Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Višak pristojnosti

taj Sre Sep 01, 2010 4:16 pm
Da li mate potrebu da budete pristojni i onda kada su ljudi oko vas prilično bezobrazni i grubi? Smeškate se i onda kada biste najradije nekog udarili?

Većina ljudi pristojnost smatra vrlinom koju uopštee ne treba dovoditi u pitanje. Međutim, činjenica je da preterana pristojnost ljudima stvara velike probleme.

Taj “višak pristojnosti” je kao narednik koji nas tera da se ponašamo onako “kako bi trebalo”, umesto onako kako želimo. Navlači nam na lice tupavi osmeh i u situacijama u kojima bismo najradije režali i psovali. Daje nam osećaj da smo bolji od drugih, a zapravo smo samo – neiskreni. Usled različitih socijalnih pritisaka, kao i onih unutrašnjih koje sami sebi namećemo, dolazimo u situacije u kojima “gutamo” svoj bes, sve loše emocije i smeškamo se, naravno, potpuno lažno, pretvaramo se da nam je dobro, da nam ništa ne smeta, a zapravo “gorimo” iznutra.

********

Ljudi s viškom pristojnosti imaju običaj da:

* čine usluge onima koji ih samo gnjave i nikada ne pitaju “kako si”

* ne govore ono što misle, već samo ono što je prikladno da se čuje

* ostaju u vezama s upornim i napornim osobama jer ne znaju da im kažu “ne želim te više, ni da te čujem, ni da te vidim”

* se zgražaju jer su drugi ljudi “tako bezobrazni”

* budu poslušni sumnjivim autoritetima, jer su prepristojni da bi se pobunili

* ne veruju ljudima koji čine nešto lepo za njih, jer misle da to rade “samo iz pristojnosti”

Ovo je tek nekoliko primera. U realnosti - listi nikad kraja. Većina ovih primera počiva na mehanizmu odbrane koji se zove projekcija. Ono što ljudi koji “pate” od pristojnosti zaista osećaju u sebi oni projektuju na druge i tako im pripisuju osobine koje im smetaju kod njih samih ili koje bi oni želeli da manifestuju, ali nisu za to sposobni.

*******



* Fantazije o pravdi

Obično ljudi s viškom pristojnosti, kada se neko prema njima ponaša nepravedno ili grubo, ne uspevaju da se snađu. Šokirani ili zbunjeni, jednostavno se povuku i onda se kasnije muče sami sa sobom. Ljutnje koje na licu mesta “nije bilo” javlja se sa zakašnjenjem, upakovana u misli koje im satima (ili danima) ne daju mira. Maštaju o tome kako (dotičnom ili dotičnoj) odrubljuju glavu tupom turpijicom za nokte, a potom se čude kako im se tako nešto može motati po glavi, jer oni jednostavno “nisu takvi”. Što se lošije osećaju, ove fantazije su intenzivnije i “grublje”. Kada smo napadnuti – agresija je jedna od zdravih reakcija. Međutim, kada se ta agresija potisne u korist reakcije koja je socijalno prihvatljiva, ona nekuda mora “otići”. U nešto se mora pretvoriti. Zato često ta maštanja o pravednoj kazni za napadača deluju na prvi pogled preterana i suviše nasilna. Razlog zašto su takva je akumulirano nezadovosljstvo i trpljenje nasilja (na neki način).

* Slika o sebi

Kako bismo se viška pristojnosti trajno rešili, pre svega, potrebno je rešiti se zastarele slike o sebi. Kakva sam? Kakav si? Kakvi smo? Sve bi bilo mnogo lakše kada u našem rečniku ne bi bilo prideva. Tada ne bismo mogli biti ni dobri ni loši, ni pristojni ni bezobrazni, ni pametni ni glupi, ni ružni ni lepi. Ti pridevi (odnosno, obeležja koja su nam drugi pridavali) su nam bili izuzetno važni dok smo bili mali. Kada smo bili dobri, pametni, uredni i pristojni, naši roditelji su bili srećni i zadovoljni. Zato se “pristojnost-po-difoltu” čini važnom i u odraslom uzrastu, u situacijama u kojima je krajnje nefunkcionalna.

Jedan od simptoma viška pristojnosti kojem treba posvetiti posebnu pažnju je lažna skromnost. Mnogi od nas su navikli da umanjuju ili zanemaruju svoje kvalitete, jer isticati sebe, svoju posebnost i vrednost, jednostavno “nije ok”. To je nedolično, umišljeno, narcisoidno. Ukoliko se pokaže da smo mi u nečemu dobri ili još gore – najbolji, ukoliko se pokažemo kao uspešni, time stavljamo do znanja da smo posebni, jedinstveni i “na vrhu”. A ako smo na vrhu, uvek će ispod nas postojati neko ko želi tu našu poziciju. Biti poseban, jedinstven i najboji u nečemu jeste sjajno, stvara divan osećaj, ali ujedno i plaši jer nas ističe. Čini da “štrčimo”, a time nas izlaže mnogo više udarcima drugih. Ljudi sa viškom pristojnosti upravo sa time imaju problem. Ukoliko “štrče” biće mnogo više napadani, a njihova pristojnost ih sprečava u tome da se bore da na poziciji najbojeg ostanu. Bilo zato što to nije pristojno ili zato što imaju problem sa agresivnošću i izražavanjem iste. Čak i kada je u pitanju njen zdrav pojavni oblik – asertivnost. Pristojnost nam nalaže da, kada dobijemo pohvalu ili kompliment, spustimo pogled i kažemo: „Ma, nije to ništa“ ili „To je tako slučajno ispalo,“ a upravo nas to čini narcisoidnima. Jer, kada nismo svesni svoje unutrašnje lepote, tražimo od da nam je pokažu, dokažu, potvrde. To, ne samo da remeti naš unutarnji mir i čini nas nesigurnima, već nas čini i neosetljivim na unutrašnju lepotu drugih. Ako u očima drugih ne vidimo njihovu ličnu dubinu, već se zadržavamo na vlastitom odrazu, tražeći potvrdu sebe i svoje vrednosti, promašili smo i sebe i njih.

Ako poštujemo sebe, sigurno nećemo uvek i u svakoj situaciji biti pristojni. U nekim situacijama će nas ljutnja naterati da povičemo, opsujemo ili spustimo slušalicu. Ponekad je to jedini način da povučemo granicu ili kažemo “ne”. Naravno, to nije preporuka onima koji to rado i redovno rade, već onima koji su s druge strane, koji se zbog viška pristojnosti ne umeju zauzeti za sebe. Drugim riječima, ok je biti ok prema onima koji su prema nama ok. A što se tiče ostalih, najbolje je zaboraviti na prideve i zauzeti se za sebe. Jer, na kraju, ukoliko mi to ne učinimo, zašto bi iko drugi?

******

Jedan od simptoma viška pristojnosti kojem treba posvetiti posebnu pažnju je lažna skromnost. Mnogi od nas su navikli da umanjuju ili zanemaruju svoje kvalitete, jer isticati sebe, svoju posebnost i vrednost, jednostavno “nije ok”.

******



* Naivnost ili dobrota?

Samarićanin koji stalno nekom pomaže ima uzvišenu misiju zbog koje se “isplati trpeti”. Da li se to zaista isplati? Preterana pristojnost nužno vodi do potrebe da se stalno nekom pomaže. Kako osoba nije u stanju da sama sebi poveruje da vredi, kako nije u stanju da vidi sebe, svoju unutrašnju lepotu, ona mu je potrebna u očima drugih. Potrebna je potvrda spolja, uveravanja drugih da smo dobri, lepi, vredni, da smo divna osoba koja će nesebično svima da pomogne i koja se neće buniti kada joj je načinjena nekakva nepravda.

>>> Iluzije koje sami održavamo

Kada zaista verujemo u nešto, upotrebićemo sve svoje moći kako bismo tu veru održali. Na primer, verujemo li da su svi ljudi negdje duboko u svom srcu dobri, onda ćemo težiti da to i dokažemo. Ako se neko prema nama ponaša grubo ili uvredljivo, pokušaćemo da njegovo ponašanje objasnimo zdravom logikom: “On je dobar, ali je nesvestan, ne zna šta radi”, “Ona ne zna da pokaže svoja osećanja” ili “Boji se da se otvori da ne bi bio/bila povređen(a)”. Ali, šta se događa kada u tom “lošem” ili “nesvesnom” ponašanju prestanemo da tražimo neku dublju logiku, suvislo objašnjenje? Šta ako su ljudi upravo onakvi kako se ponašaju?

Možemo slobodno reći da je takav način razmišljanja “tipično ženski”. Žene su, na žalost, zbog uticaja partrijarhalnog vaspitanja, često sklone nerazumnoj tolerantnosti. Tolerisati u ovom kontekstu zapravo znači “trpeti”. Zašto? Da bi se održao određeni privid. Ako su svi ljudi u duši zapravo dobri (mada se ponašaju loše) i ako su svi ljudi negde duboko u srcu spremni pružiti i primiti ljubav (mada se ponašaju nezainteresovano i hladno), onda doći do te dobrote i ljubavi u drugoj osobi postaje veliki izazov.

* Tipično ženski način?

Dok god smo vođeni slepim željama, naš um će pronalaziti način da dođe do svog cilja. Interpretiraće čas ovako, čas onako, samo kako bi uz pomoć mreže misli naše krhke teorije učinio što čvršćima. Na primer, u zaljubljenosti, um radi sto na sat tražeći stalno nove dokaze ljubavi: pogledao/pogledala me nežno, odložio/odložila je šolju tik do moje, rekao/rekla mi je „dobro jutro“ nekako posebno. Endorfin i dopamin divljaju, a oči traže samo još više dokaza kako bi u tom lebdećem stanju što duže ostali.

Slično je i kada želimo održati privid da je neko «dobar», odnosno bolji od onog kako se realno ponaša. Primećujemo stvari tipa: pomazio je napuštenog psa, brine o svojoj majci i slično. U nama se bude neki omamljujući osećaji, mešavina sete i saosećanja, čini nam se da smo plemeniti i uzvišeni dok mu dajemo stalno novu priliku da progleda i da se popravi. Ko zna koji su tu sve hormoni u podlozi.

* Cena pomaganja

Samarićanin koji stalno nekom pomaže, osvešćuje ga ili pokazuje pravi put, ima veliku, uzvišenu misiju zbog koje se “isplati trpeti”. Ali, da li se to zaista isplati? Zbog tog omamljujućeg osećaja sopstvene uzvišenosti i dobrote strada ono što čini naš zdrav osećaj samog sebe – stradaju naša autentična osećanja. Da bismo postali ili ostali Samarićani, svoje razočarenje, tugu ili bes moramo etiketirati kao loše i nepotrebne kako bismo mogli ostati na “pravom putu” - biti uvek dobri i kao takvi uvek činiti dobro drugima.

Cena kojom to plaćamo često je veća nego što smo toga svesni. Ukoliko stradaju naša autentična osećanja, mi zbog toga trpimo mnogo više no što se na prvi pogled vidi. Naša autentična osećanja smo mi sami. Tu spadaju i naše želje, naši ciljevi, ono što želimo da postanemo i ono čemu u životu težimo. Odricanje od nekog ovakvog cilja nužno vodi nezadovoljstvu, frustraciji, depresivnosti i agresiji. Kumulacija takvih osećanja, pa makar ona bila u samo jednom segmentu života, veoma lako se proširuju i generalizuju. Tako, ukoliko smo nezadovoljni svojim poslom i vremenom koje provodimo radeći nešto što nam se ne dopada, što nas ne ispunjava i čini nas frustriranim, reflektuje se i na ostatak našeg života. To nezadovoljstvo može, na primer, dovesti do pada samopouzdanja, što se potom prenosi na međuljudske odnose, čime naša prijateljstva bivaju ugrožena, a takođe i partnerski odnosi. Nezadovoljstvo ima tendenciju da se širi, i ukoliko ga ne zaustavimo, lako može naš život učiniti nezadovoljavajućim, a mi postajemo ne samo uskraćeni za ostvarenje svojih potencijala već i za kvalitet života.

Bilo bi zaista jednostavno kada bismo sva ta svoja neprijatna osećanja mogli da zakopamo, a zatim im dopustimo da, poput feniksa, ponovno ožive i budu nova, sveža i univerzalno prihvatljiva. No, to tako ne funkcioniše. Kada neželjena osećanja potisnemo (zakopamo), ona umesto da se pretvore u prelepog feniksa, iskaču na naš put i u naše bliske odnose u formi čudovišta i kostura. Sve ono iznutra što odbacimo i proteramo iz sebe, prati nas poput senke tražeći naše prihvatanje.

Održavanje privida o tome “kakvi su svi ljudi” ili o tome kakav je (duboko u svojoj skrivenoj biti) neko ko se prema nama ponaša loše, samo je delić priče. Samarićanin (koji je u većini slučajeva Samarićanka) zapravo je najveći od svih privida. On je obmana pred nama samima. U svom delu Umeće ratovanja iz V veka pre nove ere, kinez Sun Tsu piše: “Umeće ratovanja je umeće obmane i, stvarajući privid uvek suprotan onome što jeste, povećavaju se izgledi za pobedu.” Održavanje privida je, dakle, pametno ponašanje ako želimo trenirati borilačke veštine. No, želimo li sami sa sobom (a zatim i s drugima) biti u miru, moramo se osloboditi privida koji nam onemogućavaju jasno sagledavanje sebe, a samim time realno upoznavanje drugih.

Da se vratimo na već postavljano pitanje. Šta se događa kada u tom “lošem” ili “nesvesnom” ponašanju prestanemo da tražimo neku dublju logiku, suvislo objašnjenje? Šta ako su ljudi upravo onakvi kako se ponašaju?

* Odnosi sa drugim ljudima

Ponašati se u skladu sa zdravim razumom, odnosno, videti ljude onakvima kako se zaista ponašaju, a ne onakvima kakvi bismo mi hteli da oni budu, ključ je za izlazak iz lavirinta privida. Ako nam je realnost tu, pred nosom, zbog čega tražiti neka duboka, uzvišena rešenja? “On zapravo čezne za ljubavlju, ali još nije svestan toga”, “Ona ne zna kako bi izrazila ono što (siguran sam sto posto!) prema meni oseća”, “On ima tako puno potencijala”... Mislima o njemu (ili njoj) nikad kraja. A gde je tu “ja”? Gde je razmišljanje o sebi i promenama koje zaista možemo preduzeti, jer ne treba da se dogode tamo negde, u njemu, već tu, u nama? Ovo je veoma česta greška u partnerskim vezama. Toliko se fokusiramo na onog drugog, na pogađanje njegovih/njenih želja, da savim lako zaboravimo na svoje. Tuđe želje teško pogađamo, ali je zato sasvim sigurno da ćemo time promašiti svoje.

*******

Ponašati se u skladu sa zdravim razumom, odnosno, videti ljude onakvima kako se zaista ponašaju, a ne onakvima kakvi bismo mi hteli da oni budu, ključ je za izlazak iz lavirinta privida.

*******



Kvalitetni odnosi između dve osobe ili više ljudi čini kvalitetnim upravo to što nas teraju da se menjamo na bolje. Što nas navode na to da napredujemo, da rastemo zajedno. Podstiču naše potencijale i čine da teramo sebe na više i bolje. Ovo je izuzetno bitna stavka odnosa između ljudi. Zapitajte se za trenutak, a ovo vam se sasvim sigurno dogodilo, zašto ne odobravate vezu nekog svog prijatelja ili prijateljice. Na prvu loptu reći ćete da vam se njegov/njen patrner ne dopada. Zašto? Šta je to što vam se ne dopada? Ukoliko sa tim prijateljem imate kvalitetan odnos, vrlo brzo ćete doći do zaključka da imate utisak kako ta osoba sputava vašeg prijatelja, kako mu ne da da raste i kako vaš prijatelj pored nje nije ona osoba koju vi poznajete. Odnosno, da vaš prijatelj nije autentična ličnost pored svoje partnerke. Nije li to baš ono o čemu pričamo?

Naravno, to što vi imate taj utisak ne mora nužno značiti da ste u pravu i da ta osoba pored vašeg prijatelja ne čini da on napreduje. Pa ipak, ako zastanemo na trenutak i sa stoprocentnom sigurnošću tvrdimo da imate autentično kvalitetan odnos sa vašim prijateljem, ne biste li bili srećni ako je on srećan? I ako niste zašto je to tako? Ma kako komplikovana objašnjenja smislili i izneli, na kraju se, pojednostavljivanjem, svako svede upravo na to, da ta osoba prosto ne utiče na pozitivan razvoj osobe sa kojom ste u prijateljskom odnosu. Zar ne?

Kako bismo mogli da razmišljano o nama, o promenama koje dovode do napretka, prvo što nas čeka je suočavanje s onim odbačenim, prognanim osećanjima. “Dobra ja” je samo deo stvarne slike o sebi. Tu, dakle, može biti i “loša ja” koja je: razočarana, povređena, ljuta, bez kapaciteta za savršeno razumevanje i bezuslovnu ljubav prema nekom ko to ionako svojim ponašanjem ne zaslužuje. Samarićanin, u ovoj tački preokreta, odlučuje da prestane da večno pomaže drugima i okreće se sebi – onom kome je pomoć najpotrebnija. Na taj način stiče novu snagu i osećaj sopstvene vrednosti koji ne zavisi od toga šta sve “može podneti”, već o svesti o tome kakav život zaista želi živeti. A ukoliko je žalja iskrena, do čega ipak treba doći, taj život će, ma kakav cilj i izbor bio – biti autentičan. A samo zaista autentična osoba može uistinu “biti dobra” i pomoći drugima. Sve ostalo je, kakvu god prizmu za posmatranje upotrebili, ipak samo obična laž.

Autor: Jelena Orlandić
Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu