Ton Telehen

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Ton Telehen

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 18, 2010 8:35 am

Jednog jutra, vrlo rano, mrav pokuca na veveričina vrata.
- Baš lepo – reče veverica.
- Ali, nisam zato došao – reče mrav.
- Valjda ipak hoćeš malo marmelade?
- Pa dobro... ali samo malo.
Ustiju punih marmelade, mrav ispriča zašto je došao.
- Jedno vreme ne smemo da se vidjamo – reče on
- Zašto? – upita veverica iznenađeno. Njoj je uvek baš prijatnokad mrav tek tako navrati. Veverica je gledala mrava široko otvorenih očiju a usta su joj bila puna žirove kaše.
- Da bismo videli da li ćemo jedno drugom nedostajati – reče mrav.
- Nedostajati?
- Nedostajati. Pa valjda znaš šta je to.
- Ne – reče veverica.
- Nedostajati je nešto što osećaš kada nečeg nema.
- Šta onda osećaš?
- E, pa o tome se i radi.
- Pa onda ćemo jedno drugom nedostajati – reče veverica tužno.
- Ne, reče mrav – jer možemo jedno drugo i zaboraviti.
- Zaboraviti! Tebe!? – jauknu veverica.
- De, de – reče mrav – ne jauči tako glasno.
Veverica položi glavu u šake.
- Ja tebe nikada neću zaboraviti – reče ona blago.
- Eto sad – reče mrav. – To tek treba da vidimo. Zdravo!
I vrlo naglo izađe kroz vrata i spusti se niz stablo bukve. Veverica je odmah počela da oseća kako joj mrav nedostaje.
- Mrave – dozivala je – nedostaješ mi! – Glas joj se odbijao o grane drveća.
- To još ne može! – reče mrav. – Pa još nisam ni otišao!
- A ipak je već tako! – doviknula je veverica.
- Pa sačekaj još malo – čuo se iz daljine njegov glas
Veverica uzdahnu i odluči da čeka. Ali mrav joj je sve više nedostajao. Povremeno je mislila na žirovu kašu ili na kukčev rođendan, još te večeri, ali mrav joj je opet nedostajao.
Popodne nije više izdržala i izašla je napolje. Ali, nije napravila ni tri koraka , a već je srela mrava. Bio je umoran, sav u znoju, ali zadovoljan.
- Tačno je – reče mrav. – I ti meni nedostaješ. I nisam te zaboravio.
- Eto vidiš – reče veverica.
- Da – reče mrav. Prebacili su jedno drugom ruku preko ramena i otišli na reku da gledaju odsjaj talasa.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ton Telehen

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 18, 2010 8:55 am

Jednom kada je mrav ponovo otišao na daleki put, veverica je sedela kraj prozora i mislila na njega.
Iznenada zadrhta i pomisli: da li mrav stvarno postoji?
Sela je za sto i položila glavu u šake.
A možda sam ja izmislila mrava...pomisli. Spopale su je crne misli i uplašila se da od tuge više nikada neće moći da se pomeri s mesta. No, u zadnji čas je poskočila, izašla napolje, spustila se niz bukvu i otrčala u šumu.
Ubrzo je srela cvrčka.
- Cvrčku – reče gotovo bez daha – da li si ikad čuo za mrava?
Cvrčak se zaustavio i na licu mu se pojavio izraz duboke zamišljenosti.
- Mrav... - mrmljao je – da li sam čuo za mrava... Kako ono reče?
- Mrav – ponovi veverica. – Mrav.
- Mrav – ponavljao je cvrčak i pri tom se zamislio. – Mrav. Mrav...
A onda odmahnu glavom.
- Ne – reče. – Još nikada nisam čuo za mrava
- O – uzdahnu veverica. – Onda sam ga možda izmislila..
- O da? – upita cvrčak radoznalo. Bio je lud za izmišljanjem.
Ali veverica je brzo otišla dalje da bi to isto pitala kukca, lastavicu, slona i vrapca. Ali, niko nije čuo za mrava.
- Ne – rekoše. – Mrav... Ne. Nažalost. – Čuli su za desmana, konopljarku, gnua, mošusno goveče i narvala, ali nikada nisu čuli za mrava.
Kasno popodne veverica je otišla kući. Stopala kao da su joj bila od blata i jedva je mogla da se uzvere uz bukvu. Sva potištena sedela je pred vratima kuće dok su joj poslednji zraci sunca klizili niz obraze.
Dakle izmislila sam ga... mislila je. Dakle, izmislila sam i njegove pipke i njegove prste na nogama, i to da je za njega med najlepše što postoji... I to da mi nedostaje, i to sam dakle izmislila...
Tako zamišljena, u mislima je videla kako taj koga je izmislila korača i kako ona zajedno sa njim sedi na obali reke i kako su prebacili jedno drugom ruku preko ramena. Nešto potom, čula je kako joj on nešto govori i kako joj objašnjava nešto vrlo zamršeno što ona uopšte ne shvata.
Tako je potonula u san, tu pred svojim vratima, jedne tople letnje večeri.
Negde daleko, u pustinji, mrav je brisao kapi znoja sa čela trčrći najbrže što može, na putu ka šumi, ka veverici. Samo da me nije zaboravila, mislioje i trčao još brže. – Evo me, dolazim! – vikao je. – Veverice!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ton Telehen

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 18, 2010 8:56 am

Polako, najbrze sto su mogli
Na ivici šume usred grma jedno pored drugog sedeli su krtica i jež.
Dan je bio prohladan i pričali su oo tome šta bi jednom u životu voleli da urade, pa makar jedan jedini put.
- Ja bih – reče krtica – i ovo ozbiljno mislim, volela da jedan jedini put u životu trčeći navučem jaknu.
Za trenutak je zaćutala, zagledala se kroz grane i nastavila: - I da doviknem: ‘Dolazim!’ A neko bi me u daljini čekao. “Dobro, krtice”, rekao bi taj neko. “Samo požuri, čekam već satima.” Ali čekao bi.
Jež je pažljivo slušao kao i uvek kada bi se govorilo o daljini ili o nepoznatima.
- No, čekao ili ne,. Dragi ježu, ono do čega mi je stalo jeste da trčeći navučem jaknu.
- A kakvu jaknu imaš? – upita jež.
- Divnu – reče krtica. – ali nije važna jakna. Važno je to da bih želela trčeći da navučem jaknu.
- O – reče jež.
- Dakle, prvo jedan rukav, a onda posle deset koraka, i drugi rukav, a jakna bi u međuvremenu lepršala za mnom...
- Da, da – reče jež.
- Ali – reče krtica i tužno klimnu glavom – ja ne mogu stvarno da trčim. U najboljem slučaju mogu da kaskam, to je sve što uspevam.
- Ni ja ne mogu dobro da trčim – reče jež.
- A da kaskajući navučem jaknu: to ne ide – reče krtica. – Onda ću pre da se prehladim.
- Dakle...? – upita jež.
- Dakle, nikada neću trčeći navući jaknu – reče krtica.
- Da – na to će jež.
- Nikada – ponovi krtica. – To ti na žalost mogu obećati.
Nebom su iznad šume plovili sivi oblaci i jež i krtica potonuše u duboke misli.
- Ja bih voleo da jedan jedini put u životu bude vrlo prijatno – reče jež nešto potom.
- Pa to je moguće – reče krtica.
- O, zar sam to rekao naglas? – upita jež. – Nije mi to bila namera. Samo mi je palo na pamet. Ne, ne, ništa nisam rekao.
Uvukao je glavu među ramena. Pale su prve kapi strašnog pljuska. I polako, najbrže što su mogli, gacali su kući.
Ali, kada je jež nešto potom izašao napolje da razmisli o svojim svakodnevnim brigama, iznenada ugleda krticu koja je tuda prolazila. To nije bilo tek kaskanje, krtica je gotovo trčala i pri tom je navlačila svoju jaknu.
Nešto podalje, pala je od iznemoglosti.
- Ostala si gotovo bez daha – reče jež.
- Uspelo je – dahtala je krtica.
- I ja bih tako rado jednom bio isto to – reče jež. – Bez daha. – I zadivljeno je gledao krticu koja je opružena na leđima, s polunavučenom jaknom, dolazila do daha.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ton Telehen

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 18, 2010 8:57 am

- Da li misliš da i mi nekada možemo da se završimo, veverice? – upita jednom mrav.
Veverica ga začuđeno pogleda.
- Pa, kao što se proslava završava – reče mrav. – Ili putovanje.
Veverica nije mogla to da zamisli.
Mrav je s prozora, kroz krošnje drveća, gledao u daljinu i reče: - Ne znam, ne znam... – Na čelu mu se pojaviše bore.
- Pa kako bismo to morali da se završimo? – upita veverica.
Mrav nije znao.
- Kada se proslava završi, svi odlaze kućama – reče veverica. – A kad završiš putovanje protrljaš ruke i pogledaš da li je u ormaru još jedna teglica meda. Ali, kada se mi završimo...
Mrav je ćutao. Pipcima je napravio čudan zvuk.
- Kakav je to zvuk? – upita veverica.
- Pucketanje – reče mrav.
Potom je dugo vladala tišina.
Mrav je ustao i sa rukama na leđima počeo da šeta tamo-amo po sobi.
- Da li razmišljaš o tome? – upita veverica.
- Da – reče mrav.
- Pa znaš li već?
- Nee.
Mrav konačno ponovo sede.
- Ne znam – reče. – Ja znam bezmalo sve, kao što znaš, veverice...
Ona klimnu glavom.
- Ono što ja ne znam – nastavi mrav – i nije vredno pomena. Ali, da li ćemo mi jednom da se završimo...
Odmahnuo je glavom.
Veverica je nasula još jednu šolju čaja. Mrav je nesigurno otpio jedan gutljaj.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ton Telehen

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 18, 2010 8:57 am

Veverica je ponekad gledala u ogledalo pored vrata i nije znala sta da misli o sebi. Tada bi posmatrala svoje usi, svoj nos, bore na celu i ispod brade, ali uvek je videla isto i nije znala sta o tome da misli.
-Htela bih nesto da te pitam-rece jednom samoj sebi.
-Pa pitaj-odgovori.
-Kad bih znala sta-rece ona.
Tako bi dugo gledala samu sebe. A onda iznenada rece: -Mozda treba da ti pisem.
-Da!-odgovori ushiceno.
Okrenula se, sela za sto, napisala pismo samoj sebi i predala ga vetru.
Vetar je poneo pismo preko sume, preko mora, preko pustinje, preko mora nazad u sumu i doneo ga veverici.
Uzela je pismo, otvorila ga i procitala:
Draga veverice,
Ja ne znam kako sam.
A ti?
Gledala je pismo i sela kraj prozora. Dan je bio divan. Sunce je bilo visoko na nebu i obasjavalo je sve drvece, sve grane i sve lisce. Bilo je i nekoliko malih, ljupkih, belih oblacaka, a vetar se smirivao iza sume. Veverica je duboko udisala letnje sumske mirise i mahala je labudu visoko gore na nebu i gusenici koja se polako spustala niz granu bukve.
Tako je dugo sedela, a potom je napisala sebi novo pismo. Vetar se ponovo podigao i poneo pismo, ponovo ga je nosio preko sume, preko mora, preko pustinje, ponovo nazad preko mora u sumu i, pred zalazak sunca, doneo ga veverici. Nestrpljivo je otvorila pismo i procitala:
Draga veverice,
Ni ja ne znam. Ali, ako uskoro izadjes napolje
i sednes na vrh debele grane, reci cu ti nesto.
Ja
Pazljivo je savila pismo i stavila ga u poslednju fioku ormara. Iznad ormara nalazilo se ogledalo, ali u medjuvremenu je bilo isuvise mracno da bi se u njemu ista razaznalo. Veverica je izasla napolje da bi na vrhu debele grane cula sta ima da kaze. Srce joj je lupalo. -Psst-rece ona.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ton Telehen

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 18, 2010 8:58 am

Veverica i slon sedeli su u travi na obali reke.
Bilo je tako toplo da se slon istopio. Sivi potočić tekao je po travi.
Oh, pomisli veverica, ne sme se uliti u reku, jer onda više neću znati šta je on.
Brzo je napravila malu branu u koju se slon ulio. Lagano klokoćući ležao je tamo ispod sunca koje je pržilo.
- Zašto li je tako toplo - pitala se veverica naglas.
Činilo se kao da je slon hteo nešto da odgovori, ali veverica nije mogla da razume njegovo žuborenje. Osim toga, bilo joj je isuviše vruće da bi pažljivo slušala. Verovatno se, pomislila je, i on pita zašto je tako vruće.
Veverica ode i sede u senku ispod vrbe. Povremeno bi bacila pogled na slona. Sunce je sijalo po njegovom telu koje se ljuljuškalo, a vilin konjic je prešao tik iznad njega.
- Znaš li preko čega prelaziš, vilin konjicu? - upita veverica.
- Da - odgovori vilin konjic. - Preko slona. - A onda pogleda sopstveni lik u sivoj vodi.
Tek preveče je malo zahladnelo. Veverica vide kako se voda ponovo pretvara u surlu, trup i dva uveta.
- Uh - reče slon nešto potom. - Kako mi je bilo vruće.
Poslednje kapljice pretvoriše se u rep. Veverica mu s olakšanjem skoči na rame.
- Da li si čula kako klokoćem, veverice? - upita slon.
- Da - odgovori veverica.
- To je zapravo bilo trubljenje. Trubio sam jednu pesmicu. Zar nije pomalo ličilo?
- Da - reče veverica. - Pomalo je ličilo.
- Teško je trubiti kad si istopljen - reče slon.
Veverica mu je potpuno verovala.
Sunce je zašlo. U daljini je pevušio drozd. Veverica i slon polako su išli kući.
Jedne večeri veverica i mrav sedeli su na grani ispred veveričinih vrata.
Mesec se promolio a oni su jeli bukov žir i med.
A onda mrav upita: - Da li se ponekad umoriš od mene, veverice?
- Ja? - upita veverica. - O ne.
Mrav je neko vreme ćutao a onda reče: - Pa to je, ipak, moguće?
- Ne - reče veverica. - To nije moguće. Kako bih mogla da se umorim od tebe?
- Pa, reče mrav - to je, ipak, moguće. Od svega se možeš umoriti. Ti se nekad umoriš i od bukovog žira?
- Od bukovog žira... - reče veverica. Duboko se zamislila ali nije mogla da se seti kako se ikada umorila od bukovog žira. No, to je moguće, pomislila je.
- Ali od tebe nikada! - reče.
- O - reče mrav.
Dugo je vladala tišina. Tanki pramenovi magle oprezno su se odvajali od grmlja i kroz drveće vijugali kroz šumu.
- Pa ja sam nekad umoran od samog sebe - reče tada mrav. - Zar se tebi to nikad ne događa?
- Ali, od čega si to umoran? - upita veverica.
- E to ne znam - reče mrav. - To je umor, tek tako. Umor uopšte.
Veverica još nikada nije čula za to. Počešala se iza uva i razmislila o samoj sebi. I nakon što je vrlo dugo razmišljala o samoj sebi, na svoje čuđenje, i ona se umorila od same sebe. Bilo je to čudno osećanje.
- Da - reče ona. - Sada sam se i ja umorila od sebe.
Mrav klimnu glavom.
Veče je bilo toplo. Iz daljine se čula sova koja je nešto doviknula, a visoko na nebu sijao je mesec, veliki i okrugao.
Veverica i mrav su ćutali i odmarali se od samih sebe. Povremeno bi uzdahnuli, nabrali obrve i pojeli nekoliko slatkih bukovih žirova i mali zalogaj meda.
Tek vrlo kasno, kada je mesec gotovo nestao, odmorili su se i zaspali.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ton Telehen

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 18, 2010 9:00 am

Ujutru, kada bi se probudila, veverica ponekad nije znala šta da misli o sebi. Tada bi se protegla i zapitala: - Da li sam sada neodlučna? - A onda bi neko vreme razmišljala o neodlučnosti. Dopadala joj se ta reč, neodlučnost, ali nikada nije sasvim dokučila šta ona tačno znači. Potom bi rekla samoj sebi:
- Veverice, a sada uradi nešto neobično ili nešto novo ili ništa ili se obuci. Najčešće bi uradila ono - ništa. Ali, kada neko vreme ne bi radila ništa, događalo joj se da postane nezadovoljna sobom i povikala bi : - Veverice, a sada odluči ili ne odluči, jedno od toga dvoga! Ili bar ispusti uzdah.... Ako ni onda ništa ne bi odlučila, ipak je bila zadovoljna jer tada je izabrala drugu mogućnost.
Postepeno su joj misli postajale sve zamršenije i ponekad bi se čak potpuno zamrsile u čvor. Veverica je tada želela da misli : razmrsite se! Ali, s mislima tako zamršenim u čvor, nije dolazila na tu pomisao. Nepomično bi ležala u krevetu i gledala gore. Ali tavanica nije dopirala do njene svesti. Tako je moglo potrajati sve dok je glad ne bi naterala da ustane iz kreveta, ode do ormara, uzme bukov žir i sruši se u stolicu kraj prozora da bi halapljivo grickala. Misli bi joj se tada najčešće, neprimetno, ponovo razmrsile.
Nakon jednog takvog jutra misli su joj ostale jednostavne i bez velikih zahteva. Ležala bi ceo dan na grani ispred svojih vrata ili bi na ivici šume vodila beznačajne razgovore s mravom. Ponekad su pravili planove, a ponekad su nameravali da nikada više ništa ne dožive.
- To mora da je divno - reče mrav.
- Da - rekla bi tada veverica, već u polusnu. Najčešće više nije čula mrava koji bi je malo potom potapšao po ramenu i doviknuo : - Veverice, ideš li?
- Drghjut - mrmljala bi ona tada, ili Mrrrrrrrr ili Grrr.
- Ovde mi se nimalo ne sviđa! - povremeno bi povikao mrav. Ali veverica je čvrsto spavala čak i kada bi je mrav vukao za rep, u pravcu šume, na putu ka velikoj i zamršenoj avanturi.
Ah - reče mrav veverici - zapravo bih najradije želeo da budem vazduh.
Pogledao je vevericu, ali ona nista ne reče.
- Slušas li? - upita mrav.
- Da. - reče veverica.
Kao vazduh si nevidljiv i svuda. Zamisli samo, tada bih bio u pustinji, i iznad mora, i među vrhovima drveća, i iznad oblaka i kod sunca. Tada bih bio topao, i mogao bih sam sebe da rashladim vetrom ili bih pustio da malo kiše padne kroz mene. I bio bih veoma plav... Zapravo sam oduvek želeo da budem plav.
- Hm - reče veverica - ne znam da li bih želela da budem plava.
- A noću - nastavi mrav - bio bih crn sa svetlucavim tačkicama i nadvio bih se nad svim životinjama koje spavaju. Zamisli, samo, veverice, tada bih video kako spava nilski konj i pčela i uholaža. Da li si nekada videla uholažu kako spava?
Veverica odmahnu glavom.
- Ni ja nisam - reče mrav. - Ponekad se pitam da li spava na stranu ili u nečemu. Tada bih, dakle, i to znao. I mogao bih kao mali mehurići da klizim pod vodom, kroz trsku i alge, i mogao bih da vidim šarana i morskog konjica, i konačno bih mogao da pogledam hobotnici pravo u oči. Po meni, iako zapravo ne znam, hobotnica ima žute oči.
Veverica slegnu ramenima.
- I uz to - dodade mrav, - možda više ne bih bio tako radoznao, jer sve bih znao. Jer, gde sve ne bih bio?
- Ne znam - reče veverica.
- Pa navedi nešto - reče mrav.
- Stvarno ne znam - reče veverica.
- Pod zemljom? I tamo bih bio. Valjda si čula za pećine i podzemne prolaze?
- Da - reče veverica.
- I vise mi uopšte ne bi bila potrebna svetlost. Jer, šta se vazduha tiču svetlost i tama?
- Ništa - reče veverica.
Mrav je uzdahnuo.
-Ali šta cu - reče - sad kad sam vec mrav. Sve na meni je mrav. Moja stopala su mrav. Moj nos je mrav. Moja želja za medom je mrav. Moja radoznalost je mrav. Sve, sve je mrav.
Još jednom je duboko uzdahnuo i pogledao vevericu. Ona je spavala. Tada i mrav odluči da spava. I malo potom, spavao je tako kako samo on ume da spava, na suncu, u travi, na obali reke, kasno popodne.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ton Telehen

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 18, 2010 9:02 am

Bila je zima i veverica vrlo dugo nije videla nikoga. Sedela je kraj prozora i gledala sneg koji je padao kroz grane bukve. Nasula je sebi šolju čaja. Šolja je bila topla i iz nje se dizala para.
Veverica pomisli: - Čaj je zapravo tako drag.
Počela je da razgovara sa čajem. Po mravu, mislila je, sa svima možeš da pričaš. Čak i sa vazduhom.
E pa mogla bih, reče ona sebi, da pokušam.
- Znam šta ću, pomisli, pokušaću. Nakašlja se i reče:
- Zdravo, čaju.
Za trenutak je vladala tišina, a onda se iz šolje začu blagi i srebrnkasti glasić:
- Zdravo, veverice.
Veverica je gotovo pala sa stolice ali je, ipak, uspela i dalje da sedi.
- Zdravo, čaju - reče ponovo i poče da razgovara sa njim.
- Razgovarali su o mirisima, o kolutićima pare i o zimi, čaj je o tome mnogo znao.
Na kraju čaj upita da li bi veverica htela da ga popije.
- Pre nego što se ohladim - dodao je.
Veverica je malo oklevala pa reče:
- Zbogom, čaju.
I onda je popila čaj.
Potom je zavladala tišina.
- Ali, dodao je čaj, ako zatreba, ja ću se opet vratiti, veverice.
Veverica je spustila praznu šolju čaja i uzdahnula. Gledala je sneg na granama drveća i tamne oblake koji su plovili nebom. I s njima bih jednom želela da razgovaram, mislila je, sa oblacima! Kako bih želela da razgovaram sa oblacima. Ali ne sad. Sad idem da spavam. Otišla je u krevet i zaspala.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ton Telehen

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 18, 2010 10:26 am

Jednog jutra veverica je sedela na grani pred svojim vratima i pisala pismo mravu.

Dragi mrave,
Parče kore na kome ti pišem
vrlo je malo, ali ipak mnogo
želim da ti napišem jedno pis

Iza reči pis na brezovoj kori nije više bilo mesta. Veverica nije imala mesta ni da se potpiše.
Pročitala ga je nekoliko puta i pitala se šta li će mrav misliti o pismu.
Da li će shvatiti da pis nije pis već pismo? Bila je u nedoumici.
Ali smatrala je grehom da ne pošalje pismo i bacila ga je u vazduh. I vetar ga je odneo.
Malo potom, mrav je pročitao veveričino pismo.
Kada je završio sa čitanjem, dohvatio je parče brezove kore i napisao:

Draga veverice,
Mnogo ti hvala na pis

Pismo nije potpisao, ali ga je odmah poslao.
Ubrzo potom veverica je čitala pismo. Srce joj je lupalo i na čelu joj se pojaviše duboke bore.
Znao, je, dakle, da je to moje pismo, mislila je. Ali na šta je mislio ovim pis?
Možda je hteo da napiše: - Hvala ti na pismu, ali više neću nikada da te vidim. Ili: -
Hvala ti na pisaniju, ali mi ubuduće napiši pravo pismo ili nikakvo. Ili: -
Hvala ti na pisaniju i piskaranju.
Postalo joj je hladno i zadrhta. Žurno je u svim pregradama i kutovima tražila sve dok nije našla još jedno, vrlo malo parče brezove kore.
Na njemu je napisala:

Mrave, svrati, molim te! Vev

To sam ja, pomislila je. To bi morao da shvati.
Ali nije bila sasvim mirna. Jer, možda postoji i vevarica, ili bebelasica. Postoje tolike životinje za koje i ne znam, pomislila je.
Nešto potom doleteo joj je mali komadić brezove kore. Ah!
Pročitala je:

Da. Mr

pisalo je na njemu.
To je od njega, mislila je veverica. To je od njega!
I poskočila je, uzela sa svog ormara najveću teglu s medom od bukovog žira i već je počela da puni tanjir za mrava. Jer, inače neće dugo potrajati pre no što će zajedno sedeti i jedno drugom pričati o hiljadu i jednoj stvari o kojoj, ipak, nikad ne možeš pisati.
Veverica i vrabac šetali su lagano po šumi i razgovarali o svim stvarima koje su im padale na pamet. Sunce je sijalo, i oni nisu imali ništa naročito da rade.
Vrabac je objašnjavao veverici kako može da se izmeri dubina sna.
- Ja sam sam to otkrio reče on, i strese nekoliko trunki s krila.
- Staneš na deset koraka od onoga koji spava i izgovoriš njegovo ime onoliko glasno koliko sada kažem "Hu". Hu.
- Hu? - upita veverica.
- To je mera reče vrabac. Ako se od toga ne probudi, priđeš jedan korak bliže k njemu i ponovo kažeš njegovo ime. I tako sve dok se ne probudi. Broj koraka koje si napravio je dubina njegovog sna.
- O - reče veverica.
- Vidi, eno tamo spava kukac. - reče vrabac.
Slučajno su prolazili upravo pored kukca koji je spavao ispod hrasta i tiho hrkao.
- Pazi sad - reče vrabac.
Odbrojao je deset koraka od kukca, okrenuo se, i onoliko glasno koliko je maločas izgovorio "Hu", reče: - Kukče.
Ništa se nije dogodilo. Kukac je i dalje spavao. Vrabac je prišao korak bliže i ponovo rekao: - Kukče.
Opet se ništa nije dogodilo.
Tako se svaki put približavao korak bliže kukcu sve dok nije stao uz njegovo uvo i prilično glasno povikao:
- Kukče!
Ali, kukac je i dalje spavao.
Vrabac se okrenu ka veverici i reče:
- On spava neizmerivo duboko.
- Šta je neizmerivo? - upita veverica.
- Pa, reče vrabac, to je, recimo, koliko je toplo trajanje ili ko najviše voli vazduh ili kome je najviše rođendan...
- O! - reče veverica.
Nešto je zašuškalo.
- Možete li vas dvoje da produžite dalje i tamo nastavite razgovor? - upita kukac. - Ja ovde spavam.
Vrabac i veverica odoše dalje.
- Kukac je loš primer reče vrabac.
- On spava kako mu se prohte.
Neko vreme ćute su nastavili dalje.
- To je dobar metod - reče vrabac.
Veverica je ćutala. Nešto potom, naišli su na lava koji je spavao u travi.
- Ah, reče vrabac, on je dobar spavač. Pazi sad.
Udaljio se deset koraka, okrenuo i rekao: - Lave.
- Da? - zabrundao je lav i skočio na noge.
- Ha, eto vidiš! - reče vrabac veverici. A lavu reče: - Nisi mogao spavati manje duboko.
- Da reče lav, i ljutito pogleda vrapca. Veverica klimnu glavom.
Produžili su dalje, a lav je još uvek brundao: - I kako sad da ponovo zaspim?
Vrabac zagladi perje i reče: - Pa upravo pronalazim kako se može izmeriti koliko duboko neko spava.
- Hola - još uvek je brundao lav iz daljine.
- To će biti dobro - reče veverica.
- Ah, reče vrabac ako hoćeš, možeš sve da pronađeš.
Jedne noći svitac je napisao pismo noćnoj leptirici. Hteo je da napiše kako bi mogli jednom ponovo da se sretnu i da zajedno razmišljaju o sumraku i o tamnim stvarima oko njih.
Ali, kad je zasvetlio i hteo da pročita šta je napisao, pročitao je:

Dfgnrgolkldb,
Blstrhplsotlegrgrgrgrpr grhjk
Ghkltuoiaerfbj!?::gho

Gnrstpkljbmnrtst

Da li sam ja ovo napisao? Hteo je da pocepa pismo. Nikada više neću pisati u mraku, mislio je. Ali, kada je svetlucao nije mogao da piše, a kada je pisao nije mogao da svetluca. A sa čitanjem je bilo obrnuto, mislio je snuždeno. Uhvatio je pismo za oba kraja, ali vetar ga je oteo iz njegovih ruku i oduvao ga u tamnu šumu.
I pre no što se sunce pojavilo, dobio je malo pismo s odgovorom.
Zasvetlio je i video da je to malo pisamce plavo i da miriše na med i smolu.
Čitao je:

Krstglrbrtrd,
Dfg<<>>brlrb!

Bnmmnmn&
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ton Telehen

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 18, 2010 10:26 am


Srce je počelo da mu lupa.
Duboko je razmišljao i odjednom je bio siguran da je to pismo noćne leptirice koja mu piše da će sutra uveče doći, posle zalaska sunca, na najnižu granu zove i da će poneti crni med, i da i on, svitac, isto tako ponese nešto, i da će pričati o tami i o tome kako mileći možeš da pređeš preko tame i kako se kroz tamu ponekad probija svetlost.
To piše, mislio je svitac i jarko je zasvetlio.
Tada se pojavilo sunce i svitac je odlučio da spava.
Večeras ću ponovo videti noćnu leptiricu!
Zavukao se u grm, osetio je kako mu srce kuca i zaspao.
Sunce je sijalo i veverica i mrav sedeli su u travi na obali reke. Iznad njih šumela je vrba,ispred njih žuborila je voda,a u daljini je pevao drozd.
- Po meni - reče veverica - ja sam sada srećna.
Mrav je ćutao i grickao slamku trave.
- Mislim - reče veverica - da nikada ne mogu biti srećnija nego sad.
- Pa... - reče mrav. - A ako bi sada iznenada proletela medena torta i na njoj papirić: za vevericu i mrava...?
- Da - reče veverica. - Tad bih bila još srećnija. Ali srećnije od toga je nemoguće.
- Pa... - reče mrav. - A ako bih ja sada nameravao da krenem na put i ako bih rekao: - Veverice, ne idem, ostajem s tobom, dobro?...
- Da - reče veverica. - U pravu si. Tada bih bila još srećnija...
- I ako bi cvrčak večeras imao veliku proslavu, i ako bi sada iznenada dobila pismo s pozivom od kita, i ako sunce danas ne bi zašlo, i ako bi sve mirisalo na bukov žir...?
Veverica je ćutala. Gledala je u vodu koja je svetlucala i mislila: zapravo ja uopste nisam tako srećna.
Iskosa je pogledala mrava. Ali mrav je zažmurio, grickao slamku trave i namestio se tako da mu sunce obasjava lice.
- Pa šta sam onda? - mislila je veverica. - Ako nisam sasvim srećna... Kao da joj je oblak prešao preko lica. Nije znala odgovor na to pitanje.
U daljini je zaćutao drozd, a zapevao je slavuj, tek tako, usred dana. He,pomisli veverica, šta li su to? Osetila je kako joj se nešto pokrenulo u očima. Suze? - mislila je. Da li su to suze? Duboko je uzdahnula, podvila rep ispod temena i zagledala se u nebo. Ma neću više da mislim, mislila je. A znala je da je to vrlo teško.
Tako su veverica i mrav ležali tamo u travi jedno pored drugog na obali reke.
- Kako lepo ovde ležimo, veverice - reče mrav nakon dugo vremena.
Veverica je ćutala.
- Ja još nikad nisam tako lepo ležao - reče mrav.
Volela bih, pomislila je veverica, da jednom sedim na grani, prekrštenih nogu, a da mrav stoji ispod i da odozdo dovikne: u pravu si veverice, priznajem, potpuno si u pravu.
Sunce je polako zalazilo, reka je žuborila, a u daljini je zapevao kos. Veverica je samo gledala i samo slušala i ništa više nije mislila.
Da li je moguće ne znati ništa?

napisala je veverica jednog dana mravu.
Mrav je vrlo dugo razmišljao, počešao se iza uva i napisao odgovor:

Da. Sve je moguće.

Malo potom dobio je novo pismo od veverice:

I ne znati više da sunce sija i
da je leto i da slon u daljini
pada sa vrbe - da li je i to moguće?Da.

odgovorio je mrav.

I ne znati da ti najviše od svega
voliš med i slatke žirove
i šećer?

napisala je malo potom veverica.
- Da! -povikao je mrav. - Da! Da! - Jako je stisnuo oči, pesnicama je udarao sebe po glavi i napisao:

Da! I to je moguće!

I ne znati više da ti toliko želiš
da naročito neko (ne tek tako neko)
jednom slučajno navrati - da li je i to moguće?

napisala je veverica odmah potom.
Ali, kada je mrav hteo da odgovori i na to pismo, puklo mu je pero, papir se pocepao a sto je pukao po sredini. Vrata su se širom otvorila i kovitlac vetra poneo ga je i odneo kroz šumu, ka bukvi, do kuće u kojoj je živela veverica.
- O - rekla je veverica iznenađeno, kada je mrav uleteo unutra i sručio se na pod. - Nisam znala da ćeš doći.
- Ne - rekao je mrav. - Ni ja nisam znao. - Malo je popravio jaknu i malo se nakašljao. - Mislim da je to slučajno.
- Ali - rekla je veverica - znam šta imam u ormanu. Za trenutak joj se učinilo da je to i jedino što će uvek znati, iako je znala da i to često zaboravlja.
Mrav je već seo za sto.
I malo potom jeli su ušećereni nar i bukov med i razgovarali o svemu o čemu su uvek razgovarali, o običnim i zamršenim stvarima i ni o čemu naročitom.
Kada je veverica jednog jutra prolazila ivicom šume ugledala je tortu, usred jorgovana.
Torta, pomislila je, i tek tako, jednog običnog jutra, baš mi se jede! Obišla je jednom oko torte. Bila je to torta od bukovog žira, sa šlagom i crvenim šećerom.
U susret joj je lebdeo slatkasti miris. Čija li je? - mislila je. A onda je na torti ugledala papirić:
Ova torta je samo za onog kome se torta zapravo ne jede.
Ah, pomisli veverica, kakva šteta. Duboko je uzdahnula, malo se kolebala, reče samoj sebi: - Ne, ne - još jednom uzdahnu i ode.
Osvrnula se još nekoliko puta. Torta kao da je sijala među jorgovanima. Pa zašto se meni uvek, uvek jede torta... mislila je veverica.
Koračajući dalje razmišljala je šta da uradi pa da joj se ne jede torta. Zavrtelo joj se u glavi i odlučila je da misli na nešto drugo. Na reku! - pade joj na pamet. Najbrze što je mogla mislila je jedno za drugim: na reku, na vodu u reci, na talase u reci, na žuborenje reke i na svetlucanje reke. Sela je u travu. Pred njom je bila reka.
Nešto potom, šaran isturi glavu iz vode i zapodenu s vevericom razgovor o kiši, algama, mesečini i o tome šta je zapravo mokro. - Mokro je ništa - reče šaran.
Sunce je sijalo a veverica je slušala. Ali, iznenada povika: - Više mi se uopšte ne jede torta! Poskočila je i otrčala. Šaran je začuđeno gledao za njom.
- Sad ne znam da li se slaže sa mnom.. - mrmljao je i snuždeno zaroni.
Veverica je otrčala do ivice šume. Ali, još pre nego što je tamo stigla, zastala je i tuzno uzdahnula. Ipak mi se jede torta, mislila je. Tu se ništa ne moze.
Odlučila je, ipak, da još jednom pogleda tortu. Tamo je naišla na mrava koji je s tužnim izrazom na liču koračao oko torte, povremeno bi ustuknuo nekoliko koraka, zapušio bi nos, zazmurio i pojurio ka torti. Ali, tik ispred torte, svaki put bi se zaustavio i odmahivao glavom.
- Zdravo, mrave - reče veverica.
- Ovo je crni dan, veverice - reče mrav. - Ovo je stvarno crni dan.
Na nekoliko koraka ispred torte zaustavili su se, ćutke njušili miris meda i gledali veliki šlag i pošećerene tornjeve, visoko iznad njih na vrhu torte.
- Ne mogu više ni da vidim tortu, veverice - reče mrav - a ipak....
- Ma hajdemo - reče veverica. Ova torta nije dobra za nas.
- Da - reče mrav.
Duboko zamišljeni krenuli su dalje. No, malo potom, začuli su glasno mljackanje i kad su se okrenuli ugledaše slona koji je velikim zalogajima jeo tortu.
- Zar nisi pročitao poruku? - povika mrav napetim glasom dok su mu nozice podrhtavale.
- Da - reče slon. -Ali meni se ova torta zapravo uopšte ne jede. Torta je od bukovog zira... Odvratno. Da je u njoj bar malo slatke kore. Ali, ništa od toga. Samo slatkost i bukov zir. Uh... i to mi je torta.
I slon je, preko volje, jep tortu i povremeno ispuštao uzvike gađenja, a mrav i veverica posmatrali su ga iz daljine.
- Jadni slon! - povika mrav.
- Prijatno - htela je da dovikne veverica. Ali, predomislila se i ćutala.
Veverica je za rođendan dobila poklon od cvrčka.
- To je iznenađenje - reče cvrčak.
- Baš lepo - reče veverica. -Mnogo ti hvala. - Iznenađenje je bilo zamotano u crveni papir a oko njega je bio končić svezan u čvor. Veverica poče da čeprka oko čvora.
- Nemoj to da radiš - reče cvrčak.
- Pa hoću da otvorim... - reče veverica.
- To mora da ostane iznenađenje - reče cvrčak.
- O - uzviknu veverica. Odlozila je iznenađenje na gomilu poklona iza sebe. Nosorog je istupio napred, čestitao veverici i uručio joj kapu. A slon se već probijao sa konzervom bukovog žira u prahu. Veverica je sa osmehom primala poklone i širokim gestom upućivala je svakog ka stolovima punim torti i kolača.
A kada se proslava završila i mrav jedini ostao, veverica je iz gomile poklona izvukla iznenađenje i razgledala ga sa svih strana.
- Šta li je unutra, mrave? - upita. - Šta ti misliš?
- Mislim da znam - reče mrav. Ali ako kazem, više nije iznenađenje.
- Ne - reče veverica.
Duboko je uzdahnula i polozila iznenađenje na ormar. Pokušala je odmah da ga zaboravi. Ali, svaki put je ponovo morala da gleda u njega. Ah, mislila je, kako sam radoznala.
Kad god bi srela cvrčka upitala bi ga kad će smeti da otvori iznenađenje.
- Nikada - rekao bi cvrčak.
Ponekad je izgledalo kao da se iznenađenje užarilo i kao da je pravilo rupe u ormaru, a ponekad je veverica sanjala da iz papira izviruju ruke i noge i kao da neki glas iz iznenađenja šapuće: -Upomoć, upomoć... - i kao da joj neko gura u ruke čvor od konopčića. Tada bi se tačno na vreme iz straha trgnula iz sna.
Konačno je postala tako radoznala da više nije znala šta da radi. Izvadila je iznenađenje iz ormara i otrčala sa njim u šumu. Prva na koju je naišla beše čaplja, na obali reke.
- Izvoli - reče veverica. - Ovo je za tebe, čapljo.
- Ali, meni nije rođendan! - povika čaplja.
- Ovo je iznenađenje - reče veverica. - Izvoli!
- O - reče čaplja i oklevajući uze paketić.
Veverica brzo otrča i stade iza vrbe kako bi videla šta radi čaplja.
- Tako, dakle - mrmljala je čaplja. Nakašljala se i gurnula kljun u čvor. Končić i papir s trzajem padoše na zemlju.
- Naslonjača - reče čaplja. U nozi je drzala tešku naslonjaču od hrastovine. Začuđeno ju je spustila na zemlju.
- Pa šta će mi to? - mrmljala je. Nije mogla da se seti da je ikad sedela, a ni sad joj se nije sedelo.
Veverica je široko otvorenih očiju gledala kako je čaplja bacila naslonjaču u reku, usred trske.
- Mozda nešto za tebe, žapče! - doviknu. - To je iznenađenje.
Nešto potom iz dubine se čulo zadovoljno kreketanje. Jer, žabac je voleo da sedi i već dugo je tragao za dobrom naslonjačom.
Veverica je polako krenula kući. Zapravo mi je laknulo, pomislila je snuždeno.
Jednog jutra štuka je dobila pismo:

Draga štuko,
sutra mi je rođendan,
ali te ne pozivam u goste.
Nadam se da se ne ljutiš.

Šaran

Štuka je pročitala pismo i nije znala šta da misli o njemu.
Sutradan je plivala u blizini šaranove kuće. Videla je tunja, deveriku, grgeča, raju kamenicu i još mnoge druge goste.
Kada je šaran ugledao stuku, povikao je: - Zdravo štuko! Pa zar nisi dobila moje pismo?
- Jesam - reče štuka.
- E bas dobro! - doviknu šaran nadjačavajući rođendanski žamor.
Gosti su igrali, jeli i smejali se. Reka se uzburkala i pojavili su se vodeni vrtlozi.
I svaki put kad bi video štuku, šaran bi povikao: - Bas je prijatno štuko, vrlo prijatno.
- O - doviknula bi štuka.
- Sigurno ti je bas strašno što te nisam pozvao? - upitao je šaran malo potom dok je plivao uokolo i razmetao se grgečevim perajima.
Štuka je malo razmislila šta bi mu uzvratila, pa reče: - Bas nimalo.
- Mi uživamo, štuko, bas uživamo... - dovikivao je šaran i posle nekoliko sati kada je već padao mrak.
Tek kasno uveče svi su se razišli kućama i štuka je plivala nazad ka okuci u reci gde je živela, blizu dna, usred trske.
Odgledala je celu proslavu.
Te noći nije mogla da spava. Satima je kroz tamnu vodu gledala gore ka nebu. Zvezde su plesale po vodi, a mesec je plovio uokolo kao da se šunja.
Kada se pojavilo sunce i kada je voda počela da svetluca, štuka je napisala pismo:

Dragi šarane,
sutra mi je rođendan.
Pozivam samo tebe.

Štuka
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ton Telehen

Počalji od MustraBecka taj Sub Sep 18, 2010 10:27 am


Šaran je sutradan došao na rođendan.
- Baš ljubazno od tebe, štuko! Vrlo ljubazno! - vikao je još iz daljine.
Poklonio je štuki dugu, crnu jaknu za zimu, kada sve mrzne, i osvrnuo se oko sebe.
Ali, nikog nije video.
Potom su ležali jedno naspram drugog, u tamnoj vodi, usred trske.
Štuka nije imala nista za jelo. - Nažalost - rekla je. - Nisam stigla.
- Nije važno - rekao je šaran.
Štuka je rekla da je bole peraja i da ne može da pleše.
- Ni to nije važno - rekao je šaran.
Za trenutak je vladala tišina. -Šta mislis o pevanju? - upita štuka.
- Ah... - reče šaran. - Pa sta da ti kažem...?
- Ja mislim da je pevanje strašno - rece štuka. - Jednom rečju strašno.
- O - reče šaran.
Malo potom štuka upita: - Da li ti se dopada proslava?
- Da... - reče šaran.
- Mnogo ti se dopada?
- Da, mnogo.
SŠtuka je rekla da je promukla i da bi najviše volela da sto manje priča, a šaran se osvrtao na sve strane i nadao se da ce ipak još neko doći. Ali, niko više nije došao.
- Koliko jos traje tvoj rođendan? - upitao je šaran, kada je sunce počelo da zalazi.
- Ne znam - reče štuka. - Ali, u svakom slučaju još nije ni polovina.
Kada je padao mrak, šaran se polako spustio na dno reke.
- Ne mogu više - mrmljao je.
- Ali, moj rođendan još nije prošao! - doviknula je štuka.
- I jos će da traje! Još dugo!
Šaran se sručio na dno, izvrnuo se na stranu i ostao da leži s glavom u mulju.
- Ne mogu više - mrmljao je povremeno. - Ne mogu više.
Usred noći, štuka je podigla šarana i odnela ga kuci.
- Kakav rođendan! - šaputao je šaran.
- Da - reče štuka.
Potom više ništa nisu rekli i verovali su da su prijatelji.
Svake večeri, kada bi sunce zalazilo, daman bi se popeo na brežuljak i povikao: - Ne zalazi! Pa, prestani s tim! Čuješ li me!

Mahao je pesnicama, poskakivao gore-dole, na oči bi mu navirale suze od besa.

Ali sunce je uvek zalazilo.

Kada bi i poslednji delić sunca isčezao iza horizonta, daman bi obrisao suze, odmahnuo glavom i razočaran odlazio kući.

Živeo je u maloj mračnoj kućici usred stepe. Nije poznavao nikoga i niko nije poznavao njega.

Kada bi stigao kući, legao bi u krevet, s rukama pod glavom, i pitao se zasto sunce nikada ne učini ono što traži od njega. Moglo bi bar jednom da ostane... Pa ne tražim tako mnogo? Ili bih morao još više da se naljutim? Da li da mu zapretim nečim? Da ću ga jednom udariti? Ili da ću se preseliti, pa više neće imati za koga da sija?

Svake večeri satima je mislio na sunce. Poželeo je i da ode do horizonta i da sopstvenim rukama zaustavi sunce. Ili da napravi nešto ispod horizonta tako da sunce ne može da se spusti niže. Ali, plašio se da je sunce preveliko za njega.

Sunce je izdajica, mislio je. Po ceo dan sija, i taman pomisliš da će zauvek da sija, a ono odjednom zađe. To je izdaja.

Zaspao je tek duboko u noć.

Kada bi se ujutru probudio, sunce je uvek ponovo sijalo i daman bi ozlojeđeno pomislio: da, da, sigurno ti je žao, znam ja tebe...

Stavio bi na glavu šešir sa širokim obodom tako da ne može da vidi sunce i izašao bi napolje.

Ali predveče bi se ponovo popeo na brežuljak i povikao: - Pa da! Zalazak! Ta prestani već jednom s tim! – i opet bi se vraćao kući neobavljena posla.

Tako je živeo daman. Dok nije promukao od vikanja i umorio se od lupanja nogama o zemlju.

Od tada je samo još prekorno gledao sunce, uveče, sa svog brežuljka. Sunce zna šta tražim, mislio je. Zna da bi jednom moglo da mi učini zadovoljstvo. Jedan jedini put od bezbroj puta... pa to nije ništa. Ali, ono ne sluša.

Odmahnuo je glavom. Uostalom, mislio je, da li upošte postoji nešto što sluša?
Bilo je toplo veče, početkom leta, i na vrhu topole pevao je drozd.
Veverica je sedela na travi ispod bukve. Glava joj je polako klonula i oči su joj se sklapale.
- Zdravo, veverice – čula je iznenada. Podigla je pogled. Bio je to slon.
- Zdravo, slone – reče ona.
Slon je stajao ispred nje i činilo se kao da hoće nešto da kaže. Nakašljao se nekoliko puta i prebacio surlu s jednog ramena na drugo.
- Veverice – reče tada.
- Da? – reče veverica.
- Da li hoćeš da plešeš sa mnom?
- Dobro – reče veverica.
- Ali... eh... ako ti zgazimna prste, da li ćeš da se naljutiš?
- Ne – reče veverica. – Ali nemoj da mi zgaziš na prste.
- Ali, ako to ipak uradim?
- Ne, neću se naljutiti.
- I ako odjednom budem tako srećan i vrtim se sa tobom i više ne mogu da te držim i ako svom snagom poletiš i udariš o bukvu i tako ošamućena ostaneš da ležiš, da li ni onda nećeš da se naljutiš?
Veverica je razmišljala i videla je sebe kako leži na leđima u travi ispod bukve, dok joj na glavi izbija velika čvoruga.
- Ne – reče lagano – ni onda se neću naljutiti.
- A ako te podignem i nastavim da plešem s tobom?
- Ne, ni onda.
Slon je duboko uzdahnuo, za trenutak je vrlo ozbiljno gledao i podigao jednu nogu do veveričinog struka.
Mesec je sijao, drozd je pevao, a slon i veverica su plesali.
Nakon dva koraka slon je zgazio vevericu po prstima.
- Jao – reče veverica. Ali nije se naljutila.
Kada je i deseti put zgazio vevericu po prstima, a ona se ni tada nijednom nije naljutila, slon je osetio kako je postao vrlo srećan.
I slavuj je počeo da peva, a na najnižoj grani bukve svitac je počeo da se pali i gasi.
Tako plešući, slon je okretao vevericu oko sebe sve brže i brže. - Mislim da znam šta će se sada desiti, pomisli veverica.
- Oh! – povika slon. Ali bilo je već kasno. Veverica je velikom brzinom poletela u vazduh i svom snagom udarila o bukvu.
Malo potom opet su plesali. Slon je plesao, a veverica je posrtala u taktu i spoticala se. Slon se trudio da se više ne vrti u krug i da vevericu što manje gazi po prstima.
- Kako lepo plešemo! – šapnuo je na veveričino zgnječeno uvo.
- Da – ječala je veverica.
- Ja bih uvek ovako želeo da plešem – reče slon.
- Da – mrmljala je veverica, dok ih je svitac posmatrao i prijateljski se palio i gasio. - Stvarno to mislim, pomislila je veverica.
Jednog popodneva kukac je napisao pismo bubašvabi.

Dugo je razmišljao, grizao je vrh olovke, mnogo je precrtavao, duboko uzdahnuo i konačno bacio pismo u vazduh.
Kada je bubašvaba malo potom pročitala pismo, silno je pocrvenela i zadrhtala. Sela je na zemlju i napisala odgovor.
Malo kasnije kukac je pročitao odgovor i prebledeo.
Životinje koje su slučajno prolazile zastajale su i začuđeno ga posmatrale. Nisu znale da kukac može da prebledi. Odmahivale su glavom i pitale ga da li nešto mogu da učine za njega.
Kukac ih nije čuo. Mrmljao je nešto nerazumljivo i ponovo je napisao vrlo dugačko pismo. Kada je završio pismo, bacio ga je u vazduh i vide kako ga je vetar poneo. Legao je na leđa i dugo je tako nepomično ležao. Više nije bio bled, bio je kao bez kapi krvi.
Bubašvaba je pročitala pismo, razrogačila je oči a pismo joj iskliznu između prstiju. Dva puta je glavom udarila zid u svojoj sobi, podigla je pismo i ponovo ga pročitala, zažmirila je i napisala kratak odgovor.
Kada je pročitao pismo kukac nije više bio kao bez kapi krvi, ali je navukao zavese, smanjio se najviše što je mogao, grizao je sve svoje nokte i na poleđini bubašvabinog pisma nažvrljao je odgovor.
Bubašvaba je primila odgovor, pročitala ga, klimnula glavom, na brzinu i gotovo nemarno napisala je odgovor, sa puno slova A i slova O i slova sa kukicama i kvačicama. Potom je protrljala ruke i popila šolju čaja.
Kukac je pročitao odgovor, skočio na noge i satima je pognute glave šetao tamo-amo. Da su njegove misli mogle biti vidljive, svako ko bi ga gledao morao bi da stavi ruke iznad očiju, jer su mu misli bile tako bleštave i zaslepljujuće.
Konačno je napisao odgovor.
Kada je bubašvaba pročitala pismo suze su joj navrle na oči. Dugo je sedela na travi i jecala.
Napisala je mali plavi odgovor, koji je najpre nekoliko puta sama pročitala i brižljivo pustila da se osuši pre no što ga je predala vetru.
Kukac je pročitao pismo, spustio je glavu u šake, i napisao odgovor. Ali nije znao da li je to pismo čitljivo i da li reči koje je upotrebio uopšte postoje.
Bubašvaba je pročitala pismo po mesečini i još jedan jedini put napisala odgovor.
Ali, kukac nije otvorio pismo. Položio ga je na travu ispred vrata. Svaki put kada bi ulazio ili izlazio preskakao je pismo.
Vetar je povremeno duvao i pismo bi tada tiho zašuštalo. Ali, kukac nije pročitao pismo.
A negde vrlo daleko, ispod topole, bubašvaba je uzalud čekala odgovor.
Dragi pužu,
mogu li da vas zamolim da jednom zajedno plešemo,
i to gore, na vašoj kućici? Samo nekoliko koraka?
To jem oja najveća želja.
Ja ću vrlo oprezno plesati, tako da nećemo
propasti kroz vaš krov. To vam obećavam.
Ali, to nikada ne možemo sasvim sigurno znati.

Slon



Dragi slone,
hvala vam na pismu.
Jednom ću sigurno želeti da plešem sa vama, na
mom krovu, kasnije. To gotovo sigurno znam.
Mislim da umem veoma lepo da plešem.
Ali, zasad mi nažalost nije baš
zgodno.

Puž
Nilski konj i nosorog sreli su se usred šume na puteljku. Puteljak je bio uzan i nisu mogli da se mimoiđu.
- Ja neću da se sklonim u stranu - reče nilski konj.
- Ni ja - reče nosorog.
Pogledali su jedan drugog.
- I šta sad? - upita nilski konj.
- Da, šta sad? - reče nosorog.
Bilo je podne. Sunce je sijalo kroz lišće na granama, a u daljini je žuborila reka.
- Hajde da malo sednemo - reče nilski konj.
- Dobro - reče nosorog.
Seli su na puteljak i razmišljali.
- Ja u svakom slučaju neću da se sklonim - povremeno bi rekao nilski konj, za svaki slučaj. - Samo da to ne pomisliš.
- Ni ja - reče nosorog. - Samo da ti to ne pomisliš.
Dugo su ćutali.
Mogli bismo da se naljutimo - reče nilski konj. - I da nasrnemo jedan na drugog.
- Da, mogli bismo - reče nosorog.
- Jedan od nas bi tada moro da se skloni u stranu. Drugačije ne može.
- Da.
- Ali, to u svakom slučaju nisam ja - reče nilski konj. Ustao je i potrudio se da izgleda vrlo zastrašujuće.
- Da to nisam ja? - reče nosorog preteći, pa i on ustade.
- Ne - uzdahnu nilski konj i ponovo sede.
Dugo je vladala tišina.
- Da li ti se jede slatka trava? - upita tada nilski konj.
- I te kako - reče nosorog.
Nilski konj je imao teglu sa zašećerenom travom. Zajedno su je pojeli i ispričali jedan drugom kuda su krenuli.l
- Ali nećemo se jedan drugom skloniti s puta - reče nilski konj.
- O ne - reče nosorog. - To nećemo uraditi.
Veselo potapšaše jedan drugog po ramenu i čak malo zaplesaše, na uzanom puteljku, usred šume. Ali, dobro su pazili da se ne okrenu u drugom pravcu.
- Kako lepo plešemo - reče nilski konj.
- Sa žarom - reče nosorog.
- Da, sa žarom - reče nilski konj.
Kada se spustio suton, odlučili su da se vrate kući.
- Zdravo, nilski konje - reče nosorog.
- Zdravo, nosorože - reče nilski konj.
Okrenuli su se.
- Ali, ako se ponovo sretnemo, neću ti se skloniti s puta - doviknu još nilski konj.
- Ni ja tebi - doviknu nosorog.
I svako krenu kući na svoju stranu. Pokušavali su da zvižduću i povremeno bi, svaki za sebe, napravili one korake kao kada su zajedno plesali nasred uzanog puteljka.
Ah, pomisli bogomoljka. Trunčica prašine... Na sebi je imala svoju najlepšu pelerinu i ogledala se u ogledalu.
Oduvala je trunčicu prašine sa ramena. Ali, tada ugleda jedan nabor na pelerini, negde u visini levog kolena, tamo gde mu nije bilo mesto.
Podigla je koleno i ispravila nabor.
Krc, čula je. Od ispravljanja nabora nešto se rasparalo na leđima.
- Sve je izgubljeno - uzdahnula je.
Te večeri je trebalo da ode na gepardov rođendan, na ivici stepe.
Skinula je zelenu pelerinu i pogledala pocepano mesto.
- A ovo mi je jedina svečana pelerina! - uzviknu. U ormanu je imala mnoštvo pelerina, ali ova duga zelena pelerina bila je njena omiljena.
Sela je za sto da popravi pelerinu. ALi, ubola se iglom, jauknula - Jao! - poskočila i glavom udarila o prečagu a nasred čela joj iskoči čvoruga.
Čvoruga! pomislila je. Šta ću sad s njom?
Pogledala se u ogledalu. Stavila je na glavu staru ljubičastu kapicu, koju je inače koristila samo zimi kada bi ispod prekrivača htela da zagreje glavu, i navukla ju je duboko na oči kako bi prikrila čvorugu. Ali, tada više ništa nije mogla da vidi, saplela se o stolicu, ugnječila krila, slomila jedan pipak, iz nosa poče da joj curi krv, a pojavilo se i još nekoliko čvoruga.
Očajna je sela na krevet.
- Zar bogomoljka neće doći? - čula je u mislima kako ocelot pita geparda.
- Ah, sigurno nema šta da obuče - odgovori gepard zažmirivši.
- Ah, da, naravno da ne... - reče ocelot.
Bogomoljka je poskočila s kreveta i pocrvenela od besa. Bez pelerine, samo s ljubičastom kapicom na glavi, zgužvana, sva u ožiljcima i sa čvorugama, izašla je iz kuće i posrćući krenula ka gepardovoj kući.
S treskom je otvorila vrata i ostala da stoji u dovratku.
- Evo me - reče.
Otmene životinje, koje su razgovarale i učtivo klimale glavom, okrenule su se, pogledale i širom otvorile oči. Ugledale su izgužvanu životinju. Jedva su je prepoznale.
- To je bogomoljka - prošaputa neko ustručavajući se da pokaže odbojnost.
- O da? Mislite da je to ona? - prošaputa neko drugi.
- Sigurno je ona.
Neke životinje uzmaknuše nekoliko koraka, a gepard se spremao da toj aljkavoj prilici pokaže vrata.
ALi bogomoljka je ostala tamo da stoji, zabacila je svoja zgnječena krila, oduvala je s ramena desetak trunčica prašine i pogledala je tako ponosno d asu životinje odjednom pomislile da je ona možda otmenija i od njih samih. I neke od njih su već počele d askidaju svoje pelerine, udarale su glavom o prečage, širile su ruke i noge i žalile su što umesto šešira nemaju male ljubičaste kapice.
Jednog jutra veverica je toliko žurila da vidi da li joj obrve stoje kako treba da je udarila u ogledalo. Ogledalo je palo i razbilo se u paramparčad.
Veverica je tužno gledala parčiće razbijenog ogledala i svuda je videla rasute deliće svog repa, svog nosa, svojih prstiju i svoje brade. Tako nikada ne mogu da vidim da li je sve na svom mestu, pomislila je i pozvala svraku.
- Moje ogledalo – reče i pokaza na komadiće.
- Vidim, reče svraka kojoj ništa nije bilo draže od popravljanja ogledala. – Istina, ogledalo je sasvim ozbiljno razbijeno.
- Da, reče veverica.
Svraka je pokupila parčiće i počela da ih sastavlja najbolje što je mogla. Kada je Veverica nešto kasnije pogledala u ogledalo, izgledala je vrlo čudno. Stopalo joj je bilo iza repa, brada joj je visila o laktu, a jedno oko je bilo tačno ispod drugog oka.
- Sve se izmešalo! - reče ona.
- Moraš malo da zašmiriš – reče svraka. – Onda nije tako strašno.
Veverica je napola zažmurila i pogledala u ogledalo. Ali, ni na šta nije ličila.
- A gde mi je levo uvo? – povika odjednom. Gledala je na sve strane po ogledalu, ali nigde nije našla svoje levo uvo.
- Sigurno se izgubilo, reče svraka – slegnula je ramenima i dodala: - Pa, odoh ja sad.
- I kako ja sad da vidim da li mi je uvo na svom mestu? – povika još veverica.
Ali, svraka je već bila na vratima, uzela je zalet i odletela.
Kada je stigla kući, izvadila je ispod krila ono parče ogledala u kome je bilo jedno veveričino uvo. Zalepila ga je vrlo pažljivo za druge komadiće koji su već pokrivali gotovo ceo zid njene sobe.
- Divno – mrmljala je.
I tako se vrtela i vrtela pred džinovskim ogledalom.
- Sve sam lepša! – kreštala je i uživala u svom levom uhu, svojoj surli, svojim krljuštima, dvema bodljama i jednom pipku, desno na velikoj sivoj glavi.
Labud je davao čas mravu i veverici. Bilo je to na obali reke i sunce je sijalo. Sedeli su pod vrbom, u senci jedne niske grane.
Bio je to drugi čas, ali od prvog časa nisu ništa zapamtili.
- Danas ću vam - reče labud - govoriti o prolaženju.
Po mravu i veverici, bila je to dobra ideja, jer o tome nisu mnogo znali.
Labud napravi ozbiljno lice i reče: - Sve prolazi.
Pod vrbom je za trenutak zavladala tišina. Voda u reci je svetlucala i nije bilo ni daška vetra.
- Da li ste to znali? - upita labud.
- Ne, rekoše mrav i veverica. - To nismo znali.
- Da - reče labud. - Sve prolazi. Navedite nešto i ja ću tada reći da to prolazi. Mrave...
- Vrba - reče mrav.
- Da - reče labud. -Dobro je što si to rekao, mrave. Vrba prolazi.
- Vrba? - upita veverica i pogleda gore razrogačenih očiju.
- I kuda onda odlazi? - upita mrav.
- He, he - na to će labud. - Pa ne pričamo sad o tome. Pričamo o prolaženju, a ne o kuda. To dolazi tek u poslednjoj lekciji.
- A koliko zapravo ima časova? - upita veverica.
- Ne znam - reče labud. - Nisam ih nikad izbrojao.
Veverica je uzdahnula, a mrav upita: - A šta ako ja sada mislim da vrba nikad ne prolazi?
- Pa - reče labud - onda nemoj da uzimaš časove kod mene. Bolje idi kod cvrčka. On daje sasvim drugačije časove. Kod njega ništa ne prolazi.
- Ništa? - upita veverica.
- Ništa - reče labud.
- Ni jutro? - upita veverica.
- Ni jutro. Po cvrčku čak ni pljusak ne prolazi, ni glavobolja ili jedna sekunda.
- A kakvi još časovi postoje? - upita mrav.
- Pa kod morskog raka - reče labud. Kod njega je sve pomešano.
- Sve? - upita mrav.
- Sve - reče labud. - Po morskom raku mrakom možeš isto tako dobro da jedeš kao i prstima. Nema razlike. Ili...
Mrav duboko uzdahnu i pogleda na drugu stranu.
Veverica je osetila kako joj se na čelu napravila duboka bora.
Labud nije dovršio svoju rečenicu i izjavi: - Vreme je. Čas je završen.
Glas mu je zvučao nesigurno.
- Sledeći čas je možda sutra - dodao je. A onda odlete i iščeznu u daljini.
Mrav i veverica ćutke su sedeli jedno pored drugog. Sunce je bilo visoko na nebu. Povremeno bi šaran isturio glavu iz vode, rekao: - Hej! - i ponovo nestao.
Mrav je mislio na vreme, sunce, vazduh, leto, tegle s medom, rođendane, tugu, mahovinu, miris borovine. Da li sve to prolazi? - mislio je. Ili ništa od toga?
- A mi - upita veverica odjednom - da li ćemo i mi proći?
Mrav je razmišljao neko vreme. A onda je ustao, napravio čudan skok iznad trave u vazduhu, pao na leđa i rekao mašući svim svojim nožicama: - Nee, mi nikada nećemo proći. Mi ne!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ton Telehen

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu