Srpske Istorijske zanimljivosti

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od ka5an taj Pet Jan 30, 2009 9:04 am

Необични београђанин из 13. века

Чинило се да „нови Хуни” долазе ниоткуд, да попут најгоре пошасти руше све пред собом и да им је на бојном пољу немогуће одолети. Због тога је разумљиво што се у западној Европи јавило занимање за њихово порекло, обичаје и ратну технику. Ова заокупљеност - није претерано рећи и опседнутост - потрајала је око једно и по столеће. Отуда се раздобље од 1200. до 1350. године, како је одавно запажено, може означити као „монголско раздобље” у историји географских открића.
У мноштву списа о Татарима који су настали у поменутој епохи налази се и занимљив текст фламанског путника и монаха Вилхелма од Рубрука. Сматра се да је овај духовник из Фландрије рођен између 1215. и 1230. године и да потиче из Рубрука, близу Касела. Зна се да је у зиму 1248/1249. боравио на Кипру, а 1249/1250. године био је у Египту. У животу Вилхелма од Рубрука најбоље је познато раздобље од 1253. до 1255. године, када је путовао у посету монголском кану. На дуго путовање кренуо је из Палестине. Најпре је боравио у Цариграду, а онда је преко Крима и донских степа продужио за средишњу Азију, да би се 1254. године нашао у Каракоруму. На повратку је ишао преко Кавказа и Мале Азије. Познати енглески филозоф и научник 13. века Роџер Бекон, иначе и сам припадник фрањевачког реда, али и професор Оксфордског универзитета, срео је Вилхелма од Рубрука у Француској, по свој прилици око 1257. године. Тај сусрет уједно је и последњи податак о духовнику из Фландрије.
Са путовања Вилхелма од Рубрука на двор монголског кана остао је веома опширан и занимљив текст састављен на латинском језику, драгоцено штиво о Азијатима који су у 13. веку толико уплашили Европу. Учени фрањевац испољава реалистичке склоности, као и смисао за подробности и појаве, збивања и осећања људске свакидашњице. Због тога не би требало да изненађује чињеница да је дело Вилхелма од Рубрука у последњих неколико столећа уживало велику популарност о чему сведочи и податак да је преведено на велики број модерних језика. Наводимо само преводе с краја 19. и из 20. столећа: руски (у два наврата), енглески (чак шест пута, уз три репринт издања), немачки (у два маха), дански, француски (два пута), холандски, шведски. Вилхелм од Рубрука био је врло добар и проницљив посматрач, заинтересован како за велика политичка и верска питања, тако и за свакодневни живот. Отуда у његовом путопису налазимо обиље занимљивих појединости не само са кановог двора, него и оних које казују о животу и навикама обичних Монгола. Свежина приступа, непосредност у излагању и мноштво пажљиво описаних детаља сврставају његово дело међу најбоље путописе настале на тлу западне Европе у касном средњем веку.

Гијом Парижанин
Вилхелм од Рубрука је с нарочитим занимањем бележио своје сусрете са хришћанима, а посебан однос изградио је с неколицином католика који су ухваћени у Угарској и одведени у татарско ропство. Нај-
истакнутија личност међу њима, човек с којим се учени фрањевац истински зближио и у чију је кућу често долазио као радо виђен гост, био је мајстор Гијом, златар родом из Париза. На страницама Рубруковог путописа читамо да је једном приликом „с пријатељима отишао на вечеру у кућу мајстора Гијома. Његова жена, рођена у Угарској, била је кћерка неког човека из Лорена, и знала је добро француски и кумански (мађарски). Код њих смо такође упознали још једног човека по имену Василије, сина неког Енглеза, који је рођен у Угарској и који је знао исте језике”.
Видно задивљен златарским умећем свог новог пријатеља, Вилхелм од Рубрука забележио је следеће: „Тада нам је мајстор Гијом направио гвоздени калуп за израду нафоре, а дао нам је и црквене одежде које је раније направио за себе. Израдио је статуу Блажене девице, извајану у француском стилу, а на капцима који су је затварали предивно је угравирао приче из јеванђеља; направио је и сребрну посуду за чување тела Христовог, као и вешто изграђене мале преграде на њеним странама за чување реликвија. Такође је израдио и проповедаоницу на колицима, која је била прекрасна и осликана светим причама”.
Из путописа Вилхелма од Рубрука сазнајемо још неке појединости из занимљиве биографије златара Гијома. „Он је по рођењу Парижанин, чије је име Букје и син је Лорена Букјеа. Мисли да има брата на Великом мосту (у Паризу) по имену Роже Букје”.
Нешто доцније, говорећи о породици монголског владара Мангуа (1251-1259), чија је мајка била хришћанка, фламански духовник наводи још неколико занимљивих података о мајстору Гијому. Нагласивши да је био роб мајке великог кана, он објашњава како се златар из Париза обрео у далеком Каракоруму. „Један од канове браће по оцу ухватио је мајстора Гијома у Угарској, у граду званом Београд (Белеграве), у којем је епископ био Норманђанин из Белвила поред Руана. У исто време ухватио је и епископовог нећака, кога сам видео у Каракоруму. Он је дао мајстора Гијома Мангуовој мајци јер га је она за то свесрдно молила. После њене смрти мајстор Гијом прешао је у власништво Арабуке, најмлађег брата по мајци кана Мангуа”.
Вилхелм од Рубрука веома је подробно описао и чудо златарске вештине и средњовековне механике које је париски мајстор пројектовао и израдио за великог кана: „На улазу у дворац, мајстор Гијом направио је за кана велико сребрно дрво, у чијем су подножју четири сребрна лава. Сваки лав имао је цев из које је истицало кобиље млеко. Унутар стабла четири цеви пружале су се до врха дрвета, где су им се крајеви савијали надоле, а над сваком од њих налазила се позлаћена змија, чији су репови били омотани око стабла. Из једне од тих цеви истицало је вино, из друге каркосмос, то јест прочишћено кобиље млеко, из треће боал, пиће од меда, а из четврте пиринчана медовина звана терацина. Свака од цеви имала је подножју дрвета сребрну посуду како би примила течност. На самом врху дрвета мајстор Гијом је израдио анђела с трубом. Испод дрвета направио је крипту у којој је могао да се сакрије човек и цев која је кроз средину дрвета сезала до анђела. Првобитно је направио мехове, али они нису довољно потискивали ваздух. Изван дворца налазила се просторија у којој се чува пиће, а слуге чекају приправне да га наточе када чују да анђео затруби. И тако, кад количина пића опадне, главни слуга моли анђела да затруби. Кад то чује човек скривен у крипти, он из све снаге дуне у цев која сеже до анђела, а овај, приневши инструмент устима, затруби веома гласно. Кад слуге у остави чују трубу сваки сипа своје пиће у одговарајућу цев и оно тече до за то припремљених судова, одакле пехарници точе пиће и носе га по двору људима и женама.”

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

nastavak;

Počalji od ka5an taj Pet Jan 30, 2009 9:05 am

Монголи у Београду
Запажања Вилхелма Рубрука о католицима у Каракоруму откривају занимљиве податке о становништву Угарске у 13. веку. Може се приметити да је у земљама под скиптром угарског краља живео и известан број странаца дошљака. Додуше, не знамо ништа одређено о друштвеном положају Гијомовог таста, који је у Угарску дошао из Лорена, као и поменутог Енглеза. Они су у новој отаџбини засновали своје породице, а њихова деца у монголском ропству у Каракоруму сачували су језик родитеља, говорећи га течно као и мађарски. Епископ Београда 1241. године био је пореклом из Нормандије, из места Белвил у близини Руана. Вероватно је стигао у Београд много пре монголске најезде - пошто је с њим у том тренутку била и његова породица - заједно са златаром Гијомом Букјеом. Није претерано рећи да се у земљи угарског краља нашла једна мала колонија житеља из западне Европе.
Гијом Букје био је рођени Парижанин и очигледно да за тринаест година проведених у монголском ропству није имао никаквих веза са својом породицом у домовини. Никад нећемо сазнати како је он стигао у Београд. Сматра се да је то било време великог утицаја француског језика и готске уметности у Угарској, па није искључено да су свештеници са собом доводили и поједине уметнике. Можда је поменути Норманђанин, београдски епископ, са собом довео Гијома Букјеа, врсног мајстора у изради црквених сасуда, реликвијара, иконица, распећа и других сличних предмета у „француском стилу”.
Ова кратка и по много чему јединствена вест о Београду у време татарске најезде на Европу (1241-1242), у којој је нарочито страдала Угарска, долази до нас на врло необичан и заобилазан начин. Сачувана је у путопису редовника који је у далеком Каракоруму 1254. године срео донедавног житеља тврђаве на ушћу Саве у Дунав. Вести о последицама монголске најезде која је прилично неочекивано задесила и ужаснула Европу врло су оскудне и делимичне. Података о тадашњој судбини Београда једноставно нема. У дугој историји града управо је 13. век, када се налазио под влашћу Угарске, био је једно од најтамнијих раздобља.
Да ли се ово обавештење из путописа Вилхелма од Рубрука може протумачити као назнака да су Монголи освојили Београд? Или је, можда, град одолео захваљујући јаким бедемима, а - као што то обично бива у сличним муњевитим нападима - ухваћени су они који су се затекли ван зидина, на отвореном.
У нападу на Русију страдали су многи градови. Рјазањ је заузет и уништен на самом крају 1237. године, а становништво побијено. Владимир и Суздаљ доживели су исту судбину у фебруару 1238. године, а Новгород су спасле пролећне поплаве које су околину града претвориле у непроходну мочвару. У децембру 1240. године Кијев је потпуно уништен, а грађани посечени. Када је шест година касније фрањевац Јован ди Плано Карпини на свом путу према престоници великог кана прошао кроз Кијев, људске кости још су лежале свуда по рушевинама града. У средњој Европи градови који су се одлучно бранили успели су да одоле нападу, поготово ако су се Монголи журили. Тако се сачувао Вроцлав, па чак и Лигниц, у чијој је близини 9. априла 1241. године пољско-немачка војска, ојачана Тевтонцима и темпларима, као и чешким одредима, практично збрисана у судару с монголским коњаницима. Монголи су после битке, као знак победе, послали у Каракорум девет џакова ушију које су одсекли са тела убијених. Шлезија је била потпуно опустошена. У Азији су Монголи освојили многе велике градове, као што су, на пример, Самарканд и Бухара. Древни Багдад заузели су после дуже опсаде, у фебруару 1258. године, а становништво су у знак одмазде масакрирали. У сваком случају, снага Монгола лежала је у њиховој великој покретљивости и брзини којом су прелазили огромна растојања. Ниједан од коњаничких народа који су из средње Азије плавили Европу и Блиски исток није био вичан вештини израде опсадних справа. Вероватно су управо стога настојали да, у областима које су пустошили, заробе и поштеде живот занатлијама.
Да ли су, дакле, Монголи у време своје најезде на Европу (1241-1242) имали времена и посебног разлога да опседају и заузимају Београд остаје питање без сигурног одговора. Како је мајстор Гијом Букје заробљен не знамо и по свој прилици никада нећемо ни сазнати. Међутим, поуздано знамо да је овај златар из Париза - који је извесно време у другој четвртини 13. столећа био становник Београда - својом вештином релативно брзо себи и својој породици обезбедио добар живот у Каракоруму о чему сведоче бројни детаљи у путопису Вилхелма од Рубрука.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin

Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od MustraBecka taj Pet Mar 06, 2009 9:17 am

Kako su se osnivale i "množile" škole po Srbiji

Prva osnovna škola u Srbiji osnovana je 1806. godine u Smederevu.
Ukazom Ministarstva prosvete, 1868 godine, uveden je pravopis Vuka S. Karadžića u sve škole u Srbiji .Već 1818. godine osnovana je prva jevrejska škola u Srbiji , 1825 . godine grčka , a 1826. godine i prva turska škola .
U periodu 1806-1813 . godine počela je sa radom tzv. Velika škola u Beogradu, koja je prestala sa radom 1812. godine, da bi 1833. godine bila prebačena u Kragujevac, a onda Zakonom o velikoj školi , 1863 . godine ustanovljeno je njeno sedište u Beogradu. Zakonom o osnivanju beogradskog univerziteta 1905 . godine prestala je da postoji Velika škola u Beogradu.
Prvi sistematizovani podaci o broju svih škola i učenika pojavljuju se osnivanjem statističke službnje 1862. godine,
Aranžmanom o manjinskim školama s Rumunijom, donetim 1927. godine rumunskoj nacionalnoj manjini u Banatu omogućena je nastava na maternjem jeziku.
Zakon o višim ženskim školama donet je 1863. godine , a prvu privatnu žensku školu osnovala je u Beogradu porodica Špaček 1853. godine.
1952. godine uvedeno je obavezno osmogodišnje obrazovanje u Srbiji na osnovu Opšteg zakona o školstvu.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Pet Mar 06, 2009 9:20 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od MustraBecka taj Pet Mar 06, 2009 9:19 am

Koliko bi danas koštala automobilska tablica sa jednocifrenom oznakom „1“ ?

Prvi automobil je u Srbiju stigao iz Austrougarske 3. aprila 1903. godine, a proizveden je u fabrici ``Neseldorf``. Imao je registarski broj 1, a Ministarstvo narodne privrede izdavalo je šoferske dozvole.
Već 1908. godine Ministarstvo vojno kupilo je deset teretnih automobila marke ``Arbenc`` u Cirihu. Dve godine nakon toga uvodi se taksi služba, a prvo taksi vozilo s taksimetrom bilo je postavljeno između hotela ``Moskva`` i hotela ``Balkan``.
Godine 1912. u Beogradu je organizovan autobuski prevoz na relaciji od Kalemegdana do Topovskih šuma, autobusima marke ``Laurin-Kleman``.
Prva šoferska škola otvorena je 1910. godine u Beogradu.
Prve benzinske stanice postavljene su kod kafane ``Topola`` u Beogradu.
Već 1918. godine počela je masovna upotreba motornih vozila u gradskim komunalnim službama. Godine 1921. doneta je i prva uredba koja propisuje: da šoferi ne mogu biti mlađi od 21 godine, da nisu bili osuđivani, da nisu alkoholičari, da imaju položen šoferski ispit, da je automobil komisijski pregledan (s odobrenjem za upotrebu) i da ima tablice propisanih dimenzija.


avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od MustraBecka taj Pet Mar 06, 2009 9:22 am

Kako je jezdio ``Gvozdeni put i parovoz`` kroz Srbiju

Prvu zvaničnu ideju o građenju železnice na tlu Kneževine Srbije dao je daleke 1837. Miloš Obrenović, a objavio ju je peštanski ``Serbski narodni list``, u članku pod naslovom ``Gvozdeni put i parovoz``. Ovo se zbilo svega 12 godina nakon izgradnje i puštanja u saobraćaj prve pruge (1825) na tlu Engleske.
Izgradnja prvih pruga u Kraljevini Srbiji otpočela je 28 godina kasnije od izgradnje u Vojvodini, odnosno 10 godina od izgradnje na Kosovu i Metohiji. Prva pruga izgrađena je 1884, od Beograda do Niša, u dužini od 243 kilometra, i bila je vezana za prugu Subotica–Novi Sad–Zemun. Dve godine kasnije završena je pruga od Niša do Vranja, a spajanje s prugom do Soluna izvršeno je izgradnjom pruge od Vranja do Ristovca, 1888. Iste godine izgrađena je pruga od Pirota do Caribroda, tako da je Srbija izvršila povezivanje svoje železnice sa železničkim mrežama Austrougarske, Bugarske i Turske.
U Vojvodini je nastavljeno širenje mreže pruga izgradnjom više manjih deonica, a već 1891. godine železnička mreža Kraljevine Srbije povezana je sa Zagrebom, izgradnjom deonice od Zemuna preko Rume do Šida.
Do 1890. godine, na teritoriji današnje Srbije bilo je izgrađeno 2263 km pruga, od čega 2180 km pruga širokog koloseka i 83 km uzanog koloseka.
Godine 1889. na železničkoj mreži Kraljevine Srbije raspolagalo se sa 35 lokomotiva, od čega je za mešovitu službu bilo namenjeno 12, za teretne vozove 11, za brze vozove 8 i za manevar 4 lokomotive. U 1893. godini, na prugama Kraljevine Srbije bilo je 93 putničkih kola, 36 prtljažnih i 983 teretnih kola. Već u 1914. godini bilo je 117 lokomotiva za normalan kolosek i 50 lokomotiva za uzani kolosek.
Početkom 1960. raspolagalo se sa 502 parne lokomotive, ali nije bilo niti jedne s dizel vučom.
Prvi voz sa električnom vučom prošao je prugama Srbije u maju 1970. godine, na relaciji Beograd–Zagreb. Godine 2003. železnica koristi 232 dizel lokomotive, 170 električnih i svega 3 parne lokomotive, praktično muzejske vrednosti.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od MustraBecka taj Pet Mar 06, 2009 9:23 am

(1838-1916) Nikola Spasić, trgovac i veliki srpski zadužbinar

Nikola Spasić je roden 2.novembra 1838 godine u Beogradu, kao najstarije dete poznatog beogradskog trgovca Spase Stojanovića.
Deda Nikole Spasića, Stojan je oko 1807 godine došao sa celom porodicom iz južne Srbije.Kao najstarije dete Nikola se upisao ne tek osnovan Licej, gde završava prvi razred, ali je ubrzo bio primoran da napusti školu i počne da radi najpre kao voskar, a zatim i licitar.
Ubrzo prelazi kod strica Tase, u bakalnicu na reci Savi, a zatim u košarsku radnju gde izucava i opančarski zanat.Počinje da se bavi trgovinom platna i prerađene kože.
Nikola je potpuno bio predan radu i kući, iako ni u jednom braku nije imao dece.U kafane nije zalazio,a retko kad i u šetnje sa poslovnim prijateljima.Spasić je za života bio predsednik Berze, predsednik Prometne banke i član Upravnog odbora Narodne banke.
Nikola Spasić je umro 28.novembra 1916 godine na Krfu. Supruga Naka ga prenosi u Srbiju 1923 godine i sahranjuje u crkvi na Topčiderskom groblju,koju je kao svoju zadužbinu podigao još mnogo pre početka balkanskih ratova.
Još davne 1912 godine, Nikola Spasić, veletrgovac iz Beograda, zaveštao je srpskom narodu svoju imovinu u privredne i dobrotvorne svrhe.Ta imovina imala je u to vreme vrednost gotovo kao cela Nobelova fodacija.

KBC "Zvezdara", je osnovan 1935 godine, kao Gradska bolnica, zahvaljujući zadužbini Nikole Spasića
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od MustraBecka taj Pet Mar 06, 2009 9:25 am

Nikad više neću čitati Voltera !

Kao student Nikola Tesla je obilazio biblioteke, tražio u njima razne knjige, čitao ih i tako obogaćivao svoje znanje. Bio je neobično istrajan u čitanju svakog dela koje bi počeo da čita. Događalo se da neko delo ne bi pobudilo interesovanje kod Tesle ni posle dvadesetak-tridesetak pročitanih stranica. Ali on ne bi odustajao od toga da delo pročita. Tako je jednom počeo da čita dela francuskog pisca Voltera. Videvši da ih ima mnogo, Tesla se prosto zaprepastio.

Po njegovim rečima, ovaj slavni Francuz napisao je stotinu velikih knjiga, pijući dnevno po sedamdeset dve šoljice crne kafe. Navikao da svaki posao izvede do kraja, Tesla je, kad je već počeo da čita Volterova dela, pročitao sve knjige ovog pisca, od prve do poslednje. Ali, iako je Volter čuveni pisac, Tesli se ovo čitanje nije naročito svidelo. Kad je završio sa čitanjem, njemu je laknulo i tada je sa zadovoljstvom rekao sam sebi: "Nikad više".
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od MustraBecka taj Pet Mar 06, 2009 9:27 am

Od kada Srbi glasaju na izborima i – kako su i za koga glasali ?

Demokratija u Srbiji ima dugu tradiciju.
Prvi izbori, istini za volju samo kao početne forme savremenih izbora, održavani su u prvoj polovini XIX veka.
Pored izabranih predstavnika naroda, u radu skupštine učestvovali su mitropolit i vladike, okružni i sredski načelnici, kao i druga lica na položajima u državnoj upravi, kojima je pravo učešća dato odlukom Kneza ili Vlade o sazivanju skupštine.
Sam čin izbora imao je po mnogo čemu početničke osobenosti - glasalo se javno, aklamacijom, uglavnom je jedan birač glasao za sve članove domaćinstva.

A za koga su glasali, šta je bilo u „ponudi“ ?
Pa, prilikom proglašenja nezavisnosti Srbije, 1878. godine, u zemlji su već delovale tri jake političke partije: liberalna, narodnjačka i radikalna.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od MustraBecka taj Pet Mar 06, 2009 9:28 am

Ko je pre sto godina mogao da glasa u Srbiji, a ko na to nije mogao ni da pomisli ?

Izborno pravo u Srbiji, početkom prošlog veka imali su samo muškarci (navršena 21. godina), i to samo oni koji su plaćali određeni godišnji iznos poreza.

Pravo glasa nisu imali:

* Žene
* Oficiri, podoficiri i vojnici
* Lica na robiji
* Lica osuđena na gubitak časnih prava i
* Lica pod starateljstvom

Biračko telo činilo je jedva 25% od ukupnog broja stanovnika.
Tek posle Drugog svetskog rata izborno pravo je postalo opšte za sve punoletne građane, uključujući i žene.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 31, 2009 9:41 am

Калефи, најстарија београдска породица!

Радња деда-стрица у центру Београда, отворена 1903. године

Непосредан повод за причу која следи угнездио се у уводном делу једне друге повести. Реч је о тексту „Историја моје породице” коју је у „Годишњаку града Београда”, књига LI/2004, објавио Марко Д. Леко, потомак једне од најстаријих београдских породица. У њему, у том делу приче, господин Леко господствено је исписао и ове редове:
„Важно је истаћи да ми нисмо најстарија београдска породица чији потомци и данас живе у Београду. Колико је мени познато, најстарија београдска породица је породица Калеф. Они у Београду обитавају непрекидно три стотине година. Данас у Београду живи потомак те породице, госпођа Бреда Калеф, примадона опере београдског Народног позоришта...”
Дакле, ово је повест о најстаријој београдској породици, оној у којој су на ушћу двају река, један за другим, живели: отац, деда, прадеда, чукундеда, наврдеда, аскурђел, курђел, курлебало, сукордов, сурдепач, бела пчела, парђипан, ожмикур, курајбер, сакајтов, бели орао... Стари називи за претке које данас ретки потомци умеју без замуцкивања да понове.
А где сместити Бреду Калеф, последњег живог потомка Калефа у Белом граду?
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 31, 2009 9:42 am

Оснивачи Толеда

Име Калеф помиње се још у Старом завету, у време кад је Мојсије на Синајској гори примао Десет божјих заповести, а један од дванаесторице које је послао да истраже Хананску или „обећану” земљу био је - Калеб, односно Калеф. После је историја кренула својим током. Део Јевреја, Сефарди, настанио се у Шпанији (Сефард је, иначе, хебрејско име за Шпанију) и у хиљадугодишњој повести одиграо важну улогу у повести Иберијског полуострва. Ту су, у средњој Шпанији, основали и град Толедо, својевремено - од 1087. до 1560. године - престоницу уједињених краљевина Леона и Кастиље. У данашњем Музеју сефардских Јевреја у Толеду чува се податак да су управо Калефи основали град.
После скоро десет векова, инквизиција их је, 1492. године, прогнала с тла Шпаније и поново су кренули у потрагу за својим местом под Сунцем. Као веште занатлије, зналце многих језика и непревазиђене трговце, у Отоманској империји примили су их раширених руку. Солун је постао седиште најбројније сефардске заједнице, а шпанске избеглице убрзо су своје општине основале и по целом Балканском полуострву.
Наравно да ни Београд није био на крај света, напротив. Трагове њиховог вековног присуства на овим просторима, међутим, прилично је тешко тачно документовати. И то из, бар, два разлога. Један је што је култура Сефарда увек била усмена, никад писана. Док су Ашкенази, Јевреји са севера Европе, били мајстори писане речи, њихови рођаци Сефарди били су велики приповедачи који су стотинама година, још од протеривања из Шпаније, с колена на колено преносили народне умотворине и песме, наравно и приче које би с поуздањем потврђивале њихово трајање на одређеним местима.
Али, већина сефардских Јевреја који су живели на Балкану побијена је током Другог светског рата, па је и читаво усмено благо које су створили ишчезло заједно с њима. Остали су тек бледи трагови.

Слева надесно: Јаковљева жена Ленка; Бредина и Матилдина прабака по оцу Матилда
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 31, 2009 9:43 am

Гробље, најопипљивији сведок

Наша позната оперска певачица, мецосопран завидне међународне каријере, Бреда Калеф, са сестром Лидијом (Матилдом), данас је последња од Калефових у Београду. Пребира по сећању и ретким писаним траговима о повести своје породице у нашем главном граду и каже:
„Много сећања, али и докумената, нестало је нестанком двадесет и шест чланова моје породице у Другом светском рату. Преживеле смо само сестра и ја. Ипак, знам да је најстарији писани траг Калефа у Београду из 1800. године. То је гроб, камени саркофаг, с именом Еве Калеф. Тада је гробље било на данашњем Ташмајдану одакле су јеврејски гробови пребачени на Јеврејско гробље и ту је, нажалост, најопипљивија историја моје породице.
Међутим, неки посредни докази потврђују да је породица Калеф дошла у Београд пре више од 300 година. Углавном су били трговци, имали су банке и радње, али не и земљу јер им није било дозвољено да буду земљопоседници. То им је одобрио тек краљ Александар Карађорђевић и, у знак захвалности, касније је подигнута шума у најлепшем делу Израела, на путу од Тел Авива према Јерусалиму, која носи његово име.
Калефи, као и највећи део Јевреја, живели су на сиромашном Дорћолу, око данашње Јеврејске улице. Сматрало се да је неко успео тек кад је подигао кућу изнад Душанове улице, настанио се - што би се рекло - у кругу „двојке”. Моја сестра и ја рођене смо у Јовановој улици број 3, потврда да су моји припадали имућнијем слоју грађанства. У Јеврејском историјском музеју сазнала сам да ми је прадеда био Самуел...
Иначе, у крштеници мог оца Аврама, као и у мојој, пише да смо Срби јеврејске вероисповести. Додуше, баба Мазал - најстарија жена трговац на Балкану - била је ортодоксна и веома је држала до вере и обичаја, као и деда Нисим, али мој отац већ није био такав. Рецимо, пошто у Београду није било кошер ресторана, моја баба никад није отишла у кафану. Али, и мој отац и мој деда, као и неки други преци за које се зна да су гинули у ратовима за Србију, били су истинске српске патриоте.
С друге стране, свака јеврејска породица била је обавезна да месечно даје одређену суму у фонд који је постојао при Јеврејској општини за помоћ сиромашним Јеврејима. Ако се има у виду да овакво правило постоји и у Кумранским записима, не чуди што Јевреји нису пропали, а све до пре шездесетак година нису имали ни своју државу. Јеврејска општина у Београду била је средиште друштвеног живота, и ја се сећам да су ту долазили и припадници других вера. На пример, чест гост била је и велика глумица Жанка Стокић...”

Викица Калеф, Ленка Кон и Ленка Калеф (слева надесно); Естира и Салом Русо, убијени на београдском Сајмишту
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 31, 2009 9:47 am

Како сам добила име
Потоња судбина породице Калеф у Београду можда се понајбоље огледа у судбини саме Бреде којој је, иначе, право име било Рахел, Рахел Калеф. У својим сећањима на детињство и ратне дане исписала је и ове редове:
„Рођена сам у породици која је традицију јеврејске вере и живљења строго поштовала. Детињство ми је протекло у радости, слози и љубави. Нажалост, 1941. године, кад сам имала десет година, тамни облаци надвили су се над мојом породицом. Сви способни мушкарци, одмах по уласку окупатора у Београд, покупљени су у такозване радне бригаде за Јевреје. Првоформирана бригада, у којој су били сви моји, до последњег је убијена. Остале су жене и деца, незаштићени и као такви лак плен окупатора.
Мој отац и бака смештени су у Јеврејску болницу, јер ми је отац био у инвалидским колицима а бака већ у поодмаклим годинама. Из ове болнице одведени су специјалним возилима с гасним коморама и од тада им се губи траг за сва времена. Кућу су нам окупатори запечатили са свим стварима, тако да смо остали на улици без ичега, наравно и без средстава за живот.
Сестра и ја склоњене смо на периферију Београда. У прво време криле смо се у Кошутњаку, да би нас касније прихватиле часне сестре католичког манастира на Бановом брду. Нашу судбину испричале су свом старешини, жупнику Андреји Тумпеју, једном предивном племенитом човеку који нас је прихватио, набавио лажна документа и на тај начин спасао. Захваљујући тим документима могле смо да се упишемо у школу и укључимо у нормалан живот јер нас тамо нико није познавао.
Тада се нисам звала Бреда Калеф. Моје право име било је Рахел Калеф, а с лажним документима постала сам Бреда Ограјеншек, незаконито дете, избеглица из Словеније. Под овим именом уписана сам у редовну школу на Бановом брду...
Како нам је боравиште на тавану било близу чукаричке железничке станице, ноћу сам одлазила да крадем угаљ из вагона упркос томе што су их чували немачки војници... Одлазила сам и чамцем преко Саве, на Аду Циганлију, да скупљам суво грање за огрев. На реци сам била сведок језивих призора, јер су низ воду пловили унакажени лешеви. И, које ли ироније, ја сам их бројала, не помишљајући да се међу њима налазио и неко од мојих најближих.
У суседству је становао један мајстор који је у граду имао ташнерску радионицу с продавницом. Једног дана сам се усудила да га посетим и замолим да ме прими на занат како бих могла нешто да зарадим. Одмеравао ме је од главе до пете, гледао детиње ручице, танке мршаве ноге, нешто се мргодио, вртео главом и на крају ме ипак примио. Од тада је мој дан изгледао овако: рано устајање како бих могла да заузмем ред за следовање проје, затим пешачење пругом уског колосека, која је ишла од Чукарице према граду, до локала у коме сам учила занат и радила; по завршетку посла хитро натраг како бих могла да стигнем на поподневну школску наставу.
Страшна судбина задесила је Чукарицу за време савезничког бомбардовања. Бачене су „тепих бомбе” које су сравниле зграде у делу изнад хиподрома. Сестра и ја смо у последњем тренутку утрчале у један ров који је, након пада бомбе, био делимично затрпан тако да смо успеле да се извучемо с лакшим повредама...
Кад је Београд коначно ослобођен, вратиле смо се у нашу празну кућу коју су Немци опљачкали. Од читаве куће добиле смо на коришћење само две просторије. И даље смо живеле тешко. Никаквих прихода ни помоћи није било...”
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 31, 2009 9:47 am

Медаља праведника
У овом сетном путовању кроз прошлост Бреда Калеф напомиње да је име задржала у знак поштовања према жупнику који је спасао и сестру и њу, тако да њено пуно име данас гласи: Рахел Бреда Калеф-Симоновић. И не само то. Уз помоћ расположиве документације успела је да издејствује да јерусалимски Музеј сећања Јад Вашем додели Андреји Тумпеју у јеврејском свету врло цењену Медаљу праведника која је посмртно уручена његовим рођацима.
На улазу у Јеврејско гробље наша саговорница нам показује велики споменик с именима погинулих у ратовима за Србију. Међу њима су и Калефови. Мало ниже је и спомен-плоча с именима свих страдалих у Другом светском рату, а између мноштва гробова - нажалост, многи запуштени, иако је Бреда неколико њих обновила - с натписима, на хебрејском и на (искључиво) српској ћирилици, који сведоче о многовеком земаљском трајању Калефових у Београду.
Кћи Бреде Калеф и архитекте Банета Симоновића је Симонида, некадашњи новинар у „Политици”, а данас саветник канадске владе у Торонту. С децом је, ипак, често у Београду, код родитеља, али и као предавач на неким овдашњим универзитетима. Дуга нит Калефових на овим просторима као да спрема пређу за неко ново ткање.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od MustraBecka taj Ned Maj 10, 2009 4:19 am

Baš nekako u vreme kad je koka–kola pobedila sok od maline, a „big mek“ pljeskavicu, počele su da nestaju autentične balkanske kafane. Ne treba, međutim, zaboraviti da je kafana jedna od bitnijih srpskih institucija sa dugom i zanimljivom istorijom.

Pripoveda se da je Beograd prvu kafanu dobio pre Beča i Pariza. Kafana je na Balkan stigla kao sastavni deo kulturnog prtljaga muslimanskog sveta. Prve kafane nastaju u Meki tokom 15. veka, a već oko 1522. godine, prema tvrdnjama dr Vidoja Golubovića, Turci u jednoj zgradi na Dorćolu otvaraju kafanu. U početku se u kafanama služila samo kafa i ne zna se sigurno kako su ondašnje kafane izgledale. Otvarane su u glavnim ulicama, pored dućana i hanova, a pretpostavlja se da se nisu mnogo razlikovale od trošnih i nahereih okolnih kuća.

Do kafane se uspinjalo rasklimatanim drvenim stepenicama. Nije bilo stolova i stolica, postojali su minderluci pokriveni ćilimima. Prostor u kafani bio je takav da čovek prosečne visine nije mogao da se uspravi, navodi putopisac Keper, opisujući dorćolsku kafanu "Crni orao", iz sredine 18. veka.

Postojao je običaj da gost koji već sedi u kafani, kad primeti da u kafanu ulazi neko poznat vikne „džaba“. To je značilo da obavezno časti gosta koji ulazi u kafanu. Svako drugačije ponašanje smatrano je krajnje neuviđavnim i nepristojnim.

Kafana je bila stecište svakakvog sveta. Bila je „univerzitet za jedan peni“, ali i prihvatilište za beskućnike, boeme, umetnike, intelektualce, studente, secikese, prostitutke ...

Mada je kafana dugo bila zabranjena zona za uzorne žene, sastavi deo ponude mnogih kafana bile su plesačice. Njihov zadatak bio je da bude libido posetilaca i podgrevaju atmosferu. Kafana je bila neka vrsta slobodne teritorije na kojoj je mnogo toga bilo dozvoljeno. Ne čudi zato što su goste uveseljavali i mnogi mladi momci slobodnijeg ponašanja.

Hroničari su zabeležili i pokušaje borbe s prostitucijom. Knez Miloš se borio na svoj način protiv bluda. Izdao je naredbu da se „te nesrećnice dave bacanjem u Savu“. Ista sudbina bila je namenjena i podvodačima. Ovakvi postupci ipak nisu obeshrabrili praktikante najstarijeg zanata na svetu.

Kafane su bile i svojevrsna radna soba mnogih pisaca, u njima su održavane sednice Narodne skupštine, uređivane novine, osnivane političke partije… Kafana je literatura koja ne laže, pisao je, izgleda s punim opravdanjem, Stanislav Vinaver.

Najzaslužnije za buđenje noćnog života, koji je u 18. i 19. veku uglavnom bio nepoznata odrednica - bile su kafane. U Beogradu je sredinom 19. veka izdata naredba da se građanstvo može zadržavati u kafanama do 23 sata. Vlasnici su bili dužni da svako veče upale fenjer pred kafanom u 22 sata.

Stare beogradske kafane su svojim duhom ušle i u mit; poput „Dardanela“, kafane srušene 1902. godine. Na ruševinama ove kafane izgrađen je Narodni muzej u Beogradu. „Dardaneli“ su bili kultno mesto boema, glumaca, književnika.Tu su redovno svraćali Đura Jakšić, Bransilav Nušić, Stevan Sremac i njegovi đaci. Pripoveda se da je Sremca posebno nerviralo što njegovi đaci iz gimnazije dolaze u kafanu, pa je jednom od đaka rekao - Slušaj, Jovanoviću, moraćemo ili ja ili ti da promenimo lokal!

Beogradske kafane su poprimile evropski izgled posle oslobođenja od Turaka. U njima su se održavali i balovi, koncerti, pozorišne predstave. Prva projekcija filma u Beogradu 1896. godine bila je u kafani.
Vremenom je, usled prodora kafića i noćnih klubova, stara srpska kafana izgublia svoj značaj i šarm. Televizija je zamenila “ognjište” i postala mesto okupljanja. U kafićima se danas više jede i pije, sklapaju se poslovni dogovori, a sve manje se druži.

Proročki stoga zvuče reći Stanislava Vinavera napisane pre Drugog svetskog rata. “Ulica još nije ubila kafanu. Taj će dan doći. Sve će postati jedna gorostasna kafana, sa šetalištima, terasama, muzikama, spomenicima, basenima mirisa, železnicama, stanicama za jelo, kinematografskim platnima usred cveća, venaca i drveća, oglasima i literaturama, koje vise iznad kuća, …i čovekom, koji sebe više ne traži sam, jer je svugde — svugde..."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od MustraBecka taj Sre Jun 17, 2009 7:07 am

- Zapis o fotografiji -



Tek pokošen travnjak. Park u Johanesburgu, 1946. godine.
Pred nama je istorija koja će zauvek ostati u fragmentima. Njihova Kraljevska Visočanstva sede na travi.
Kneginja Olga ima oboren pogled i vidi godine koje su iza nje. Lice Kneza Pavla je u polusenci, čini se ozaren nečim, njegove misli su negde daleko. Blago su nagnuti jedan prema drugom.
Dodatno su ih povezale godine izgnanstva u Africi i, nostalgija.
Ono što sad vidimo i čujemo je elegija.
Da, prinčevi mogu biti kao svi ljudi.
Obično ih zamišljamo krute, ponosne, nama daleke.
Ova fotografija nam govori o egzilu, koji je za ovo dvoje ljudi bio izlaz iz istorije.
Kneginja je i zabrinuta. Knez je obasjan verom.
«Lepota će spasiti svet», kazao je Dostojevski.
Knez Pavle je preživeo udes svog života zahvaljujući lepoti koju je stvorila ljudska ruka.
Taj prefinjeni aristokrata je sedam godina živeo u Africi bez slika svojih omiljenih slikara. Bez slika u Belom dvoru Nikole Pusena, Gaspara Digea, El Greka, Ticijana, Kloda Lorena, Ežena Delakroa, bez svog porcelana iz Manufakture u Sevru... Bez slika iz svog Muzeja u Beogradu i svog dvorca na Brdu kod Kranja... Bez remek dela kojima se divio u muzejima širom Evrope, onih u Firenci, Minhenu, Beču, Parizu, Londonu...
Ali, ipak, na ovoj izuzetnoj fotografiji, dato nam je da razumemo: Knez Pavle je imao svoj Imaginarni muzej, sličan onome o kome je pisao Andre Malro.
I u njemu je srpski Knez boravio kad god bi se uželeo slobode.
Njegovi engleski čuvari ga u tome nisu mogli sprečiti.
Eto, ni jedna od kneževih fotografija nije dirljivija od ove.
Govori nam o njegovoj duši.
«Besmrtna priča, to je jedino priča o besmrtnom», napisao je Jovan Dučić.
Ovo je potresna fotografija, ali i utešna.
Lepota je besmrtna.
(Autor, Miodrag Janković)
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od MustraBecka taj Sre Jun 17, 2009 7:50 am

Mikrofon kao svedok istorije


Predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije Milan Stojadinović sa članovima svog kabineta

Da li je kralj Aleksandar govorio „beogradskim“ ili „cetinjskim“ akcentom, manje je važno od činjenice da je ostao sačuvan samo jedan snimak njegovog glasa, kada je na proputovanju po balkanskim zemljama avgusta 1934. godine u Sofiji otpozdravio bugarskom caru i carici na srpskom i bugarskom jeziku.

Spretni gimnazijalac
Domaća radiofonija, nažalost, ima malo sačuvanih tonskih zapisa koji spadaju u kategoriju govorne istorije, nastalih pre II svetskog rata. Kratak pregled bi izgledao ovako.
Čehoslovaci snimaju ceo govor dr Milana Stojadinovića predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije u Pragu na sahrani Tomasa Masarika 1937. godine. Takođe, snimaju na gramofonske ploče i emituju reportažu u trajanju od 45 minuta sa dočeka jugoslovenskih sokola na Desetom sveslovenskom sletu u Pragu i Bratislavi 1938. Domaćin general Miloš Žag u emotivnom govoru punom bratske ljubavi za jugoslovenski narod, pozdravlja na srpskom jugoslovensku vojnu delegaciju, a odgovara mu general Kukavičić. Na kraju reportaže uzbudljivo deluju reči omladinke Jovanke Jovanović iz Zemuna koja preko radija pozdravlja domovinu „iz zlatne Prahe“ i poziva svoje mlade drugove češke sokole „da dođu u našu zemlju 1941. godine kada će se kod nas održati sledeći sokolski slet.“
Slučajno u jednoj beogradskoj porodici ostaje sačuvana gramofonska ploča govora Dragiše Cvetkovića, predsednika Vlade, prilikom obeležavanja godišnjice sporazuma sa Hrvatima“ iz 1940. godine.
Nemci stavljaju na gramofonske ploče ceo događaj potpisivanja Trojnog pakta Vlade Cvetković - Maček u Beču 25. marta 194l. Evo dela govora Dragiše Cvetkovića koji počinje rečima: „Za nas je najvažniji cilj da obezbedimo mir i sigurnost Jugoslavije...“
Ađutant kneza Pavla, major Peca Pomorišac pred mikrofonom opisuje šta se dogodilo u noći između 26. i 27. marta u Dvorskom vozu 1941. godine, kada prati Kneza do Brda kod Kranja. Pomorišac kaže: „U Zagrebu, došao je u voz šef stanice i predao mi telegram iz Beograda ovakve sadržine: „Kralj je preuzeo svu vlast u svoje ruke. Mandat za sastav Vlade poverio je đeneralu Simoviću. Dvorski voz sa Knezom Pavlom da se vrati u Beograd.“
Gimnazijalac Zoran Manojlović na aparatu za narezivanje zvuka, vlasništvo njegovog oca dr Koste Manojlovića, muzikologa, snima 27. marta 1941. godine, proglas Kralja Petra II koji preko beogradskog radija čita kapetan Jakov Jovović: „Odlučio sam da uzmem u svoje ruke kraljevsku vlast. Namesnici koji su razumeli opravdanost moje odluke, sami su podneli ostavke...“. Na istim talasima Manojlović snima i govor patrijarha Gavrila Dožića koji pozdravlja pučiste i mladog kralja Petra.
Ali ovaj gimnazijalac čini još jednu uslugu našoj govornoj istoriji. On snima 5. aprila Radio postaju glavnog ustaškog stana koja kao Radio Donau svoj program emituje iz Beča. Spiker kaže: „...Hrvati, za konačan čin oslobođenja hrvatske domovine ispod tuđinskog srbijanskog jarma, te za uspostavu nezavisne i samostalne Hrvatske države na cijelom povjesnom području od Mure do Drine, od Dunava do sinjeg Jadranskog mora.“
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od MustraBecka taj Sre Jun 17, 2009 7:51 am

Aprilski haos

Pukovnik Žarko Popović, vojni ataše Kraljevine Jugoslavije u Moskvi 1941. ispričao je u mikrofon istoričaru Dragoslavu Đorđeviću svoje razgovore sa Staljinom u Kremlju u noći između 5. i 6. aprila, kada je trebalo da bude potpisan ugovor o vojnoj saradnji između Kraljevine Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Josif Visarionovič pred zoru doznaje za Hitlerov govor kojim on objavljuje rat Jugoslaviji: „Staljin je svečano potpisivanje, pa čak i ručak na koji je bio pozvao sve Jugoslovene koji su prisustvovali prijemu noću 5. i 6. aprila 1941. potpuno izigrao. Sledećeg dana 7. aprila primljeni smo vrlo hladno i odmah nam je rečeno da sovjetski komesarijat za narodnu odbranu nema pojma o isporuci nekog oružja Jugoslaviji...“
Radio Zagreb snimio je 10. aprila 1941. poglavnika Slavka Kvaternika koji proglašava Nezavisnu državu Hrvatsku.
Nemci objavljuju rat i bombarduju Beograd 6. aprila, 1941, dr Zlatomir Kecmanović: „Stanovali smo tada u Molerovoj. Čim smo čuli sirene strčali smo u podrum onako u dugačkim košuljama, pidžame iz dva dela se nisu nosile. Kada smo posle prvog udara izašli iz podruma, videli smo neverovatnu sliku. Na kući nije bilo krova, a svi ragastoli na prozorima su bili izvaljeni. Ali jednu sliku pamtiću celog života. Kada smo izašli na ulicu ispred kuće ležao je naš mlekadžija iz sela u okolini Beograda koji nam je svako jutro donosio mleko. Bomba je udarila posred njegovih kola sa kantama . U beloj tekućini mleka ležali su on i njegov konj. U onom haosu dva dana niko se nije setio da izmesti leševe. Tako su se ljudi i konji raspadali na ulicama Beograda.“
A pilot poručnik Ženja Rupnik 15. aprila nalazi se sa svojom letačkom grupom na aerodromu u Nikšiću dan pred potpisivanje kapitulacije: „Jedini avioni koji su bili sposobni da polete bile su „Savoje“. Rasulo na aerodromu, i tu se stvorila velika gužva u kojoj su se članovi Vlade svađali ko će se ukrcati u malobrojne avione za Grčku, svedoči Rupnik“.
Major Nikola Kosić bio je zarobljen 25. aprila 1941. i sa grupom oficira transportovan je za Nemačku: „Već smo se u tom furgonu posvađali ko je kriv za poraz , govori Kosić sa magnetofonske trake. „Vi pučisti ste krivi za ovaj slom, i tako je raskol trajao među nama sve do kraja zarobljeništva, dok se posle kapitulacije Nemačke nismo razišli svako na svoju stranu.“
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od MustraBecka taj Sre Jun 17, 2009 7:53 am

Burna proleća

Opet mart, ali 1999. godine. I opet bombardovanje. Vuk Bojović, veoma slikovito opisuje bombardovanje na primeru svojih životinja iz Zoološkog vrta u Beogradu. „Kada životinje čuju zvuk sirene, ako je vreme parenja, gube libido, pada im erekcija. Gledao sam juče pastuva zebre, na zvuk sirene kleca mu koleno i ćorak. Malo se oporavi i krene opet, ono pukne bomba....“
Mart i april nastavili su da nas bombarduju događajima koji će ubeležiti istorija. „Govori da bih te video“, ostalo je od mudrog Sokrata, ali usudio bih se da kažem da osim marta i aprila prema našoj go-vornoj istoriji, ni ostali meseci nisu bili manje izdašni neprijatnim događajima. U našem slučaju, čini se nije pitanje meseca, već umemo li da slušamo poruke istorije. Evo primera.
Profesor Radoje Knežević ministar Dvora u izbegličkoj vladi u Londonu, idejni organizator vojnog udara 27. marta, u svom opširnom predavanju na „Srpskom radio programu „Nikole Kosića u Milvokiju 1956. godine, rekao je i ovo: „Jedan srpski prvak iz Čikaga, rodom iz zapadnih krajeva, zatražio je pre desetak godina da mu navedem jedan, ali vredan razlog zbog koga bi trebalo da on i Srbi iz njegovog kraja budu za Jugoslaviju. Odgovorio sam mu otprilike ovako: „ Ja sam se rodio u selu Stragarima, negde na drumu između Topole i Kragujevca, to je oblast na koju ne polaže pravo niko od naših suseda. Ma koliko malena bila buduća Srbija u slučaju da se raspadne Jugoslavija, siguran sam da će moje selo biti u Srbiji, ali nisam siguran da će vaše selo biti u Srbiji. Ja sam za Jugoslaviju gospodine, zato da bi moje selo i vaše selo bili u istoj državi.“
Knežević kao da je naslućivao šta će nam neki mart ili april u budućnosti doneti. Da li će to biti i kraj ovih burnih događaja?! Videćemo. Tu je govorna istorija da pamti „pokradeno pamćenje“.
Samo je jedno sigurno: u ovom vrtlogu balkanskih zbivanja, u odnosu na tu 1941. bar digitalni zapisi tona i slike danas neće zatajiti. Tehnika će uraditi svoje, bolje i preciznije nego ikad.
Ali za ljude „proizvođače“ istorije bar ovde na Balkanu, nisam siguran da će odoleti svim iskušenjima pred kojima nas život raspinje.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srpske Istorijske zanimljivosti

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu