Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tema ugrožene individualnosti u “Gospođi Dalovej”

taj Sre Avg 18, 2010 10:52 am

Svako ko je makar površno upoznat sa radom Virdžinije Vulf reći će o njoj, bez razmišljanja, da pripada jednom književnom pravcu (ili pre epohi) koji se zove modernizam i da njene romane karakteriše revolt protiv realizma, tj. da su oni nešto sasvim suprotno romanima realizma, nešto suptilno, fluidno i neuhvatljivo, poput snova i fantazija, i da se bave potpuno drugačijim temama. Sve je to tačno, ukoliko pod pojmom „realizam“ podrazumevamo devetnaestovekovni realizam, određeni korpus dela sa zajedničkim osobinama, nastao u određenom istorijskom trenutku. To je viktorijanski roman kada govorimo o engleskoj književnosti. Virdžinija Vulf veoma kritikuje svoje savremenike, Beneta, Velsa, Golsvortija, koji pišu u tom maniru. Međutim, ona nigde ne kaže da realnost ne treba da bude tema književnosti! Upravo o tome ona piše; stvarnost, život, osvajaju nas na svakoj stranici njene proze. Fantazija je legitimna književna forma, piše Dejvid Dejčis, ali dodaje da ni jedan roman Virdžinije Vulf nije delo te vrste, osim možda „Orlanda“. Ona je zainteresovana za život i probleme svog vremena, dovoljno dokaza za to imamo u njenoj nefikcionalnoj prozi. U čemu se onda sastoji razlika između njenih romana i romana onih koje kritikuje? Oni su, kaže Vulfova u svom eseju „Moderni roman“, materijalisti. Pišu o nebitnim stvarima, stvarima prilaze spolja, svoju neizmernu veštinu koriste da bi trivijalno i prolazno prikazali kao stvarno i trajno. Za nju, istinsko i trajno nalazi se u samoj suštini života, u večno promenljivoj, večno kolebajućoj svesti koja stalno prima utiske spolja i neprekidno ih transformiše. Pored sadržine, smetao joj je i način pisanja koji su negovali viktorijanski realisti, sa jasnom linearnom fabulom; smatrala ga je nepodesnim za izražavanje modernog viđenja sveta, naročito posle Prvog svetskog rata, kada je sve počelo da se dovodi u pitanje.
Kada se odriče viktorijanskog „materijalizma“, Virdžinija Vulf se istovremeno odriče i same viktorijanske ideje o realnosti. Ona ne priznaje nauku koju otelovljuju Holms i Bredšo. Drugačije viđenje sveta vidimo u njenim romanima, iz njih provejava nova intelektualna klima, osećaju se uticaji Frojda, Ajnštajna, Bergsona, Ničea… Majkl Vajtvort vidi scenu sa avionom u Gospođi Dalovej kao primer koji kombinuje najvažnije perspektive modernizma: intelektualnu, tehnološku, socijalnu i književnu. Prikazana nam je jedna tehnološka inovacija. Dogodila se revolucija u saznavanju svesti i univerzuma. Sa idejne strane, Bergsonovo razlikovanje subjektivnog i objektivnog vremena leži u osnovi modernističkog eksperimenta sa vremenom i narativnom formom. Iako Vulfova verovatno nije čitala Bergsona, čitala je autore na koje je uticao, pre svega Džojsa i Prusta. Frojdova teorija predstavlja osnov za shvatanje svesti i možda je povod takozvanom „zaokretu ka unutra“. Odbacuje se ideja da postoji „stvaran svet koji sadrži stvarne objekte i stvarne ljude koje je pisac dužan da prikaže što je tačnije moguće“. Pojedini mislioci, koji su očigledno uticali na Virdžiniju Vulf, videli su život kao tok. Estetičar Valter Pejter, na primer, smatrao je da svest prima brojne nepovezane utiske, poput „kiše atoma“ o kojoj piše V. Vulf, pa ih zatim grupiše u izolovane momente. Prijemčivost za takve utiske vodi onoga koji opaža bliže realnosti.

Tekst Suzan Dik (Susan Dick) o romanima “Gospođa Dalovej”, “Ka svetioniku”, “Orlando” i “Talasi” čak nosi naslov „Književni realizam“ (“Literary realism in Mrs. Dalloway, To the Lighthouse, Orlando and The Waves”). Ona ističe da novi način pisanja Virdžinije Vulf predstavlja reformisanje realističkog romana. Dogodila se promena fokusa, na život se više ne gleda spolja, nego onako kako je doživljen. Profesorka Dik, kao i mnogi drugi proučavaoci opusa Virdžinije Vulf, smatra da promena fokusa prilikom naracije predstavlja veoma uspeo metod u psihološkom građenju likova, potpuno nam predočava detalje svakodnevnog života i stvara u čitaocima vernu sliku prostora i vremena, kako objektivnog, tako i subjektivnog vremena različitih likova. Slika Londona koja nam se otvara predstavlja modernističku sliku metropole, isto kao i slika Dablina koju vidimo u “Uliksu”.
Medjutim, realnost na koju Virdžinija Vulf prvenstveno cilja jeste društvena, jedna od najvažnijih tema romana je to kako istorijske prilike, politička klima i društvene sile utiču na živote pojedinaca. Pored Suzan Dik, Dejvid Bredšo takođe primećuje da je tek nedavno prepoznato u kom stepenu romani V. Vulf utiču na naše etičke i političke „simpatije“, razlog tog kasnog otkrića možda leži u suptilnosti; mi osećamo njenu socio-političku viziju, ali ne i pritisak. Poslednjih godina tekstovi V. Vulf, eseji, dnevnici, ali i romani, postaju predmet socioekonomskih studija. Ona ne propoveda, nema traga pamfletizma, ali kritika društva nesumnjivo postoji. U dnevnicima Virdžinije Vulf postoje dokazi da je mnogo razmišljala o tome i da je imala nameru da u “Gospođi Dalovej” kritikuje sistem. Ona piše:
Šta sada osećam u odnosu na svoje delo? – ovu knjigu, Sate, ukoliko je to ime? Mora se pisati iz dubokih osećanja, rekao je Dostojevski. Da li ja to činim? Ili ih proizvodim rečima, koje volim? Ne, mislim da nije tako. U ovoj knjizi imam gotovo suviše ideja. Hoću da prikažem život i smrt, razumnost i ludost; hoću da kritikujem društveni sistem, da prikažem kako funcioniše u svom najvećem intenzitetu… Da li pišem Sate iz dubokih osećanja? Naravno, ludi delovi me toliko umaraju…
Društvena stvarnost prikazana u “Gospođi Dalovej” (V. Vulf je prvobitno nameravala da roman nazove “Sati”), sve njene loše i dobre strane, svi aspekti života u tom okruženju – sve je duboko proživljeno i proosećano. Nema iluzije o objektivnosti u pisanju, o objektivno prikazanoj sveukupnosti sveta, o nepristrasnosti. Ali da li je ikada neki pisac bio nepristrasan? Ne bih rekla. Sada smo svesni da to nije moguće. Zavirimo onda u svet koji se ogleda u subjektivnosti Klarise Dalovej, Septimusa i Recije Smit, Pitera Volša, gospođice Kilman… i, posredno, Virdžinije Vulf. Videćemo da nam je mnogo velikih istina saopšteno tim putem. U ovom tekstu ćemo se, međutim, baviti nesvakidašnjom slikom društvene klime koja verovatno ni jednog čitaoca nije ostavila ravnodušnim.

avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Tema ugrožene individualnosti u “Gospođi Dalovej”

taj Sre Avg 18, 2010 10:55 am
2.

…jer na kraju te rečenice nešto se dogodilo. Nešto u pojedinostima tako beznačajno da ni jedan matematički instrument, mada sposoban da zabeleži potres u Kini, ne bi mogao da zabeleži ovu vibraciju; pa ipak u celini skoro strašno i po opštem odjeku uzbudljivo; jer u svim šeširdžinicama i krojačkim radnjama ljudi koji se ne poznaju zgledaše se i pomisliše na mrtve; na zastavu; na Imperiju. U jednoj krčmi u zabačenoj ulici neki kolonijalac uvredi Vindzorsku kuću, što dovede do krupnih reči, razbijenih pivskih čaša i opšte galame koja je čudno odjekivala preko ulice u ušima devojaka što su kupovale za svoju svadbu belo rublje protkano snežno belim trakama. Jer je, tonući, površinsko uzbuđenje zbog automobila koji je prošao dotaklo nešto vrlo duboko.

Ubrzane političke i društvene promene obeležile su period između dva svetska rata. Britanska Imperija, za koju su mnogi žrtvovali živote, bila je u opadanju. Zemlje kao što je Indija počele su da dovode u pitanje britansku kolonijalnu vladavinu. U samoj Engleskoj počelo je sa odmeravanjem snaga između laburističke partije, koja se zalagala za ekonomske reforme, i konzervativne partije, koja je i dalje insistirala na interesima Imperije. Žene, koje su preplavile tržište rada kako bi zamenile muškarce koji su otišli u rat, zahtevale su jednaka prava. Muškarci, koji su bili svedoci neopisivih užasa u prvom modernom ratu, počeli su da dovode u pitanje smislenost društvenog ustrojstva zasnovanog na klasnoj pripadnosti. “Gospođa Dalovej” prikazuje promenljivu političku atmosferu kroz likove Pitera Volša, Ričarda Daloveja i Hjua Vajtbreda, ali mnogo dublje zalazi u problematično stanje društva kroz likove Septimusa Vorena Smita i Klarise Dalovej.
Tokom devetnaestog veka, britanska Imperija delovala je nepobedivo. Raširila se po mnogim zemljama kao što su Indija, Nigerija i Južna Afrika, i postala najveća imperija koju je svet ikad video. Prvi svetski rat je sve doveo u pitanje. Prvi put u novijoj istoriji, Englezi su postali ugroženi na sopstvenoj zemlji. Saveznici su zvanično dobili rat, ali Engleska je užasno opustošena. Desetine i stotine hiljada mladih ljudi je povređeno ili ubijeno. Nije čudno što su, posle rata, mnogi građani izgubili veru u imperiju. Engleska više nije svemoćna. Građani su stoga sve manje voljni da podržavaju rigidni stari klasni sistem.
Godine 1923., kada se odvija radnja “Gospođe Dalovej”, stari establišment i njegove ugnjetačke vrednosti su blizu sloma. Engleski građani, uključujući Klarisu, Pitera i Septimusa, osećaju neuspehe imperije podjednako jako kao što osećaju svoje lične neuspehe. Oni koji slave englesku tradiciju, kao što su tetka Helena i ledi Braton, ostareli su. Stakleno oko tetka-Helene možda simbolizuje njenu nemogućnost ili nedostatak volje da vidi raspad imperije. Anticipirajući kraj vladavine konzervativaca, Ričard planira da napiše istoriju velike britanske porodice Braton, koja je već deo prošlosti.
Figura predsednika vlade u “Gospođi Dalovej” otelovljuje stare vrednosti i hijerarhiju, kojima su dani odbrojani. Na prvim stranama, zaustavljeni automobil u kome je možda kraljica, a možda predsednik vlade, izaziva opštu pometnju i ekstazu, ali do kraja romana ta simbolična figura bledi. Kada Piter Volš namerava da uvredi Klarisu ciljajući na to da će postati domaćica iz visokog društva, kaže joj da će se udati za predsednika vlade. Kada ledi Braton hoće da pohvali Hjua Hvajtbreda, zove ga „moj predsednik vlade“. Kada predsednik vlade konačno stigne na Klarisinu zabavu, njegova pojava nije nimalo impresivna, izgleda smešno u odelu zatrpanom zlatnim ukrasima i upadljivo se trudi da „izgleda neko“. Stara piramida društva se urušava i njeni simboli postaju istrošeni.

3.

Zapanjen on je ugleda kako se penje uz trošne stepenice, pod teretom Holmsa i Bredšoa, ljudi koji nikad ne teže manje od jedanaest stouna i šest funti, koji šalju svoje žene u dvor, ljudi koji zarađuju deset hiljada godišnje i govore o osećanju mere; koji se razlikuju u presudama (jer Holms je rekao jedno, a Bredšo drugo) pa ipak su sudije; koji brkaju priviđenje i ormar; ne vide ništa jasno, pa ipak sude, ipak kažnjavaju. “Moraš“, kažu oni. Nad njima ona trijumfuje.
Ugrožavanje individualnosti je konstantna pretnja za Klarisu i Septimusa u “Gospođi Dalovej”. Septimus se ubija da bi izbegao prisilno potčinjavanje socijalnom pritisku. Pritisak se pojavljuje u raznim oblicima, kroz religiju, nauku ili društvene konvencije. Doris Kilman i Vilijam Bredšo su najveći ugnjetači u romanu. Gospođica Kilman sanja kako doslovno obara Klarisu u ime religije, a ser Vilijam pokorava sve koji sumnjaju u njegovu koncepciju sveta. Oboje žele da preobrate svet da se uskladi sa njihovim uverenjima kako bi stekli moć i vladali drugima, to osećaju svi likovi koji dolaze u kontakt sa njima. Njihove težnje nesvesno podržavaju oni koji prihvataju englesko društvo takvo kakvo je, pa tako Klarisa, iako i sama oseća pritisak, pripada tom sistemu i oseća odgovornost za Septimusovo samoubistvo.
Ko je Septimus Voren Smit? Zašto je morao da umre? Zato sto je bio lud? Prezirao život? Ili je njegova autentičnost smetala, njegovo znanje podrivalo aktuelne vrednosti. Možda je viđenje sveta jednog „ludaka“ bliže stvarnosti nego viđenje onih koji, razumno, žmure na jedno oko. Virdžinija Vulf u jednom pismu piše da ima mnogo da se kaže o gledištu mentalno obolelih i da je upravo to možda zdravo gledište. O Septimusu znamo da je bio talentovan, romantičan, zaljubljen, da je voleo Šekspira i bio pun plemenitih iluzija o svetu. Onda je otišao u rat i sve se srušilo. Videvši besmisao, emocionalno je utrnuo i to ga je uplašilo. Rekao je koji put da hoće da su ubije; video je utvare. Ali nisu utvare razlog za samoubistvo, razlog su živi ljudi, civilizacija u koju se vratio, utemeljena na lažnim vrednostima, kojom vlada prazna i pokvarena ljudska priroda. Setimo se kako je uopšte došlo do toga da Septimusa „leče“: sam se zabrinuo zbog odsustva nekih osećanja, pa je njegova žena pozvala doktora Holmsa. Takav problem sa emocionalnošću je, naravno, potpuna besmislica; Septimus treba samo da se ponaša kao zdravi ljudi, da se usmeri na spoljašnjost, igra golf, posećuje Mjuzik Hol. Da je takva ideja reintegracije u društvo mehanička i lažna, jasno je kad pogledamo lik ledi Bredšo. Ništa njemu nije, izgovara bezbroj puta dr Holms.
Virdžinija Vulf je i sama imala psihološke probleme, tako da je iz prve ruke mogla da oseti koliko medicinski radnici mogu da budu neosetljivi. Jedan od njenih lekara je tvrdio da će je odmor i bogata ishrana dovesti do potpunog oporavka – isti lek ser Vilijam Bredšo prepisuje Septimusu u romanu – a drugi joj je čak uklonio nekoliko zuba. Početkom dvadesetog veka, psihički problemi su smatrani umišljenim, sramotnim i često tumačeni kao posledica moralne slabosti. Ljudi koji su proglašavani bolesnim bili bi zatvarani, kako ne bi smetali. Samoubistvo mozda i nije bilo tako nerazumna alternativa.
Problem nastaje kada Septimus ne samo da neće da se povinuje savetima, nego još i provocira, otvoreno im govori da su budale. On zna da su Holms i Bredšo glupi, prazni, neznalice koje nikad ne čitaju, i ništa ne razumeju. Samozvani stručnjaci za njegovo stanje koji čak i ne znaju šta je rat, jer drugi su se borili za njih. (Za vreme rata, izvesni intelektualac je na pitanje zašto ne učestvuje u ratu odgovorio da upravo on predstavlja tu civilizaciju za koju se oni bore. Virdžiniji Vulf je to bilo poznato i u “Gospođi Dalovej” je možda dala odgovor.) Septimus se borio za englesku civilizaciju, a sada ne vidi da je ona toga bila vredna, naprotiv. Prezire autoritete koje to društvo priznaje i čak im se ruga svojom pojavom, svojim poznavanjem poezije i stavljanjem do znanja da ih je prozreo. To ih vređa, a oni imaju moć. Moć da ga sklone s puta.
Znamo da je lik Septimusa Smita zamišljen kao neka vrsta dvojnika Klarise Dalovej. Na samom kraju romana, Klarisa vidi dublje značenje Septimusove smrti i dovodi ga u vezu sa svojim životom. Ubijajući se, ovaj mladić prkosi čoveku koji čini život nepodnošljivim; iako je „bacio“ svoj život, nije izgubio nezavisnost svoje duše. Nasuprot njemu, Klarisa je žrtvovala nešto od te čistote, pristala je na kompromis zarad društvenog ugleda, zbog čega je Piter Volš stalno kritikovao. Medjutim, paradoksalno, samim tim što je izabrala Ričarda umesto Pitera, očuvala je ličnu nezavisnost u izvesnoj meri. Da se udala za Pitera, oboje bi se upropastili, kako sama kaže. Piter u ulozi Klarisinog ljubavnika može da se posmatra kao tlačiteljska figura, jer uznemirava i uništava privatnost Klarisine duše. On je to samo u tom odnosu, a inače pripada drugoj grupi likova, onih koje takve dominirajuće figure ugrožavaju. Jedan drugi lik može da se posmatra kao paralela Vilijamu Bredšou – Doris Kilman, Elizabetina nastavnica istorije, odnedavno Hrišćanka koja pokušava sve oko sebe da preobrati u svoju veru na jedan krajnje uznemirujuć način. Ona i Klarisa su smrtne neprijateljice, gospođica Kilman pokazuje težnju da učini Klarisi neopisivo zlo, poput onog koje je ser Vilijam naneo Septimusu. Klarisa je, za razliku od Septimusa, zaštićena; situacija je obrnuta, Klarisa ima visok položaj u društvu, dok je Kilmanova siromašna i, sa svojim nemačkim poreklom, pripada diskriminisanoj grupi. Uprkos neizrecivoj mržnji i volji da pokori Klarisu, ona nema nikave šanse, jer nisu na istim pozicijama.
Ovde je očigledno ono što Brižit Behtold ističe u vezi sa dnevnicima Virdžinije Vulf, ne bavi se ona samo i prvenstveno kritikom patrijarhalnog društva i borbom za jednakost polova, nego prezire socijalni elitizam među ženama kao i među muškarcima. Mnogi uzori za njene ženske likove bili su muškarci, i obrnuto. U “Gospođi Dalovej”, Klarisa i Septimus su dvojnici, pa je čak ona u boljem položaju od njega. Mladići, naročito vojnici, u prozi Virdžinije Vulf često su slični ženama kada se uzme u obzir nemogućnost izbora, prisiljeni su da rade u korist drugima, nemaju moć da utiču na istorijska zbivanja i, kao žene, često imaju nerealizovan potencijal.
Ovaj rad ne predstavlja tumačenje romana “Gospođa Dalovej”. Mnoga važna pitanja vezana za ovo delo namerno nisu dotaknuta, kako bi bila istaknuta realističnost društva prikazanog u romanu. Terminom „realizam“ u naslovu ne pokušavam da izvršim klasifikaciju (takvo određenje bi, uostalom, bilo pogrešno i nepravedno) nego želim da ukažem na jedan aspekt u tumačenju ovog kompleksnog dela, možda ne najvažniji, ali svakako interesantan za dalje proučavanje.
Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu