Radmila Lazić....Stvaralački Danak

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Radmila Lazić....Stvaralački Danak

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 20, 2010 3:47 pm

Što duže pišem čini mi se da sam svakim danam sve dalje od saznanja – šta i kako na moje pisanje utiče, koji su to porivi, od koje vrste tvari, koji vode moju ruku da ispisuje baš te reči a ne neke druge. Šta je to što hoću da kažem, i da li to uopšte govorim ja, ili neko drugi (ili nešto drugo) govori kroz mene?! Posle svake knjige kao da sam imala drugačiji odgovor. Kažem – posle, jer dok pišemo, ne postavljamo ova pitanja. Svi naši autopoetički tekstovi nastaju uglavnom posle stvaranja dela, i zato ih treba zvati poetikama a posteriori, kako ih je inače nazvao Antonio Tabuki. Koliko su oni verodostojni ne treba raspravljati. Najpre, jer zato što bi to bilo isto kao da se pitamo koliko je neka pesma verodostojna i istinita. Zatim, ova vrsta tekstova je onoliko verodostojna koliko smo uopšte u stanju da proniknemo u tajnu stvaranja. A sve ovo, pod uslovom da smo iskreni i manje skloni mistifikacijama.
Moram priznati da nikada nisam bila sklona romantičarskim mistifikacijama o natprirodnim ili božanskim silama, koje bacaju na pesnika svoje čini, te on/ona u takvim trenucima, u nekoj vrsti šamanskog transa piše pesmu. Nadahnuće je sestra svakodnevnog sistematskog rada, verovala sam kao i Bodler. Činilo mi se da je u stvaralačkom činu sve pod mojom kontrolom; na pokoje iskliznuće, na neočekivana rešenja gledala sam blagonaklono kao na „rad mašte”, ne pitajući se – šta je mašta? I nije li ona možda u vezi sa nadnaravnim, njegov proizvod?! Više sam verovala u rad svesnog dela bića na oneobičavanju i očuđavanju, u namernu fikcionalizaciju. Kretala sam se uglavnom u sferama logičnog i mogućeg. Nisam se previše oslanjala na imaginaciju, na rad nesvesnog, intuitivnog dela bića.
Ali kao da je to neminovno, uvek dođe dan kada platite danak svojim uverenjima. To se i meni desilo sa poslednjom knjigom pesama In vivo.
U proleće 2005. neočekivano počela sam da zapisujem stihove koji kao da nisu bili moji. Dešavalo se to pred spavanje. Pošto se teško uspavljujem, to produženo vreme dok ne zaspim obično provodim u razmišljanju o onome što mi se događalo, ili što je davno bilo, o pročitanom, viđenom... I u tim trenucima između „sna i jave”, ili možda više na rubu sna, počeli su da mi dolaze stihovi u vidu svedenih slika, kratkih rezova, neočekivanih obrta... tako sam napisala nekoliko prvih pesama (ne, naravno, odmah cele pesme). Ove pesme bile su u dubokoj vezi sa mojim razmišljanjem – na temu odnosa majke i ćerke (što je velika tema poslednjih decenija u ženskoj književnosti i u psihoanalitičkoj teoriji), pokušavajući takođe, da odgonetnem i proniknem u svoj lični odnos sa majkom. Emocije su vukle na jednu stranu, znanje na drugu, a isplivavalo je nešto savim treće. Iz mene su isplivavali, meni savim nesvojstveni stihovi. Bilo je začuđujuće. Ne samo da je moj pesnički izraz bio drukčiji, nego su u njemu bila i rešenja, gotovo dijagnoze mog unutrašnjeg stanja. Slike mog mentalnog života postajale su neka vrsta transcendentalnih istina, otkriće Bića. To tako pronađeno poetsko stanje potom sam počela sama da izazivam, da na njemu „radim” i da mu se prepuštam. Bilo je to prepuštanje intuitivnom, nesvesnom delu mog bića koje je očigledno znalo više od mene. Uverila sam se da govor nesvesnog nije somnambulan govor, on je samo s onu stranu svesti, možda čak nadsvestan. Metodom sećanja oživljavala sam neke davne slike, snove, odnose... a ta unutrašnja delatnost bića proizvodila je nove, gotovo mitske slike i simbole. Te slike su bile plod imaginacije, plod „arhetipske intuicije” kako bi rekao Eliade. One su bile proizvod mog nesvesnog isto koliko i kolektivnog nesvesnog, što se nataložilo u vekovima postojanja.
Kasnije su neki moji književni prijatelji primetili kako u novim pesmama, nesvojstveno mojoj poetici, koristim folklorne elemente, narodna predanja, simboliku bajki, prepoznali su u mom novom pesničkom izrazu ono što Nastasijević naziva „maternjom melodijom”. Kako sebe ne smatram naročitom poznavateljkom ovih oblasti, rekla bih da je ovu poetičku potku dobrim delom tkalo nesvesno isplivavajući iz ponora bića, koje je još pamtilo ono što mi se činilo da sam zaboravila ili da nikada nisam znala – ono davno upisano. Ono što nazivamo praiskonskim, manifestovalo se kroz arhetipske slike i simbole. „Davni čovek” postoji u svakom pesniku, reči su Valerija. Drukčije ne umem da objasnim neke stihove.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radmila Lazić....Stvaralački Danak

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 27, 2010 3:19 am

PESNIČKI BREVIJAR I

Pisanje je najnedužnija stvar na svetu. Kao i ljubav. Zašto joj trašiti razlog i svrhu. Pisanje je kao i ljubav, želja i žudnja za drugim. Drugim koje je često Ja.

*

Pisanju, kao i ljubavi, potrebna je povišena temperatura.Vrućica u tekstu. To je od boga, onog zvanog Eros. Zlobnici kažu da je on bog « drugog reda» . Oni koji to kažu imaju led na usnama i u srcu.

*

Pesnik je trkač na 100m. Prozaist je srednjeprugaš ili maratonac. On ima vremena; može da taktizira, može da dostigne i prestigne. Sve to ne može pesnik. Pesnik od početka do kraja mora trčati svom snagom, jer to je samo 100m. On je onaj Veličkovićev trkač sav raspet izmedju dva Početka i dva Kraja.

*

Umetnost je sredstvo kojim se svet služi da bi postao stvarniji. Umetnost predstavlja prisustvo odsutnog Boga. Poezija je nostalgija za izgubljenim Rajem.

*

Pesnik ne rekreira stvarnost, on je kreira. Pesnici su izumitelji mogućeg sveta.

*

Poezija često nastaje iz oskudice života , zato joj se mora ubrizgati dobra doza stvarnosti, da ne bi postala sama sebi svrha.

*

Pesnici najčešće nemaju ciljnu grupu kojoj «pevaju», za razliku od folk i rok , pevača i grupa, pa čak i bit-pesnika, oni se uglavnom obraćaju sami sebi i kolegama- pesnicima, u najboljem slučaju svojoj dragoj , možda u tome treba tražiti razloge slabog čitanja poezije.

*

Mrtvi i živi pesnici su jedno bratstvo. Osećanje pripadnosti ovom bratstvu, ili sestrinstvu, jače je od pripadnosti naciji, boji kože, veroispovesti, polu...

*

Poezija je oblik mišljenja.

*

Poezija ne može da promeni svet ali može da promeni život.

*

Pisati znači drukčije živeti. Umnožavati življenje. Biti višestruka. Ne biti konačna. Transformisati se.

*

Pisanje poeziju je proveravanje snova u svetu zbilje.

*

Postoje oni pesnici koji govor slikama oni koji govore idejama, ovi prvi su bliži srcu.

*

Ima pesama koje zvuče ali one obično malo šta znače.

*

Čitanje spada u mentalnu ličnu higijenu pojedinca.

*

Oni koji ne čitaju poeziju imaju neku vrstu oštećenja, stečenu srčanu manu koja se ne leči.

*

Današnji pesnici su razbaštinjeni vladari sveta.

*

Dobar pesnik je istovremeno i svetac i jeretik.

*
Eliot kaže da je svaka pesma epitaf. Ali, nije li svaka pesma vita nuova?!

*

Lirski junak nije privilegija samo proznog pisca, za to su dokaz Jetsova Mon Gon, Eliotov Prufrok, Mišoov Izvesni Plim, Kospodin Kogito Zbignjeva Herberta, a i moja
Doroti Parker.

*

Lažu, oni koji više ne pišu poeziju, kada kažu da su je oni ostavili, poezija je ostavila njih.

*

Mnogi pevaju o Ničemu, iz Ničega, iz praznine, u odsudstvu života. Ipak, oni nikada nisu postali Vitmeni i Šekspiri , pa ni Silvije Plat.

*

Ona pesma koja se ne obraća Nikom, rizikuje da bude Ništa.

*

Kada već pišem ja onda želim nešto i da kažem.

*

Cilj poezije nije stvaranje lepog koliko istinitog. Poezija mora delovati stvarno i istinito , a ne papirnato.

*

Sugestivnost u poeziji se postiže subjektivnočću. A ništa nije tako sugestivno kao prvo lice jednine.

*

Mogu u poeziji sebi povremeno da dozvolim sentimentalnost, ali nikada patetiku.
Patetika je i u životu bljutava.

*

Sentimentalnost je ravnomerno » dostupna» svim rodovima i licima. Ali od «ja» patetičnije može biti samo «ti».

*

Nema tog dobrog gosta kao što je reč.

*

Jezik čuva oporuku tela.

*

Prava poezija nastaje između šapata i krika. Tako dišem.

*

Naši pesnici su smrtno ozbiljni. Mnogi imaju izraz deteta koje sedi na noši.

*

Naši pesnici ne pevaju samo o prošlosti već najčešće iz prošlosti.
*

Kriza poezije je pesnički mit. Poezija živi svoju krizu, uspešno, od postanka.

*

U poeziji se bavim demistifikacijama, u životu mistifikacija.

*

Sve su pesnikinje pomalo Marine Cvetajeve, pišu Pasternacima, sa Efronima žive. Ako žive.

*

Pesnikinje nemaju godine. One su devičijeg srca sede devojčice.

*

Postoji samo jedan pesnčki jezik. Nacioalni jezici su samo dijalekti.

*

Piše mi prijatelj elektronskom poštom:» Kada te otvorim dobijem samo neku algebru». Ni u životu nije drukčije, pomislih.

*

Sve što se pokazije ima svoj koren u nevidljivom.

*

Poezija je način da posedujem ono što sam izgubila. Pišući posedujem.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radmila Lazić....Stvaralački Danak

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 27, 2010 3:20 am

PESNIČKI BREVIJAR II

Mesto kraj prozora u vozu je mesto pesnika u životu. On je onaj koji posmatra. U životu je i istovremeno izvan njega.

*

Pesnik ne piše da bi ga čitaoc identifikovao sa onim što je u stihovima, već da bi on sam sebe identifikovao.

*

Unutrašnji život pesnika određuje život pesme i smrtnost pesnika.

*

Osamljivanje je odabir, usamljenost prinuda. Umeće je u samoći ne biti sam.

*
Jezikom zašivam svaku ranu. Jezikom ušivam ali jezikom i param.

*

U pitanjima umetnosti subjektivno mišljenje je jedino relevantno i jedino moguće, sve drugo je gola tlapnja; odsustvo sopstvenog mišljenja, zaklanjanje iza tuđeg mišljenja.

*

Jednakost (polova) ne otklanja razlike, kao što ni razlike ne onemogućavaju jednakost. Podržavam razliku u jednakosti.

*

Nebo je hemafroditsko ali zvezde imaju pol.

*

Ukus je pre svega umeće odbijanja, neprihvatanja. Odabira se odbacujući.

*

Ne proizvode književne teorije poeziju, već je obrnuto, niti književni kritičari proizvode pesnike, iako se tako ponašaju. Pesnici stvaraju, kritičri označavaju, zato se samo pesnici mogu zvati stvaraocima.

*

Strukturalizam,poststrukturalizam i dekonstruktivizam nisu samo objavili «smrt autora», oni su Autora dotukli svojim autorstvom.

*

Česlav Miloš kaže, kako su dva glavna poziva modernog doba, poziv društvenog proroka-revolucionara i pesnika. Nisam sigurna da im se može dati ova vrsta primata, ipak ono što im je zajedničko pre bih nazvala Pobunom a ne Proroštvom, mada jedno iz drugog proističe. Pesnik je metafizički Pobunjenik, revolucionar je primenjeni Pobunjenik, nešto kao primenjeni umetnik.

*

Ako hoćete nešto da srušite pozovite mene. I ako hoćete nešto da gradite takođe pozovite mene, ali samo ako hoćete da gradimo uprkos, svemu. Ne, uinat. Inat je niža kategorija, mantalno zakržljalih, infantilnih.

*

Zbignjev Herbert kaže da sve što može danas pesnik jeste da upozori, a ja velim, sve što može pesnik oduvek jeste da ospori.

*

Stvarnost nije samo ono što vidimo i čujemo već je to
i naša unutrašnja stvarnost. Iracionalni svet umetnosti takodje je stvarnost, kao i snovi, jer su sastvaljeni od elemenata stvarnosti. Stvarnost je potka za stvarno i nestvarno.

*

Ne umeti pokazati ljubav je gore nego ne umeti voleti, ako već samo po sebi ne znači ne voleti.

*

Ljubav nije samo ono kako se neko odnosi prema nama nego i kako se odnosi prema našoj ljubavi.

*

Patnja je uvek patetičnija kada se izusti, kada se materijalizuje u reči.

*

Neki dele ljude po naciji, rasi, pripadnosti nekoj ideologiji, a ja po tome da li čitaju ili ne čitaju poeziju.

*

Ono što je večno, samo u umetnosti ne zaudara na leš.

*

Pesnici su od bogova preuzeli mesijansku ulogu, a od pesnika preuzeli su je vladari u novije vreme zvani političari.

*

Negovati žudnju a sputavati požudu zadatak je svakog zdravog života. Samo što pesnici ne vole zadatke.

*

Poželjninije je biti željen a ne željan. Koliko samo znači jedno slovo!Menja i optiku i život.

*
Ono što je meni minsko polje to je pesmi vrt;Vavilon i čudesa! To sam već negde rekla?

*
Poezija evocira. Ona je materijalizacija našeg iskustva ali takodje i materijalizacija naših vizija.

*

Skoro sam gledala poslednji interviju-u sa čuvenom filozofkinjom Hanom Arent. Između ostaloga govorila i o tome kako uživa da čita poeziju i da je učila staro-grčki da bi čitala u originalu grčke pesnike. Salom je nešto prostrujalo, kao da je proleteo orao. Ljudi ovde nisu navikli da od javne ličnosti čuju takvu vrstu govora. Da je Hana Arent rekla da se pela na Himalaje ne bi delovalo tako neobično, čitati poeziju veće je čudo.

*

Da bi neko bio čitalac poezije on osim određene vrste senzibiliteta mora posedovati i «saosećajno uho» što su ovde mnogi intelektualci izgubili, ako su ikada i imali.

*

Osim određene vrste senzibiliteta da li čitalc poezije treba da ima i razvijenu imaginaciju, poput pesnika? Ja mislim, da. Inače kako da dočara. Pesma nije slika. I kada imamo posla sa pesničkom slikom ona se doslikava duhom.

Poezija pripada carstvu uobrazilje. Pesnička otadžbina zove se Utopija.

*

Ono što su pesničke vizije to su u stvarnom svetu ljudske iluzije, to je utopija sama.

*

U poeziji bavim se dopisivanjem života. Negujem «izmišljaj». «Umišljaj» vlada, on se ne neguje. Nisam od onih kojima se vlada.

*

Pišem srcem. Onim srcem u kome se duša i razum bore za prevlast. Mašta je ovde samo vezivni element.

*

Prava poezija nije roba za jednokratnu upotrebu iako može biti za svakodnevnu upotrebu. Ona je živa materija, sa kojom treba pažljivo rukovati.

*

Prava poezija nema rok trajanja. Ona je večna, što ne znači da je nadgrobni spomenik Lepoti i Uzvišenosti.

*

Pesmu pesnik može početi kako hoće, ali ako ne ume da je završi onda je nedarovit pesnik. Po završetku pesme razlikujemo dobrog od slabog pesnika.

*

Stihovanje u pesmi ne znači puko ređanje reči. Ne samo pesma, nego ni jedan stih ne sme imati “rupe», «prazan hod»...svaka reč mora imati svoju svrhu, ako je drukčije bolje je da taj pesnik onda piše prozu.

*

Kada kažem zavičaj, ja mislim na prostor ne na ljude. Kada kažem domovina opet ne mislim na ljude.

*

Pesnik obitava u telu autora. On je biće u telu. Poezija je duh koji traži Telo.

*

Poezija nije ispovedaonica. Svako «ja» u poeziji nije ispovedno. Iako je svako nastalo od mojih misli, mojih osećanja, mog iskustva, moje fantazije, pa i od moga mesa.

*
U pesmi se sanja otvorenih očiju. Liričar ima urođenu sklonost da budeći reči sanja.

*

Pesnici su istovremeno izumitelji mogućeg sveta i povesničari onoga što se nije zbilo.

*

Pesnik poseduje šesto čulo, unutrašnje, ono koje mu omogućava da razlikuje i odabira.

*

Pisanje poezije je držanje glave iznad vode da bi se disalo, nikakva apoteoza životu.

*

Poezija traži sve od svakoga i ne traži ništa ni od koga. Ona uzimajući daje.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radmila Lazić....Stvaralački Danak

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 27, 2010 3:23 am

PESNIČKI BREVIJAR III

Svi hoće gotove formule i ključeve za otvaranje tajni poezije. Svako bi da prčka po alhemičarskoj radionici pesnika. Ne čini li vam se da je to nepristojno, taman toliko koliko i zavirivati u nečiji krevet ili tanjir?!

*

Tumačenje poezije je kao tumačenje snova. Kod tumačenja snova je najbitnije kako se osećate posle buđenja, tako je i sa poezijom. Jedini preduslov je da umete da osećate. Da niste lišeni tog svojstva.

*

Poezija je uvek pripadala plemstvu a ne plebsu. Učenim koliko i dokonim.

*

Uzbuđenje duha to je ono što prevashodno pesma treba da proizvede. Zato pesma mora da draži čula, a čula moraju biti u dosluhu sa duhom.

*

Duh je duša plus inteligencija. Ne, razum. Razum je prirodno svojstvo, inteligencija je nadgradnja toga svojstva.

*

Ali šta je sa dušom, može li ona sama. Može. Dokaz su prostodušni.

*

Žensko mišljenje je konkretno mišljenje a muško je apstraktno. Otuda i razlika u poeziji koju pišu pesnici i pesnikinje.

*

Duboko, u korenu savkog umetničkog stvaranja je nedostatak, osujećenost. Stvarna ili umišljena, svejedno. No, samo u umetnosti nedostatak proizvodi višak. Višak, to je umetnost. Manjak ljubavi višak umetnosti, recimo. Ljubav je apstraktna kategorija, poezija je materijalizovana nadoknada jedne apstracije.

*

Ne pišu neosetljivi. Čak i kada se čini da u njihovoj poeziji nema emocija.
Oni samo nemaju sposobnost da emocije izraze. Ili, možebiti imaju strah od izražavanja emocija, ili možebiti smatraju emocije štetnim i nepoželjnim u umetničkom stvaranju. U svakom slučaju imaju neki problem.

*

Pisanje nije alibi ni za život ni za ne život.

*

Svako pisanje je rekvijem izrečenom.

*

Na pisanje poezije se najčešće gleda kao na adolescentnu frustraciju s produženim delovanjem. Ili kao na platonsku ljubav koja ne traži zadovoljenje. To je kod neobrazovanih ili zakržljalih duhom.

*

Istina je da je pisanje poezije delatnost koja nikoga ne obavezuje. Na nju se ne gleda kao na delatnost, već na nešto što je vezano za lično zadovoljstvo. Na upražnjavanje ličnog zadovoljstva. Kao što je to uzgajanje cveća, planinarenje ili ribarenje...To takođe misle neobrazovani, zakržljali duhom ali i oni koji parazitiraju na svemu tome - kult-tregeri.

*

Ono što pesma ne podnosi je da ne govori ništa i da nije nikom upućena.
Ako još ima takve poezija ona nema ništa sa stvaranjem već sa buncanjem i vračanjem. Prvobitna poezija i jeste bila u dubokoj vezi sa džaranjem i vračanjem. Ali ni od kamenog doba nije ostao, ni kamen na kamenu.

*

Ima pesama koje nisu ni morale biti napisane.

*


Svaka je pesma angažovana. Ako hoće nešto da kaže i ako je nekome upućena. Pogrešno je verovanje da je poezija angažovana samo ako ima političku ili socijanu poruku. Zar ljubavna poezija nije angažovana?! Ona osim što izražava ljubav hoce i da je prenese. Kao poruku koju valja slediti.

*

Svako književno doba ima svoje konvencije, književne sporazume koje valja poštovati. No, štetno je po književnost kada konvencija postane kanon.

*

Svako ogrešenje o kanon je prekršaj, jeres, svuda osim u umetnosti. Samo u metnosti jeres je poželjna. Katkada vodi pravo u večnost.

*

Književnost ne nastaje ni iz čega. Ona se hrani našim i tuđim životima. Ipak, ona je verzija tog života. Ali isto tako i vizija. Život kakav zamišljamo.

*

Lirski iskaz koji govori o stvarnosti ne može se uporediti ni sa kakvom stvarnošću, isto kao ni ne-lirski izraz.

*

Lirsko Ja je fiktivno Ja.

Lirik govori kao da se poverava zato se njegov izraz smatra stvarnim i istinitim. To što se događa u lirskoj pesmi nikada se ne doživljava kao fikcija, ma kako to delovalo neverovatno. To je deo tzv.književnog sporazuma, kao što je to sa stvarnim i istinitim u proznom delu, koji se gotovo uvek doživljavaju kao fikcija.

*

Istina nije uvek u vlasti pesnika . Pesma sama traži istinu. Ipak licemerje u životu nikada u umetnosti nije porodilo istinu.

*

Za one pesme koje deluju na naše emocije pre kažemo da su lirske, nego za one koje primamo raciom.

*

Lirik je onaj kome se veruje i koji se voli. Ostale uvažavamo ili cenimo.

*

Pesnik mora učiniti sve da mu se veruje. To je njegov zadatak.

*

Najčešće poetičko sredstvo lirike je analogija, dok je alegorija sredstvo fikcionalnih rodova.

*

Pesma se začinje iz potreba a rađa iz namere, baš kao i živo biće.

*

Stvaranje pre svega ima čar otkrivalačkog. To je najači stvaralački
motiv. I najplemenitiji.

*

Stvaranje je racionalan proces u kome osim nagona za stvaranjem(elan createur, kako bi rekli Francuzi)- koji prethodi svemu, i naše volje i odluke da stvaramo učestvuje i dar, za koji još niko nije sasvim izvesno rekao kakvog je porekla.

Pesma je mesto susretanja pesnika sa samim sobom. Sa onim što mu se događa i ne događa.

*

Svaka reč ima svoju auru. Neka ima oreol a neka senku.

Patetika i sentimentalnost u nedozvoljenim količinama živo su blato za poeziju.

*

Pesnik ne mora u svakom trenutku biti svestan onoga što piše, ali bi bilo poželjno.

*

Pesma pokazuje pesnikov odnos prema svetu i stvarnosti isto koliko i njegovu unutrašnju stvarnost. To dvoje je u uzročno-posledičnom odnosu.

*

Poezija je najcerabralnija umetnost. Pesnički pogled na svet zahteva pored emocionalne inteligencije i izgrađen sistem mišljenja, to nije neophodno u ostalim umetnostima.

*

Mnogi pišu pesme, ali samo neki pišu poeziju.

*

Moju poeziju vole ljubitelji poezije a ne tumači poezije. Što možda govori o tome kako tumači obično i nisu i ljubitelji poezije.

*

Pisati, znači stalno biti na prekovremenom radu.

*

U pesmi preobražavam. I bivam preobražena.

*

Vraćati se poeziji posle nepisanja je ako vraćati se ostavljenom dragom. Nikada niste sigurni da je ponovna ljubav moguća.

*

Umetnici su izumitelji mogućeg sveta. Kao i nemogućeg.

*

Postoji vrema kada individualni čin vredi samo kao masovna pojava.

*

Život je predtekst za umetnost a istovremeno umetnost je moć da se osvoji sam život.

*

Teško je naći dva ista čitaoca, sa istim slušnim aparatom za poeziju.

*

Svoje postojanje umetnost ima da zahvali manjini.

*

Volim pesme koje govore o stvarnom i mogućem pa takve pesme i pišem.

*

Više volim provokaciju i šok od bensedinske terapije stihova. Više krv i spermu od suza i slina. Više miris baruta od mirisa tamjana. Više pokudu od molitve ili panegirika.

*

Ne volim beskrvnu poeziju.Volim da osetim plimu krvi u venama i kada pišem i kada čitam poeziju.

*

Želim da dam malo krvi srpskoj poeziji. Moja krvna grupa je “0”. Ona se daje svima.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radmila Lazić....Stvaralački Danak

Počalji od MustraBecka taj Pon Sep 27, 2010 3:26 am

PESNIČKI BREVIJAR IV

Poezija je duboko individualna stvar. Bilo kakvi, i bilo čiji, zahtevi, očekivanja, upitanost – u pogledu svrhovitosti pesme ili namere pesnika – uvek imaju ideološku pozadinu.

*

Tobožnja zabrinutost - što je poezija izgubila tzv. primat pe se navodno nalazi na margini. Te, da se pesničke knjige ne kupuju, a eto, čuda, još se štampaju - komentari su malicioznih i niščih duhom, trgovaca na veliko i malo, »inžinjera ljudskih duša«.

*

Pesnikov rad nije društveno koristan u smislu u kome je to rad rudara, programera, ili elektro inženjera, pa ipak narodi i države se pamte po pesnicima a ne po programerima. Jer, kao što reče Gotfrid Ben:« Da se država održava uličnim svetlom i kanalizacijom, Rim nikada ne bi propao«.

*

Nije obaveza pesnika da svedoči o svome dobu, društvu, zajednici, to je obaveza socijologa i istoričara. Pesnik svedoči o postojanju jedinke., o jedinstvenosti njegovog života.

*

Jedina pesnikova obaveza prema društvu je da piše dobru poeziju.

*

Poezija predstavlja duhovnu supstancu naroda, a ne društveni korektiv. Pa ipak, postoje vremena u istoriji naroda kada biti ličan znači biti subverzivan.

*

Traganje za smislom postojanja ne vodi preko nacionalnih programa, geopoetičke strategije, ili monetarnog sistema, ono vodi kroz individuu samu.

*
Koliko košta kilo sira ne interesuje moju Muzu.

*

Ne želim ništa više da kažem o svetu nego što su govorile Safo, Emili Dikinson ili Silvija Plat. Kakav je bio svet u kome su one živele ne može se zaklučti na osnovu njihovih pesama. Njihova poezija ne svedoči o vremenu i prilikama doba. Ona svedoči o postojanju njihovog ličnog sveta. Lični svetovi su jedinstveni kao i životi, i zato sveti.

*

Pravao na subjektivnost je pravo liričara. Tzv. objektivnom istinom »operišu« političari, vojni stratezi, razni omamljivači masa i šarlatani - pretendenata na »celu istinu«.

*

Istina nije u vlasti pesnika. Pesma traži i nalazi istinu sama.

*

Svaki stvaralac je pobunjenik, i kad to ne želi ili ne zna. I kada mu se čini da stvara »po liku božjem«, on stvara nešto čega nije bilo. Ali budući da stvara nešto čega nije bilo, za njegov rad se može reći da je božanski. Preuzimanje prerogativa božanskog je pobunjenički impuls.

*

Pesnik ne sme da bude pokoran. Osim, pred lepotom i istinom. Sve ostalo, narod, otadžbina, porodica, žena...mogu biti samo kukavički izgovori.

*

Pravi pesnik je uvek unutrašnji emigrant.

*


Pesnik nije tu da prizna poraz ljudskoj konačnosti, niti da ponudi optimističku perspektivu ljudskom postojanju. On je tu da pruži nadu da je sve moguće

*

Poeziju se tiče ovozemaljski svet samo onoliko koliko je moguće da ga preobrazi, čineći ga podnošljivim i mnogo više mogućim nego što on jeste.

*

Najčešće pesničke teme i motivi su iz ovozemaljske konačnosti, samo što ih pesnički jezik pretvara u beskonačnost.

*

Život je pretekst za umetnost, a umetnost mogućnost da se osvoji život.

*

Pesnik na neki način raspolaže sobom, ali istovremeno je na raspolaganju imaginaciji, koliko i slučaju.

*

Stvaranje pre svega ima čar otkrivalačkog. To je najači motiv za pisanje.

*

Pesma ne nastaje ni od stvarnosti ni od snova, nego od naših mogućnosti.

*

Kada se kaže da pesnika održava vera u čudesno i »ljubav prema nemogućem« kako su verovali Grci, vidim alpinistu sa rancem na leđima i pogledom u visinu, dok je pod njim ponor.

*

Pisanje nije samo stvar srca, to je isto toliko i mentalna stvar.

*

Pesnik lirske provincijencije prikazuje stanje, ostali izražavaju stav.

*

Poezija nije pesniku psihijatrijski kauč ni ispovedaonica. To je večno »upomoć!« kome nije potrebna ni ovozemlajska pomoć, a ni blagoslov.

*

Pesma je izuzetan trenutak koji mogućnost pretvara u moć.

*

Stanje osujećenosti je potencijalno stvarlačko stanje. Zato istrajte – u osujećenosti.

*

Pesnik na krhotinama sveta zida palate.

*

Pesma govori o ljudskoj mogućnosti saopštavanja neizrecivog.

*

Lirska pesma ostvaruje prisnost sa čitaocem. Prisnost se ostvaruje preko emocija i čula, a ne preko racija.

*

Ma koliko nam, i na koji način, neka pesma govorila bitne stvari o svetu, ili o nama samima, ona pesma koja nam pruža emocionalno ili čulno proživljavanje uvek će intenzivnije delovati na nas.

*

Lirska pema podrazumeva jednostavnost i jasnost iskaza. Moglo bi se reći - trezevenost iskazanog. Lirska pesma je razumljiva pesma.

*

Pesnik mora sve učiniti da mu se veruje. To je jedina njegova obaveza prema čitaocima.

*

Lirska pesma pored inteziteta i naboja, koje ostvaruje sublimacijom iskaznih elemenata i kratkoćom forme , nosi u sebi i onaj suvišak emocija koji nazivamo zanos.

*

Pesnički zanos čini poetičko polje punijim, dovodeći ga do prsnuća. Ali prsnuća ne sme biti. Ako dođe do prsnuća dolazi do razlivanja emocija. Razlivanje emocija vodi u patetiku i sentimantelizam.

*

Patetika i sentimentalizam su živo blato za poeziju.

*

Često se lirskoj pesmi odriče filozofičnost. Lirska pesma je u svojoj suštini metafizička pesma, samo što se ona ne izražava apstraktnim ili teorijskim jezikom, već pesničkim.

*

Ima pesnika koji volimo jer nas diraju i uzbuđuju. Ima pak pesnika koje uvažavamo i cene. Ipak, njih ne čitamo više od jedanput.

*

Svaka pesma prevazilazi tumačenje. Kada se desi obrnuto znak je da je kritičar trebao biti pesnik. Takvi su u manjini.

*

Književni istoričari ne treba da su samo baštinici nego i vizionari. Istorija ne sme da računa samo sa prošlošću, ona mora da misli na budućnost. Jedino je vizionar dostojan budućnosti.

*

Kritički tekst je obično projekcija kritičarevih ideja, zamisli, osećanja... Kritičar obično manipuliše sa namerom pesnika i značenjem teksta. Prilagođava delo terijskom metodu, a ne obrnuto.

*
Recepcija poezije zasniva se na tekstu i kontekstu. Tekst je na papiru, konteskt u kritičarevoj glavi. Što je tekst nerazmniji to je kontekst primenjiviji.

*

Estetika življenja ostavriva je samo u samoći.

*

Iako svet u pesmi nije stvraniji od objektivnog sveta, on je svakako
trajniji, i ako se pesniku posreći - večan.

*

Realnost nije samo spoljašnji, pojavni svet. Itekako je realnost unutrašnji svet.

*

Pisanje je jedini obred koji je sastavljen od neznanog broja rituala. Ima ih onoliko koliko ima pesnika.

*
Najuzbudljivije su one pesme u kojima je nemoguće naslutiti gde
prestaje stvarnost a gde počinje uobrazilja.

*

Nije potrebno da čitalac išta zna o pesniku. Da bismo prigrlili neku pesmu nije potrebno da grlimo njenog autora.

*

I kada ne govori o sebi, pesnik svedoči o svom postojanju.

*

I kada ne želimo da govorimo o sebi, jezik to radi, on nam otkriva i ono što ne znamo ili što skrivamo i sebi samima. Jezik nas rađa jer smo u njemu pothranjeni.

*

Svaki veliki pesnik je začetnik novog, pesnik diskontinuiteta. Kontinuitet je manje-više replika. Kontinuitet je reduktivan. Diskontinuitet je sloboda.

*

Književni teoretičari i istoričari rade na uspostavljanju kontinuiteta, po svaku cenu. Diskontinuitet je za njih remetilački faktor.

*

Fikcija je ono što nije stvarno ali se takvim prikazuje. To je rad svesnog dela našeg stvarlačkog bića na oneobičavanju i očuđavanju.
Imaginacija je rad nesvesnog, ili podsvesnog, intuitivnog dela bića.

*

Za uobrazilju se može reći da je nevoljnog porekla. Poseduju je i umetnici ali i duševno bolesni , samo sto se uobrazilja umetnika tretira kao društveno prihvatljiva, jer je neškodljiva po okolinu.

*

Fantazija (mašta, sanjarenje...) je za razliku od uobrazilje voljnog porekla. Ona se može kontrolisati iako joj je kao i uobrazilji isto poreklo, iz imaginarnog, intuitivnog dela bića. Intuitivno je isključivo ženski princip, ali ga mogu posedovati i muškarci.

*

Uobrazilja i fantazija su sestre od iste majke. Samo što je otac Uobrazilje nagon, a fantazije emocija.

*

Konkretno se neopravdano često označava kao trivijalno, apstrakno kao intelektualno, iako apstraktno često može biti puko trabunjanje i kvazi-filozofiranje.

*

Filozof sanja otvorenih očiju, dok se za pesnika to ne bi uvek moglo reći.

*

U recepciji poezije, naročito kod kritičara, bitniji su tema i motiv, ono o čemu se peva, od toga kako se peva, koja se sredstava koriste, koji je krajnji rezultat. Zaboravlja se da poezija nije sadržaj nego forma.

*

Fikcionalno pesništvo preoblikuje stvarnost u nestvarnost. Lirsko, pak, pesništvo, oponaša stvarnost.

*

Često su pesnici veličani kao božji izaslanici, kao savest čovečanstva, njihova duša poređena je sa anđeoskom, malo ko veruje, da za pesnika nema svetoga. Pesnik će sve dati, i najveću tajnu, najdublju intimnost, samo za dobar stih. To ne ostaje nekažnjeno. U tome leži pesnička ukletost.

*

Telo poezije je duša. Zapremina te duše nadilazi svaki oblik, prostor i vreme, pa i ljudsko bivstvovanje.

*

Melanholična supstanca obezbeđuje pesmi dugovečnost.

*

Tek kada napusti dominantan poetički koncept, važeći pesnički standar, pesnik postaje svoj, autohton. To je uslov svake autentičnosti.

*

Na primeru drugih pesnika dolazimo do saznanja o sopstvenom pesničkom putu.
Autentična objava sopstvenog pesničkog glasa biva u neprepoznavanju drugih glasova.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Radmila Lazić....Stvaralački Danak

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu