Tragika velikih

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Tragika velikih

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 2:57 am

Piše: Marko MARKOVIĆ

U SUDBONOSNIM danima kad je počeo da se nadvija vihor rata nad Evropom, Staljin i Ruzvelt su bili na istoj "talasnoj dužini" i njihovo prijateljstvo prevazilazilo je granice uobičajenog državničkog ponašanja. Američki predsednik je dao Staljinu sve što je tada tražio u Evropi i van Evrope. Tako je Sovjetski Savez dobio saglasnost da 1940. godine okupira tri baltičke republike - Litvaniju, Letoniju i Estoniju. Ruzvelt je dao Sovjetima i luku Port Artur u Žutom moru, luku Dairen na Kurilskim ostrvima, Mongoliju, poluostrvo Sahalin i veći deo istočne Evrope. Tim povodom tadašnji američki ambasador Viljem Bulit dao je sledeću izjavu:
- Predsednik SAD nikada nije potpisao neki nepotrebniji, sramniji i potencijalno opasniji dokument.
Ruzvelt je nastavio da pomaže sovjetskoj vladi čvrstim garancijama da Sovjeti sačuvaju vlast u okupiranim zemljama i teritorijama. Te garancije su bile utanačene još dok je besneo Drugi svetski rat. Štaviše, Ruzvelt je Sovjetima dao pravo da imaju tri glasa u budućoj Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija (po jedan za Sovjetski Savez, Belorusiju i Ukrajinu). Kada su ga njegovi sledbenici pitali za ovaj nonsens, Ruzvelt je uzvratio:
- Znam da nije trebalo da uradim to što sam uradio, ali bio sam umoran kad su me spopali...
I Vinston Čerčil se još 1944. godine saglasio sa sovjetskom dominacijom u Poljskoj, ako Staljin za uzvrat podrži britanske interese na Dalekom istoku i Mediteranu. Još nije istorijski razjašnjeno zašto su Amerikanci odobrili nasilnu repatrijaciju oko šest miliona ljudi u Sovjetski Savez. Od ovog broja 700.000 su bili vojnici pod komandom generala Andreja Vlasova, boreći se na strani Nemaca. Pošto su položili oružje, smatrali su da su američki ratni zarobljenici. Međutim, prisilno su vraćeni u SSSR i tamo pogubljeni, među kojima i general Vlasov. Ovi zarobljenici u tim sudbonosnim danima nisu imali nikakvu zaštitu Međunarodnog crvenog krsta, jer ni Sovjetski Savez, uzgred rečeno, nije bio zastupljen u toj svetskoj humanitarnoj organizaciji. Zato je i usledila ova surova egzekucija. Valja još naglasiti da su mnogobrojni sledbenici generala Vlasova učestvovali u Narodnooslboodilačkoj borbi na strani partizana i dali nemali doprinos u slamanju nemačkog fašizma.
RUZVELT je umro 12. aprila 1945. godine od bolesti koja je dugo vremena bila obavijena velom tajne. Pretpostavlja se da je bolovao od raka. Nasledio ga je Hari Truman, koji, uzgred rečeno, nije imao nimalo sažaljenja za tragediju koja se dogodila, 6. avgusta 1945. godine, kada su SAD bacile prvu atomsku bombu na Hirošimu:
- To je najveća stvar koja se dogodila u istoriji Drugog svetskog rata!
Kad su posle 1947. godine nad Evropom počeli da se gomilaju tmurni oblaci hladnog rata između Istoka i Zapada, Truman je okrenuo leđa Staljinu i zaboravio na one idilične odnose dve supersile u danima rata. Blisko uzajmano poverenje dveju velikih sila i saveznika u oba svetska rata preraslo je u totalno nepoverenje i konfrontaciju i ono će faktički potrajati po strategiji toplo-hladno sve do rušenja Berlinskog zida i pada komunizma 1989. godine.
Poput Lenjina, i Staljin je otišao na večni počinak u Mauzolej na Crvenom trgu 1953. godine, ali tek osam godina kasnije raskrinkan je
njegov kult ličnosti, u oktobru 1961. godine, na 22. kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza u referatu koji je podneo Nikita Hruščov. Odbacila ga je, eto, posmrtno njegova velika i moćna imperija koju je gradio i izgradio milom ili silom i ne sluteći da će posle 40 godina od njegove smrti ta moćna državna tvorevina biti rasturena kao kula od karata. A onda su spomenici i spomen-obeležja Josifa Visarionoviča Staljina završavala i na smetlištu istorije.
Jedan poznati general u Građanskom ratu u Americi, 1861-1865. godine, Vilijem Šerman, predočava u svojim memoarima, pored ostalog, da "istina nije uvek prijatna i ne može se uvek reći". Ali tako nije mislila Staljinova ljubavnica Vera Aleksandrovna Davidova, koja je sa njim živela u intimnim odnosima punih 19 godina. Odlučila je da posle smrti generalisimusa otvori svoju ranjenu dušu i iznese na videlo i onu nepoznatu stranu života, koja još dublje kompromituje do tada već iskompromitovanog sovjetskog vođu i sovjetsku vrhušku.
Ova operska i pozorišna diva, rođena u Nižnjem Novgorodu, u porodici geometra i učiteljice, imala je sve što je potrebno jednoj vrhunskoj umetnici za sticanje ugleda i slave - lepotu, stas, glas i talenat. Sa operama "Aida", "Karmen" i "Novanščina", poput magneta, osvajala je publiku na velikim sovjetskim pozornicama. Ali, lepota ne donosi uvek sreću i može biti mač sa dve oštrice, što potvrđuje i ova priča. Te kobne 1932. godine, Lenjingradsko pozorište gostovalo je u Moskvi, nastupajući u Baljšom teatru. Na galeriji našla se sovjetska elita na čelu sa prvim sekretarom CK KP Sovjetskog Saveza Josifom Visarionovičem. To nisu bili samo aplauzi, već i spontane ovacije pozorišnom ansamblu u kome je operska solistkinja Vera Aleksandrovna odigrala ključnu ulogu. Čim je spuštena zavesa, Staljin je prišao mladoj umetnici i upitao je da li bi želela da živi u Moskvi i radi u Baljšom teatru?
- Morala bih razmisliti, odgovorila je uzbuđena umetnica. Nije prošlo ni mesec dana, a već je bila dobila službeni raspored da radi u Baljšom teatru. Dobila je trosoban stan u centru Moskve. U Lenjingradu je ostavila supruga, takođe operskog umetnika Dimitrija Semjonoviča, sa kojim nije imala takoreći nikakve kontakte. Bio je to faktički brak na papiru.

SUROVI DESPOT
U ISTORIJI hladnog rata ostao je upamćen kao despot koji je ignorisao i prezirao sve i svakoga, počev od članova sopstvene porodice, preko svojih najbližih saboraca i revolucionara, pa čak i ratnih veterana koji su imali bilo kakve kontakte sa Zapadom. Nije mogao drugačije da se ponaša ni u spoljnoj politici. On je postao rob despotizma, birokratije, uskogrudosti i servilnosti koje je nametnuo vlastitoj zemlji - napisao je u feljtonu DŽon Lujis Gedis o istoriji hladnog rata. Hruščov je to izrazio mnogo sažetije:
- Nije bilo nikoga ni u Sovjetskom Savezu, ni izvan njega kome je Staljin verovao.
FELJTON koji započinjemo danas bavi se sudbinama, zapravo, tragičnim sudbinama moćnika koji su kreirali istoriju. Jedni su despotskim odnosom prema podanicima ostajali i bez vlasti i bez glave, drugima ili okolnosti ili veliki nisu bili naklonjeni. Oni koji su imali malo više sreće, silaskom sa vlasti odlazili su i iz - istorije.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tragika velikih

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 2:59 am

U NOVOGODIŠNJOJ noći, 1932. godine, Vera Aleksandrovna Davidova pevala je u Kremlju u društvu Staljina i Vorošilova. Kad je u bundi zatekla ceduljicu o naručenom "ljubavnom ranedvuu" sa prvim čovekom Sovjetske države, bilo je jasno da je ušla u "Staljinove čeljusti", iz kojih se neće lako izvući, jer bi svako suprotstavljanje vodilo u fizičku ili profesionalnu likvidaciju. Ona je tada imala 28, a on 54 godine. Tek, u sobi je videla da je njen ljubavnik nižeg rasta, odvratnog izgleda, a kad bi se zasmejao primetili bi se kvarni zubi. Usledilo je njegovo prvo upozorenje:
- Ja se nadam da vi umete da ćutite i da se neće čuti da smo zajedno proveli novogodišnju noć. Na svakom koraku dobila je pratioce koji se nisu odvajali ni kad je odlazila u toalet.
- Vera Aleksandrovna, sve dotle dok dolazite kod Staljina, mi smo dužni da vas štitimo.
- Od koga? - zapitala je začuđeno.
- Od unutrašnjih i spoljnih neprijatelja.
- Na našem putu - rekao je Staljin - biće i zastoja i prekida, ali nastavićemo dalje. Ti si lepa, uzbudljiva, pališ moju kavkasku krv. Teško mi je da se obuzdam...
Kad je vrhovni vođa bio zauzet državnim poslovima, brzo su se javljali telefonom novi udvarači iz vladajuće vrhuške: Jagoda, Vorošilov, Zinovjev, Tuhačevski, Rikov, Kirov, Berija... Nastupaju nove nevolje i provokacije. Na sceni je zamenik vrhovnog tužioca Višinski.
- Vera Aleksandrovna, ko ti je dao zadatak da organizuješ atentat na druga Staljina?!
- Nemam nikakve veze sa atentatom i nema razloga da me zastrašuje.

- VI morate da shvatite da je vaša karijera zauvek završena. Vi ste, golubice, svoje otpevali. Potpisan je nalog za hapšenje. Posle suđenja streljaćemo vas, a ako sud donese blažu presudu, otpremićemo vas u daleki sibirski logor među zločince...
Od silnih saslušanja i maltretiranja mlada umetnica se onesvestila i probudila u bolničkom krevetu jedne zatvorske bolnice. Sledi novo saslušanje i odlazak u zatvor zbog navodnog atentata na prvog sekretara partije u Lenjingradu Kirova! Protiču noći bez sna. Staljinovi doušnici pomno prate gde se kreće i s kim se sastaje operska pevačica posle svake održane predstave u Baljšom teatru. Posle svakog susreta Staljin je bivao još ljubomorniji, a u napadima besa bio je spreman da sve pretvori u prah i pepeo.
- Vera Aleksandrovna, bili ste u dači Semjona Buđonija? S Tuhačevskim se spetljavaš? Sa Jagodom spavaš? Sa riđim Piljnakom živiš? Sa Maljenkovim se sastaješ? Šta da radim s tobom?
- Josife Visarionoviču, meni je već dodijalo da se pravdam. Činite sa mnom šta god hoćete, samo me pustite na miru, ja sam ionako nervno potpuno rastrojena.
U mislima nesretne žene stalno se vrzmalo ono najgore - tamnica, koncentracioni logor, progonstvo u Sibir, gubilište... Bila je svesna da se našla na skršenom splavu i da je voda nosi prema otvorenom moru, ali šta će dalje biti nije znala, niti je želela da zna. Neizvesnost je konačno prekinula Staljinova smrt, 5. marta 1953. godine. Usledila su masovna hapšenja poznatih funkcionera i javnih ličnosti. u betonirane i blindirane podrume Moskovskog vojnog okruga sa okačenim lisicama na rukama i u
okovima odvođeni su svi oni koji su imali bilo kakve veze sa najvećim diktatorom 20. veka. Među uhapšenima nalazila se i Vera Aleksandrovna Davidova. Posle pet provedenih nedelja u zatvoru, dobila je naređenje da napusti Moskvu. Sa suprugom je našla utočište u gradu Tbilisiju, u Gruziji, gde je u dubokoj starosti držala časove muzike za đake, dok su njeni ljubavnici i udvarači otišli odavno na onaj svet. Suprug Dimitrij Sejmonovič Mčlidze Južni oprostio je sve svojoj izabranici života kao da se ništa nije dogodilo. Umetničke duše najbrže se razdvajaju, ali istovremeno i najbrže harmonizuju svoje bračne nesporazume.
Na kraju svoje mučne odiseje, solistkinja Baljšoj teatra poručuje čitaocima:
- Zemaljski bog je od mene tražio istinu, pa ko je od nas živih smeo da je kaže? Nemojte me, čitaoče, osuđivati što sam mu koketirala i dvosmisleno odgovarala: "Ne, dragi moj, vi se varate, meni je sa vama uvek lepo! Da to nisam govorila, čekao bi me pakao.
SVAKE godine krajem oktobra Ukrajinci se prigodnim manifestacijama podsećaju na najveću tragediju koja je zadesila ovu bivšu Sovjetsku Republiku 1932. i 1933. godine. Sećaju se prisilne kolektivizacije koja je prouzrokovala veliku glad u selima i gradovima, što je imalo za posledicu masovno umiranje iznurenog naroda. Procenjuje se da je za te dve godnie umrlo od gladi između sedam i deset miliona žitelja!
U najtežoj formi terora, tzv. čete aktivista, naoružane gvozdenim šipkama i toljagama, išle su po selima, uništavale sve pred sobom i plenile sve što su našle na dohvat ruke - od hleba, pasulja, sira, živine do žive stoke. Narod je bio doveden na rub propasti, što je karakteristično samo za velike epidemije, suše, poplave ili izuzetno lošu žetvu. O veličini ove tragedije najbolje svedoči podatak da bi Ukrajina sada imala oko sto miliona žitelja da nije bilo te "veštačke gladi". Ovako, nacija sada ima oko četrdeset i osam miliona stanovnika. Događaji 1932. i 1933. godine dugo vremena su bili tabu tema u Sovjetskom Savezu.
Čak ni generalni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza Nikita Hruščov, koji je prvi javno 1956. godine osudio državni teror pod rukovodstvom Staljina i raskrinkao kult njegove ličnosti, nije našao za shodno da direktno govori o ukrajinskoj nesreći. I kada su na svetlo dana počele da izbijaju ružne stvari iz staljinističke ere, najpre je pažnja javnosti bila usmerena na veliku sušu iz 1921. godine, a potom na glad 1946. i 1947. godine, izazvanu suvišnom konfiskacijom žitarica.

GLAD KAO KOLERA
OTPOR kolektivizaciji imao je, međutim, i političku dimenziju, koju je Staljin iskoristio kako bi likvidirao desetine hiljada uglednih intelektualaca, profesora, pisaca, oficira. Inače, Sovjetski Savez je od 1930. godine doživeo tri talasa gladi. Prvi je zadesio one delove zemlje u kojima je država konfiskovala sve zalihe žitarica. Najteže je bila pogođena oblast Povoložje (Rusija), gde je od neuhranjenosti umrlo nekoliko stotina hiljada seljaka. Drugi talas obrušio se isključivo na Ukrajinu i Kubansku regiju, tokom prve polovine 1932. godine. Umrlo je od gladi 150.000 seljaka. Veću tragediju sprečila je nova žetva.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tragika velikih

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 3:00 am

ZAKLETI komunistički lider Fidel Kastro i dalje odoleva na kormilu Kube i pored činjenice da se našao na spisku "otpisanih" još u vreme Ajzenhauerove administracije. Ali, vratimo se malo ranije u prošlost.
Kad je došao na čelo države, kubanski lider je bio miljenik Vašingtonske administracije, dobijao je razne povlastice za izvoz šećera na američko tržište. Glorifikujući njegovu ličnost u gerilskom pokretu i simpatije koje su izbile na videlo, američki novinari nazvali su ga "karipski DŽordž Vašington". Međutim, bilo je i onih sumnjičavih novinara koji su još tada upozoravali Belu kuću da je Kastro zakleti komunista i da mu ne treba mnogo verovati. Ovo upozorenje kao da je bio signal za tadašnjeg aktuelnog predsednika SAD Dvajta Ajzenhauera da se ozbiljnije pozabavi problemima Kube, pa je već u martu 1960. godine dao nalog Centralnoj obaveštajnoj agenciji (CIA) da se ovaj lider ukloni što pre sa vlasti. Misterija jeste - nije komunista i dalje je kružila na relaciji Havana - Vašington sve dok kubanski lider nije zvanično obelodanio svoje ideološko opredeljenje 2. decembra 1961. godine.
- Bio sam komunista još od svojih mladih dana.

Ova izjava odjeknula je u Vašingtonu kao grom iz vedrog neba! Nastala je panika. Na vratima Amerike pojavio se "sovjetski virus" koji će inficirati američko društvo komunizmom. To je ono što su žarko priželjkivale i pristalice velike sovjetske imperije u ovom delu Kariba. Američkoj administraciji nije preostalo ništa drugo već da uperi "bojeve strele" prema Havani. Tako će komunistički lider biti suočen sa serijom atentata u režiji CIA, progutaće gorku pilulu, kad je dogovoreno da se silom uklone sovjetske rakete sa Kube, naći će se u vrtlogu međunarodne izolacije i surovih sankcija, uslediće i otkazivanje sovjetske pomoći, ali na samom Ostrvu se ništa bitno neće promeniti.
NA Kubi je pompezno promovisan komunizam koji će iz godine u godinu uhvatiti sve dublje korene. Prvi korak je bio donošenje Zakona o zemljišnoj reformi. Bila je to neka vrsta kopije izvučena iz Marksovog "Manifesta komunističke partije". Ajzenhauer se jednom prilikom požalio svom starom prijatelju britanskom premijeru Haroldu Makmilanu:
- Kastro uključuje komuniste u svoj režim, ubrzano izvodi revoluciju protiv postojećeg društvenog poretka i mnogo je veći internacionalista u svojim pretenzijama prema susednim državama...
- Ukoliko komunisti pronađu i druge vođe koji ispunjavaju Hruščovljeve standarde "miroljubive koegzistencije" i Maove standarde komunističkih revolucionara, mi ćemo se odista naći u veoma ozbiljnom problemu.
- Siguran sam da bi se trebalo osloboditi Kastra - uzvratio je Makmilan - ali je to veoma rizična operacija. Ja se jedino mogu nadati da ćete vi uspeti.
Na svaku ovakvu i sličnu reakciju na zapadu,
sovjetsko rukovodstvo je uzvraćalo pretnjom da neće stajati skrštenih ruku. Nikita Hruščov je otvoreno zapretio raketnim napadom ukoliko SAD izvrše invaziju na Kubu, navodeći da je Monrova doktrina mrtva i da je treba sahraniti kako ne bi "zagađivala vazduh zadahom svoje truleži". Još jedan datum u ovoj priči zaslužuje posebnu pažnju.

U septembru 1960. godine sreli su se kubanski i sovjetski rukovodioci u hotelu "Tereza" u Harlemu, posle dolaska sovjetske delegacije na godišnje zasedanje Skupštine UN u NJujorku. Grlati Kubanci, odeveni u njihove tradicionalne uniforme, nisu štedeli aplauze na istupanje Hruščova, naročito u onom delu referata u kojem se spominjala revolucija i solidarnost sa ugnjetenim narodima Afrike i Latinske Amerike. Osokoljen ovacijama i podrškom, sovjetski lider je i sam pokušao da ućutka Makmilana i kad u tome nije uspeo skinuo je svoju cipelu i bacio je na britanskog premijera!

TO zasedanje Generalne skupštine ostalo je upamćeno i po maratonskom govoru Fidela Kastra, koji se zadržao za govornicom četiri i po sata, što je bio najduži govor koji je ikada održan u Ujedinjenim nacijama i bio je, uglavnom, uperen protiv američkog imperijalizma. Prisutni državnici i diplomatski predstavnici su u početku sa pažnjom slušali taj govor, a onda su počeli da se vrpolje i ispoljavaju nervozu, da bi zatim zadremali u svojim foteljama. Neki su, pak, napustili tiho i nečujno skupštinsku salu i ne skrivajući revolt da je to bio veći zamor nego jedna neprospavana noć.

Samo godinu dana kasnije, Kuba se ponovo našla u žiži svetskih zbivanja i svet je sa zebnjom pratio ono što se zbivalo u Karibima. Takozvana "raketna kriza" ne samo da je produbila sumnjičave odnose između SAD i Sovjetskog Saveza u hladnoratovskom nadmetanju, već je zapretila da se izrodi u rat dveju supersila sa nesagledivim posledicama. Tadašnji američki predsednik DŽon Fidželard Kenedi optužio je 16. oktobra 1962. godine Sovjete da su postavili raketne projektile i atomsko oružje na Kubi. Ta tvrdnja odjeknula je širom sveta, ali američka štampa nije objavila nijednu verodostojnu fotografiju niti bilo koji opipljivi dokaz da su tu zaista locirana raketna postrojenja.

ENIGMA ISPOD CIRADE
KUBANSKA kriza je okončana kompromisom i to tako što su Sovjeti pristali da povuku brodove. Ostalo je, međutim, nejasno šta se stvarno nalazilo ispod pokrivenih brodskih cirada. U grozničavoj napetosti i igri nerava teško je bilo dati detaljnu ocenu ko je u ovom sukobu dobitnik, a ko je gubitnik. Analitičari su, međutim, bili saglasni u tome da je stari lisac Nikita Hruščov i ovom prilikom ušićario. Za možda nepostojeće atomsko oružje na Kubi američki predsednik je pristao da ukloni raketne baze u Italiji i Turskoj. Uz to, pružene su čvrste garancije Vašingtona da se više nikada neće ponoviti invazija na Kubu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tragika velikih

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 3:00 am

KUBANSKI lider je ostao i opstao na čelu svoje države sve do današnjih dana, iako je odavno, kao što smo videli, dospeo na listu "otpisanih". Svi pokušaji američkih stratega da gurnu u vatru kubansku emigraciju (samo na Floridi živi preko milion Kubanaca) koja bi izvela kontrarevoluciju i zbacila sa vlasti komunističkog vođu, ostali su bez uspeha. Vašington je nametnuo Havani surove sankcije koje su na snazi već nekoliko decenija! Teško je prognozirati koliko će još trajati ta izolacija i koliko će se postojeći režim održati na vlasti.

Ostavljeno bez sovjetske, odnosno bez ruske pomoć "crveno ostrvo" je dospelo na rub siromaštva. Ograničene strane investicije sa ograničenim privatnim biznisom uz kineske bicikle dopremljene tokom nestašice nafte, ne pruža ni onaj minimum garantija da se može krenuti u neki ozbiljniji ekonomski progres. Prvi čovek partije, armije i države rekao je nedavno na jednoj prigodnoj proslavi:
- Vodimo borbu protiv laži, političkih subverzija i pokušaja da nam se nametne volja gospodara najmoćnije imperije koja je ikad postojala.
A na mestu gde je pokrenuo svoju prvu revoluciju (Santjago de Kuba) uputio je oštru žaoku na adresu Evropske unije za koju je rekao da je "trojanski konj Sjedinjenih Američkih Država". U svojoj dugogodišnjoj vladavini Fidel Kastro kao da prkosi Vašingtonu. Doživeo je i preživeo ne samo mnogobrojne atentate i međunarodne peripetije, već i deset američkih predsednika. Svi su oni manje-više pokušali da mu "skinu" glavu, ali su svi pokušaji ostali bez uspeha.

A MEĐU zemljama Južne Amerike, Čile je uživao reputaciju najrazvijenije parlamentarne demokratije. Pluralizam primenjen u godinama hladnog rata izražavali su birači na izborima i to tako što se trećina obično opredeljivala za konzervativce, trećina za socijaliste i komuniste (levičare) i jedna trećina za demohrišćane i centriste. Septembra 1970. godine na predsedničkim izborima pobedio je kandidat levice dr Salvador Aljende. Za ekstremnu desnicu i moćne korporacije koje su poslovale u Čileu, kao što su bile: ITT, "Pepsi-Kola" i "Čes Menhetn banka" to je bilo šokantno i nezamislivo. Kad su rezultati izbora stigli do predsednika Niksona, koji je, inače, bio finansijski dužnik direktoru "Pepsi-Kole" Donaldu Kendiju, dok je još bio mlad advokat u njujorškoj firmi DŽona Mičela, američki predsednik se uhvatio za glavu i upitao: - Je li to moguće?
Na scenu stupa državni sekretar i savetnik za nacionalnu bezbednost Henri Kisindžer. Posle razgovora sa Kendalom i Dejvidom Rokfelefom iz "Čes Menhetn banke" kao i sa direktorom CIA Ričardom Helmsom, on izjavljuje da je na sceni "bodež upravljen u srce Antarktika". U Lengliju u Virdžiniji
užurbano je razrađivana strategija destabilizacije, kidnapovanja i atentata u zemlji, kako bi se pripremio teren za državni puč.
ODLAZEĆI predsednik Čilea Eduardno Frei, u oproštajnom govoru, kategorički je bio protiv bilo kakve američke intervencije i obećao da će podržati legalno izabranog Aljendea. Tada je Kisindžer odlučio da uzme "stvari" u svoje ruke. Po njegovom nalogu, ekstremistički desničarski oficir Roberto Vio, sa svojom grupom "kanal 2", prihvatio se zadatka da kidnapuju načelnika generalštaba čileanske armije Rena Šnajdera, koji se čvrsto zalagao za nemešanje vojske u izborni proces. Imperativ je bio da se akcija organizuje tajno i bezbedno kako se ne bi posumnjalo da iz zavere stoje SAD. Za ovu operaciju CIA je zavereničkom oficiru unapred isplatila "u kešu" - 20.000 dolara i obećala životno osiguranje 250.000 dolara.
Kasnije je ista suma povećana pojedinačno svakom zavereniku na 35.000 dolara. U akciji je, za svaki slučaj, uključena još jedna grupa zaverenika pod vođstvom načelnika garnizona u Santjagu generala Kamila Valencuela. Aljendea je trebalo ukloniti, jer je po mišljenju Kisindžera to bio "virus", koji je mogao da "zarazi" celu Latinsku Ameriku, pa čak i deo Evrope! Posle nekoliko neuspešnih pokušaja, zamisao je sprovedena u delo. General Roberto Vio izvršio je atentat na svog kolegu generala Renea Šnajdera. Prema presudi čileanskog Vojnog suda pokazalo se da su u atentatu učestvovale obe zavereničke grupe tajnog "kanala 2". Tandem Nikson-Kisindžer nastavlja sa ekonomskim i političkim subverzijama u cilju destabilizacije zakonite vlade. Uskraćuje se ekonomska pomoć i investicije, ekonomija je padala na sve niže grane, a to je bio i cilj da se izazove nezadovoljstvo kod naroda, što je rezultiralo i masovnim štrajkovima. Tako je pripremljen teren za državni puč koji je izveden 11. septembra 1973. godine. Aljende je ubijen na svirep način u svojoj rezidenciji.
Na spomenik svrgnutom predsedniku upisane su njegove znamenite reči:
"Verujem u Čile i njegovu sudbinu"

PINOČE KAO BRUT
TAKO se 11. septembar, kad na južnoj polulopti zavlada dah proleća i vegetacija okiti raznobojnim cvetovima, naglašeno obeležava ovaj najcrnji datum u čileanskoj istoriji. Više nije sporno, bar među istoričarima, da je vojni puč izveden u američkoj režiji pod dirigentskom palicom generala Pinočea, kojeg je, uzgred rečeno, baš Salvador Aljende postavio za komandanta kopnenih snaga. LJudi su padali na ulicama kao zrelo voće, zatvori su bili mali da prihvate sve sledbenike i pristalice svrgnutog državnika, stotine hiljada Čileanaca potražilo je utočište u egzilu, a u Čileu je promovisana surova diktatura.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tragika velikih

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 3:01 am

DEMOKRATSKU vladu Salvadora Aljendea zamenila je vojna hunta koju je predvodio zloglasni Augusto Pinoče. NJega je Aljende bio, kako rekosmo, postavio za vrhovnog komandanta kopnene vojske 23. avgusta 1973. godine, ne sluteći da će ga ovaj, samo tri nedelje kasnije, svrgnuti sa vlasti. Odmah su počeli atentati, zastrašivanja, otmice, mučenja i ubijana. Za te operacije bila je zadužena tajna policija koju je predvodio Manuel Kontreras. On je davao uputstva svojim kompanjonima gde i kada treba podmetati bombe i na koja lica treba izvršiti atentate. Događalo se to i van granica Čilea. Tako su u akciji podmetanja bombe ispod automobila, da li namerno ili slučajno, u Vašingtonu poginuli američki državljani Roni Karpen Mofita i Orlando Letelijer.

Samo u prvih 19 dana surove diktature u Čileu je likvidirano 320 nedužnih ljudi, a od 1973. do 1990. godine ubijeno je ili nestalo blizu 3.000 Čileanaca. Iako je američka vlada znala ko stoji iza atentata u Vašingtonu, naložila je Centralnoj obaveštajnoj agenciji da održava čvrste kontakte sa Kontrerasom, koji su naročito bili intenzivirani između 1974-1977. godine. Štaviše, američki ambasador u Čileu založio se kod pomoćnika direktora CIA da u Vašintonu primi Kontrerasa. Sastanak je održan u avgustu 1975. godine. Te iste godine potekao je predlog da se ozloglašeni šef policije, zbog njegovog specifičnog položaja i nesmetanog pristupa Pinočeu, nađe na platnom spisku CIA. Taj predlog je odbijen kao sporan, jer bi to značilo otvorenu saradnju vlade SAD sa šefom jedne strane obaveštajne službe koji je notiran da krši ljudska prava.

SA nedelima tajne policije Henri Kisindžer je bio upoznat preko CIA. Treba li podsećati da je on bio alfa i omega Niksonove administracije, a posle afere "Votergejt" i Fordove administracije. Nisu ga nimalo rastužili tragični događaji u Čileu, pa nije našao za shodno da uputi nijednu reč kritike diktatoru Pinočeu. Naprotiv, prilikom jedne posete ovoj južnoameričkoj zemlji dao je punu podršku vojnoj hunti s porukom:

"Želim da vam pomognemo, a ne da vas potkopavamo..."

Za svoje mračne rabote ovaj uticajni globalista današnjice nikada nikome nije polagao račune. Da ironija bude veća, 1973. godine dobio je Nobelovu nagradu za mir! Darodavci su ga nagradili za iniciranje pregovora o okončanju rata u Vijetnamu. Pri tom su gledali samo jednu stranu medalje, a na onoj drugoj strani ili nisu videli ili nisu hteli da vide čileansku tragediju u Kisindžerovoj režiji.

Prilikom napuštanja Stejt departmenta, Kisindžer je prvi sklonio na brzinu sve važne papire na Rokfelerovo imanje na Pokantiko hilsu u blizini NJujorka, da bi ih zatim
predao Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu pod uslovom da ostanu zapečaćeni do njegove smrti. Na njegovu žalost, taj amanet nije ispoštovan, jer je FBI krajem 2000. godine po sudskom nalogu zavirio u tajne papire u kongresnoj bliblioteci. Šta je tamo pronađeno što optužuje bivšeg šefa američke diplomatije, još je nepoznato javnosti. Ali je to podstaklo javno mnenje u Čileu, Argentini, Brazilu, Paragvaju i Urugvaju da formiraju komisije za istinu i pravdu koje treba da utvrde kakva je sprega bila između Kisindžera i diktatorskih režima u ovim zemljama.

POSEBNO je zanimljivo osvetliti njegovu ulogu u zbivanjima u Čileu i zašto čileanski diktator Pinoče još nije izveden pred lice pravde, a sejao je smrt u toj latinoameričkoj državi punih 17 godina vladavine. Godine 1988, dopustio je da plebiscit na kojem je izgubio vlast, ali pod jednim uslovom - da mu niko ne sme "remetiti mir i slobodu". U jednom trenutku ta sloboda je bila došla u pitanje: kad je zadržan u kućnom pritvoru u Velikoj Britaniji, a španski sudija Baltasar Garson zatražio njegovu ekstradiciju zbog zločina počinjenih nad španskim državljanima u vreme vojne dikature.

Britanski lekari su ustanovili da je zloglasni diktator oboleo od staračke demencije i da je mentalno u takvom stanju da ne bi izdržao ni jedno duže suđenje, pa je posle 500 dana u kućnom pritvoru vraćen u Čile. Narod je, međutim, i u ovoj tragediji bio najveća žrtva, pa se sada vodi debata u Čileu kako obeštetiti nedužne ljude koji su pretrpeli pravu g golgotu u vreme zloglasne diktature.

Predsednik Rikardo Lagos, inače čelnik Socijalističke stranke, predložio je niz mera o materijalnoj nadoknadi žrtvama terora kao što su: penzije, zdravstvena zaštita, odustajanje gonjenja oficira nižeg ranga ako istražnim organima dostave informacije o nedelima diktature. Kampanja se vodi pod geslom "Nema sutrašnjice bez jučerašnjice". Priča o čileanskoj tragediji, očigledno, još nije stavljena ad akta.

PISMO MALOG FIDELA
KUBANSKI predsednik Fidel Kastro poslao je, pre 64 godine, pismo američkom predsedniku Frenklinu Ruzveltu i zamolio ga da mu pokloni "zelenu novčanicu od 10 dolara, jer je nikada nije video u životu". NJegovo pismo, pisano neverovatno urednim, kaligrafskim rukopisom, upravo su pronašli stručnjaci Američke nacionalne uprave arhiva. Fidel Kastro je tada imao 14 godina i bio je učenik manastirske škole "Kolegio de Dolores" u Santjago de Kubi. Pismo je stiglo u Ministarstvo inostranih poslova SAD u Vašingtonu i registrovano 27. novembra 1940. godine, ali tada mali i anonimni Kastro nikada nije dobio odgovor na svoju molbu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tragika velikih

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 3:01 am

SUDBINU odbačenih i prognanih državnika doživeće i dinastija Pahlavi. Na sceni je pukovnik i vođa kozačke brigade Reza Kan. Uz blagoslov Engleza on se 1921. godine upustio u avanturistički poduhvat, ušao sa svojom brigadom u Teheran, pohapsio političare i postavio novu vladu, u kojoj postaje ministar rata, a onda premijer. Pet godina docnije pošlo mu je za rukom da ukloni sa trona vladajuću dinastiju Kadžar i proglasi sebe za šaha Persije. Veličajući svoju ličnost, što je inače svojstveno svim prethodnim dinastijama, kozački vođa proglasio je sebe za "kralja kraljeva", "svemogućeg", "namesnika Boga" i "centar vasione".

Reza Kan je do kraja sačuvao navike iz detinjstva i vremena provedenog u kasarnama. Stanovao je u raskošnoj palati, ali je i dalje spavao na podu, uvek se pojavljivao u uniformi i sa vojnicima obedovao iz kazana. Istovremeno, nije skrivao svoju pohlepu za posedima, a i novcem. Ostaje najveći feudalac među feudalcima - vlasnik gotovo tri hiljade sela sa 250.000 seljaka, poseduje akcije u fabrikama i akcije u bankama. Uzima dažbine, ubira kapom i šakom zelene dolare... Nikome nije bilo dozvoljeno da se približi međi koja označava granicu monarhove zemlje.

Jednog dana ovaj monarh je organizovao egzekuciju koja bi u civilizovanom svetu izazvala podsmeh: Vojnici su streljali magarca zato što je zakoračio da pase na livadi koja je bila gospodareva svojina. Seljaci su pozvani da posmatraju ovu nesvakidašnju feštu kao opomenu da istu sudbinu mogu doživeti i ljudi u okruženju, ako budu nasrnuli na svojinu Reze Kana. Uz okrutnost, osvetu, pohlepu i vlastoljublje, starom šahu se pripisuju i zasluge što je spasao državu od raspadanja posle Prvog svetskog rata.

DUGOGODIŠNJI dopisnik Poljske agencije iz Teherana Rišard Kapušćinski u svojoj knjizi "Šah in šah" opisuje ga kao energičnog vladara koji teži da "gvozdenom rukom" pokrene iz učmalosti i letargije staru, pospanu i rasklimanu državu. Po njegovom naređenju Persija je 1935. godine zvanično dobila ime Iran. Počeo je da stvara impozantnu armiju koja je brojala pod oružjem 150.000 ljudi. Armiju diže iznad svih slojeva društa i čuva je kao najveću uzdanicu i garanciju za očuvanje svoje despotske vladavine.

Velikog Ajatolaha Madrasu, koji je digao glas protiv šaha, poslao je u tamnicu. Istu sudbinu doživeli su mnogobrojni novinari i liberali. Šah se divio Hitleru i zadovoljno je traljao ruke kad je firerova vojska napredovala u ovom delu sveta i osvajala tuđe teritorije. Nije ni čudo, bio je okružen nemačkim savetodavcima kao ispomoć na dvoru, u ministarstvima, u armiji i još nekim službama. Na drugoj strani, Reza Kan nije skrivao svoje antipatije prema Engleskoj, Rusiji, pa i prema SAD, pa je 1941. abdicirao u
korist svog sina Mohameda Reze Pahlavija. Stari šah postaje privatna ličnost i prvi put je viđen u civilnom odelu kad su ga Englezi prebacili brodom u Afriku. Tek u zarobljeništvu, u Johanezburgu, on je shvatio da je vojnička slava bila kratkog veka i da sudbinu njegove zemlje i ovog dela sveta kroje svetski moćnici, ne skrivajući svoje apetite za bogatim naftonosnim izvorima.

Nije slučajno što će baš iz Teherana dve godine kasnije (decembarsko jutro 1943.) otići u svet istorijska fotografija na kojoj se vide tri najveća svetska državnika - Ruzvelt, Čerčil i Staljin. Nezajažljivi apetiti za naftom pomutiće do tada idilične odnose među okupacionim silama, pa će 1946. godine taj spor dospeti i pred Savet bezbednosti UN.

MOHAMED Reza Pahlavi je preuzeo vlast od oca, 16. septembra 1941. godine. Ostala je upamćena jedna fotografija na kojoj omalen, mršav i bledunjav mladić u dekorativnoj uniformi u parlamentu sa sabljom uz bok, čita tekst zakletve. On je, inače, voleo da čita knjige i da prelistava albume sa fotografijama koje su ovekovečili fotoreporteri sa njegovim likom. Pošto je bio niskog rasta, fotografi su tako podešavali objektiv da uvek izgleda viši. Podanici su ga čak ljubili u cipele i potpetice.

Poput oca, ni sin nije bio popularan u narodu. Zato je doživeo i preživeo seriju atentata i pravo je čudo kako je ostao u životu. Dok se mladi nepopularni šah kretao u uskom krugu svojih odanih oficira, piređivao maskenbale i zabave, putovao po zemlji avionima i helikopterima, dizao sebi spomenike, razvodio se i ženio, i na svoju zemlju uvek gledao iz "ptičje perspektive".

O liku ovog kontroverznog državnika napisane su hrpe knjiga na mnogim svetskim jezicima, od hvalospeva do totalne satanizacije. Dok je bio potreban Zapadu, analitičari su, uglavnom, veličali njegove državničke i ljudske kvalitete. Kad je bačena anatema na carski dvor u Teheranu, usledile su žestoke kritike, ruganja i omalovažavanja njegove ličnosti.

NIGDE DOBRODOŠAO
REZA Pahlavi je doživeo očevu sudbinu, da u belom svetu traži novi dom i novi život. Postao je međunarodna persona non grata, odbačen od Amerike, Britanije i celog zapadnog sveta. Zaustavio se privremeno kao očajnik u Panami, ali zbog opasnosti da bude izručen Iranu, promenio je maršrutu i u martu 1980. godine našao je utočitše u Egiptu. Već se znalo da boluje od neizlečive bolesti i da je smrt na pragu, što se i obistinilo 27. jula 1980. godine. Egipatski predsednik Sadat je organizovao državnu sahranu na koju nije došao nijedan državnik. U svojim memoarima svrgnuti šah je napisao:
- Amerikanci su želeli da ja odem. Upravo, to je bilo ono što su šampioni ljudskih prava i Stejd department i želeli.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tragika velikih

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 3:02 am

NA Devetom kongresu Komunističke partije Rumunije za šefa partije ustoličen je Nikolae Čaušesku, a 1974. godine postao je prvi predsednik Republike. NJegovom vladavinom, pisala je tada rumunska štampa, započela je "zlatna epoha Rumunije" ili "epoha Čaušesku". Ne zna se da li je poluobrazovani rumunski predsednik ikada čitao Nikola Makijavelija i njegovo delo "Vladaoc", ali ostaje gorka istina da je 25 godina upravljao zemljom u stilu srednjevekovnih despota i da je bio verna Staljinova kopija.

Sumnjajući u sve i svakoga, proveravajući čak svoj sopstveni identitet u jutarnjim časovima pred ogledalom, paranoično-narcisoidan u kontaktima sa ljudima, surov u obračunu sa partijskim (ne)istomišljenicima i stojeći čvrsto u okruženju porodičnog klana i ozloglašene policije, Čaušesku je gradio i izgradio kult vođe. Ne skrivajući bolesne ambicije da bude voljen od cele rumunske nacije i da jednog dana stane na tron rumunskih kraljeva. U izgrađivanju tog kulta, ključnu ulogu je imala dobro razrađena propagandna mašinerija kljukajći narod svim mogućim hvalospevima "mudrog vizionara", koji od Rumunije pravi "komunistički raj". Tako je, na primer, Kornelije Stojka, povodom 65. rođendana ovog lidera, napisao pesmu u omaldinskom listu "Skantejatineretulu", čije strofe počinju ovim rečima:

"Kad kažemo Čaušesku, mi kažemo de fakto zemlja"
"Kad kažemo Čaušesku, slavimo de fakto partiju"
"Kad kažemo Čaušesku, mi kažemo de fakto čovek..."

A ŠTO je narod zapadao u sve veću bedu i siromaštvo, okovan dekretima, rekvizicijom, restrikcijama, zabranama, prisluškivanjima i ponižavanjima, o tome rumunska glasila nisu smela da napišu ni jednu reč.

Interesantno je pomenuti da su taj i takav stil vladavine podržavale SAD. Odnose između Vašingtona i Bukurešta nije mogao ozbiljnije da poremeti ni talas emigranata, koji su masovno bežali na Zapad. I za to je postojao dekret po kome se Rumunima i pripadnicima nacionalnih manjina dozvoljavalo iseljavanje pod uslovom da prethodno izmire sve troškove prema državi u konvertibilnoj valuti za školovanje, lečenje, studiranje, postdiplomske studije i tome slično, uz obaveznu konfiskaciju imovine koja je prelazila u vlasništvo države. Emigranti su se hvatali za glavu kad su počeli da stižu računi za izlaz iz zemlje u iznosu od 20.000 do 50.000 dolara po osobi, pod uslovom da nisu mnogo koristili bolničke i druge usluge.

Proslavljena šampionka Nađa Komaneči za ono što je postigla na svetskim arenama u gimnastici, posebno u Montrealu, već u 16 godini dobila je orden junaka socijalističkog rada i sve moguće privilegije koje su davane vrhunskim ličnostima: vilu, kola sa vozačem, diplomatski pasoš, besplatne ulaznice, počasnu ložu na velikim priredbama, letovanje
i zimovanje u ekskluzivnim hotelima i mnoge druge beneficije koje je teško nabrojati. Koliko je bila popularna, svedoči činjenica da je svemoćna supruga Nikolaja Čaušeskog - Elena - žarko želela da joj ona bude snaha, budući da je njen razmaženi sin Niku bacio oko na Nađu Komaneči, još dok su sedeli u školskim klupama.

SLAVNA gimnastičarka, međutim, nije imala onu pravu slobodu i ilegalno je preko Mađarske emigrirala u Sjdinjene Države. Niku je bio drugi bog u Rumuniji. Učenje mu nije išlo od ruke, ali mu to nije smetalo da već u 15 godini vozi brza kola, da pije svoj omiljeni "džoni voker". Tukao je i maltretirao svoje vršnjake, a u pijanom stanju usmrtio i nekoliko pešaka. I u sportu je vedrio i oblačio, pa je za popularnog fudbalera Miodraga Belodedića, kada je pobegao iz Steaue u Crvenu zvezdu, tražio da se ovaj fudbalski znalac strelja na javnom mestu.

Sve što je tadašnji američki predsednik Ronald Regan preduzeo u vezi sa kršenjem ljudskih prava u ovoj karpatskoj zemlji, bio je zahtev da se Rumuniji ukine status najpovlašćenije nacije u trgovini sa SAD. Bila je to samo pretnja, ali tu klauzulu Amerikanci nikad nisu ukinuli. Naprotiv, i trgovinski i politički odnosi sa najvećom supersilom sveta bili su stalno na uzlaznoj putanji. Zato postoje mnogobrojni dokazi, ali najbolji dokaz je istorijska poseta Niksona Rumuniji, 1969. Bila je to prva poseta jednog američkog predsednika jednoj socijalističkoj zemlji na Balkanu, koja je, uz to, bila i članica Varšavskog pakta.

Sigurno je da do ovakvih bliskih kontakata ne bi došlo da rumunski lider nije zadržao izvesnu "distancu" prema Moskvi (odbacio teoriju ograničenog suvereniteta koju je lansirao Brežnjev) i da rumunska diplomatija nije imala izbalansiran stav prema arapsko-izraelskom ratu u junu 1967. godine. Valja se podsetiti da su nesvrstane zemlje tada listom žurile da prekinu diplomatske odnose sa Izraelom, uključujući i Brozovu Jugoslaviju, dok Rumunija nije pošla tim putem i jednom mudrom diplomatskom strategijom zadržala je prijateljske odnose sa Arapima i Jevrejima, pa, može se reći, i sa celim svetom.

KRALJEVSKI U LONDONU
U ENGLESKOJ je Čaušesku dočekan kao nacionalni heroj, vozio se zlatnim kočijama u Londonu i primio najveće englesko odlikovanje od engleske kraljice. Možda su i tu počele prve nevolje, jer je Rumunija sticala poene na Zapadu isključivo na osnovu svoje spoljne politike. Nije reč samo o lošoj proceni, već i o interesu da se preko rumunskog predsednika povremeno udaraju "packe" Moskvi. Preko tih antisovjetskih ispada zamagljivana je unutrašnja stvarnost u zemlji. S tim u vezi, valja podsetiti da je Čaušsku odbio da učestvuje sa vojnim snagama u poznatoj vojnoj intervenciji u Čehoslovačkoj 1968. godine, a 1979. godine osudio je i sovjetsku intervenciju u Avganistanu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tragika velikih

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 3:02 am

KAD je potrošio kredit na Zapadu i kad više nije bio potreban tom istom Zapadu, usledio je pad. Datumski je teško precizirati kad je Amerika "otpisala" rumunskog diktatora, ali činjenica da su SAD, Francuska i Velika Britanija u isti mah sugerisale Gorbačovu da nemaju ništa protiv da se Varšavski pakt umeša u rumunsku pobunu, bio je jasan signal da je "epohi Čaušesku" došao kraj.

I "Pismo šestorice" odjeknulo je kao grom iz vedrog neba, potpisali su ga poznati disidenti Silviju Brukan, profesor žurnalistike i bivši ambasador u SAD, Korneliju Manesku, bivši ministar inostranih poslova i svojevremeno predsedavajući Generalne skupštine UN; zatim George Apostol, nekadašnji sindikalni lider i član Politbiroa partije, Konstantin Prvolesku, osnivač rumunske Komunističke partije, Aleksandru Barladeanu, bivši član Politbiroa, i George Račanu, komunista-veteran. Oni optužuju vođu za kršenje međunarodnih sporazuma o ljudskim pravima i pogrešno upravljanje zemljom.

U PISMU objavljenom na Zapadu, ali ne i u rumunskoj štampi, izražena je zabrinutost za sudbinu rumunskog naroda, koji je izložen torturama i stalnim nestašicama hrane, struje, grejanja, a sve da bi se, tobože, otplatio spoljni dug. Nema sumnje, da je bušenju rumunskog naroda svakako doprinela i već probuđena istočna Evropa, koja je odbrojavala komunizmu poslednje dane. Počelo je najrpe u Poljskoj i Mađarskoj, a zatim se talas nezadovoljstva komunističkom vladavinom poput virusa raširio na sve zemlje "istočnog lagera".

Pod pritiskom masovnih demonstracija u Istočnoj Nemačkoj odlazi Erih Honeker, a nešto kasnije i njegov naslednik Egon Krenc. Ruši se Berlinski zid - taj simbol podeljene Evrope i sveta. U novembru Bugari zbacuju sa vlasti Todora Živkova i pripremaju teren za višepartijski sistem. U Čehoslovačkoj u novembru zabeležene su masovne demonstracije studenata. Štampa beleži da je tada granulo novo "Praško proleće". Predsednik Republike postaje nekadašnji disident Vaclav Havel.

Događaji se ređaju filmskom brzinom. Na ulice Temišvara, 16. decembra 1989. godine, izašlo je 5.000 demonstranata u znak solidarnosti sa deportovanim sveštenikom Laslom Tekešom, koji se zalagao za veća prava mađarske nacionalne manjine, 17. decembra, 10.000 demonstranata, u centru Temišvara razbijalo je izloge i spaljivalo knjige sa slikama Čaušeskua. Taj izazov prihvataju i studenti u Bukureštu. Rumunski predsednik, 18. decembra, stiže u trodnevnu posetu Teheranu, ignorišući događaje u svojoj zemlji, kao da se ništa nije dogodilo. Pre nego što je seo u avion, dao je "uputstvo" da se pobunjena masa najpre opomene rafalima u vazduh, a zatim pucati
u masu. Očevici događaja govore o stotinama ubijenih u Temišvaru i drugim gradovima. Svetska štampa, 20. decembra, prenosi potresne scene krvavih događaja u kojima nisu pošteđeni ni žene ni deca.
ISTOČNONEMAČKA agencija ADN javlja o od 3.000 do 4.000 mrtvih i o narodnom buntu koji je zahvatio najmanje desetak rumunskih gradova. Dolazi do oružanog obračuna demonstranata i policije. SAD i Evropska dvanaestorica oštro osuđuju brutalno nasilje rumunskih vlasti nad nedužnim narodom. Svi raspoloživi podaci upućuju na zaključak da je epicentar pobune bio Temišvar, a u tom epicentru ključeve pobune držali su radnici hemijskog kompleksa "Solventul". Glavni inženjer u fabrici zahteva od jednog generala da za 15 minuta povuče vojsku u kasarne. U protivnom, zapretio je da će ceo fabrički kompleks odleteti u vazduh. Tenkovi su se povukli sa ulica i to je bio prvi signal solidarnosti sa narodom. Policija i dalje puca na sve što je živo i u pokretu, a ranjenici ne mogu da dođu ni do lekova. Iranskim ajatolasima nije progovrio nijednu reč o dramatičnim zbivanjima u svojoj zemlji.

Preki vojni sud izrekao je, 25. decembra 1989, smrtnu kaznu paru Čaušesku. Dok su ih vojnici sprovodili na gubilište, supruga Elena se obratila vojnicima ovim rečima: "Bila sam vam kao majka", na to je jedan vojnik odgovorio: "Kakva si nam majka bila, ako si ubijala naše majke?" Pošto je izvršena smrtna kazna nad diktatorom, koji je četvrt veka vladao Rumunijom, u Bukureštu je izabrano novo rukovodstvo kome je narod, u početku, poklonio neograničeno poverenje. Za predsednka Fronta nacionalnog spasa izabran je Jon Ilijesku, predsednik današnje Rumunije. Bila je to socijalna erupcija sa jakim nacionalnim obeležjima, naglašava u svojoj knjizi na prvoj stranici "Rumunija u trenutku istine" autor i predsednik današnje Rumunije Jon Ilijesku.

POTERA ZA DIKTATOROM
IAKO su predsednička palata i zgrada televizije, radija i Ministarstva odbrane, već bile u rukama naroda i vojske, artiljerijska paljba i vatra iz automatskog oružja nisu nijednog trenutka jenjavale. Žrtve niko nije uspeo da izbroji, ali kako su zabeležili specijalni izveštači jugoslovenskih listova, 24. decembra 1989. godine, broj poginulih nije bio manji od 12.000. Na aerodromu "Otopeni" u Bukureštu osmočlana ekipa Međunarodnog crvenog krsta zatekla je oko 600 ranjenika. U paničnom strahu brčani par se ukrcava u helikopter i sa platoa Predsedničke palate 22. decembra 1989. godine beži u nepoznatom pravcu. Vojna avijacija je odmah blokirala vazdušni prostor i prisilila helikopter da aterira kod mesta Titu, na putu prema Trgovištu. Počinje velika potera koju direktno prenosi televizija.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tragika velikih

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 29, 2009 3:03 am

KONAČNO, dogodilo se ono što je Zapad pod vođstvom SAD toliko priželjkivao, ne štedeći novac da jednog dana od moćne imperije vidi razvalinu bez krova i temelja na kojoj više nikada neće vaskrsnuti komunizam. I kad je skovana završna režija o razgrađivanju zajedničke sovjetske kuće čiji su akteri bili predsednici Rusije, Ukrajine i Belorusije, reformator ni tada nije verovao u surovu stvarnost i živeo u zabludi da će sve ipak ostati po starom. Štaviše, dve nedelje pre kritičnog dana raspredao je i dalje priču o "teškoćama prelaznog perioda" i potpisao ukaz o nagradama i medaljama velikom broju naučnika i umetnika. Te nagrade nikada nisu uručene.
ALI, 25. decembra 1991. godine, Mihail Sergejevič Gorbačov konačno se uverio da SSSR više ne postoji i da svoju rezidenciju u Kremlju mora da ustupi ruskom predsedniku Borisu Jeljcinu. Osećao se kao tragičar pored odra jedne umirujuće imperije. Okružen svega petoricom svojih najbližih prijatelja ugasio je svetla u Kremlju i otišao na večeru punu tuge i gorčine, i u čudu se zapitao kao nekada jugoslovenski sportski komentator Mladen Delić:
- Je li je ovo moguće?
Da, u politici sve je moguće i ponekad žrtvovani političari smognu snage i poput Feniksa vrate se na političku pozornicu. Takav je slučaj upravo sa Borisom Jeljcinom, koji se nije uklapao u orkestar na čijem se čelu nalazio dirigent iz Kremlja. Razišli su se oko "perestrojke". Jeljcin nije bio zadovoljan ni brzinom, ni rezultatima reforme i to nije skrivao na zvaničnim partijskim skupovima. Zato je bio izložen oštrim napadima šefa države, što je posebno došlo do izražaja na jednoj sednici Gradskog komiteta Moskve, na kojoj je etiketiran da "zabada nož u leđa reformama" i da "potkopava jedinstvo". Ubrzo je smenjen sa svih partijskih funkcija. Ali, prva žrtva "perestrojke" nije se predavala. Naprotiv, vratio se brzo u parlament i među malobrojnim demokratski orijentisanim deputatima postao vođa parlamentarne opozicije.
JOŠ ranije, na 28. kongresu partije, vratio je partijsku knjižicu i više nije bio član Komunističke partije. Tako su ponovo odškrinuta vrata za političko avanzovanje, ali ovoga puta maršruta je vodila prema državnom vrhu Rusije, i to preko Sovjeta narodnih deputata. Prvi put je izabran slobodno, na principu jedan čovek jedan glas. Odmah se postarao da ukloni sva obeležja saveznih institucija. Novac Državne banke SSSR stavio je pod rusku kontrolu. A svom najvećem političkom protivniku, odlazećem Mihailu Sergejeviču Gorbačovu, posvetiće samo jedan razgovor u četiri oka i staviti na raspolaganje obezbeđenje i dva državna automobila ("ZIL 115"
i GAZ 31"). Jedna službena "dača" sa kojom se otisnuo iz Kremlja brzo mu je oduzeta.
Eto, tako je završena priča o proslavljenom državniku, dobitniku Nobelove nagrade za mir, čoveku koji je fascinirao Zapad i zapadne lidere, a onda je morao da se pomiri surovom stvarnošću i da postane običan čovek. Sa svojom suprugom Raisom otišao je u mirovinu da sa običnim ljudima deli zlo i dobro i živi od uspomena. Izgubio je vlast i imperiju, ali za razliku od mnogih državnika-tragičara nije izgubio glavu.
ANALITIČARI još nisu saglasni da li je Gorbi mogao da sačuva moćnu državnu imperiju, od Berlina do Vladivostoka s obzirom na duboke međunacionalne tenzije koje su izbile na površinu u gotovo svim sovjetskim repubilkama i s obzirom na burne događaje koji su prethodno potresali istočnu Evropu. Ali su saglasni u oceni da je velikom koncentracijom vlasti napravio seriju kardinalnih grešaka i na partijskom i na državnom nivou, i da se ne može potpuno isključiti njegova krivica zašto je sovjetski brod doživeo havariju, i, poput "Titanika", otišao zauvek u morske dubine.
Time je okončan hladni rat, promenjena je politička karta sveta na kojoj se jasno videlo ko je gubitnik, a ko dobitnik. U emisiji Radio Beograda "Nedeljom u deset" moglo se čuti, pored ostalog, da su Sjedinjene Američke Države uklanjanjem "gvozdene zavese" dobile najveći i najdraži novogodišnji poklon u svojoj istoriji.
"DA bi Sovjetski Savez iz svojevrsne istočne despotije preobrazio u demokratsku državu i moderno društvo, Gorbačov je trebalo da raspolaže božanskim moćima, a božanske moći u politici nema". (Milovan Đilas)

ZID I - TEMELJI
POSLE rušenja Berlinskog zida i svrgavanja sa vlasti komunističkih lidera, bilo je jasno da se ni Mihailu Gorbačovu ne piše dobro. CIA je imala, takoreći, sve papire u tašni šta se događa i šta će se dogoditi u Sovjetskom Savezu u kome su poput tihe vatre počeli da tinjaju međunacionalni sukobi.
A onda je bauk nacionalizma buknuo svom žestinom u sukobu između Jermenije i Azerbejdžana, oko Nagorno-Karabaha. Poput virusa nacionalizam se brzo proširio i na tri baltičke republike, koje su nasilno pripojene SSSR na osnovu tajnog sporazuma Molotov-Ribentrop. I ovde je sve krenulo od "jezičkih problema", da bi se spisak želja konačno zaustavio na prekrajanju granica i stvaranju samostalnih država. Po ugledu na "baltički recept" nešto kasnije će i Rusija i Ukrajina, kao dve najveće republike, proglasiti istovetne zakone o ekonomskom suverenitetu. Iz suverenih republika stizali su sve brojniji zahtevi za formiranje nacionalnih armija, kako bi mladići mogli da služe vojni rok na "svojoj teritoriji".
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Tragika velikih

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu