Sujeta

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Sujeta

Počalji od bezobradjanka taj Sub Sep 18, 2010 10:20 am

Sujeta i kompleks više vrednosti

Jako popularan kompleks u danasnje vreme, sto je najgore, ta moda je pocela da se siri i ovde. Osoba koja pati od kompleksa ili osecaja vise vrednosti ima konstantnu potrebu da drugima dokazuje svoju nadmoc, da namece svoje misljenje iako zna da nije u pravu, omalovazava druge itd. Obicno su to ljudi koji u stvari pate od kompleksa nize vrednosti ali da bi dokazali da to kod njih nije slucaj, tretiraju druge kao niza bica. Isticu da su najpametnij, najlepsi, najbogatiji, naj, naj, naj... Necete naici na obrazovane, uspesne, bogate ili bilo koje druge ljude koji su svesni svojih kvaliteta i zadovoljni time sto jesu da se hvale i da konstantno dokazuju to. Sa druge strane obicno onima koji pate od ovog kompleksa su uzor upravo ljudi koje sam gore naveo. Ljudi sa kompleksom koji ne uspeju da dostignu svoje uzore ponasaju se kao da su ravni njima ali im je ipak sujeta slaba tacka. Ponizavanje, diskriminacija, pogled sa visine je nacin da nahrane svoju sujetu. Ko se usudi da im predoci pravu sliku, bice istog trenutka prozvan, vredjan, pa cak i napadnut fizicki... Sve u svemu, obicni snobovi koji umisljaju i prave se da su nesto jer znaju da su niko i nista.
Mnogo je lepsi zivot kad se covek ne opterecuje time sta ce drugi misliti o njemu i da li ce uopste misliti o njemu.

Sujeta je potreba za dokazivanjem sopstvene vise vrednosti.
Svi su ljudi manje-vise sujetni. Bitan je nacin na koji su sujetni.
Kad covek moze da zadovolji sujetu na vreme i na realan nacin, moze da se razvija normalno.
Kada ne moze, kada ga neka situacija ili steceni ili nauceni obrazci ponasanja guraju u osecaj nize vrednosti, onda mora da se dokazuje.

Sujeta se ispoljava na milion nacina - neki su drustveno pozitivni i pozeljni, neki uglavnom nisu.
Najgori nacini su oni gde sujeta zahteva kreiranje iluzija jako udaljenih od realnosti da bi se prikrio jaz izmedju stvarnosti gde se zbog necega oseca niza vrednost, i potrebe da se oseca visa vrednost po svaku cenu.

Paranoja je postizanje sopstvene važnosti kroz iluziju o postojanju zavere uperene protiv te osobe. Klinički paranoicna osoba je opasna po okolinu jer može da umisli da je napadnuta i da uzvrati prekomernom silom.
Paranoičan način mišljenja je i potreba da se uvek bude u pravu.

Sujeta se ispoljava i kao potreba da se u drugima vidi samo loše, a ignoriše ono što je dobro. Sujeta je i ogorčenje i razočaranost u ljude - tako se gradi svoja viša vrednost u odnosu na druge time što se njihova vrednost spušta.

Hronično nezadovoljstvo je sujeta. Takva osoba može biti nezadovoljna i razočarana ljudima oko sebe ( nisu vredni te osobe... ) ili može biti nezadovoljna sobom jer zadaje sebi previsoke ciljeve smatrajuće sebe vrednijom nego što jeste.

Nadmenost, superiornost i gordost ( narcizam ) su očigledno sujeta- veštačko zauzimanje višeg položaja u odnosu na druge.

Sado-mazohizam je sujeta jer putem sadizma i mazohizma mi tražimo pažnju drugih, njihovu ljubav, želimo da im budemo važni, da ih kontrolišemo okupirajući njihove misli nama... Preterana briga za nekoga je sadizam, a ima za cilj kontrolu te osobe i potvrđivanje svoje dobrote ( "stalno brinem o nekome")

Sujeta je potreba da se čovek dokazuje - prevelikom kućom, skupim kolima, markiranim odelima, skupljim nakitom nego što moze da priušti, čašćavanjem u kafani kad nema leba da jede.... to je potreba da se stvori iluzija o sopstvenoj većoj vrednosti kroz materijalno posedovanje.

Sujeta je potreba da se viša vrednost postigne tako što će neko biti član odredjenih grupa kojima se realno ili ne dodeljuje viša vrednost - npr. nacionalizam je oblik sujete, predrasude i stereotipi takodje - na primer omalovažavanje ljudi iz drugih grupa to jest nečlanova (druga rasa, narodnost, vrsta muzike, nivo obrazovanja, stil oblačenja, mesto porekla...) Takođe, ove nacional-šovinističke osobe su veoma podložne laskanju ( izabrani narod, pravedan narod, najpametniji, najlepši... ), a što je dokaz njihove sujete.

Tračaranje je sujeta.

Mitomanija je sujeta.

Borba protiv autoriteta i pravila je takođe sujeta, jer “za mene ne važi ono što važi za druge, ja sam iznad pravila.”

Bes ili gnev bez da je neko fizicki napadnut je sujetna reakcija na to kad nam neka osoba ili situacija ugrozava osecanje vise vrednosti.

Samosazaljenje je prebacivanje odgovornosti za sopstvene neuspehe na okolnosti, cime se fiktivno zadrzava visa vrednost.

Hvalisavci su ocigledno sujetni ljudi koji zele da stvore iluziju o sopstvenoj visoj vrednosti.

Od drustveno prihvatljivih nacina ispoljavanja sujete - sujeta je i cest motiv za postizanje slave - na primer kroz potrebu da se bude poznati naucnik, muzicar, knjizevnik, sportista, politicar, filmska zvezda, slavljeni heroj.
Sujeta je i kad je neko dobrica - kad je "dobar" prema nekom jer tako postize bolju sliku o sebi, a ne zato sto mu je stalo do tog nekog.

Sujeta je generalno filter koji izvrce stvarnost i stvara iluzije koje coveku pomazu da ocuva osecanje vise vrednosti. To je usko povezano sa narcizmom (ja sam lepši, pametniji od drugih...)

Sujetni ljudi traže ljubav drugih i njihovu pažnju i divljenje. Pažnju i divljenje možemo privući bilo negativnim elementima bilo pozitivnim (profesionalni uspesi npr... ). Kada smo bili mali imali smo pažnju, divljenje i ljubav čitavog našeg sveta – naših roditelja – a ako kao odrasli ljudi tražimo te stvari van kruga naših najbližih znači da nečim nismo zadovoljni

Autoritativan šef je sujetan – „ništa ne može bez mene“ „ako mene nema sve će propasti“. Drugi se ponižavaju a on se veliča.

Zašto su ljudi sujetni – zato što im je potrebno da osećaju da su iznad drugih, zato što im treba pažnje i ljubavi drugih ! Oni koji imaju u svojim domovima pažnju i ljubav nemaju potrebe da to traže kod drugih. Ljudi nisu strogo određeni da budu ili sujetni ili ne – svi mi ponekad uživamo u pažnji koju nam drugi poklanjaju, svakome od nas s vremena na vreme prija osećanje da smo po nečemu iznad drugih.

Autizam i ignorisanje drugih ljudi je sujeta. Drugi ljudi se ne doživljavaju kao stvarni.

Sizofrenija je verovanje u sopstvenu posebnost tako sto se izmisljaju veze tamo gde ih nema - čest slucaj je umisljanje posebnog odnosa sa Bogom, onda na primer verovanje u to da sopstvene misli mogu imati neke magijske posledice u stvarnom svetu, pa verovanje u skrivene poruke nekih misticnih sila- npr. u recima koje drugi kazu, ili u tekstovima pesama to jest u izboru pesama ili u spam-email-ovima i slicno. Klinicki sizofrenicna osoba izgradi svoj sopstveni svet u kome sve ima neko drugo sakriveno značenje i u kome je ta osoba na neki način specijalna. Da li ste gledali film "Jovanka Orleanka", scena u kojoj Dastin Hofman pita zatočenu Milu Jovović za poreklo mača ? Sizofrenicni oblici ponasanja su i uopste verovanje u magiju i svi oblici sujeverja.

Zavist je posledica ideje da neko drugi ima visu vrednost zbog necega sto poseduje.
Ljubomora je ugrozena visa vrednost idejom da partner mozda za nekog drugog misli da ima visu vrednost.

Sujeta se ispoljava kroz obrasce ponasanja koji se nasledjuju to jest uce od roditelja i okoline i sticu izborima koje pravimo u zivotu. Tamo gde su ljudi od detinjstva učeni da uvažavaju druge, njihove želje i ličnost drugih - tamo nema mesta sujeti.
Po hrišćanstvu sujeta je veliki greh. Svi smo mi isti – jedan je Bog koji je večan i iznad nas a mi svi, bili najsiromašniji ili najbogatiji, smo isti jer smo prolazni i sami sebi smo najvažniji na ovom svetu i želimo da budemo srećni sa onima koje volimo, a samo sujetna osoba želi da i drugima bude najvažnija i ne želi da bude srećna već želi da bude važna i iznad drugih, želi da bude večna i neprolazna i iznad drugih kao što je Bog. Oni koji imaju svoj mir u kući i skladne odnose sa bližnjima uglavnom nisu sujetni jer takve osobe uviđaju da imaju ono što je najvažnije i ništa na svetu im nije i ne može biti preče od toga.

A pitanje je da li je coveku potrebno da zivi u iluzijama sujete. Nijedan covek nije savrsen. Neko je malo razvijeniji u jednoj oblasti zivota, neko u nekoj drugoj. Ne znaci da sutra ili sledece godine nece biti obrnuto.
Poenta odricanja od sujete nije ubijanje ambicije i zelje za uspehom, poenta je ne raditi nesto da bi se covek dokazivao pred drugima, nego da bi ziveo bolje i sebe ostvario.
Izvor,dolazimpotebe
avatar
bezobradjanka

Ženski
Ribe Peto
Datum rođenja : 11.03.1969
Godina : 48
Lokacija : bg
Raspoloženje : uvek
Datum upisa : 26.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sujeta

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 26, 2010 9:31 am

Čim težnja za važenjem preotme mah, ona u duševnom životu izaziva pojačanu zategnutost koja čini da čovek razgovetnije uočava cilj moći i nadmoćnosti i sa pojačanim pokretima nastojava da mu se približi. Njegov život postaje kao očekivanje velikog trijumfa. Takav čovek mora da postane nestvaran, jer gubi vezu sa životom, i jer se uvek zanima pitanjem kakav on utisak ostavlja i šta drugi misle o njemu. To u velikoj meri ometa njegovu slobodnu akciju, i na svetlost izbija karakterna crta koju najčešće možemo susresti, a to je sujeta.

Može se reći da sujete ima u svakom čoveku, pa makar i u najmanjoj meri. I kako to ne priliči da neko svoju sujetu iznosi na videlo sasvim otvoreno, ona je ponajviše dobro sakrivena i uzima najrazličitije oblike. Može čovek i pored izvesne skromnosti da bude sujetan. Može neko da bude sujetan tako da mu do suda drugih ili nimalo nije stalo ili da halapljivo žudi za tim sudom i teži da ga okrene u svoju korist.

Kad sujeta pređe izvesnu meru, postaje veoma opasna. Bez obzira na to što ona čoveka primorava na svakojake beskorisne poslove, koji se više odnose na privid negoli na suštinu, i što čovek zbog nje više misli na se, a u najboljem slučaju na sud drugih o sebi, on zbog nje lako gubi dodir sa stvarnošću. On hodi bez razumevanja za ljudske veze, bez dodira sa životom, te zaboravlja šta život zahteva od njega i šta bi on kao čovek imao da da. Kao nijedna druga nevrlina sujeta je kadra da čoveku omete svaki slobodan razvitak, jer on svagda misli na to da li otkud proviruje kakva korist za njegov ugled.

Katkad ljudi pomažu sebi time što umesto reči sujeta ili umesto reči oholost upotrebljavaju reč koja lepše zvuči, a to je častoljublje, i veoma mnogo ima ljudi koji o sebi sa ponosom izjavljuju kako su častoljubivi. Ponekad se takođe upotrebljava samo pojam "trudbeništva". Ukoliko se ono pokazuje kako korisno za stvar koja služi celini, ono se može prihvatiti. Ali, iza tih izraza redovno se krije izvanredna sujeta koja igra na nekorisnoj strani života.

Prva posledica sujete sastoji se u tome što takvi ljudi nikako ne postaju pravi saradnici u igri, oni su više razvrzigre. I kad vide da im je ometeno zadovoljenje njihove sujete, oni često nastojavaju da bar postignu to da drugi pate. Često se u dece u koje sujeta tek raste može videti kako ona u opasnim situacijama veoma ističu svoje važenje i rado traže da slabiji osete njihovu jačinu. Ovamo pripadaju i slučajevi mučenja životinja. Drugi koji su već malo obeshrabreni nastojavaju da svoju sujetu zadovolje nerazumljivim sitnicama i pokušavaju da izvan velikog vežbališta rada, na drugom ratištu, što ga je stvorila njihova ćudljivost, zadovolje svoj nagon za važenjem. Tu će se moći da nađu oni koji se svagda žale kako je život težak, i koji tvrde da im je neko nešto dužan ostao. Da im vaspitanje nije bilo tako loše i da se nije pojavilo kakvo zlo, onda bi oni, kao što tvrde, bili na prvom mestu. Takve i slične žalbe oni uvek iznose. Svagda nalaze izgovore da ne iziđu na front života. I iz svojih snova još uvek crpu zadovoljenje svoje sujete.

Sačovek se pri tom uopšte vrlo rđavo oseća. On je u velikoj meri izložen kritici takvih ljudi. Sujetan čovek obično nastojava da sa svoje ličnosti skine krivicu za kakve omaške. On uvek ima pravo, a drugi nemaju, a u životu, međutim, nije reč o tome da neko ima pravo, nego o tome da svako svoju stvar iznese na vidik i da učini štogod za unapređenje drugih. Mesto toga, iz njegovih usta neprestano se čuju samo žaljenja i izvinjavanja.

Tu imamo posla sa majstorima ljudskog duha, sa pokušajima da sopstvena sujeta ostane zaštićena i nepovređena, kako se osećanje nadmoćnosti ne bi uzdrmalo nego ostalo čitavo.

Često se čuje prigovor da se veliki napori i dela čovečanstva ne bi mogli izvršiti bez častoljublja. Ali, to je lažan privid, lažna perspektiva. Kako nijedan čovek nije slobodan od sujete, to svaki čovek ima nečega od te crte. Ali, ova svakako nije mogla da mu da pravac i da mu ulije onu snagu koja vodi do korisnih poslova. Ovi mogu da proizilaze samo iz osećanja za zajednicu. Jedno genijalno delo nije moguće a da pri tom na neki način ne bude unapređena zajednica. Pretpostavka za tu stvar jeste svagda neka povezanost sa celinom, jeste volja za unapređenje celine. Inače ne bismo ni dolazili do toga da takvom delu pripisujemo vrednost. Ukoliko je pri tome učestvovala sujeta, ona je stvari svakako smetala i ometala je. Njen uticaj ne može da bude veliki.

Ali u našoj današnjoj atmosferi ne može da se izvrši potpuni obračun sa sujetom. Već samo saznanje te činjenice znači jednu korist. Jer time se u isti mah spotičemo o najranjaviju tačku naše kulture, o činjenicu koja sa sobom donosi da tako mnogi ljudi propadaju, ostaju nesrećni kroz ceo svoj život, i svagda se mogu naći samo onde gde se pojavljuje nesreća. To su ljudi koji ne mogu da podnose druge, i koji se u životu ne mogu da snađu, zato što imaju druge zadatke, tj. da se pričinjavaju da su nešto više nego što ustvari jesu. Na taj način oni lako dolaze u sukob sa stvarnošću, jer se ova ne brine za visoko mišljenje što ga neko o sebi ima. Takve ljude njihova sujeta samo obmanjuje. U svima velikim zapletima čovečanstva svagda će moći da se nađe kao najbitniji činilac neuspeo pokušaj da se zadovolji sujeta. Ako hoćemo da dođemo do razumevanja složene ličnosti, važna je majstorija utvrditi dokle se u te ličnosti prostire sujeta, u kome se pravcu ona kreće i kojim se sredstvima služi u tome kretanju. To će nas uvek voditi do otkrića koliko sujeta čini krivdu osećanja za zajednicu; sujeta i osećanje za zajednicu ne mogu da se povežu jedno s drugim, jer sujeta ne može da se podvrgne principu zajednice.

Ali, sujeta u samoj sebi nalazi svoju sudbinu. Jer njen razvitak stalno ugrožavaju logički protivrazlozi koji se u zajedničkom životu sami od sebe razvijaju kao apsolutna istina, kojoj ništa ne može odoleti. Tako nalazimo da je sujeta rano primorana da se krije, da se prerušuje, da mora ići stranputicama, kao što je i njen nosilac svagda ispunjen teškim sumnjanjem da li će se pobedonosno proturati da zadobije toliko sjaja i trijumfa koliko se pokazuje da je potrebno zadovoljenje njegove sujete. I dok on tako snuje i premišlja, vreme protiče. A ako je vreme proteklo, onda se on izgovara da više nema nikakve povoljne prilike da se pokaže na delu. Obično se takav slučaj na ovakav način odigrava: Ovi ljudi svagda će tražiti privilegovan položaj, stajaće malo postrani i posmatraće, biće nepoverljivi i skloni da u čoveku gledaju dušmanina. Zauzimaće stav za neku odbranu, za neku borbu. Često ih čovek nalazi zapletene u sumnje, sa dubokoumnim razmišljanjima, koja zvuče sasvim logički i prema kojima se čini da oni imaju pravo. Ali, u svima tim prilikama oni opet zanemaruju glavnu stvar postojanja: vezivati se za život, za društvo, za svoje zadatke. Kad ih bliže osmotrimo, nalazimo u njih bezdan sujete, čežnju da budu nadmoćniji od svih, i ta čežnja ogleda se u svim mogućim oblicima. Ona se pojavljuje u njihovom ponašanju i odevanju, u načinu kako govore i saobraćaju s ljudima. Ukratko, ma kuda upravili svoje poglede, nailazite na sliku sujetna čoveka koji hoće da sve nadmaši i koji ponajviše nije probirač u svojim sredstvima. Kako spoljne strane te navike ne izgledaju simpatično, i kako sujetni ljudi, ako su pametni, ubrzo primećuju svoju grešku i protivrečnost sa zajednicom, oni teže da stvar izglade. Tada se može dogoditi da se neko pojavljuje izvanredno skromno, da svoju spoljašnost gotovo zanemaruje, samo da pokaže kako nije sujetan. O Sokratu se priča da je jednom rekao nekom besedniku, koji je došao na govornicu u otrcanim haljinama, doviknuo: "O, mladiću atinski, na rupe tvog odela izviruje sujeta!"

Često su ljudi duboko uvereni u to da nisu sujetni. Oni obraćaju pažnju samo na spoljnu stranu i ne razumeju da je sujeta mnogo dublje usađena. Ona, naprimer, može da se ispoljava na taj način što neko u društvu uvek vodi glavnu reč, neprestano govori, i ponekad društvo ocenjuje baš prema tome da li je on u njemu došao do reči ili nije. Drugi ljudi te vrste uopšte se ne pojavljuju, a možda i ne idu u društvo i klone ga se. I to bežanje od društva može da dobije različite oblike. Neko, naprimer, ne dolazi kad je pozvan, moraju ga naročito moliti, ili dolazi suviše dockan. Drugi pak dolaze u društvo samo pod izvesnim uslovima, pokazuju se u svojoj oholosti veoma "ekskluzivni", što oni katkad sa ponosom o sebi tvrde. Drugi opet ispoljavaju svoje častoljublje na taj način što hoće da su prisutni u svim društvima.

Takve pojave ne smeju da se shvate kao beznačajne sitnice. One su duboko zasnovane. Ustvari, takav čovek nema mnogo smisla za društveni život, i on je više sklon da ga ometa negoli da ga unapređuje. Potrebna je već pesnička snaga naših velikih pisaca da se svi ti tipovi zaokruženo predstave.

U sujeti se jasno raspoznaje ona linija koja vodi u visini i koja pokazuje da je čovek u osećanju svoje nedovoljnosti postavio sebi suviše visok cilj te hoće da važi više nego drugi. Smemo naslućivati da čovek čija se sujeta naročito primećuje ima slabo samoocenjivanje, o kome on ponajviše sam ništa ne zna. Istina, ima ljudi koji su i svesni toga osećanja kao ishodišta svoje sujete. Ali, to saznanje za njih je još suviše nepotpuno da bi mogli korisno da ga upotrebe.

Sujeta se već rano razvija u duševnom životu čovekovom. Ona upravo i ima svagda u sebi nečega detinjskog; sujetni bezmalo uvek pojavljuju nam se kao deca. U jednom slučaju dete misli da je zapostavljeno zato što svoju maloću zbog nepotpunog vaspitanja oseća kao nešto što ga naročito pritiska. U drugim slučajevima ta crta oholosti usađena je deci nekom vrstom porodične tradicije. Često se može čuti o takvim ljudima da su već njihovi roditelji imali takvu "aristokratsku" crtu, kojom je trebalo da se oni razlikuju i odlikuju od drugih. Ali, iza toga praznog teženja ne krije se ništa drugo nego pokušaj osećanja sebe kao naročito ekskluzivna čoveka, koji je nešto drugo nego ostali, koji pripada sasvim osobitoj "boljoj" porodici, te ima bolje zahteve i viša osećanja, i otuda je veoma predestinovan da bi on upravo morao da ima neku privilegiju. Zahtevanje privilegije daje mu takođe pravac, upravlja načinom njegovog delanja i određuje njegove izrazne oblike. Ali, kako je život malo sklon da ide na ruku razvitku takvih tipova, jer te ljude ili omrznu ili ismejavaju, mnogi od njih ubrzo se bojažljivo povuku i žive čudačkim životom. Dokle god sede u sopstvenoj kući, gde nikome ne moraju da polažu račun, mogu oni da ostanu u svome pijanstvu i da se u svome držanju osećaju ojačani možda zamišljanjem šta su oni sve mogli postići da su prilike bile drukčije. Među tim tipovima nalaze se često ugledni, sposobni ljudi, čije obrazovanje ide sve do najviših vrhova. Kad bi oni bacili na vagu ono što mogu, već bi to imalo težinu. Ali, oni tu okolnost zloupotrebljavaju samo da se opijaju. Uslovi što ih oni stavljaju za aktivnu saradnju nisu maleni. Jednom se oni odnose na neispunljiva zahtevanja od vremena (naprimer, da su jednom pre nešto uradili, naučili ili znali ili da su drugi nešto uradili ili da nisu uradili i sl.) ili su neispunljivi iz nekog drugog razloga (naprimer: kad muškarci ili žene ne bi bili takvi). To su prazna zahtevanja koja se ni sa najboljom voljom ne mogu ispuniti, tako da se otuda mora zaključiti da je tu reč samo o praznim izgovorima, koji su dovoljno prikladni da neko od njih napravi sebi piće za uspavljivanje da ne mora misliti na ono što je propustio u dangubljenju.

Tako se u tim ljudima krije mnogo neprijateljskog osećanja, i oni su rado skloni da olako uzimaju bolove drugih i da se ne osvrću na njih, kao što jednom veliki poznavalac ljudi La Rošfuko primećuje o velikom broju ljudi: oni lako mogu da podnesu bolove drugih. Često se njihovo neprijateljsko osećanje ispoljava na oštar, kritičan način. Oni svakoj stvari nalaze manu, svagda su spremni na porugu i pokudu, u svemu hoće da imaju pravo i sve osuđuju. Pri tome mi svagda moramo sebi reći da je to suviše mala stvar ako zlo samo poznajemo i osuđujemo ga: moramo svagda i da pitamo šta smo sami uradili da prilike popravimo. Sujetnoj prirodi svakako je dovoljno to da se jednim zamahom izdigne iznad drugoga i da ga izjeda oštrom ceđi kritike. Pri tom često tim ljudima ide na ruku to što u tome imaju neverovatnu veštinu. Tu se nalaze tipovi puni najfinijih dosetki i sa izvanrednom pripravnošću da daju odgovor. Kao od svega, tako i od dosetki i od pripravnosti za odgovor može da se vrši zloupotreba i da se u isti mah napravi zla navada i veština, kao što je to slučaj u velikih satiričara. Način na koji takvi ljudi sve odbacuju i unižavaju, tako da se u tome ne mogu dovoljno zadovoljiti, jeste izrazna forma jedne, u te karakterne crte veoma česte, pojave koju mi zovemo tendencijom obezvređivanja. Ona pokazuje šta je upravo za sujetnog čoveka predmet napadanja: to je vrednost i važenje drugoga. To je pokušaj da čovek u sebi stvori osećanje nadmoćnosti na taj način što obara važenje drugih. Priznanje neke vrednosti dejstvuje na sujetne ljude kao lična uvreda. I otuda može da se izvede zaključak o osećanju slabosti koje je duboko u njima usađeno.

Kako niko od nas nije slobodan od takvih pojava, možemo ova raspravljanja vrlo dobro upotrebiti na to da na same sebe primenimo jedno merilo. Ako i nismo kadri da za kratko vreme iskorenimo sve što je u nas ubacila hiljade i hiljade godina stara kultura, ipak će se napredak pokazati već u tome ako sami sebe ne zaslepljujemo i ne vezujemo se sudovima koji se već u najbližem trenutku pokazuju kao štetni. Nije naša čežnja da budemo drukčiji ljudi ili da nalazimo takve, nego nam važi kao zakon, pod kojim stojimo, da jedni drugima ruke pružamo, da ih sastavljamo i da zajedno radimo. U vremenu kao što je današnje, koje taj rad naročito iziskuje, za lična sujetna teženja nema više mesta. Baš u ovakvim vremenima, protivrečnosti u koje nas zamršuje takav stav iskaču naročito oštro, jer ljudi s takvim shvatanjima veoma lako doživljavaju neuspeh, i, naposletku, čovek ih mora ili pobijati ili žaliti. Čini se da je upravo naše vreme naročito nesklono sujeti, tako da se moraju naći bar bolji oblici takvog sadržaja, te da čovek potraži zadovoljenje svoje sujete onde gde donosi neku korist opštoj stvari.

Na koji se način ispoljava sujeta, neka pokaže ovaj slučaj. Neka mlada žena, najmlađa u porodici, gde je bilo više braće i sestara, bila je razmažena od ranog detinjstva. Naročito njena mati svagda joj je veoma bila na usluzi i ispunjavala joj svaku želju. To je učinilo da su zahtevanja te mezimice, koja je i telesno bila slaba, postala bezgranična. Jednog dana ona je otkrila da njena moć nad okolinom poraste naročito onda kad se slučajno razboli. I uskoro joj se bolest pokazala kao veoma dobra i značajna stvar. Ona je izgubila odvratnost koju inače zdravi ljudi osećaju prema bolesti, i više joj uopšte nije bilo neprijatno da se od vremena do vremena rđavo oseća. Uskoro se u tome toliko uvežbala da joj je pošlo za rukom da u svako doba bude bolesna, naročito onda kad je htela nešto da izvede. Ali, kako je ona svagda htela nešto da izvede, to je zapravo za druge bila uvek bolesna. Ovi oblici osećanja bolesti kod dece i odraslih koji osećaju da im time moć raste te se na taj način penju porodici na glavu da bi zadobili neograničenu vlast nad drugima, jesu veoma česti. Ako je pri tom reč o nežnim, slabim ljudima, onda ta mogućnost dobija velike razmere, i razume se da se poznavanju toga puta nauče baš onakvi ljudi koji su već okusili brigu drugih za njihovo zdravlje. U tome čovek može sebi i malo pripomoći, počinje, naprimer, rđavo da jede, i time može više stvari da postigne: izgleda rđavo, te se drugi moraju da vežbaju u veštini kuvanja. U takvih ljudi razvija se čežnja da im se svagda neko nalazi pri ruci. Oni ne podnose da budu sami ostavljeni. Takvo stanje mogu oni lako da postignu ako izjave da su bolesni ili na koji drugi način ugroženi, a to im opet ne ide drukčije nego ako se prenesu u opasnu situaciju, i to uživljavanjem u bolest ili u koju drugu teškoću. Koliko je čovek sposoban za to uživljavanje pokazuje san u kome čovek ima utiske kao da stvarno postoji neka određena situacija.

Takvim ljudima polazi za rukom da izazivaju po volji to osećanje bolesti, i to na način da ne može biti ni reči o laži, pretvaranju ili uobražavanju. Mi već znamo da uživljavanje u neku situaciju može imati dejstvo koje odgovara stvarnim prilikama te situacije. Ti ljudi mogu, na primer, stvarno povraćati, kao da im se odista smučilo, ili stvarno imati strah, kao da odista postoji neka opasnost. Obično oni i odaju kako to čine. Tako je ta žena izjavila da je ponekad imala strah "kao da će je u najbližem trenutku udariti kaplja". Ima ljudi koji to sebi tako tačno mogu pretstaviti da stvarno gube ravnotežu a da se ne može govoriti o uobražavanju ili preterivanju. Pođe li kome čoveku za rukomda na taj način drugi primete u njega znakove neke bolesti ili bar nervozne simptome, onda oni moraju da ostanu kod njega, da paze na njega i da se za njega zauzimaju. To, naime, iziskuje njihovo osećanje za zajednicu. I time je zasnovan položaj moći takvog bolesnika, jer on nastojava da se oslobodi osećanja za zajednicu.

U takvim okolnostima mora izaći na videlo protivrečnost sa zakonom zajednice, koji iziskuje širok obzir prema sačoveku. U tih ljudi redovno ćemo naći da oni ne mogu lako da osete razumevanje za jade i dobro svoga bližnjega, da ga ostave nepovređena, a kamoli da ga unaprede. Doduše, možda će to oni moći da učine s ulaganjem svih svojih snaga, svoje celokupne kulture i svog celokupnog vaspitanja, ili, kao što je to ponajviše slučaj, bar izazvati prividnost kao da su oni naročito zabrinuti za nekog sačoveka. Ali ipak, osnova njihovu ponašanju nije ništa drugo do samoljublje i sujeta.

Literatura:
"Poznavanje čoveka" - Alfred Adler
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sujeta

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 26, 2010 9:35 am

Raspad vrednosnog sistema, kao posledica "emancipacije" čoveka, koji je, umesto Boga, sebe stavio u centar sveta, doveo je do društvene glorifikacije slave, sujete i taštine.
Na pitanje: "Šta biste želeli da ostvarite u životu?", ne retko se pojavljuje odgovor: "Slavu i moć".

Ako je novac jedan od idola današnjice, onda je slava - "superidol" i to ne samo savremenog, već i čoveka davnih vremena.
Hajde da napravimo jedan mentalni eksperiment, tako što ćemo, sami za sebe, ali sasvim iskreno odgovoriti na sledeća pitanja:

- Da li Vam se dogodilo da neko ili nešto povredi Vašu sujetu?
- Da li smatrate kako je sasvim normalno biti sujetan u smislu: držati do sebe?
- Može li čovek da bude uspešan u bilo kojoj oblasti posla, pa i u intimnom životu, ako nije barem malo sujetan?
- Da li ste u zavođenju potencijalnog partnera/partnerke koristili male trikove, poput "igranja" na njegovu/njenu sujetu?
- Da li je skromnost stvarno vrlina?
- Mislite li da je tačna narodna izreka: "Ko se hvali, sam se kvari?"
- A šta raditi ako Vas drugi hvale?
- Da li Vas zanima šta drugi ljudi misle ili govore o Vama?
- Da li biste, sasvim iskreno, mogli da kažete kako Vam ne imponuje pohvala od ljudi koje smatrate autoritetima?
- Da li ste se nekad, u školi, ili na poslu, namerno povlačili i bili "skrušeni", kako biste izazvali interesovanje kolega ili pretpostavljenih?

Verovatno da su iskreni odgovori na više od pola postavljenih pitanja pozitivni, što nikako ne znači da smo ekstremno sujetni, sebični i egocentrični, već da se, kao ljudi, teško oslobađamo taštine, koja je uvek prisutna, ma koji njen pojavni oblik bio.
Sveti Oci govore kako je taština "mnogolika".

Možemo biti sujetni i kad primamo pohvale, i kad ih odbijamo, kad smo dobro obučeni, "skockani" i "namunjeni", ali i kad "glumimo" skromnost u izgledu. Posebno u crkvi nije retko videti ljude koji nose "prigodnu" garderobu, ne bi li izgledali kao "otšelnici" ili kaluđerice. Ne samo da, na taj način, neguju sliku o sebi za koju veruju kako je Bogu "prihvatljivija", nego izazivaju i pretpostavljeno odobravanje okoline, koja mora da primeti njihovu "skromnost".

Sujetni smo i kad demonstriramo znanje, inteligenciju i obrazovanje, ali i kad insistiramo na prostodušnosti, skrušenosti i ćutanju. Tako, "mudro" ćutimo dok drugi govore, a u sebi mislimo: "Koje budalaštine? Kako ove ljude nije sramota da toliko lupetaju! Da im ja kažem, videli bi oni šta je pamet!"
Zapravo, "mnogolika" taština podrazumeva da su sujetni i oni koji se guraju da budu u prvom redu, ali i oni koji se prosto takmiče ko će ostati poslednji od poslednjih, "glumeći" smirenje.

Taštinu je lako prepoznati kod drugih, pa i podsmehnuti se taštim likovima u komediji. Problem je samo, što nas uočavanje tuđe taštine, ne podstiče na borbu sa sopstvenom strašću, već često predstavlja racionalizaciju za naše sujetne obrasce ponašanja i doživljavanja.
Uostalom, psihologija nas uči da postoji "zdrav" i "normalan nivo" narcizma, koji omogućava da preživimo, razvijemo odbrambene kapacitete i neophodno samopoštovanje.

"Patološki narcizam", koji bi odgovarao sujeti, definisanoj kao bolest zavisnosti, često ima slične pojavne oblike kao i "normalan narcizam", ali je kvalitativno različit, jer niti vodi boljoj samopercepciji, niti ostvarivanju bliskiijih i autentičnijih relacija sa drugima.
Sujeta, u smislu strasti, podrazumeva insistiranje da se očuva često lažna i "naduvana" slika o sebi, što vodi u odsustvo iskrene bliskosti sa sobom, bližnjima, ali i samim Bogom.
Dugo je kod nas važila izreka: "Ko se hvali, sam se kvari!" Fakat jeste da ona i dalje postoji, ali je, u savremenim okolnostima, kada treba biti asertivan i nametnuti se na poslu, kao i van njega, postala demode.

Skromne ljude smatraju čudacima, a uzajamno hvalisanje je osnovni komunikacioni obrazac. Još češće, komunikacija je sačinjena od naizmeničnog ili istovremenog samohvalisanja dve individue, koje niti slušaju jedna drugu, niti imaju potrebe da čuju bilo šta što bi im poremetilo stvorenu sliku o sebi.
Kako "narcis" razgovara sa prijateljem? Prvo mu 2-3 sata priča o sebi, svojim iskustvima, doživljajima, problemima, a onda kaže: "Dosta sam ja pričao o sebi, hajde mi ti sad kaži nešto o meni!"
Zvuči kao vic, ali na žalost nije.

Ponekad se prosto pitate da li vas ljudi pitaju: "Kako si?", da biste vi kratko odgovorili: "Dobro", a oni dobili šlagvort da pričaju o sebi sledeća dva dana.
Probajte jednom da na pitanje: "Kako si?", odgovorite sa: "Grozno!"- iznenadićete se koliki broj ljudi neće ni čuti, ni primetiti šta ste im odgovorili.
Sa sujetnim osobama, na ljubavnom planu, nema mnogo problema - i vi i ona volite istu osobu: nju samu!
Ipak je ova poslednja konstatacija, iako izrečena u ironičnom tonu, zapravo rezultat sujete autora ovog teksta i želje da se čitaoci u njoj prepoznaju, a posledično i zadive zapažanjem autora!

Dakle, kako reče Sveti Jovan Lestvičnik: "Sujeta je kao tronožac - kako god da obuzdate njegova dva kraka, jedan ipak viri napolje!"
Kao i kod ostalih strasti, shvaćenih kao bolesti zavisnosti, koje ograničavaju našu egzistencijalnu slobodu, rešenje nije u očajavanju ili pasivnoj konstataciji da i mi "bolujemo od sujete".

Kao maksimalisti, Hrišćani priznaju samo "rovovsku borbu" sa strastima i to ne zbog toga da bi postali "moralniji", "socijalizovaniji" i "kulturniji", već radi ostvarivanja suštinske slobode, kao potencijala za bogolikost.
Borba sa sujetom podrazumeva da prestanemo da glumimo sebe, odnosno da proturamo idealizovanu sliku o sebi, već da se svesno, ponavljano i namerno podsećamo na to koliko je sva taština, sjaj i slava - prolazna i propadljiva. Nije ni čudo da se baš na hrišćanskom opelu čita: "Uistinu, sve je sujeta...".
Ne zaboravite da je ono na šta đavo tipuje upravo sujeta, kao njegov "omiljeni greh"!

Dakle, umesto hvalisanja - zahvalnost, umesto lažne sigurnosti - blagodarenje Gospodu i za iskušenja koja nas čine jačim i zrelijim!
Piše: Aleksandra Janković
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sujeta

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 26, 2010 9:37 am

Šta smo, a šta bismo voleli da jesmo

J. Jovanović

Da li je sujeta svojstvena svima, da li se sa njom rađamo ili je stičemo i može li se kontrolisati? Iza prevelike sujete obično se krije izuzetna nesigurnost, manjak samopoštovanja i kompleks niže vrednosti.

Po definciji sujeta je potreba za dokazivanjem sopstvene vrednosti, da istaknemo svoju ličnost, želja za slavom, počastima, taština, slavoljublje, razlika između onoga što jesmo i onoga što bismo voleli da budemo. I, kako psiholozi tvrde, svi smo mi manje-više sujetni, ali najvažniji je način na koji tu osobinu ispoljavamo.
Oni koji uspevaju da svoju sujetu drže pod kontrolom karakterišu se kao realni, stabilni, pouzdani ljudi širokih shvatanja. Takve ličnosti “normalno” se razvijaju i funkcionišu u skladu sa prihvatljivim društvenim normama i žive ispunjenim životom. Sa druge strane, oni koji nisu u stanju da obuzdaju sujetu najčešće su egocentrici, uplašeni sopstvenom nemoći i osećajem niže vednosti. Besomučno dokazivanje je ono čemu teže i u čemu ih ništa ne može zaustaviti.
Sujeta se ispoljava na mnogo načina koji su vrlo često društveno prihvatljivi, čak i poželjni! Tako, ambiciozni, vredni ljudi, predani svom poslu, tvrde stručnjaci, često poseduju veću količinu sujete od “preporučene”. Od društveno prihvatljivih načina ispoljavanja sujete tu je i želja da se bude slavan, odnosno medijski eksponiran i uspešan u poslu koji podrazumeva pojavljivanje u javnosti. Takođe, naglašena sujeta se može iskazivati i kroz humanost i pomaganje drugima, tvrde psiholozi. Na taj način mnogi ljudi stvaraju bolju sliku o sebi kroz angažovanje u pomaganju drugima. Međutim, negativni načini ispoljavanja sujete mnogo su češći, a najgori su, tvrde stručnjaci, oni kada sujeta u našoj glavi iskreira iluzije tako daleke od realnosti. Jedino što želimo je da dokažemo da vredimo. I sebi i drugima. Po svaku cenu.
Sujetne ljude najlakše ćete prepoznati po tome što su isključivi, insistiraju da su uvek u pravu i ne dozvoljavaju drugačija mišljenja. Iza prevelike sujete obično se krije izuzetna nesigurnost, manjak samopoštovanja i kompleks niže vrednosti. Sujeta se ispoljava i kao potreba da se u drugima vidi samo loše, a ignoriše ono što je dobro.
Tako, preterano sujetne osobe delovaće vam kao ogorčeni, razočarani ljudi, koji nisu sposobni da pronađu životnu radost. Oni umanjivanjem vrednosti svega oko sebe pokušavaju da podignu sopstvenu, ali su ti pokušaji neuspešni i manifestuju se kao hronično nezadovoljstvo. Takve osobe često su nezadovoljne sobom zato što sebi postavljaju previsoke ciljeve, smatrajući se vrednijim nego što jesu. Nadmenost, superiornost, gordost, verni su pratioci sujetnog čoveka, pokušaj da drugi uvek budu gori od njega, da zauzme barem stepenicu viši položaj u odnosu na konkurente.
Takođe, stručnjaci tvrde da je sujeta i u korenu sado-mazohizma. Izražava se kroz preteranu želju da nekome budemo važni, da ga kontrolišemo, okupiramo njegove misli i život, čime potvrđujemo sopstvenu “dobrotu”.
Sujetni ljudi očajnički žele ljubav drugih i njihovu pažnju i divljenje. Oni su, u suštini, veoma nezreli, nisu emocionalno stabilni i nisu dobijali dovoljno ljubavi u nekoj fazi svog razvoja. Takvu potrebu nadokađuju davanjem preterane važnosti nekom aspektu svoje ličnosti, svog života ili nekoj “značajnoj“ osobi. Emocionalno nezrela osoba ne može da podnese da je nevoljena i takvu frustraciju kompenzuje pretvaranjem da je moćna, prepametna, najbolja...
Osoba opterećenja sujetom često se duri, ne podnosi odbacivanje i kritiku. Može se prikazivati i kao “žrtva”, odnosno pokušavati da samosažaljenjem i patetikom obezbedi pažnju. Sujetni ljudi često su elitisti, perfekcionisti, preterano ležerni, tašti, ponekad servilni i dekoncentrisani, emocionalno neispunjeni, insistiraju na bontonu, manirima, “finoći”....
Sa druge strane, emocionalno zrela osoba, oslobođena sujete, svoj život doživljava ozbiljno, odnosno ume da pronađe balans između želja i očekivanja, sposobnosti i mogućnosti. Sebi dozvoljava nesavršenosti, preuzima kontrolu nad svojim životom, ne krivi druge za neuspehe, rešava probleme, zna ko je, ostvarena je u ljubavi, kreativna, slobodnog duha.
Sujetna osoba veoma je osetljiva i reaguje mržnjom ili agresijom kada su njene vrednosti dovedene u
pitanje. Ukoliko sujetnoj osobi pokušate da skrenete pažnju na ponašanje dobronamernom kritikom, ona će vas proglasiti neprijateljem. Jer, čim su njene vrednosti dovedene u pitanje, ona gubi samopoštovanje i nije sposobna sebe da voli. Tada zaključuje da je ni vi ne volite i želi da vas povredi. Sujetne osobe sklone su da same sebe lažu, ubeđene su da poseduju izuzetne kvalitete, ali su često samo egomanijaci opsednuti sobom. Ne poseduju emotivnu inteligenciju niti su socijalno integrisane. I u zrelom dobu žive ograničen život u uskom krugu ljudi koji ih poštuju. Njihove potrebe uvek imaju prioritet i važnije su od svega. Sujetne osobe žele da dominiraju u društvu, nemaju dobre međuljudske odnose, konfliktne su i žele da vladaju drugima. Često nekim oblikom tiranije hrane svoj ego, pa ih najbliži često smatraju ljudima “teškog i nezgodnog” karaktera.
Sujetni ljudi imaju potrebu da se dokazuju, između ostalog, i dobrim imovinskim stanjem, velikom kućom, skupim automobilima, nakitom, brendiranom garderobom... Ponekad na prvi pogled deluju kao hedonisti, međutim, preteranim trošenjem oni samo stvaraju iluzije o tome da su vredni, važni, cenjeni... Najčešće su veliki hvalisavci i uglavnom govore o sebi i svojim dostignućima, retko se interesujući za ono što se događa ljudima oko njih.
Preterana sujeta može da se manifestuje i pripadnošću određenoj grupi, gde su pojedinci cenjeni, zatvoreni i “svoji na svome”. Šovinizam je ekstreman oblik sujete, trvde naučnici, jer su to ljudi puni predrasuda, stereotipa, potrebe da druge omalovažavaju. Ekstremna borba protiv autoriteta i pravila takođe je oblik sujete.
Ali, da li je sujeta nešto što dobijamo rođenjem, genima, ili se stiče u zavisnosti od vaspitanja, porodice, sredine u kojoj živimo? Može li se kontrolisati i da li smo dovoljno samosvesni da umemo da je prepoznamo? Zbog čega nam je toliko značajno da nas drugi uvažavaju, vole i dive nam se?
Da li je to vid mržnje koju osećamo kada neko pokuša da uzdrma naše lične postuplate i ubeđenja ili kada shvatimo da je neko u nečemu bolji od nas?
Psiholozi tvrde da stepen sujete zavisi od toga kako se naša ličnost formira u najranijem detinjstvu. Deca koja su dobijala dovoljno ljubavi i pažnje nemaju potrebu da to kasnije traže od svih ostalih. Količina pažnje, divljenje i ljubav čitavog našeg sveta – naših roditelja – određuje hoćemo li kao odrasle ličnosti te stvari tražiti van kruga najbližih. Dakle, ljubite, grlite, podstičite svoju decu jer ljudi nisu strogo određeni da budu sujetni i potpuno je prirodno da ponekad uživamo u pažnji koju nam drugi poklanjaju. Sujeta se ispoljava kroz obrasce ponašanja koji se nasleđuju, odnosno uče od roditelja i okoline i stiču izborima koje pravio tokom života. U sredinama u kojima su deca učena da uvažavaju druge, njihove želje i ličnosti, sujeta se ispoljava samo kao “najnormalnija” ljudska karakteristika, tvrde stručnjaci.
Hoće li nas zvati sujetnima, ili ne, zavisi isključivo od toga koliko smo sposobni sebi da priznamo da smo sujetni. Oni koji to znaju “najzdravije” su ličnosti, jer znaju gde je granica, umeju da se kontolišu i ne zovu sujetu drugim imenom. Stručnjaci tvrde da je sujeta u “normalnim količinama” čak i poželjna osobina. Ona je filter kojim se oslobađamo napetosti, sposobnost da ponekad “izvrnemo” stvarnost i na trenutak uživamo u iluzijama.

ENGLEZI I LEKARI NAJSUJETNIJI
Anketa sprovedena na jednom internet-portalu postavila je posetiocima pitanje ko su najsujetniji ljudi? Odgovori su veoma zanimljivi, budući da su sajt posetili korisnici iz gotovo svih zemalja sveta. Čak 94 odsto ispitanih ljudi izjasnilo se da su lekari najsujetnija profesija na svetu, dok ih u stopu prate univerzitetski profesori. Ispitanici tvrde da su žene sujetnije, a što se nacija tiče, Englezi su najnepopularniji. Čak 54 odsto ispitanika tvrdi da su oni najsujetnija nacija na svetu, da stalno misle da su bolji od drugih i da vape za divljenjem.
Ipak, stručnjaci se ne slažu sa ovim tumačenjima i tvrde da se “titula” najsujetnijeg čoveka može dodeliti svakom pojedincu koji ni pod kojim uslovima neće da prizna da je sujetan. Negiranje da je sujeta naša slabost, kažu naučnici, siguran je dokaz da je posedujemo.

PUTOVANJA - LEK ZA SUJETU
Ima li leka za preterano sujetne ljude? Ima, tvrde stručnjaci. To su putovanja! Naime, sve ono što putujući saznajemo o ljudima, mestima, zemljama, sve ono što čula upijaju – monumentalne građevine, lica, prirodu, avanture, uspomene... sve to se stapa u iskustvo koje nam pomaže da težimo slobodi duha, otvorenosti, realnosti, samoostvarenju. Stalna promena omogućava nam da bolje sagledamo nesavršenosti sveta i ljudi kao najnormalniju pojavu na svetu, kao i lepotu drugačijeg i novog. Putovanje je prototip promena koje razvijaju individualizam, samopoštovanje, kosmopolitski duh i širu perspektivu iz koje posmatramo svet.
Takođe, postoje i neke druge tehnike za savladavanje sujete, tvrdi profesor Berk. To je prvenstveno “vežbanje” ljubavi prema sebi. Tolerancija, neugrožavanje tuđeg integriteta, socijalna interakcija koja se bazira na uvažavanju drugih, kao i sposobnost da istrpimo tuđu sujetu, znak su da uspešno odolevamo. Kultura komuniciranja, sposobnost da druge saslušamo, nenametanje sopstvenih stavova, emocionalna inteligencija i sposobnost da preuzmemo odgovornost za svoje postupke, sve su to, po Berku, odlike ljudi koji nisu sujetni, odnosno onih koji sujetu uspešno kontrolišu. Oni su sposobni da druge prihvate onakvima kakvi jesu i imaju svest da život treba živeti, a ne večno se boriti protiv vetrenjača.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sujeta

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 26, 2010 9:39 am



Pa ako baš hoćeš, da govorimo i o tom. Jest, i zbog nje. Ni do nje tebi nije stalo, ni ovoliko. I to je samo tvoja nemoć da se zaustaviš i uzdržiš ma pred čim što ti se slučajno i trenutno nudi i što laska tvojoj sujeti. Jest, ti osvajaš sirote, zbunjene i neiskusne učiteljice, kao što pišeš članke i pjesme, držiš govore i predavanja. I još ih nisi potpuno ni osvojio, a već su ti teške, jer već tvoja sujeta zja i pohlepno gleda dalje. Ali to je i tvoje prokletstvo da se nigdje ne možeš zaustaviti i nikad nasititi i zadovoljiti. Ti sve potčinjavaš svojoj sujeti, ali ti si njen prvi rob i najveći mučenik. Može biti da ćeš ti još mnogo slave i uspjeha imati, i većih uspjeha nego što je slabost zaluđenih žena, ali ni u jednom nećeš naći zadovoljstva, jer će te tvoja sujeta šibati da ideš dalje, jer ona guta sve, i najveće uspjehe, i zaboravlja ih odmah, ali svaki i najmanji neuspjeh i uvredu pamti dovijeka. A kad se obrsti, polomi, ukalja, unizi, rastjera ili uništi oko tebe, tada ćeš u toj pustinji ostati sam, lice u lice sa svojom sujetom, i nećeš imat ništa da joj pružiš, i tada ćeš jesti sam sebe, ali ti to neće pomoći, jer će te tvoja sujeta, navikla na bolje zalogaje, prezreti kao hranu i odbaciti.

Takav si ti, iako izgledaš drugačiji u očima većine ljudi, iako i sam o sebi drugačije misliš. Ali ja te znam.

Andrić
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sujeta

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu