Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Iz istorije Beograda

taj Čet Jan 29, 2009 1:01 pm
First topic message reminder :

Калефи, најстарија београдска породица!


Радња деда-стрица у центру Београда, отворена 1903. године

Непосредан повод за причу која следи угнездио се у уводном делу једне друге повести. Реч је о тексту „Историја моје породице” коју је у „Годишњаку града Београда”, књига LI/2004, објавио Марко Д. Леко, потомак једне од најстаријих београдских породица. У њему, у том делу приче, господин Леко господствено је исписао и ове редове:
„Важно је истаћи да ми нисмо најстарија београдска породица чији потомци и данас живе у Београду. Колико је мени познато, најстарија београдска породица је породица Калеф. Они у Београду обитавају непрекидно три стотине година. Данас у Београду живи потомак те породице, госпођа Бреда Калеф, примадона опере београдског Народног позоришта...”
Дакле, ово је повест о најстаријој београдској породици, оној у којој су на ушћу двају река, један за другим, живели: отац, деда, прадеда, чукундеда, наврдеда, аскурђел, курђел, курлебало, сукордов, сурдепач, бела пчела, парђипан, ожмикур, курајбер, сакајтов, бели орао... Стари називи за претке које данас ретки потомци умеју без замуцкивања да понове.
А где сместити Бреду Калеф, последњег живог потомка Калефа у Белом граду?


Слева надесно: Јаковљева жена Ленка; Бредина и Матилдина прабака по оцу Матилда

Оснивачи Толеда

Име Калеф помиње се још у Старом завету, у време кад је Мојсије на Синајској гори примао Десет божјих заповести, а један од дванаесторице које је послао да истраже Хананску или „обећану” земљу био је - Калеб, односно Калеф. После је историја кренула својим током. Део Јевреја, Сефарди, настанио се у Шпанији (Сефард је, иначе, хебрејско име за Шпанију) и у хиљадугодишњој повести одиграо важну улогу у повести Иберијског полуострва. Ту су, у средњој Шпанији, основали и град Толедо, својевремено - од 1087. до 1560. године - престоницу уједињених краљевина Леона и Кастиље. У данашњем Музеју сефардских Јевреја у Толеду чува се податак да су управо Калефи основали град.
После скоро десет векова, инквизиција их је, 1492. године, прогнала с тла Шпаније и поново су кренули у потрагу за својим местом под Сунцем. Као веште занатлије, зналце многих језика и непревазиђене трговце, у Отоманској империји примили су их раширених руку. Солун је постао седиште најбројније сефардске заједнице, а шпанске избеглице убрзо су своје општине основале и по целом Балканском полуострву.
Наравно да ни Београд није био на крај света, напротив. Трагове њиховог вековног присуства на овим просторима, међутим, прилично је тешко тачно документовати. И то из, бар, два разлога. Један је што је култура Сефарда увек била усмена, никад писана. Док су Ашкенази, Јевреји са севера Европе, били мајстори писане речи, њихови рођаци Сефарди били су велики приповедачи који су стотинама година, још од протеривања из Шпаније, с колена на колено преносили народне умотворине и песме, наравно и приче које би с поуздањем потврђивале њихово трајање на одређеним местима.
Али, већина сефардских Јевреја који су живели на Балкану побијена је током Другог светског рата, па је и читаво усмено благо које су створили ишчезло заједно с њима. Остали су тек бледи трагови.


Слева надесно: Викица Калеф, Ленка Кон и Ленка Калеф (слева надесно); Естира и Салом Русо, убијени на београдском Сајмишту

Гробље, најопипљивији сведок

Наша позната оперска певачица, мецосопран завидне међународне каријере, Бреда Калеф, са сестром Лидијом (Матилдом), данас је последња од Калефових у Београду. Пребира по сећању и ретким писаним траговима о повести своје породице у нашем главном граду и каже:
„Много сећања, али и докумената, нестало је нестанком двадесет и шест чланова моје породице у Другом светском рату. Преживеле смо само сестра и ја. Ипак, знам да је најстарији писани траг Калефа у Београду из 1800. године. То је гроб, камени саркофаг, с именом Еве Калеф. Тада је гробље било на данашњем Ташмајдану одакле су јеврејски гробови пребачени на Јеврејско гробље и ту је, нажалост, најопипљивија историја моје породице.
Међутим, неки посредни докази потврђују да је породица Калеф дошла у Београд пре више од 300 година. Углавном су били трговци, имали су банке и радње, али не и земљу јер им није било дозвољено да буду земљопоседници. То им је одобрио тек краљ Александар Карађорђевић и, у знак захвалности, касније је подигнута шума у најлепшем делу Израела, на путу од Тел Авива према Јерусалиму, која носи његово име.
Калефи, као и највећи део Јевреја, живели су на сиромашном Дорћолу, око данашње Јеврејске улице. Сматрало се да је неко успео тек кад је подигао кућу изнад Душанове улице, настанио се - што би се рекло - у кругу „двојке”. Моја сестра и ја рођене смо у Јовановој улици број 3, потврда да су моји припадали имућнијем слоју грађанства. У Јеврејском историјском музеју сазнала сам да ми је прадеда био Самуел...
Иначе, у крштеници мог оца Аврама, као и у мојој, пише да смо Срби јеврејске вероисповести. Додуше, баба Мазал - најстарија жена трговац на Балкану - била је ортодоксна и веома је држала до вере и обичаја, као и деда Нисим, али мој отац већ није био такав. Рецимо, пошто у Београду није било кошер ресторана, моја баба никад није отишла у кафану. Али, и мој отац и мој деда, као и неки други преци за које се зна да су гинули у ратовима за Србију, били су истинске српске патриоте.
С друге стране, свака јеврејска породица била је обавезна да месечно даје одређену суму у фонд који је постојао при Јеврејској општини за помоћ сиромашним Јеврејима. Ако се има у виду да овакво правило постоји и у Кумранским записима, не чуди што Јевреји нису пропали, а све до пре шездесетак година нису имали ни своју државу. Јеврејска општина у Београду била је средиште друштвеног живота, и ја се сећам да су ту долазили и припадници других вера. На пример, чест гост била је и велика глумица Жанка Стокић...”

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs

MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Pet Jun 12, 2009 7:32 pm
Beograd je prvu kafanu imao pre Pariza, Beča i ostalih evropskih metropola.



Još 1522. godine Turci su u jednoj zgradi na Dorćolu otvorili kafanu i u njoj služili kafu. U svojoj knjizi “Stare kafane Beograda” dr Vidoje Golubović kaže da nema pretenzije da tvrdi kako se beogradska ugostiteljska radnja zvala baš kafana, i navodi da su se u nas, od samih početaka do danas, koristila razna imena: karavan saraj, han, mehana, mejhana, kavana, birtija, bife, gostionica, aščinica, krčma, bar, restoran i, na kraju, ugostiteljski objekat.
Prema informacijama dostupnim u našoj literaturi, a do kojih je ovaj autor došao, prve kafane nastaju u gradu Meki u XV veku. Tokom XVI veka otvaraju se kafane i u Siriji i u Kairu ali ne može se sa sigurnošću tvrditi kada prve kafane počinju da rade u Turskoj. Golubović kaže da je pronašao samo zapis da je 1554. godine radila kafana u Carigradu.
Uživanje kafe sa Istoka je na Zapad preneto u XVI veku. Posle Beograda, prvu kafanu, 1592. godine, dobija Sarajevo, London 1652, dve godine docnije Marselj, u Beču je otvorena 1683. godine a u Lajpcigu 1694.
“Kafane, one stare, bile su deo života čaršije, imale poseban duh, neobičan, specifičan, izazovan, u njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život, protkan politikom, pa i onaj, zašto ne reći – normalan. Kafana je bila stecište advokata i boravište svedoka. Jednostavno, mesto gde se odvijao život grada, gde su spremane i prikazivane pozorišne predstave, održavani koncerti, sastanci sportskih društava, političkih stranaka, esnafa, organizovane zabave i susreti, održavane sednice Narodne skupštine, uređivane novine, u njima su pisane pesme i učili se muzički akordi, smišljane su ideje ali i jela, u njima se pilo i spavalo”, kaže Golubović u predgovoru.
U prvo vreme, u kafanama služila se samo kafa “uz ambijent koji je pratio kulturu života istočnih naroda, gde se kafane prvo i javljaju. Nije zato bez osnova tvrdnja da su Turci, dolaskom u Beograd 1521. godine u jednom od prostora na Dorćolu služili kafu. Na osnovu dostupne literature ne mogu se, sem pretpostavki, opisati taj prostor, izgled, nameštaj (ako ga je, uopšte bilo, zbog načina sedenja tadašnjeg turskog življa), kako se pila i kuvala kafa, niti ostali detalji”.
Sam naziv, kafana, u Beogradu i Srbiji počinje da se koristi tek posle 1738. godine, kada su Turci ponovo došli u Beograd, posle vlasti Austrije. Golubović piše da se u turskim izveštajima iz XVI veka opisuju beogradski karavan saraji i hanovi. Hanovi su imali bolji komfor i služili su za boravak gostiju od više dana.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Pet Jun 12, 2009 7:32 pm
O prvim kafanama u Beogradu, pisao je, 1740. godine, putopisac Keper, koji ističe da su jedne kafane posećivali muslimani, a druge hrišćani. Keper tom prilikom daje opis kafane “Crni orao” na Dorćolu, koja je, kako veli, najbolja u gradu.

Kafana “Crni orao” bila je na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i Kralja Petra, a do nje se dolazilo trošnim drvenim stepenicama. Kafana nije imala stolove, stolice ni klupe, već minderluke prekrivene ćilimima. Visina kafane nije dozvoljavala da se u njoj čovek uspravi. Zidovi su bili išarani zelenom, crvenom, modrom i narandžastom bojom, a na ulazu je bilo postavljeno nekoliko krčaga i ibrika.

Početkom XIX veka knez Miloš uvodi porez za mehandžije i obavezu dobijanja dozvole za rad. Mehane su bile stecište trgovaca i špekulanata, a u Savamali i Bukurešt-mali već je 1826. godine bilo alkoholnih pića, ali i bluda.

Među važne datume za istoriju beogradskih kafana svakako spada 1821. godina, kada Beograd dobija mehanski esnaf, 1840. je počela da radi Kneževa pivara, 1871. godine Prvo srpsko pivarsko akcionarsko društvo, 1873. Vajfertova a 1884. godine i Bajlonijeva pivara. Bajlonijeva pivara je 1903. godine proizvodila oko 28.000 litara svetlog (”Prvenac” i “Plzen”) i crnog (”Prvenac” i “Salvator”) piva.

“Beograd najveći broj gostionica i kafana dobija krajem XIX i početkom XX veka. Grad u nekim statističkim procenama na pedeset stanovnika ima po jednu kafanu ili gostionicu. Na Pozorišnom trgu, danas Trgu Republike, u tom periodu je bilo šesnaest kafana, a u Poenkareovoj, danas Makedonskoj ulici, od 40 kuća 17 je bilo kafana ili gostionica. Na Varoš kapiji je bilo 12, na Terazijama 11, u Skadarliji sedam, na Slaviji devet, u Dubrovačkoj ulici, u donjem delu, 16 kafana i gostionica”, navodi Golubović, objašnjavajući da su, ma kako se zvale, kafane imale izuzetno mesto u razvoju društvenog, privrednog i kulturnog života Beograda.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Pet Jun 12, 2009 7:33 pm
Fajront pre ponoći

Opisujući rad nekadašnjih kafana Golubović kaže da je 1860. godine Nikola Hristić, tadašnji gradonačelnik Beograda, izdao naredbu da se stanovništvo u kafani može zadržavati do 11 sati uveče, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera. Jedna od obaveza srpskih vlasti bila je i obaveza vlasnika kafana da svako veče upale fenjer pred kafanom, i to u deset sati uveče. Srbi su poštovali naredbu, ali Turci nisu. Terali su inat.

Hroničari su zabeležili i pokušaje borbe s prostitucijom. Knez Miloš je u svoje vreme naredio da se “te nesrećnice dave bacanjem u Savu”. Naredio je i davljenje podvodačica, takozvanih “peza”. Golubović navodi da su stradale mnoge Vlahinje, Grkinje, Ciganke, Jevrejke, Levantinke… kao i to da nema traga da su se Srpkinje bavile najstarijim zanatom. Sve to nije sprečilo nered i prostituciju u kafanama, čak ni na tada popularnim “krompir balovima”, pa 1838. godine knez Miloš uvodi porez za sve posetioce balova od 10 groša za bolničku kasu i jednog cvancika za pandura.

“Kafana je ostala u zapisima i kao mesto gde se vodila politika. Između dva svetska rata, a i pre, u njoj su zabeleženi značajni događaji, odluke. Čak su i pripadnici stranaka išli u određenu kafanu. Demokrate u “Barajevo”, Slovenska ljudska stranka u “Ljubljanu”, ministri Cvetkovićeve vlade svraćali su u “Maderu”. Kafana je bila mesto gde su sedeli znani i neznani, slavni i neslavni pisci, pesnici, urednici novina i časopisa, novinari, glumci i razni umetnici, slikari i vajari, sportisti, političari… Kafana je bila mesto gde su nastala i značajna književna dela. Setimo se Branislava Nušića i humoriste Brane Cvetkovića, koji je sve svoje vodvilje, skečeve i šaljive pesme napisao u kafani. Kafana je bila mesto književnih diskusija, sukoba oko književnih pravaca, putokaza i književnosti. I ne samo to. U kafanama su čitane nove pesme, koje su tako počinjale da žive i prenose se, da dobijaju dušu. Otuda ostaju za večnost zapisane, upamćene i nikad zaboravljene mnoge pesme. Neke od njih postaju šlageri, koji se i danas čuju i rado slušaju: ‘Mansarda mali stan’, ‘Periferija’, ‘Mala ulica’, ‘Tri palme na otoku sreće’, ‘Zašto si pospan Džo?’, ‘Šta znate vi muškarci’ i mnoge druge.”

Pevajući te i druge pesme, u kafanama su se proslavili Sofka, Divna Kostić, Mijat Mijatović, Nata Pavlović, Nada Aleksandrović, Dušan Đorđević… Golubović navodi da je zahvaljujući toj slavi Sofka “lepotu svog glasa (na ploči) zabeležila u Parizu i Berlinu”. I mnogi orkestri, poput “Braće Cicvarića” potekli su iz kafana.
Kafana je bila “prihvatilište za beskućnike, boeme, vračare, putnike namernike, studente, ljude bez stana, prostitutke… Mnoge beogradske kafane imale su svoju fizionomiju, karakter i krug gostiju. Golubović navodi da je Mihailo Petrović Alas osnovao društvo za zabavu i uveseljavanje “SUZ”, koje se okupljalo u jednoj kafani blizu Bajlonijeve pijace. Članovi “kluba” nisu dozvoljavali proširivanje kruga.
Ređajući u knjizi mnoštvo ovako zanimljivih detalja, jer “Kafana je postala srce i duša Beograda, pa kako o njoj ne pisati” – Golubović u svojoj knjizi nabraja 578 starih kafana i 60 hotela i 44 hanova i karavan saraja. Zaključujući svoj spisak sa periodom pred početak Drugog svetskog rata, on se bavi i zanimljivim imenima beogradskih kafana, kafanskom srpskom kuhinjom, opisuje kafane kojih više nema, poput “Dardanela”, kafane srušene 1902. godine, koja je, i pored toga, ušla u mitologiju prestonice.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Pet Jun 12, 2009 8:39 pm
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Ned Okt 11, 2009 6:12 am
Мириси старог Београда

Косанчићев венац


Ово је крај који живи у времену у ком је настао - пре две стотине година.
Уобичајен призор на овом месту године 2007. изгледа овако: сликари
мешају боје на платоу испред куће Мике Аласа док са звоника Саборне
цркве, две улице изнад, звони за вечерње
Донедавно је у улици важило неписано правило - једине кафане у које се одлази су „?” и бифе
„Варош капија”. Није згодно написати због безбедности становника овог
„прошловековног острва усред Београда”, али врата на овдашњим кућама
махом се не закључавају јер комшије посећују једни друге у разна доба
дана (и ноћи). Као у ретко ком крају града, овде стари житељи негују
приврженост према „кревету у кући на Косанчићевом венцу на ком их је
мајка родила”. И не би се преселили одатле... Јер, кажу, не би умели да
живе у неком другом свету.
У улици је (тврде староседеоци) још
сачуван мирис прве апотеке, отворене пре 150 година, помешан с мирисом
гара библиотеке. Неки станари тврде да ноћу чују звук старе штампарије
које одавно нема. Другима је још у ушима писак локомотиве „Жаклине”,
који сада невешто замењује звоњава трамваја. Али, свима, без изузетка,
пред очима непрестано стоји слика улива Саве у Дунав.
Историја улице
почиње 1804. године кад је српски народ на овом месту дочекао устанике
ослободиоце. Овај део града, познат као Варош капија, добио је име по
томе што се кроз њу улазило у Савску варош, односно српски део града
који је настао после пада Београда под турску власт 1521. године. Улица
је 1872. године добила име по Ивану Косанчићу, косовском јунаку,
побратиму Милоша Обилића и Милана Топлице, и од тада га није мењала.
Три побратима, која су заједно погинула, имају улице једну поред друге
- Косанчићев, Топличин и Обилићев венац.
Од значајних здања на овом
подручју остали су дом Мике Аласа, Саборна црква, Конак кнегиње Љубице,
сликарска кућа, зграда с бистом Косанчић Ивана, и кафана „?”. И једна
кућа која нема звучно име као остале, али власници воле да јој тепају,
попут малог детета, иако је најстарија у крају.
За шетњу овим крајем
неопходан је осмех, мало заљубљености у очима, понешто од боемског
поимања живота и - нека рука за ослонац. Али, у шетњу Косанчићевим
венцем нипошто не треба кренути у штиклама - мало поштовања према
калдрми старијој од најстаријих Београђана није на одмет.

avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Ned Okt 11, 2009 6:14 am
1. КЊИГЕ У ПЛАМЕНУ
Косанчићев венац број 12-16



На адреси која се води под именом Косанчићев венац 12-16 већ више од пола
века не стоји зграда, већ зјапи згариште Народне библиотеке. Кад су
бомбе пале на ово здање, 6. априла 1941. године, нестало је 300.000
штампаних књига, 1500 рукописа из средњег века, збирке турских рукописа
и старих штампаних књига од 15. до 17. века, збирке мапа, гравира,
слика и новина. Тог дана сагореле су и целе библиотеке Вука Караџића,
Ђуре Даничића, Лукијана Мушицког и Павела Јозефа Шафарика. У библиотеци
су се до тог погубног датума чувале и све књиге штампане у Србији и
околним земљама од 1832. године. Све до једне доживеле су исту судбину.
Да несрећа буде већа, већина књига које је „однело бомбардовање” није
била проучена.
Само три дана пре него што су се зачуле сирене над
главним градом, најдрагоценији део библиотеке био је упакован и спреман
за евакуацију. Премештај књига отказан је јер камиони нису стигли на
време. То кашњење скупо је коштало нашу баштину. Књиге су данима
гореле, а ако је ишта избегло ватри, кажу становници, то су давно
однели људи под окриљем ноћи.
Кад се рат завршио, генерал Лер,
одговоран за бомбардовање Београда, признао је да је наређење било да
се прво бомбардују средишта културе и вере, јер „Срби онда неће имати
око чега да се окупљају”. Међутим, према причи, неке књиге које су биле
у подруму, биле су упаковане у лимене сандуке, и тако добро обезбеђене
да библиотекари нису веровали да су и оне изгореле. Кад су стручњаци
Завода за заштиту споменика града Београда истраживали ово подручје,
нашли су отиске у подруму библиотеке - црне трагове сандука који су
можда измакли ватри. Трагови на поду воде до излаза из рушевина и
одатле им се губи сваки траг. Многи становници оближњих зграда сматрају
да су „преживеле” књиге украдене, али ко их је однео остаје отворено
питање.
Кад је, 1832. године, кнез Милош Обреновић основао Народну
библиотеку као прву установу културе у Кнежевини Србији, донео је
наредбу по којој су сви издавачи били дужни да библиотеци шаљу одређен
број примерака штампаних књига. Многе угледне личности даровале су
своје библиотеке, али је ова установа у прошлости често мењала адресе.
Тек двадесетих година 20. века држава је откупила кућу Милије Марковића
Распопа за потребе библиотеке. Бројни стручњаци ову кућу називају
раскошним дворцем у коме је 1860. године Стева Тодоровић основао прву
сликарску школу. Осамдесетих година у Распоповој кући налазило се
француско посланство, а 1895. године у истим просторијама Кирило Кутлик
отворио је сликарску школу. Пред почетак Првог светског рата кућа је
постала власништво Милана Вапе који је касније продао држави и тако је
српска библиотека добила свој злосрећни дом.

2. КУЋА КОСОВСКОГ ЈУНАКА
Косанчићев венац број 13



Цела улица Косанчићев венац добила је име по кући трговца Трајковића.
Саграђена је крајем 19. века, а у средишњем делу налази се заобљена
ниша у коју је 1895. године постављено попрсје Ивана Косанчића с
кацигом на глави и у витешком оклопу. Статуу је израдио Петар Убавкић,
први вајар обновљене Србије. У овој кући сада живи породица чији преци
већ три генерације бораве на Косанчићевом венцу, а домаћини кажу да не
би мењали свој дом ни за кућу у Паризу.
Са супротне стране бисте,
кућа има поглед на Бранкову улицу, мост и реку. Степеницама које воде
поред ове куће силази се до стубова који су некада чинили потпору Мосту
краља Александра. Пошто је овај мост порушен у току бомбардовања 1941.
године, при новој изградњи моста искоришћени су носећи стубови старог.

3. ЉУДИ, ВРЕМЕ, ЖИВОТ
Косанчићев венац бб

На Косанчићевом венцу подједнако су живи и они који то јесу данас, и они
који то одавно нису. Тако, на пример, у броју 7 живе јунаци Селенићевог
романа „Пријатељи”. Ту кућу је, према предању, подигао Милић, човек
задужен за најпрљавије послове за свога господара Милоша Обреновића.
Прича каже да је међу тим пословима било и убиство Карађорђа.
Кућа је, према роману, саграђена почетком 19. века, и у то доба била је мања
само од Милошевог и кнегињиног конака. Међутим, као да је била уклета,
њени становници никада нису били срећни. Почевши од самог Милића који
није дочекао да се усели у свој дом јер је био убијен, па до његових
потомака који су се свађали око наслеђене куће. Једна од наследница
била је и краљица Драга, чија су браћа убијена у овој улици.
Још
један књижевни јунак живи на Косанчићевом венцу, у броју 17. Арсеније
Његован, чије је ходочашће описао Борислав Пекић, 23 године није изашао
из куће, а своју страст и љубав према кућама изједначавао је са оном
коју је осећао према женама.

4. КУЋА С ПЕДИГРЕОМ

Косанчићев венац број 18



Недалеко од (остатака) библиотеке стоји (једва) најстарија кућа у улици. И она
живи у прошлости. Остала је тачно онаква каква је била у време турске
владавине. Садашњи станари једног дела куће често помињу покојну госпа
Ану, некадашњу власницу од које су слушали свакакве приче. Често је
говорила како је с мужем кофама воде гасила ватру кад је погођена
Народна библиотека, а из њених прича остао је надимак куће Дом с
педигреом. Легенда коју становници Венца воле да причају каже да је
овде био и харем. Али, ако се само присетимо да је Косанчићев венац био
чисто српски део града, легенда губи своју потпору. Илузија о огромном
женском одељку с купатилом руши се још на прагу куће. Све мирише на
устајало или - на прошлост, како каже девојка из куће преко пута. Звоно
није потребно, шкрипа врата најављује госте; кључаоница је појам који
припада неком другом свету, овде се врата затварају резом. Зид с уличне
стране потпуно је накривљен, као да се сама кућа нагиње преко улице да
боље види реку испод себе.

5. УТОЧИШТЕ СЛИКАРА
Косанчићев венац број 19



Преко пута куће с педигреом стоји (сасвим чврсто) сликарска кућа. Од времена
до којих сежу сећања најстаријих Београђана па до данас, ово је био
уметнички дом. Сада се у њој налази 21 атеље и продајна галерија слика.
Нико са сигурношћу не може да каже кад је ова зграда саграђена, али се неки
житељи Косанчићевог венца сећају да је на њој изнад улаза дуго стајала
бројка 1911, што је означавало годину завршетка градње. Стручњаци
Завода за заштиту споменика културе града претпостављају да је зграда
настала двадесетих година прошлог века.
У најмању руку „чудну”
атмосферу ове зграде забележио је и Момо Капор, у сећањима на времена
кад је тамо посећивао свог професора сликања: „Читав тај крај с
џомбастом калдрмом и зградама с почетка века са чијих се зидова љуштио
малтер, старинске капије од кованог гвожђа, бршљан који се пео све до
димњака и попрсје Косанчић Ивана у ниши на кући покрај степеница што су
водиле доле на реку, деловали су на мене потпуно зачарано. Кућа број 19
била је пуна таме и промаје. У њој су живели београдски сликари. Срицао
сам њихова имена у полутами дугог ходника провлачећи се кроз шуму
прашњавих скулптура изливених у гипсу и џиновских платна прислоњених
уза зид. Неки од станара имали су таблице на својим вратима, док су
други своја имена исписивали уљем и дебелом четком, као увеличани
потпис на слици. Неки су само залепили цедуљицу, један је исписао чак и
стихове из Дантеовог „Пакла”(„Ви који улазите, оставите сваку
наду...”), неку су имали крављу клепетушу а други звекире.”
У годинама између два светска рата у овој згради била је Државна
штампарија чија се главна зграда налазила у Поп-Лукиној улици број 14.
По завршетку Другог „великог” рата, Бранко Шотра успео је да
издејствује да се зграда поклони Удружењу ликовних уметника Србије. Кад
је кућа обновљена, у њу су се уселили први сликари, међу којима су и
звучна имена попут Зуке Џумхура, Јована Бјелића и Николе Граовца. Њих
су наследили исто тако познати сликари Оља Ивањицки, Душко Ристић,
Коста Брадић. Тако се у овој кући за нешто више од пола века измењао 51
уметник. Једни су ту започињали, други завршавали радни век, а некима
је то била само успутна станица. Међу становницима ове куће било је и
песника и писаца, теоретичара уметности, колекционара и спортиста, али
и лепотица, заводника и мангупа. Сви су живели као једна породица, а
њихови атељеи личили су на отворене студије у које се свраћало у свако
време и без најаве. Туда су пролазили и амбасадори, дипломате,
књижевници и глумци, а атељеи су се по потреби претварали у шах клубове
или позоришта. Колико је чудан био живот у овој кући, толико се чудно и
напуштао. Никога не би изненадило ако би комшија отпутовао без повратка
а да се не јави никоме, јер у овој згради верују да се живот напушта
вољом судбине.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Ned Okt 11, 2009 6:15 am
6. ДОМ РИБАРА I МАТЕМАТИЧАРА
Косанчићев венац број 22



У броју 22 Косанчићевог венца живео је, радио и умро Михајло Петровић
Алас. Ово је, кажу комшије, кућа с најлепшим погледом. Из некадашње
радне собе славног математичара пружа се величанствен поглед на Ушће.
Тако је човек који је готово подједнако волео математику и риболов
могао да обједини своје две највеће љубави. Стварајући за радним
столом, непрекидно је пред очима имао реку. Кад је умро, рибари су од
куће до Новог гробља на својим жуљевитим рукама однели ковчег с његовим
телом, одајући на тај начин последњу почаст човеку који је имао
разумевања за њихов живот.

7. ХРАМ МУЗИКЕ
Косанчићев венац број 32



У кући број 32 Консанчићевог венца смештена је најстарија музичка
установа код Срба - Прво београдско певачко друштво, основано 1853.
године. Друштво је још од оснивања имало одсеке за виолончело, виолину,
клавир и певање, што је било необично за тадашњу Србију. Биле су то
педесете године деветнаестог века кад су се у Београду освртали за
онима који су носили виолину или учили музику, и називали их Циганима.
У истој згради у којој Прво београдско певачко друштво одржава пробе
налазе се и Патријаршијска библиотека и Музеј. Ове две установе
повезане су степеницама, мада их још од пре 150 година па до данас вежу
много јаче везе. Српска православна црква и српски патријарх одувек су
покровитељи Друштва и чланови овог хора за свако црвено слово у
календару певају у Саборној цркви.
Какав је углед Певачко друштво
имало у прошлости показује и то да су почасни чланови били и црногорски
књаз Никола I и књегиње Милена и Даринка. То није ништа необично јер су
владарске династије биле благонаклоне према Друштву, а оно је заузврат
учествовало на свим крунисањима и венчањима владара породица
Обреновића, Карађорђевића, Петровића - Његоша. Краљица Марија
Карађорђевић била је чак и кума Друштва, и тим поводом поклонила је
заставу извезену златом, чији један део Друштво и данас чува. Краљица
Наталија поклонила је Друштву клавир који је сада у Мокрањчевој кући,
али са спомен-плочицом као успоменом на Прво београдско певачко
друштво. У знак захвалности хору који је певао на њеном венчању с
краљем Александром, Драга Обреновић даровала је Друштву сат из 18. века
који више не броји сате и минуте, али зато откуцава тактове на пробама
хора.
Осим домаћих династија, и многе стране владарске породице
одлучиле су да угосте ово певачко друштво. Чланови хора певали су пред
највећим владарима Европе - руским царем Николајем II, аустроугарским
Фрањом Јосифом, бугарским Фердинандом, немачким кајзером Вилхелмом.
У
просторијама Друштва на Косанчићевом венцу налазе се многе фотографије,
али и предмети који су обележили нашу историју. Стеван Мокрањац био је
члан и композитор овог друштва и сви оригинали његових дела овде се
чувају као светиња.

8. „?” ПРОТИВ ЦРКВЕ
Краља Петра број 6



Целину Косанчићевог венца не чини само улица с именом славног косовског
јунака, већ и улице Краља Петра, Кнеза Симе Марковића, Карађорђева и
Поп-Лукина. Улица краља Петра Првог важи за једну од најстаријих у
главном граду и зато јој је Коста Христић посветио неколико страница у
својим сећањима у књизи „Записи старог Београђанина”: „Била је то
тескобна улица која се истим данашњим путем провлачила до Саборне
цркве. Није мучно замислити ондашњу калдрму која није имала тротоара,
него се с обе стране благо нагињала према средини и ту правила неку
врсту олука којим је вода отицала у друге улице или понирала у старе
турске ђезире. Дућани су били ниски са дужом настрешницом, покривени
ћерамидом. Широки прозори са стакленим окнима замењивали су излоге и
једном половином дизани увис. Дућани су затварани ћепенцима који су
спуштани преко оних излога. Унутра, дужином дућана, тезга обојена у
зелено, пред њом на поду канте са зејтином или гасом, вреће са кафом,
шећером и пиринчем, бурад с усољеном рибом, а иза тезге рафови са
другом робом...”
Управо у „краљевој” улици, тридесетих година
претпрошлог века, по наређењу кнеза Милоша подигнута је зграда данашње
кафане „?”. Била је то прва кафана у модерном смислу речи, која се
разликовала од дотадашњих „свратишта” и „пљуваоница” које су људи
посећивали с ногу. Кафана је поклоњена Ећим Томи, народном лекару, чије
је име дуго носила, да би касније постала кафана „Код пастира”.
Доласком новог власника, стиже и нови назив - „Кафана код Саборне
цркве”. Над овим именом, због „скрнављења имена храма Божијег” власти
су се згрануле, а високо свештенство забранило је осталом црквеном
особљу да одлази тамо. Власник кафане Иван Павловић смишљао је данима,
заједно с гостима, примерно име за кафану. Фирмописац који је дошао да
испише нови назив фирме, окачио је таблицу са знаком питања да означи
да су предлози за ново име кафане још добродошли. Очигледно, још нико
није смислио боље име за најстарију београдску кафану јер та таблица и
даље стоји. Једна од ретких кафана у Београду која је, пркосећи
времену, успела да закорачи у 21. век, кафана „?” сведок је многих
догађаја. У њој је 1834. године Вук Караџић играо први билијар, а исте
године приредио је и прво читалиште српских новина. После Другог
светског рата кафана је, због близине Академије примењених уметности,
углавном угошћавала студенте и професоре. У њој су се полагали испити,
а једно време служила је и као галерија.
Колико год невоља кафана
имала с црквом у прошлости, у њој данас стоје гусле непроцењиве
вредности, поклон митрополита Амфилохија Радовића. И данас овде сви
радо свраћају јер тврде да је то једна од ретких кафана која има душу.
За опстанак здања заслужан је њен последњи приватни власник, Пироћанац
Перкан Стојановић. Остале су запамћене његове речи, изговорене после
Другог светског рата, кад су власти хтеле да сруше ову зграду: „Прво ће
мене утепате, па ће’ срушите ово!”
Поред кафане „?”, у истоветној,
касније порушеној згради, 1830. године отворио је Матеј Ивановић прву
апотеку у Београду. На истом месту 25. маја 1840. године почела је да
ради и поштанска експедиција, о чему сведочи спомен-табла изнад
поштанског сандучета.

9.КУЋА СЛИКАНА ИСТОРИЈОМ
Угао улица Краља Петра Првог и Кнеза Симе Марковића



Саборна црква или Саборни храм архангела Михајла изграђен је на месту старе
цркве из 18. века. Та мала црква је, кажу, помогла кнезу Милошу да
издејствује аутономију Србима. Наиме, кад су се у фебруару 1830. године
огласила звона с ове цркве, Турци су се замислили о снази покореног
становништва. Шест година касније, кнез Милош почео је да зида своју
нову задужбину. Кад је 1840. године завршена, Саборна црква била је
понос Београђана. Иако је кнез сносио трошкове изградње, свако од
Београђана може да каже да је један део звоника његов. Кад су се лила
звона за цркву, распаљена је ватра која је буктала три дана. За то
време становници Београда пролазили су и додавали своје прилоге у калуп
с растопљеном бронзом. Неко кашичицу, неко малу пару - било је битно
само да је чисто сребро. То је прво мерио стручњак и давао потврде, а
дародавац је својеручно убацивао у растопљену бронзу свој дар, а све то
да би звона имала „сребрнији” звук. Та иста звона Аустријанци су
скинули у Првом светском рату и претопили у оружје. Црква је освећена
1845. године и посвећена Архангелу Михајлу, кнежевој крсној слави.
Шездесетих година преузела је улогу Топчидерске цркве која је до тада
била средиште верског живота и седиште митрополита Србије. Колико је
Саборна црква поштована и у „оно” време, говори податак да од њеног
отварања па до краја прве владавине кнеза Милоша испред ње није смело
да се пуши.
Пројекте за цркву радио је панчевачки мајстор Квекфелд,
по угледу на српску цркву у Сремским Карловцима. Зидари су долазили из
Панчева и Земуна, а за осликавање унутрашњости цркве позвана су два
млада уметника из Беча. Иконостас је радио Димитрије Петровић, а иконе
на иконостасу и композиције на зидним сводовима Димитрије Аврамовић.
Црква је урађена у класицистичком стилу, с примесама касног барока.
Унутар
цркве налазе се гробови српских владара Милоша и Михаила Обреновића, а
у дворишту су сахрањени Вук Караџић и Доситеј Обрадовић. Велики значај
има и црквена ризница у којој се чувају иконе и богато украшени златни
радови још из 12. века.

10. ДВА ФАКУЛТЕТА
Краља Петра број 4

У згради број 2 Улице краља Петра налази се Богословски факултет -
високошколска установа Српске православне цркве која наставља традицију
београдске Богословије основане 1810. године. Зграда је подигнута 1923.
године и првобитно је била намењена хотелу „Дубровник”. У здању број 4
исте улице налази се Факултет примењених уметности - једина
високошколска установа ове врсте у нашој земљи. Ова установа наставља
традицију Уметничко-занатлијске школе основане 1905. године. Зграда је
раније била помоћна зграда за Конак кнегиње Љубице, који се налази у
улици изнад. Једно време на овом месту била је Прва београдска
гимназија чији је најпознатији ђак био Светозар Марковић.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Ned Okt 11, 2009 6:17 am
11. ГОСПОДАРЕВ КОНАК
Краља Петра број 5



Данас се Патријаршија налази у згради подигнутој 1934-1935. године по
пројектима архитекте Виктора Лукомског. На том месту налазио се
Господарев (или Стари кнежев) конак, у који се кнез Милош преселио тек
1841. године. Иако је ретко навраћао, кућа је увек била спремна. „У
њему је било 25 столица, један орман, велики сто и мали сто за чаше.
Прибор за јело је садржао мноштво дрвених кашика и 20 сланика. Уз то је
стајало 5 старих столњака, 21 салвета и 5 пешкира за руке. Виљушака
нигде. У канцеларији конака седело се на јастуцима на поду, писало се
седећи за малим столом, а касу је чинио сандук са даском на којој се
пребројавао новац. Све у свему, чак и кнежев конак остављао је утисак
источњачког изгледа старе вароши.”
На главној фасади здања сада се
налази грб Српске патријаршије и мозаичка композиција светог Јована
Крститеља, коме је посвећена патријаршијска капела.

12. ВУКОВА ШКОЛА
Краља Петра број 7

Основна школа „Краљ Петар I” налази се у објекту саграђеном по пројекту
Јелисавете Начић у стилу академске архитектуре. Зграда је подигнута на
месту на коме се раније налазила школа - настављач традиције Мале
народне школе из 1718. године. Овде је учитељ био и Вук Караџић, чији
се лик, заједно с ликом Доситеја Обрадовића, налази на фасади школе.
Сликар Стева Тодоровић први је у ову школу увео наставу физичког
васпитања, а овде је 1923. године одиграна и прва кошаркашка утакмица у
Београду. Тим поводом Кошаркашки савез Београда поставио је
спомен-плочу у дворишту ове школе. Десно од улаза школе налази се
плакета краљу Петру I Карађорђевићу, коју је поставило Друштво за
неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године.

13. КНЕГИЊИНО КОНАЧИШТЕ
Кнеза Симе Марковића број 8



Конак кнегиње Љубице је зграда у којој се рађала српска историја. У њој је
живела кнегиња са четворо деце, овде је умро кнез Милан, а кнез Михаило
завршио прву владавину. Кнегињи Љубици, нажалост, није испуњена жеља да
живот заврши у кући коју је толико волела, јер је годину дана пре смрти
протерана из ње. Данас је то музеј посвећен „великој госпођи”, од чијег
су дома остале једино оџаклије уз помоћ којих се грејао конак.
Конак је данас сведочанство грађанске архитектуре из прве половине 19. века.
Грађен је 1829-1830. године као званична резиденција кнеза Милоша.
Међутим, кнез је ретко боравио у њему јер је био преблизу турској
посади, па је више времена проводио у Топчидеру. Зато се овде уселила
кнегиња Љубица с децом. Од када је породица Обреновић напустила ово
здање, зграда је служила разним установама. Прво је у њој био Лицеј,
затим једно време Завод за глувонему децу, да би на крају просторије
припале Заводу за заштиту споменика културе Србије који је темељно
преправио зграду. Данас ово здање припада Музеју града Београда.
Садашње унутрашње уређење не одсликава некадашњи кнегињин двор, већ
изглед и начин уређења београдских кућа у 19. веку. Један део
просторија опремљен је намештајем у турско-балканском стилу, а други у
духу стилова који су владали у средњој Европи у 19. веку. Највећи део
предмета у кући - делови намештаја, ћилими, источњачки теписи, одећа,
порцелан, стакло и уметничке слике - потичу из београдских кућа, а
припадали су члановима породице Обреновић или појединим грађанским
породицама.

14. ГРУБЕРОВА ПЕКАРА
Поп-Лукина улица

Поп-Лукина улица остаће упамћена по првој пекари која је отворена у овом крају.
Била је то радња неког Грубера који је дошао из Земуна, из насеља у
коме су живели Немци. Дух овог дела Косанчићевог венца забележен је у
књизи „Београд у сећањима 1900-1918”: „Груберова радња је била лепа и
чиста, с два-три округла мермерна сточића. Ту су нас мајке доводиле на
шољу млека с бутер-кифлом. Ту су се могле добити и земичке, переце
посуте сољу и векнице за сендвиче. Грубер је имао и момке који су
разносили хлеб. Момци су били опасани кецељама; носили су велике,
плитке ручне корпе пуне ситног пецива, прекривене белим чаршавом. Око
четири сата по подне, у време ужине, кад деца излазе из школе после
двочасовне поподневне наставе, чула би се улицом пиштаљка нарочитог
продорног звука. То је за нас децу био омиљени знак - иде „пек”.

15. НА ВР’ КРОВА - КОВАЧ
Поп-Лукина улица број 14

Кућа у Поп-Лукиној улици број 14 некада је припадала ковачу Штајнлехнеру. На
кров је поставио ковача у природној величини, с кожном кецељом око
врата, чекићем у руци и наковњем пред њим. Кад је кућа дошла у руке
државе, надзидан је кров и, на општу жалост све деце из улице, скинут
ковач. У тој кући живео је и Јован Хаџић кад је боравио у Београду ради
писања закона, па се ту окупљала београдска интелигенција и тадашња
опозиција.
Од 1847. године зграда у Поп-Лукиној улици служила је
државној штампарији. Штампарију је још 1831. године основао кнез Милош,
а кроз ову установу прошле су многе угледне личности: Сима Милутиновић
Сарајлија, Ђура Јакшић и Анастас Јовановић...
Штампарија је позната
по првим српским новинама, „Новинама сербским” које су се првих годину
и по дана штампале у Крагујевцу, а онда су пресељене за Београд. Срби
су имали прилику да их читају 80 година. Једно време власник „Новина
сербских” био је и чувени професор Коста Вујић.

16.ПРВИ ТОРБАР I ПРОДАВАЦ КЊИГА
Поп-Лукина улица број 18



Кућу у броју 18 Поп-лукине улице сам је саградио Глигорије Возаровић, први
„књиговезац и књигопродавац” у Београду. Од милоште зван Глиша, дошао
је у Бели град на наговор Вука Караџића и Доситеја Обрадовића који су
запазили његову љубав према књигама. Пре него што је дошао у
престоницу, Возаровић се бавио књиговезачким занатом, али је ипак почео
да набавља књиге и да их продаје у својој радњи. Пошто у Београду није
било издавача, књиге је набављао у Пешти и Бечу. Био је то дуг пут за
сваку од књига, па је Глигорије 1832. године почео сам да се бави
издавањем. Прва књига коју је штампао била је „Песма о случајној буни
Срба против дахија”. Наредна издања само су се ређала и Возаровићева
радња постала је место окупљања образованих људи у вароши. Занимљиво је
да је баш у тој књижари донета одлука да се свети Сава прогласи
заштитником школске славе.
Још један човек остао је упамћен у старој
чаршији по томе што је волео књигу и допринео ширењу писане речи у
ондашњој Србији. Био је то Ђура Милутиновић, први торбар и продавац
књига. Он се снабдевао књигама у књижари Глигорија Возаровића, где би
му „прочитали књигу, а онда би он ишао кроз Београд, од дућана до
дућана, излагао садржину и скупљао претплатнике”. Како је Ђура био
слеп, и „улицама ишао лагано с дугачким штапом у руци”, Београђани су
га веома поштовали и често га хватали за руку да га преведу куда је
хтео.
У пределу Варош-капије остаје још много кућа које нису
стале у овај (већ дугачак) новински текст, нити су записане у књигама и
монографијама о овој улици, али зато су остале у сећању старих
становника главног града. Од староседелаца Косанчићевог венца (који су
посебна врста Београђана и који чине да дух старог Венца и даље живи)
сазнали смо да је у броју 3 Косанчићевог венца живела породица
Владислава Рибникара. У броју 6, преко пута дома човека који је основао
најстарије новине на Балкану, Жика Савић поткивао је коње. Дакле, на
Косанчићевом венцу заиста није било битно ко сте и одакле долазите.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Ned Nov 01, 2009 1:51 pm
Први ибрик на Дорћолу


Прва кафана није отворена у Бечу него у Београду, сматрају приређивачи
изложбе „Европски пут кафе” у Етнографском музеју у нашем главном граду

У свакој легенди крије се и зрнце истине. Тако и у многобројним причама о
томе где је и кад први пут никла кафа и како су је људи открили. Могло
би се рећи: свако зрно једна прича!
Једна од првих легенди потиче од Хомера, тачније из „Одисеје”. Како би
утешила Телемаха, лепа Јелена послужила је Одисејевог сина вином и
извесном тамном течношћу коју Хомер назива „непентхес”. Тај чудесни
црни топли напитак ублажавао је бол и успевао да отера сваку тужну
мисао...

Да то можда није била кафа?

Неки
сматрају да млевена кафа не може бити тако укусна као она истуцана у
старом авану који су, поред везених „куварица”, били изложени у
Етнографском музеју у Београду.


Пре много, много векова – како гласи још једна прича о кафи – Индијац
по имену Баба Будан, послом је дошао на тло данашње Саудијске Арабије.
У близини Црвеног мора први пут је спазио биљку од чијих се плодова
могао направити необичан напитак. Људи су га у том делу света пили још
од 7. века... Међутим, кад је затражио да купи биљку, домаћини су га
љутито одбили! Кад нећете милом, онда ћете силом! Баба Будан украо је
седам зрна кафе и кришом их ставио у свој појас. Чим је стигао кући,
посадио је семе. Биљку која је никла нико пре тога није видео у Индији.
Из 14. века потиче легенда о томе како је неки јеменски пастир одједном
приметио да су његове овце, пошто су обрстиле жбун пун необичних
плодова, целу ноћ остале будне. Чим је стигао до оближњег манастира,
испричао је шта се догодило његовим овчицама. Калуђерима се догађај
учинио занимљивим, па су и сами отишли да потраже биљку коју им је
пастир описао. Од њених листова и зрна правили су чај који је на њих
деловао више него окрепљујуће. Кад би га попили, могли су да остану
будни и целу ноћ проведу у молитви.
Заједничко за све приче о кафи јесте да су ову биљку многи сматрали
чудотворном, те су је због ове чињенице скривали од других, забрањивали
њено ширење. У томе нису успели. Легенде о дејству кафе на људе шириле
су се много брже него што су се надали они који су је љубоморно чували.



Стари млин за кафу
Како се разбудио Мухамед
Извесно је да је у 14. веку у
Јемену, Сирији и Египту постојао обичај свакодневног испијања кафе.
Према једној причи, пут кафе највероватније креће управо из Јемена, а
ходочасници су је из Меке пренели у Каиро и Сирију. Постоји и легенда
која приповеда о Мухамеду и кафи. Наводно, Мухамеда је обузела некаква
необична болест поспаности. У помоћ му је притекао анђео Габријел који
му је донео шољу црног напитка. Кад је искапио то тамно пиће, Мухамед
је с лакоћом успео да изађе на крај с четрдесеторицом витезова, али и
истим бројем... лепих девојака!
Чини се да су кафу с одушевљењем прихватали свуда где би прокували њена
самлевена или истуцана зрна. Пут до Индонезије био је кратак. У томе су
велику улогу одиграли Холанђани: схвативши да је кафа пиће будућности,
трудили су се да је посаде у својим колонијама.
Верује се да је први европски кафеџија био Георг Колчицки (1640–1694),
Украјинац пољског порекла и православне вере. Његов живот личи на
пустоловни роман. Рођен је у украјинском граду Самбору, био је трговац,
шпијун, дипломата и војник. У младости је научио турски, па се обрео у
Београду као преводилац у српском огранку Аустријске оријенталне
компаније. И сам кафопија, у Бечу је крајем 1683. године, недалеко од
Катедрале светог Стефана, отворио прву кафану, тачније – кафе, место
где се могла пити права турска кафа. Турци су стигли до капија Беча, а
турска кафа је освојила Беч. Истини за вољу, да би удовољио укусу
Бечлија, Колчицки је у турску кафу додавао мед и млеко. Његова чувена
кафана носила је назив „Hof zur Blauen Flasche” („Кућа испод плаве
боце”). Лукави Колчицки је, иначе, за време турске опсаде Беча успео да
се као шпијун извуче и прође турску стражу. Био је обучен у турску
одећу и са својим верним слугом, извесним Михајловићем (!), певао старе
турске песме! Сваког октобра у главном граду Аустрије, у знак сећања на
првог кафеџију, власници бечких кафеа у излоге својих ресторана
стављају портрете Колчицког.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Ned Nov 01, 2009 1:53 pm

Добар дан сваки дан
Иако се, дакле, не зна где је
тачно никао први жбун кафе, да ли у близини Црвеног мора или можда у
постојбини краљице од Сабе, кафу су у 16. веку, најпре стидљиво, а
затим све више и више, почели да пију и Европљани. Београд је несумњиво
први европски град на „путу кафе” кроз наш континент, сматра Радмило
Мулић, поред Радета Марковића, један од аутора изложбе „Европски пут
кафе” недавно приређене у Етнографском музеју. Према његовом уверењу,
прва кафана није отворена у Бечу, већ у нашој престоници.
Иначе страсни поклоник кафе, Радмило Мулић пошао је од податка који му
се чинио једноставним и кристално јасним. Од чињенице да су 1521.
године Турци, тада већ искусне кафопије, освојили Београд. Одатле можда
и податак из „Енциклопедије” Лексикографског завода из Загреба (1967) у
ком се каже да је „уживање у кафи пренесено са Истока на Запад и већ
1522. године забележена је прва кафана у Београду... 1592. године у
Сарајеву, 1640. у Венецији, 1652. године у Лондону...”
Радмило Мулић тврди да се прва београдска кафана, јавно место где се
могла пити кафа, налазила на Дорћолу. Не зна се, додуше, тачно место
где се та кафана налазила, нити име власника, али је сва прилика да су
се пуни ибрици пушили с дорћолске стране београдске вароши.
Стари млинови, авани, шоље и филџани, такозване куварице (везене
кухињске слике), па све до најмодернијих шољица и најновијих уређаја за
кафу, чинили су поставку изложбе у Етнографском музеју којом се Београд
проглашава првом европском престоницом кафе. „Кафом и чибуком, у бољим
српским кућама, започињао је дан и завршавао се сваки оброк”, написао
је историчар проф. др Александар Фотић у књизи „У Османском царству
(15–18. век)” из библиотеке „Како се живело”. Он наводи да су Османлије
у Србију из Анадолије донеле многе врсте воћа, посебно кајсије, брескве
и крушке.

У друштву беспослице

Георг Франц Колчицки, први бечки кафеџија
Шта о древном путу кафе кроз
Београд мисли др Слободан Тојагић, дугогодишњи професор Технолошког
факултета и један од најстручнијих оцењивача квалитета кафе у нашој
земљи? Укратко, он сматра да су на известан начин све легенде о томе
како је кафа дошла до наших крајева могуће. И додаје још једну:
„Тешко је са сигурношћу тврдити које је године и тачно којим путем кафа
стигла до нас. Постоји највише разлога да верујемо да се то збило с
турским освајањима. ’Кафенисање’ везујемо за обичаје које су код нас
донели Турци. Извесно време владало је мишљење да су прве кафане на
овим просторима биле негде у околини Мостара или Сарајева... Међутим,
постоји претпоставка да је кафа с Блиског истока кренула према Западу с
крсташима. Дакле, пре него што су Турци освојили Србију. Напослетку су
се конфесије готово посвађале око тога чија је кафа и ко је први донео,
а све из једног разлога – да се прода раји! Јер, на кафи се изванредно
зарађује.”
Професор Тојагић верује да начин испијања кафе има везе са свакодневним
навикама, начином понашања, као и радним навикама. Седење уз кафу која
се испија полако освојило је нашу средину. Док људи пију, руке су им
„заузете” шољицама. Другим речима, кад пијемо кафу, не бавимо се
никаквим послом! То је, верује професор Тојагић, била тајна велике
потрошње кафе у нашој средини. Разлог што је италијански „еспресо”
преузео наклоност поклоника кафе можда лежи у чињеници да у њему има
мање кофеина и да се, сходно томе, лакше подноси. А испије се за
неколико секунди. Нажалост, нема ни доливања.
Људи могу да изаберу начин припремања кафе који им се свиђа, али важно
је да буде доброг квалитета, истиче професор Тојагић. А њен квалитет у
извесној мери зависи и од државне политике. Јер, на скупљу увозну робу
(кафу) порез је већи, зато често купујемо ону јефтинију. Затим је
поново пржимо како бисмо сакрили њен лош укус. Напослетку, потрошачу
није јасно која је кафа добра а која није. Никад не пијемо само једну
врсту кафе, објаснио је за читаоце „Забавника” професор Тојагић. Реч је
о мешавинама чији укус добрим делом зависи од климатских услова.
Шта би рекле старе кафеџије и кафопије кад би данас виделе разне врсте
кафа које могу да се наруче у бројним кафеима управо на Дорћолу? Да ли
би им се допало тих неколико капи процеђеног еспреса? Или би их
изненадила бела мока са шлагом? Хладни нес-кафе? Мокачино? Кафа није
једино што би их у данашњем свету изненадило. Уосталом, изненађујемо се
и сами, свакодневно.
„Мани се шале, човече, пићемо кафу довече”.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Ned Nov 01, 2009 1:53 pm
СТАРИ РЕЦЕПТИ
Црна кава, обична. У четврт литра узавреле воде укувају се две велике, у врх пуне кашике здраво ситно упржене каве, и кува се док на површини не нестане пене. Потом се измакне с јаке ватре, лине унутра мало хладне воде или спусти грумечак шећера, поклопи и пошто се за један до два минута избистри и сталожи, полако се оцеди у други лонац и сипа у шоље у које се метне по једна коцка шећера.
Црна кава, турска. У лонац се успе толико шоља воде колико ће шоља каве требати и још две више, која се рачуна на увирање: ослади с исто толико коцака шећера и пристави на огњиште; а кад узавре, укува се у ту воду толико исто малих, равно пуних кашика здраво ситно ужрвњане каве. Чим проври измакне се, саспе прво у сваку шољу мало пене која одскочи на површину и на њу се долије кава. Ова кава буде фино укусна, кад јој се при укувавању дода мало на треници урибане шоколаде .
Из „Великог српског кувара” Катарине Поповић Миџине (1911)

ЈЕДАН ЖБУН, ЈЕДАН ЏАК
У давна времена дивља кафа расла је у Етиопији. Она, иначе, успева у топлијим областима, на висини од шестсто до хиљаду осамсто метара надморске висине. Данас је гаје на плантажама у Бразилу, Никарагви, Индонезији, Камеруну, Кенији, на Карибима... Само један жбун може да обезбеди довољно кафе за џак од дванаест килограма.
Берачи плодове сакупљају и намачу у води или, пак, суше на сунцу, како би се из њих ослободило зрно кафе. Оно се затим суши, разврстава и пече. Од степена печености зависи и њен укус. Постоје две основне врсте кафе: арабика, расте у Јужној Америци, и робуста, углавном успева у Африци .

ПРИЧА У ПРИЧИ
Радмило Мулић, аутор изложбе у београдском Етнографском музеју, објашњава да је једна овдашња легенда навела многе да помисле да је кафа „прошла” кроз Београд сто педесет година доцније него што се то, по његовом мишљењу, заиста и догодило. Мит о извесном Фрањи Ђури Колчићу, који је наводно рођен 1640. године у Сомбору, а у Бечу 1683. године отворио кафану „Код зеленог зрна пасуља” заправо је животна прича Франца Јозефа Колчицког, првог бечког кафеџије чији споменик и даље краси улицу града на „лепом плавом Дунаву” која и данас носи његово име. Могуће је да су овдашњи поклоници кафе погрешно протумачили место где је први бечки кафеџија рођен: то није наш Сомбор, већ Самбор, град на граници Пољске с Украјином .
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Čet Nov 05, 2009 9:11 am
BEOGRADSKI VEKOVNIK

Mitovi, legende, priče, tradicija, zapisi, sećanja, događanja
Vespe i prvi semafori

Prestonica Srbije i srpskog naroda je stalno naselje puna 24 veka. Toliko traju nataloženi mitovi, legende, predanja, zapisi, tradicije i maglovita sećanja. Beogradski Vekovnik je zbirka tragova naših predaka i onih koje je sudbina provela ovim mestom istorijske vetrometine
Šezdesetih godina, napredak Beograda je bio vidljiv svakodnevno. LJudi su sve bolje živeli, osmeh je bio na svakom koraku. Naravno, oni koji su vodili državu, to su pripisivali sebi kao zaslugu, narod je verovao, a samo malobrojni su znali za velike strane kredite koje je uzimala Jugoslavija. U to vreme, Beograd je bio stvarno sjajan grad.
U prvoj godini šeste decenije postavljene su prve svetleće reklame na prilazima gradu, baš kao u svetskim prestonicama. U najpopularnijoj beogradskoj ulici Knez Mihailovoj, održana je prva trka vespi (1961). Nekoliko ovih italijanskih motornih dvotočkaša, pojavilo se na ulicama krajem prethodne decenije. Privukli su ogromnu pažnju. Jasno je bilo da su vespe (ili "lambrete", kako su nazvane prema tipu jedne od prvih na našim ulicama), mogle da nađu svoje mesto samo kao modni krik, jer u kategorijama motornih dvotočkaša, slabašni motorčić nije imao šta da traži. Vespa je preko noći postala pitanje prestiža među viđenijim "gradskim momcima". Ujedno su vespe najavile novu vrstu gradskih "frajera". Do slave više nisu dolazili pesničenjem na igrankama, akrobacijama na savskim kupalištima, ili uz neku drugu manifestaciju snage. Sesti na vespu, nalickan prema tekućim modnim zahtevima, značilo je izazvati zavist suparnika u borbi za naklonost lepih beogradskih devojaka.

Vespa je bila mirnije, otmenije i, naravno, čistije vozilo, na koje su mogle da se smeste devojke u haljinama sa žiponom. Sedele su "ženski", tj. sa strane, držale se za "dasu" obujmivši ga oko struka, pri tome ne kvareći paradne haljine, ili prljajući "baletanke", koje su tada bile modni krik, kada je obuća u pitanju. Provozati vespu duž korzoa u Knez Mihailovoj, preko Terazija ili Trga Republike, za mladiće je značilo da će te večeri garantovano obezbediti pravo da biraju pratilju među nekoliko zainteresovanih kandidatkinja. Vespa je bila ono što su danas džipovi, "be em-vei", "poršei" ili "audiji". Prvu vespu u Beogradu je provozao izvesni Sava Martinović, koji je 1958. godine, iz Italije dovezao ovaj dvotočkaš. Neko vreme vespa je bila privilegija onih koji su imali veze sa inostranstvom. Inače, strane robe nije bilo mnogo, pa onaj ko je ponešto nabavio spolja, bio je "glavni" u društvu.

Godinu dana kasnije, postavljeni su prvi semafori u gradu (1962). Bilo ih je dvanaest. Novinski tekstovi iz tog vremena svedoče da su vozači lako prihvatili novinu, dok su pešacima morali da pomažu "milkani", koji su iz potaje vrebali "daltonistu" koji bi i pored crvene svetiljke, "zapucao" preko ulice. Istovremeno, na teritoriji grada je zabranjen saobraćaj zaprega. Naravno, 45 godina kasnije, kao i onda, mali konjići ciganskih zaprega špartaju predgrađima i vuku kolica sa nezamislivim kršem gvožđurije ili kartona. Tadašnjoj saobraćajnoj problematici (!), odluka da se iz ulice Miloša Velikog izbaci tramvajska pruga, trebalo je da donese zadovoljavajuća rešenja. Trebalo je ali, nije!
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Iz istorije Beograda

taj Čet Nov 05, 2009 10:47 am
Aeroput - prvi beogradski avio-prevoznik
piše Jovan Nikolić

"Od kolike je važnosti vazdušni saobraćaj i sigurna zaštita domaćeg neba u slučaju rata, nije potrebno danas naročito naglašavati"! Odrednica "danas" odnosi se na 7. februar 1926. godine, a rečenica je citat iz napisa tadašnjeg Ratničkog glasnika, lista Udruženja rezervnih oficira i ratnika Kraljevine Jugoslavije.

Bio je to izveštaj sa događaja, koji je novinar opisao sledećim rečima: "U prepunoj sali Državne hipotekarne banke, održana je konferencija na kojoj su utvrđena pravila novoformiranog Jugoslovenskog vazdušnog saobraćajnog društva AD. Ukupni društveni kapital je 12.000.000 dinara, podeljen u 48.000 akcija od po 250 dinara. Zadatak novoformiranog društva je vaspostavljanje vazdušnih linija kroz celu Kraljevinu".

Bio je to logičan razvoj tadašnje ideje o vazduhoplovstvu u Beogradu. Nakon uključenja u međunarodni avio-transportni sistem i osnivanja sopstvene fabrike aviona, došao je red i na stvaranje prve domaće avio-kompanije. Nazvana je "Društvo za vazdušni saobraćaj - Aeroput". Učinjeno je to 25. januara 1927. godine. Društvo je svojim i iznajmljenim letilicama pružalo usluge na relacijama do Beča, Soluna, Zagreba (prva stalna linija), Graca, Sarajeva... "Aeroput" je uspešno poslovao do 1943. godine, kada ga je ukinuo nemački vojni zapovednik za Srbiju.

Za osnivanje "Aeroputa" značajna je priča o Tadiji Sondermajeru, inženjeru, pilotu i kapetanu u rezervi. Da bi pospešio upisivanje akcija novog Društva, Sondermajer je s pilotom Leonidom Bajdakom, obavio etapni let od Pariza do Bombaja i time promovisao jugoslovenske pilote. Leteli su avionom "potez 25", sa motorom "loren-ditrih" od 450 KS i dodatnim rezervoarima. Poleteli su iz Pariza, 20. aprila 1927. godine, držeći se pravca preko Bagdada, Basre i Karačija. Put od oko 14 hiljada kilometara u 14 etapa, trajao je 11 dana. Na beogradski aerodrom sleteli su 2. maja iste godine. Na bežanijskom aerodromu okupilo se 30.000 ljudi da ih dočeka.
Osnivanju domaće avio-kompanije, prethodilo je uključenje prestonice u jednu od prvih međunarodnih linija civilnog avio-saobraćaja. Beogradska vazdušna luka, tada u blizini Pančeva, 25. marta 1923. godine je uvrštena u red letenja kompanije "Franko-Rumen", na relaciji Pariz-Istambul. Već 9. septembra uveče, sa pančevačkog aerodroma je poleteo prvi avion na redovnoj, noćnoj liniji za Bukurešt. U istoriji svetske avijacije, to je bio prvi komercijalni noćni let. Kompanija "Franko-Rumen", odlučila je da iz Beograda poleće noću jer je samo na takav način mogla da ostvari brže putovanje od Pariza do turske metropole, nego što je za istu relaciju bilo potrebno čuvenom vozu "Orijent ekspres"!

Narednih godina, Beograd je postao značajan proizvođač aviona (!) jer su razni tipovi letilica sklapani u nekoliko gradskih fabrika. To je potrajalo do kraja četvrte decenije, kada je u Evropi izbio veliki rat.
Nakon Drugog svetskog rata, osnovan je Jugoslovenski aerotransport (1947), koji je tada u voznom parku imao tri teretna i tri putnička, klipna aviona. Zvezdani trenuci JAT-a bili su sedamdesetih godina, kada su avioni državne kompanije SFR Jugoslavije, leteli na sve kontinente.
Sponsored content

Re: Iz istorije Beograda

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu