Eva Zonenberg

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Eva Zonenberg

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 19, 2010 3:05 pm

Rođena je 1967. u Zombkovicama u Šleskoj. Živela je dugo u Vroclavu, gde je završila Muzičku akademiju i nastupala kao pijanistkinja. Studirala je i književnost. Sada u Krakovu završava studije filozofije i predaje kreativno pisanje. Već za prvu zbirku pesama dobila je 1995. prestižnu nagradu Georg Trakl. Na originalan način kombinuje poeziju s muzikom. Veoma je prevođena. Na sve evropske jezike. Na srpskom je u obimnijim izborima objavljivana u ProFemini, Književnom magazinu, Književnom listu i Slovesima. Posebno je prisutna u Nemačkoj, u antologijama i pojedinačnim zbirkama. Objavila je sledece pesničke zbirke: Hazard (1995), Zemlja hiljadu notesa/Ispovesti Lindzi Kempa/(1997), Planeta (1997), Povodac (2000), Bukteći tramvaj (2001), Čas ushićenja (2005).
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eva Zonenberg

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 19, 2010 3:05 pm

KAD BUDEM VELIKA I JAKA

kao pola muškarca i pola heroja
čak ću oprati čarape
biće kao u bajci
povešću te sa sobom pokazaću ti svoje mišiće
velike pripitomljene tigrove i krokodile
osvojene narode novine televizije
nikakvih bonbona nikakvih stihova
siv ispucali zid svakih osam sati na prazan stomak
prestaću da pišem zaboraviću na sve
posebno na ludilo prestaću s naoružavanjem
neće biti preloma revolucija iz tehničkih razloga
s površine zemlje nestaće znak pobune
aklimatizovaću se na letnju temperaturu
prestaću da upražnjavam ljubav s golom istinom poslaću je
tamo gde raste paprika usporiću nadvremenskost
u korist krmenadli i bračnih noći
biće kao u bajci
naučiću bezbolno da izvlačim žaoku
bez sporednih posledića: prošnje i umetnosti
bezvredan exegi monumentum
nikada neću izgubiti čak kada
niko po meni ne pozna
promeniću temu razgovora neću izaći
sačekaću da se interesujem za nežnost
prepustiću se talasu izdržaću
ljudski smrad navići ću se zavoleću
pobediću
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eva Zonenberg

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 19, 2010 3:06 pm

ROĐENDANSKA PESMA

Udalji se od mene podjednako u svim pravcima
„Uvek“ u životu odbaci koliko možeš
Toga dana lakša za godinu dana ispusti ga iz ruke
Sudbinski prepusti svako „nikad“
Kraj tih vrata postaću vlastita vrata
Kroz ta vrata izlaziću svakodnevno
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eva Zonenberg

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 19, 2010 3:06 pm

UNUTRAŠNJI MANIFEST I

Ja sam neko lošiji uvećan do razmera čoveka
urađen bilo kako bilo gde slučajan proizvod nečijeg kaprica
nikom ništa nisam dužna sama biram majku oca
oni su prijatelji ljubavnici hrane se vlastitim mlekom znojem
ne dugujem lepom dobru razumu
na lutriji sam izvukla bogatstvo za neprijatelje mi plaćamo besmrtnošću
ne moram da pijem alkohol da bih govorila istinu u boji utrobe
ne moram da se klanjam posle svake reči stiha: kiselo krmivo
za narod odgajan na televiziji i svedočanstvima
moje jedro jezika isplovljava na pučinu nisu mi potrebna
opravdanja kućnih prijatelja lekara duha sama ću napisati:
mogla sam pristojno da sviram Šopena u uglu daleko od mirisa
sirovog mesa i nikada da ga ne jedem i ne nazivam „granica granica“
Dobro je biti na ivici
tada se sve može
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eva Zonenberg

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 19, 2010 3:08 pm

Milanska kiša

1

U sobi praskozorja umesto zidova su naša tela
Ulovljena u svojim skrovištima: shvati
Konačno shvati da je otvoren prostor manji od mladeža
Da bismo disali umesto prozora otvarali smo širom svoja lica
A umesto kroz vrata napolje smo izlazili kroz dodir

Posle si dugo češljao moju kosu: tako pada kiša
A još kasnije smo igrali šah belo-crna polja bila su kao sunca i meseci
Razmenjivali smo tela i već je nastupila noć
Ali budući čak zajedno blizu da bliže ne može biti
Čak i tada smo očekivali nešto kao da se nikada nismo sreli
Kao da nas je u tom bivanju zajedno nešto preduhitrilo

2

Poljubac oslonjen o ogradu srebrne kiše: jer padamo mi, a ne kiša
Silazio je niz azurne stepenice i ponovo se penjao kao da je nešto zaboravio
U našim ustima rascvetao se cvet njegov miris se rastapao u našoj pljuvački
Brojala sam svaki dodir tvog jezika kao da želim da izbrojim sve tajne sveta
Tim poljupcem prenosili smo mesečevu svetlost od jednih ustiju do drugih
Zbog toga su se sjedinile naše senke, a ne mi: tako pada mesečeva prašina
Odražavajući svetlost nekog sunca koje nismo uspeli da imenujemo

3

Opazili smo kako su nam veoma potrebne naše ruke radi potvrde
Da ono što se uzima želi i da daje, da dajući uzimamo, a uzimajući dajemo
Neizvesna granica: svila oko članaka
Plovim od jednog članka do drugog: upoznajem težinu tvoga dodira
Narukvice su kao sledeći obzori sledećih svetova

Postajem nestalna u ispovestima zbog toga možda želiš da ih pišem
Iz mojih reči pašće kiša u njoj ćeš prepoznati toplinu moga daha
Pokušavam da imenujem samo ono što mogu da pretpostavim:
Tvoje ruke mokre od kiše spavaju na mojih rukama

4

Kiša ne plače ne ume da plače ona samo podseća na bliskost
Prodire u osušenu zemlju kao što dodir prodire u telo
Koliko napora je potrebno da se iz kiše iščupa komadić istine
Izgovarao si kišu na raznim jezicima:
Čak kada bismo je razumeli ne bismo razumeli njena osećanja
Čak kada bismo doprli do prve suze nikada je ne bismo zaustavili

5

Može li se jednim treptajem očnog kapka promeniti život?

6

Suza koja veruje odvaja se od lica mraka i pada u pukotinu u steni
Suza koja bdi posle duge ćutnje trči ka prvoj reči
Prećutana suza donosi na svet plod s ukusom gorčine

Mnogo vremena je prošlo dok dobro nije sazrelo u sebi
Opazio si obećanje u jednoj latici ruže: poklon neznanke
I postao si cvet ranjen nežnim daškom vetra

7

Učio si me suptilnosti: to te ulica grli a ne ja
To te sve ciklame na balkonima drže za ruku a ne ja
I poverovala sam i verujem da je u očima svakoga tvoj pogled
Učio si me da čeznem: da ne smem da verujem rastancima
Tvoje reči njišu se kao vlat obećanja samo gde potražiti onu livadu?
Učio si me prolaznosti: da li su tvoji filigranski trenuci uspeli da obodre svet?
Da li su podigli teret koji zbog mene pretvaraš u lakoću voala?
Ali kada bi ga otkrili pojavila bi se rana bolnija od svemira
Učio si me smrti: tako počinje zrelost prvi korak ka razumevanju detinjstva
Paprat koju si sakupljao na strmim padinama jutra

8

Neprestano se vraćamo ne znajući po šta zbog čega i gde: poljubac
Posezali smo za tim darom koji je kao zlatan novac svetlucao u našim ustima
Zagnjurivali smo se sve dublje u svoju pljuvačku da li se tako meri duša?
Na dnu zaboravljeni biser je trebalo da izgovori jednu jedinu reč
Ukus poljupca u kome je svetlucalo korenje koje je na poljima lavande iščupao vetar
Potpuno smo spoznali ukus koji nas je ispunio od glave do pete: mesec koga nema
Jer počinje i završava se samo u našim ustima

9

Sakupićemo kapi kiše i od njih sastaviti našeg dobrog duha
Glasnika koji će kružiti među nama sjedinjujući naše misli
Kao noćni leptir udara u prozorsko staklo kao da ima nešto važno da kaže
Međutim neće ti reći da sam u tvojim očima videla suze kišu suza
I da sam iz njih pila tvoj bol kao još uvek žedna biljka

10

Tvoji prsti su s druge strane žeđi: tako izlazi sunce kiše
I dao si mi svoju nagost pomaljajući se iznad horizonta telesnosti
Glad ritam predanost uzajamnost nezasito upijaju toplinu
Brinući o dodiru zaklinjemo se licem uz lice da nikada više
Nećemo posmatrati kišu
I više ne znam da li tražim tvoja usta ili usta kiše
I ne uspevam da zaustavim plimu: more se budi more se budi
Bacamo moje tvoje mreže da bismo ulovili bujanje: neimenovano
Onaj jedini pogled iz ogromne daljine kada smo u sebi opazili da više
Pripadamo «spoljašnjem» nego bilo kom ovdašnjem da smo to «spoljašnje» mi

11

Tvoja stopala koliko bih samo želela da budem tvoja stopala
Da zajedno s tobom nosim onu veliku kap kiše koju nosiš na ramenima
Možda je to kap istine oko koje se spore mudraci
Onaj jedini drhtaj vetra: poverava ti sebe celog celcijatog

Obećavao si da češ biti u svakom drvetu
Da će svako jutro kao puls otkucavati u tvojim grudima

Obećavala sam da nas telesnost nikada neće razdvojiti

12

Poljubac noći da li si je već prepoznao?
Kao da u čestaru zvezda tražimo uspomene iz detinjstva
Ti svoju paprat ja svoj jasmin jer smo deca prostora
Deca bašti polja i šuma deca nad kojom bdiju planine
Znamo jezik zvezda životinja i bilja osećamo nežnost stenja i kamenja
Znam da je to samo na časak zbog toga te upijam svakim milimetrom tela
Zbog toga te započinjem uvek ispočetka i još jednom ispočetka
Ova noć se nikada neće završiti neprestano će u nama postojati: poljubac noći

13

Dodiruješ moje udove kao da znaš da su najkraći put do moje duše
Mali moj dečko koji se povijaš pod teretom onog što kiša priča
Sklon pogledima u kojima je neka vrsta bestidnog dodira
Neprestano gledamo sebe u sebi i van sebe kao da želimo
Da odgonetnemo čije plavetnilo je realnije: očiju ili neba?
Pogled-ispovest za kojom sam pošla na kraj sveta
Sada niko ne upeva da me nađe premda sam ja pronašla sve

14

Poljubac koji traje celu noć jer sam neprekidno žedna tvoje pljuvačke
U našim ustima kiša celoga neba našla je predah
Potrebna nam je ta kiša da se zauvek dublje ukorenimo u sebi

Noć koju merimo jednim beskonačnim poljupcem
Postajemo usta noći a noć naša usta
Naši jezici: koji traže i koji su traženi

Žeđ neprestana žeđ kao svitanje kao sumrak
Neuhvatljiva bolna žeđ dozivanje kiše tebe

15

Mali moj dečko priljubljujem se uz tebe svim što te okružuje
Tvoj užas tvoj strah grlim vrškom jezika
Tako se naše duše međusobno zavode: naš zajednički pogled na borove
Razgovaramo o onome o čemu misli vetar i naše reči kao da se vole
Posle kamena staza gušterica leptir zvezda dovršavaju priču koja
Kao nevidljiva kopča povezuje slučajnosti u celinu

Budući sama sa sobom videla sam kako je izmilela zmija
Kako je gomilala svoj otrov kao svet koji te boli
Odlomci kuća koji ciljaju u tvoje srce
Jer nijedna od tih kuća nije naša

16

Dopusti mi da okusim tebe: kakvog si ukusa u sumrak?
Kada je za nama već toliko toga kada više ništa ne očekujemo
Dopusti da makar na časak osetim ukus tvoje bespomoćnosti
Moj nezasiti gramzivi ruž na obrazima: želim te
Ukus tvoga nepca miris tvoga daha
Da li ćemo ikada to razumeti?
Onaj jedini trenutak kada smo želeli da legnemo jedno pokraj drugog
Sada smesta na livadu na travu na zemlju da bismo posmatrali zvezde?
Tvoj jezik je pikantan kao orijentalno jelo
Tvoj glas je sladak kao turski kolač
Puderišem lice da ne bi prepoznao moje osećanje
Ali nebo pijano od osećanja govori umesto mene
Nazivajući te kišnim ljubavnikom

17

Ulice su se otvarale ničijim gestom: sve se može
Sve se može kada ljubav skrozira ulice
Jer ulice kao da su stvorene za tiho prikradanje na prstima
Da ne probudimo kišu da ne nadvikujemo kišu da stignemo do prve kapi
Prva kap je kao vezivo svemira koje nas je sjedinilo
Zahvatio si me kao dah zahvatio si me kao vodu kojom umivaš lice
Kada su se moj i tvoj dah sjedinili upitao si me: na šta misliš?
Kao da si hteo da proveriš da li je sjedinjeni dah sjedinio i naše misli

18

Ogledala sam se u tvojoj nagosti htela sam da doprem do pravog ti
Neprestano sam hitala sve dublje i dublje i sve više te je bilo u meni:
Želim da se sakrijem u tebi da imenujem svaki tvoj gest
Kada budeš daleko da ga dozivam šapatom

Pripadati tebi znači ukrasti sve cveće iz obližnje cvećare
Pripadati tebi znači ne pripadati nikome: plesati bosa na kiši

Daleko blizu samo su sledeća prerušavanja posle kojih smo uvek ja i ti

19

Govorio si sobom govorio si celim celcijatim sobom

Dodirivali smo jedno drugo kao da smo zalutali u pomrčini tuđih reči
Bilo ih je tako mnogo da se ona jedinstvena koju smo toliko čekali zagubila
Gde si sakrio ključ od slova u kome je prostor našeg osećanja?

Dodirivali smo se kao da želimo
Da proverimo koliko postojimo i koliko imamo hrabrosti
Da prihvatimo da nam ono pod prstima uopšte ne pripada

Otvarao si vrata malog balkona kao da si otvarao sebe
Mali moj dečko kome kupujem ljubičice zimi
Tvoje promrzle ruke su jedini odgovor na to šta je bliskost

20

Prenula sam se pokraj tebe kao bašta puna vlage koja me pretvara u tebe
Ti si kidao cveće koje je raslo u meni: kadifene čašice šapata
Zatim si posegnuo za mesom voćki da bi probao moje snove
U snu si me uzeo za ruku i odveo u kuću u plamenu
U samom središtu plamena trenutno su se borili vatra i kiša

Bašta u kojoj si zasadio sve što je u tebi bilo najbolje
Hoćeš li se ikada vratiti na onu livadu?

21

Celim bićem upijala sam noć kao da se neće dogoditi nijedna druga noć
Udisala sam dah noći koji se probija između rebara zvezda
I na tvojoj koži napisala sam pesmu koju nikada niko neće umeti da pročita
I kada se sretnemo kroz hiljadu godinu prepoznaću te po toj pesmi

22

Ne volim kada govoriš o smrti jer kiša nikada ne umire
A mi smo u celosti od kiše u celosti smo od prozračnih kapi opsene
Ne volim kada govoriš o smrti o provaliji između reči i nade
Jer mi još uvek nismo dorasli da skočimo u tu provaliju

Nečeg će biti previše a nešto će nam nedostajati
Razgovaraj sa mnom makar tim kapima koje udaraju u parapet
Da znam da je u svakoj kapi tvoj poljubac

Ne govori da očajanje ide u stopu za nama
Jer naše omiljeno zanimanje je gubljenje pravih staza
Poznaješ me bolje poznaješ me više ali da li si me prepoznao?

23

Dospeli smo do trenutka: do osećanja bez granica
Mostić na kome je klečala prosjakinja
To sam mogla da budem ja to si mogao da budeš ti
Da li smo sustigli njena krvava kolena?

Tvoj začuđeni plavi pogled intenzivniji je od dodira
Svaki put kada mi se obratiš sebe ponovo vraćam sebi
Puna sam kiše koja hoće da padne na tvoja kolena
Imam samo jednu molbu: ne dopusti da te zaboravim

Bilo kud da kreneš povedi me sa sobom biću tvoji prsti
Poslušna onom što želi tvoj dodir i onom što želiš da dodiruješ
Mnome zacrtaj granice svog malog sveta
Svaki put kada mi se približiš osetićeš moju bezgraničnost

24

Da li ćemo prepoznati ko je kiša?
Kiša ljubavnih noći koja na časak zaglušuje strah
Možda je naš život jedna ljubavna noć s nebom
Bestelesna žudnja koja iskoračuje van dodira
Preobražavajući nas u dve beskonačne osamljenosti
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eva Zonenberg

Počalji od MustraBecka taj Ned Sep 19, 2010 3:09 pm


CEREMONIJA KUVANJA ČAJA

Dašak vetra na samom početku.
Kada bi umela da se udubiš u vetar, čula bi moje ime.
Sa svakim njegovim izgovorom mogao bih postati vidljiv
i biti pored tebe.

Kako da nazovem Nekog ko me neprestano, nežno i neopaženo prati?

S e n s e i.

Sansei na japanskom znači Učitelj.

Da li to učitelj upoznaje učenika ili učenik učitelja?
Da li to učenik upoznaje učitelja ili učitelj učenika?

Da bi smo videli jedno drugo moramo se probuditi.

Čekamo jedno drugo budući jedno kraj drugog.
Čekamo jedno drugo mimoilazeći se kao dva neznanca.
Čekamo jedno drugo gledajući u oči jednom drugom.
Čekamo jedno drugo gledajući istu zvezdu.

Plava šljokica koja je pala sa mojih sandala,
plavih sandala, u kojima sam plesala na obali tirkiznog mora
Taj jedan jedini, blještavi cekin dajem ti na poklon, šaljem u mislima,
jer ne znam tvoju adresu.

Čekamo jedno drugo budući jedno s drugim.
Čekamo jedno drugo budući zajedno.
Čekamo jedno drugo razgovarajući međusobno:

Da li mi to upoznajemo stih ili stih upoznaje nas?

Za tebe sam bio odsustvo motivacije.
Jedan od mnogih odgovora koji si znala otpočetka, iako si ga tražila na ulicama mnogih svetova.

Čekala sam, čekala nekog, ali da li stvarno Tebe?

Pogodi ko je Neko, nikada ga nisi srela, a kao da ga oduvek znaš.

Tražeći ga u gomili srela je kaluđere budiste.

Da li je traženje istovetno s nalaženjem?
Da li je nalaženje istovetno sa susretom?

Šta je danas bilo učenje, a šta privid?

Ako ne budeš umeo da patiš,
nećeš umeti da budeš srećan.

Ako ne budeš umeo da ćutiš,
nećeš umeti da čuješ ono što je prećutano.

Čuće i ono što je prećutano.
Katkad je probijanje kroz zemlju stvarnosti veoma teško i nestvarno.

Možda zbog toga što u sebi krije zemlje različitih smislova.

Čemu služe reči?
Da bismo se priključili zajedničkom razgovoru sveta, a možda i da govorimo šapatom.

Šapat je najlepša varijanta govora, ali tako se može razgovarati samo s drvećem.

I sa ljudima koji su njihovi izaslanici.

Onaj ko dopričava pronašao je samog sebe.
Most sa crtzeža: počinje na listu papira, a završava se van lista papira.

Da li se može nacrtati «palata praznine»?
A naša «pustinjačka ćelija koja se odmara među oblacima»?

O tome postoji izreka: «Presijavajući dragulj je u tvojoj ruci»
U Japanu često srećemo taj natpis koji visi u sobama određenim za ceremoniju kuvanja čaja.

Čime ćemo napuniti naše šoljice, čajem ili snegom?

Pićemo se uzajamno,
sve dok ne postignemo majstorstvo u zaustavljanju svakog trenutka u sebi.

Kakvog je ukusa kap istine?
Kakvog je ukusa kap osećanja?

Šta se može izraziti rečima?
Ćutnja zapisanog, ćutnja reči.

Upustili smo se u borbu s rečima da bismo pronašli Našu Pustinjačku ćeliju skrivenu među oblacima.

Na koji oblak je pala moja trepavica?

Sećanja koja su želje.
Jedno vreme jednog susreta.

I nije bilo nikog osim nas.
I nije nam bio potreban niko osim nas.

Kako je to moguće?

Ono što je lako teško je, ono što je teško lako je.
U toj protivurečnosti sadržana je određena istina koja je dovoljna za celokupnu svest mudraca i glupaka.

Užasava li te nemogućnost?
Međutim užasavajućije je predočavanje mogućnosti.
Da li si primetio? Da li si primetila?

Verovala si mi dok me nisi poznavala,
ali da li ćeš mi verovati kad me upoznaš?

Čekam,
da mi neko dovikne: Prijatelju!
ne osvrćući se iza ili na okolnosti.

Doći će kao sunce posle kiše
ili kiša posle veoma vrelog dana.

Samo čekanjem ćeš naučiti da ne čekaš nikoga.
Samo čekanjem ćeš naučiti da razlikuješ nikoga od onog Nekog.

Osećanje se odmerava malim gutljajima jasminovog čaja.
Što je osećanje jače, duže se pije jasminov čaj.

Jasminov mladić ili jasminova devojka?

Bio je učitelj; Jeste učitelj; Biće učitelj.
A ipak neprestano uči od ljudi.
Možda je baš zbog toga postao učitelj.

Da jasmin nikada ne precveta!
Jasminova šuma ili jasminova bašta?

Nešto stvarno važno je samo jedna, posebna rečenica.

Hodamo između oblaka kao igrači koji menjaju prostor.
Na dnu šoljice suvo, kovrdžavo lišće čaja.

Ljudi su sećanje.
Šušte među nama kao lišće čaja.

Između susreta i susretnutog.

Nekad ćeš shvatiti sve to.
Nekada ćeš biti više dete nego sada.

Kada je ozbiljno počeo da je sluša prestala je da govori.
Od tog vremena postali su neophodni jedno drugom.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eva Zonenberg

Počalji od MustraBecka taj Pet Okt 01, 2010 12:20 am

Raskriljena kapija usta

U lišću sna otvaraš vrata ka livadi
livada raste u pustinji
pustinja je u tebi

sećaš se da je svaki list senka tvoje bolesti
taj izgubljeni list tela koji ne želi da veruje
kao da si zaboravio da svaki list ima koren
kao da si zaboravio o ukorenjivanju
zato lutaš s mesta na mesto
umesto da procvetaš na mojim grudima

u grudima moje žeđi
otvaram vrata ka pustinji
pustinja je livada
livada je u meni

ruke zore su odvojene od sveta
grade svoju malu kulu od karata
zora je ruke koje čeznu
dodir je voda koja se žeđa
umiremo od žeđi
doneo si mi na rukama okeane
i dalje umiremo od žeđi
zatopljeni vodama svih okeana
i dalje smo žedni

na sred okeana cveta ruža
otkud ruža među tvojim prstima?
otkud njeno oprezno isticanje lepote?

to zbog neuračunljivosti
to zbog lakomislenosti

zatvoriti se u ruži
kao što se "ti" zatvara u "ja"
kosmos je "ja" i "ti"
raskriljena kapija usta
kroz koju ulazimo i izlazimo
a ne čujemo šta govori

neizlečivo nedodirljivi
priljubljeni uz staze tvojih ustiju
počinju svoj san
san je siromašan kao dobro u izgnanstvu



poljupcem spajaju prošlo i buduće
poljupcem spaliće svet
pašće mesečeva kiša
zlatni prah od kog nastaće nova zemlja
putevi vode kroz sedam dana
putevi se račvaju ispod drveta
drvo je neprekidni razgovor
sa nekim koga nikada nisi sreo

u lišću sna otvaraš vrata
vrata su tvoje veslo
vrata su tvoje jedro
brodovi ludila su sve bliže
plovimo preko sebe
nošeni strujom prvog daha
nošeni strujom prvog pogleda
nošeni strujom prvog krika

obale su naši jezici
da bi se lakše izgovorilo
da bi se prostije
izrazila nedirnuta dubina
beskonačnost koja je stalno padanje
padamo u sebe kroz sebe
da bi se odbili od dna naših tela

prošila nas je igla sveta
sunce je njena nit
ostavljajući tri šava na srcu:
detinjstvo mladost starost
leptiri naših reči odleteli su na slobodu:

prizvali smo iz šume vreme
izašao je jednorog stida

prizvali smo iz šume osećanja
postali smo gorka srž u oklopu otuđenja

pozvala sam šumu
između mog i tvog lica reke su menjale tok

pozvao si šumu
postala sam naga kao tvoja pesma

dodir vinarija bez voća
broj bez imena
senka koja traži svoje telo
prazan balkon
neko nagnut preko balustrade
balkon je pogled
na koji izlazi prepoznato
u dodiru je kamen
u kamenu pepeo

kada pogled dodiruje poglede
kao da neko zapali šibicu

cvet osvetljava kamen
kamen se menja
okean

pustinja
talac suze
suze ne dodiruju zemlju
dodiruju korenje zvezda
cveta svetlosno drvo
plod: svetlo bez granica
nestvarno "ja"
koje može da ti izađe u susret

mesec zaklanja ranu
puna bola nezasita
rana-ti bolesna od ljubavi
osakaćena strana tvoga ja
samo rana razume ranu
tragovi na snegu
samo će bol dodirnuti nebo
dah zvezda
rana deli
ukorenjujući svetlo u mraku
rana počinje u zenici pogleda
pogled počinje u dodiru tajne
tajna počinje u bolesnom od ljubavi

ruka je luka
brodovi ludila pristaju kraj tvojih stopala
njišu se među prstima
brodovi imena kojih nije bilo u biografiji
kraj tebe labud sna
san nikad ne odsanjan
kao labud sa krunom na glavi
među prstima večnost koja nikada ne spava

dodir bespomoćnost
tako puno nijansi snega
drvo života je krv
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eva Zonenberg

Počalji od MustraBecka taj Pet Okt 01, 2010 12:22 am

MUŠKARAC IZ ČEZARA PAVEZEA

Gledao si se dugo u ogledalu kao da proveravaš da li smrt ima tvoje oči
Zatim si molio za oproštaj sve koje si poznavao i koje nisi poznavao
Ne znajući čak šta treba da ti oproste
Jer samog sebe hteo si da moliš za oproštaj
Zbog onih naivno dečjih i u svojoj bespomoćnosti nemilosrdnih gestova
Kao da si se hvatao za privremenost nečeg čega nema
Pravio si grimase koje nimalo ne podsećaju na tebe
Kao da neprestano tražiš ono pravo lice
Pokušavaš da se setiš sebe
Premda ne znaš ko si
Ni ja ne znam mada si bio tako blizu
Verovatno zbog toga listaš knjigu kao da tražiš jednu jedinu rečenicu
Rečenicu koja može mnogo čak sve da objasni
Da obelodani šta je onaj odraz u ogledalu i tvoje ne tvoje: lice
U sve to smeštaš se i smeštaš sve ono što spada i ne spada u tebe
Katkad pokušavaš da budeš egoista i tada sebi kupuješ naramke cveća
To cveće možda bi ti dalo ime jer ti tvoje ne odgovara
Drugom prilikom večeraš sam sa sobom u nekom ekskluzivnom restoranu
Pijanista pokušava da te gane a kelneri te hrabre perverznom uslužnošću
Čaša vode podseća te na ženu koju si želeo i nisi želeo
Za kojom si žudeo i nisi žudeo koju si voleo i nisi voleo
Hteo bi da naučiš da grešiš i da budeš bar malčice ono što jesi
Da se oslobodiš one zlokobne poniznosti pred nepostojanjem
Vreme prolazi sa štapom čuješ njegovo kucanje
Jednom će ućutati ušavši u neku kapiju
Da li će postojati nešto za čim ćeš žaliti?
Neka odluka koja će dokazati tvoje svireposti
Da nisi hteo da ispiješ ljubav do kraja ispijajući mora žena
Jer nikada nisi uspeo da u jednoj nađeš sebe
I ponovo pretvaraš sebe u nekog drugog
Mada taj drugi u tebi ne želi da bude s tobom
I ponovo ostaješ sam sa sobom
Predajući predmetima deo svojih napora da postaneš čovek
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eva Zonenberg

Počalji od MustraBecka taj Pet Okt 01, 2010 12:24 am

SUBFEBRILNO STANJE

Vraćam se nekadašnjem gradu svoje mladosti
Tamo gde sam srela prvu ljubav
Tamo gde smo se ljubili na kiši naslađujući se svojim vlažnim telima
Grad u kome sam postala pesnikinja i pisanje preobrazila u strast
Ne birajući emocije i izražajna sredstva
Tamo su se nalazili i bol i zebnja i otkrovenje koji srastaju s osvitom
Tamo gde je ostalo mnogo nezapisanih stihova
Tamo gde sam volela drugi put zbog jedinstvene jeseni za koju sam dorasla
Da bih pokraj tebe bila frivolna i koketna kurtizana koja pleše na mesečini
Dok su moje grudi pevale himnu ljubavi a naša tela bila nepresušna žudnja
Grad u kome sam izneverila muškarca zbog žene
Mršuljave činovnice opsednute muzikom
One koja je volela brze žene i lepe automobile
I ja sam bila brza u onom jedinstvenom skoku u kome sam izgubila delić svoga sveta
Tamo gde drveće nikada nije cvetalo a cvetovi su bili poput mrtvih osmeha
Tamo gde je poljubac bio poljubac izdajnika
Grad u kome su nežne reči bile kao razbijeno staklo po kome treba hodati
Tamo gde su rane bile realnije od reči
Tamo gde je zadavan bol koji se teško može zalečiti
Tamo gde se nepravda spremala za ofanzivu
Tamo gde me je čekalo izgnanstvo
Grad u kome sam igrala šah i izgubila partiju bridža s usudom
Tamo gde sam shvatila da je dobro bespomoćno
Tamo gde sam osetila koliko možeš biti nepotreban
Tamo gde su mesta i datumi služili za huškanje
Tamo gde je tuđinstvo izranjalo iz svake pukotine
Grad u kome sam bila pijana i neuračunljiva
Tamo gde smo noću lutali duž reke da bismo nahranili gladne labudove
Tamo gde smo ispod starog platana pili šampanjac iz zatvarača
Tamo gde sam pijana na zidu ispisivala svoju pesmu
Tamo gde se nalazila šuma jasmina u cvetu
Grad gde je na zidu stajao natpis: «tvoj bol umire» potpisan sa «krik»
Tamo gde sam neprestano u sebi čula krik premda sam ćutala
Tamo gde ne bi bilo mesta za utočište
Tamo gde sam kriknula da bih izazvala gnev neba
Tamo gde su se prijatelji pokazivali neprijateljima
Tamo gde je neprijateljstvo iz dana u dan iskrivljavalo sve
Grad u kome sam gladovala da bih askezu pretvorila u umetnost i živela samo za umetnost
Tamo gde se moje telo uzvisivalo razgovarajući s oblacima
Tamo gde sam spoznala poniznost saosećajući s odbačenima
Tamo gde je procvetao paprat koji ispunjava najneobičnije želje
Grad u kome nisam naučila ni plemenitost ni dobre manire
Podižući svoj pobunjenički svet kao kulu od karata
Tamo gde sam ugledala slobodu: dve ciganke u trku
Tamo gde sam videla oštricu noža pobodenu u stablo drveta
Kao da je neko želeo da kaže da pati zajedno sa mnom
Grad u kome su prosjaci izgovarali naučena pitanja i nestajali iza ćoška
Tamo gde je jedan od njih rekao: «Samo vreme leči takve rane»
Tamo gde je
Grad u kome sam bila izneverena
Nasilno iščupana iz svog životopisa poput ispresovanog cveta u knjizi
Tamo gde niko nije hteo da kaže istinu maskirajući kukavičluk smehom
Tamo gde je silovana moja osetljivost i to nazvano filozofijom
Grad u kome nisam bila
Tamo gde se ravnodušnost nalazila pokraj svakog
Tamo gde je gramzivost u zlatnim cipelama odlazila u lov
Tamo gde je zavist ujedala kao besan pas
Grad u kome sam živela samo na planu
Jer sam realno pripadala drugom kopnu
Tamo gde Most nebesa vodi od Tebe ka meni
Grad u kome sam izneverila ženu zbog muškarca onog jedinstvenog proleća
Koji mi neprestano izlazi u susret renesansnom alejom kiparisa
Taj povratak u detinjstvo dala bih za jedan tvoj osmeh
I ponovo bi cvetala jabuka u bašti mojih dedova ispod koje sam skrivala blaga
Samo ako bi umeo da vratiš ili zaustaviš vreme
Da ponovo oživi ono neobično osećanje da pripadam samo tebi
Da mi ćarlijanje vetra ponovo miluje slepoočnice
Da ponovo dečji naivno berem ljubičice
Grad u kome je postojala najlepša botanička bašta
Tamo gde sam u jezercetu obraslom baruštakom hranila ribe
Tamo gde sam bila gladna i nepoznata žena me je nahranila kolačima
Tamo gde sam mislila samo na tebe dok su naokolo cvetale bele magnolije
Tamo gde sam u kineskoj radnji kupila svilenu haljinu s plavim ždralovima
Grad koji pritiska grdosija tragedije
Tamo gde ne postoji niti može postojati oproštaj
Tamo gde sam lovljena svakom reči i gestom
Tamo gde srdito sunce još nije reklo poslednju reč
Grad u kome me je zavela jedna zima
Tamo gde je svaka pahuljica snega imala značenje
Tamo gde sam žalila one koji su padali na zemlju
Grad preko koga sam prekoračila granice znanja i saznanja
Tamo gde sam na autobuskoj stanici ugledala svetog Avgustina
Tamo gde se pojavio tigar očešao o mene i nastavio dalje
Grad u kome su gorela pozorišta što nije bilo upozorenje za one koji stavljaju maske
Tamo gde se postoji samo zbog toga da bi se odigrala sledeća uloga
Tamo gde su sufleri uvek pijani
Tamo gde je zavesa odavno pocepana
Tamo gde su aplauzi licemrje i intrige
Grad u kome sam bila ekscentrična i luda
Tamo gde sam s akvarijumom u kome pliva zlatna ribica prelazila prometnom ulicom
Tamo gde sam se preobučena u klovna vozila pokretnim stepenicama u supermarket
Tamo gde sam šetala u turskoj nošnji sa zlatnim cekinima koji su svetlucali
Tamo gde me je apeiron ljubičaste kose krunisao u kraljicu
Tamo gde
Sam tom gradu dužna pesmu
Kojom otplaćujem onaj metafizički dug
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eva Zonenberg

Počalji od MustraBecka taj Pet Okt 01, 2010 12:26 am

ŠKOLJKICA

Govorio si: sada samo kiša ume da plače
Kao da si zaboravio devojku koja je plakala svakim milimetrom svoga tela
Ogledajući se u osakaćenoj lepoti suze su postojale samo da bi postidele krajnosti
Skrivao si užas u sleđenosti svojih stopala i trčao da bi dokazao svoju odvažnost
Kao da nisi opažao da je ona devojka ljubeći tvoja stopala ljubila tvoje rane
Otvarala su se vrata u sobu u kojoj se smrt smejala samoj sebi
U svojim prstima negovao si nežnost koju si učio plimi i oseki
Kao da nisi opažao da je ona devojka živela na dnu okeana i
Nije umela da govori jer se u njenim ustima umesto jezika presijavao biser
Svaki put budio si se kao neko drugi
Kao da si plesao na jednom sunčevom zraku ne shvatajući da je ona devojka
Bila ona koja je na rukama donosila svetlost
Ukrao si nekakav stih nepostojeće pesme u kosmosu
Kao da nisi osećao da ona devojka zna jezik zvezda
Dok te je gledala u njenom pogledu nalazio se odgovor jedne od njih
U tebi su se nalazili bezbrojni životopisi među kojima si pokušavao da izabereš pravi
Kao da si se bojao da priznaš da je ona devojka jedina u svemiru
Ogledalski odrazi u telima tebi stranih ljudi doticali su ono čega si se bojao
Ti si ćutao jer si hteo da zaboraviš ime one devojke
Kao da nisi znao
Da ona devojka nema ime
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eva Zonenberg

Počalji od MustraBecka taj Pon Nov 29, 2010 7:04 am


LUDA

Osetljiva to znači tužna
Zagrcavam se vlastitom resicom i pribojavam
da će mi iz čista mira staviti kovčeg
pred nos Zakucati ekserima
A možda mi se samo tako čini U rukama
svežanj ključeva ali ni jedan ne odgovara
današnjici Kakva vremena
Satovi blago otkucavaju ponoć:
„Jedini moj prijatelj
koga još nisam upoznala
jedini moj muškarac
koga još nisam volela”
Strah doslovno miluje ludilom postelje
znacima sjedinjuje znacima razjedinjuje:
čijom krivicom?
Literarnost uzbuđuje i zasmejava
izlazim isto onako sama
bez krune minđuša žaboa
Sama (okružena svetinom)
bolesno pazim vlastitu senku
celokupno očajanje nosim u sebi
kao jedinstvo
Plakaću
prijateljski opraću
neizlečivu prljavštinu i prosjakove rane
čireve priljubiću na ženinu mezgru
Ona će oploditi samilost Kroz devet meseci
stado belih miševa pretrčavaće mi put
Ja ću plakati Sva budućnost
pred kožom
je jedan veliki kamen
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Eva Zonenberg

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu