen i koji se savim sigurno selio u prošlost. Da se na pitanju odnosa prema ženi lomila visoka politika, pokazalo se posle šest decenija od ustanka. U ruskim arhivama čuveni Batalaka (Lazar Arsenijević) uspeo je da pronađe zaista čudan dokumenat.
Pomenuti dokument je zapravo bilo poverljivo pismo koje je ruski agent, izaslanik kod Karađorđa, poslao iz Beograda svojoj centrali. Čovek se pomalo neobično zvao Rodofinikin, ali je iza toga stajalo ime i prezime Koste Konstantinovića, Grka poreklom.
Ovaj Grk u službi kod Rusa nije uopšte bio naklonjen Karađorđu i njegovom sovjetu, što je značilo da se služio podvalama i intrigama kako bi ih što više ocrnio.
Tako Rodofinikin u maju
1808. piše da **tajnim dojavama** saznaje kako se u Beogradu **prošle noći** zbio i ovaj događaj: Karađorđe je poslao svoje ljude da mu dovedu jednu **pokrštenu bulu**, ali je istovremeno bio zapovedio da njenu rodbinu - dve starije žene i tri maloletna lica bace u Dunav! To je, tvrdi autor poruke, kao zapovednik učinio voždov sekretar koji je iste najpre poubijao pa ih mrtve pustio niz reku!
Batalaka, koji je napisao istoriju Prvog ustanka, u kome je posle završetka Velike škole i sam učestvovao - bio je pisar u Sovjetu, sa Karađorđem izbeglica u Rusiji - a kasnije bio i ministar u Srbiji, blago se zaprepastio nad gornjim dopisom. Jer, da se tako nešto zbilo i on bi to saznao. Osim toga, kako tu priču koja nije nimalo naivna, niko nije spominjao osim **pisca depeša** Rodofinikina?
Posle dve godine boravka u Beogradu, u kome je koristio i dahijski konak, veći od onoga u kojem je bio Karađorđe, i u kojem je gajio i srnu i milosnicu, a za podstanare imao Dositeja Obradovića i voždovog sina Aleksu, Konstantinović je bio proteran: vožd je od ruskog cara tražio da u Srbiju pošalju nekog pravog Rusa!
Posle Mirjan ili Marije, niko više ne pominje druge žene u voždovoj blizini. Privrženost ženi i porodici čini se da je bila u funkciji ustanka, ali ni činjenicu da je vožd zašao u godine ne treba zanemariti. Osim toga, on je poštovao i voleo svoje kćeri.

KUGA
NIJE vožd bio u iskušenju sa milosnicom, ali je imao muka sa opakom bolešću kugom, koja se pojavila u Turskoj i zabrinula ustanike. Odmah je 1812. reagovao Sovjet.
Vožd je potpisao ukaz - pismo svim vojvodama kako da postupaju, nalagajući im da granice tako zatvore da **no što reći tica ne može da prođe**. Uočio je vožd svu opasnost od ove boljke i zapretio smrtnim kaznama onima, koji bi iz Turske tajno ulazili u Srbiju.
Te godine umrla je i Karađorđeva ćerka Pola, ali uzrok smrti nisu znali ni pedantni hroničari.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Žene srpskog ustanka

taj Čet Jan 29, 2009 2:02 am
KADA se i kako oženio Đorđe Petrović, odnosno Karađorđe, nije poznato ni njegovim biografima. Te pojedinosti nisu se činile važnim kada su mogle da budu utvrđene, a kada je postalo jasno da to može biti važno, onda je sve postalo kasno. Otuda se o vođi Prvog ustanka, kao i o njegovoj ženi, i danas mistifikuje mnogo štošta. Jedna od priča ima sledeći sadržaj:
Vraćajući se u svoje selo sa maloletnom ćerkom Jelenom, Nikola Jovanović upadne u zasedu koju su mu postavili neki turski momci. Jedan od njih iskazivao je očiglednu naklonost ka Nikolinoj petnaestogodišnjoj ćerki, želeći po svaku cenu da je osvoji. Čak i silom. Utom vezaše mladi Turci Nikolu, a ćerku mu počeše vući prema čardaku. Tada naiđe iz šume naočit crn Srbin, sa još dva druga, pa videvši šta Turci čine, opali iz puške. Jedan Turčin pade mrtav dok drugi beše ranjen. Ostali pobegoše, misleći usput šta ih je snašlo i kako da se spasavaju.
Nikola je bio u funkciji ober kneza, a pored ćerke imao je još dva starija sina. On odluči da sa sinovima pobegne u hajduke, u četu Stanoja Glavaša, dok bi kći, koja je ostala bez majke, bila odvedena kod tetke.

Onaj crni momak, spasitelj, zvao se Đorđe Petrović, čija će slava biti sažeta u čuveni nadimak Karađorđe.
Jelena je bila kći Bosiljke i jasenovačkog ober kneza Nikole Jovanovića, iz sela Masloševa u Šumadiji. Rano je ostala bez majke, a onda i bez oca i braće, koji su izginuli kao hajduci. Kao sirotica živela je kod tetke Bisenije u selu Jagnjilu.
Pre nego što se udala za Karađorđa, pala je i krv.
Na jednom od sabora Karađorđe se sukobio sa momkom Vukojem, kome je Jelena zapela za oko. Posle sukoba na rečima, Crni Đorđe stvar dovrši puškom, koja je precizno i zauvek pogodila Vukoja.
Naravno, uz legende postoje i realnije priče. Jedan od njih govori kako se Jelena udala iz straha, jer je bilo poznato da su se njenog budućeg muža podjednako plašili i Srbi i Turci. Čovek je bio prznica i što bi se narodski reklo, manite naravi, a uz to lak i precizan strelac... Najbolje je bilo izbegavati susret s njim. A kad je Jelena zaprošena, kažu, da nije pustila glasa od sebe, a kamoli izustila reč - neću. Nisu to smeli da učine ni oni koji su od nje bili stariji i zaštićeniji. Tako se budući vođa srpske revolucije dočepao lepe devojke, časne žene i primerne majke.
Kada je ugušen Prvi ustanak i kada je Karađorđe izbegao sa porodicom, njegova žena nije imala nikakvih ličnih dokumenata, a vlastima iz Zemuna je rekla da ima 48 godina.
Ovaj
podatak je kasnije bio značajan Karađorđevim istraživačima i biografima, koji nisu pouzdano znali mnoge godine - od rođenja pa do ženidbe. Dugo se pretpostavljalo da je Karađorđe rođen 1768. godine. Kada je utvrđeno da je Jelena mogla biti rođena 1765. godine, onda je i važeća voždova godina rođenja dovedena u pitanje. Jer se zaključilo da Jelena sigurno nije mogla biti starija tri godine od muža: važeći običaj je nalagao da bude obrnuto, jer momak je morao da bude stariji od devojke s kojom se ženio.
Godina voždovog rođenja je tako spuštana sve do 1752. Da je on bio, možda, još stariji proizlazilo je iz činjenice da se on prilično nemoćno i čudno ponašao po povratku u Srbiju 1817. godine. Tada Karađorđe uopšte nije ličio na sebe samog, naročito iz vremena ustanka. Ispoljena naivnost u gubljenju života, kad mu je na spavanju odsečena glava, nije uopšte priličila NJegoševom **heroju Topolskome, Karađorđu besmrtnome**. Otuda i ozbiljna pretpostavka da je on pritisnut godinama i oronulošću došao u Srbiju da umre!
Jelena je, spletom okolnosti, postala i prva ustanička dama.
Zbog čega je Jelena pre ustanka bežala sa mužem iz pašaluka u Austriju, pitanje je oko kojeg istraživači, takođe, nisu saglasni. Zna se da je i svekra oplakala kada ga je njen muž bio lišio života. Zna se da je duže boravila i radila u manastiru Krušedol, u Sremu. Tu je muzla stoku, ali je naučila da sprema i **gospodska jela**. To joj je kasnije bilo dragoceno kada je kao domaćica kuće dočekivala goste u Topoli, mnoge ustaničke ozbiljne glave.

Znala je da spremi kafu s mlekom, što je bio vrhunac gospodstva u Srbiji, moda koja je stigla iz Nemčije...

PROSIDBA
PO narodnoj priči, koja je sačuvana i u knjigama, Jelena se tada zaljubila u svog spasitelja i imala sreću da se kasnije za njega i uda.
Jednog dana, uz mesojeđe pred Belu nedelju, Karađorđe nađe Jelenu kod nekog izvora, gde je sudovima zahvatala vodu. Jelena je već obavila ono zbog čega je i dolazila, kad joj on priđe, nazva Boga i zatraži da mu da vode da se napije. Pošto se i to obavi kako valja, on je zapita: **Jelena, hoćeš li poći za mene**?
A ona, kao što bi to učinila svaka ondašnja devojka, porumeni malko pa mu reče: **Bog s tobom, Đorđe, što pitaš mene. Eno, zapitaj moje starije, pa ako oni reknu, onda ja hoću**. Posle toga uprti sudove i pođe...
**Kad ti hoćeš, a ti hajde sa mnom**! Zatim joj razlupa sudove i odvede je kući.
Karađorđe se venčao sa Jelenom, negde oko 1786. godine.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Žene srpskog ustanka

taj Čet Jan 29, 2009 2:09 am
PISCI memoara i drugi istraživači opisali su Jelenu kao skromnu, povučenu i vrlo radnu ženu, a o njenom gostoprimstvu su i pesme ispevane. Posebno se ističe njena pokornost mužu. Svi su se slagali da je ona udovoljavala mužu dobrovoljno, iz ljubavi, dakle, bez tadašnjih grubih pravila po kojima je žena morala da čini ono **što gazda zahteva**.
Jelena se i posle svega može smatrati srećnom ženom svoga vremena; imala je veliki porod, a u porodici nije fizički zlostavljana. O porodu se dosta zna a o zlostavljanju nema dokaza niti pretpostavki.
Ona je sa majčinstvom učvrstila svoj položaj. Već posle godinu dana od udaje je rodila, i to, što je bilo jako važno - sina. Dečak je poneo ime Sima, ali nema pomena po kome je tako kršten. Šta je bilo presudno za njegov život, ne zna se, ali se zna da je Sima poživeo jedva godinu dana.
Jelena je nastavila da rađa, ali joj se nije dalo - rađala je samo ćerke. Prvo Savu, a onda Saru, pa Polu, pa Stamenku. A onda sa 19. vekom, sve se preokrenu: na svet dođe Aleksa, 1801, a pet godina kasnije i Aleksandar.
Izbeglištvo, pa makar i u Rusiju, teško je padalo Jeleni. Već posle tri godine, dok joj je muž još bio živ, Jelena je pisala ruskoj vladi i samom caru, da joj s decom dozvoli povratak u Srbiju, a da oni i dalje **zadrže** Karađorđa. Posle njegovog ubistva, njen žal se još više uvećao.
Prolazile su godine, porodica voždova, kao i mnoge pristalice, i pored toga što su materijalno bili obezbeđeni, nisu se adaptirali u novoj sredini. Naprotiv, želja za povratkom stalno se kod njih pojačavala.
Jelena je i prva shvatila da je u Srbiji došlo do promena, da je voždovo vreme prošlo i da je Miloš Obrenović neprikosnoven. Svoju šansu da se povrati sa porodicom videla je u srećnoj okolnosti da je vožd s Milošem uspostavio kumovske veze, venčao ga sa LJubicom; a kum kod Srba nije od raskida, mada će se pokazati kroz istoriju sva surovost ove svete veze.
Upornost Jelene, onemoćalost ustanika kao da je slomila i samog ruskog cara i srpskog kneza, koji su postigli dogovor da se od proleća 1831. godine, srpske izbeglice mogu vratiti svojim kućama. Već
početkom te godine voždova udovica i njen sin Aleksandar, koji se već bio i oženio, dobili su ruski pasoš. Nedostajala im je još samo srpska **viza**. Uz zahvalnicu i pozdrave Jeleni je stiglo još hiljadu dukata na ime putnog troška, što je bila značajna suma.
Ovom srećnom događaju za Jelenu prethodila su i srdačna pisma, koje je ona uputila knezu Milošu i knjeginji LJubici, u kojima je izražavala svoju radost, ali i poniznost. Miloš joj je indirektno slao signale, ali joj je LJubica uzvratila pismom, u kome ona Jelenu oslovljava sa **ljubazna gospojo kumo**, izražavajući svoju veliku radost što će se uskoro videti. Potpisom na kraju pisma, kuma Jeleni jasno daje do znanja kakav će biti njihov budući odnos, potpisujući se kao **kuma LJubica M. Obrenovića, Knjaginja Serbska**.
Letela su pisma i poruke.
U LETO 1831. godine, pomenuti Jelenin izbeglički karavan stigao je na granicu, u ribnički karantin, u nahiji porečkoj. Pogranični ljudi im se nisu obradovali, baciše ih na velike muke...
Jeleni je naloženo da se povrati u Vlašku, sa celom porodicom i pratnjom: kuku, pa zar joj se nešto strašnije moglo desiti?
Da je bilo telefona... Ona bi se obratila knezu **milom kumu** i videli bi ti graničari svoga boga. Oni su joj propustili samo ćerku Stamenku sa decom... Miloš je, razume se, i bez telefona bio obavešten o svemu. A šta je mislio, tek ćemo videti u nastavku.
Sa svojima je Jelena došla u ponižavajuću situaciju: više nije primala rusku apanažu. U pismima **milom kumu** i ruskom caru ona ih je upozoravala da može da živi jedino tako što
će prositi, a zar to mogu da dozvole carevina i kneževina?

PUT
JELENA je dobila ruski pasoš kao supruga **bivšeg srpskog vrhovnog vožda Georgija Černago** sa naznakom da putuje zajedno sa sinom Aleksandrom, njegovom ženom Persidom, svojim unukom Đorđem Aleksijevićem, ćerkom Stamenkom, njenim sinom Kuzmanom i ćerkom Jelenom. Kao i poslugom iz Srbije, Avramom Popovićem, njegovom ženom Jelenom, Ivanom Jakovićem, sa četvoro kola i 16 konja i slugama, Ciganima, Gligorijem Lučerom i dvojicom dečaka, Nikolajem i Grigorijem.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Žene srpskog ustanka

taj Čet Jan 29, 2009 2:10 am
VREMENOM je voždova porodica bila sve očajnija. Uveravajući se da je za njena stradanja kriv samo knez Miloš, ona je to pokušala da stavi do znanja i ruskom caru i carici. Jelena je, uz to, molila cara da njenom sinu Aleksandru dozvoli da može doći u Srbiju, kako bi uredio pitanje “njihovog imanja” i prikupio novac od većeg broja voždovih dužnika. Obavestila je cara da knez Miloš punih 18 godina koristi njihovo imanje u Topoli, bez pare nadoknade, a to imanje, kako ona napominje, vredi milion i po rubalja...
Istog dana, Jelena se molbom obratila i ruskoj carici, kojoj je optuživala srpskog kneza i “milog kuma” da je prisvojio određene stvari, koje su pripadale Karađorđu, a među njima je bio i orden svete Ane prvog stepena, sablja okićena brilijantima i zlatom, sa natpisom: “Za hrabrost zaštitniku pravoslavne Hristove vere”, koju je voždu poklonio lično ruski car.
Jelena je sa najbližima patila, a godine su prolazile. Rusima Karađorđevići, u vođenju balkanske politike, nisu više bili značajni, a Miloševa je namera bila da se vrate samo voždove ćerke, ali ne i sinovi.
Miloš je živeo u strahu od osvete za brutalno ubistvo vožda, koje je organizovao. Gledajući svog sina Mihaila kako raste i sazreva, u jednoj prilici glasno se jadao:
- Jogunica je velika. Prava matereša, seme mu pogano! Činiš vol’ko sinko, hoće nekad ustati narod, pa utamaniti ili moju lozu ili Karađorđevu. Pa se bojim da ne utamani moju pre, jer je tanja.
Ovo je sećanje Milovana Pejčinovića, Miloševog dvorskog upravnika, koje je objavio Strnjaković u pomenutoj knjizi o Karađorđu.
Način na koji je okončao vođa Prvog srpskog ustanka, još izaziva zgražavanje, deli Srbe na dva životna, politička i filozofska principa. A šta je Miloš naumio Karađorđevoj porodici, koja je sva srećna stigla na srpsku granicu?
Stefan Stefanović Tenka upravljao je u to vreme Porečom na Dunavu, ali i tamošnjim karantinom. Kada je karavan Karađorđevića pristigao na granicu, Stefan se nalazio u Beogradu, u Miloševom konaku u Topčideru. Kad je Stefanu stigla vest da su Karađorđevići
stigli, on je za dalje postupanje tražio naloge kneza. Miloš se iznenadio odakle Jeleni i njenom sinu toliko drskosti: pa, on im još nije odobrio povratak?
Miloš naloži Stefanu da žurno krene u Poreč i da tamo nađe određene čamce i veslače, kako bi u njih potrpao Karađorđeviće, povezao ih niz Dunav prema karantinu, a usput bi mogao “da ih prevrne kako bi se podavili”!
Knez je ukorio Stefana, rekavši mu da sve ode niz Dunav, osim jednog sandučića na koji je morao posebno da motri.
Kakva je tajna u njemu bila, još niko nije dokučio.
Stefan, čiji je otac bio na mukama posle jednog pisma koje je poslao voždu, sledio se, znajući gospodara. U strahu, on je usporavao povratak, ali je svom poverljivom čoveku poslao ekspresnu poruku - da Jelenu i Aleksandra vrate sa granice, da ih ubedi da dobrovoljno odustanu od ulaska u Srbiju...
Tako i bi.
Karađorđeva porodica se spasi!
A ovaj Stefan iz čudesnog grada Poreča bio je Srbin sa zaista neobičnom sudbinom. Bio je učesnik u dve zavere protiv srpskih knezova, najpre Miloša, a onda i protiv Karađorđevog sina, kneza Aleksandra. U obe zavere otkriven je i na smrt osuđen, ali je ipak umro u postelji u Beogradu, i to prirodnom smrću što je, mora se priznati, prava retkost za zaverenika.
Po povratku Karađorđevića u Srbiju i ustoličenja Aleksandra za kneza, Stefan je postao moćan, postavši ministar pravde i prosvete. I pored svega toga, on je 1857. godine, otkriven kao zaverenik knezu, priznavši to i primajući smrtnu kaznu. Tražio je milost i u svojoj molbi naveo pakleni zadatak, koji je dobio do Miloša, a nije izvršio, kad je spasao život njemu i majci mu.
Knez zaista nije imao kud, pa je pomilovao Stefana.
A Jelena je čekala, radovala se unucima koji su se rađali, mada je polako počela da gubi životnu snagu. Rusi su imali nove muke sa Srbijom, krojeći joj ustavno rešenje, misleći sve manje na voždovu udovicu. Miloš je bio bitku da očuva apsolutnu vlast, jer u drugoj ulozi nije mogao da živi: to ga je sprečavalo da razmišlja kako da do kraja zadavi ostatke Karađorđevića.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Žene srpskog ustanka

taj Čet Jan 29, 2009 2:10 am
I SILNIKU, kakav je bio Miloš, polako je isticalo vreme. U leto 1839. godine doživeo je da bude proteran iz Srbije.
Dok su sastavljane kombinacije ko će da nasledi Miloša, u punoj neizvesnosti, šansu koriste pristalice Karađorđevića. Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević, preko Stefana Stefanovića, sada ministar pravde, pozivaju voždovog sina Aleksandra i njegovu majku Jelenu da krenu u Srbiju...
Ovog puta oni su prešli granicu, stigli nesmetano do Negotina, što je kod Obrenovića izazvalo opštu pometnju, jer su oni i bez Miloša bili nosioci vlasti. Ministar policije Đorđe Protić, vatreni pristalica i zaštitnik mladog kneza Mihaila, nalaže istragu: ko je i kako pozvao Karađorđeviće u Srbiju? Istraga i ministar su uspeli samo da odlože njihov dolazak u Beograd i ništa više.
Početkom oktobra 1839, posle punih 26 godina, Jelena je stigla u Beograd. Ceo javni, ali i politički život počeo je da se vrti oko Jelene. Više od dva meseca obilazili su je ”gospoda i gospođe”, o čemu su i novine izveštavale. Jelena je bacila u zasenak i sina Aleksandra, kome je data služba u beogradskom sudu. A ubrzo ga je knez Mihailo (gle apsurda!) uzeo za svog ađutanta. Jelena je kod Mihaila i njegove majke LJubice mogla da se ponaša kako hoće i da izvoljeva do kraja.
Iako je živela 75 godina, Jelena nije doživela da vidi kako njen sin Aleksandar polaže svečanu zakletvu i postaje te iste jeseni knez srpski, nasleđujući svog oca, vožda Prvog ustanka.
Dok je Karađorđe samo udavao kćeri, Jelena je poživela i da ženi sinove... Najstarija Sava se i prva udala. NJen izabranik je bio Antonije Ristić, rodom iz Kamenice rudničke. Inače, bio je momak bezbednjak kod samog vožda. Od svih momaka koji su defilovali kraj njenog oca, ovaj joj je bio i najmiliji. Ovi momci su čuvali Karađorđa kad je bio u Topoli, ali i kuću i ukućane. Sava svoja osećanja nije krila pa joj ni zadevanje mlađih sestara nije smetalo da voljenom poklanja jabuke...
VoŽd je vodio bitke, špartao beogradskim pašalukom, ali je morao da nađe vremena i za svoju prvenicu; Savka je odlučila da se uda za Antonija. Vožd je to blagoslovio i po mišljenjima mnogih postupio nepravedno kada je zeta promovisao u vojvodu, a da to zet nije zaslužio. Po temperamentu je bio vatra živa i više se ponašao kao sin, a ne kao voždov zet. A tek kada je novim položajem postao moćan, tek tada je postao i opak. Pošto su živeli u Karanovcu, Antonije više nije imao nikog
iznad sebe: pljačkao je, bogatio se, ali bio je i nemilosrdni ubica. Promenio je prezime u Pljakić. On se sreće kod mnogih memoarista kao jedan od malobrojnih Srba koji su imali ličnog dželata, čoveka koji se nije stideo nijedne svoje žrtve. Pored kuće u kojoj su se rađala deca, nicalo je i groblje, na kojem je upokojena i neka nesrećna veštica.
Antonije je sa porodicom i voždom izbegao u Rusiju, u kojoj je i umro 1832. godine, a Sava je poživela još 15 godina, sklopivši oči 1847. godine. Antonijevo junaštvo u ustaničkim okršajima nije promaklo ni Simi Mlutinoviću, koji mu je posvetio čak i pesmu.
Sara se udala u vreme žestokih ustaničkih okršaja 1810, i kao i starija sestra u sudbinu dobila vojvodu Nikolu Karamarkovića. O Nikoli je ostalo malo svedočenja. Zbg čega hroničari ustanka ovu osobu retko spominju, teško je razumeti. O njemu je tek 38 godina od smrti Nikole, svoja sećanja izneo Petar Jokić. Jokić, koji je bio nerazdvojan sa Karađorđem, podseća da je upravo Karamarković zamenio Milana Obrenovića na mestu užičkog vojvode. Nikola je bio iz Lunjevice i oženio se 1819. voždovom ćerkom Sarom. Na Torniku više Sokola bio je glavni šanac tvrđava ustanika valjevske nahije, a gradio ga je i njemu krvario Hadži Milentije. Kada je Milentije unapređen u vladiku, za zapovednika šanca postavljen je Nikola Karamarković, koji je po Jokiću ”rđavo vladao”, zbog čega ga je vožd zatvorio u tamnicu.
Nikola je sa Sarom imao samo ćerku Katarinu, koja se udala za beogradskog trgovca Koču Pešika.
Sara se preudala za Todora Bojanića, velikog Srbina iz Hercegovine, koji je i sam krenuo sa izbeglim ustanicima.
Sara je rodila četvoro dece sa Todorom, živeli su u Šapcu. Jednom udovica, Sara je postala i sa drugim mužem: umrla je posle Todora, godine 1857.

ŽALOST
ŽIVELA je Jelena i u radosti i u suzama (radosnicama), dve godine i pet meseci. Umrla je u ponoć 28. januara 1842. godine. Pre toga je pred novinarima izjavila da ima samo jednu želju - da bude sahranjena u Topoli pored svog Crnog Đorđa, u mestu ”svojih najlepših uspomena”.
Niko pre Jelene nije u Beogradu tako dostojanstveno ispraćen na večni počinak. Prednjačili su upravo Obrenovići, Mihailo i LJubica, prateći po ciči i snegu voljenu kumu od Beograda do Topole.
Izveštač ”Narodnih novina” svoj izveštaj je završio rečima da je ”plakalo sve što je srpsko”.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Žene srpskog ustanka

taj Čet Jan 29, 2009 2:11 am
POLA se udala iste godine kada i Sara, opet za osporavanog vojvodu. Treći voždov zet bio je jedan tanani Jovica Milovanović, đak Velike škole, sinovac Mladena Milovanovića, predsednika ustaničke vlade i čoveka do kraja odanog Karađorđu. Pola je posle dve godine umrla, ali se ne zna od čega, kao ni to da li je iza sebe ostavila porod. Kada je školovanje bilo u pitanju, ni čuvena Velika škola sa slavnim Dositejem, inače otvorena tokom ustanka, ženskoj čeljadi nije otvarala vrata.
Stamena je bila najmlađa, inače, meuzimica u svakom pogledu. Ali, mažena i pažena nije imala sreće sa muževima. Prvo joj je umro Dimitrije Ristić 1834, o kome se, inače, malo zna. Zatim se preudala za Iliju Čarapića, koji je prerano umro 1844. Poznato je da je sa Čarapićem rodila ćerku i sina.
Sve tri voždove ćerke vratile su se posle mučnog izbeglištva u zavijač. Voždu se rodilo šest ženskih i četiri muška unuka. U izbeglištvu su se sve tri i opismenile i po povratku u Srbiju donele izvestan kvalitet u životu.
I oba voždov sina bila su oženjena. Stariji, Aleksa, bio je nestašan, i s njim su roditelji imali muke. Posle Velike škole u Beogradu i smrti učitelja Dositeja Obradovića, nastavio ješkolovanje u Rusiji. Iako je kao carski pitomac uživao sve privilegije, Aleksa je stalno zahtevao od roditelja da mu šalju novac. Neuredan život, koji je vodio, narušio mu je zdravlje.
Bio je oženjen Marijom Trokin, ćerkom Nikolaja Trokina, dvorskog maršala ruskog cara. Kratko su poživeli: Marija je umrla 1827, a Aleksa tri godine kasnije. Iza njih je ostao sin Đorđe koji je poneo dedino ime. NJega je preuzela baka Jelena i tetka, tako da se on u Beogradu oženio sa jednom lepom i bogatom Sarom, ćerkom glasovitog Miše Anastasijevića: imali su dva sina, Aleksu i Božidara.
Mlađi voždov sin, Aleksandar, bio je sušta suprotnost starijem bratu Aleksi. On je bio više majčinske naravi, uz nju je odrstao i školovao se. On uopšte nije bio konfliktna ličnost, nije imao očevu ratobornost i plahovitost. Majka Jelena je bila najzaslužnija što
se oženio sa 24 godine, sa 17-godišnjom Persidom, ćerkom Jevrema Nenadovića, iz poznate valjevske porodice koja je ostavila značajan politički i istorijski trag kod Srba.
Tako je **nemi** Aleksandar uspeo gotovo bez izgovorene ružne reči, a kamoli krvi, da postane knez i da uspešno vodi Srbe, formirajući i institucije koje su vodile ka državi Srbiji.
Aleksandar je bio proteran iz Srbije, ali to nije doživeo tragično. Više je patila njegova ambiciozna žena Persida. U zaveri koja je bila organizovana radi promene dinastije u Srbiji i u kojoj je ubijen Mihailo Obrenović - kada pučisti ipak nisu uspeli da promene vlast - Persidin angažman bio je veći nego Aleksandrov. Ona je angažovala neke svoje rođake, trgovce iz Valjeva, opremila ih oružjem i novcem ne bi li izvršili atentat. Oni su u maju 1868. godine u tome i uspeli, kada su u šumi Košutnjak kraj Beograda, ubili kneza, ali nisu uspeli da stignu u zdanje vlade i parlamenta, jer je zatajila tzv. Vojna komponenta.

AMBICIJE
PERSIDA i Aleksandar imali su mnogobrojni porod: četiri ćerke i šest sinova. Od sinova, Petar je nekako najviše podsećao na dedu, pa je od malih nogu govorio kako će osvetiti dedu i vratiti vladarsku krunu Karađorđevića u Srbiju.
Voždova žena Jelena i mlađi sin Aleksandar nisu imali u politici nikakvih ambicija. Želja im je bila da se vrate u zavičaj, da budu pokorni knezu Milošu Obrenoviću i da mirno žive. To se najbolje vidi iz pisama koje su oboje pisali Milošu i njegovoj ženi LJubici. Oboje su bili presrećni kada im je ta želja bila ispunjena. Aleksandar je dobio državnu službu i bio je svedok dinastičkih sukoba. Obrenovići, najpre Miloš, a potom i njegov sin Mihailo, bili su proterani iz Srbije. U akcijama koje su tome prethodile nije učestvovao Aleksandar, kao ni njegova majka. Savetnici, među kojima je najmoćniji bio Toma Vučić Perišić, imali su svoje statuse: Aleksandar je doveden, kao isprošena devojka, na mesto naslednog kneza.
Kako je igrom političara došao tako je i sklonjen njihovim igrama posle 16 godina. Naravno, izgubio je i kneževsku titulu.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Žene srpskog ustanka

taj Čet Jan 29, 2009 2:12 am
AKO bi voždu sudile žene, ne one iz današnjih organizacija tog tipa, za njegov odnos prema njima, ženama, sigurno ne bi bio osuđen. Možda bi bio i pomilovan, jer on, iako silan i osoran, nije na njih atakovao, nijednu nije obeščastio niti je zbog tzv. čiste seksualnosti nekoga silom priveo.

Vožd je prema ženama bio pravedan, odnoseći se prijateljski, očinski i bratski. Kažu, bio je moralan čovek. Svoju ulogu u ustanku i srpskoj revoluciji shvatao je i kao obavezu da i Srpkinjama svane pred turskim zulumćarenjem.
Crni Đorđe je imao drugi problem: kako da obuzda svoje potčinjene, čak i vojvode, koji su često bili agresivni i netolerantni prema ženama. Ponekad gori i od samih Turaka, koji su često personifikovali seksualno siledžijstvo. To mu je stvaralo ogromne nevolje u vođenju ustanka, skoro toliko da su ljudi kadkad žalili **za pustim turskim**...
A da stvar bude još gora, najviše nevolja su mu zadavali najbolji borci protiv Turaka: lakše je bilo postati junak, nego ostati čovek. Jedan od tih junaka, takvog profila, bio je i hajduk Veljko Petrović.
Zapazio ga je tada najslavniji hajduk Stanoje Glavaš, pozivajući ga u svoju četu. Stanoje je shvatio da Veljka ne može da ostavi bez kontrole, pa ga je lepo i oženio svojom rođakom Marijom. Veljko se učio hajdukovanju dok ga je žena čekala. Dođe i Prvi ustanak, Glavaš podrža u borbi Karađorđa, ali je ostao sa svojim junacima prilično samostalan, pogađajući sa voždom samo neke poslove.
U dizanju ustanka u Krajini, Veljko je ispoljio i strateška znanja, najuspešnije je izvodio iznenadne akcije. Veljko je uvećavao broj svojih momaka, ali i širio slobodnu Krajinu. NJegov ratni plen se umnožavao, a uvećavali su se i ratni prohtevi. Sa 27 godina života bio je u punoj snazi.
Veljko je najviše konačio u Krivom Viru, a kad je dostigao vrhunac svoje moći, najviše mu je prijala Soko Banja.
Po svedočenju njegovog brata Milutina, Veljko se mogao videti i u kuli u Negotinu, već u leto 1807. godine. U više navrata Veljka, prema svedočenjima, pomeraju južnije, u Negotin, tek negde posle 1809. godine, kada se upoznao sa Čučuk Stanom, sa kojom se i oženio.
Tih godina Veljko
je bio, odmah posle vožda, glavna medijska ličnost ustanka. Iako nije bilo radija, novina a ni dobošara, priča od uva do uva pokazala se kao jako efektna. Ni najvažnija godišnja skupština, koja se održavala odmah posle svake nove godine, nije više mogla bez krajiškog delije (**Glavu dajem, Krajinu ne dajem**, bila je njegova krilatica).
Te večeri, 1810, Veljko se uplaši skupštinske rasprave.
- Braćo! Ja sam mislio mene zovu u Beograd da me pitaju koliko sam rana do sada zadobio, koliko mi je momaka izginulo, koliko je sakatih ostalo... a oni hoće da me pitaju koliko sam dvojaka poljubio! Pa, sutra hoće da me zatvore u kulu! Nego bežite, da bežimo odavde...
Ovako je, po N. Đ. Milićeviću, reagovao hajduk Veljko kad je uoči skupštinskog zasednja čuo da su i na njegovo ime pristigle optužbe sa terena, iz nahija kuda je on zapovedao. NJega su optuživali da je neke devojke prisiljavao na ljubav, a njegove momke za otimanje goveda i ovaca, koje su, navodno, onda prodavali kao tursko dobro.
Veljko je sa svojom pratnjom, od oko dve stotine momaka, te noći u najvećoj tajnosti pobegao iz Beograda. U trku su hodili sve do Smedereva, gde su napravili prvu pauzu. NJemu i njegovim momcima najviše se obradovao Milenko Stojković, koji ih je primio u Poreču i jedno vreme finansirao.
Jedan od onih ustaničkih lidera, koji nije ni pokušavao da ispoštuje važeći moral i uobičajene principe u muško-ženskim odnosima, bio je Milenko Stojković, za koga nisu manjkali naj aributi, od čovečnosti do junaštva. Ali i naj vojvoda imaše slabost prema slabijem polu.

HAREM
DOK je živeo u rodnom Kličevcu, a kasnije i u Požarevcu kao trgovac, Milenko se nosio po turski, ali je živeo po - srpski. Imao je dobar brak u kojem su rođena tri sina i ćerka. Kada je postao slavan, najpre posle seče dahija i donošenja njihovih glava u Beograd, na Vračar, a potom i u čuvenoj Ivankovačkoj bici, počeo je da plaća danak slave, koji je obično pretežak za veliki broj ljudi. Milenko nije izmenio ruho, ali jeste ćud. Postao je gazda bogatog i važnog Poreča na Dunavu, dok je slabost prema ženama rešio na turski načni: osnovao je harem u kome je bilo Turkinja, Srpkinja i Vlajina.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Žene srpskog ustanka

taj Sre Jul 28, 2010 6:42 am
Ne znam da li ti ovo moze pomoci...

CUCUK STANA

Čučuk Stana se rodila oko 1795. godine u mestu Sikole, kraj Negotina, u porodici doseljenih Hercegovaca. Imala je dve sestre, Stojnu i Stamenu, a dosta kasnije je dobila i brata Mihajla. Iako su joj roditelji živeli u Negotinu, školu je završila u Beloj Crkvi. Po očevoj želji sve tri sestre su u mladosti nosile mušku odeću, jer nisu imale brata. Stana je bila mala i krhka, zbog čega je i dobila nadimak čučuk.

Brak sa Hajduk Veljkom

Sa Hajduk Veljkom se upoznala u kući negotinskog prote 1812. godine. Prišla mu je i drsko zapitala: „Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati, nego devojačke darove krasti?“ Veljko je zastao zbunjen, jer sa njim nijedna žena tako nije razgovarala. Brzo su mu odmah objasnili da su njegovi momci poharali nekoliko sela i greškom odneli i devojačku spremu one koja je stajala pred njim. Zatim ju je Veljko darovao darovima i zaprosio rečima „Sada sam te ja darovao, sada si moja!“.

Čučuk Stana je bila mnogo draga Hajduk Veljku. Za Čučuk Stanu se vezuju mnoge priče uključujući i one da se sa Veljkom tukla protiv Turaka, branila Negotin i da je čak četiri rane u tim borbama zadobila: dve na nozi, jednu na ramenu, a jednu, napravljenu turskim jataganom, na potiljku. Puškom je baratala kao pravi ratnik, svaku metu pogadala je sa ogromnom preciznošću, a u sedlu bila sigurna i vešta.

Hajduk Veljko je poginuo 1813. godine, a on i Stana nisu imali dece. Posle Hajduk Veljkove pogibije, izbegla je i živela u Pančevu.

Brak sa kapetanom Jorgaćem

Posle smrti Hajduk Veljka, Stana se udala za drugog čuvenog junaka, grčkog kapetana Jorgaća (grč. Georgakis Nikolau Olimpos). Kapetan Jorgać je bio jedan od vođa Heterističkog ustanka u Grčkoj. Zajedno sa njim je prešla da živi prvo u u Vlašku, a nakon pokušaja Turaka da ih likvidiraju, prešli su u Bukurešt.

Čučuk Stana i kapetan Jorgać su dobili troje dece: Milana, Aleksandra i ćerku Jevrosimu. To je bio osnovni razlog da pređu u Rusiju, a zatim u Hotin. Tu su se nalazile i grupe srpskih ustanika. Posle izbijanja ustanka Heterista 1821. godine, među kojima je bilo i Srba, kapetan Jorgać se sa svojih 480 saboraca smestio u manastiru Seku, u severnoj Moldaviji. U toku ratnih operacije bili su opkoljeni jedinicama turske vojske. Izlaz su našli u samoubilačkom paljenju baruta i eksploziva. Zajedno sa Heteristima u vazduh su odleteli i Turci.

Kasniji život

Čučuk Stana se 1842. godine zajedno sa decom, preselila u Atinu gde je umrla i sahranjena 1849. godine.
Sponsored content

Re: Žene srpskog ustanka

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu