Televizija pre rata bila u Beogradu

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Televizija pre rata bila u Beogradu

Počalji od MustraBecka taj Uto Okt 12, 2010 11:10 pm



Piše Zoran Nikolić
Davne 1948. godine britanski pisac Džorž Orvel predvideo je značajan deo naše sadašnjosti koja je, iz perspektive posleratnog sveta, delovala potpuno apokaliptično. Ostaje da se pitamo kako je Orvel u bestseleru “1984” znao da će naše živote kontrolisati “Veliki brat” iz “teleekrana” koji će obavezno imati svaka porodica u svom domu.
Bilo kako bilo, najvećem broju čitalaca koji nisu imali u rukama Orvelovo delo nije poznato da su današnji odomaćeni termini omiljenih televizijskih „rijalitija“ rođeni u autorovim beleškama neposredno posle Drugog svetskog rata. „Veliki brat“ bio je simbol nepoznatog vladara u totalitarnom društvu koje je Orvel opisao (mnogi će reći da upravo u tom pravcu stremi današnji svet), a ondašnji čitaoci su lakoverno pomislili da je pisac metaforično mislio na vlast u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Danas puštamo da našim niskim nagonima zahvaljujući televiziji vladaju kojekakva „velika braća“, ali ovog puta, ona dolaze sa druge strane planete – sa Zapada.

Kako je sve počelo
U Srbiji, odnosno predratnoj Jugoslaviji, prvi televizijski aparati pojavili su se na Jesenjem sajmu 1938. godine. Da ne bude zabune, taj beogradski Sajam nalazio se na prostoru koji danas zovemo Staro sajmište, a bio je na levoj a ne na desnoj obali Save kao današnji. Potonji događaji i Drugi svetski rat potpuno su unakazili ideju prvorazrednog mesta za elitnu evropsku ekonomsku razmenu, pa je Stari sajam zaslugom nacista pretvoren u koncentracioni logor. Međutim, od 1937. godine, pa do početka rata, ovaj sajam je iznedrio mnoge spektakularne događaje u srpskom glavnom gradu, a samo jedan od njih bila je – televizija.
Pre toga, na Sajmištu je bio održan izuzetno posećen Sajam automobila koji je okupio sve važne izlagače ondašnje Evrope i sveta (uostalom, sve te marke očuvane su i do današnjih dana), pa su se kod nas videli tada prestižni modeli „mercedesa“, „opela“, „renoa“, „škode“, „bjuika“... Odmah zatim usledila je i Vazduhoplovna izložba zbog koje su organizatori morali da ruše i proširuju ulaze u sve paviljone. Iako su vazduhoplovi uglavnom doneseni u delovima, ipak su, sve tako rasklopljeni, bili preglomazni za prilično velike zgrade Sajmišta.
Pa ipak, u novinskim napisima koji su tokom leta te, 1938. godine unosili blagi nemir i nestrpljenje pred buduće posetioce Sajma, isticale su se najave kako će se prvi put na Balkanu, pred našim ljudima, pojaviti svetsko čudo – televizija. Priređivači su na sva zvona udarali priču da će se na „filpsovom“ štandu pojaviti prvi specijalni aparati koji će emitovati šest emisija dnevno. Šta god to značilo.
Koliko nismo imali ni blagu slutnju šta bi ovo tehnološko čudo predstavljalo već u bliskoj budućnosti, najbolje govori izveštaj lista „Vreme“ iz jula iste godine. U njemu novinari tvrde kako će „najveća atrakcija na Sajmu ipak biti jedna crnačka porodica sa Jave koja će prodavati kavu“(!). Tadašnji Beograđani ali i gosti koji su popunjavali čitave železničke kompozicije koje su iz unutrašnjosti pristizale u prestonicu, doživljavali su kao prvorazrednu atrakciju tamnopute ljude sa daleke Jave. Niko od njih nikada nije imao priliku da vidi „pravog“ crnca. Tako je, makar za neko vreme, čudo modernog doba zvano televizija ipak palo u drugi plan...
Pred sam početak Jesenjeg sajma, novinari dalje beleže: „U paviljonu firme „Filips“ već su montirane mašine koje stoje u vezi sa naročitim putujućim kolima u kojima se nalaze aparati za emisiju. Odmah do paviljona nalazi se mali studio za emitovanje televizijskih tačaka. Studio ima samo najpotrebnije stvari: pozadinu od braon tkanine, aparat za primanje koji mnogo liči na aparat za filmsko snimanje i mikrofon. Iz ovog studija prenosiće se emisija za veliki paviljon, gde će publika moći da prati različite zabavne tačke preko naročitih prijemnih aparata.
Program televizone emisije sačinjavaće uglavnom članovi beogradskog radija, ali ovoga puta obučeni u narodnu nošnju, pošto je slikovitost isto tako potrebna kao zvuk. Nije isključeno da će izvesti omiljeno „Veselo veče“...“

Glas i slika u etru
Nervoza je postepeno rasla do 10. septembra 1938. godine kada je emitovana prva emisija. Atmosfera je bila uzavrela, posetioci su čekali da se prvi ekrani uključe, a pored predstavnika „Filipsa“, tu je bio i direktor Sajma gospodin Vasiljević.
Očevici su opisali prve aktere – članicu Beogradskog pozorišta Blaženku Katalinić i njenog kolegu glumca Žarka Cvejića, kao iskusne umetnike koji su bezbroj puta bili pred pozorišnom publikom, ali je ipak bila uočljiva i njihova nervoza jer nisu poznavali medij pred kojim je uprvao trebalo da se predstave. Kako bi emisija što bolje ispala, izveštači su zabeležili i da je „gospođa Katalinić bila čudno našminkana žutom bojom“. Valjda je tako bilo najlakše ondašnjim crno-belim aparatima da dočaraju prirodnu vizuru glumice. Uostalom, novinari dodaju kako je „u studiju carovala žuta svetlost jako potencirajući bore i defekte na svim prisutnim licima.“
Posle pozdravnog govora direktora Sajma, nastupili su glumci a publika je u euforiji aplaudirala, mada ih izvođači nisu čuli.
Javnost predratnog Beograda, ali i cele Srbije i Jugoslavije bila je fascinirana. Televizija je zaista pokazala kako može da bude neverovatno čudo. Pa ipak, nije zgorega da malo pogledamo zvanične komentare i u duhu vremena u kome živimo uočimo koliko su bili iskreni i naivni.
- Šta misliš kad se ova televizija toliko usavrši da treba samo da pritisneš na jedno dugme, pa da vidiš koga god hoćeš, ma gde on bio... – čuo se razgovor dvojice predstavnika „Sedme sile“ odmah potom, na konferenciji za novinare. - Zamisli kad ovo čudo dostigne takav stepen usavršenosti! Zar to neće da prepolovi moći čovekove? I nigde ne možeš da se sakriješ, nikoga da slažeš. Odmah te i čuje i vidi.
Zatim sledi još jedan komentar koji u današnjem vremenu možemo da shvatimo na bezbroj različitih načina. U svojoj iskrenosti, novinar odgovara kolegi: „Da, u budućnosti će ljudima zaista biti teško da lažu i da se sakrivaju. Sva je sreća što možda neće imati ni potrebe za to!“

Snimatelj
Na predratnim fotografijama sa ovog nastupa posebno je interesantna uloga snimatelja. Danas ove ljude doživljavamo kao profesionalce koji su uvek u studiju, a nikada u kadru, ali u ono vreme to su bili stručnjaci krajnje egzotične struke i specijalnog znanja.
Posebno je interesantno što su nosili bele mantile, baš kao danas stručnjaci u vrhunskim laboratorijama jer su se, bože moj, bavili veoma čistim i krajnje pedantnim poslom.

Zabava do ponoći
Uvreženo mišljenje svake naredne generacije je da ume bolje da se zabavlja nego što su to radili njihovi prethodnici. Ali, da li je baš tako? U Beogradu, na Jesenjem sajmu 1938. godine postojao je zabavni park koji je radio do ponoći. Kao iznenađenje bio je pripremljen veliki brod za “šetnju” po Savi i Dunavu. Bio je okićen zastavama i obiljem svetlosne dekoracije. Nekoliko orkestara zabavljalo je publiku, a priređivači Sajma su se pobrinuli i za pasionirane igrače, pa je napravljena i dansing sala sa odličnim džezom.
Tek toliko da se zna kako je i u to vreme umelo da bude ludo, do duboko u noć.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu