Novi muški identitet

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Novi muški identitet

Počalji od MustraBecka taj Sub Avg 14, 2010 5:25 am

Kako je identitet postao polje konflikta, pritiska i borbe, a ne zadovoljstva u sopstvenoj životnoj ulozi
Potraga za identitetom bi trebalo da bude individualna potraga svakog pojedinca. Na izvestan način to je jedan od osnovnih zadataka koji nas očekuju u životu. Njegovo neizvršavanje podrazumeva brojne posledice. Ličnost bez identiteta ne može polagati pravo na to da se nazove ličnošću, jer odsustvo identiteta znači odsustvo autonomnog stava, uporišta i oslonca u sopstvenim uverenjima i ličnom sistemu vrednosti. Ipak, život je i kao takav moguć. Pomalo podseća na Kolridžovog Starog mornara, koji neprestano luta i nigde ne pristaje. ¶ U vremenu instant življenja, u shopping epohi, kakva je naša, gde za svaki nedostatak postoji rešenje, brzo i lako, a zadržavanje na površini je zvanična ideologija, nedostatak ličnog identiteta je ne samo očekivan, već i poželjan. Jer, to je idealno tle za promotere novih identiteta (moćnih korporacija i industrija) do kojih se dolazi jednostavno – dovoljno je samo da kažete “da” i da izdvojite određenu količinu novca. Bez obzira na to da li je reč o nekoj varijanti kolektivnog identiteta – nacionalnom, verskom, politi­čkom ili sasvim ličnoj – metroseksualizam, alfa mužjak, japi, kupoholičarka – dvadeset četiri sata dnevno bombardovani smo porukama šta sve možemo da budemo i kakvi sve možemo da postanemo. Postoji bezbroj rešenja i za muškarce i za žene, a njihova ponuda svakodnevno je istaknuta sredstvima masovne komunikacije – od bilborda do reklamnih spotova. Za osobe bez autentičnog, ličnog identiteta, potraga za novim, koji se smeši iz izloga, potencijalni je izvor konflikta, pritiska, raskoraka između želja i mogućnosti, eskalacije nezadovoljstva bez obzira na privremenu, kratkotrajnu ušuškanost i zadovoljstvo. Jer, instant identitet nikada ne ispunjava do kraja, on ne angažuje ličnost već je pre jedna ukrasna, sjajna folija kojom se obavija zjapeća praznina.

Za trenutak ćemo ostaviti po strani aktuelno stanje stvari, koje podrazumeva da mnogo češće srećemo tipove, a jako retko ličnosti i pozabavićemo se pitanjem muškog identitata u kulturi Zapada. Koncept muškosti podrazmeva niz inicijacija kroz koje dečak-mladić-muškarac, shodno svom uzrastu, prolazi u potvrđivanju sopstvene muškosti. Jer, žena naprosto jeste, a muškarac mora da postane muškarac. Njegov put vodi preko identifikacije sa ocem i preuzimanja određenih vrednosti, koje u početku ne prihvata racionalno, već ih usvaja vaspitanjem. Kasnije, u zrelijem periodu života, on može da se na drugačiji način odredi prema sopstvenom polazištu, tj.može da revidira sopstveni sistem, ali jedno je sigurno – muškost je uvek izložena procenjivanju. Paradoksalno, ali nju potvrđuju samo drugi muškarci, prihvatajući ga kao ravnopravnog, odnosno sebi ravnog. U susretu sa ženom, muškarac realizuje sve što je usvojio izgradnjom ličnog, muškog identiteta. I upravo na tom terenu može doživeti trijumf ili poraz. U savremenom kontekstu, kada je porodica kao prva zajednica i prvi sistem prilično oslabljena i relativizovana, muška anksioznost na putu osvajanja identiteta je znatno veća. Savremeni termini “metroseksualac” ili “retro” kao odgovor na prvu etiketu, sa aspekta njihovih kreatora, samo su mogućnost dobre zarade, jer je reč o životnom stilu koji kao takav treba prodati. Sa aspekta “kupaca”, dakle savremenih muškaraca, to je način da se dođe do kakvog takvog obeležja koje će u naredna sedamdeset i dva sata biti odgovor na pitanje – “Ko si ti?”. “Da, ja sam Nenad Nenadović, metroseksualac. Kao što vidite, imam šta da kažem o sebi.” Bez obzira na to što se iza ove naizgled zvučne definicije krije prilično banalan sadržaj. Uvek su postojali muškarci koji su brinuli u svom spoljašnjem izgledu, ali tek su danas stvorene pretpostavke da taj, spram drugih stvari, zaista sičušni deo životnog stila, postane presudan, osnova celokupnog identiteta. Retro mi, kao odgovor, deluje takođe patetično, jer odgovarajući na zamku kozmetičkog establišmenta, on istoj zapravo daje legitimitet. Nedavno se na televiziji pojavila reklama za pafrem pod sloganom “Samo za strejt muškarce”. Ova potreba da se muškost, sa svojim arhetipskim prerogativima sirovosti, snage, odsustva osetljivosti i atletskog savršenstva kao idealne forme za ove “atribute duha” naglasi do kraja i, naročito, u opozitu sa feminiziranom prirodom muškarca koji provodi dane u salonima lepote, ponajviše pokazuje koliko je muški princip danas zapravo ugrožen.

Jer, na kraju, od muškaraca se u aktuelnom trenutku tako mnogo očekuje. O njemu se, a time i o njegovoj umešnosti i veštinama, što u finalu znači – i o samoj muškosti, procenjuje i na osnovu njegove mesečne zarade, i na osnovu izgleda njegovog životnog prostora, i na osnovu zategnutosti njegovih bicepsa i na osnovu njegovih kvaliteta kao ljubavnika. Identitet postaje pritisak, a tenzija neće nestati raspršivanjem parfema svuda oko sebe. Ni kupovinom novog četvrotočkaša koji će biti “opasniji” od svog vlasnika. Ni produživanjem polnog organa, sve češće intervencije kojoj muškarci pribegavaju ubeđeni da je muškost merljiva matematičkim jedinicama. Napetost će biti na trenutak umirena, ali uvek će postojati potreba za novim dozama i novim patentitima. Šoping mol postaje mesto na koje muškarci svih “boja i dezena” dolaze kao lavovi na pojilo u sumantoj potrebi da kupe ono do čega se dolazi introspekcijom, radom na sebi i spoznajom svog pravog lika. Teretana je u isto vreme i poslednji bastion muškosti i metrohram. Modna, farmaceutska, uopšte uzev – industrija tela, nikada nije doživela tako veliki progres. Alfa mužjak, kao idealni koncept muškosti, onaj koji s pravom zaslužuje i sopstvenim umećem osvaja poziciju lidera, sve više postaje model iz prošlosti. Krajnji proizvod kulture koja laskajći udara na sve tačke nesigurnosti pojedinca, zbunjenog porukama kojima ga društvo zasipa, zapravo je novi Narcis, muška­rac koji ne može da napravi iskorak iz jedne jedine opsesije – opsesije samim sobom. I on može da bude i metro i retro i uber i pseudoalfa, suština je poražavajuće identična. On sagledava svet isključivo iz svoje perspektive, sve se zapravo njemu obraća i to isključivo na dva načina – ili je kompliment ili atak. Svet je polje na kome se on dokazuje i svako ko u taj domen uđe, potencijalno je ogledalo na kome će tražiti sopstveni refleks. Svaka druga funkcija je unapred isključena. Savremena kultura želi muškarca koji će biti i ostati večito dete. Nikada do kraja stasalo. Zaintersovano i podatno za komercijalne eksperimente. Posmatrajući pulsirajuću, hiperbrzu smenu trendova i modela, trenutno mi je najinteresantniji imidž nastao nakon svetske premijere filma “300: Bitka kod Termopila”. Nikada do sada se toliko nije govorilo o Sparti i Spartancima. Čak su i večiti ponavljači naučili da je to bila grad-država antičke Grčke u kojoj je negovan osoben sistem vrednosti. Ima nečeg neopisivo dirljivog u pozivanju na njihove vrline i izgovaranju ratničkih mantri dok se na benč klupi diže nova, zastrašujuća težina. Ništa u tome nije ni glupo ni opasno. Zapadnjačke standarde muške lepote odredile su arhajske skulpture Kurosa i od tada se ništa nije promenilo. Ali, u zanosu, po godinama posmatrano, zrelog muškarca oduševljenog konceptom neprikosnovenog maskuliniteta, promovisanog spartanskom kulturom, ima nečega što neodoljivo podseća na poluslinave pubertetlije, ta drska, osiona stvorenja koja jurcaju ulicama i šoping centrima i obaraju sve oko sebe. Njihov polni nagon je tada na vrhuncu, oni su tek oslobođeni autoriteta svojih majki i uživaju u tom kratkom intervalu apsolutne slobode. U kriku Spartnaca koji pobeđuje, muškarac krhkog identitea oslobađa svoj zanos, gnev, želju, gene lovca i osvajača suspregnute konvencijama kulture ili sopstvenom anksioznošću.

Sa druge strane, savremeni Narcis, sa zdravljem i lepotom u svojoj akt tašni, okrenut je prvenstveno “ka unutra”, ka samom sebi. On je samozadovoljno biće koje ima svoj lap top, svoju omiljenu muziku, svoj fitnes klub, svog ispovednika i svog psihijatra. Ali ne i odnos prema drugima. Lišava sebe vrednosti koje nisu trenutne i prolazne, već ispu­njavaju na duže staze i ostavljaju neizbrisiv trag. Tako, recimo, jedne večeri sedite u svom toplom domu i listate stare albume. Imate 68 godina. Sećate se određenih trenutaka. Ispunjeni ste. Ukoliko se na slikama pojavljujete razigrani, u društvu, zaljubljeni, tužni, osvojeni, ostavljeni – imaćete, zaista, osećaj da ste živeli. Ako, pak, različite životne faze prepoznajete isključivo po tome kako ste nosili to i to odelo i imali tu i tu frizuru, ne znam da li ćete imati bilo kakav drugi osećaj osim teskobe i osećaja “da je vaš voz prošao”. Pa, ne dajte mu da prođe. Vodite računa o sebi na svaki mogući način, ali se nikada ne zadržavajte samo na tome. “Zaštit­nička plitkost” je samo jedan od meha­niza­ma. A poznato vam je da i najsavršenija postrojenja znaju da se pokvare.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu