Poslednje putovanje Isidore Sekulić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Poslednje putovanje Isidore Sekulić

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 31, 2009 2:10 am

IMALA je 67 godina kada su joj, početkom novembra 1944. godine krasnoarmejci ušli u kuću, na Topčiderskom brdu (Miodraga Davidovića 70, potom Vase Pelagića). Front se od Beograda pomerio prema Sremu. Nemci su se grčevito borili, ali ih je srpska mladež potisla što dalje od prestonice.
Krasnoarmejci su banuli u njen dom jednog hladnog kišovitog novembra, a to je prema Isidorinom kazivanju izgledalo ovako:
"Spazih kroz prozor kako baštenskom stazom dolaze tri krasnoarmejca, neobični, umorni, bledi, u zavojima. Nevesela poseta... Traže prenoćište, za noć, dve, pa će dalje. Pokazujem im šta imam, samo jedan otoman, i sa sasvim nedovoljnim prekrivačima. Kao u jedan glas me prekinuše. - Pa mi ćemo u predsoblju, na podu spavati! Sedite, odmorite se, skuvaću čaj, popušite cigaretu, i onda neka jedan od vas pođe da u susedstvu pronađe prenoćište u postelji za dvojicu bar. Zgrčili se kao što se čovek grči u tuđoj kući. Ćute. Srču čaj... prokisli, malokrvni, slabo odeveni... Oficir skida pelerinu i neki kaputić, vidim odomaćuje se. Veša odelo i jednako mrmlja: "Možemo tu, na podu, biće dobro. Mrmljam i ja sebi: Da dam i krevet, kuda ću ja... Oko ponoći legnem i ja. Legnem, i ne spavam..."
Već 3. decembra 1944. godine Komanda grada Beograda izdaje joj potvrdu: "Zabranjuje se konačenje, ulaženje i sve druge smetnje u stanu književnice Isidore Sekulić. Upozoravaju se svi vojnici NOV (Narodnooslobodilačke vojske) da se strogo pridržavaju ove naredbe".
NEŠTO ranije dirnula ju je vest da ju je ugledni arheolog i istoričar Nikola Vulić, redovni član Srpske akademije nauka, predložio za redovnog člana:
"Gđa Sekulić je najdarovitija i najobrazovanija žena u našoj književnosti.
Ona je naš najsjajniji putopisac.
Kao pripovedač gđa Sekulić može se meriti s našim najboljim piscima tog roda.
Raznovrsnost književnog rada gđe Sekulić izaziva divljenje. Gospođa Isidora Sekulić već je više godina naš dopisnik. Ona u punoj meri zaslužuje unapređenje u redovne članove."
Da nova, partizanska vlast drži posebno do nje pokazuje i njeno angažovanje prilikom osnivanja udruženja pisaca, po ugledu na sovjetske pisce. Naime, poslednjeg dana 1944. godine, 31. decembra (nedelja) sastali su se, u prostorijama Srpske književne zadruge, pozvani pisci koji za vreme rata nisu sarađivali sa Nemcima ili četnicima - došli su Marko Ristić, Dušan Matić, Radovan Zogović, Miloš Moskovljević, Božidar Kovačević, Veljko Petrović, Eli Finci, ali i Ivo Andrić, dok su prisutni obavešteni da je Isidora bolesna... Međutim, ona je ipak izabrana za prvog predsednika Udruženja pisaca Srbije - Jovan Popović je biran za potpredsednika, a za sekretara
Oskar Davičo. U sud časti birani su Marko Ristić, Đuro Gavela, Jelena Bilbija, Eli Finci i Milan Dedinac.
Iako je formalno čelna ličnost Udruženja, tu novu organizaciju spisatelja vode Jovan Popović i Davičo, jer ona živi povučeno, na Topčiderskom brdu, nema prevoza, teško joj je da dođe do grada, mada joj Zogović nudi da joj po potrebi pošalje vojnika sa džipom. Tu privilegiju koristi Andrić, do koga je takođe novoj vlasti veoma stalo, ali ga je zbog toga čaršija "uzela na zub".
Tih prvih posleratnih meseci, početkom 1945. godine, iz rata stižu mladi intelektualci koji su golobradi otišli u rat i sada nastavljaju započete studije. Oni se zanimaju za literaturu i neki od njih našli su put do Isidorinog poverenja. Među njima su, između ostalih, Dejan Medaković, Borislav Mihailović Mihiz, Živorad Stojković, Miodrag Pavlović, Eli Finci, Vladeta Jerotić, Miroslav Belović... Obično su je posećivali, povremeno, četvrtkom i pio se čaj od nane, lipe... ono do čega se moglo u nemaštini doći.
OBRADOVALA se pismu koje joj je stiglo iz preka, iz Sremskih Karlovaca, od profesora Vase Stajića, dragog prijatelja kod koga je volela između dva rata da ode u posetu i odšeta do Stražilova ili posedi u vladičanskoj bašti... Odgovorila mu je na Božić, 7. januara 1945. godine:
"Teško mi je kazati Vam pravu reč u pravom stilu: kao brat rođeni ste se javili odnekud iz svetlosti posle našeg teškog beogradskog mraka. Ja sam, da tako kažem, opustošena: mogu verovati i biti sigurna samo u neke savremenike. Milo mi je što sam stigla da Vam to kažem po ljudskoj, a ne po anđeoskoj pošti... Ovde se pričale istine i neistine o vama kao tamo o nama.
Sad više ne pucaju ni Nemci, ni Rusi, ni Englezi. Trebalo bi da se preslišam još jedared da li sam sve naređala: ko sve nije pucao na nas i bombama nas gađao. Da ću u stare dane na front, i protrčavati ulicama pod punom artiljerijskom vatrom, to nisam mogla ranije misliti.
Vi ste mi poslali toliko novca da me je sramota i da sam u neprilici kako prema njima da se odnosim, toliko ih je (Stajić je kao levo orijentisani intelektualac, učesnik narodnooslobodilačke borbe, bio veoma poštovan i kao takav došao je na čelo Matice srpske). Zahvaljujem za srdačno starenje... Tako sam se bila naučila da mogu i kad nemam. Sad treba još da kažem da ću, ako bude mira kakvog-takvog početi zarađivati, i da ću opet, iz svojih snaga i truda što mi treba... Kao što ne slutite pošto je sutra jedna cepanica, tako ne slutim, nisam slutila, da ćete mi poslati toliko novaca da kupim nekoliko cepanica, i da mi još puno ostane... Hvala vam srdačno i za brigu i za prijateljstvo i bratsko sećanje..."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje putovanje Isidore Sekulić

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 31, 2009 2:11 am

Isidora Sekulić je samo jednu godinu starija od Stajića, ali su njihovi odnosi bili krajnje prijateljski, a ovo pismo poslala je po kuriru Jovana Popovića, koji joj je poruku sa novcem od Stajića i doneo. Ona će u pismu zamoliti da prenese pozdrav još jednom novosadskom profesoru sa kojim se između dva rata dopisivala - Mladenu Leskovcu.
Leskovcu će 13. aprila 1945. godine uputiti pismo u kome će slikovito opisati atmosferu u kojoj živi i radi - pašće u oči da je prihvatila novu leksiku koju je inaugurisala nova vlast:
"Zahvaljujem vam mnogo na sećanju i na pismu. Bila sam uvek uverena da ste se i za vreme naše potpune razlike sećali. To važi i za gospodina Vasu Stajića, i molim vas odmah da njega i njegovu drugaricu pozdravite najsrdačnije. To važi i za vašu drugaricu. Vi sad valjda počinjete novu seriju zajedničkih života: kao istinski drugovi i drugarice. Ja se ne šalim kad ovo pišem. Ima nešto vrlo jako i vrlo slobodno u odnosu drugova..."
Ona se raduje povratku života u Vojvodini, onog normalnog i što se vraća život u Maticu srpsku, a onda kaže:
"Volela bih mnogo, kao nekada, načiniti o Uskrsu izlet do Karlovaca i Fruške gore, i videti tada i Novi Sad i moje malobrojne znance i prijatelje u njemu. Zbilja!... Mi smo ovde sklopili Udruženje književnika i pokušavamo neke forme za rad, ali sve još nije ukalupljeno, i kroz sve se još pomalja rat, nediferencirane funkcije, mnogo vulgarnih briga za život. Naročito je pomena dostojno da smo književnici bez hartije. Već pišemo na poleđini starih rukopisa, pisama, makulature... Proleće nam sad malo maskira porušeni Beograd. Vi ga, Beograd, niste nikako videli otkada je težak invalid sa svakovrsnim bombama u srcu. Bar ga možemo očistiti i popatositi! Izgledao bi onda kao stara tuina, a ne kao nanosi od izvrnutih utroba. Teška impresija. Moja najmilija ulica, Miloša Velikog, nema dobru kuću... Proleće je tu, bašte ucvetale, jorgovan miriše, božuri brekću, a u travi, kao retko kad, puno cvetića, belih i žutih. Mi na brdu ne pešačimo badava, čeka nas gore bezmalo drugi svet.
Dovršavam "Vladiku Rada" i teško će mi biti rastati se od njega. Kad bude gotov, naći ću mu trista zamerki; ovako razgovaram s njim prijateljski, i formalno ga vidim pred sobom, vidim kako se čudi što ga ponovo vraćamo u telo i u sve njegove nevolje s Turcima, s Austrijom. I kažem mu: Vladiko, Turaka više nema u Evropi, Austrija više neće biti u Zadru i u Kotoru, samo "Gorski vijenac" ostade, i miriše u njemu jezik kao šuma i pod njom đurđevak i ciklamen. I sad da završim na đurđevku i ciklamenu. Ostajte dobro u znaku proleća i obnove..."
NA jednom od tih predratnih papira, onih drugih, sudskih, na kojima
se testamenti pišu, Isidora otvara dušu, popunjavajuću upitnik, radi evidencije koju stvara nova vlast o čelnim ličnostima srpske kulture. Svojeručno ćirilicom piše da je rođena 17. februara 1877. u Mošorinu (Bačka), udata je Stremnicki i udova je, srpske je narodnosti, završila je osnovnu i srednju školu, zatim višu pedagošku (matematički odsek), potom univerzitet (kao privatni slušalac), i to uporednu književnost, a kao zanimanje upisala je: književni rad; nastavnik srednje škole, rad u Leksikografskom odseku Akademije nauka. Kao godinu kada je počela sa javni radom navela je 1909. ("sa sporadičnim ranijim publikacijama, godina mi nepoznata"), a za vreme Drugog svetskog rata veli da je davala privatne časove iz stranih jezika, da je u mladosti bila pod jakim uticajem ruske književnosti, a u poznim godinama sve se više vezivala za zapadnoevropsku književnost.
Na pitanje koja su joj dela prevođena i na koje jezike, Isidora je kratko odgovorila: "Beznačajni podaci: Slovenci su u dva maha preveli po jedan kratak esej. U Americi, ne znam više u kojem dnevnom listu, preštampan na našem jeziku jedan kratak esej". Kaže da govori francuski, engleski, ruski, nemački i italijanski jezik, da je putovala u Francusku, Englesku, Nemačku, Italiju ("sa ponovljenim bavljenjem, dužim i kraćim - Rusija, sa vrlo krtkim - Švajcarska i Norveška, sa kratkim boravkom"). I dodaje:
"Kao član jedne delegacije (ne znam koje godine), na Univerzitetu u Lajpcigu održala jedno predavanje o srpskj modernoj književnosti. Na internacionalnom kongresu Saveza žena govorila o stranim jezicima".
Veli i da je napisala devet knjiga i da je prevele više knjiga sa engleskog, nemačkog i ruskog jezika (Emerson, E. A. Po, O. Vajld, Gete, Keler, Grim, Dostojevski...). A na pitanje koji su prikazi, članci, kritike, studije i njoj napisane odgovara:
"Po principu svoga života da sa svojim savremenicima, najbližim rođacima čoveka, ostanem u moralnom odnosu do groba - nikada nisam čitala nijedan redak ni pogrda, ni pohvala o sebi..."
Ona se te 1945. godine sva posvetila pisanju monografije o Njegošu, o vladiki Radu, kako ga je iz milošte zvala. A to proleće proteklo je u znaku novih romana Ive Andrića - on je veoma agilan u javnom životu - stiže na književne večeri širom zemlje, putuje u Bugarsku, potom i u Rusiju, postao je narodni poslanik u Sarajevu. U Beogradu se često viđa sa Zogovićem i Đilasom, a u Bosni sa Rodoljubom Čolakovićem.

Na Isidorinu adresu stiže pošiljka - roman "Na drini ćuprija", upravo objavljen, sa posvetom:
"Azija u mojoj duši - M. Bares.
Gđi Isidori Sekulić
sa zahvalnim sećanjem
i dobrim željama..."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje putovanje Isidore Sekulić

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 31, 2009 2:12 am

Mladen Leskovac iz Novog Sada povremeno Isidori šalje "hartiju i pisaljke i indigo", a ona mu se zahvaljuje:
"Kako ste tako lepo pogodili asortiman..."
I dodaje aktuelna događanja među piscima:
"Ovde su bugarski književnici. Znate, naravno, a znate i da će za dan-dva biti kod vas. I to je problem: niti jedno drugom znamo jezik, niti poznajemo književnost. Balkan je tragičan još od Vizantije, koja nam je svima u krvi. Krv u krvi. Grci, međutim, kao da nam i nisu zemljaci. Rumuni su drski da nam okreću leđa. Albanija je muzej preistorijskih stvari, zasada bar još. Mi i Bugari šalimo se na kulturnom polju..."
Leskovac joj nudi da knjigu o Njegošu objavi u Novom Sadu, kod Matice srpske - nudi joj i avans... A ona će na to:
"Dug je ono što neću i nemam. Celog života se uvrćem kao živa riba bačena na žar, samo da nemadnem duga. Sama sam, nema ko da preuzme moju obavezu, ako umrem. I isterala sam da živim bez duga... To je povelika knjiga, i nije u seriji onoga što se izdaje..."
Predviđa, međutim, da će konačnu verziju rukopisa završiti do kraja 1945. godine.
Njeni ispisnici među piscima su se proredili: Jovan Dučić je umro 1943. u Americi, Milan Grol je u Londonu, u emigraciji, i najavljuje povratak u zemlju, u Londonu su Slobodan Jovanović i Miloš Crnjanski, Rastko Petrović je ostao u Americi, Bogdan Popović je umro krajem 1944. godine, ali neki pisci su dobili i lepa nameštenja - Marko Ristić je tog leta otputovao u Pariz, za ambasadora, Veljko Petrović je postao upravnik Narodnog muzeja, Milan Dedinac je postao glavni urednik "Politike", Ivo Andrić je žitelj Sarajeva (konači u hotelu "Evropa"), ali svraća i u Beograd; poslao joj je "Izabrane pripovetke", kao sećanje, kako kaže, na Sarajevo.
Žali se bliskim prijateljima na život na Topčiderskom brdu, na daljinu od grada u kome nema prevoza:
"Brdo - to je sada tundra i pustinja... Kao da je doba Miloša Obrenovića..."
Kaže Leskovcu na početku zime 1945. godine:
"Ponekad je sasvim neverovatno kako se ljudstvo poprimitivilo, kako nekoliko godina varvarstva mogu uništiti stoleća, kako džunglu treba krčiti u svemu. Sada je osam uveče, peć se davno ugasila, jer nemam dovoljno goriva, ja drhćem, i vidim da ću skapati u nekom logoru neminovno. Ne što sam nešto skrivila, i što me sud osudio, nego što je to imanentno u stvarima takvima kakvima jesu, i ne može drukčije biti. Mrtvački sanduk, pokrov, sveća, taljige da me odnesu - toliko rekvizita nema i to ne može biti za jedan leš, čak tamo do general-majstora valjda..."
Leskovcu se dalje žali na Veljka Petrovića, sa kojim se vazda, još od početka dvadesetih godina "nosi", po prečanskoj liniji:
"Veljko Petrović i ja, nas dvoje koji se ne bismo mogli složiti nad formulom 2 puta 2 jeste četiri..."
Izabrana je na Prvom kongresu Saveza književnika Jugoslavije za potpredsednika - čelna ličnost je Ivo
Andrić, a ona je potpredsednik zajedno sa Krležom, Otonom Zupančičem, Radovanom Zogovićem, Isakom Samokovlijom i Blažom Koneskim. Vera Zogović, supruga Radovanova, koja rukovodi izdavačkim preduzećem "Kultura" daje joj poslove - lektoriše prevedene knjige, mahom sa ruskog jezika i na taj način obezbeđuje joj izvesne novce. Mada, i dalje veoma drži do svog "asketskog temperamenta i morala, i discipline u radu". Počeo je da izlazi i "Letopis Matice srpske", pa prvi književni časopis u jugoslovenskoj prestonici - "Naša književnost", ali je u poslednjem trenutku intervenisao Jovan Popović, zbog ono - srpska... Na Savindan, 27. januara piše Leskovcu:
"Valjda prvi Sveti Sava kao radni dan! Ni u Londonu nije bio tako siv... To s obzirom na datum koji gore vidim... Ima ljudi koji kažu da je sveska 'Letopisa' bolja od sveske 'Naše književnosti'. Ja mislim da su obe hladne, nekomunikativne..."
ČEŠĆE, jednom nedeljno, dolaze joj na Brdo, na razgovor Mihiz, Dejan Medaković, Žika Stojković, koji beleži na parčetu papira njenu meditaciju:
"Melanholija je pola duše... Poljaci, jedino oni žive za svoju romantiku, jesu najistaknutiji romantičari... Moj muž, Poljak Stremnicki, kipteo je od besa kad sam ja u učenju poljskog naglašavala po ruskom. Za mene je brak imao smisla jedino radi dece, a kako ja nisam mogla zbog svoje bolesti imati dece - udala sam se za Stremnickog, jer je on bio blizu smrti i jer je to od njega radi trebalo..."
Ovo je retka ispovest Isidore o svome bračnom životu - tu temu je izbegavala. A onda Stojković beleži njenu opservaciju o diplomatiji:
"Diplomatija je najodvratnija stvar na svetu. Jedan umetnik inteligentan, pametan i, naročito ozbiljan čovek ne može biti diplomata. Svu ovu diplomatsku igru ne treba shvatiti tako ozbiljnom kao što ona danas izgleda. Rata neće biti, bar za nekoliko godina..."
U jednom od susreta ona je nametnula temu: "Individualnost i čovečnost". Po Medakoviću, "čovečnost je poštovanje svake ličnosti". Isidora, pak, smatra da je neophodan "sklad ličnosti sa zajednicom - ličnost mora biti, osećati se i raditi kao deo zajednice, uključujući se u život zajednice, a s druge strane, zajednica mora priznati razliku ličnosti, kvalitet, sposobnost". Isidora veli da "masu nije poznavao ni Marks ni Engels, masu je poznavao Šekspir". Zanimljivo je njeno sećanje na prvu posetu Krleže njenom domu: primetio je da joj je upaljeno kandilo usred dana i zapitao je da li ona prima crkvu? Odgovorila je, kaže: "Da, primam svaku crkvu jer je to jedino mestu u kome nema ni šporeta, ni nužnika, ni kreveta, ničeg od telesnih potreba..." A što se kandila tiče, kazala mu je da je to pagan u njoj koji ga pali, da uživa u plamenu kandila, da je taj plamen nosi "sa mislima možda i pračoveku koji je živeo pored vatre". Krleža joj ni na jedno ni na drugo nije pokušao da odgovori, niti da "ironiše".
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje putovanje Isidore Sekulić

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 31, 2009 2:13 am

KAD stigne do grada, Isidora odlazi u Akademiju nauka, gde se najčešće sreće sa Aleksandrom Belićem (zidove njenog doma krase tri Belićeva akvarela koja je dobila na poklon od velikog lingviste), a potom obiđe čitaonicu u Britanskom savetu, gde pozajmljuje novine, pre svega literarne dodatke. Pomno prati anglosaksonsku književnost i o tome obaveštava naše čitaoce preko "Letopisa" uglavnom. Svraća i u francusku čitaonicu, uzima časopise i uredno ih vraća. Nešto od tih novina doturi, na pozajmicu i Leskovcu, pa mu jednom prilikom piše:
"Na pošti su me sa dva-tri pitanja pitali: šta je unutra, kakve su to štampane stvari? I čeprkao je jedan u otvorenoj strani kese, i, dakako, nazreo tekstove koje mu nikoje čeprkanje nije moglo pročitati..."
U pismima Leskovčevim iz Novog Sada ima i poneka intriga iz novosadske čaršije. Ona mu kaže da ne brine:
"Za pismo sa ogovaranjem - ne brinite. Ja svaku cedulju uništavam... A u ogovaranju je bilo istine: to su ti koji uvek s torbama (praznim) putuju u goste i u nadleštva, i mahom se s punim vraćaju. I to je način života, čovečna stvar. I sve je u redu..."
Kad joj je Leskovac nagovestio da će možda putovati u Englesku, u London, ona mu daje savet:
"A kad jedared odete u Britiš mjuseum, pođite rano, budite u devet pred kapijicom i čuvarima u cilindru, i uletite prvi i sedite na mesto Di ilevn, D eleven (jedanaest), to je moje mesto, uvek isto, mesecima i mesecima. Englez vam, ako ste dete duha i knjige, iznajmljuje mesto rado i bez kirije. Tamo je bio moj raj, sa knjigama i sa mislima, i kad sednete, pomenite me s kapom u ruci kao na parastosu..."
BILA je srećna kad su joj uveli telefon, zahvaljujući intervenciji akademika Siniše Stankovića (uglednog naučnika-biologa, ali i predsednika Prezidijuma Narodne skupštine Srbije). Javlja se Vasi Stajiću, u Sremske Karlovce:
"Htela bih jednog majskog dana do Karlovaca. Volim da vidim to istorijsko naše selo kad se okreči, i izbaci maketu pod prolećnje sunce..." U jednom drugom pismu Stajiću kaže:
"U Novi Sad ne želim dolaziti sve dotle dok ne bude železnice, i ja ne mognem, slobodno, putovati sama i kako mi je prijatno, ili kako me moja nužda goni na trpljenje i pretrpljenje. Da drugi čita moj tekst, dok sam živa, ne bih htela. Ja za svoj tekst imam svoju intonaciju..."
Čita prevod Tolstojevog romana "Ana Karenjina", lektoriše, "da bi nešto zaradila", i primećuje - "šta tu sve ima i nema!"
Svetislavu B. Cvijanoviću, čuvenom knjižaru i izdavaču između dva svetska rata, odanom prijatelju u čiji je dom rado svraćala i bila primana kao rod, krajem maja 1946. piše:
"Hvala što ste se javili. Uvek je prijatno čuti vaš uvek isti prijateljski glas. Prođem nekada blizu vas, pa ne svratim. Uvek je nešto prešnije... Šta radite?...
U leto 1946. prvi put počela je da koristi usluge taksija, ali se kući vraćala peške, kako bi uštedela izdatke za automobil... A taksi-automobili su bili, kako je jednom prilikom kazala - drpavi...
Kaže Leskovcu:
"Kad mi opet budete pisali, a vrućina još bude trajala, počnite pismo: Zar vi još niste umrli?"
Bila je u jesen 1946. godine, u oktobru, u Novom Sadu - držala je predavanje o "Ani Karenjinoj", o Tolstoju i njegovom velikom delu. A po povratku kući pričala je o utiscima - nije bila zadovoljna svojim predavanjem, ali ni publikom koju nije poznavala. Ustala je rano i krenula u Beograd fijakerom do železničke stanice.
"Kočijaš je bio vojvođanski pošten. Htela sam da platim: `Platili su, gospoja.` Srbijanac bi bio racionalan u takvom slučaju..."
Kada je krajem godine u Novom Sadu otvorena izložba slika Milana Konjovića - iako je kupila autobusku kartu, nije otputovala. Nije se osećala zdravo.
ZANIMLJIVO je u to vreme njeno druženje sa Verom Zogović, suprugom Zogovićevom. Sačuvano je petnaestak njenih pisama upućenih Zogovićevoj ženi. Ona joj tepa - Vera-veverica:
"Imate zube kao onaj mali glodarčić... lunoški osmeh preko lica, i one knjižurine oko vas gipke i tanke, to je kao ogromni, bogati rep veverice koji je formalno zaogrće. Eto vam portre!...", kaže u pismu od 28. novembra 1946. godine i nastavlja:
"U poslu sam... Nauživa se čovek slatkog čekanja i fantaziranja, i jednog dana mu lepo sklizne s leđa taj teret i varka koji se zove sreća... Možda je ovo pesimizam, i ja treba da idem u aps..."
Najradije piše pisma Leskovcu, u Novi Sad - on je delikatan u komunikaciji i ne libi se da mu otvori dušu:
"Hvala Gospodu što mi je život težak, trudan i otrovan. Poći ću u smrt istrošena i iskidana, neću umreti kao brav... Ide Božić: dobro je te je Dikens napisao duše-priče, 'Božićne priče'. I, da nisam prodala klavir, mogla bih svirati divnu Čajkovskovu poemu `Kad je Hristos bio dete...` Svako vam dobro od Boga."
Drži, veoma, do hrišćanskih praznika, do pravoslavlja - obeležava svoju slavu Svetog Nikolu, a na početku 1947. godine Leskovcu se javlja:
"Pišem vam na sam Božić, što je toliko kao da sam došla da vam čestitam praznik, i da s vama zajedno malo ne dam da se zbriše i ta intimnost jednog svakogodišnjeg lepog trenutka... Ove godine više nije došlo do izraza ništa slično - u prošlogodišnjoj božićnoj 'Politici' ja sam jedina ispisala reč `Božić`, i mitropolit mi je pismom zahvalio na tome. Ove godine ni ja nisam pomenula Božić..."
Zahvalna je Veri Zogović što joj redovno plaća lektorisanje knjige za "Kulturu". Kaže joj:
"Ružna stvar, taj novac. Vi ste mi u dva maha poslali cveće, i to je, prema novcu, visoka kategorija stvari. Mnogo sam se obradovala. Čudno su, zumbuli i magnolije, preminuli kod mene. Zumbul se sušio i žuteo i ostao do kraja ceo, kao mumija. Magnolija, odjedared, srušila se..."
Žali se da joj ponekad dođe bolest, malaksalost... Nagovara Veru da krenu na put, negde, ona i da povede obavezno Zogovića - "da tamo, gde bilo, proživite proleće, koje ove godine hoće, izgleda, da bude dugačko i svetlo i puno talenata"."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje putovanje Isidore Sekulić

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 31, 2009 2:13 am

U NOVOM Sadu preminuo je Vasa Stajić, za kojeg je tvrdila da je bio "predstavnik i duhovno svedočanstvo vitalne Vojvodine", "prvorazredni javni radnik, pisac i čovek".
Piše 17. maja 1947. godine Mladenu Leskovcu, pa između ostalog i sledeće:
"Ja autobiografije ne volim, ne volim ni one engleske koje su takođe sasvim specifične. Juče sam - spremajući se za smrt - izgorela nekoliko pisama Milana Rakića i sasvim pokojnog Disa. Otac moj nije ni otvorene karte nas balavaca, moga brata i mene, čitao. 'Trebalo je da si pročitao, i da si nam javio to i to'. 'Ne čitam tuđa pisma.' Ja sam dete svoga oca po svemu. Ne volim tuđ nos gde mu mesto nije; ne vidim smisao, a vidim odvratnost da čovek pred grobom žuri da još poslednji put nasiti jezik ogovaranjima i indiskretnostima... Smrt je ćutanje; pred smrt treba ćutati..."
Iako govori o tome da ne voli pisma, ona piše najčešće duga, ispovedna pisma i ona, u stvari, na posredan način otkrivaju njenu ličnost.
U jednom od tih pisama Leskovcu ona kaže da bi Biblioteci Matice srpske poklonila svoju biblioteku i sve hartije koje nije spalila, ali bi poklonila i nameštaj, kao što je pisaći sto, orman za knjige, pet kožnih stolica, zidni sat, tri originalne slike vojvođanskih slikara (Ivana Radovića i Zore Petrović). (Tu odluku, međutim, u svojoj poslednjoj volji će izmeniti - biblioteku će zaveštati Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu, kao i nameštaj sa slikama i zidni sat...)
Ministarstvo prosvete Narodne Republike Srbije dodeliće Isidori u jesen 1947. godine nagradu za književnost u iznosu od 20.000 dinara (nagrađeni su i Milan Bogdanović, Oskar Davičo, Čedomir Minderović, Velibor Gligorić, Dušan Kostić, Gvido Tartalja, Bogdan Čiplić i Jelena Bilbija???). Obradovala se kada joj je Vera Zogović poklonila celokupno izdanje Šelija, sa slikom njegovog groba iz 1853. godine (a izdanje je iz 1862. godine) pa ga sad "kao luda" neprestano čita.
Neprekidno misli na smrt i ne krije kada najbližim prijateljima kaže:
"Jedva čekam da umrem, da se to svrši, da ostavim i ovog Šelija, i sve ostalo..."
Sve slabije vidi, a obraduju je ptice koje sleću u njenu baštu, njihov crkvut je oraspoloži.
Šalje pozdrave Veri Zogović na Zlatiboru, gde se oporavlja od bolesti. Želi joj brz oporavak. Treba da se raduje životu, a ona ustaje u četiri sata ujutru i "zaviruje šta su noć i sinoćnje zalivanje produkovali", pa, veli, "porazgovaram naročito sa "poniženima i uvređenima", s krivima, kržljavima i teško borbenima, stavim ruku nad oči i odmerim koliko sunce, usijano sunce još ima da počuči iza Topovskih šuma, i mislim, mislim o predviđenom i nepredviđenom za taj dan, o jednolikom programu i o gostima u taj program".
Videla je u pozorištu "Otela" Šekspirovog, a u glavnoj ulozi Raša Plaović - u Narodno pozorište ju je odvezao i dovezao šofer "Kulture" i ona Zagovićki piše:
"Šoferu sam dala ono što bih dala i taksi-šoferu,
a on me je iznenadio: izvadio knjigu, i ponudio me da zapišem svotu u bilans preduzeća. Nisam učinila, i ne znam da li sam dobro postupila, ali mi se takva praksa čini vrlo pravilna i odlično vaspitna: što dalje od novca koji direktno u šaku pada i glupo zaslepljuje i opasno zavarava. Hvala vam na usluzi - bilo bi teško vraćati se peške na Brdo, jer je predstava dodirnula i noć..."
Zamara je leto u Beogradu, sparina, žega - Beograd živi od ekstrema, kaže. Zabavlja se čitanjem Bajrona... Kaže Leskovcu:
"U vezi sa idenjem u smrt - nedavno sam videla umiranje jednog intelektualca, koji nikada nije mislio na smrt, nikada je nije pominjao: umirao je, i umro, kao životinja, u animalnom strahu do kraja svestan od onoga na što treba misliti koliko i na život. Sram je i stid da čovek umire kao vo koga vuku za konopac u smrt! Pfuj! Svima kukavicama! I mizerije su svi oni koji ni toliko religije nemaju da znaju da moraju umreti. Ne znaju, glupaci, dok ih za jaku ne potegne!"
"... Štampanje knjige čeka takođe - sem hartije - hladnije dane. Volela bih da još pitam u 'Kulturi' da li mogu pomoći s hartijom, ili možda i sa štampanjem - ali i to se odlaže, jer je Bukvalno ceo Beograd na letovanju i blagovanju. Niko nije otišao da uz promenu okolnosti uživi u sebi potrebu učenja i studije; bukvalno dremaju i brekću u vodi i na suhu. Retko se kad sećam perioda kad je ceo Beograd vešao mozak o klin tako kao sada... Juče sam ušla, u varoši, s namerom da posmotrim, u jedan dosta skup restoran, i ostala tamo dobar sat. Šteta što ne smem o tome napisati zapis ili reportažu ili hroniku. 'I što se više menja, sve je više jedno isto.' Atmosfera, maniri i nemaniri, javno i tajno, novac i primena, ljudi i žene, smisao mnogih butelja i jakih cigara, fiziognomije, odnos bogatih i prodavanih - kao u nekom francuskom romanu pre osamdeset godina. Jer to je bio oduvek beogradski luksuz i šik i viša klasa: imitacija Francuske od pre osamdeset godina.
Ostajte zbogom, s pozdravom..."
Stojković, ljut i razočaran u sve i svašta, napustio je prestonicu i otišao za učitelja u Novo Selo na planini Goč, pošta Vrnjačka Banja.
Javlja se pismom, 27. septembra 1947. godine, Veri Zogović:
"... Tražila sam vas telefonom u dva maha, da vam zahvalim za sve dobrote, vrlo srdačno. Zapanjili ste se kad ste videli moju hartiju: ni riba ni meso; s jedne strane muzika, s druge strane muzika, s druge literatura - pa ste mi i hartije poslali. Eto, ne izlazim iz položaja da primam što nisam zaradila!
Molim vas ovo: kad neko devojče iz 'Kulture' prekuca nekoliko mojih listića, učinite uslugu, pošaljite mi to, prilikom. Ja ne prevodim s lista u mašinu, nego pravim koncept olovkom, popravim, i tek onda štampam - ali, imaće ovde-onde ponešto da se zameni preciznijim, srpskijim... Druga stvar: ja kucam samo u jednom primerku... Kucati sa kopijom, zametnije je; troši više hartije i indigo hartije..."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje putovanje Isidore Sekulić

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 31, 2009 2:14 am

PIŠE da je jesen stigla, cvetova u bašti je sve manje, suvog lišća sve više. U drugom pismu, na početku zime, zahvaljuje se što joj je Vera Zogović poslala masnu boju i četke, i Adolfa molera da joj okreči vrata, i napominje: "Njegov veliki imenjak, Hitler, ako se ne varam, bio je takođe moler... Obojeno je izgrebeno mesto na vratima, osušilo se, ne gledam više oljuštenu dasku oko brave".
Kad dospe i siđe u varoš, svrati na kafu u "Mažestik" ili u "Moskvu" - tu obično i zakazuje sastanke sa preostalim prijateljima. A i njih je sve manje. One najbliže poziva da dođu, da svrate na Svetog Nikolu. U navečerje Badnjeg dana 1948. godine piše Mladenu Leskovcu:
"Sutra je Badnje veče. Ja tada, kao moji prapreci neznabošci, iznosim na drum večeru kurjaku, i činim neke napore da sagledam pretka u dubokoj prošlosti, ili da se dam sagledati od njega. Žižak od kandila na Badnje veče meni je čudesan signal... Pozdravite sutra naveče od mene vašu porodicu; i čuvajte u sebi i u njima tajnu jedne čudesne svetske tradicije koja će možda opet jedared ujediniti svet... Zima je, svirepo hladno. Ja još dva do tri puta dnevno dobijam i jezu. U postelju metnem termofor - i to me seća običaja u hladnoj, vlažnoj Engleskoj - ugrejem se, ali onda me zagrli nesanica. Doduše, pravim tada leksikografske studije... Kako ludo volim leksikografiju! O Vukovom prevodu Novog zaveta mogla bih govoriti i pisati tako slatko čitave sate... Odmorite se o prazniku, i ugrejte se, i javite se nekom rečju..."
Za nju su verski praznici, rituali, sećanje na pretke, a Hristos - "jedan od najsimpatičnijih pesnika i lutalica kroz ljubav i stradanja", tamjan, mir, molitva, starostavnost...
NA zaprepašćenje sveštenika, kad joj je došao o slavi da osveti kuću i počeo da čita molitvu, prekinula ga je: "Oče, ne preskačite..." - ona je znala naizust sve najvažnije molitve još od detinjstva.
Zogovićku i dalje oslovljava sa - gospođo, kao što i ova nju oslovljava. Ona joj je obezbedila karte za baletsku predstavu "Ohridska legenda" Stevana Hristića, a bila je i u Ruskom domu, na skupu posvećenom jugoslovensko-ruskoj saradnji, pa je iznenada nestalo struje - doneli su šest sveća, a za Isidoru je to bila "zgoda da otfantazira - visoka dvorana, mrak debeli... tako su u srednjem veku, u Engleskoj, starešine pokrajina držali zborove i sednice: u visokim gotskim dvoranama, sa visokim prozorima, koji se ne otvaraju nikada, a svetlost i vazduh dolaze kroz male otvore pod plafonom... sede starešine pokrajine Kenta, u mraku, u hladnoj dvorani, sa šest sveća..."
Sa Leskovcem je u stalnoj prepisci - on joj profesorski, pedantno kakav je bio, šalje informacije
o događanjima u Novom Sadu i u Vojvodini, što se kulture tiče. A kada dolazi na sastanke u Savez književnika Jugoslavije, u čijem je rukovodstvu, ili u Udruženje pisaca, obavezno je posećuje ili se nalaze u varoši. Evo kako mu Isidora 31. januara 1948. godine zakazuje viđenje:
"Moj telefon ima broj 50-685, i stoji u telefonskoj knjizi; sem ako niste zagledali u staru neku knjigu, iz srećnijeg vremena kad nisam imala telefon. Vi dolazite poslom, i bićete sigurno od časa na čas; programski zauzeti. Najbolje je zato da porazgovaramo kad ste na odmoru, za vreme ručka. Ako još budem živa i čitava, čekala bih vas u 'Mažestiku' (stolić pred garderobom, u holu restorana) od jedan do jedan i po. Ne dođete li, ručaću sama i otići. Učinila bih to i trećeg i četvrtog februara. Jeste li angažovani trećeg i za ručak, možda možete biti slobodni četvrtog. Ako ne može ni to, pokušajte telefonom dogovor za neki drugi i drukčiji sastanak. Zbogom, ostajte dobro..."
SA Leskovcem se često razgovara - na početku leta 1948. godine kaže:
"Ja živim u potpunoj pustinji... Klavira nemam, na koncerte ne mogu, jer nema načina da se kući vratim. I ono malo taksi kola prestalo je saobraćati, jer nema benzina. Fijakeri, truli, sa mrtvim konjima, to je danas slika Beograda..."
Podseća se svoje duge pripovetke "Hronika palanačkog groblja" i priča o poslednjim Grcima u Zemunu:
"Ja sam još učila grčki u četvrtom razredu osnovne škole: naravno, ne pisati, samo čitati, i memorirati tekstove, uglavnom crkvene stihire. Privlačile su me dve porodice: družila sam se sa Sofijom Hariš, bogatašicom devojčicom; ispratila sam na groblje nekoliko poslednjih Grka... Izvinite ovo musavo pismo: moja mašina, to je takođe vrsta poslednjega Grka."
Veoma uviđavna u svemu, Isidora se tako ponaša i prema Veri Zogović kada je u septembru 1948. godine rodila kćerku Mirku (potonju profesorku Beogradskog univerziteta, italijanistu). Isidora joj brižno, tim povodom, piše:
"Devojčica se rodila. Vi ste sad sebi dali najrođeniji rod, i mislim da to već osećate. Otac ima kćer ili sina, sestra brata, brat sestru, a majka ima komad svoga mesa, krvavoga mesa. Zato je majci ovo milo milije no ikom, sve tužno i teško oko deteta, i sa detetom, teže no ikom.
Kako se osećate? Rešila sam da lično odnesem ovo pismo na vaše odeljenje u sanatorijumu, ali da ne ulazim. Iz 'Kulture' su mi rekli da se beba rodila u ponedeljak; dakle, tek osam dana od porođaja, pa ste možda umorni, možda iscrpljeni. Zatim, vaše društvo nije moje, meni je verovatno uglavnom i nepoznato, pa je bolje da ne prekinem neku posetu, neki razgovor."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje putovanje Isidore Sekulić

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 31, 2009 2:14 am

ISIDORA priprema knjigu "Zapisi o mome narodu"; daje rukopis na prekucavanje. Muke muči sa hartijom za pisanje - nema je u slobodnoj prodaji. Milan Bogdanović joj recenzira rukopis za "Prosvetu" i ističe njen talenat i kulturu, i ukus "da rukuje jednim stilom koji je poznat kao usavršen i rafiniran". Reč je o zapisima o "našem, srpskom čoveku, čoveku Srbije pretežno, u nemirnim i teškim godinama od Balkanskog rata do Drugog svetskog rata" - o Šumanovićima, o Marici, o gospodinu Mići, Dinićima, deda Maši... Knjigu će joj "Prosveta" objaviti krajem 1948. godine, sa njenom posvetom: "Rad ovaj posvećujem izginuloj mojoj braći 1912-1945, sa mnogo minuta ćutanja, do u grob." Tu je i pesma-posveta: "Svetle noći su palih heroja nebo":
"Borci naši su davno mrtvi.
Hleb ne jedu više.
U prozirene noći slike njihovih najboljih
života lebde,
plove, proleću -
ne vide nad njima, nego nad nama!
Verujete li Njegošu da 'Obilić nad sjenima
vlada',
nad sjenima kojih ima,
u velike, svetle noći."
U decembru 1948. godine povredila je glavu, okliznula se i pala. U bolnici su je previli i mora da miruje. Pa i tako povređena, od honorara dobijenog od "Prosvete" (5.000 dinara), šalje Leskovcu u Novi Sad da je pretplati na "Letopis Matice srpske", a za ostatak da Leskovac kupi poklone svome sinu i kćerki, a ako nešto preostane, da da "nekom detetu, nekom poslužitelju".
Leskovcu kaže:
"Ja velike stvari Šekspira znam pola napamet, a poznajem svaki korak, kao korak moga nekada obožavanoga oca."
A na Svetog Jovana 1949. godine mu piše:
"Ja pišem stvarnost, ne pesimizam. Pogledajte račun u porodici Slobodana Jovanovića; u porodici Jovana Subotića; u porodici Milana Gavrilovića; porodici Lazarevića, i dalje i dalje. Sve je to počelo sa vijoravim perjanicama u vazduhu; a danas, to su već grobnice tužne, iako još ima, u većini slučajeva, smrtnih ostataka već u drugoj generaciji, a kod Subotićevih ako i staroga pop Vasu uzmemo - u četvrtoj... A boli me što je sve to moj narod... U Francuskoj, živi su, i nešto su, potomci Šatobrijana; a u Engleskoj potomci Kromvela."
Leskovac joj i dalje nabavlja hartiju, olovke, pantljike za pisaću mašinu, ali šalje joj čak i češalj za kosu...
Jada se u pismu Veri Zogović:
"... Izgleda, tako misli lekar: tek sada stičem posledice pada i jakog udarca u glavu. Imam teške glavobolje, uz još neke simptome potresena ili povređena mozga. Čitam i pišem, ali mučno mi je dešifrovanje nečitkoga..."
Ali, kao da se nešto dogodilo u njihovim odnosima. Više nema topline u pismima, kao nekad. Na to je svakako uticalo i isključenje iz Komunističke partije i javnog života Radovana
Zogovića, zbog njegove vezanosti za rusku politiku. U pismu na početku 1949. godine, Veri Zogović kaže:
"...Ja bih samo zamolila vas, sa starim prijateljstvom i dobronamernošću najvećom: nemojte se i vi dodavati u nesreću koja me je sada okupila u telu i duši. Ostanite podalje, jer to se može rđavo svršiti, a ja sam, ipak, čovek, i ne poslednji čovek u najvišim sferema kulturnih vrednosti moga naroda. Ostanite zdravo i dobro, a mene pustite da izdržim kako mi liči, ili padnem kako mi diči..."
Pa, ipak, Zogovićeva joj šalje cveće - sveže ljubičice koje "mirišu na svežu mladu zemlju i prolećne vode", a potom veli:
"... Za poziv, nemilosrdno ste se izrazili. Draga gospođo - prvo, nikada me niste pozivali, drugo, niste održali reč da dođem na koji časak da vidim devojčicu. Ima i treće, vrlo teško i nepravedno. Mogu kazati, ako vas nekada još vidim... Svejedno, nije trebalo od prvoga poziva meni praviti proces. Nisam kriva. Krivica, ako je ima, do vaše je kuće. Najzad, ja sada ne mogu nikuda: bolesna sam akutno, a sa glavom sa sasvim malo kose ne mogu ni zbog hladnoće ni zbog nakaznog izgleda..."
To je kraj korespodencije i druženja - i Vera Zogović je uskoro smenjena kao direktor "Kulture" i porodica Zogović će narednih petnaestak godina biti odstranjena iz javnog života.
U Srpskoj akademiji nauka u oktobru 1949. godine održana je proslava 50-godišnjice rada Aleksandra Belića, predsednika Akademije, vodećeg lingviste u srpskoj nauci o jeziku. Isidora, tim povodom, kaže:
"E, taj čovek, prof. Belić, govori čisto i plemenito čist i plemenit srpski jezik... Kaže mi sinoć prof. Belić: 'Ono što ste u 'Našem jeziku' napisali: da padež nije nastavak nego je situacija, to je zanimljivo i dobro, ali vi niste do toga došli putem, putem mmm...' Zaista, gospodine profesore, ja sam do toga došla svojim putem koji sigurno nije pravi put, ali, eto, odveo je do zaključka. Sa jednim idiomom koji me je u srpskom jeziku zainteresovao, prošla sam kroz nekoliko jezika, uhodila razna jezička sredstva za istu stvar, videla isti padež u neverovatno različitim pojavama, i tako došla do onoga zaključka... Razgovor se prekinuo. Ili sam ja bila nejasna, ili filologa ne mogu zanimati putevi koji nisu filološki pravilna sukcesija postupka..."
Neki izdavači žele da objave novo izdanje njenih "Pisama iz Norveške", ali ona na to odgovara:
"Kada bih je danas pisala, ja bih je napisala drukčije... Tu knjigu sam radila neposredno po povratku sa putovanja po Evropi. U njoj je čak strašno mnogo stranih reči. Trebalo bi je bar redigovati... I potrebno bi bilo da napišem jedno poglavlje o intelektualnom životu Norveške, recimo o Ibzenu..."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje putovanje Isidore Sekulić

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 31, 2009 2:14 am

Poklonila je Isidora sirotinji sto i četiri hiljade dinara, a piše na dotrajaloj maloj pisaćoj mašini (ćirilici), u kojoj su poispadala slova, jedva da se čita ono što otkuca.
Oduševljava je delo Tomasa Mana, njegov roman "Lota u Vajmaru" i Doktor Faustus:
"Taj pisac, taj Nemac, zaprepašćuje veličinom i moćima, dalje i dalje. Muzika, poezija, filosofija, savlađuje ga već oko pedeset godina; on sad sve to savlađuje jednim humorom koji ne znam od čega je, ako nije od nadmoći nad muzikom, poezijom i filosofijom. Niko bolje i prodornije od Mana ne poznaje i ne ocenjuje Getea, a niko ga kao Man nije obavio, od glave do pete, jednim humorom koji dodaje, koji podiže besmrtne kvalitete toga nemačkog džina..."
Mladenu Leskovcu otkriva u februaru 1950. godine da vodi dnevnik "u koji upisuje najradije ono što je imalo, ne sudbinu od Boga, nego od ljudi..."
Kaže mu i da je zanima sudbina Zaharija Orfelina, pisca i kaligrafa:
"Da, Orfelin je baš Orfelin: nešto ubogo, siroto, mučno je u njemu i oko njega, i neće biti čudo ako mu skinu i ono što smo dosad smatrali da mu je plašt i neko dostojanstvo. Uvek sam želela da napišem neki život toga siromaška; kao život despota Stevana Lazarevića koji nije trpeo muziku, jadna mu glava! A jadna i muzika koju je on slušao, uostalom."
Eliju Finciju, pozorišnom i književnom kritičaru, s kojim se, posle onih prvih susreta posleratnih, sprijateljila, Isidora u jednom avgustovskom razgovoru 1950. godine kaže:
"Imamo velikih stvari. Na primer, Kočić sa onom divnom slikom oko kazana. I drugih. Uzmite Andrića. Čudnovato: njega je još pre rata odlično preveo na nemački Šmaus i objavio ga kod dobrog izdavača i u lepoj tehničkoj opremi, a ipak se nije pojavio nijedan iole ozbiljniji, studiozniji prikaz. Možda je to zato što su naši pisci, i kad su najdublji i najizgrađeniji, uvek nekako regionalni, što ih je teško razumeti, što su vezani za naše običaje, naš folklor, za našu jezičku materiju... Kod Andrića ima i svetskih stvari. Sećam se, na primer, njegove priče 'Žeđ', koju Šmaus nije uneo u svoj nemački izbor. Tu dvoje ljubavnika, u sladostrasnom zagrljaju, vrše čin ljubavi, dok ispod njih jedan ranjeni hajduk, okovan u podrumu, umire od žeđi i stalno vapi: vode! vode! Andrić ume da oseti te bolesne stvari..."
Izabrana je krajem novembra 1950. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka. Novine su objavile da su za redovne članove proglašena "dva krupna književnika koji su ukras naše kulture - Miroslav Krleža i Isidora Sekulić" (to su reči akademika Aleksandra Belića u pozdravnom govoru). Skupu su prisustvovali najviši rukovodioci Srbije, generali, sveštena lica... Ona je u pristupnoj besedi govorila o značaju anonimnog rada ne samo u Akademiji već u društvu uopšte. Pre nje govori takođe novi član Moša Pijade, koji je izabran kao slikar.
Žali se prijateljima
na boleštine, najčešće malaksalost i nesnosne glavobolje:
"Bolest je za mene uvek neobično zanimljiv doživljaj, sem što je mučan. (Kad čovek ne može da radi, treba da se bar muči, inače nije opravdano što je još živ.) Za vreme bolesti, čovek izađe iz istorije i iz društva, potpuno. Uđe u nešto sasvim privatno. Po tome je bolest veća, ozbiljna, sa posledicama, sa progresom u smrt - po tome je bolest sasvim slična smrti... Ja sam još bolesna - piše Leskovcu - ponekoga dana vrlo indisponirana, sasvim daleko od normalnosti. Zasada, mislim da poseta, čija bilo, te i vaša, može ispasti vrlo rđavo..."
Rukopis odanosti Njegošu je završila i za njega je zainteresovana Srpska književna zadruga. Njegoš je godinama opseda - do tančina je proučila njegove osobine, njegove bolesti, umiranje i smrt.
Krajem 1951. godine Srpska književna zadruga objavila je Isidorinu knjigu "Njegošu - knjiga duboke odanosti". Ona se i pismeno odrekla honorara od 202.000 dinara da bi se pokrili troškovi štampanja. Sve do izlaska iz štampe monografije je naslovila "Vladika Rade", a onda se predomislila.
"Autor ovoga rada, kad se prvi put ispeo na Lovćen i do kripte Vladičine, prošao je kroz jako i složeno uzbuđenje" - napisaće u uvodu, a zatim nastaviti: "Šta je ovo? Grob nije, kapela nije, spomenik nije. Možda bi trebalo nasuti debeo sloj zemlje i posaditi travu i šiblje. Vetrovi, mećave, i munje, sve bi to poharale, sažegle... Njegoš je u Crnoj Gori i u Srpstvu bio i ostao Prometej. Vatra bi trebalo da plamti i svetli na Lovćenu. Oteo je od bogova vatru, i sve vatreno, taj čaroviti, ljupki, snažni, genijalni Rade Tomov. Bogovi su mu se svetili kako se samo ljubomora sveti. Teško je živeo, teško radio i učio, teško bolovao i umro. Ali je, sav vatren, iskrama mislio i pisao, iskrama govorio... Sve što jesmo i imamo, vatra je. Vrelina vatre drži život. Eros je vatra, heroizam je vatra, rad je vatra, milovanje je vatra, poljubac je vatra, poezija je vatra - Njegoš na Lovćenu neka bude što je i bio, vatra..."
Još jedna teška zima, bez drva, bez struje. Svaki čas je nestajala. Prestale su njene šetnje po brdu ispod razgranatih kestenova. Albanac, čovek koji joj je pomagao u obezbeđivanju uglja i drva, donošenju namirnica sa pijace, sve je teže uspevao da joj obezbedi ono najnužnije. Najbliži prijatelji su znali da Isidora teško živi, pa su joj oni imućniji, bliži vlasti, slali hranu. Kao, na primer, Jara Ribnikar, žena direktora "Politike" i potom saveznog ministra (a i sama se interesovala za literaturu i pisala pod pseudonimom Dušanka Radak). Preko starog radija sluša uglavnom ozbiljnu muziku - bila je sva srećna kada je na nekoj stranoj stanici uhvatila prenos koncerta violiniste Jehudija Menjuhina:
"Tako je svirao da sam klečala..." - govorila je i pokazivala ugao sobe, dok je velikan "svirao neizdržljivo lepo".
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje putovanje Isidore Sekulić

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 31, 2009 2:15 am

RADOMIR - Rade Konstantinović objavio je prvi prikaz na knjigu o Njegošu, u „Politici“ (19. decembra) i da je reč o istinskoj odanosti rečenoj „jednim jezikom koji se nadovezuje na atmosferu Njegoša i koji ne izneverava opšte obeležje tradicionalne i tradicionalističke 'Srpske književne zadruge’“, dodajući da nužna kritička reč „ne može da baci senku na vanrednu sintezu analitičkog i poetskog, sintezu koja nije slučajnost u stvaranju Isidore Sekulić“.
Mihailo Lalić joj šalje svoju novu knjigu, pripovetke „Prvi snijeg“, s posvetom: „Isidori Sekulić u znak zahvalnosti za lijepu knjigu o Crnoj Gori...“, misleći na knjigu o Njegošu.
U novogodišnjoj „Borbi“ (30. decembra 1951) izlazi prikaz na ovu knjigu iz pera Đuze Radovića, s puno pohvala i lepih reči. Međutim, potom će se u ovom partijskom dnevniku oglasiti Milovan Đilas s pamfletom, u kome zamera najpre redakciji „Borbe“ što je nekritički objavila pohvalu knjizi koja je pisana „idealistički“ i koja je „napola mističarska“. Đilas se hvalio da je članak napisao „na dušak“. Ali, on članak nije potpisao, već je izašao kao redakcijski komentar, a u stvari, to je značilo da predstoji hajka na pisca prikaza (Radovića), a i autora (Isidoru). On je lično poslao po svojoj sekretarici članak Isidori, a onda se i sam odlučio da napiše knjigu (odgovor) o Njegošu. Isidora je, po sekretarici, poručila Đilasu da je ona „pošten čovek“, ali to ga nije sprečilo da napiše „Legendu o Njegošu“ i on joj je poslao primerak. Ako je verovati Jari Ribnikar, Isidora joj je rekla:
„Gospodin Đilas je uzeo sekiru i ubio jednu staricu... Gospodin je napisao celu knjigu da dokaže da spadam u mračnjake... Drugi deo moga rukopisa o Njegošu je za vatru...“
Tako je i uradila - gotovu knjigu spalila je!
Đilas se kasnije kajao što je bio vinovnik Isidorine drame, pokušao je da preko Žike Stojkovića dođe i lično joj se izvini, čak se i sam javio telefonom i molio da ga primi, ali mu je Isidora odgovorila:
„Za vas, gospodine Đilas, nisam kod kuće...“, i spustila slušalicu.
Uskoro je i u NIN-u izašao i drugi negativni prikaz, ovoga puta iz pera Borislava Mihajlovića Mihiza, ovoga puta na njena dva eseja štampana u knjizi pesama Milana Rakića (stari eseji); Mihiz kaže: „Ali 6.000 čitalaca koji budu kupili ovu zbirku pesama i oni koji je od njih budu pozajmili neće dobiti, ako pročitaju ovaj predgovor, pravu sliku Rakićeve poezije i tačan putokaz gde i na kojim stazama treba pronaći, odabrati i sučelice staviti njegove vrednosti.“
Na lep prijem, međutim, nailazi i roman-prvenac Dobrice Ćosića „Daleko je sunce“ o kome je ona dala najlepše ocene (i sama ga je redigovala) najavljujući da je rođen veliki pisac (Knjigu je objavila „Prosveta“).
Hvali je i Marko Ristić u svojoj upravo objavljenoj knjizi članaka i pamfleta „Književna politika“ na čijem
kraju je svojevrsni imenik pisaca i jezgrovita ocena o njihovom radu, a o Isidori piše:
„Osetljivošću, vrednoćom svoje intelektualne senzibilnosti (koja ne prestaje da radi), zaista ogromnom književnom kulturom, osobenim stilom koji je, bez preciznosti, izradila do utančanosti, Isidora Sekulić redak je primer kod nas književnog pregalaštva. Iako je katkad impresionizam i neka vrsta filozofskog eklektizma cena kojom plaća svoju svestranost i sposobnost za saživljavanje i za divljenje, mnoga njena opaska, impresija ili misao udružuju dubinu sa osećanjem.“
Mnoge je iznenadilo njeno pojavljivanje na sahrani Anice Savić-Rebac, pesnika, heleniste, prevodioca, univerzitetskog profesora, kćerke Milana Savića, dugogodišnjeg urednika „Letopisa Matice srpske“ i uglednog novosadskog građanina. (Anica se ubila na porodičnoj sofi - danas u svečanom salonu Matice srpske)
Njena ulica (Miodraga Davidovića) dobila je novo ime - Vase Pelagića, ali je broj ostao isti - 70.
Gvozdenu Miloševiću, novom svešteniku u topčiderskoj crkvi, koji je u ovu crkvu došao 1954. godine, Isidora kaže:
„Volim naše crkvene praznike, naša crkvena bogosluženja, crkveno blagoljepije...“
Sve ređe piše, teško čita - glavobolje, slepilo, razne upale... Na pitanje jednog radoznalog bliskog mladog prijatelja, odgovara:
„Dragi su mi Rusi... Pa, ja sam Sloven. Uzmite samo ruski devetnaesti vek. Kakva lepota! Ima li Evropa nešto veće u to vreme? Ali ja nisam rusofil, kao što nisam ni anglofil. Ja sam fil svega što je čovečno i kulturno.... Koga volim? Pa, volim Puškina, ali mislim da nije bio dobar čovek... Puškinov blistavi genij pokopalo je rusko plemstvo.... Puškin je genijalan pisac, ali vrlo pokvaren, potkupljiv, loš čovek. Ja mislim da bi on i vlastitu ženu ustupio za novac. A na koncu je junački poginuo.... Možda se sebi zgadio...“
Ali, napominje:
„Personalnost Bajronova mi celoga veka ne da mira...“
Mladi lekar dr Vladeta Jerotić, kojeg zanima psihijatrija, ali i literatura, jedan je, pored Miodraga Pavlovića, takođe lekara i pesnika, koji je posećuju i ona ih rado prima u svoj dom. Jerotić pokušava da joj pomogne u lečenju glavobolje homeopatijom. On je zabeležio da je Isidora o ocu govorila s poštovanjem i odanošću - kao o čoveku visoko obrazovanom za ono vreme, uvek gladnom nauke, evocirajući njegov lik kako u naslonjači, do duboko u noć, čita razne tvorevine ljudskog uma. “Međutim, po Jerotićevim rečima, Isidora je o majci govorila mnogo ređe, i to s izvesnom gorčinom, kao o ženi koju nije čestito ni upamtila, prostijoj, koja je ušla u kuću što joj ni po čemu nije odgovarala. Bila je uz to i tuberkulozna, pa je izgledalo da je pomalo kriva i za njenu bolešljivost u toku čitavog života, kao i za ranu smrt njenog brata, koji je položivši veliku maturu, na njene oči i skoro na njenim rukama, umro od tuberkuloze...“
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje putovanje Isidore Sekulić

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 31, 2009 2:15 am

Mladom prijatelju, pesniku i lekaru Miodragu Pavloviću poklanja 28. avgusta svoju knjigu "Zapisi", objavljenu 1941. godine u Beogradu, sa posvetom koja je, koliko se zna, jedna od najdužih u našoj epistolarnoj književnosti:
"Pavloviću, dobar deo ovih zapisa, to su fragmenti iz mojih pisama pisanih kod kuće u svet i iz bela sveta kući, prijateljima i dušmanima, po povodu smisla i po povodu besmisla, na raznim jezicima, iz serija raspoloženja i neraspoloženja, pisanih nekada mene radi a nekada drugih ljudi radi... Nisam ostavljala kopije pisama svojih ni originale tuđih. Spaljivala i karte, reprodukcije slavnih dela, svoj "muzej", recimo: 25 slika Van Goga. Tabula rasa! ali, kad je čovek do kraja dosledan! Neke fragmente svoje, eto vodila sam, prevodila, slagala, doterivala čak! i, eto, štampala. Najzanimljivije sam ipak, dosledno, prećutala: kad, kome, zašto su pisana bila pisma... Načitala sam se ja štampanih pisama, verovaćete mi. Nisam ovim svojim sitnim i sićušnim zapisima htela imitovati nikoga, ni najsićušnijega tvorca pisanih stvari. Sada, ovde, prvi put kažem da u knjižici ima komada i komadića iz pisama. I stidim se, crven mi skače u obraze do čela, na dosta stranica knjižice, zbog sebe, zbog nekih adresanata. Ja sam pisala pismo gde sam trebala kazati: pomaže bog! i proći. A oni, adresanti, haj.... Od svih velikih pisaca pisama najviše sam volela Bajrona kao pismopisca: pisma govorena, u zoru posle cele noći iscrpnoga rada, prijatelju u Engleskoj koga je Bajron zaneseno dovukao u svoju sobu u Italiji, pisma govorena kako samo može govoriti pesnik i elitan čovek iz duše, iz ponosa, iz jeda, iz prkosa, iz čiste šale, iz humora gorkoga, iz čežnje za otadžbinom, iz sreće od sebe i rada, iz nesreće od života... I sad, laku noć. Bolje reći: dobro jutro. Četiri sata, zora puca... Ah Pavloviću; čujete li, znate li? Znate.
Rekoh vam jednom: Kad se vidite s Odnom, pomenite me. - Sad kažem: kad odete Bajronu na grob, pomenite me, i hvala vam za oboje...
Smejao bi se Bajron grohotom Englezima svojim: ove godine su prikucali u Ugao pesnika Šelija i Kitsa! Bajrona, mislim, još nisu..."
Posle Njegoša, zamišljala je da napiše studiju o Bajronu, ali nije imala snage. Miodragu Pavloviću, koji tada ima 25-26 godina, završene studije medicine i objavljene dve knjige pesama (od kojih su 87 pesama, zajedno sa zbirkom "Kora" Vaska Pope prekretničke u modernoj srpskoj književnosti druge polovine 20. veka) Isidoru je opčinio svojim književnim darom, a i zajedničkim divljenjem Eliotu i Vistanu Hju Odnu. Pavlović je početkom jeseni 1954. otišao na odsluženje vojnog roka. Isidora mu 11. oktobra šalje opširno pismo kucano na njenoj ćiriličkoj mašini:
"Dragi Pavloviću,
nema ni dve nedelje, a tako je kao da ste davno i
davno otišli - ne otišli, nego nestali. Ko bi od knjige i misaone tišine otišao u kasarnu! Nestali ste. Iz nestalosti svoje ste mi poslali kartu - hvala mnogo - da je zasad još uvek mnogo bolje no što ste očekivali. Verujem da ste kazali iskustvo, ali nemam moći da sagledam pozitivnu razliku. Ostaje u meni zebnja, mili kao stonoga - strah me je od hladnoće, od ledenih prostorija, od ispretrzanih noći zbog spavanja sa više ili mnogo ljudi u istoj prostoriji; od sudaranja sa navikama, običajima, kaprisima onih od kojih se ne možete skloniti...
Sagradite neki most, ma koliko indirektan, preko vaše kuće, ako ima smisla graditi ga. Prihvatite soldačke i kasarnske marifetluke i domišljatosti, ako ih ima sem u pričama Kurtelinovim... To pišem, i govorim, a ne verujem ni sebi ni vama: kasarna je kao katolički manastir: rešetka, a vrata nema.
Bio je kod mene prof. Marković: nije našao bauka ni u jednom oku. Predlagao mi je da operišem levo oko: 'biće lakše desnom'. Bolovi u partiji glave su isti, i ja, kao prosjak, nastavljam u sebi sve istu čitaniju.
U prirodi mukla tišina: sve živo nekuda uteklo; biljke, još zelene, svetlucaju od vlage, turska kaldrma uplakana. Svetlost, kao u Londonu. Tamo u Blumsberiju, sasvim blizu Britanskom muzeju, i ne mnogo daleko od Trafalgar skvera - kad stane leti, tešila sam se Nelsonom, tamo u vrh stuba, preko koga liju vode dan i noć, a čovek nema ni mekintoš ni kapuljačku.... To je, kobajagi, šala: a istina je da nije čudo što su Englezi najljući satiričari, i utopisti, čije utopije razjedaju.
Ima i mit o keltskim bardima: da su sačinjavali svoju poeziju (ležeći) (ći-ći-ći, ne!) u ovoj kondiciji: leže na leđima, a na grudima im položen težak kamen. Simbol je tačan, nepogrešiv; kao svi simboli u mitovima koji se drže, žive, čine onu pravu trajnost koja nije ni objektivno ni subjektivno vreme... Ja sad sačinjavam, ne poeziju, nego obično pismo, ali, verujte, dragi Pavloviću, da mi je na grudima kamen... Kad zapalim električno kandilo - ako i to - biće lakše. Pročitaću ponovo mali francuski tekst - moderna proza - ali stilom prosta kao srednjovekovni mirakuli, a sadržinom: bajka, fantazija, mit, mitska poezija. Francuzi će prvi okrenuti kuda treba.
Ne znam kako da se oprostim od vas: da kažem: ostajte dobro; da kažem: budite zdravi i veseli; da kažem: da vam novo iskustvo rasplodi maštu i slutnju? Svakako, čuvajte telo i dušu..."
Valjda, to je jedino majčinsko, brižno pismo koje je nekom mladom čoveku napisala. Koliko je poverenja i ljubavi imala za Miodraga Pavlovića pokazuje i podatak da je (po izlasku iz vojske) njemu podarila više svojih fotografija (koje je sačuvala od spaljivanja), a odrediće ga za jednog od izvršilaca svoje poslednje volje.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje putovanje Isidore Sekulić

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 31, 2009 2:16 am

MLADEN Leskovac, koji je postao prvi dekan novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, šalje Isidori prvi broj Zbornika za književnost Matice srpske, sa pozivom na saradnju. Odgovara mu:
"Da vam kažem hvala na pozivu u saradnju, kad već neću moći sarađivati. Videla sam vaš Zbornik. On podseća na ono što smo dobro imali: Šmausov časopis za narodnu poeziju, P(avla) Popovića Priloge. Samo, vidite, ja nisam naučnik, i moje glavno društvo na radu i na poslu nisu naučnici. Ja se od njih sa vremena na vreme naučavam i poučavam, ali ostajem uvek autsajder. Mogu naučnik i književnik istu temu voleti i negovati, ali šta ko od kojih pri tom uzima, i daje - interval je zamašan..."
Miodragu Pavloviću odgovara na pismo od 9. januara 1955. godine:
"Dragi Pavloviću, posle vrlo dugoga vremena, danas prvi put imam lakšu glavu; inače, boli u bazi, boli u kaloti sa odgvarajućim delom lica, boli stalno tamo gde je stalno specifično oboljenje. Nosim i vučem glavu kao još jednoga čoveka na sebi...
"Nadam se da ste zdravi. Odlično je što radite istinski: kad se probijete do nekog neposrednog razumevanja literature, zadobili ste nov svet. Kad god vas stegnu jadi od ovoga sveta, krenite u jedan nov jezik, sa istorijom i psihom naroda. To su svakada vrata od raja pred kojima ne treba zvoniti sv. Petru za ključ...
Zbogom, došao je čovek da uzme pošiljku..."
ODBILA je da učestvuje u radu Novosadskog dogovora o zajedničkom srpskohrvatskom jeziku, koji su potpisali i Andrić, i Krleža i svi viđeniji pisci sa srpsko-hrvatskog jezičkog područja. Živanu Milisavcu, novosadskom piscu i organizatoru ovog skupa u Matici srpskoj, koji ju je posetio na Topčiderskom brdu, kazala je:
"Ja smatram da je hrvatski jezik strađan, nemoguć, i mi treba da čuvamo čistotu našeg jezika. Ne kažem, nije ni kod nas sve u redu, ali neka svako čisti kod svoje kuće. I latinica. Ja sam evropski obrazovan čovek, jedini možda u ovoj zemlji, poznajem mnogo jezika, čitam ih na latinici. Ali ja znam ono što kod nas niko ne zna: latinica nije jedna, njih ima osam, koje ja znam. Ova naša je deveta... A ovi ovde misle: kad uvedu latinicu internacionalizovali su jezik. Gluposti. Ćirilica je mnogo lepša, ona je naša... Sto pedeset miliona Slovena pišu ćirilicu. Još će Rusi dati još po jednog Tolstoja i Puškina... Ja ovde nisam niko i ništa, ali imam prava da vičem između ova četiri zida... Gledam neki dan: "Politika" cela štampana ćirilicom, a usred nje dreči ono ruglo od latinice - diploma Titu. S tim se ja pomiriti ne mogu..."
Evo i jednog zapisa o Isidori Miodraga Pavlovića:
"Običavala je ponekad Isidora da usred razgovora - u kome je jednu svoju asocijaciju nadovezivala na drugu, jednu temu preplitala drugom, skoro zaneta monologom koji vas je dizao ne samo na visinu bitnih problema, nego od njih samih stvarala za vas jedno novo tlo i novi vazduh - običavala je ponekad da iznenadi svog sagovornika upitnom rečenicom i upitnim pogledom. Osećao bi sagovornik tada da je iznenada stavljen na vagu i dok se još nije snašao, već posle prve rečenice odgovara, znao bi da će biti sasvim precizno i nepovezano izmeren.... Stalni samotni
razgovor sa sobom Isidora je privremeno rasplela u dijalog, očekujući vas..."
Jedna od poslednjih tema o kojoj je sa Pavlovićem razgovarala bila je na početku pitanje: "Da li ste razmišljali šta je to svest?"
Dogovorili su se da razgovor nastave. Ali, uznapredovala je njena bolest, starost... a Pavlović je u svome sećanju zaključio:
"Do kraja pa i posle njega ona zbunjuje svoje sagovornike. Ali sama nije nikad bila zbunjena; za mene je izvesno da je Isidora bila onoliko blizu saznanju svesti koliko je to uopšte mogućno."
DOKTORU Vladeti Jerotiću, kao prijatelju i lekaru, govorila je da smo na našem doprinosu svetskoj kulturi siromašni. Od slovenskih naroda najsiromašniji smo - jedino freske, narodne pesme i Njegoš, kada se prevedu, gube mnogo.
Pisci joj šalju svoje knjige - Vasko Popa, Zoran Mišić, Milan Tokin... svi u znak poštovanja, iskrenog i dubokog divljenja. Na drugi dan Božića 1956. godine piše Mladenu Leskovcu:
"Hvala na sećanju. Bilo mi je neobično prijatno sresti se opet s vama. Šta radite, sem onoga što radite? Šta mislite sem onoga što morate misliti? Jeste li svi zdravo i spremni za azijske i afričke ideje i metode? Lepo je živeti kad je svuda nemir - čovek onda opet uđe u divne tihe, sasvim tihe noći..."
Povodom njene 80. godišnjice, februara 1957. godine izlazi niz tekstova njoj u čast. Dušan Matić u "Politici" kaže da se nije usuđivao da o njoj piše:
"Bojao sam se da neću naći meru, neću znati da nađem aršin, dovoljno tačnih, naših reči, toliko potrebnih kad treba govoriti o nekom koji rečima tako nepogrešno barata, i s toliko ljubavi, s nekom čarobnom taktičnošću zaljubljenog, da bih zabeležio taj zamah misaonog talasa kod nas, da bih istakao onaj žudeo vatrež, kako bi rekao Moris Blanšo..."
Posećuje je povodom godišnjice delegacija Udruženja književnika Srbije - Stevan Jakovljević, predsednik Udruženja, i Đuza Radović. U Udruženju je organizovana i svečana akademija na kojoj je govorio Eli Finci. A predsednik Republike Tito odlikovao ju je ordenom rada prvog reda.
Dva barena krompira, ili dva barena jajeta - to joj je ceo dnevni obrok. Visok krvni pritisak, problemi s krvotokom i s disanjem. Depresija. Pomišlja i na najgore - da sama prekine muke i patnje. Prijateljima i lekarima, koji su joj savetovali lečenje, odgovara odsečno:
"Ja sam celog veka bila bolesnik, od svoje tridesete godine nosim povišeni pritisak, borim se s neizdrživim migrenama: lekovi i lečenje su za osobe do 25 godina, a ako moj organizam nema dovoljno odbrambene moći, bolje da me nestane... Ne pijem, ne pušim, ne jedem, skoro gladujem, treba još da mi zabranite da radim..."


TIHI ODLAZAK
PUTOVANJE Isidore Sekulić završeno je 5. aprila 1958. godine, u 19 časova i 55 minuta. Izdahnula je u apartmanu internog odeljenja bolnice "Dragiša Mišović", na koju je preneta, u dubokoj komi, toga dana oko 14 časova.
"Kada sam stigao u bolnicu", zapisao je Miodarg Pavlović, "mogao sam samo da vidim poslednjih desetak minuta njenog života, da čujem njeno poslednje opštenje sa vazduhom, i da vidim prve minute njene smrti."
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Poslednje putovanje Isidore Sekulić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu