Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Iz istorije Beograda

taj Čet Jan 29, 2009 1:01 pm
Калефи, најстарија београдска породица!


Радња деда-стрица у центру Београда, отворена 1903. године

Непосредан повод за причу која следи угнездио се у уводном делу једне друге повести. Реч је о тексту „Историја моје породице” коју је у „Годишњаку града Београда”, књига LI/2004, објавио Марко Д. Леко, потомак једне од најстаријих београдских породица. У њему, у том делу приче, господин Леко господствено је исписао и ове редове:
„Важно је истаћи да ми нисмо најстарија београдска породица чији потомци и данас живе у Београду. Колико је мени познато, најстарија београдска породица је породица Калеф. Они у Београду обитавају непрекидно три стотине година. Данас у Београду живи потомак те породице, госпођа Бреда Калеф, примадона опере београдског Народног позоришта...”
Дакле, ово је повест о најстаријој београдској породици, оној у којој су на ушћу двају река, један за другим, живели: отац, деда, прадеда, чукундеда, наврдеда, аскурђел, курђел, курлебало, сукордов, сурдепач, бела пчела, парђипан, ожмикур, курајбер, сакајтов, бели орао... Стари називи за претке које данас ретки потомци умеју без замуцкивања да понове.
А где сместити Бреду Калеф, последњег живог потомка Калефа у Белом граду?


Слева надесно: Јаковљева жена Ленка; Бредина и Матилдина прабака по оцу Матилда

Оснивачи Толеда

Име Калеф помиње се још у Старом завету, у време кад је Мојсије на Синајској гори примао Десет божјих заповести, а један од дванаесторице које је послао да истраже Хананску или „обећану” земљу био је - Калеб, односно Калеф. После је историја кренула својим током. Део Јевреја, Сефарди, настанио се у Шпанији (Сефард је, иначе, хебрејско име за Шпанију) и у хиљадугодишњој повести одиграо важну улогу у повести Иберијског полуострва. Ту су, у средњој Шпанији, основали и град Толедо, својевремено - од 1087. до 1560. године - престоницу уједињених краљевина Леона и Кастиље. У данашњем Музеју сефардских Јевреја у Толеду чува се податак да су управо Калефи основали град.
После скоро десет векова, инквизиција их је, 1492. године, прогнала с тла Шпаније и поново су кренули у потрагу за својим местом под Сунцем. Као веште занатлије, зналце многих језика и непревазиђене трговце, у Отоманској империји примили су их раширених руку. Солун је постао седиште најбројније сефардске заједнице, а шпанске избеглице убрзо су своје општине основале и по целом Балканском полуострву.
Наравно да ни Београд није био на крај света, напротив. Трагове њиховог вековног присуства на овим просторима, међутим, прилично је тешко тачно документовати. И то из, бар, два разлога. Један је што је култура Сефарда увек била усмена, никад писана. Док су Ашкенази, Јевреји са севера Европе, били мајстори писане речи, њихови рођаци Сефарди били су велики приповедачи који су стотинама година, још од протеривања из Шпаније, с колена на колено преносили народне умотворине и песме, наравно и приче које би с поуздањем потврђивале њихово трајање на одређеним местима.
Али, већина сефардских Јевреја који су живели на Балкану побијена је током Другог светског рата, па је и читаво усмено благо које су створили ишчезло заједно с њима. Остали су тек бледи трагови.


Слева надесно: Викица Калеф, Ленка Кон и Ленка Калеф (слева надесно); Естира и Салом Русо, убијени на београдском Сајмишту

Гробље, најопипљивији сведок

Наша позната оперска певачица, мецосопран завидне међународне каријере, Бреда Калеф, са сестром Лидијом (Матилдом), данас је последња од Калефових у Београду. Пребира по сећању и ретким писаним траговима о повести своје породице у нашем главном граду и каже:
„Много сећања, али и докумената, нестало је нестанком двадесет и шест чланова моје породице у Другом светском рату. Преживеле смо само сестра и ја. Ипак, знам да је најстарији писани траг Калефа у Београду из 1800. године. То је гроб, камени саркофаг, с именом Еве Калеф. Тада је гробље било на данашњем Ташмајдану одакле су јеврејски гробови пребачени на Јеврејско гробље и ту је, нажалост, најопипљивија историја моје породице.
Међутим, неки посредни докази потврђују да је породица Калеф дошла у Београд пре више од 300 година. Углавном су били трговци, имали су банке и радње, али не и земљу јер им није било дозвољено да буду земљопоседници. То им је одобрио тек краљ Александар Карађорђевић и, у знак захвалности, касније је подигнута шума у најлепшем делу Израела, на путу од Тел Авива према Јерусалиму, која носи његово име.
Калефи, као и највећи део Јевреја, живели су на сиромашном Дорћолу, око данашње Јеврејске улице. Сматрало се да је неко успео тек кад је подигао кућу изнад Душанове улице, настанио се - што би се рекло - у кругу „двојке”. Моја сестра и ја рођене смо у Јовановој улици број 3, потврда да су моји припадали имућнијем слоју грађанства. У Јеврејском историјском музеју сазнала сам да ми је прадеда био Самуел...
Иначе, у крштеници мог оца Аврама, као и у мојој, пише да смо Срби јеврејске вероисповести. Додуше, баба Мазал - најстарија жена трговац на Балкану - била је ортодоксна и веома је држала до вере и обичаја, као и деда Нисим, али мој отац већ није био такав. Рецимо, пошто у Београду није било кошер ресторана, моја баба никад није отишла у кафану. Али, и мој отац и мој деда, као и неки други преци за које се зна да су гинули у ратовима за Србију, били су истинске српске патриоте.
С друге стране, свака јеврејска породица била је обавезна да месечно даје одређену суму у фонд који је постојао при Јеврејској општини за помоћ сиромашним Јеврејима. Ако се има у виду да овакво правило постоји и у Кумранским записима, не чуди што Јевреји нису пропали, а све до пре шездесетак година нису имали ни своју државу. Јеврејска општина у Београду била је средиште друштвеног живота, и ја се сећам да су ту долазили и припадници других вера. На пример, чест гост била је и велика глумица Жанка Стокић...”

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

naj starija beogradska porodica

taj Čet Jan 29, 2009 1:02 pm

бака Мазал и Деда Нисим.

Како сам добила име

Потоња судбина породице Калеф у Београду можда се понајбоље огледа у судбини саме Бреде којој је, иначе, право име било Рахел, Рахел Калеф. У својим сећањима на детињство и ратне дане исписала је и ове редове:
„Рођена сам у породици која је традицију јеврејске вере и живљења строго поштовала. Детињство ми је протекло у радости, слози и љубави. Нажалост, 1941. године, кад сам имала десет година, тамни облаци надвили су се над мојом породицом. Сви способни мушкарци, одмах по уласку окупатора у Београд, покупљени су у такозване радне бригаде за Јевреје. Првоформирана бригада, у којој су били сви моји, до последњег је убијена. Остале су жене и деца, незаштићени и као такви лак плен окупатора.
Мој отац и бака смештени су у Јеврејску болницу, јер ми је отац био у инвалидским колицима а бака већ у поодмаклим годинама. Из ове болнице одведени су специјалним возилима с гасним коморама и од тада им се губи траг за сва времена. Кућу су нам окупатори запечатили са свим стварима, тако да смо остали на улици без ичега, наравно и без средстава за живот.
Сестра и ја склоњене смо на периферију Београда. У прво време криле смо се у Кошутњаку, да би нас касније прихватиле часне сестре католичког манастира на Бановом брду. Нашу судбину испричале су свом старешини, жупнику Андреји Тумпеју, једном предивном племенитом човеку који нас је прихватио, набавио лажна документа и на тај начин спасао. Захваљујући тим документима могле смо да се упишемо у школу и укључимо у нормалан живот јер нас тамо нико није познавао.


Бреда Калеф као Кармен у истоименој опери.

Тада се нисам звала Бреда Калеф. Моје право име било је Рахел Калеф, а с лажним документима постала сам Бреда Ограјеншек, незаконито дете, избеглица из Словеније. Под овим именом уписана сам у редовну школу на Бановом брду...
Како нам је боравиште на тавану било близу чукаричке железничке станице, ноћу сам одлазила да крадем угаљ из вагона упркос томе што су их чували немачки војници... Одлазила сам и чамцем преко Саве, на Аду Циганлију, да скупљам суво грање за огрев. На реци сам била сведок језивих призора, јер су низ воду пловили унакажени лешеви. И, које ли ироније, ја сам их бројала, не помишљајући да се међу њима налазио и неко од мојих најближих.
У суседству је становао један мајстор који је у граду имао ташнерску радионицу с продавницом. Једног дана сам се усудила да га посетим и замолим да ме прими на занат како бих могла нешто да зарадим. Одмеравао ме је од главе до пете, гледао детиње ручице, танке мршаве ноге, нешто се мргодио, вртео главом и на крају ме ипак примио. Од тада је мој дан изгледао овако: рано устајање како бих могла да заузмем ред за следовање проје, затим пешачење пругом уског колосека, која је ишла од Чукарице према граду, до локала у коме сам учила занат и радила; по завршетку посла хитро натраг како бих могла да стигнем на поподневну школску наставу.
Страшна судбина задесила је Чукарицу за време савезничког бомбардовања. Бачене су „тепих бомбе” које су сравниле зграде у делу изнад хиподрома. Сестра и ја смо у последњем тренутку утрчале у један ров који је, након пада бомбе, био делимично затрпан тако да смо успеле да се извучемо с лакшим повредама...
Кад је Београд коначно ослобођен, вратиле смо се у нашу празну кућу коју су Немци опљачкали. Од читаве куће добиле смо на коришћење само две просторије. И даље смо живеле тешко. Никаквих прихода ни помоћи није било...”


Преци и потомци – Бреда Калеф на Јеврејском гробљу

Медаља праведника

У овом сетном путовању кроз прошлост Бреда Калеф напомиње да је име задржала у знак поштовања према жупнику који је спасао и сестру и њу, тако да њено пуно име данас гласи: Рахел Бреда Калеф-Симоновић. И не само то. Уз помоћ расположиве документације успела је да издејствује да јерусалимски Музеј сећања Јад Вашем додели Андреји Тумпеју у јеврејском свету врло цењену Медаљу праведника која је посмртно уручена његовим рођацима.
На улазу у Јеврејско гробље наша саговорница нам показује велики споменик с именима погинулих у ратовима за Србију. Међу њима су и Калефови. Мало ниже је и спомен-плоча с именима свих страдалих у Другом светском рату, а између мноштва гробова - нажалост, многи запуштени, иако је Бреда неколико њих обновила - с натписима, на хебрејском и на (искључиво) српској ћирилици, који сведоче о многовеком земаљском трајању Калефових у Београду.
Кћи Бреде Калеф и архитекте Банета Симоновића је Симонида, некадашњи новинар у „Политици”, а данас саветник канадске владе у Торонту. С децом је, ипак, често у Београду, код родитеља, али и као предавач на неким овдашњим универзитетима. Дуга нит Калефових на овим просторима као да спрема пређу за неко ново ткање.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 17, 2009 5:21 am
Odabrani članci "Prilozi za istoriju Beograda" Vladimira Kaćanskog, Beograd 1937-1938



Vladislav Kaćanski je sin proslavljenog pesnika Stefana Kaćanskog, zvanog Stari Bard. Bio je publicist i književnik. Rodio se u Srbobranu kod Novog Sada 1856, a umro u Beogradu 2. aprila 1938. godine. Po završenoj gimnaziji otišao je u Nemačku i u Berlinu završio studije na filozofskom fakultetu. Poznavao je ruski, francuski, nemački i bugarski jezik i prevodio sa njih. Pisao u mnogim novinama i časopisima: Brankovo kolo, Neven, Delo, Slovenski jug, Srbija, Bosanska vila.

Spoljašnji izgled Beograda u prvoj polovini XIX veka

Posmatran iz Zemuna, Beograd je u to vreme davao pravu sliku jedne turske varoši, sa svojim kućicama pokrivenim ćeramidom, koje su se gubile u zelenilu vrtova i stapale sa visoravni, koja se uzdizala nad utokom brze Save u Dunav. Jednolikost i monotoniju te varoši prekidali su jedino beli, viti minareti, koji su se na sve strane mogli videti na toj visoravni, kao da su hteli demonstrativno da kažu: ovde Islam gospodari!
Na svršetku dana, kad bi sunce zalazilo iza bežanijskih padina, tada bi Beograd, ovaj turski grad, zablistao u sjajnome refleksu sa srebrnih vrhova bezbrojnih turskih džamija. A kada bi se sunce već smirilo i kada bi suton počeo da pada na varoš, tada bi se sa sviju strana začuli tihi, elegični zvuci mujezinove pesme: Ala-ih akbir!
U ovome prizoru, u ovoj vernoj slici turskoga istoka, među ovim bezbrojnim amblemima Islama, ničega što bi odavalo da je ovo jedan hrišćanski grad, sem jednog jedinog zvona kod Saborne crkve, jedinog znaka hrišćanstva i pravoslavlja. Usamljen među ovim mnogobrojnim minaretima, on je izgledao kao neki obezoružani zarobljenik, opkoljen neprijateljskim stražama.
Od Kalimegdana, Kraljevog trga, sve do Dušanove ulice, pružao se turski kraj Beograda. To je bilo pravo tursko gnezdo. Uzani, krivi sokačići, jednospratne i dvospratne kuće - većinom u drvetu, sa doksatima u staklu i konkima, i sa mnogobrojnim prozorima obojenim omiljenom turskom bojom zelenom i poređanim u istočnjačkom stilu jedan do drugoga -nalazila su se skrivena od radoznalih pogleda, u prostranim baštama, ograđenim visokim zidom. Tek retko po koja kuća izbijala je na ulicu. To su većinom bile zgrade, za stanovanje muškaraca i prijem gostiju, takozvani selamluci. Turske hanume pak stanovale su u svojim golubijim čardacima, koji su se dizali u zelenilu vrta, u kome je cvetao badem i „šeftelija", mirisan jasmin i đul, šarenile se lale i zumbul, šeboj i karamfil prosipali svoj opojni dah sladostrašća. Među cvetnim bademovim granama lepršale su se kumrije; njihovo monotono elegično gugutanje zvučalo je kao refren tihog haremskog života. Gore, na staklenim doksatima, mlade turske devojke vezle su na đerđefu, dok su se u bašti šiparice koje za jaš¬mak i feredžu još ne behu dorasle, klackale na daski sa svojim hrišćanskim drugaricama, susetkama.
Iz svake turske bašte, mala vratanca - kapidžici - vodila su u susedno dvorište i to je išlo tako redom sve dalje i dalje, tako, da se kroz te kapidžike moglo da ide, čak u drugu i treću mahalu, a da se ne izađe na ulicu.
U ovome isključivo turskome kraju živela je ovde-onde i poneka hrišćanska porodica, trgovačka ili činovnička. One su uglavnom stajale u dobrim, često i prijateljskim odnosima sa svojim muslimanskim susedima. Naročito prijateljski odnosi vladali su između turskih hanuma i hrišćanskih žena. Način života, i njino - slobodnije kretanje hrišćanskih žena neobično su interesovali turske žene, izazivali njihovu radoznalost i privlačilo ih hrišćanskim ženama. Njima je godilo, pa i laskalo, kada bi u svojim haremima, pored svojih turskih prijateljica, imale i po neku hrišćansku gospođu.
Na uglu svake druge, treće ulice, nalazila se po neka manja ili veća džamija, okružena grobovima, veoma zapuštenim, u travi i korovu. Kult mrtvih Islam nije poznavao!
Najživlji krajevi turskog Beograda behu Varoš Kapija, ulica Kralja Petra - Čaršija - Zerek i Dušanova, ulica. Naročita pak živost vladala je na Velikoj pijaci (Kraljevom trgu). To je bilo središte Beograda, tu je pulzirao život. Naročito živopisnu sliku u to vreme pružala je Velika pijaca; turske zaptije i nizami u fesovima, turske hanume zavijene u jašmake i ogrnute feredžama, turske muftije, i hodže u čalmama, stari Jevreji sa dugim bradama i još dužim kaftanima, jevrejske žene, sa šarenim svilenim mahramama obavijenim oko fesa, pokrivenog crnom kićankom, izgledale su kao cvet bulke, kad joj otpadnu cvetni listići krunice. Grkinje i Cincarke zabrađene, sa dugim zulufima sa obe strane uva, u svojim uzanim anterijama, građani u širokim čakširama i ćurčetu sa fesom na glavi; srpski žandari i vojnici u svojim uniformama; popovi u crnim mantijama i sa dugačkom kamilavkom na glavi, srpske žene u fistanu i libadetu sa fesom na glavi - eto ovakvu jednu živopisnu sliku pružala je Velika pijaca. Tek retko, po koja gospođa u evropskome odelu mogla se zapaziti u ovom prijateljskom šarenilu.
Prema Savi i Dunavu tadanji Beograd se pružio sa jedne strane do Savamale, a sa druge do Dušanove ulice. To je bio najnaseljeniji kraj, u to vreme i centar varoši.
Varoš Kapiju i Savamalu držali su u svojim rukama hrišćani, srpski i grčko-cincarski trgovci i zanatlije. Tu su se nalazili razni dućani, prema potrebi, zahtevu i ukusu toga vremena: bakalnice, boltadžinice, galanterijske radnje, magaze, lončarije, abadžijske i terzijske radnje, berbernice, simidžinice (pekare) itd.
Zerek (ul. Kr. Petra) i Dušanovu ulicu, behu za sebe rezervisali turski trgovci, pomešani sa Jevrejima. Tu su se ređali dućani sa carigradskom robom, terzije, papučari, bakali i bezbroj duvandžinica. Na ćepencima viđale su se gomile, čitave piramide od tankih, zlatno-žutih svilenih vlakana divnoga duvana, koji se otvoreno prodavao na oku. Malo dalje na ćepenku, povučeni u unutrašnjost dućana, klečali su križači duvana, koji su tu u „avanini" križali aromatične žute listiće, koji su svojim mirisom natapali celu ulicu. To je bilo srećno doba za pušače! Dukat oka najfinije bošče!
Život ekonomsko-privredni u starom turskom Beogradu bio je vanredno jednostavan. Novac je imao veliku vrednost, proizvodi su se dobijali u bescenje. Upamtio sam pričanje jednog Beograđanina iz tog vremena da je kao „čirak" poslat na pijacu da kupi namirnice za celu nedelju dana, dobio ciglo 30 para dinarskih i sa to basnoslovno malo novaca on je pokupovao sve i sa punom korpom raznih namirnica došao kući i još doneo kusur.
U to vreme jedna mala kuća mogla se kupiti u Beogradu za 100 groša, velika kuća za 4-5000 groša (oko 1000 dinara).
Novac u prometu u to vreme bio je sav mogući; najčešće u čaršiji i na pijaci opticali su austrijski cvancik i kao veća moneta austrijski talir, onda ruske kopejke i ruske rublje i nešto malo turskog novca. Sitan novac bio je stari austrijski veliki bakarni dvadesetoparac u veličini potkovice i ruska kopejka.
U starom turskom Beogradu, najugledniji društveni položaj imale su stare cincarske i grčke porodice, među ovima naročiti ugled su uživale „hadžije". Već sama titula jednog hadžije davala mu je pravo na izuzetna poštovanja. Te grčko-cincarske porodice živele su dosta povučeno i kod njih se mogao naći ponajveći konfor, u sravnjenju sa ostalim građanskim porodicama. U njihovim kućama nalazilo se dosta skupocene carigradske robe: svile, kadife i drugih skupocenih tkanina, skupocenih ćilimova iz Smirne i Anadola, finog bakarnog i srebrnog posuđa i mnogo raznih drugih dragocenosti i nakita.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Uto Mar 17, 2009 5:23 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 17, 2009 5:22 am
Porodični i društveni život u turskom Beogradu

Porodični život u turskom Beogradu, u vreme prve vlade Kneza Miloša, bio je potpuno patrijarhalan, obojen turskim koloritom.
Sve spoljne poslove obavljali su ljudi, žene su se bavile samo kućom i domaćinstvom. Domaćinski poslovi u to vreme bili su veoma komplikovani i tegobni. Jedna domaćica bila je po ceo dan, od ranog jutra pa do noći zaposlena. Pored običnih domaćih poslova, pored kuvanja i održavanja kuće u redu, pored podizanja i negovanja dece, pored spremanja zimnice -domaćica imala je da se stara i za rublje i za veći deo odela domaćeg i dečijeg. Tadašnja srpska kuća ličila je na jednu tekstilnu radionicu, gde se prelo, bojadisalo, tkalo, krojilo, šilo i vezlo. Ti razni poslovi, koje su obavljali i mlađi članovi porodice, oduzimali su veći deo vremena preko celoga dana, prema dobu, u kome su ti poslovi obavljani.
Pošto domaćin obično preko celog dana nije dolazio kući, zaposlen van kuće i u čaršiji, to se u porodicama u podne, za ručak, malo spremalo i kuvalo. U porodici, zadovoljavali su se sa najpotrebnijim. Tek uveče, kad se očekivao dolazak domaćina spremala su se za večeru bolja i odabranija jela. U to vreme bilo je mnogo furundžija - pekara - gotovo u svakoj ulici nalazila se po jedna ili i po dve furundžinice, koje su vrlo dobro radile, pošto su i srpske kao i turske porodice izvesna jela nosile na furunu da se skuvaju ili ispeku.
I sami kuhinjski poslovi u to vreme zahtevali su veliki trud, strpljenje i veliku izdržljivost. U to vreme štednjaka nije bilo. Kuvalo se na otvorenom ognjištu, na koje je kroz dimnjak često prokapavala kiša ili su u zimsko doba padale pahuljice snega. U vreme zime, kuhinja je bila tako hladna, da su se u njoj sudovi sa vodom smrzavali.
Kao što rekosmo, kuvalo se na otvorenome ognjištu, u zemljanim loncima i šerpenjama. Za današnje plave metalne sudove u to vreme nije se znalo. Na glasu su bili peštanski lonci, radi svoje kakvoće i izdržljivosti; stoga je bilo mnogo lončarskih trgovina dole u Savamali.
U zimu, kada je napolju vladao mraz i kada je besnela mećava, a u kuhinji se probijao led da se zahvati voda, mnoga je domaćica tada, sa varjačom u ruci, kraj hladnoga ognjišta poigravala s noge na nogu, da svoje ukočene noge malo otkravi i ugreje. Ona je tada igrala „fokstrot" toga vremena!
Mi se šalimo, a umesnije bi bilo, da smo rekli: Slava našim prababama, na ovolikoj njihovoj izdržljivosti, njihovom požrtvovanju za svoj dom i svoju porodicu.
Svi domaći poslovi, pa i oni najfiniji, kao što su „štepovanje" i fini vez, obavljani su pri jednoj jedinoj lojanoj sveći! Naročito su tražene i bile na glasu takozvane „erdeljske sveće" sa crvenim fitiljem.
Izgleda da je stare generacije bio daleko bolji i oštriji vid, no što ga mi imamo danas. Drugi način života a naročita jaka električna svetlost, izgleda, da su nepovoljno uticali na sposobnost našeg vida i smanjili znatno njegov kapacitet.
Kada bi nastali velik posti, pred Božić i Uskrs, onda bi se u ceđu iskuvavalo sve kuhinjsko posuđe, da bude „posno" i to da bi se u svakoj porodici zapostilo i redovno bi se postilo kroz ceo post 6-7 nedelja.
Hrana je bila dosta jednostavna, ali jaka i hranljiva. Kuvalo se na maslu ili na loju. Masti nije bilo, i teško se moglo do svinjske masti doći, pošto su Turci strogo zabranjivali uopšte donošenje svinja u varoš.
Životnih namirnica bilo je daleko manje nego danas. Od povrća bio je luk, krompir, kupus, pasulj, ređe sočivo i tek u polovini leta, posle Petrovdana, na pijaci se moglo dobiti boranija, bob, paprike i krastavci. Za karfiol, kelj, kelerabu, spanać, šparglu uopšte se nije znalo.
Interesovaće besumnje današnje gospođe domaćice jelovnik, sa kojim su raspolagale naše prababe, pre sto godina.
Dakle, u kuhinjama toga vremena, spravljala se čorba, đuveč, janija, kapama, papazjanija, bamnje pilav, jela od ribe i pečenja, dakle, sve jela grčko-orijentalskog porekla, pored neizostavnog kačamaka, popare i cicvare.
Jelovnik naših prababa u testima i slatkišima bio je bogatiji. Tu su bile razne pite: pita sa sirom, pita od zelja (zelanika), sa mesom, sa seckanim puževima u vreme posta, bundevara, pita sa orasima; a slatkiši su bili većim delom orijentalni: tatlije, šećerlokum, gurabije, baklava, lokumići, brdorice i pokit što kadaif i neka vrsta alve.
Izvesne namirnice i začini dobijali su se sa velikom teškoćom.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 17, 2009 5:24 am
Od salepdžije do ićindije

U običnim građanskim porodicama, leti se ručavalo u mutvaku (kuhinji), no ne na stolu nego na sofri. Povrh sofre nameštala se velika bakarna sinija (to je bio kao neki veliki okrugao poslužavnik), a na siniju ređali bi se tanjiri i pribor za jelo, viljuške i kašike. Unaokolo oko sofre poređalo bi se više jastuka, na kojima se sedelo za vreme obeda. Stolnjaka nije bilo, a ni servijeta. Umesto njih, kada se oko sofre posedalo za ručak, doneo bi se jedan dugačak od 2-3 metra peškir, koji bi prisutni razastrli po krilu.
Ni pravih spavaćih soba nije bilo.
Preko ponjave ili asure, kojim je pod u sobi pokriven bio, uveče, pred spavanje, namestio bi se jedan veliki dušek, povrh njega, namestili bi se jastuci vunom ili slamom napunjeni, prema imovnom stanju domaćina, i onda jedan veliki jorgan od 2-4 metra dužine, sa kojim bi se pokrila cela porodica.
Tu bi se poređali jedan do drugoga svi članovi porodice i, posle zamornog dnevnog rada, prospavali noć.
Izjutra bi se obično rano dizalo. Zimi, pri svetlosti sveće. Čim bi se sa ulice čuo glas salepdžije: „Sale-e-p! vruć-ćo! - znak je bio da je vreme da se ustaje. I onda bi se svi razilazili, svaki na svoj posao.
Najstarija ćerka, „poličarka", obično je bila oslobođena od kućevnih poslova. Ona bi obično, če¬sto i sa svojim drugaricama, sedela na doksatu i spremala svoje devojačke darove. A to nije bio posao tako mali i lak. Trebao je za baščaluke sašiti poviše muških košulja od svilena platna, često na ponekoj izvesti i grudi, pa onda isto toliko ženskih košulja, muških gaća, isplesti veliki broj čarapa i za baščaluke i za svoju devojačku spremu. U tome su se devojke takmičile, koja će imati veći i lepši broj čarapa, sa što lepšim i težim mustrama.
Tako su devojke toga doba veći deo dana provodile u tim radovima, trudeći se da ispadnu što lepši i bolji, jer su boščaluci bili ogledalo devojačke vrednoće, njena truda i marljivosti.
Srpske i hrišćanske porodice, isto kao i turske do polovine prošloga veka, živele su veoma povučeno. Mlađi ženski svet vrlo retko viđao se na ulici. Spoljne poslove, van kuće, iako je potrebno bilo, obavile su većinom starije žene.
Međutim, način života i naporan rad činili su, da su žene odveć rano starile. Žena od jedva četrdeset godina, već se smatrala za staru ženu i ona bi se prema tome i ophodila i svoju spoljašnost i u odelu prema svojoj starosti udešavala.
Nedeljom i prazničnim danima, ženski svet odlazio bi u posetu svojim rođacima i svojim dobrim prijateljima, i odlazili bi u drugu, treću i četvrtu ulicu kroz kapidžike, izbegavajući, samo ako je moguće bilo, da idu ulicama. Inače, obično nedeljom one bi odlazile na poselo kod najbližih suseda, u komšiluk, nedaleko od svoje kuće.
Kad su mujezini, ozgo sa mušara mnogobrojnih džamija, objavili pravovernima čas ićindije, trgovci i turski i hrišćanski u čaršiji ostavljali bi svoje radnje i hitali svojim domovima. Tada bi se užurbano spuštali ćepenci i zabravljale radnje, da se otvore tek sledećeg dana izjutra. I tako, već u prvi mrak, cela čaršija bila bi zatvorena i pusta. Na ulicama nestalo bi one popodnevne živosti i zavladao bi mir i tišina.
Tek poneki odocneli prolaznik mogao se videti, kako sa fenjerom u ruci promiče kroz puste mirne ulice, hitajući da što pre stigne svome domu.
Do prve polovine prošloga veka, ženski svet slabo je posećivao škole. U Savamali, kod Toskine česme, postojala je grčka škola, koju su pohađale većim delom devojčice bogatijih grčko-cincarskih porodica. U toj grčkoj školi prvo zvanje dobile su i ćerke bogatog i uglednog trgovca Hadži-Tome (Opule). Tako njegova najstarija kći Sofija, docnije supruga Jovana Ristića, namesnika, i njena mlađa sestra Danica, docnije supruga poznatog državnika Filipa Hristića, bile su učenice te grčke škole.
Najstarije učiteljice ženske osnovne škole, bile su frajla Juca i gospođa Marija Milutinovićka, nazvana „Punktatorka", supruga pesnika Sime Milutinovića „Sarajlije". Ona je bila nazvana „Punktatorkom" stoga što je znala od tačke do tačke stihove svoga muža i umela od tačke do tačke da ih protumači.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 24, 2009 8:21 pm
Опсада Београда 1456. године

На Калемегдану, у близини Дефтердареве капије, стоји скромни камени споменик на коме је на српском и мађарском написан следећи текст: „На овом месту 22. јула 1456. године браниоци Београда на челу са Јанком Хуњадијем извојевали су велику победу над Турцима”. Ово је прича о том догађају

У лето 1456. године покрену султан Мехмед II своју огромну војску на север, ка Дунаву. Развукла се војна колона попут огромне гује на неколико дана хода, колико дели претходницу војске од јединица у залеђу. Прати је високи облак прашине који као неки огромни, мрачни стег лебди над змијоликом колоном и већ из даљине најављује њен долазак. Напред су брзи извиђачи, коњаници звани акинџије, па одреди спахија, онда пешаци азапи и помоћне хришћанске јединице, иза њих јаничари и султанова комора са харемом, за њима клопарају камиле и воловска кола с тек изливеним топовима - цели један народ који мили у привидном хаосу, али у ствари делује у савршеном поретку у коме се зна свачије место. Јер сви они: накићени јаничари, хитре акинџије, натмурени хришћани, брадате паше, охоле спахије, до зуба наоружани бегови, полунаги црни робови и косооки евнуси покоравају се само једној вољи - султановој - која, невидљива али свима знана, по неком свом, понекад тешко предвидивом нахођењу, одлучна и непопустљива, покреће, зауставља, скреће или убрзава огромну змију што вијуга између брегова, премошћује планинске превоје, прелази реке, шири се по равници.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 24, 2009 8:22 pm
Небеско знамење
Изашавши из султанових земаља на простор српске деспотовине, до тада уредна и дисциплинована колона разли се по земљи и постаде рушилачка бујица која удара на свако утврђење, хара кроз насеља, потапа и гута колоне бегунаца. Тих дана на небу се појави звезда репатица, сјајнија од било које друге звезде (Халејева комета), која је, извијена попут турске сабље, најављивала тешке дане за хришћане. Султан је деспота Ђурђа Бранковића прогласио издајником и непријатељем, према чијој земљи и њеном становништву неће имати милости све док траје џихад и док се непријатељ не покори и пузећи не падне челом пред султановим престолом. Међутим, деспот Ђурађ, затворен иза зидина смедеревске тврђаве, добро је оценио да му овога пута неће помоћи ни изрази најдубље покорности, нити вреће новца упућене за везире на порти, па чак ни молбе бивше султаније Маре - Ђурђеве кћери и помајке султана Мехмеда II - коју је тај опасни и ћудљиви владар необично поштовао. Овога пута Мехмед Освајач, опијен недавним освајањем Цариграда (1453), као и богатог српског Новог Брда (1455), решио је да по сваку цену прошири своје земље још даље на север - до Дунава и преко њега. Неколико недеља Турци су харали по смедеревском крају, насрћући повремено на дебеле зидине Смедерева, али без видног успеха. А онда, јуна 1456. године, окрену султан своју стихију на запад и стиже под Београд спаливши већ првих дана српска подграђа око утврде, укључујући и једну тек изграђену православну цркву.

Откад је деспот Стефан Лазаревић, негде од 1403. до 1407. године, темељно обновио и доградио београдско утврђење, Београд је сматран за једну од најјачих и најбоље изграђених тврђава у Европи тога доба. Горњи град, у коме се налазио и утврђени владарев дворац, био је опасан сложеним системом двоструких бедема, као и дубоким шанцем. У Доњем граду, осим градског и ратног пристаништа, налазила се и новоизграђена тврђава, као и веома јаке куле (од којих је опстала кула Небојша). Савременик деспота Ђурђа Бертрандон де ла Брокијер, француски путник, у својим записима оставио је опис тадашњег града. „...Дођох у варош коју зову Белградо, која припада краљу Угарске, а пређох (пре тога) многе велике шуме, брегове и долине... Ово речено место веома је лепо, а подељено је на пет утврђења. Три на узвишењу..., а два на реци испод тих горњих. И једно од два доња утврђено је према другом. У њему постоји мало пристаниште у које могу стати петнаест до двадесет галија за чување двеју кула, где има један ланац од једне до друге... Ово речено место јако је утврђено подзидним јарковима и двоструким зидом... и са кулама около према суву... И рекоше ми да су та варош и тврђава врло добро снабдевене артиљеријом...”
Београд је већ петнаестак година раније (1440) доказао свој значај и одбрамбену моћ на подунавској граници Угарске. Тада га је војска султана Мурата II читавих шест месеци безуспешно опседала. Међутим, након пада Византије чинило се да се силној војсци младог Мехмеда Освајача нико више не може одупрети. Под Београд се слегло око 100.000 отоманских војника и њихових вазала распоређених целим простором између Дунава и Саве - највећа и најмоћнија војска у Европи тог времена. У средишту, на најистакнутијем месту (вероватно негде у пределу данашњих Теразија према Ташмајдану), био је постављен султанов шатор окружен јаничарима и царским заставама: белом, црвеном, зелено-црвеном и жуто-црвеном. На левом крилу, према савској обали, биле су распоређене анадолске трупе. Здесна стајале су румелијске (европске) јединице беглербега Караџе, а уз дунавску обалу биле су спахије. Војска је довукла и 300 великих топова изливених уз помоћ италијанских плаћеника у Крушевцу, сличних оним којим су нешто раније успели да сруше дебеле цариградске зидине. Турска флота од око 200 већих и мањих бродова затворила је прилазе граду и по рекама.

„ Битка за Београд”, непознатог мађарског сликара из 19. века, приказује Ђованија Капистрана као главну личност.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 24, 2009 8:23 pm
Напад почиње
С врха деспотовог замка, на данашњем Калемегдану, посматрао је угарски војни управник Нандорфехервара (тј. Београда) Михаило Силађи бескрајне ватре у турском логору под зидинама, пребројавајући у себи све браниоце које је имао на располагању. Осим градске посаде од око 7000 војника, Силађи је могао да рачуна на нешто људи које му је упутио деспот Ђурађ. Било је ту и доста за борбу способних Срба - становника Доњег града и околине, као и нешто Дубровчана и других трговаца и морнара који нису успели на време да измакну пред Турцима. Силађи окрену поглед на супротну страну, на запад, ка хоризонту преко Дунава и Саве, одакле је требало да стигне очекивана помоћ. Главну наду заповедник града полагао је у свог рођака и великог војсковођу Јаноша (Јанка) Хуњадија који је већ месецима покушавао својим новцем по Угарској да сакупи трупе за рат с Турцима. Страх од Турака био је свуда велики. Највећи део племства у Угарској није се одазвао на Хуњадијеве позиве и папине посланице за крсташки рат. Чувши за напредовање Мехмедове војске, угарски краљ побегао је из двора у Будиму даље на запад. Сазнавши да су Турци већ на Дунаву, Хуњади је схватио да више нема времена за даље скупљање трупа, него је с малим расположивим снагама похитао на југ. Трећег јула био је на Дунаву, код Ковина, али није имао снаге да нападне турску флоту која је пролазила ка Београду.
Помоћ Београду доводио је још један необичан човек. Звао се Ђовани (или Јован) Капистран и био је фрањевачки проповедник који је, након пада Цариграда (1453), добио папину дозволу да скупља вернике за нови крсташки рат. Већ у осмој деценији живота, тај високи, грлати, кошчати аскета и бивши инквизитор за две године прошао је готово целу Европу, подижући својим ватреним гласом читава насеља и области. Причало се да из Немачке, Угарске и Пољске води на хиљаде крсташа, углавном слабо наоружаних сељака и занатлија, одлучних да положе живот за Христа.
Силађи се намршти, пожелевши да на капији види бар хиљаду Хуњадијевих витезова уместо стотину хиљада Капистранових одрпанаца. Утом као да загрми. Силађи се и нехотице тргну. Зачу се удар о зидине, прво једне, па онда десетина турских кугли које су почеле да ломе одбрану Доњег града. Битка за Београд је почела. Био је 29. јун 1456. године.

Владан Здравковић урадио је ову реконструкцију Горњег града пре битке.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 24, 2009 8:23 pm
Речна победа
Сходно тактици којом су пре тога освојили Цариград, Турци су прво опколили град и пљачкали околину, настојећи да га изолују и изгладне. Истовремено су недељама затрпавали дубоки јарак око града и поткопавали и топовима тукли одбрамбене зидине. Њихови бродови су попут ланца заградили Дунав код Земуна, покушавајући да спрече дотурање помоћи. Међутим, јула Ђовани Капистран је с мањим одредом крсташа и пет бродова успео да стигне до града. Крсташи су дочекани уз музику и опште весеље. Капистран је следећег дана напустио град да би се придружио осталим крсташима и Хуњадију који је код Сланкамена припремао бродове. У следеће две недеље смењивали су се мањи турски напади, бомбардовање и паљење града и окршаји око зидина. Браниоци су више пута успели да спрече покушаје прокопавања тунела којим су Турци настојали да се завуку под зидине како би их одоздо дигли у ваздух. Али, околности су постајале све критичније. Хуњадијева флота с неколико већих бродова и мноштвом српских шајкаша 14. јула сукобила се на Дунаву код Земуна с турским „ланцем”, настојећи да пробије блокаду. Хришћански бродови жестоко су насрнули на султанове снаге, пробили њихову линију и заподели борбу за сваки брод. Привлачили су их чакљама и пуцали из малих топова и пушака. Водила се борба прса у прса, с храброшћу и одлучношћу који су задивили италијанског очевица Ђованија Таљакоца, који је описао догађај. У пресудном тренутку битке, из београдског пристаништа испловили су Срби на својим малим бродовима и с леђа напали Турке. Турци су се, пише Таљакоцо, Срба највише бојали. Борба на Дунаву завршена је поразом султанове флоте. Хуњади је потопио три турске галије, а заробио је четири и још двадесетак мањих бродова. Реке су ослобођене. У град је стигло појачање.

Погибија Караџа-паше
Али, Турци су наставили с нападима. Султан је беснео, праскао и кажњавао кога је стигао. Паше и бегови су се утркивали да се укључе у прве бојне редове, где је било безбедније него у султановој близини. Сви су памтили његову прекост и жестину приликом опсаде Цариграда, када је посекао главу свакоме ко би показао имало уздржаности, па је тако погубио и великог везира. Дан након речне битке, 15. јула, одиграо се мањи окршај испред града. Група крсташа, предвођена неким Фаркашом, покушала је да се супротстави Турцима. Били су прегажени. Мехмед II је знао да ће, као у свакој бици, победу однети она страна која до краја остане непоколебљива и чији вођа покаже већу жестину у срцу. Зато је лично предводио војску, подстицао је и храбрио. Није се обазирао на опасност. На белом коњу прилазио је готово до самих зидина које су се под упорним турским бомбардовањем полако претварале у брдо камења и праха. У тим нападима погинуо је румелијски беглербег: „Стајао је у шанцу поред великих топова и посматрао је, а тобџија је ударио из великог топа у зид па је један камен, одскочивши од зида, ударио у главу Караџа-пашу, највећег господина после цара, и овај је после неколико дана умро.”
Хуњади, који је након речне битке такође стигао у Београд, предузимао је све што је могао да ојача одбрану. Сваке ноћи поправљано је оно што су Турци дању порушили, довожена је храна и нова опрема за одбрану. У Земуну, Капистран је сачекивао нове колоне крсташа и, након ватрене придике и благослова, пребацивао их преко реке у опкољени град. Ипак, чинило се да, попут све урушенијих зидина Доњег града, и одбрана полако попушта пред непрестаним налетима вишеструко бројнијег непријатеља. Браниоци више нису стизали да поправе све пукотине у зиду, а јарак испред града био је већ готово затрпан. Хуњади и Силађи нису имали починка. Хиљаде стрелица, већином отровних, непрестано су засипале град. Кугле из турских топова тежиле су и преко 200 килограма. У јулској жези, град се још једва држао усправно. Треперио је и подрхтавао под јеком топова, у крицима бораца, у измаглици од прашине и дима који га је већ целог прекрио.
Хуњади и Силађи су знали да ће ускоро да наступи општи турски напад у ком султан неће штедети живот ниједног свог војника. Тада ће цела турска војска, укључујући и султанову личну гарду, у једном маху свом жестином и снагом бити бачена на зидине. Коначни напад није могао да остане тајна, јер су припреме по турском логору могле да се примете са зидина и голим оком. Осим тога, хришћани у турској војсци слали су дојаве браниоцима. Хуњади је 20. јула био обавештен о општем нападу. Не верујући да пред толиком турском силом град може да се одбрани, предложио је повлачење на другу обалу. Остале вође одбиле су предлог, па је 21. јула Хуњади сам прешао на земунску страну одакле је наставио да командује одбраном користећи један брод да би остао ближе граду. Уз Силађија, у граду је остао Хуњадијев син Ладислав (Ласло). Ноћ пред битку Капистран је успео да пребаци у град још 4000 крсташа.
У предвечерје 21. јула 1456. године небо беше потпуно ведро. Београдске цркве брујале су у молитвама, док су градом и околином одзвањала црквена звона. С друге стране, из турског логора као да су им одговарала запевања хоџа и дервиша и јаничарски бубњеви. Коме ће те дуге, вреле ноћи Бог уделити победу?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 24, 2009 8:24 pm
Победа у зору
У једном тренутку, док се Сунце склањало на хоризонту а цео град и небо над њим били обасјани црвенилом повечерја, бомбардовање се утиша, а затим престаде. У нестварној тишини чуло се само запевање дервиша који су храбрили своју војску. Султан је обећао високе награде онима који први уђу у град. Град опаса тама која ће ускоро заувек покрити хиљаде погинулих. И, уз страховиту буку, започе општи турски напад. Нападачи су кренули истовремено на све порушене пролазе и преко зидина. Разви се жестока борба. Силађи и Ласло Хуњади секли су нападаче. Свуда су одјекивали ударци мачева и фијукање стрела. Забележена је легенда да су стреле летеле толико густо да је један врабац прободен истовремено с три стреле. Од грувања барута цео Београд пресијавао се у пожару. У одсјају пламена блеснула би крв која се лила на све стране, метал који се судара, лица бораца у грчу... Напади су се смењивали. Попут црних таласа бескрајног мора, кроз таму су стизале нове групе нападача. Кад би један ред попустио покошен стрелама, копљима и топовима, наилазио би други талас. Преко порушених зидина, једна турска јединица проби се у Доњи град. Силађи нареди да се део резерве из Горње тврђаве обруши на Турке. Започе очајничка борба прса у прса. Крици, дозивања, наредбе, проламали су се кроз таму. Борба се водила поред сваког камена, сваке куће - све док група Турака не би била одсечена од позадине и побијена. У записима Константина из Островице, који је био турски јаничар и очевидац битке, описан је турски напад. „И тако су јуришали, тако да пре него што су били у граду, јаничара је ту рањено пописано четири стотине и неколико; било је исто тако и доста убијених. После тога смо видели јаничаре како беже из града, а Угри су их тукли, убијали, секли, и ту их је исто тако нешто остало, а други су се разбежали.”
Битка је трајала већ сатима и око поноћи достигла је врхунац. Један јаничар успео је да се попне на зидине са султановим барјаком намеравајући да га постави на највише место како би означио преузимање тврђаве и турску победу. Али, један хришћански војник, чије је име било Титус Дуговић, ухватио је нападача и заједно с њим пао низ зидине и обојица су погинула. А онда је наступио одсудни тренутак. Јака група јаничара од 600 до 700 људи продрла је у град. Силађи помисли да је све готово. Турци су јуришали ка мосту који је водио у Горњи град на коме се развила најжешћа борба. Судбина града висила је о концу. У том тренутку упорни браниоци употребили су замку коју је смислио Хуњади - међу Турке су бачени балвани уваљани у смолу и пруће и други запаљиви материјал. Ватра је направила огроман ватрени зид који је турске трупе у тврђави раздвојио од осталих. Уследио је противудар хришћана који су носили упаљене бакље. Као да се зид од ватре сручио на јаничаре који су спаљивани, убијани и разбијени. Турски губици били су огромни. Без обзира на сва наређења, турске јединице, збуњене упорношћу одбране, почеше да се повлаче и да се сударају са онима који су надирали преко шанца. Пред зору, напади су почели да јењавају.

Међутим, борбе су, готово без предаха, настављене и са изласком сунца, 22. јула 1456. Иако су Хуњади и Силађи наредили да браниоци не излазе из града, крсташе није било могуће задржати. Прво мање групе, а онда неколико хиљада крсташа, предвођених Капистраном, насрнуло је на турски логор јер им се чинило да Турци беже. Док су пљачкали шаторе, султан нареди противнапад. Борба прса у прса поново се распламсала: у логору, по јарцима испод тврђаве, уз речне обале. Константин из Островице описао је борбе у којима је страдао јаничарски ага: „Кад Турци видеше да су се пешаци (тј. крсташи) удаљили далеко од града, да би пљачкали шаторе, окренуше се хитро на њих коњаници, па тукући, секући, навалише на њих, и то све до откопа. А Смаил-ага, бојећи се да му цар не спомене онај савет... вративши се и хотећи некакво јунаштво да учини, не би ли могао поново доћи у царску милост, ударио је међу пешаке крај опкопа и ту је био убијен.” Тога дана у главу би рањен и сам султан. Кад се освестио, он нареди да се под окриљем ноћи и у пуној тишини војска повуче. Тако су 23. јула ујутро браниоци Београда угледали празан и напуштен турски логор. На реци су горели преостали турски бродови. Битка за Београд била је добијена.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 24, 2009 8:24 pm
Епилог
Ниједан догађај у средњовековној историји Београда није више описиван и бележен од херојске одбране 1456. године. Вест о првој великој победи хришћанског оружја након пада Цариграда брзо се проширила чак до владара Етиопије. Београд је проглашен за „бедем хришћанства”. Папа Каликст III изјавио је да је то најсрећнији догађај у његовом животу. Шести август, дан кад је добио вест о успеху одбране, прогласио је даном београдске победе који је требало да се слави у целом хришћанском свету. Наредио је и да сваког дана у подне на свим црквама звоне звона - обичај који се у Европи поштује све до данас.
Међутим, победници нису дуго уживали у задобијеној слави. У граду су се појавили глад и болест, док су се крсташи и угарски племићи препирали ко је заслужнији за победу. Истог лета међу браниоцима Београда проширила се епидемија бубонске куге, од које су у кратком року умрла и двојица главних вођа одбране. Јанко Хуњади умро је у Земуну 11. августа 1456. године, а Капистран 23. октобра исте године у Илоку. Први је постао национални јунак Угарске, а други је у 18. веку проглашен за католичког свеца. Пред крај године, 24. децембра, умро је и српски деспот Ђурађ Бранковић. Михаил Силађи је још неколико година наставио борбе с Турцима који су успели да га 1460. године заробе и одведу у Цариград. Ту је погубљен. Султан му није опростио понижење из Београда. Ласло Хуњади, син Јаноша Хуњадија, неколико месеци после београдске победе учествовао је у убиству грофа Цељског на Калемегдану (о чему је „Забавник” писао једном другом приликом), па је због тога 1457. године био погубљен по одлуци угарског краља. Тако су већ након само неколико година готово све хришћанске вође у одбрани Београда, укључујући и папу Каликста III, били мртви.
Надживео их је само њихов велики противник султан Мехмед II, који је првих месеци био у потпуном очају због тешког пораза. Ипак, касније се прибрао и наставио са освајањима: под његову власт ускоро су пали Србија, Босна, Мореја, Требизонд, Караманија. Али, и поред све своје силе, Турци се више од пола века нису усудили да поново нападну Београд.
Захваљујући слави свог оца, млађи син Јанка Хуњадија и Ласлов брат Матија Корвин изабран је 1458. године за краља Угарске. Једна од првих одлука младог краља била је да се син Титуса Драговића прогласи за племића. Тиме је јунак са зидина Београда добио посмртно признање за свој незаборавни подвиг.

Директни и индиректни учесници битке за Београд 1456. године
Јанош Хуњади (око 1387-1456)
Сибињанин Јанко из народних песама. Угарски феудалац и војсковођа влашко-српског порекла. Војвода Трансилваније (од 1441) и регент Угарске (1446-1453). Предводио хришћанске трупе у многим биткама, попут битки код Варне (1444) и Косова (1448). Имао и надимак Бели витез.
Михаљ Силађи (око 1400-1460)
Гроф, војсковођа, бан Мачве (1457-1460), војвода Ердеља (1460), капетан Београда. Силађијева сестра Ержебет била је удата за Јаноша Хуњадија. Сукобљавао се с деспотом Ђурђем.
Ђурађ Бранковић (1377-1456)
Српски деспот и најзначајнији српски владар пред пад деспотовине (владао 1427-1456). Изградио утврђење Смедерево. Безуспешно покушавао да, наизменично ратовањем и дипломатијом заустави турска освајања на Балкану.
Ђовани да Капистрано - Јован Капистран (1386-1456)
Италијански калуђер (фрањевац), теолог и инквизитор. Од 1420. године путовао по Европи и проповедао. Био папин посланик (нунције) у Аустрији. Као инквизитор, борио се против чешких хусита. Од 1454. године на папин захтев проповедао крсташки рат против Турака. Канонизован (светац) у 18. веку (његов дан је 23. октобар).
Каликст III (1378-1458)
Папа 1455-1458. Шпанског порекла из породице Борџија (Алфонсо де Борџија). Изабран за папу под старе дане, као компромисни кандидат. Рехабилитовао Јованку Орлеанку. Подстицао крсташки рат против Турака. Стриц чувеног ренесансног папе Алесандра Борџије (оца Лукреције Борџије).
Мехмед II Освајач (1432-1481)
Турски султан 1451-1481. Један од најзначајнијих турских владара. У току владавине више него удвостручио површину Отоманског царства. Освојио Цариград, Србију, Мореју, Требизонд, Босну... Први почео да поставља јаничаре (бивше хришћане) на највише положаје у држави (велики везири и друго).
Izvor: Politikin Zabavnik
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Sre Mar 25, 2009 4:50 am
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Sre Mar 25, 2009 5:00 am
Istorija gradskih kafana

Do kraja 19. veka u glavnom gradu otvoreno je više od 150 hotela i kafana, a do početka Drugog svetskog rata bilo ih je više od 250, podsetili su istoričari na predavanju o starim beogradskim kafanama održanom prošle srede. Osim osnovne namene, u kafanama su održavane projekcije filmova, gimnastička takmičenja i politički skupovi.

Preteča modernih kafana i hotela bila su konačišta za odmor i pristajanje konja, koja se javljaju još u srednjem veku. Najčešće su bila besplatna, ali su putnici sa sobom morali da nose hranu.

- Takva mesta su se još u Dušanovom zakoniku nazivala „stanovi",čija je obaveza bila da prime putnike. Posle „stanova" pojavljuju se i „hanovi", gde se moglo naći i po nešto za jelo i piće - kaže istoričarka Miroslava Simonović.

Za vreme turske vladavine kod nas su postojale takozvane musafirhane, koje su bile besplatne za boravak putnika. Uz njih su bile i „aščinice", danas poznate kao narodne kuhinje.

Već u 19. veku mehane su objekti gde se moglo dobiti i prenoćište, a u kafani se mogla dobiti hrana, piće, ali i zabava. Turci su na Balkan „prokrijumčarili" i ugostiteljstvo, koje se kod nas brzo razvilo. Tako je u Beogradu u 16. veku bilo mnogo objekata koji su služili za svraćanje i boravak putnika.

- Oni su se nazivali „karavansaraji", a jedan od njih bio je i „karavansaraj" Mehmed paše Sokolovića, koji se nalazio u današnjoj Dušanovoj ulici - priča Simonović.

Krajem 19. veka ta zgrada je bila toliko oronula da je srušena. Na tom mestu sagrađen je Dom svetog Save, koji i danas postoji u Dušanovoj 13.

Jedna od najstarijih kafana je „Gospodarska mehana", koja je podignuta oko 1820. Nakon nekoliko godina niče i „Znak pitanja", koji je otvoren po nalogu Miloša Obrenovića. Jedna od najstarijih kafana u gradu je i „Kragujevac", podignuta na imanju kneza Miloša Obrenovića 1841. godine u Karađorđevoj ulici.

Prvi dokumentarac i mjuzikl u kafani
PROJEKCIJE U nekadašnjem hotelu „Bulevar", koji se nalazio na mestu gde je sada bioskop „Balkan", prikazan je prvi dokumentarni film 1900. godine o venčanju kralja Aleksandra i Drage Mašin. Publika je tu videla i prvi mjuzikl izveden u Beogradu 1901. godine. U „Bulevaru" su se održavali protesti radnika i studenata. Hotel „Imperijal", koji se nalazio na mestu gde je sada plato ispred Filozofskog fakulteta, imao je slikarsku i gimnastičku školu.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Sre Mar 25, 2009 5:26 am
SVI BEOGRADSKI AERODROMI

Prvo "letalište" u glavnom gradu otvoreno je pre skoro jednog veka, 1910. godine, na Banjici! Na ovom brdovitom terenu postojala je ravan od nekoliko stotina metara, dovoljno duga za uzlet tadašnjih letilica. "Letalište" je bilo postavljeno na prostoru između današnjeg sportskog centra i stadiona fudbalskog kluba "Rad". Dve godine kasnije izgrađen je prvi drveni hangar za avion, koji je trebalo da učestvuje u ratu protiv Turske. Tu su bili stacionirani i malobrojni avioni Srpske vojske pred Prvi svetski rat.
Zaključenjem međunarodne Konvencije o vazdušnom saobraćaju (Pariz, 1919), koji je potpisala i Kraljevina SHS, proistekla je obaveza izgradnje novog aerodroma u blizini Beograda. Određena je lokacija na putu prema Pančevu, a prvi avion na redovnoj liniji Pariz-Carigrad, sleteo je 15. marta 1923. godine. Krajem septembra, sa ovog aerodroma poleteo je prvi avion na noćni let do Istanbula. Bila je to prva noćna civilna avio-linija u svetu.
Treći po redu lokalitet za beogradsku vazdušnu luku, bila je ravan ispod Bežanijske kose (na mestu današnjih novobeogradskih blokova 60, 63, 64 i 65).
Novi aerodrom predat je na upotrebu 10. maja 1927. godine. Imao je 4 travnate poletno-sletne staze, dužine 2,9 kilometara. Februara naredne godine su uzleteli avioni "potez 29", na redovnoj liniji do Zagreba, koju je otvorio "Autoput", prvi domaći avio-prevoznik, osnovan godinu dana ranije. Pojavom većih i težih aviona, travnate staze su betonirane, broj im je smanjen, a navigaciona oprema je modernizovana. Pista je generalno obnovljena posle Drugog svetskog rata, 1945. godine. Poslednji let sa Bežanijskog aerodroma obavljen je 1964. godine.
Tačno na polovini 20. veka, 1950, počela je izgradnja vojnog aerodroma kod Batajnice, tadašnjeg sela u blizini Zemuna. Gradnja je trajala dve godine. Zvezdane trenutke aerodrom je doživeo septembra 1961. godine, kada je prihvatio učesnike Prvog samita nesvrstanih zemalja, održanog u Beogradu. Aerodrom Batajnica, preživeo je strahovita bombardovanja tokom NATO agresije 1999. godine. Aerodrom kod sela Surčin, udaljen dvanaest kilometara od centra Beograda, otvoren je za saobraćaj 28. aprila 1962. godine. Idejni projekat vazdušne luke je izradila ekipa stručnjaka Urbanističkog zavoda Srbije, koju je predvodio arhitekta Nikola Dobrović. Aerodrom je otvorio Josip Broz Tito, predsednik Jugoslavije, 20. aprila 1962. godine.
Šezdesetih godina, Beograđani su za dobar provod smatrali odlazak na aerodrom, tačnije u restoran na velikoj krovnoj terasi, u kojem je služen prvi espreso u prestonici. Zabava je bila gledanje sletanja i uzletanja jedine tri "karavele" koje smo imali, tada veoma modernog aviona čak i za evropske pojmove. Oni koji su imali sreće da u to doba lete JAT-om, pamte da je u avionima moglo slobodno da se puši. Kasnije su uvedene zone za pušače i nepušače, a zatim su oni prvi postali "persona non grata". Kada je 2006. godine, slavljena 150. godišnjica rođenja Nikole Tesle, beogradskoj vazdušnoj luci je dato ime ovog velikog srpskog naučnika.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 31, 2009 9:00 am
Београдска пристаништа
Где спавају лађе
У „Житију Стефана Лазаревића” из пера Константина Филозофа Београд се први пут помиње као град с два пристаништа. Претпоставља се да су се налазила на Дунаву и Сави иако неки научници сматрају да су оба била на Дунаву


Савско пристаниште снимљено 1930. године

Тврдња о постојању два пристаништа чини се сасвим логичном због стратешких потреба града на две реке. Врло рано, вероватно због одбране државне границе према Византији, створено је Западно подграђе са утврђеним пристаништем на Сави. Бедеми Западног подграђа помињу се у писаним документима већ у једанаестом веку приликом угарских напада. Спречавали су продирање у Западно подграђе, али и упаде у Горњи град и унутрашње утврђење. Бедем на североистоку био је двоструких зидова, а на југоистоку беше ојачан воденим ровом.
Током археолошких истраживања темеља бедема Западног подграђа на североистоку 1961. године утврђено је постојање римског културног слоја и остаци римског зида. Ту су, затим, налази који сведоче о доласку и настањењу Словена и потом турског становништва. То су докази о непрекидној насељености Западног подграђа, све до првих записа о постојању пристаништа на Сави.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 31, 2009 9:01 am
Савско пристаниште
У „Житију Стефана Лазаревића” Константин Филозоф два пута помиње пристаниште на Сави: као склониште за лађе и као место до кога води тајни пролаз. Извесно је да је деспот током радова на утврђивању престонице желео да уреди и ојача пристаниште на Сави које је обезбеђивало везе с Угарском и његовим поседима преко реке. Сматра се да је управо ово пристаниште описао Бертрандон де ла Брокијер који је у Београду боравио 1433. године.
„У њему постоји једно мало пристаниште, у коме могу стати петнаест до двадесет галија, а чувају га две куле где има један ланац од једне до друге, како ми рекоше, јер је река била толико велика да нисам могао видети тај речени ланац.”
Пловила на рекама помињу се током опсаде и сукоба под Београдом 1456. године. Најжешћи окршај био је 14. јула, кад су се сукобиле флоте Угарске и Турске. Угарским бродовима придружило се четрдесет бродова српских шајкаша који су испловили из Савског пристаништа.
Пристаниште које је могло да прими четрдесет бродова и да им обезбеди сигурност и спремност да у сваком тренутку могу да исплове на реку морало је да изгледа управо онакво каквим га приказују планови Београда с краја седамнаестог века. Савско пристаниште губи војни значај с доласком турске управе и користило се као зимовник за пловила. Вероватно је напуштено као стратешки важно после 1521. године, кад су померене турске државне границе северно од Београда. До промена је дошло приликом припрема за сукоб са Аустријом 1688. године и прилаз пристаништу затвара се дрвеним палисадом, а постојали су и бастиони с топовима.
Савска падина и обала поново постају важна места у Београду у време владавине кнеза Милоша. Дунавско пристаниште је као непогодно напуштено, а на обали Саве убрзо се развијају послови извоза и увоза разноврсне робе. Остало је још само име Лиман, турски назив за пристаниште. Сећања на те дане налазе се у делу Сретена Л. Поповића „Путовање по Новој Србији”: „За мојег детињства, а и после тога дужег времена, радио је тај Лиман. Лиман је што и пристаниште у које су се укрцавале лађе од ветра и ту се истоварале и товарале. С пролећа, како би се отворила пловидба по Сави, био је тај Лиман пун босанских лађа. Ове су здраво дугачке, а мање широке, са одвећ издигнутим крајевима спреда и остраг. На овим лађама доношене су Уном и Савом пресне јабуке, крушке, суве шљиве, пекмез у дугачким фучијама, мед и брезове метле. Јабука, крушака и сувих шљива којекако ослободисмо се да нам не долазе са стране, но метала брезових, код толиких наших брезових шума још никако не можемо!”
Лиман је до 1857. године припадао Ани Сарафовици. Те године је на седници Државног савета министар финансија Јован Маринковић тражио две хиљаде седам стотина дуката како би се од власнице откупио Лиман и околина „ради проширења пристаништа”. На истој седници одлучено је да се стовариште и Ђумрук изместе у бару Венецију више Лимана.
Последњих деценија деветнаестог века завршена је железничка пруга и повезана с пристаништем, изграђено је јавно складиште Српске кредитне банке, подигнута је зграда Капетаније, а од 1862. године Савом и Дунавом пловио је први српски пароброд „Делиград”. Савско пристаниште и околина постали су место где је живот пулсирао двадесет четири сата дневно. Све што је долазило из Аустрије и осталих делова Европе морало је да прође овуда, јер је железнички мост саграђен тек 1884. године. До тада и све до Првог светског рата, око пристаништа било је веома живо. Људи су се с бошчама и другим пртљагом гурали и журили, неко да не изгуби лађу, неко, опет, да се не мимоиђе са онима које дочекује, тако да је увек владала неописива гужва. Мале кафане око пристаништа биле су отворене 24 сата. У њима су седели путници, али и многе ноћобдије. Ту је била и државна граница - преко пристаништа је ишао и увоз и извоз робе, па су све околне улице биле стално закрчене теретним колима. У тој гужви пробијали су се и фијакери с путницима и тешка кола натоварена робом, па је увек било бучно.
После Првог светског рата границе су се помериле на запад и север, а саобраћај је усмерен другим правцима. Преко Саве саобраћај је кренуо мостом, а пристаниште је утихнуло заједно са савском чаршијом.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 31, 2009 9:02 am
Дунавско пристаниште
У „Житију деспота Стефана Лазаревића” Константин Филозоф описује Београд као „седмоврхи” град, а под „врховима” подразумева делове града. Тако је Дунавско пристаниште „за царске лађе” „други врх”.
Према неким штурим подацима сматра се да је Дунавско пристаниште постојало још у дванаестом веку за потребе трговине и транзита и да се преко њега одвијао превоз робе из Немачке ка Цариграду и обратно. Ипак, први поуздани писани доказ о постојању два пристаништа у Београду је „Житије деспота Стефана Лазаревића”. Претпоставља се да у време деспота у Савско пристаниште нису могли да уплове трговачки бродови на путу средња Европа - Блиски исток, па им је безбедност гарантована на Дунавском.
Не зна се како је Дунавско пристаниште изгледало у време деспота Стефана, али је извесно да је постојао вештачки створен залив уз североисточни бедем Доњег града. Прављење залива произашло је из потребе регулисања снажних речних струја уз само ушће Саве у Дунав и за безбедно пристајање и сидрење пловила.
Један од ретких и зато драгоцених описа Београда и ушћа Саве у Дунав оставио је Бертрандон де ла Брокијер који је у Србији боравио 1432. и 1433. године:
„Та варош и тврђава Београд је у Расији, у врло лепом крају. Ту протиче веома велика река коју зову Сава, која долази из Босне и тече поред једног дела зидина, а Дунав се дотиче негде једног утврђеног дворишта које је у подножју тврђаве и ту се улива та речена река Сава у Дунав. И та варош Београд је на саставу ових двеју река и на месту које је доста узвишено са три стране, а четврта, која је према земљи, потпуно је равна и може се доћи до ивице јарка.”
Пристанишни залив на Дунаву очувао се дуго и, исто као и код Савског пристаништа, промене на њему настају тек при крају 17. века с поновним оживљавањем целог овог подручја после мирног раздобља које је Београд проживео под турском опсадом од 1521. до 1688. године.

Због географског положаја, Београд је одувек био важно место за одвијање трговине, било у њему или као транзитна тачка. Кад су га 1521. године освојили Турци, био је познато и важно трговачко средиште. У књизи „Београд у средњем веку” Јованка Калић-Мијушковић пише: „Дунав је одавно био познат као пут којим се најбрже и најлакше може допремити материјал до Београда. Њега су користили бродови не само из Угарске него и из Аустрије и Немачке. Исто тако биле су познате његове притоке, које су повезивале Београд са Ердељом, Чешком и другим областима. Током 1494. године Дунавом су у Београд стигли многи товари хране и оружја. Врло је вероватно да су и трговци користили ове путеве. Београдско пристаниште је ту морало имати велику улогу.”
Током археолошких ископавања нађена је пристанишна капија на североисточном бедему Доњег града. Пред њом се налазила дрвена платформа за прилаз и пристајање чамаца. Кроз капију се с пристаништа улазило у бедемима заштићено насеље.
Пристанишни залив види се на плану који је настао у другој половини 17. века, вероватно за потребе предстојећег сукоба Аустрије и Турске.
На другом, готово истоветном, плану из истог доба на обали Дунавског пристаништа уцртане су две зграде означене као Царинарница и Рибарница. У прилог овоме говоре и записи Мустафе Хаџи Калифе, који је у Београду боравио вероватно половином 17. века: „На ушћу Саве у Дунав налазио се Рибарски трг, пристаниште и Царина београдска.”
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 31, 2009 9:04 am
Пристанишна капија забележена је само на једном плану с називом Рибља капија. А он приказује напад Аустријанаца 1688. године кад је капија већ била зазидана. А до зазиђивања Пристанишне капије могло је да дође само у време кад је после пораза под Бечом 1683. године Турска предузела радове на припреми Београда за предстојећи напад Аустријанаца. Поред затварања Дунавског пристаништа, затворена је и његова капија кроз коју се могло продрети у град са стране и иначе слабо обезбеђеног североисточног фронта града.
После аустријске победе и закључења Пожаревачког мира 1718. године, обнавља се Београдска тврђава према плановима Николе Доксата де Мореза. Што се Дунавског пристаништа тиче, иза Турака је остао обични базен за чување усидрених бродова.
По пројекту Доксата де Мореза површина ранијег Дунавског пристаништа и турског базена поново је затворена и створено је пристаниште затвореног типа у које је вода из Дунава пропуштана нарочитом браном према потреби, а бродови су у њега могли да уплове кроз капију која је у случају опасности могла да се затвори.
Турци су се вратили већ 1739, а 1765. године у Београду је на пропутовању боравио Вилем Дедел, новоименовани амбасадор Холандије при Порти. Претпостављамо да се искрцао на Дунавском пристаништу. Са аустријског чамца прешао је на турску галију док се с Калемегдана орила канонада топова у знак добродошлице. У дневник је записао: „Чим смо дошли до друге обале, искрцали смо се како бисмо избегли јуриш бескрајне масе људи која се сјатила из радозналости да види хришћане.”
Повратком Турака у Београд тврђава је запуштена, а пристаниште се полако претварало у баруштину и легло комараца, тако да је крајем деветнаестог века насуто и нивелисано. Неколико година пре тога видео га је и описао историчар и инжењер Гаврило Витковић, рођен у Будиму, а житељ Србије од 1855. године:
„Под београдским градом до данас се одржало бедемима окружено Дунавско пристаниште. Између куле Небојше и Видин-капије налази се јака камена капија, која је сада у блату огрезла, кроз коју су шајкаши могли да умакну под заштиту градских зидина. Из Дунава до унутрашњег пристаништа водио је широк и дубок канал који је веома запуштен, али му се место јасно распознаје. Корито овог вијугавог канала било је калдрмисано. Воду су пропуштали у канал кроз брану само за време опсаде града... На утврђеном пристаништу била је гвоздена капија, а шанчеви су били пуни топова и оружја.”
Дунав је 1856. године проглашен међународном реком. У независној Србији од пловидбе Дунавом очекује се много, сматра се да је Београд право место где ће се остваривати веза између Истока и Запада, али проблеми пристаништа решавају се споро.
Емилијан Јосимовић предлаже „да се на плављеном пољу између Доњег града и Дунава изгради басенско пристаниште ван речног корита” и да се тунелом испод Калемегдана повеже Савски кеј са Дунавским пристаништем.
Његов предлог није прихваћен и пристаниште је изграђено на Сави.

Трговачка лука с дунавске стране. У првом плану је кула Небојша. Рачунарска реконструкција Марка Радосављевића.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 31, 2009 10:34 am
Први београдски двобој

Због текста у листу „Опозиција” управитељ двора краља Петра Првог тражио је задовољење од одговорног уредника. Све се одиграло муњевито и у најстрожој тајности...

Прохладно недељно рано поподне 13. марта 1905. године натерало је многе Београђане да уобичајени породични обед варе дремуцкајући поред пећи. На улицама су били само они који су морали. Међу њима и двојица која су хитала низ Бранкову улицу, озбиљног и одлучног корака. Један је био у униформи коњичког мајора, други у грађанском оделу уобичајеном за владине службенике.
Ни за тренутак нису оклевали испред броја 18, већ су готово умарширали унутра, право на врата с натписом „Опозиција”, независно гласило. Дежурном новинару су се кратко и одсечно наклонили и рекли да траже господина Милана Павловића. Одговорни уредник је, завршивши број, малопре отишао, гласио је одговор. Придошлице су се на тренутак згледале и онда замолиле дежурног да им да хартију и оловку, за писмо које ће оставити за господина Павловића.
Непун сат доцније господину Павловићу курир је донео писмо из редакције:
„Господине!
Г. Бошко Чолак-Антић овластио нас је да, у његово име, тражимо сатисфакцију од вас, као одговорног уредника „Опозиције”, за напис који је штампан у данашњем броју „Опозиције” под насловом „Мало унапређење” и у коме г. Чолак-Антић налази увреду и клевету за његовог оца пок. Илију Чолак-Антића и част и образ његове породице.
Пошто ми нисмо имали част да вас данас по подне нађемо у редакцији вашег листа, молимо вас да изволите одредити своја два сведока, који ће са нами ову ствар уредити по правилима и обичајима о части. Ваш одговор изволите што пре саопштити првопотписаном, који станује на Теразијама бр. 53 (до кварта теразијског).
Примите, господине, уверење нашега поштовања
Бранко Јовановић
коњички мајор
Жив. М. Протић
Инспектор Мин. Нар. Привреде”
Овако је, званично, почела прича о првом београдском двобоју. Било је то време кад је реч имала посебну тежину, нарочито она јавно изречена.

Маршал двора Бошко Чолак-Антић највећи део живота провео је у дипломатији где је упућен одмах после двобоја.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 31, 2009 10:35 am
Без помирења

Даљи развој догађаја текао је муњевитом брзином и многе који су дотад, углавном кафански, претили да ће неистомишљенике колико сутра - како је то уобичајено на Западу - изазвати на двобој, натерао да, колико-толико, воде рачуна о томе шта и коме причају.
Подаци који су се докотрљали до нас веле да се уредник није уплашио ни имена а ни војне вештине маршала двора. Забринуо се само кога да изабере за своје сведоке, али ни то није потрајало. Избор је пао на његове пријатеље, бивше коњичке официре Милана Дрндаревића и Александра Тодоровића. Форма је, дакле, била задовољена.
Наредног дана четворица сведока - секунданата, како су се уобичајено звали у земљама у којима су двобоји били део фолклора - у шест сати по подне састали су се у хотелу „Балкан” на коначан договор. Ту је ваљало утврдити правила, изабрати оружје и место двобоја.
И док су учесници двобоја с нестрпљењем ишчекивали резултате састан-ка својих опуномоћеника, они су с озбиљношћу својственом свом имену и угледу али и, још више, предстојећем несвакидашњем догађају дуго усаглашавали мишљења. Чак су саставили и протокол у девет тачака. У првима је закључено да изазвани и изазивач остају при својим тврдњама, односно да изазвани за истинитост спорног текста има неспорне доказе и не пристаје на јавно извињење. Сведоци изазивача су то мирно саслушали и, без подизања тона, тражили задовољење - оружјем.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 31, 2009 10:35 am
Пиштољ или сабља?

Тада је и настао први спор између ових, како је тадашња штампа забележила, врло каваљерски настројених сведока. Наиме, по строгим правилима двобоја право на избор оружја имала је страна која се сматрала увређеном, а то је, у овом случају, био маршал Чолак-Антић. Његов избор била је сабља а он је, чак и код неупућених, словио за сјајног познаваоца баратања тим хладним оружјем које је било и део његове униформе, док је Павловић о њој знао само на основу епских бојева Марка Краљевића и дружине, па су његови сведоци тражили обрачун пиштољима.
У члану 5 поменутог Протокола то је овако записано:
„Сведоци г. Чолак-Антић изјавили су да је по њиховом мишљењу излишно улазити у оцену у коликој су мери противници извежбани у руковању извесној врсти оружја. Али, без обзира на то какве је извежбаности г. Павловић у руковању пиштољима и надмоћности с тим оружјем према њиховом клијенту, узимајући у оцену јачину увреде и енергичан захтев њиховог клијента да себи прибави задовољења, усвајају предлог сведока г. Павловића и одустајући од једнога формалнога права примају двобој.”
Четворица уважених становника престоног града растали су се касно у ноћ, договоривши се да се, након саветовања са изазивачем и изазваним, поново нађу сутра ујутро, у девет сати, овог пута у кући г. Жив. М. Протића, ради коначног споразума. Пошто се све радило у најстрожој тајности, ту није смело да буде пропуста. Јер, како је након двобоја писала „Опозиција”, „ако би се код нас десило да (у двобоју) неко некога убије, тај би, ако би то урадио грађанин, по нашим судовима био осуђен на убиство с предумишљајем. Официрима је двобој био допуштен и они су, ако се поступило по правилима, једним посебним законом ослобађани сваке одговорности”.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 31, 2009 10:35 am
Јуриши потпуковника Јуришића

Иначе, било је то време жестоких сукоба власти и оних који би то хтели да буду. По новинама су се повлачиле тешке речи, посебно на рачун све осионијих официра који су, две године раније, у Мајском преврату на најзверскији начин убили краља Александра Обреновића, коме су се својевремено заклели на верност, и краљицу Драгу. У тим нападима предњачила је „Опозиција”, власништво ад-воката Живојина С. Величковића, исписујући, поред осталог, и овакве речи:
„...Завереници узимају сву власт у своје руке, поседују сва командантска места у војсци, вешају о своје груди највећи државни орден стављајући у покрет цео полицијско-шпијунски апарат... Шашавост има ту особину да је за све послове дорасла, па чак, ако хоћете, да управља и самом државом. Не знајући ништа, она мисли да зна све. И то је сасвим природно. Поставите и највећу будалу за министра, он се томе неће зачудити, напротив. Чудиће се што то није било још раније...”
Наравно, било је и личних прозивки, али и жестоких одговора. Тако је потпуковник Павле Јуришић Штурм, један од завереника, након текста „Мундир и шпијунажа” испред кафане „Париз” покушао да убије Величковића, али је овај био бржи и спретнији и под нос му потурио свој пиштољ. Пошто је, нешто касније, „Опозиција” објавила напис „Ко су они”, Величковићу је дојављено да му се „спрема велико зло” и он је с породицом морао да побегне у Земун. Власништво над листом преузео је штампар Петар Јоцковић, али то није умањило адвокатове стрепње.
У Земуну га је нашао телеграм капетана Милана Миловановића Пилца, Драгутина Димитријевића Аписа и Тодора Павловића - тројке која је била у самом врху завере против краља - који су тражили задовољење због поменутог текста. Пошто двобој није могао истовремено да води са више изазивача, Величковић је за противника изабрао Пилца, а на састанку сведока будућег двобоја официри су поручили да му, као „невојнику”, остављају да бира оружје: сабљу или пиштољ!
До обрачуна ипак није дошло због тога што се, под притиском јавности, у целу ствар умешао шеф београдске полиције и Величковић се на дуже склонио ван Србије. То се, пак, није десило са случајем уредника Милана Павловића и Бошка Чолак-Антића, маршала двора краља Петра Првог Карађорђевића. И то, бар, из два разлога: први, све је договорено у толикој тајности да о двобоју није знала ни најближа родбина мегданџија и, други, све се догађало муњевито.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Uto Mar 31, 2009 10:37 am
Пуцњи на Бановом брду

У стану Чолак-Антићевог сведока Протића склопљен је коначан договор и сачињен записник. По њему, двобој ће се одржати истога дана, 16. марта, у четири сата после подне, на пропланку тада прилично удаљеног Бановог брда. Противници ће са удаљености од двадесет корака пуцати само једном и то истовремено, кад главни судија мајор Бранко Јовановић да знак.
Невероватно је да се о детаљима самог двобоја и тада мало знало. Једноставно, и изазивач и изазвани о томе се никад и ником нису јавно поверили, а то нису учинили ни сведоци и присутни ћутљиви лекари, односно једини очевици двобоја. За њега се сазнало посредним путем, непредвидљивим путањама гласина, и то тек кад је окончан.
Извесно је да у овом, како су га тадашње новине звале, првом београдском двобоју ниједан од противника није био повређен, мада се причало да је изнад левог кука био лакше рањен маршал двора који је то прикривао данима не излазећи из куће. Новине су, наравно, о томе извештавале на свој начин, препричавајући и допричавајући непроверене приче. Неке делове је, преко својих дописника, пренела и страна штампа.
Власт је, пак, мудро ћутала иако су, бар тако се веровало, двобоји били забрањени. Заћутали су и многи који су дотад громопуцателно претили да ће за све објављене увреде и клевете задовољење тражити искључиво путем оружја.
Ипак, крајем априла 1905. године лист „Опозиција”, најжешћи критичар Николе Пашића и његове владе, а посебно учесника Мајског преврата, престао је да излази. Гласови других новина задуго више нису били тако гласни.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Pet Apr 24, 2009 5:49 am
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Pet Jun 12, 2009 7:32 pm
Beograd je prvu kafanu imao pre Pariza, Beča i ostalih evropskih metropola.



Još 1522. godine Turci su u jednoj zgradi na Dorćolu otvorili kafanu i u njoj služili kafu. U svojoj knjizi “Stare kafane Beograda” dr Vidoje Golubović kaže da nema pretenzije da tvrdi kako se beogradska ugostiteljska radnja zvala baš kafana, i navodi da su se u nas, od samih početaka do danas, koristila razna imena: karavan saraj, han, mehana, mejhana, kavana, birtija, bife, gostionica, aščinica, krčma, bar, restoran i, na kraju, ugostiteljski objekat.
Prema informacijama dostupnim u našoj literaturi, a do kojih je ovaj autor došao, prve kafane nastaju u gradu Meki u XV veku. Tokom XVI veka otvaraju se kafane i u Siriji i u Kairu ali ne može se sa sigurnošću tvrditi kada prve kafane počinju da rade u Turskoj. Golubović kaže da je pronašao samo zapis da je 1554. godine radila kafana u Carigradu.
Uživanje kafe sa Istoka je na Zapad preneto u XVI veku. Posle Beograda, prvu kafanu, 1592. godine, dobija Sarajevo, London 1652, dve godine docnije Marselj, u Beču je otvorena 1683. godine a u Lajpcigu 1694.
“Kafane, one stare, bile su deo života čaršije, imale poseban duh, neobičan, specifičan, izazovan, u njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život, protkan politikom, pa i onaj, zašto ne reći – normalan. Kafana je bila stecište advokata i boravište svedoka. Jednostavno, mesto gde se odvijao život grada, gde su spremane i prikazivane pozorišne predstave, održavani koncerti, sastanci sportskih društava, političkih stranaka, esnafa, organizovane zabave i susreti, održavane sednice Narodne skupštine, uređivane novine, u njima su pisane pesme i učili se muzički akordi, smišljane su ideje ali i jela, u njima se pilo i spavalo”, kaže Golubović u predgovoru.
U prvo vreme, u kafanama služila se samo kafa “uz ambijent koji je pratio kulturu života istočnih naroda, gde se kafane prvo i javljaju. Nije zato bez osnova tvrdnja da su Turci, dolaskom u Beograd 1521. godine u jednom od prostora na Dorćolu služili kafu. Na osnovu dostupne literature ne mogu se, sem pretpostavki, opisati taj prostor, izgled, nameštaj (ako ga je, uopšte bilo, zbog načina sedenja tadašnjeg turskog življa), kako se pila i kuvala kafa, niti ostali detalji”.
Sam naziv, kafana, u Beogradu i Srbiji počinje da se koristi tek posle 1738. godine, kada su Turci ponovo došli u Beograd, posle vlasti Austrije. Golubović piše da se u turskim izveštajima iz XVI veka opisuju beogradski karavan saraji i hanovi. Hanovi su imali bolji komfor i služili su za boravak gostiju od više dana.
Sponsored content

Re: Iz istorije Beograda

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu