Momčilo Nastasijević

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Momčilo Nastasijević

Počalji od bezobradjanka taj Sre Okt 06, 2010 8:57 pm

MOMČILO NASTASIJEVIĆ
(Gornji Milanovac, 23.09.1894 — Beograd, 13.02.1938)




Momčilo Nastasijević je srpski pesnik koji je pripadao modernim tendencijama u srpskom pesništvu između dva rata. Rođen je u Gornjem Milanovcu 1894. godine, u neimarskoj porodici poreklom sa Ohrida. Osnovnu školu je učio u Gornjem Milanovcu, zatim u Čačku, da bi je završio u Beogradu, gde kasnije studira francuski jezik i književnost. Za vreme Prvog svetskog rata ponovo živi u Milanovcu. Posle rata, cela porodica se seli u Beograd, a Momčilo nastavlja studije i živi u krugu pesnika i prijatelja zainteresovanih za umetnost. Godine 1923. provodi leto u Parizu, pomoću ferijalne stipendije. Po završenim studijama radi u Beogradu kao gimnazijski profesor i na tom poslu ostaje do svoje smrti. Sa objavljivanjem svojih dela počinje kasnije nego njegovi generacijski drugovi Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Desanka Maksimović i drugi. Piše sporo, razvija se, eksperimentiše. Odsustvuje iz javnog života i sa godinama se sve više usamljuje. Godine 1932. objavljuje svoju prvu pesničku zbirku "Pet lirskih krugova", koja odjekuje u užim čitalačkim krugovima, a u antologijama poezije toga vremena zastupljen je obično sa po samo jednom pesmom. Krhke građe, Nastasijević oboleva od tuberkuloze i umire 1938. u četrdeset četvrtoj godini života.

Godinu dana posle njegove smrti, njegovi prijatelji izdaju celokupna dela: Pesme, Rane pesme i varijante, Hronika moje varoši, Iz tamnog vilajeta, Rane priče i Drame. Ni ovo izdanje nije afirmisalo Momčila Nastasijevića u široj javnosti. Kasnije se o Nastasijeviću ponovo govori, ali se ni danas ne može reći da je omiljen i opštepoznat pesnik, kao ni da je potpuno otkrivena njegova veličina i značaj.

PESNIŠTVO
________________________________________
Momčilo Nastasijević je pesnik koji se pojavio, razvio i umro između dva rata. U svojim shvatanjima poezije Nastasijević je dužnik simbolista. Osnovni pojam njegove poetike, "rodna" ili "maternja" melodija, proizlazi iz simbolističkog shvatanja muzike kao bića poezije. U traganju za tom melodijom pesnik proniče s onu stranu pojava i dolazi u neposredan dodir s onim što je neizrecivo, tajanstveno, mistično. Maternja je melodija, pre svega, zvuk izvornog, arhaičnog jezika, u našem slučaju to je, s jedne strane, melodija jezika narodne pesme, a s druge, srednjovekovnih tekstova. Na ovoj tački Nastasijevićeva neosimbolistička zaokupljenost muzikom i neizrecivim ukršta se s ekspresionističkom težnjom k neposrednom i praiskonskom. Nastasijević je uložio veliki rad da bi stigao do svojih lirskih krugova i dok je bio zadovoljan njima, isprobavao je sva moguća sazvučja među rečima našeg jezika, sve prelive smisla i različiti odnosa verbalnih znakova. Njegova konciznost, ta osobenost njegovog pesničkog idioma, nije proizvod nekakve ćudljivosti ili proizvoljnosti, već je izraz borbe protiv tih mana u koje upadaju oni koji poeziju pišu olako.

CIKLUSI
________________________________________
Nastasijevićev pesnički opus obuhvata sedam lirskih krugova jedne zbirke stihova: Jutarnje, Večernje, Bdenja, Gluhote, Reči u kamenu, Magnovenja i Odjeci.

Jutarnje, prvi ciklus, izražava način na koji se pesnik vezuje za spoljni svet, ono što u njemu voli: mirise, podneblje, glasove sela i život prirode. To je veoma aromatična poezija, prelivena rodnim zvucima i bojama, setna na jedan tradicionalan, arhaičan način, nežna.

Večernje su nastavak jutarnjih prizora, koji u večernjem ruju postaju setniji, manje opipljivi. Realnost nije sasvim jasno omeđena i nagoveštava se smrt.

U Bdenjima, preokupacije dekorom i sentimentom iz prethodnih ciklusa ustupaju mesto velikim pesnikovim temama. Njegova mašta i izraz sazreli su da definišu ideje i osnove odnosa postojanja. Izraz postaje gušći, reči je manje, pesme postaju apstraktnije i neposrednije. Njegova metafizička iskustva dobijaju jasne formulacije i izražavaju patnju zbog surovosti neposredne egzistencije.

Gluhote su ciklus od deset pesama u kojima redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata dovodi do semantičke napregnutosti, do pesme koja pokazuje shematsku ogoljenost zamisli.

Reči u kamenu su ciklus sačinjen od četrnaest pesama i one predstavljaju viziju koja ujedinjuje selo i grad, apokaliptične drhtaje, sagledavanje nesavladivih ličnih razdiranja i pokazivanje onih delova sudbine u kojima je čovek zavisan od čoveka.

Magnovenja su zbir pojedinačnih pesama složenije strukture, koje su iznutra podeljene na odeljke, tako da svaka pesma podseća u malom na strukturu Reči u kamenu.

Odjeci, poslednji ciklus, pun je reminiscencija ponovo se oseća čar opipljivih stvari, atmosfera pejzaža i naziranja starinskih enterijera.

DRAMA
________________________________________
Nastasijević je osim pesama pisao i drame. Njegov dramski rad obuhvata dve knjige: Drame i Muzičke drame. Muzičke drame su drame u stihovima, koncizne, predviđene za kanije komponovanje, ali suviše okrenute pesničkim vrednostima da bi bila operska libreta.

"Međuluško blago" je splet tema iz naše narodne bajke, sa nepotpunim okvirom seoske priče.

"Đurađ Branković" ima istorijski siže i duhovnost srednjeg veka.

Ostale tri drame su u prozi:

U drami "Kod večite slavine" se oseća prisustvo legende i dramski značajno prisustvo muzike.

"Gospodar Mladenova kći" je drama iz malovaroškog života za vreme Prvog svetskog rata.

Radnja drame "Nedozvani" se događa na Topčiderskom brdu i vreme je "sadašnje".

Od svih ovih dela, na pozornici su bile prikazivane drame "Nedozvani", "Gospodar Mladenova kći" i opera "Đurađ Branković", sa muzikom Nastasijevićevog brata Svetomira. Ne može se reći da Nastasijevićeve drame otkrivaju stvarni smisao za scenu, iako u njima ima i zapleta i dijaloga koji bi na sceni bili efektni. Po rečima kritičara, Momčilo Nastasijević se nije pokazao kao stvarni pozorišni talenat, ali nije svoje drame pisao ni isključivo kao pesnik. On je hteo jedan novi medijum, hteo je na scenu, kao pesnik ili ne. Teško se probijao do priznanja, još teže je dolazio do opštenja sa publikom i čini se da je pokušavao da, preko pozornice, uspostavi kontakt sa ljudima za čiji jezik i na čijem je jeziku pisao.

PROZA
________________________________________
Prozna dela Momčila Nastasijevića, "Iz tamnog vilajeta" i "Hronika moje varoši", oslanjaju se na narodne pripovetke i, znatno manje, na pripovetke Borisava Stankovića. Nastasijevićev prozni izraz, odnosno jezik, je gust, idiomatičan, jarko obojen, pun inverzija, ritmičan, ali ipak ima kadencu proze i razlikuje se od jezika njegovih pesama.

BIBLIOGRAFIJA - IZDANJA
________________________________________

• Nastasijević, Momčilo. "Međuluško blago", Beograd : S. B. Cvijanović, 1927.
• Nastasijević, Momčilo. "Iz tamnog vilajeta", Beograd : S. B. Cvijanović, 1927.
• Nastasijević, Momčilo. "Đurađ Branković", 1929.
• Nastasijević, Momčilo. "Kod 'Večite slavine'", 1929.
• Nastasijević, Momčilo. "Nedozvani", Cetinje: Državna štamparija, 1930.
• Nastasijević, Momčilo. "Gospodar Mladenova kći". Cetinje: "Zapis", 1931.
• Nastasijević, Momčilo. "Pet lirskih krugova", Beograd: [b. i.], 1932.

LITERATURA
________________________________________

• Deretić, Jovan. "Kratka istorija srpske književnosti", Beograd: BIGZ, 1990.
• Pavlović, Miodrag. "Eseji o srpskim pesnicima". Beograd: "Vuk Karadžić", 1981.

SPOLJAŠNE VEZE
________________________________________

• Leksikon YU mitologije
• Časopis Drama, članak o Momčilu Nastasijeviću
• Časopis Polja, članak o Momčilu Nastasijeviću
• Momčilo Nastasijević: "Pesme" na Antologiji srpske književnosti (.docx format)
• Članak o festivalu Momčila Nastasijevića

http://sr.wikipedia.org
avatar
bezobradjanka

Ženski
Ribe Peto
Datum rođenja : 11.03.1969
Godina : 48
Lokacija : bg
Raspoloženje : uvek
Datum upisa : 26.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momčilo Nastasijević

Počalji od bezobradjanka taj Sre Okt 06, 2010 9:08 pm

OPŠIRNA BIOGRAFIJA MOMČILA NASTASIJEVIĆA


Momčilo Nastasijević rođen je 23. septembra 1894. godine u Gornjem Milanovcu, šumadijskoj varoši na južnim padinama Rudnika. Varoš je osnovana za vladavine Aleksandra Karađorđevića, 1854, kada je po odluci vlasti raseljeno obližnje brdovito selo Brusnica. Među preseljenim Brusničanima bio je i otac Momčila Nastasijevića, Nikola, s majkom Mihailom. Izgleda da se raseljavanje i osnivanje nove varoši nalazilo u izvesnoj vezi s dinastičkom surevnjivošću između Karađorđevića i Obrenovića, jer je u Brusnici ranije bio nastanjen gospodar Milan, stariji brat Miloša Obrenovića, a kod njega je u mladosti jedno vreme boravio i sam Miloš. U Brusnici je zapravo za vreme prvog braka živela Miloševa majka Višnja. U početku varoš se zvala Despotovac, prema omanjoj planinskoj reci koja tu protiče (Despotovica). Kada je ponovo došao na vlast, Miloš je Despotovac krajem 60-ih godina preimenovao u Milanovac.

Stanovnici Brusnice, kasnije Milanovca, mahom su bili doseljenici. Doseljenici su i preci Momčila Nastasijevića. Pradeda po ocu Lazar (hipokoristik Ljaka) najstariji je predak o kome se nešto više zna. Rodom iz Prizrena, gde je izučio kujundžijski zanat, on se stalno nastanio u varošici Podgradec, sa jugozapadne strane Ohridskog jezera (sada u Albaniji), nedaleko od manastira Sveti Naum. Po izbijanju prvog srpskog ustanka vrbuje dobrovoljce u ohridskom i prizrenskom kraju, i kao četovođa stiže 1806. u pomoć Karađorđu Petroviću. Poginuo je u borbama za oslobođenje Beograda, kod Stambol-kapije. Njegov sin Tanasije (Tasa), građevinar i rezbar, nastanio se u Brusnici, zajedno sa šurom Nastasom Đorđevićem, Ohriđaninom. Za vreme mađarske bune 1848. godine pridružuje se odredima vojvode Stevana Knićanina, i od zadobijene rane naskoro umire.

Šestogodišnji sin Tanasijev a otac Momčilov Nikola Lazarević seli se s majkom iz Ohrida u Brusnicu. Odrastao je i građevinarski zanat izučio pod okriljem ujaka Nastasa Đorđevića. U znak zahvalnosti odrekao se svog naslednog prezimena i od ujakovog imena načinio novo - Nastasijević. Majstor Nastas Đorđević sagradio je 1862. godine, po Miloševoj narudžbini, gornjomilanovačku crkvu, hram Svete Trojice. "Crkvu napravi u ovoj varoši", piše na njegovome nadgrobnom kamenu u Gornjem Milanovcu. Obnavljanje starih i zidanje novih crkava u Srbiji produžio je Nikola Nastasijević. Obnovio je Stracimirovu zadužbinu u Čačku i sazidao crkve u Svetozarevu (Jagodini), Trsteniku i Bresnici kraj Čačka.

Majka Momčilova, Milica, rodom je iz Kraljeva (Karanovca), kći trgovca i izvoznika Koste Jovanovića i Jelene, rodom Nikolić, iz ugledne beogradske trgovačke porodice. Milica je za ono vreme dobila visoko obrazovanje kao vaspitanica beogradskog devojačkog instituta pod upravom Katarine Milovuk. Milica i Nikola Nastasijević imali su tri kćeri i četiri sina. Momčilo je po uzrastu njihovo treće dete: od njega su stariji sestra Natalija i brat Živorad, a mlađi braća Svetomir i Slavomir, i sestre Darinka i Slavka. Bezbedno detinjstvo u kući imućnog građevinara i preduzimača - gde su uz roditelje bile i obe babe, Ohriđanka Mihaila i Beograđanka Jelena - proteklo je bez vidljivijeg potresa koji bi bio zapamćen. Neki ređi i neobičniji doživljaji iz ranog detinjstva koji se navode u biografiji Momčila Nastasijevića uglavnom su preuzeti iz njegovih pripovedaka, pa je teško suditi o njihovoj biografskoj pouzdanosti budući da su književno transponovani.

Po sačuvanim svedočanstvima može se pratiti tok školovanja. Osnovnu školu završio je u Gornjem Milanovcu redovno, 1905. godine. U Milanovcu tada nije bilo gimnazije. Šest razreda gimnazije, od 1905. do 1911, pohađao je u Čačku. Prve četiri godine stanovao je kod jedne rođake, u samom gradu. Dve poslednje u obližnjem selu Preljine, gde je njegov otac gradio most na Čemernici. U Čačku je preležao teži oblik malarije. Njegov prvi biograf, Milutin Devrnja, smatra da mu je to trajno narušilo zdravlje. Sedmi razred upisuje u Kragujevcu septembra 1911, ali već početkom iduće godine prelazi u Beograd. U Prvoj muškoj gimnaziji završio je sedmi i osmi razred, i sa odličnim uspehom iz gotovo svih predmeta (kao vrlo dobar ocenjen je iz matematike i nemačkog jezika) položio ispit zrelosti avgusta 1913. Uzroci prelaska iz jednog grada u drugi bili su pre svega finansijski, kako se to može zaključiti iz jedne dopisnice koju je Momčilo iz Kragujevca poslao sestri Darinki.

U oktobru 1913. upisuje se na beogradski Filozofski fakultet. Na XII grupu predmeta: (a) francuski jezik s književnošću; (b) uporedna književnost s teorijom književnosti; (v) klasična književnost. U Beogradu se zajedno s Momčilom na školovanju nalaze sestre Natalija i Darinka, u iznajmljenom stanu u Dragačevskoj ulici 18. Stariji brat Živorad dobija prva javna priznanja kao slikar, i 1913. dodeljena mu je stipendija za studijski boravak u Minhenu. Zahvaljujući njemu Momčilo vrlo brzo počinje da upoznaje beogradski slikarski život. Zbližiće se, još kao gimnazijalac, i sa Kostom Miličevićem, poreklom iz sela Vraca kod Skadra. Neobična pojava ovog slikara i boema, čiji se život tragično završio, toliko će zaokupiti mladog Nastasijevića da će o njemu napisati prvi svoj esej, ranu priču Na odsustvu, jednu nedovršenu pesmu (sve o godišnjici smrti 1921), a uvešće ga i u svoju prvu dramu Nedozvani (slikar Mazulino).

Vest o Principovom atentatu na bečkog prestolonaslednika - i potom objava rata Srbiji - zatekla ga je u roditeljskom domu. Podatak da je lično poznavao Gavrila Principa svakako je zanimljiv. Davao mu je, naime, u Beogradu poduke iz matematike, a Princip je podučavao mlađu sestru Darinku iz nemačkog jezika. Sve do kraja 1914. nije bio regrutovan. Kada je početkom 1915. izašao na regrutaciju, proglašen je za privremeno nesposobnog. Već i na osnovu fotografija može se, uostalom, zaključiti da je bio sitnog i slabašnog tela, a po svemu sudeći i veoma krhkog zdravlja. Izdvajala se jedino glava, sa veoma bujnom crnom kosom, zaobljenim a visokim čelom, jakim orlovskim nosom i tamnim očima dubokog, s vremenom sve prodornijeg, pomalo i grozničavog pogleda. Izrazito blage crte na njegovome mladalačkom licu kasnije su, i to naglo, dobijale na oštrini.

Ratni okršaji krajem 1914. sasvim su se približili Milanovcu. U novembru je srpska vojska na padinama Rudnika odnela veliku pobedu u kolubarskoj ili rudničkoj bici. U zatišju koje je zatim nastalo i trajalo sve do potkraj septembra 1915. Momčilo Nastasijević je kao dobrovoljac obavljao pisarske poslove u glavnoj vojnoj stanici u Milanovcu. Iz ovog vremena potiču najraniji njegovi sačuvani radovi: tri pesme i u vidu dnevnika datirani Zapisi, uneseni u četvrtu knjigu ovih Sabranih dela (odsad skraćeno SD4). Kada je krajem godine počelo povlačenje srpske vojske, preko Kosova prema Albaniji, za njom je krenula i milanovačka vojna stanica. Put im je, međutim, bio presečen u Kosovskoj Mitrovici, pa su se morali pešice vraćati sporednim putevima ili bespućem, po zimskom nevremenu, krijući se od austrougarskih vojnih patrola. Nakon mesec dana lutanja i bekstva pred patrolama Momčilo je ušao u Kraljevo, ali je u gradu otkriven, uhapšen i sproveden u Kragujevac. Iz Kragujevca je usred dana uspeo da pobegne i, preobučen u seosko odelo, vrati se januara 1916. u Milanovac.

Celu 1916. proveo je u kućnom pritvoru. Bila je to prilika da se ponovo vrati čitanju, pa i pisanju. Prema nekim svedočenjima, u kući porodice Nastasijević postojala je bogata biblioteka. Ali ona nije sačuvana. Nesumnjivo, za pesnika Nastasijevića bila je ovo prva prelomna godina: u rukopisu je ostao prilično veliki broj pesama i verzija u kojima se može pratiti okušavanje u vezanome stihu, i najviše u formi soneta. Sačuvan je i jedan sonet na francuskom jeziku. Mala grupa od pet soneta naslovljena je Soneti njoj. Ko je "ona", kojoj su upućeni ne samo soneti nego i dobar deo svih ranih Nastasijevićevih pesama (1915-1921)? M. Devrnja, koji je izbliza poznavao pesnika, tvrdi: "Jedina ljubav, duga i postojana, koju je Momčilo osećao prema jednoj devojci, nije bila takve prirode da bi mogla da izvede Momčila iz njegovog običnog načina života" (Celokupna dela, knj. IX, 1939, str. 79). Nešto više podataka dao je Đ. Popović u drugoj knjizi Ljubavi srpskih pesnika (Niš, 1978, str. 153-165), i doneo dve fotografije Darinke Sretenović iz Milanovca. Nešto mlađa, možda dve-tri godine, ona je odrasla u susedstvu, u porodici koja se nalazila u poslovnim (ortačkim) odnosima sa porodicom Nastasijević. Mladalačka veza između Momčila i Darinke - o kojoj ima malo pouzdanih svedočanstava, ali se zato može pratiti u ranim pesmama, u ranoj priči Svileni ljubičasti konac, pa najzad i u Gospi iz trećeg lirskog kruga i njenim verzijama - održavana je i u Beogradu, gde su oboje studirali na Filozofskom fakultetu, sve do naglog prekida februara 1921, kada je Momčilo, nakon diplomiranja, postavljen za privremenog predmetnog nastavnika u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Darinka se zatim udala. Ako ta "jedina ljubav, duga i postojana", možda i nije bila "takve prirode da bi mogla da izvede Momčila iz njegovog običnog načina života", ona je zato ipak bila mnogo dublja nego što se misli, i tek treba ispitati koliko je kao biografska podloga značajna za razumevanje motiva mrtve drage i u poeziji i u prozi Nastasijevićevoj.

Naredne, 1917. godine, Momčilo Nastasijević je po odluci okupacionih vlasti dobio radno mesto u milanovačkoj mesnoj komandi. Na tom je poslu ostao sve do oktobra 1918, do odlaska austrougarske vojske. Kasnije, u drami Gospodar-Mladenova kćer, daće sliku Milanovca pod okupacijom. Pošto je početkom 1916, najverovatnije od februara, počeo manje-više redovno da unosi svoja zapažanja i misli u dva džepna notesa (Siva beležnica I, II u SD 4), može se za sve ovo vreme pratiti u kojim se osnovnim pravcima kretala njegova unutarnja zaokupljenost. Zna se da je 1917-1918. gotovo u celini preveo La Brijerove Karaktere, mada taj prevod ni do danas nije objavljen. Tome odgovaraju dosta učestala skiciranja pojedinih karaktera i karakternih osobina u dnevničkim zabeleškama. Idući prema kraju 1918, srazmerno je sve manje pesama, ali je zato više priča, koje su ostale u rukopisima. Priče iz 1917. tematski su vezane za istoriju Milanovca i život u palanci. U izvesnom smislu, one nagoveštavaju Hroniku moje varoši. Priče iz 1918. sačuvane su kao mala rukopisna zbirka pod naslovom Priče (rukopis je opisan u SD 3). One su bliže zbirci Iz tamnog vilajeta.

Februara 1919. odlazi u Beograd da nastavi studije. U jednoj od svezaka zabeležio je: "Hiljadu devet stotina devetnaesta. Snežni januar. Sloboda u ruševinama. Grip. Živorad iz Soluna preko Dubrovnika u Beograd. Videti se posle toliko godina i preživljenih opasnosti moguće je ako se prepešači 120 km puta zavejanog snegom. Drugog sredstva nema. - Kraj februara izuzetno topao. Krećem sa Svetomirom preko Rudnika, najkraćim putem." Tokom 1919. i 1920. na fakultetu je položio sve ispite. Diplomirao je 23. oktobra 1920. Kao student izgleda da se najviše družio s Milanom Vujaklijom, leksikografom, i Nikolom Banaševićem, istoričarem književnosti. Nalazimo ih i na zajedničkim fotografijama, iz studentskih dana. Malo je sačuvanih književnih radova iz ovog vremena. Ali zato ima prevoda. Prepevao je trinaest soneta iz Heredijinih Trofeja. Bilo je to poslednje njegovo ogledanje u vezanome stihu i u strogoj pesničkoj formi.

Kao privremeni predmetni nastavnik od februara 1921. do juna predaje u Prvoj muškoj gimnaziji. Od 6. juna do 17. septembra nalazi se u Kragujevcu, na dosluženju vojnog roka (jer mu je priznato vreme koje je proveo u milanovačkoj vojnoj stanici) u XIX pešadijskom puku. Potom je u novembru postavljen za suplenta u istoj gimnaziji. Samo nekoliko pesama i priča datirano je ovom godinom. A upravo od 1921. u stanu porodice Nastasijević počinju muzička poslepodneva nedeljom i praznikom. Porodica se okuplja u Beogradu već 1920, u iznajmljenom stanu u Ratarskoj ulici 131. Sva četiri brata naučila su da sviraju najmanje na dva muzička instrumenta. Momčilo je svirao flautu i violončelo. On je zapravo davao najviše podsticaja za porodično negovanje muzičke umetnosti. Kada je, gde i od koga sticao potrebno znanje, učio se muzičkoj veštini, o tome nema sigurnih podataka. Zna se jedino da je na flauti učio da svira 1904, na violini 1905, a violončelom je ovladao u poratnim godinama. Pominje se takođe da se još kao đak čačanske gimnazije ogledao u komponovanju manjih muzičkih sastava. Zajedno sa svojom braćom jedno vreme je posle rata bio stalni član orkestra "Stanković" (svirao je violončelo), kojim je najpre dirigovao Petar Krstić, zatim Ivan Brezovšek, pa Lovro Matačić.

Prvu pesmu Nastasijević je objavio 1922, u junskom broju "Srpskog književnog glasnika". Bila je to Bela pesma, verzija Jasika. Iste godine u "Misli" izlazi prikaz srpskog prevoda starofrancuskog romana Tristan i Izolda. Sam će kasnije, u jednoj autobiografskoj belešci, napisati da je "u književnost ušao 1922". Ove godine "skicirao je" i prvu dramu, Nedozvane, gde se u središtu radnje nalaze jedan pesnik (Nikola) i jedan slikar (Mazulino). Zaokupljenost poslanjem pesnika/umetnika i njegovom egzistencijom još je očiglednija u eseju Nekoliko refleksija iz umetnosti, koji je najverovatnije napisan 1922. Umesto dnevničkog beleženja raznih opaski i misli koje je započeo 1915, redovnije nastavio 1916, Nastasijević od 1922. sastavlja esejističke tekstove namenjene objavljivanju, i u njima iznosi osnovne stavove iz svoje poetike.

Profesorski ispit polagao je u maju 1923, "po skraćenom programu". Položio ga je jednoglasno, "odlikujući se predavanjima". Time je stekao pravo na zvanje profesora kome je glavni predmet francuski, sporedni srpski jezik. Ministarstvo prosvete dodelilo mu je finansijska sredstva da u letnjem raspustu provede dva i po meseca u Parizu, radi usavršavanja francuskog jezika. Utiske sa ovog boravka opširno je izložio u izveštaju koji je podneo u Društvu za žive jezike i književnosti. Kasnije je objavljen kao putopis u časopisu Bogdana Popovića "Strani pregled". U Parizu je napisao i nekoliko datiranih verzija pesama koje će ući u Pet lirskih krugova. U božićnjem dodatku beogradskih "Novosti" objavio je prvu pripovetku - Priču o Neznancu. Tokom godine u časopisu "Misao" izlaze još tri, takođe iz buduće zbirke Iz tamnog vilajeta. Ako je prethodna, 1922. godina, najavila pesnika Nastasijevića, u još većoj je meri 1923. najavila pripovedača.

avatar
bezobradjanka

Ženski
Ribe Peto
Datum rođenja : 11.03.1969
Godina : 48
Lokacija : bg
Raspoloženje : uvek
Datum upisa : 26.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momčilo Nastasijević

Počalji od bezobradjanka taj Sre Okt 06, 2010 9:09 pm

Smrt najstarije sestre Natalije potresla je Momčila zajedno sa celom porodicom Nastasijević: njoj u pomen - možda i o godišnjici smrti - napisaće pesmu Sestri u pokoju. Život u porodici Nastasijević, onako kako je opisan u nekim sećanjima, pomalo opominje na stare porodične zajednice. Ono što je donekle neobično, bar za naše prilike, to je da se u središtu tog života nalazila umetnost: muzika, književnost i slikarstvo, to je bila neposredna preokupacija četvoro braće, a posredno, podržavajući ih i pomažući, saučestvovali su roditelji i sestre. Muzičko poslepodne, koje je povremeno održavano praznikom i nedeljom, postepeno se ustaljuje, proširuje i prerasta u redovne nedeljne umetničke sastanke, na kojima se ne samo muzicira nego i raspravlja o umetnosti i književnosti.

Nedeljni umetnički sastanci u Ratarskoj 131 redovno se održavaju od 1924. I održavaće se, u porodici Nastasijević, sve do početka 1938. Krug posetilaca veoma je širok. Od književnika dolazili su mnogi, a nešto češće Stanislav Vinaver, Rade Drainac, Desimir Blagojević, Miloš Crnjanski, Dušan Matić, Rastko Petrović, Pavle Stefanović, Dimitrije Mitrinović, Miodrag M. Pešić, Dragan Aleksić, Božidar Kovačević i Aleksandar Vidaković. U muzičkom delu, osim braće Nastasijevića, kao pijanisti najčešće su sudelovali Ruža Vinaver (majka Stanislava Vinavera), Bojana Jelača (mlada, rano preminula pijanistkinja koja je uživala osobitu naklonost porodice, posebno Momčilovu) i Velizar Gođevac, ali, za klavirom, i književnici Stanislav Vinaver i Aleksandar Vidaković.

Nema, na žalost, bližih opisa kako su izgledali ti sastanci, koji su obično trajali od šest posle podne do ponoći, i o čemu se sve na njima raspravljalo, osim što su povremeno čitani književni radovi. Momčilo Nastasijević nije uzeo učešća ni u jednoj od učestalih književnih polemika 20-ih godina, nije pripadao nijednoj književnoj grupi, nije sledio program nijedne škole, njegov se glas i kasnije retko čuo u javnom književnom životu, pa i tada je bio uglavnom usamljen. Međutim, on je u porodičnome domu sve vreme s braćom održavao jednu vrstu književnog (umetničkog) salona, možda najznačajnijeg u međuratnom Beogradu. Srpskoj kulturi ovaj porodični dom je dao: slikara Živorada, književnika Momčila, muzičara Svetomira i pisca istorijskih romana Slavomira.

Septembra 1924. Momčilo Nastasijević premešten je u Treću mušku gimnaziju, a nakon mesec dana dobio je mesto profesora u Četvrtoj muškoj gimnaziji, gde je ostao do kraja života. U toj su gimnaziji kao profesori radili, pored ostalih, pesnici Miloš Crnjanski i Dušan Matić, proučavalac narodne poezije Radosav Medenica, slikar Ljuba Ivanović, teolog Radovan Kazimirović, istoričar Vasa Čubrilović, a i Momčilova najmlađa sestra Slavka, profesor matematike. Predavanja iz književnosti i izveštaji s ekskurzija (objavljeni u SD4) pružaju dosta celovitu sliku o Nastasijeviću kao gimnazijskom profesoru. Zanimljiv je utisak koji je na jednog od učenika ostavila njegova pojava kada je prvi put ušao u IV razred školske 1925/6. godine: "Suv, ali lak i vedar, sa katalogom popeo se na katedru. Videli smo svi njegovu izrazitu glavu. Lice mu je bilo koščato, nos veliki. Ali iz lica su zračile oči umiljate, tople, noseći i dubinu i blagost. Čitav taj lik bio je uokviren velikom, bujnom kosom. Njegov glas je bio malo šuštav, nije bio govornik, reči je dosta teško nalazio, često je tražio izraz kojim je hteo nešto da okarakteriše. I često mu je ruka pravila pokret, išla napred, kao da hoće iz prostora da izvuče tu reč što mu je nedostajala" (Milivoje Ristić, Uspomene na Momčila Nastasijevića, SKG, ns, 1LP, br.5 [1. mart 1938], str.337).

Prikaz izložbe Bore Stevanovića, štampan novembra 1924. u "Misli", prva je Nastasijevićeva likovna kritika. Likovnu kritiku, žanrovski disciplinovano i stručno, pisaće povremeno sve do 1930. I prvu dramu, Nedozvane, štampao je 1924, u "Raskrsnici" (u julskom broju i dvobroju za avgust i septembar). Pri kraju godine, u decembarskom broju "Misli", izlazi esej Beleške za apsolutnu poeziju, u kome prvi put celovito obrazlaže svoje osobito razumevanje poezije, zapravo izlaže svoju eksplicitnu poetiku.

Luksuzno opremljen, četvorobroj časopisa "Pokret" za februar 1925. doneo je na prvim stranama Zapis o darovima moje rođake Marije. Uredništvo časopisa (vlasnik i urednik Mirko Cvetkov) propratilo je pripovetku opširnim i veoma krupnim, nesuzdržanim pohvalama. Gest redak koliko i neobičan za jednu "političku, književnu i privrednu" reviju. Sama po sebi inače prelepa, pripovetka je uz ovakvu publikaciju prvi put skrenula pažnju šireg književnog kruga na Nastasijevićevo ime. Uz to su iste godine izašle još tri pripovetke - San brata bez noge, Spomen o Radojci i O čika Janku - takođe iz buduće zbirke Iz tamnog vilajeta. Najzad, "Pokret" je u maju doneo još jednu pripovetku, Kako se sazda naša bogomolja, s nadnaslovom koji je najavio drugu zbirku: Iz Hronike moje varoši. Nesumnjivo, tek je ove, 1925. godine, već tridesetogodišnji pisac izašao na glas kao daroviti pripovedač u novoj, poratnoj srpskoj književnosti.

Od 2. do 8. maja 1925. Nastasijević učestvuje u ekskurziji učenika i profesora Četvrte muške gimnazije, vozom od Beograda preko Bosanskog Broda i Sarajeva u Dubrovnik i, nazad, od Dubrovnika preko Sarajeva i Užica u Beograd. U sličnoj ekskurziji učestvuje i naredne, 1926. godine, od 1. do 10. maja, takođe vozom: Beograd, Zagreb, Sušak, Šibenik, Split, Plitvička jezera, Bihać, Sunja, Beograd. Sa obe ekskurzije napisao je opširne izveštaje, slične izveštaju o boravku u Parizu.

Početkom 1927. izlazi, u "Modernoj biblioteci" S. B. Cvijanovića, prva Nastasijevićeva knjiga: Iz tamnog vilajeta. Ima širok odjek i lep prijem kod književne kritike. Sredinom godine ocenjivački odbor - koji su činili Bogdan Popović (predsednik), Milan Bogdanović. Miodrag Ibrovac, Svetislav Petrović i Todor Manojlović - saopštava da je književna nagrada udruženja "Cvijeta Zuzorić" za 1926. godinu dodeljena Momčilu Nastasijeviću za Zapis o darovima moje rođake Marije. Nagrada je iznosila 400 dinara. Kod istog izdavača, takođe 1927, izlazi druga knjiga: muzička drama Međuluško blago. Muziku je komponovao Svetomir Nastasijević. Likovno rešenje korica ove kao i prethodne knjige dao je Živorad Nastasijević. Kritike su bile nešto ređe, što je i razumljivo s obzirom na žanr, ali povoljne. Isidora Sekulić je u "Srpskom književnom glasniku" objavila nadahnut prikaz. Beogradska opera, međutim, odbija da izvodi ovu muzičku dramu, kao što je i Narodno pozorište odbilo ponuđeni tekst Nedozvanih.

U autobiografskoj belešci štampanoj 1927. u februarskoj svesci "Književnog severa" Nastasijević za sebe kaže: "Retko se osmeli da napiše pesmu (zato ih je malo i dao), jer oseća da bi se to muzički dalo i čistije i dublje izraziti." Neobično veliki broj sačuvanih verzija potvrđuje da je pesme pisao naporno i polako, verujući da se u stihu i strofi, oslobođenim od spolja nametnutih metričkih kanona, ponovo mogu vaspostaviti oni ritmičko-intonacioni obrasci koji se u maternjem jeziku i narodnom melosu odiskona čuvaju. Od 1922. do kraja 1927. objavio je dvadesetak pesama koje će mahom, i sa doradama, ući u Pet lirskih krugova.

S učenicima VII razreda i kolegama Strahinjom Damnjanovićem i Radovanom Kazimirovićem boravi, na ekskurziji, u Grčkoj od 12. do 21. aprila 1928. Bio je to drugi i poslednji Nastasijevićev boravak u inostranstvu. Posle Soluna, zbog obustavljene plovidbe od Velikog petka do trećeg dana Vaskrsa, nije se moglo otići na Svetu Goru, pa je zato produžen boravak u Atini. Vratili su se u Beograd preko Skoplja. U izveštaju koji je po već ustaljenom običaju napisao Nastasijević je izneo i nekoliko utisaka o tlu u našim najjužnijim krajevima. Nikada nije bio bliže zavičaju svojih predaka.

Kao dvadeset peta knjiga u ediciji "1000 najlepših novela", u Zagrebu izlazi 1928. godine Zapis o darovima moje rođake Marije. U aprilu Nastasijević daje intervju Desimiru Blagojeviću o Beogradu i beogradskom romanu, s najavom da će Hroniku moje varoši "po svoj prilici izdati beogradski knjižar S. B. Cvijanović". Zbirka je u jednoj verziji već mogla biti pripremljena za štampu; pretežna većina pripovedaka objavljena je u periodici. Ali je S. B. Cvijanović neće izdati, i preostaće još koja godina rada na neobjavljenom rukopisu.

Porodica Nastasijević seli se u proleće 1929. iz Ratarske ulice u Koče Kapetana 36. U ovom se stanu kratko zadržava. Početkom 1930. opet se seli. Sada u Molerovu ulicu 9. Stan u Molerovoj bio je vrlo prostran i prikladan za nedeljne umetničke sastanke, s muzičkim programom. Književni ugled Momčila Nastasijevića i dalje je u usponu. Marta 1929. "Srpski književni glasnik" donosi jedan od najboljih njegovih eseja Za maternju melodiju. U njemu je najbliže određen odnos jezika, muzike i poezije, važan naročito za razumevanje Pet lirskih krugova. Sledeće, 1930. godine, u razgovoru koji je Desimir Blagojević objavio u "Pravdi" pod naslovom Književnost u diferenciranju, Nastasijević prvi put ističe "tehniku izraza" dovodeći je u vezu s "nejasnoćom" kod novijih pesnika. Izlazi i nova verzija drame Nedozvani, koju je štampao cetinjski časopis "Zapisi". Tekst je iz časopisa separiran i kao knjiga ukoričen u malom broju primeraka.

Cetinjski "Zapisi" štampaju 1931. na isti način i drugu dramu, Gospodar-Mladenovu kćer. Objavljena je prvi put. Ali se po sačuvanim planovima i skicama vidi da je zamišljena vrlo rano. Drama o Mladenovoj porodici je, šta-više, možda i deo najranije Nastasijevićeve zamisli da napiše dramski tekst. Ova godina donela je i neprijatnosti koje će on, očigledno, bolno doživeti. Pozorišta su odbijala njegove drame. A kada je tek osnovano Akademsko pozorište premijerno izvelo Nedozvane na pozornici "Manježa" (na Vračaru), 20. juna 1931, kritičari u "Pravdi" i "Politici", najuticajnijim listovima, dali su negativne ocene ne toliko pozorišne predstave koliko dramskog teksta. Nastasijević je javno, i nimalo srećno, ustao u odbranu svog dela. Druga neprijatnost došla je iz Srpske književne zadruge: rukopis Hronike moje varoši, ponuđen za biblioteku "Savremenik", recenzent Živko Milićević ocenio je krajnje oštro, odričući mu svaku vrednost. Knjiga je tako i ostala neobjavljena za piščeva života.

Izgubivši veru u izdavače (kojima se, izgleda, više nije ni obraćao), Nastasijević je 1932. sam, iz svojih sredstava, objavio Pet lirskih krugova. Prema nekim podacima, koji se nisu mogli proveriti, i dve ranije objavljene knjige kod S. B. Cvijanovića štampane su o autorovom trošku. Premda uglavnom povoljna, kritika je suzdržano dočekala Pet lirskih krugova, s izvesnom prećutnom nedoumicom; prijem na koji je naišla knjiga pripovedaka više se neće ponoviti. A u pripremi su već bila dva nova lirska kruga. Epitaf, prvu pesmu iz kruga Magnovenja, doneo je "Srpski književni glasnik" u avgustovskom broju. Kasnije će, iz godine u godinu, u periodici izlaziti ostale pesme.

Poslednju pripovetku Nastasijević je objavio 1933, u februarskom broju "Srpskog književnog glasnika". Bio je to Nahod, iz rukopisne zbirke Hronika moje varoši. Neobična proza, za koju se nije mogao naći izdavač, privukla je, zbog svog osobitog jezika, pažnju najautoritativnijeg lingvista - Aleksandra Belića. On je u devetoj svesci tek pokrenutog časopisa "Naš jezik" u suštini optužio Nastasijevića za kvarenje srpskog jezika.

Nesporazum s kritikom, naročito pozorišnom, ne smanjuje se, nego uvećava. Dvadeset petog juna 1934. amaterska pozorišna trupa premijerno izvodi Gospodar-Mladenovu kćer na pozornici Kolarčeve zadužbine. Većina beogradskih pozorišnih kritičara daje oštru, negativnu ocenu drame. Nastasijević se ni ovog puta nije suzdržao da im ne odgovori, s izvesnom ironijom iz koje izbija gorčina. U ovoj godini izlaze dva nova eseja, Za humanizaciju muzike i U odbranu čoveka, ali je on poglavito zaokupljen dramom: radi na muzičkoj drami Đurađ Branković, a po svemu sudeći i na drami Kod "Večite slavine".

Već u januaru 1935. "Narodna odbrana" počinje da objavljuje Đurđa Brankovića. U četiri broja izašla su tri čina. Četvrti nije objavljen u periodici, a peti tek 1937. Đurađ Branković, očigledno, nije završen 1935. Ali je zato završena drama Kod "Večite slavine". Nastasijević redovno sarađuje u "Narodnoj odbrani". A po člancima koje objavljuje - U odbranu književnog stvaralaštva, Dramsko stvaralaštvo i pozorište kod nas, U traženju sebe - vidi se da je ta saradnja povezana s iznošenjem izvesnog programa oko koga bi se okupili pisci i umetnici kojima je stalo do naših izvornih književno-umetničkih i duhovnih vrednosti. Bio je to prvi i jedini Nastasijevićev pokušaj da uzme aktivnog učešća u književnom životu.

Saradnja u "Narodnoj odbrani" ubrzo se, međutim, prekida, zajedno sa promenom u redakciji lista. Od 1936. Nastasijević sarađuje u "Hrišćanskoj misli". Objavio je tu esej Religiozno osmišljenje umetnosti i prepev Slovo ljubavi despota Stefana Lazarevića. Pretežan deo pesama iz poslednja dva kruga, Magnovenja i Odjeka, izašao je u prethodnoj i ovoj godini. Najviše u "Srpskom književnom glasniku".

Na Đurđevdan, 6. maja 1936, Nastasijević se iznenada razboleo. S početka je ležao kod kuće, bez prave dijagnoze. Posle sedamnaest dana smešten je u Opštoj državnoj bolnici, na infektivnom odeljenju, kod prof. Koste Todorovića. Tu je ostao jedanaest dana, a onda je prebačen na drugo interno odeljenje, kod prof. Radosavljevića. Uzrok bolesti nije ustanovljen. Pred kraj juna počeo se neočekivano oporavljati. Bolnicu je napustio o Vidovdanu. Koliko je bolest bila ozbiljna vidi se i iz izveštaja direktora Četvrte muške gimnazije Miodraga Ristića, poslatog 16. jula Ministarstvu prosvete (izveštaji se čuvaju u Arhivu Jugoslavije: 66-20). "Bolest je", piše on, "bila takva da je bilo trenutaka kada se morala gubiti svaka nada da će g. Nastasijević ostati u životu. Međutim, dužnost je učiniti sve što je mogućno da g. Nastasijević dođe u mogućnost da ostane u životu."

Posle vidovdanskih praznika, zajedno s porodicom, odlazi u Gornji Milanovac, gde provodi leto. Boravak u Milanovcu doneo je poboljšanje. Ali se iz novog, septembarskog izveštaja M. Ristića može zaključiti da se bolest samo primirila: "Stanje zdravlja g. Nastasijevića i danas je prilično nepouzdano." Predlog da ode na duži odmor i oporavak u nekom planinskom mestu Nastasijević odbija. U školi mu je smanjena norma na četiri časa nedeljno.

Porodica Nastasijević seli se 1937. iz Molerove ulice u Aleksandra Nenadovića 36. Poslepodnevni sastanci nedeljom i praznikom održavaju se tokom cele godine. Kako svedoči Ksenija Atanasijević, poslednjih meseci Momčilo Nastasijević je užem krugu pisaca iz rukopisa čitao dramu Kod "Večite slavine". Iako je rukopis davno bio završen, on je očigledno i dalje radio na njemu. Sačuvan je dopis od četvrtog oktobra kojim članovi Dramskog studija predlažu upravniku Narodnog pozorišta da se u repertoar unese drama Kod "Večite slavine". Izgleda da je Nastasijević upravo tada ispisao tekst drame po ulogama, zasebno za svaki lik. Naveo je i imena glumaca. Ali je Narodno pozorište i ovog puta odustalo, do kraja ostavši dosledno u odbijanju svega što je on u više navrata, uporno nudio.

U avgustu "Hrišćanska misao" donosi poslednji, peti čin drame Đurađ Branković. U oktobru poslednju pesmu, On, objavljuje isti časopis koji je pre petnaest godina objavio i prvu - "Srpski književni glasnik". Razmak od petnaest godina saradnje poklopio se sa petnaest godina delovanja u međuratnoj srpskoj književnosti, koliko je sudbinski bilo određeno Momčilu Nastasijeviću.

Početkom 1938. ponovo se razboleo: 18. januara nije otišao u Četvrtu mušku gimnaziju da održi časove. Pod visokom temperaturom ležao je kod kuće dvanaest dana. Kad je temperatura opala, puls je pokazao da srce posustaje. Prenet je u Opštu državnu bolnicu, da bi bio pod stalnom kontrolom prof. Radosavljevića i prof. Todorovića. Uzrok bolesti do kraja nije ustanovljen. Po ponoći, licem na subotu, 13. februara, preminuo je Momčilo Nastasijević, ne napunivši ni četrdeset četiri godine. Sahranjen je u nedelju, 14. februara, na Novom groblju u Beogradu.

SABRANA DELA - ESEJI, BELEŠKE, MISLI
Priredio Novica Petković
Dečije novine; Srpska književna zadruga
Beograd, 1991
Signatura: II-399681-04
Zbirka knjiga i rukopisa Momčila Nastasijevića (1894–1938)
http://digital.nb.rs/collection/kn-nastasijevic
avatar
bezobradjanka

Ženski
Ribe Peto
Datum rođenja : 11.03.1969
Godina : 48
Lokacija : bg
Raspoloženje : uvek
Datum upisa : 26.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momčilo Nastasijević

Počalji od bezobradjanka taj Sre Okt 06, 2010 9:10 pm

MOMČILO NASTASIJEVIĆ


Momčilo Nastasijević (1894 - 1938), jedan od istaknutijih pesnika međuratne književnosti, potiče iz porodice koja je, pored njega, dala još i kompozitora Svetomira Nastastijevića, slikara Živorada Nastasijevića i pisca istorijskih romana Slavomira Nastasijevića. Momčilo Nastasijević je do kraja života radio kao profesor francuskog jezika i književnosti, i do kraja života ostao svoj i osoben. Naime, on je bio jedan od retkih pesnika koga odlikuje samoniklost i nepodvodljivost ni pod jednu kapu pravaca ili škola. Dok sva avangarda, neposredno posle Prvog svetskog rata, teži zapadnim modelima mišljenja i pevanja, Nastasijević ide svojim sopstvenim putem. Njegovo intresovanje usredsređeno je na srednjovekovnu književnost i narodno stvaralaštvo kao bogate izvore srpskog jezika; on je za vraćanje tim izvorima (praizvorima) a za bekstvo od savremenog jezika koji je otuđen i hladan. Može se pretpostaviti da je na Nastasijevića uticao njegov savremenik i zemljak Rastko Petrović, jedan od najistaknutijih modernista, svojim esejima o srednjovekovnoj umetnosti i "Burleskom...", romanom o starim Slovenima. Leksika Nastasijevićeve poezije je arhaična, arhaična je i sintaksa: on veruje da samo ta leksika leži u osnovi srpskog jezika, a da je savremeni jezik bleda slika izvornog jezika - što dublje u prošlost jezika, to bliže pravim smislovima i značenjima, ali pre svega bliže izvornoj melodiji jezika.

Nastasijević je počeo rano da piše, ali je sporo objavljivao. Jedna tadašnja kritičarka napisala je: "Momčilo Nastasijević bio je od onih retkih odabranih koji se nisu ispucavali zbirkama, ali čiji je svaki prilog značio otkrovenje". (Milica Kostić Salem) Pisao je poeziju, pripovetke, drame i eseje. Već u devetnaestoj godini, 1915, piše Rane pesme, pripovetke i veći deo Misli. Godine 1925., u časopisu Pokret objavljuje priču Zapis o darovima moje rođake Marije; 1927.godine, za ovu priču dobija nagradu "Cvijeta Zuzorić"; iste godine objavljuje zbirku pripovedaka Iz tamnog vilajeta iz koje je i nagrađena pripovetka. Muzičku dramu Međuluško blago objavljuje 1927. godine. Knjiga pesama Pet lirskih krugova objavljena je 1932. godine, i bila lepo primljena od kritičara. To je sve što je Momčilo Nastasijević objavio. Ali je zato iza njega ostao sanduk rukopisa koje su njegovi prijatelji pregledali i najveći deo objavili 1939. godine, u Celikupnim delima u devet knjiga. Od većih radova ovde su objavljene drame Đurađ Branković i Kod "Večite slavine", koje je napisao 1929.godine. Tu je objavljena i zbirka pripovedaka Hronika moje varoši,1931.godine.


NASTASIJEVIĆEVA MISAO O POEZIJI

Nastasijević je često zapisivao svoje misli o poeziji i stvaranju i iz tih njegovih zapisa može se izvući nekoliko poetičkih stavova. Osnovni poetički stav Momčila Nastasijevića jeste da je najdublja strana ljudske prirode opštečovečanska strana, a ona će progovoriti samo ako se vratimo maternjoj melodiji. Ona je u dubini nacionalnog bića i bića čoveka kao pojedinca pa otuda i potreba da poetski sokovi poteknu iz tih dubina - tek onda će biti najplodotvorniji, najbliži suštini bića i najistinitiji. On definiše maternju melodiju kao "zvunnu liniju koja, dolazeći iz najdubljih slojeva duha, vezuje pojmove u tajanstvenu celinu živog izraza (...) i čim iz veće dubine prodre glas, tim mu je i širi obim odjeka".

Maternja melodija ima osoben ton koji ubeđuje i kojim se "iz podsvesti prodre u podsvest", njime se otvaraju "neotvorima vrata". Ton je ono što "dirne u živac" - "na koju melodiju čovek neposredno uzdrhti, te je majke sin". Melodija je skrivena u izrazu pa je zato bitnije da se otkrije ona jer ton kojim se nešto kaže bitniji je od reči. Reč je samo materijalizacija tona, ona je samo -pojmovni oblik tona: ako on ne ustrepti, ne probudi se, reč ostaje bez odjeka.

Zato se Nastasijević vraća jezičkoj i duhovnoj prošlosti u kojoj nalazi žive reči, melodične reči, iskonske reči nacionalnog duha koje nisu izgubile svoju iskonsku svežinu i duboki, ali već zaboravljeni smisao. Otuda u njegovoj poeziji veliki broj drevnih reči, koje se danas nazivaju arhaične reči, reči van upotrebe (nedoljubljeno, rab, bojezan, kami). Ali baš te reči nose u sebi osobeni ton maternje melodije i baš one doprinose da Nastasijevićeva poezija bude moderna poezija izrazito modernog iskaza. On je dokazao da modernost ne isključuje drevnost.

Nastasijavić postavlja načelo stvarne reči: "Gde nije neophodna reč, ćutati; gde je neophodno ćutanje, na izgled i po svemu, tek tu progovoriti". Reč nije tu da se njome zavara ćutanje, da ona jeftino parodira i kočoperi se plitka i prazna, ona je tu "da se kroz nju otvori ono što je najmuklije u biću, već da samo ćutanje progovori". On je za reči koje ćute, koje su kamene. Njihovo ćutanje "nepromašimo pogađa u samo srce duhovnog krvotrka" i naravno duhovnog bića pojedinca i naroda. To su stvarne reči.

Nastasijevićeva duboka povezanost sa drevnim izvorima jezika i motiva proistekla je iz njegovih traganja za maternjom melodijom. Osećaj (ili potreba) za maternjom melodijom, koja je obojila njegovo pevanje i obogatila ga zvukovno, proistekao je iz dva izvora. Na prvom mestu je Nastasijevićeva ljubav prema muzici i muzički dar, koji se, između ostalog, ostvario u muzičkim dramama. Na drugom mestu je njegova uverenost da se poezija najčistije, najobilnije i najmoćnije ostvaruje muzikom.

Nastasijević redukuje jezik i svodi ga na jezgro: njegov izraz je, koncizan, gnomski. Zvuk i ritam stiha su na prvom mestu, a ne značenje reči iz kojih se stih tvori. A zvuk i ritam se ostvaruju promenom mesta reči u stihu. Pesma treba samo da nagoveštava: zato kod njega izostaju reči koje objašnjavaju, rasvetljavaju i tumačejer "što više u objašnjenje reči tim razblaženija tajna. Lapi joj opojni miris i ne opija. Vino iz bureta poteklo, voda se natočila". Nastasijevićeva poezija je hermetična (zatvorena), teška za razumevanje. Ona nije takva zato što se pesnik igra sa čitaocima, nego zato što je pesnikov izraz sažet, eliptičan, zagonetan. Takav način pevanja zahteva pažljivo čitanje, traganje za smislom, napor i strpljenje. Nejasnost proizilazi iz arhaične sintakse, čestih promena reda rečI, leksike koja nije u upotrebi ili nije u upotrebi u datom obliku, specifičnih neologizama u obliku polusloženica. Njegov poetski iskaz obiluje oksimoronskim konstrukcijama koje još više zamućuju smisao ili vode u besmisao. Međutim, Nastasijević će na jednom mestu reći da nema "lirske pesme ako bar jednim stihom ne prodre u vansmisao".

Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti III
avatar
bezobradjanka

Ženski
Ribe Peto
Datum rođenja : 11.03.1969
Godina : 48
Lokacija : bg
Raspoloženje : uvek
Datum upisa : 26.07.2010

Nazad na vrh Ići dole

Re: Momčilo Nastasijević

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu