Dečije ilustracije

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Dečije ilustracije

Počalji od MustraBecka taj Čet Jul 22, 2010 7:31 am

I slika može da gunđa

Po­ja­vi­v­ši se na jed­noj od tri­bi­na u Ga­le­ri­ji Fa­ku­l­te­ta pri­me­nje­nih ume­t­nos­ti, Slo­bo­dan Bob Ži­v­ko­vić (naš na­j­po­zna­ti­ji de­či­ji ilu­stra­tor) svo­je­vr­snim pri­ča­njem o ilu­stra­ci­ja­ma uči­ni je pu­bli­ci, ko­ja je do­šla da ču­je ne­što vi­še o to­me ka­ko se de­č­ije ilu­stra­ci­je pra­ve u Sr­bi­ji, pra­ska­vo sme­šnom.

Ni­šta neo­bi­č­no za Bo­ba, jed­nos­tav­nim sti­lom na­sme­jao je pu­bli­ku i obja­snio: “Iza­brao sam ilu­stra­ci­ju jer bih da se obra­tim de­ci na dru­ga­či­ji na­čin. Ta­ta me je pre ne­ki dan pi­tao: ‘Si­ne, kad ćeš vi­še po­če­ti ne­što da ra­diš?’”
Ni­je da se baš ne mo­že ži­ve­ti od ilu­stro­va­nja (sa­zna­je­mo pu­tem ru­mor­ne ko­mu­ni­ka­ci­je, ako joj je ve­ro­va­ti), ali mno­go go­di­na je po­tre­b­no da bi se do­šlo u fa­zu izbo­ra po­sla za pra­vlje­nje ilu­stra­ci­ja ko­je su na­ru­če­ne i uz­me do­bra “lo­va”. Mno­go te­ških i na­por­nih go­di­na u Sr­bi­ji.
“Ilu­stra­ci­ja kao i dru­ge ume­t­nos­ti je po­sao u ko­me je te­ško ži­ve­ti ako ste osred­nji. Mo­ra da se ra­di mno­go. Čim se ole­njim i čim ura­dim ne­što ne ulo­ži­v­ši trud, re­zu­l­tat je loš i ne­ma pa­ra”, ka­že Slo­bo­dan Bob Ži­v­ko­vić, ko­ji je za­vr­šio Fa­ku­l­tet pri­me­nje­nih ume­t­nos­ti i pr­ve ilu­stra­ci­je obja­vlji­vao u Stu­den­tu, Ve­li­kom dvo­ri­štu, Ze­ki, Tik-Tak-u.
Du­že vre­me­na je ra­dio kao art di­re­k­tor stu­di­ja “Sa­t­c­hi-Sa­t­c­hi” u Beo­gra­du. Ilu­stro­vao je te­k­sto­ve u Dne­v­nom te­le­gra­fu, Evro­plja­ni­nu i pre­ko 200 knji­ga. Re­dov­no obja­vlju­je u Po­li­ti­ki­nom za­bav­ni­ku. Do­bio je pet na­gra­da “Ne­ven” za na­j­bo­lje ilu­stro­va­nu de­či­ju knji­gu i dva pu­ta je na­gra­đi­van Zlat­nim pe­rom.

Slo­bo­dan Ži­v­ko­vić, ipak, tvr­di da se u Sr­bi­ji mo­že ži­ve­ti od ilu­stro­va­nja za de­cu.



Ilu­stra­ci­ja, kao ume­t­nost ili deo ume­t­ni­č­kog izra­za, po­če­la je da se ra­zvi­ja sa na­stan­kom no­vin­skih šta­m­pa­nih ma­te­ri­ja­la od vre­me­na kad je Jo­han Gu­te­n­be­rg ot­krio šta­m­pa­r­sku ma­ši­nu i ozna­čio ve­li­ku pre­kre­t­ni­cu u si­ste­mu ko­mu­ni­ka­ci­je me­đu lju­di­ma i pre­no­su in­fo­r­ma­ci­ja. U dva­de­se­tom ve­ku do­ži­vlja­va svoj uspon, kad i kod nas do­bi­ja na zna­ča­ju kroz de­la pi­sa­ne re­či u knji­ga­ma Du­ška Ra­do­vi­ća.
“Za­ču­đe­ne” se­da­m­de­se­te i “zlat­ne” osa­m­de­se­te 20. ve­ka izne­dri­le su de­či­ji ča­so­pis Po­le­ta­rac, ko­ji je po­kre­nuo i ure­đi­vao Du­ško Ra­do­vić. Po­le­ta­rac (Beo­grad, 1973-75) je pi­mer vr­hu­n­skog di­za­j­na de­či­jeg ča­so­pi­sa, do da­nas ne­pre­v­azi­đe­nog u Sr­bi­ji.
Pr­ve ilu­stra­ci­je na­sta­le su mno­go, mno­go go­di­na ra­ni­je, na zi­di­na­ma pe­ći­na.

“U na­šoj ze­mlji ne pos­to­ji ozbi­lj­no istra­ži­va­nje na po­lju pe­r­ce­p­ci­je vi­zue­l­no-li­kov­nog, na po­lju ilu­stra­ci­ja na­me­nje­nih da­na­šnjim mla­dim ge­ne­ra­ci­ja­ma, ko­je odra­sta­ju u eri di­gi­ta­li­za­ci­je, vi­deo-iga­ra, mo­bi­l­nih te­le­fo­na, in­te­r­ne­ta... A jed­no ta­kvo istra­ži­va­nje je vi­še ne­go neo­p­hod­no.
Mi­slim da bi­smo ta­ko do­bi­li od­go­vo­re na mno­ga pi­ta­nja u do­me­nu ilu­stro­va­nja de­č­ijih knji­ga”, sma­tra Ivi­ca Ste­va­no­vić, do­cent na Fa­ku­l­te­tu pr­ime­nje­nih ume­t­nos­ti u No­vom Sa­du, je­dan od na­ših ista­k­nu­tih ilu­stra­to­ra.

Na pi­ta­nje ka­ko se te­k­st sa­ži­ma (na­do­pu­nju­je) ilu­stra­ci­jom, de­či­ji ilu­stra­tor Slo­bo­dan Ži­v­ko­vić od­go­va­ra: “Po­čeo sam da cr­tam još kao de­te i to kad sam se pr­vi put sreo sa knji­ga­ma ko­je ne­ma­ju ilu­stra­ci­je. Imao sam ose­ćaj da je knji­ga bez cr­te­ža ne­ka­ko ne­pot­pu­na. I dan-da­nas se tru­dim da sve te knji­ge do­vr­šim i po­pu­nim svo­jim cr­te­ži­ma. Na­rav­no, dok ta­ko ‘do­vr­ša­vam’ (bu­du­će) te­ško je da ne isko­ri­stim pri­li­ku i da ne ‘pro­ko­men­ta­ri­šem’ te­k­st cr­te­žom.
Mo­ja ilu­stra­ci­ja uvek ima ne­ki stav pre­ma te­k­stu i ona ko­men­ta­ri­še ili te­mu ko­jom se te­k­st ba­vi, ili sam te­k­st. Po­ne­kad me pri­ča po­ne­se pa u odu­še­vlje­nju do­da­jem šta je još mo­glo da se ka­že. Po­ne­kad se ne sla­žem sa te­k­stom, pa ilu­stra­ci­ja ‘gu­n­đa’: je­st’, a šta ako… Tru­dim se da ne slu­žim za ukras ne­go da imam stav.”
Iz svo­jih istra­ži­va­nja “Stra­te­gic ma­r­ke­ti­ng” je obja­vio po­da­tak da se de­ca u to­ku da­na na­sme­ju 200, a odra­sli tek 15 pu­ta.
“Odra­sli se kri­šom sme­ju. Oni odlu­ču­ju na ko­je fi­l­mo­ve će da vo­de de­cu, odlu­ču­ju ko­je knji­ge da ku­pe. To zna­či da zna­ju i oni šta je sme­šno i da se i oni ki­ko­ću, ali kri­šom, kad ih ‘Stra­te­gic ma­r­ke­ti­ng’, de­ca i di­re­k­to­ri ne gle­da­ju.



Jer, broj di­re­k­to­ra, sve­t­skih pro­ble­ma i za­pu­še­nih ce­vi u ku­pa­ti­li­ma po gla­vi odra­sle oso­be je to­li­ki da je pros­to ne­pri­me­re­no da se mno­go i na­glas sme­je­mo. Za­to se sme­je­mo kad smo na si­gu­r­nom, sa pri­ja­te­lji­ma, me­đu svo­ji­ma, kad ‘na­hva­ta­mo’ ne­ko de­te kao ali­bi da ga, kao, vo­di­mo u bio­skop ili mu či­ta­mo knji­gu, a on­da se du­plo vi­še od nje­ga i sme­je­mo i ra­du­je­mo”, ka­že Ži­v­ko­vić.
Raz­go­va­ra­ju­ći sa ilu­stra­to­rom Bo­ri­som Ku­z­ma­no­vi­ćem, hte­li smo za­jed­no da ispi­ta­mo ka­ko i šta de­te pr­vo ura­di ka­d vi­di ilu­stra­ci­ju u knji­zi, i da li mu pa­žnju pri­vla­či ona ili te­k­st ko­ji je pra­ti. Ni­je bi­lo te­ško ura­di­ti ovaj ogled. De­vo­j­či­ca po­red nas, sa­ma je pri­šla da se poi­gra sa sli­kov­ni­ca­ma ko­je je Bo­ris dr­žao u ru­ci. Uzi­ma­ju­ći ih, re­kla je: “Pla­vi duh, joooj…”
“Ne znam šta se de­ci svi­đa, šta im se ne svi­đa, mo­gu da se se­tim šta se me­ni svi­đa­lo kad sam bio ma­li, ka­kvi obli­ci, ka­kve bo­je, mo­žda ro­di­te­lji ima­ju uti­ca­ja na to kad im či­ta­ju. Kod me­ne su to bi­li pr­vi Po­li­ti­ki­ni za­bav­ni­ci, to su bi­li Ali­bau­ci - pri­ča o ala­ma i bau­ci­ma 86. I od ta­da je na mom sto­lu uvek po ne­ko ču­do­vi­šte. Po­li­ti­kin za­bav­nik je bio oba­ve­zna stvar zbog Ho­ga­ra, Pa­je Pa­t­ke, strip je bio ta­ko­đe va­žan mo­me­nat u in­fo­r­mi­sa­nju i va­spi­ta­nju. Ra­ni­je je bi­lo, ta­ko­đe, oba­ve­zno gle­da­ti cr­ta­ni u po­la se­dam, a da­nas…”, za­sta­je s pri­čom Ku­z­ma­no­vić.
Ilu­stra­ci­ja kao so­p­stve­ni ume­t­ni­č­ki izraz afi­r­mi­sa­la se sko­ro, pre kao ume­t­nost. Ra­ni­je to ni­je bi­lo ta­ko. U Po­li­ti­ki­nom za­bav­ni­ku au­tor je pi­sao te­k­st (ko­ji je bio va­žni­ji) i sli­kao ili cr­tao ilu­stra­ci­ju ko­ja ga je pra­ti­la. Bo­ris Ku­z­ma­no­vić ka­že da ni­kad ne bi mo­gao ne­čim dru­gim da se ba­vi ia­ko mu ni­je la­ko ka­d je u oba­ve­zi da “odra­đu­je” po­sao ko­ji ga “odvla­či” od pra­vlje­nja ilu­stra­ci­ja.



“Ni­je la­ko, ali mla­di au­to­ri ima­ju šan­su, tre­ba da je isko­ri­ste, ni­je sa­mo ci­lj oti­ći u inos­tran­stvo. Šta se ta­mo de­ša­va? Vr­hu­n­ski ilu­stra­to­ri ne nai­la­ze na aplau­ze, vauu... ovo je odli­č­no, to im ne­ka­ko ni­je u te­m­pe­ra­men­tu. Do­bre su ilu­stra­ci­je, evo ti po­sla za to­li­ko i to­li­ko no­v­ca.... E, tu je pro­blem, ka­ko bez di­vlje­nja na­pra­vi­ti do­bru ilu­stra­ci­ju. Kad go­vo­ri­mo o ima­nju ili ne­ma­nju po­sla, mo­že se za­klju­či­ti da ga ima, ali i da ga ne­ma. Za­vod za udžbe­ni­ke i na­stav­na sred­stva je za­tvo­rio svo­je de­č­ije ode­lje­nje, što je ku­di­ka­mo sma­nji­lo obim po­sla za nas de­čije au­to­re.”
Za­po­če­ta re­fo­r­ma osnov­nog obra­zo­va­nja u Sr­bi­ji, ko­na­č­no je me­di­ji­ma ma­sov­ne ko­mu­ni­ka­ci­je otvo­ri­la ulaz u ško­l­sko okru­že­nje, eta­bli­ra­ju­ći, u vi­še obra­zov­nih obla­sti, na­stav­ne pro­ce­se ko­ji po­dra­zu­me­va­ju ele­men­tar­no me­di­j­sko obra­zo­va­nje (te­le­vi­zi­ja, fi­lm, no­vi­ne, cy­ber spa­ce…).
“Mi­slim da i da­lje ne pos­to­ji pra­va stra­te­gi­ja u re­fo­r­mi osnov­nog obra­zo­va­nja. Mi­ni­sta­r­stvo ko­je je pre­dvo­dio Ga­ša Kne­že­vić po­če­t­kom dve hi­lja­di­te, ima­lo je za­ni­mlji­vih ide­ja na po­lju re­fo­r­me ško­l­stva, ali s pro­me­nom vla­sti do­bre ide­je su ubr­zo sto­pi­ra­ne. Mi­slim da ni­je su­šti­na uve­sti ko­m­pju­te­re u ško­le i otvo­ri­ti im ma­gi­čan svet sa­j­ber-pros­to­ra, In­te­r­ne­ta, vi­deo-iga­ra. Mi­slim da bi tre­ba­lo da pos­to­ji ne­ka vr­sta fi­l­te­ra, a kad to ka­žem ne mi­slim na cen­zu­ru. Ja sam, re­ci­mo, odra­stao na sja­j­nom de­č­ijem TV obra­zov­nom pro­gra­mu ta­da­šnje SF­RJ.
Da li je po­tre­b­no spo­mi­nja­ti Bran­ka Ko­c­ki­cu, Acu Po­šta­ra, Su­per-de­ku, Ršu­ma, Ra­šu Po­po­va, TV emi­si­je Vla­de An­dri­ća, Ne­de­lj­ni za­bav­nik, Du­ška Ra­do­vi­ća i Du­ša­na Pe­tri­či­ća, pro­fe­so­ra Ba­l­ta­za­ra. Ima­li smo je­dan pro­gram, ali sja­jan sa­dr­žaj. Da­na­šnjim kli­n­ci­ma je ceo svet na dla­nu, ali ne mo­gu da pre­po­zna­ju šta je do­bro, a šta lo­še”, po­ja­šnja­va Ivi­ca Ste­va­no­vić.



Kad gle­da­mo ilu­stra­ci­je na ko­je se ne mo­že osta­ti hla­dan, vi­di­mo mno­go de­ta­lja. A ovi de­ta­lji su na­pra­vlje­ni u ba­j­ci, ne­rav­noj bi­lo ka­kvom real­nom dne­v­nom ri­t­mu, oni mo­gu da otvo­re no­vu di­men­zi­ju u shva­ta­nju de­č­ije ilu­stra­ci­je i shva­ta­nju lju­di ko­ji ih pra­ve. Emo­ti­v­no. U za­pa­d­nim ze­mlja­ma, na­ro­či­to u Fra­n­cu­skoj, sve knji­ge u obra­zo­va­nju su ilu­stro­va­ne. Uče­ni­ci se va­spi­ta­va­ju kroz ilu­stra­ci­ju. En­ci­klo­pe­di­je su, ta­ko­đe, bo­ga­te sli­kom.
“Fra­n­cu­ska je odli­čan pri­mer za ilu­stra­ci­ju na­me­nje­nu mla­đoj pu­bli­ci. Ali to je i re­zu­l­tat jed­ne du­ge i le­pe tra­di­ci­je. Re­ci­mo, po­red tra­di­ci­je bo­ga­to ilu­stro­va­nih knji­ga, Fra­n­cu­zi ima­ju du­gu tra­di­ci­ju i na po­lju de­ve­te ume­t­nos­ti, od­no­sno stri­pa, ta­ko da Fra­n­cu­zi odra­sta­ju na sli­kov­ni­ca­ma, bo­ga­to ilu­stro­va­nim en­ci­klo­pe­di­ja­ma i udžbe­ni­ci­ma, de­či­jim i ti­ne­j­dže­r­skim stri­po­vi­ma, gra­fi­č­kim no­ve­la­ma.
Je­dan zna­ča­jan se­g­ment vi­zue­l­ne ko­mu­ni­ka­ci­je je bio sve­pri­su­tan u nji­ho­voj ku­l­tu­ri. Mi (u bi­v­šoj SF­RJ) ima­li smo sja­j­nu pri­li­ku da kra­jem se­da­m­de­se­tih i po­če­t­kom osa­m­de­se­tih pos­ta­vi­mo pos­tu­la­te na tom po­lju, a po­se­b­no na po­lju strip izda­va­štva, ali su na­do­la­ze­ći ra­to­vi i kri­ze to spre­či­li.
Ka­sni­je je Krea­ti­v­ni cen­tar izda­va­štvo de­či­jih knji­ga po­di­gao iz pe­pe­la, isti­ču­ći do­ma­će au­to­re, i pru­ža­ju­ći mno­gim mla­dim sr­p­skim ilu­stra­to­ri­ma pri­li­ku da se iska­žu”, isti­če Ste­fa­no­vić i na­sta­vlja: “Za­vod za udžbe­ni­ke i na­stav­na sred­stva je ne­što sli­č­no uči­nio po­če­t­kom dve­hi­lja­di­te, ali je to bi­lo na po­lju udžbe­ni­č­ke ilu­stra­ci­je i u fu­n­k­ci­ji ško­l­ske re­fo­r­me. Po­tom su se pri­klju­či­li i osta­li izda­va­či. Tre­nu­t­no kao pro­blem u do­ma­ćem izda­va­štvu vi­dim ve­li­ku pri­su­t­nost li­ce­n­c­nih izda­nja ko­ja su mno­go je­f­ti­ni­ja od knji­ga ko­je su na­pi­sa­li i ilu­stro­va­li do­ma­ći au­to­ri.”



Slo­bo­dan Bob Ži­v­ko­vić, Ivi­ca Ste­va­no­vić, Bo­ris Ku­z­ma­no­vić, sva tro­ji­ca de­či­ji ilu­stra­to­ri, a sva­ki od njih ra­zli­čit na svoj na­čin. Oni su odlu­či­li da im ilu­stro­va­nje za de­cu bu­de pro­fe­si­ja.
Bo­ris je to znao od­ma­le­na, nje­go­vi su se bu­ni­li ka­d je upi­si­vao Fa­ku­l­tet pri­me­nje­nih ume­t­nos­ti, on bi da ra­di u ne­koj sred­njoj ško­li, ali mu se ne da. Cr­ta, in­spi­ri­san je i obja­vlju­je svo­je ilu­stra­ci­je. Ka­že da se mo­že ži­ve­ti od to­ga. Sa­mo je ma­lo le­nj, ali je u vr­hu.
Slo­bo­da­na Ži­v­ko­vi­ća ne mo­že­te uhva­ti­ti. Ima po­sla čo­vek.
Ivi­ca je bio vi­spren, ta­k­ti­čan i smeo u od­go­vo­ri­ma.
Sva tro­ji­ca su ilu­stro­va­li či­tan­ku za pe­ti ra­zred i to vi­še ni­je do­sa­d­na knji­ga. Oni pra­ve ilu­stra­ci­je za de­cu i do­bro ži­ve od to­ga.
“Mno­go je ele­me­na­ta ka­ko se pra­vi ilu­stra­ci­ja, ni­je sa­mo cr­ta­nje i sli­ka­nje, ne­ma pra­vi­la, re­kao bih. Sve mo­že da do­đe u ob­zir. Kad iza­đeš na uli­cu, vi­diš ne­ki pre­d­met, opi­paš tka­ni­nu, ma, tan­da­ra-man­da­ra in­spi­ra­ci­ju na­la­ziš svu­da”, ka­že Bo­ris Ku­z­ma­no­vić.
“Što se ti­če in­spi­ra­ci­je u ilu­stra­ci­ji, to u ne­koj me­ri za­vi­si i od sa­mog te­k­stual­nog pred­lo­ška. S dru­ge stra­ne, po ne­kom mom vi­đe­nju, do­bar ilu­stra­tor u se­bi mo­ra da no­si cr­tu ‘re­ne­san­snog ume­t­ni­ka’, sve­stra­nog u sva­kom po­gle­du, a po­se­b­no na po­lju vi­zue­l­nog (li­kov­nog, gra­fi­č­kog). Me­ni je sva­ki te­k­st (do­pao mi se ili ne) jed­na vr­sta li­kov­nog iza­zo­va... a taj iza­zov je ono što me po­kre­će. To je igra u ko­joj se sja­j­no ose­ća­te dok je igra­te, jer na kra­ju uvek po­be­di­te, ili se bar tru­di­te da is­hod bu­de po­zi­ti­van”, obja­šnja­va Ivi­ca Ste­va­no­vić.
Bob ve­ru­je da de­ca na ilu­stra­ci­ju rea­gu­ju kao i on, da se sme­ju ka­d vi­de ono što je na­c­r­tao za njih. “Ja cr­tam izno­va i izno­va, sve dok sam ni­sam za­do­vo­ljan cr­te­žom, sve dok sam ne po­č­nem da se sme­jem glu­pos­ti­ma ko­je mi pa­da­ju na pa­met. Knji­ge ko­je na­c­r­tam se či­ta­ju i pro­da­ju, ti­me ve­ru­jem da pos­to­je de­ca ko­ja svet vi­de istim oči­ma i ko­ja se sme­ju istim stva­ri­ma kao i ja.”



Strip na Tro­ja­no­vom stubu

Či­nje­ni­ca je da su dre­v­ni Egi­p­ća­ni ko­ri­sti­li zi­d­no sli­ka­r­stvo i re­lje­fe da bi za­be­le­ži­li izve­sna zbi­va­nja, uz oko­l­nost da su im ni­zo­vi vo­do­rav­nih tra­ka slu­ži­li za me­đu­sob­no odva­ja­nje vre­me­n­skih i pros­tor­nih ode­lja­ka, tu­ma­či se kao da­le­ki, ipak sa­mo na­go­ve­štaj pos­tu­p­ka ko­jim se slu­že sa­vre­me­ni ilu­stra­to­ri i strip ma­j­sto­ri da­nas.
Ra­d­nja se uo­bli­ča­va pu­tem ni­za me­đu­sob­no po­ve­za­nih kva­dra­ti­ća, i či­ta s le­va na de­sno i odo­zgo na do­le.
Na Tro­ja­nov stub u Ri­mu, na ko­jem su, u vi­du du­gog, spi­ral­nog i fi­gu­ra­ma kr­ca­tog re­lje­fa, pri­ka­za­ni ra­to­vi sa Da­ča­ni­ma, gle­da se kao na ve­sni­ka bu­du­će stri­pov­ne te­h­ni­ke. Da­nas je sve na In­te­r­ne­tu i svi su na In­te­r­ne­tu, pa i no­vi obli­ci ilu­stra­ti­v­nog izra­ža­va­nja kroz ani­ma­ci­ju.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu