Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

FILOZOFIJA

taj Ned Feb 15, 2009 1:44 am
Filozofija bi se mogla definisati kao kritičko razmatranje fundamentalnih ljudskih verovanja kroz sistematsku analizu osnovnih elemenata koncepata kojima se potkrepljuju takva verovanja.

Pojam filozofije

ermin filozofija je nastao od dve grčke reči: glagola "filein" (φίλειν, što znači voleti) i imenice "sofija" (σοφία, što znači mudrost) koje zajedno čine reč filosofija (ili kod nas filozofija) (gr: Φιλοσοφία), koja doslovno ima značenje ljubav prema mudrosti odnosno mudroljublje. Tradicija filozofskog mišljenja duga je više od 2500 godina i predstavlja jednu od najširih oblasti akademskog izučavanja. Uopšteno gledano, filozofija je svaki oblik racionalnog istraživanja koji nastoji da odgonetne i pronađe princip bivstvovanja ili postojanja. U filozofskoj tradiciji možemo pronaći veliki broj različitih pristupa i metoda, počev od sokratovog metoda postavljanja pitanja u obliku dijaloga, pa sve do analitičke filozofije, koja tradicionalne filozofske probleme (kao što su istina ili postojanje apsolutnog) prevazilazi logičkom analizom jezika. U tradicionalnom smislu filozofija se bavi fundamentalnim istraživanjem osnovnih fenomena ljudske egzistencije, kao što su saznanje, umetnost, logika ili etika. Predmet savremenih filozofskih istraživanja mogu biti najrazličitije teme, počev od filozofske logike, pa sve do filozofije seksa ili filozofije sporta. Filozofija u savremenom smislu takođe uključuje i istraživanja osnovnih principa različitih intelektualnih disciplina, a takvi pravci dobijaju ime prema nazivu discipline čijim se proučavanjem bave, kao što su filozofija matematike ili filozofija nauke.
Filozofsko držanje (od Sokrata i Platona, pa do klasične nemačke filozofije) podrazumeva težnju ka otkrivanju natčulnih ili apsolutnih principa egzistencije, pa stoga možemo reći da je filozofija tradicionalno povezana sa pitanjima i problemima otkrovenja ili prosvetljenja u različitim učenjima hrišćanskih teologa i teozofa. Međutim, ono što savremenu filozofiju razlikuje od antičke ili srednjovekovne jeste njeno jasno razlikovanje od nauke i religije. Ovaj preokret donela je naučna revolucija XVII veka, tokom koje su istaknuti pojedinci, zainteresovani za izučavanje prirode i njenih zakona, sebe nazivali "prirodnim filozofima". Razvoj univerziteta, profesionalizacija nauke i osamostaljivanje pojedinih naučnih disciplina doveli su do toga da se filozofija u akademskom smislu ograniči na nešto uži krug problema i pitanja kojima se može baviti.
Ipak, još uvek je relativno rasprostranjeno shvatanje prema kome se filozofija bavi pitanjima koja su van domašaja prirodnih nauka i religije. Tradicionalno određenje filozofije kao mišljenje mišljenja (videti Aristotelovi spisi: Metafizika), mišljenje drugog reda ili meta nivo mišljenja, nalazi se u samim korenima kontinentalne filozofije i još uvek je prilično rasprostranjeno. Međutim, za razliku od religije, koja se zasniva na idejama vere i otkrovenja, filozofija nastoji da u što većem broju slučajeva pruži racionalno objašnjenje svojih stavova.
Takođe postoji uobičajeno, svakodnevno ili laičko shvatanje filozofije, prema kome se ona svodi na „pitanja o smislu života“.
Osnovne filozofske metode su analiza, kritika, interpretacija i spekulacija, iako filozofska istraživanja često obuhvataju dosta širi krug različitih interesovanja.


Poslednji izmenio ka5an dana Ned Feb 15, 2009 3:17 am, izmenjeno ukupno 1 puta

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Periodizacija razvoja filozofije

taj Ned Feb 15, 2009 2:06 am
Antička filozofija


ales iz Mileta – prvi grčki i evropski filozof

Antička filozofija obuhvata filozofska mišljenja i sisteme koji su se razvili na širokom mediteranskom prostoru prožetom antičkom grčkom i rimskom kulturom u periodu od 7. veka stare ere do propasti antičkog sveta početkom 6. veka nove ere.
Kultura antičke Grčke začetnik je i zapadnoveropske kulture. Na tom se geografskom području prvi put u istoriji izdvaja filozofsko-naučni oblik mišljenja iz religiozno-fantastičnoga. Karakteristika stare orijentalne kulture bila je uklopljenost određenog stepena naučnog mišljenja, do kojeg su stari orijentalni narodi dospeli, u religiozno-fantastični oblik mišljenja. Ta uklopljenost egzaktne misli u fantastično-religioznu mistiku karakteristična je i za ličnosti koje se bave naukom u starim kulturama. To su bile zatvorene svešteničke grupe ili proroci koji su se izdvajali iz sveta i ljudskog društva da bi tako osamljeni i udubljeni u same sebe došli do istine. Njihovim sposobnostima pridavana je aureola uzvišenosti, nadzemaljskog i nadljudskog.
Grčka civilizacija oslobodila je naučno mišljenje i emancipovala ga od religije, podredivši ga praktičnim zadacima trgovine, brzom razvoju privrede, ali i političkim zadacima koji su se nametali u vezi s izmenjenom društveno-ekonomskom strukturom. To mišljenje napušta služenje fantastičko-religioznom čoveku, koji sebe još nije izdvojio kao pojedinca u okviru društva, i prelazi u službu konkretnog, egoističnog čoveka pojedinca. Kroz takvog čoveka i u njegovom interesu začela se u Grčkoj era samostalne naučne misli, čime je obeležen početak jedne nove epohe u istoriji čovekova ovladavanja prirodom i društvom. Grčka postaje kolevkom kulturnog kompleksa koji kratko nazivamo "Zapadom", što u to doba predstavlja pomeranje kulturnog i ekonomskog razvitka s Istoka prema Zapadu.
Početak grčke filozofije pada u kraj 7. veka p. n. e. Tome početku prethodile su krupne promene načina života u staroj Grčkoj, promene koje su presudno uticale na duhovni život helenskog čoveka. Već tokom 8. veka, a naročito u 7. i 6. veku p. n. e, staro patrijarhalno rodovsko društvo zapada u sve ozbiljniju krizu. Rodovsko uređenje, zasnovano na principu krvnog srodstva, nije moglo izdržati konkurenciju povećanih imovinskih poseda koji su nastali usled razvoja trgovine i zanatstva te usled zamaha kolonizacije. Ta kolonizacija proširila je životni prostor Helena i dovela ih u dodir s mnogim narodima koji su naseljavali obale Sredozemnog mora. U vezi s kolonizacijom, koja ja zahvatila naročito maloazijsko primorje, Siciliju i južnu Italiju, razvija se brodogradnja, trgovina i zanatstvo. Tako nastaje novi društveni sloj imućnih trgovaca i zanatlija, koji se već uveliko koriste robovskom radnom snagom i koji postepeno dolaze u sve oštriji sukob sa zemljoposedničkom aristokratijom, koja je nastojala da obezbedi nastavak oligarhijske političke prevlasti nasledne aristokratije. Tokom 7. i. 6. veka p. n. e. ovaj su sukob umeli da iskoriste energični i častoljubivi pojedinci, koji su zavladali kao tirani, odnosno samodršci. Oni su često i sami bili aristokratskog porekla, ali su, dokopavši se vlasti, uveli ceo niz mera u korist širokih slojeva stanovništva, kao što su ukidanje dugova, nova raspodela zemlje, uvođenje pravične uprave i unapređenje zanata, trgovine, nauke i umetnosti.
Način života helenskog čoveka, dok je još živeo u plemensko-rodovskim grupama, bio je mitološki. Svet bogova i polubogova, koji je nastanjivao prirodu ovoga čoveka, odgovarao je tadašnjem stepenu kulturnog i društvenog razvitka, ali je kolonizacija uskoro proširila duhovne vidike Helena. Ona ih je dovela u dodir s istočnjačkim civilizacijama i, delujući zajedno s društveno-ekonomskim promenama u grčkim polisima, izazvala postepeno napuštanje mitološkog načina mišljenja. Mitološki svet bogova s Olimpa najlepše je prikazan u Homerovoj Ilijadi[1] i Odiseji[2], gde bogovi ujedno odslikavaju i moć i sjaj plemenskih starešina. Ali već kod Homera bogovi su podvrgnuti kritici, što je jasan znak postepenog oslobađanja starih mitoloških predstava. Homerova slika sveta još uvek je čvrsto na tlu mitologije, ali ipak pokazuje i nejasne elemente racionalnog shvatanja prirode: Homer zna za Nebo i Zemlju i carstvo Hada, a spominje i stihije prirode – vodu, vatru, vazduh i zemlju. Ali Homer još ne postavlja pitanje o poreklu kosmosa: s tim se pitanjem suočava tek Hesiod, pesnik seoskog života iz Beotije, koji je u spevu Teogonija dao genealogiju bogova tako što je grčke mitove organizovao u celinu. Hesiod pokazuje napredak u tome što bogove ne posmatra kao večne, već kao postale. Iako usvaja Homerov mitološki svet, Hesiod mu daje prirodnu osnovu: postanak bogova (teogonija) tumači se istorijski i uzročno, dakle, na jedan racionalan, prirodan način (kosmogonija). Hesiodova slika sveta je svojevrstan spoj teogonije i kosmogonije, jer iako govori o bogovima, Hesiod zapravo pokušava da odgovori na pitanje šta je početak svega što postoji i što se događa u kosmosu.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Jonski filozofi

taj Ned Feb 15, 2009 2:08 am
Prva filozofska učenja u Heladi nastala su u naseobinama na maloazijskoj obali. Naime, jonske kolonije u Maloj Aziji bili su najbogatiji i najnapredniji gradovi u čitavom helenskom svetu. Tu su i kultura i civilizacija dosegle najviši stupanj. Jonjani su bili pažljivi posmatrači prirode i prvi su pokušali rešiti kratkim, maštovitim sintezama teške probleme koje im je priroda nametala. Tako su se u Joniji razvile ne samo filozofija, nego i istorija, od čijih je pisaca najbolji bio Herodot. U vezi s početkom filozofije, međutim, treba napomenuti da se tu ne radi o apsolutnom početku: ono što je predmet filozofije, tj. sadržaj i smisao sveta i života, zaokupljalo je čovekovu pažnju, ništa manje intenzivno, i ranije. Novina je samo u tome što je taj sadržaj ranije bio oblikovan mitski i religiozno, a sada se oblikuje pojmovno i racionalno. Tako je početak filozofije zapravo početak samo u odnosu na oblik, a ne i na sadržaj ljudskog razmišljanja.
Prvi pravi helenski filozofi bili su svi iz Mileta. Jonski filozofi otvorili su novu eru u filozofiji pitanjem o prapočetku svega što postoji, pitanjem o bitku. Tales (Θαλῆς ili Θάλης, 624–547) kaže da je prauzrok voda, Anaksimen (Ἀναξιμένης, sredina 6. veka) smatra da sve stvari nastaju zgušnjavanjem i razređivanjem vazduha, dok je najapstraktniji, pa prema tome i najoriginalniji odgovor dao Anaksimandar (Ἀναξίμανδρος, 610–547), koji prauzrokom svega smatra neodređenu materiju zvanu apeiron (ἄπειρον), iz koje usled suprotnosti toplo-hladno nastaje svet. Karakteristično je za sve njih da na to pitanje odgovaraju i objašnjavaju ga konsekventno materijalistički i u celini izdvojeno i suprotstavljeno religiozno-mitološkom tumačenju sveta. U njihovoj filozofiji postavljen je samo problem bitka. Problemi saznanja i kretanja za njih još uvek nisu filozofski značajni, već predstavljaju činjenice koje se uzimaju kao gotove. Materija je oduhovljena kao i ljudski organizam, dakle o kretanju se ne postavljaju pitanja. Jonski su filozofi poznati i po svom prirodnonaučnom radu. Tako se Talesu pripisuje podela kalendarske godine na 365 dana i predskazivanje pomrčine Sunca 585. godine. Ova tri prva filozofa čine tzv. miletsku školu u okviru presokratske filozofije.

Heraklit ~ „Bogu je svejedno, pojmove dobra i zla izmislili su ljudi“
Po mišljenju Heraklita (Ἡράκλειτος, oko 535–oko 475. st. e.), praelement svega što postoji jeste vatra. Sve na svetu izgara i ponovo se rađa. Heraklit izdvaja i problem kretanja. Različiti stupnjevi vatre u njenom večnom kretanju predstavljaju sve što postoji. Kretanje praelementa vatre je protivrečno, ono je disharmonično, iako je harmonija konačni rezultat tog procesa. Svaki je proces sam po sebi protivrečan te stoga predstavlja pravu prirodu svega, svake harmonije, kako u prirodi tako i u društvu.
Iako Heraklit ne poriče božanstvo, što se vidi iz oko 130 fragmenata njegovog spisa O prirodi (Περὶ φύσεως), ipak izvan vatre, izvan tog materijalnog praelementa za njega ne postoji uzrok kretanja. Ono je imanentno vatri, drugim rečima, prirodi, materiji. Tako se kod Heraklita susreće izraziti primer antičkog panteizma, filozofskog svatanja po kome se bog i priroda poistovećuju.
Sve što se događa, događa se po nuždi. Čitavim svetom vlada zakon koji Heraklit naziva logos (λόγος). Logos je ono što je svemu zajedničko. Naša spoznaja logosa je razumska spoznaja: čulima je nemoguće spoznati logos. Čula dokazuju raznolikost, dok je samo razum u stanju proniknuti u celinu svega, u zajedničko. Heraklit ne negira čulo kao element saznanja, ali smatra da čula mogu biti "zli svedoci ako imaju barbarske duše", što znači da bez razumske spoznaje nema prave spoznaje logosa. Ne valja živeti "kao da svako ima svoju vlastitu pamet", nego treba nastojati ovladati celinom. U nastojanju da kao cilj spoznaje istakne razumevanje logosa, Heraklit prvi pokreće pitanje mogućnosti spoznaje.
„Znati mnoge stvari ne znači biti mudar“

Pitagora
Do sada je odgovor na pitanje o pramateriji ili praelementu svega postojećega bio kvalitativno određen, odnosno uvek se kao praelement uzimala neka određena materija, kao voda, vatra i sl. Pitagora (Πυθαγόρας, 6. vek) unosi jedan nov element u razmišljanje o svetu. I njega, kao i mnoge antičke mislioce, zadivljuje harmonija koja vlada u svetu. On dolazi do zaključka da harmonija proizlazi iz određenih brojevnih odnosa koji vladaju svetom: broj je savršenstvo. Sam Pitagora nije ostavio ništa napisano, ali zato Filolaj (Φιλόλαος, oko 470–390), pripadnik Pitagorine škole, kaže: "Zapravo, sve što se spoznaje ima broj. Nije, naime, moguće bez njega ništa ni zamisliti ni spoznati". U nastojanju da prikažu značaj brojevnih odnosa u svetu, pitagorejci idu sve do mistifikacije broja: određeni odnos brojeva označava pravednost, drugi dušu, um itd. Nastojanje da se brojevni odnos zbog svog savršenstva shvati kao uslov rasporeda stvari u kosmosu te konsekvetno zaključivanje i na etička pitanja čini Pitagoru prvim idealističkim filozofom u okviru antičke filozofske misli. On je insistirao na brojevnom odnosu kao jedinoj pravoj realnosti.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Elejska škola

taj Ned Feb 15, 2009 2:09 am
U južnoitalskom gradu Eleji Ksenofan (Ξενοφάνης, oko 580–oko 470) je postavio osnove jednoj novoj filozofskoj školi. Polazeći od stava da je stvarnost onakva kakva nam se prikazuje, promenljiva, da u onome što vidimo nema ničeg pouzdanog što bi se moglo tretirati kao bitak, došao je do zaključka da bitak u sebi mora biti jedinstven, večan i nepromenljiv. Bitak je materijalan i ograničen, jer neograničeno ne može biti savršeno, ali ne može se spoznati čulima, nego samo razumom. To savršenostvo bitka izrazio je Ksenofan stavom da je Sve – Jedno, ograničeno, nepokretno i oblika kugle. Aristotel nam u Metafizici (A 5, 986b 18) govori da je Ksenofan "posmatrajući celinu svemira, rekao da jedno jeste bog".
Na toj osnovi elejsku filozofiju dalje razrađuje Parmenid (Παρμενίδης, oko 515), njen glavni predstavnik. Uzimajući sve karakteristike bitka koje je dao Ksenofan kao polaznu osnovu, Parmenid sve što je dostupno našim čulima i podvrgnuto promenama proglašava za nebitak. Bitak se može i mora misliti, on je ono što je zajedničko svemu i što nije čulima neposredno dostupno. Čulima je dostupna raznolikost, mišljenju bitak. On jeste materijalan, ali je jedinstven u sebi. Kada bitak ne bi bio jedinstven i postojan u sebi, ne bi se mogao misliti. Čula nas varaju ako na osnovu njih zaključujemo o bitku, jer time prolaznost, promenljivost i ostale osobine nebitka pripisujemo bitku, što je nemoguće. Naime, nisu čula i bitak isto, već mišljenje i bitak. Ono što predstavlja osobine misli, to su istovremeno osobine bitka. U svom učenju Parmenid iznosi slabosti čulne spoznaje, koja dovodi samo do mnenja, a ne do prave istinite spoznaje.
Racionalne dokaze za Parmenidove postavke dao je Zenon iz Eleje (Ζένων, oko 490–oko 430), treći predstavnik te škole. On je poznat po svojim dokazima na nema mnoštva i da nema kretanja. Tako on, na primer, na osnovu stava da je prostor u sebi beskonačno deljiv dokazuje da nema kretanja. Ako je tako, ako je prostor beskonačno deljiv, onda je svako kretanje potpuno nemoguće. Jer u kretanju uvek treba preći jedan deo prostora, a svaki je taj deo u sebi beskonačno deljiv, dakle, predmet se zapravo ne može pomeriti s mesta. Tako, s pojmovnog stanovišta, Ahilej nikada ne može prestići kornjaču jer između njih uvek leži beskonačno deljiv prostor.
Elejsko učenje razlikuje se od Heraklitovog u tumačenju kretanja. Prvo potpuno negira svako kretanje, a drugo ga smatra osnovnim svojstvom svega postojećega. Razlog što elejci tako dosledno negiraju kretanje leži u tome što su potpuno odvojili pojavno, čulno, od racionalnog, spoznajnog. U dokazima da ne postoji mnoštvo Zenon nije mogao racionalni stav – ako dva zrna ne čine šum, kako to da vreća zrnja prouzrokuje šum? – uskladiti s čulnim iskustvom. Time je Zenon otkrio unutrašnju protivrečnost misli, otvorio je uvid u protivrečnost između formalno usklađenog misaonog toka i stvarnog neslaganja stvarnosti s tim formalnim tokom. Zbog toga je Aristotel pripisao Zenonu otkriće dijalektike. Međutim, Zenon – dajući uvid u taj problem – sam nije sagledao njegovu suštinu.
Zajedno s Heraklitom elejci predstavljaju svakako najdublji misaoni napor u razumevanju bitka u ovom periodu grčke filozofske misli, nastojeći svaki na svoj način rešiti problem postojanosti i jedinstvenosti materijalnog bitka te promenljivosti i raznolikosti sveta koji nam je dat u opažanju.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Atomisti

taj Ned Feb 15, 2009 2:17 am


Empedokle (Ἐμπεδοκλῆς, oko 495–435) iz Agrigenta na Siciliji smatra se osnivačem atomizma u istoriji. U stvari, on je prvi zasnovao teoriju o četiri elementa, vatri, vodi, vazduhu i zemlji, iz kojih bi se sve u svetu sastojalo, i u isto je vreme pokušao objasniti kako iz ta osnovna četiri elementa nastaje mnoštvo, sve stvari. Empedokle smatra ljubav i mržnju takođe elementima, ali odvojenim od četiri osnovna. Oni uzrokuju kretanje, koje se sastoji u spajanju i razdvajanju osnovnih elemenata, čime se stvara raznolikost u svetu. Čovek je takođe sastavljen od spomenutih osnovnih elemenata, i to je osnov njegove spoznaje. Naime, po Empedoklu, spoznaje se tako da slično saznaje sličnim, slično privlači slično. Empedokle se dosta razlikuje od Heraklita u tumačenju kretanja. Po njemu, materija mora ostati nepromenljiva i nepokretna jer je pokreću dva spoljna principa. Ipak je on objašnjenje sveta i čoveka u njemu potpuno izvukao iz mitološko-religiozne sfere. Na njega je uticalo snažno nasleđe kako Heraklitova učenja tako i elejaca, pa, u nastojanju da pomiri te dve materijalističke krajnosti, na opisani način pokušava rešiti problem mirovanja i kretanja.
To, kod Empedokla još veoma naivno i slikovito prikazivanje kretanja, Anaksagora (Ἀναξαγόρας, oko 500–428) iz Klazomene u Maloj Aziji razvija u apstraktnije tumačenje. Svet se sastoji iz jednako deljivih i nepromenljivih čestica koje on zove homeomerije (τὰ ὁμοιομερῆ). One su sve nekad bile ssastavljene u jednu masu, u celinu. Tada ih je u pokret stavio svetski um (νοῦς), prvi pokretač. Sve ostalo se dalje razvilo zahvaljujući mehaničkim silama u samoj materiji. Aristotel je Anaksagoru nazvao dualistom jer njegovo učenje sadrži dva osnovna principa u sebi: nepokretnu materiju, sastavljenu iz homeomerija, i duhovni pokretač – um. Međutim, u tome Anaksagora nije dosledan, jer negde kaže da je um sastavljen od najfinije materije i odriče se njegova delovanja pošto je pomoću njega stavio homeomerije u pokret. Anaksagora je pripremio teren atomizmu Leukipa (Λεύκιππος) i Demokrita (Δημόκριτος, oko 470–oko 360).
Leukip i Demokrit kvantitativno određuju atom (τὸ ἄτομον – termin koji potiče od njih, a znači "nedeljiv"). Atomi se razlikuju po obliku, redu i položaju i nalaze se neprekidno u kretanju. Oni su bitak. Međutim, nasuprot elejcima, oni priznaju i postojanje nebitka. Nebitak je ono što nisu atomi i što nema sva njihova svojstva. To je prazan prostor, koji predstavlja samo mogućnost kretanja i menjanja položaja atoma. Usled tog kretanja dolazi do spajanja atoma i tako nastaju razna tela.
„Čovek se treba više brinuti za dušu nego za telo“.
Iako je Leukip izačetnik kvantitativne atomistike, ipak je Demokrit (iz Abdere u Trakiji) najznačajniji predstavnik antičkog materijalizma i atomizma, delom zbog toga što od Leukipovih spisa i nije mnogo ostalo, a delom i zbog toga što je Demokrit bio zaista univerzalan, o čemu svedoči njegova naučna ostavština iz oblasti fizike, matematike, filologije, etike itd.
Prema Demokritu, spomenuta svojstva atoma – oblik, red i položaj – njegova su objektivna svojstva, koja postoje nezavisno od subjekta. Do njih dolazimo samo razumom, razmišljanjem. Kakav je atom po sebi, mi ne možemo saznati čulima, čija je spoznaja varljiva. Međutim, atomi imaju i neka sekundarna svojstva, koja su subjektivna po svojoj prirodi jer se pojavljuju samo u dodiru atoma-objekta sa subjektom. Tako, na primer, svojstva kiselo, gorko, toplo, hladno i sl. jesu subjektivna svojstva i sekundarna u odnosu na primarna, objektivna svojstva. Pojavnu stranu atoma možemo shvatiti čulima zbog sličica (eidole – τὰ εἴδωλα) koje objekt šalje subjektu. Suštinu objektivne stvarnosti možemo shvatiti samo razumom.
Raspored atoma u prostoru podređen je određenim uzročnim vezama. Ovde nema mesta slučajnosti. Uzročne veze nisu uvek dostupne razumskom shvatanju, što ne znači da one objektivno ne postoje. "Nijedna stvar ne biva bez uzroka, nego sve s razlogom i po nuždi" – kaže se u jednom Leukipovom fragmentu. Taj determinizam, koji ne dopušta nikakve slučajnosti, nikakva slobodna i spontana kretanja u prostoru, istovremeno isključuje svako fantastično-religiozno tumačenje prirodnih pojava. Sloboda se sastoji u shvatanju uzročnih veza u kosmosu. Čoveku je sloboda nužna da bi razumno delovao.
Zbog svoje doslednosti u materijalističkom tumačenju sveta, u okviru kojeg su razmatrana pitanja kosmosa, spoznaje i ljudske slobode, Demokrit se smatra osnivačem prvog materijalističkog monističkog sistema u istoriji filozofije.
Atomistima završava u staroj Grčkoj period ispitivanja prirode i filozofsko objašnjavanje najopštijih zakona kosmosa. Karakteristično je za taj period da čovek i njegova društvenost još nisu predmet filozofskog razmatranja, iako se usput tretiraju u okviru opštih političkih stavova samih filozofa. Zbog svoje opšte karakteristike postavljanja kosmosa u centar filozofskog istraživanja ceo se taj period naziva kosmološkim periodom grčke filozofije.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Re: FILOZOFIJA

taj Ned Feb 15, 2009 2:19 am
Antropološki period

U političkom i kulturnom životu Grčke 5. veka st. e. dogodile su se velike društvene promene. Nakon pobede nad Persijancima razvio se u Atini vrlo živ privredni, politički i prosvetni rad. Filozofsko razmišljanje tada napušta problematiku prirode i usredsređuje se na na čoveka (ἄνθρωπος) i celokupnu društvenu problematiku – time počinje antropološki period grčke filozofije. Društvena previranja unuar same demokratske Atine, zatim rat s aristokratskom Spartom, odvodili su interes ljudi od od pitanja kosmosa i njegovih zakona, a u prvi plan stavljali čoveka, njegovu društvenost, sposobnost njegove spoznaje, njegovu opštu vrednost itd.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Sofisti

taj Ned Feb 15, 2009 2:39 am
Razvoj demokratskoga državnog uređenja doveo je na vlast široke narodne slojeve. S promenom političkoga života tesno je povezana i promena na polju obrazovanja, jer u doba demokratije nije više uspeh pojedinca zavisio od njegovog porekla, nego od sposobnosti i znanja. Naravno, u takvo vreme nije više zadovoljavao stari način obrazovanja u kojem se od mladog čoveka zahtevalo da u gimnaziji dobro izvežba svoje telo te da nauči čitati, pisati i računati, a uz to da se pomalo bavi muzikom i čitanjem pesnika. Novo doba tražilo je šire i veće obrazovanje, a želja za njim zahvatila je veliki broj ljudi. Posebno je za tim težila omladina u želji da se s većim znanjem uspešnije bavi državnim poslovima i lakše dođe do ugleda, položaja i slave. A ko je želeo da uspešno nastupa u veću (βουλή), narodnoj skupštini i u sudnicama, morao je naročito biti vešt u lepom, jasnom i uverljivom načinu govora.
Takva situacija izbacila je na površinu sofiste (σοφισταί), putujuće učitelje koji su sebi uzeli u zadatak da govorima, predavanjima i polemikama obrazuju slobodne grčke građane. Biti sofist značilo je, doslovno, biti ljubitelj mudrosti. Najpopularniji sofist bio je Protagora (Πρωταγόρας, oko 481–411. st. e.) iz Abdere u Trakiji. Njegov stav: "Čovek je merilo svih stvari, postojećih da jesu, a nepostojećih da nisu" – izazvao je još u staroj Grčkoj velike polemike. Jedni su smatrali da Protagora misli da je mnenje jedini stupanj u mogućnosti ljudske spoznaje i da je s tim u vezi istinito samo ono što neki pojedinac može spoznati. Istina bi, dakle, bila svedena na to da svaki čovek za sebe određuje šta je istina, a šta nije. Prema tome, istina je krajnje relativna kategorija. Tako tumači Protagoru i Platon, njegov najoštriji kritičar. U jednom od Aristotelovih spisa, međutim, nailazi se na mišljenje da je pod "čovekom" Protagora ipak mislio na čoveka kao generičko biće, a ne individualno, te da kriterij istine, po njemu, i nije tako subjektivan kako se misli. U polemikama je Protagora argumentima i protivargumentima izoštravao misli zadivljujući tom svojom sposobnošću sve prisutne. Sve dok je jedan argument podnosio protivargument, Protagora nije smatrao da je došao do istine. Taj je moment do krajnjih granica izoštrio sofist Gorgija (Γοργίας, oko 480–oko 370) iz Leontina na Siciliji. On je smatrao da se uopšte ništa ne može dokazati. Time je izrazio krajnju skepsu u mogućnost dolaženja do istine. Relativizmu i skepsi u spoznaji odgovara kod svih sofista relativizam i skepticizam u etici: nema opštevažećih etičkih normi, one se razlikuju od naroda do naroda, od vremena do vremena.
Relativizam i skepsa sofista imali su i svoju pozitivnu stranu. Pored uočavanja poteškoća i neverovanja u ljudsku sposobnost spoznaje, oni su podvrgli kritici dogmatističke tendencije u vezi sa spoznajom, koje apsolutiziraju i ovekovečuju postignuti nivo ljudske svesti onemogućavajući postavljanje novih pitanja. Ali skeptik može samo oboriti tendenciju ka apsolutizaciji i dogmatizaciji spoznajnih vrednosti. Njegova je glavna snaga u kritici formalnologičkih apsurda dogmatika.

Sokrat


„Život koji se ne ispituje, nije vredan življenja“

Društvena stvarnost nije pružala oslonac za utvrđivanje sigurnijih i trajnijih stavova u etici. Ona je samo potvrđivala relativizam u spoznaji. Odupreti se krajnjem relativizmu i skepsi mogao je samo onaj koji uporište za svoje sudove nije tražio u trenutno uskomešanoj društvenoj stvarnosti. To je mogao samo onaj koji je, nastojeći izvesti spoznaju iz ćorsokaka skepse, našao načina da mišljenje i njegove forme uzme za izvor stabilnosti u donošenju sudova. Čovek kome je to pošlo za rukom bio je Atinjanin Sokrat (Σωκράτης, 470/469–399).
Sokrat je bio protivnik proučavanja prirode i njenih zakona. Zainteresovan u prvom redu za etičku problematiku, koja je kao "etička" bila ugrožena sofističkim tumačenjem moralnih normi. Sokrat je nastojao da utvrdi pojmovnu vrednost pojedinih moralnih normi, čime je želeo da pobije sofistički relativizam u etici, koji se zasnivao na čulno-pojedinačnom kriteriju. Sokrat smatra da nema istinskog moralnog delovanja a da čovek tačno ne zna šta se podrazumeva pod određenom etičkom normom. Naime, kako postupati pravdeno ako se ne zna šta je pravedno? U svojim dijalozima držanim na javnim okupljanjima po atinskim trgovima Sokrat je išao za tim da se tačno odredi sadržaj svake pojedine etičke norme. Postupak je pritom bio dijalektički, što znači da je u toku razgovora (dijaloga) tako dugo argumentima i protivargumentima obarao pojedine stavove (svoje ili sagovornikove) dok ne bi na kraju iskristalisao potpuno jasnu definiciju određenog pojma. Sokratov kriterij istine bio je smisao pojma, bez obzira na njegovu realizaciju u stvarnosti. Pri tome je važna ispravnost u logičkom (misaonom) postupku pri određivanju sadržaja pojma. Logički postupci indukcije i definicije potiču tako u svojim osnovama od Sokrata. "Spoznaj samoga sebe" – osnovni moto Sokratova učenja – značio je upravo ovo: do kraja kritički odnos prema svim, kako svojim tako i tuđim, sudovima u interesu istine. Jedino tako, smatrao je, mogu se pobiti relativizam i skepsa u koje su filozofiju doveli sofisti.
„Lažne reči nisu samo zlo po sebi, već one inficiraju u dušu zlom“
Sokrat je osuđen na smrt jer je zbog svojih istupanja bio u Atini optužen da kvari omladinu i da ne priznaje bogove koje priznaje država. Prema tadašnjim zakonima Sokrat je ispio otrov i pritom zadržao čvrstinu svog filozofskog duha. Njegove javne diskusije, u kojima je induktivnom metodom "ironije" (εἰρωνεία) iskušavao neproverene etičke stavove u cilju jasnog definisanja pojmova, predstavljale su oštru kritiku sofističkog načina filozofiranja. A sofisti su, objektivno uzevši, bili ideolozi demokratije, koja je tada u Atini predstavljala nastupajuću snagu i upravo proživljavala teškoće uspona.


Platon


najveći predstavnik antičkog idealizma

Najsposobniji Sokratov učenik i najveći njegov poštovalac i ujedno jedan od najvećih antičkih filozofa bio je Platon (Πλάτων, 427–347. st. e.) iz Atine. Po svom poreklu Platon je bio aristokrata; njegov ujak Kritija, takođe Sokratov učenik, nalazio se na čelu vladavine tridesetorice tirana i za njegovo vreme aristokrati su u znak odmazde pobili u Atini oko 1.500 građana. Platonu su tada bile 23 godine. Kasnije, po povratku demokrata na vlast, Platon je bio svedok Sokratovoj smrtnoj osudi. Budući da su se neprekidni sukobi nastavili, kako u obliku unutrašnjih previranja tako i u obliku spoljnih ratova (peloponeski rat), Platon je napustio Atinu i otišao na put u Megaru. Osim Sokrata, na Platonovu filozofiju uticala su učenja Heraklita, Pitagore i elejaca. Posebno je usavršavao matematiku i geometriju. Kako sam kaže na jednom mestu, na putovanje se odlučio da bi upoznao ljude i njihov život, jer ga je zbog društvenih previranja, kojima je neprestano bio svedok, društvena problematika najviše zanimala.
„Iz punijeg teče u prazno“
Platon je svoju filozofiju tumačio u Akademiji (Ἀκαδήμεια), svojoj školi koju je osnovao po povratku u Atinu. U nekoliko navrata pokušao je ostvariti svoju političku filozofiju i u praksi (kod kralja Dionizija Starijeg u Sirakuzi na Siciliji), ali mu to nije pošlo za rukom. Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji.
Iz stava da je svet ideja (ἰδέα ili εἶδος) jedini savršen i istinit svet, Platon zaključuje i da je on jedini stvarni svet, jedina prava realnost. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. Osim ta dva sveta, savršenog idejnog i nesavršenog materijalnog, postoji i i svet senki (npr. odrazi u vodi), koji je još nesavršeniji. To je svet o kome možemo samo nagađati. Nesavršena, čulna spoznaja materijalnog sveta (verovanje – πίστις) i nagađanje (εἰκασία) zajedno čine područje mnenja (δόξα). Po vrednosti spoznaje iza mnenja dolazi razumska (matematska) spoznaja (διάνοια), a tek iza nje prava, umna spoznaja sveta ideja (νόησις). Razumska i umna spoznaja zajedno čine područje znanja (ἐπιστήμη).
„Pravednost je vrlina velikih ljudi“
U skladu s teorijom saznanja Platon i psihološki objašnjava strukturu ljudske duše i obrazlaže mogućnost spoznavanja uopšte. Ljudska duša nije sastavni deo ljudskog tela, već ona po rođenju ulazi u telo, dok je prethodno boravila u carstvu ideja. Budući da biva zarobljena telom, ona zaboravlja sve što je videla u carstvu ideja. Saznajni proces znači, prema tome, proces sećanja duše na svoj boravak u carstvu ideja. Postupak u spoznavanju je dijalektički i svodi se na pronalaženje smisla pojma o kome se govori, na način kako je to činio Sokrat. Sukobi protivrečnih stavova oko pronalaženja smisla pojma izazivaju u duši sećanje na njen boravak u carstvu ideja. Ljudska se duša sastoji iz tri funkcionalna dela: čulnog, razumskog i umnog. Tek umnim delom moguće je otkriti pravi sadržaj ideja. Razumski se deo, doduše, bavi pojmovnom spoznajom, ali još uvek u vezi sa stvarima (matematika), dok čulni deo duše ne doseže do neke spoznaje uopšte, već se zadržava u sferi subjektivnog mnenja.
Platon je svoje učenje izložio u mnogobrojnim dijalozima, ali glavno delo zove se Država (Πολιτεία), koje je pisao u vreme svog zrelog filozofiranja. U njemu su iznete osnove Platonove ontologije, gnoseologije i psihologije, sve kao teorijska osnova njegova učenja o državnom uređenju. Platon nastoji da teorijski zasnuje pravednu državu, a to bi bila ona država u kojoj bi svako imao određeno mesto rada. Ta podela rada, plema Platonu, zasniva se na njegovoj ontologiji i psihologiji. Pravedna država može biti jedino ona koja na neki način realizuje ideju pravednosti, dakle, dobro uređena država mora biti što bliža idejnom carstvu. Iz toga jasno sledi da takvom državom moraju upravljati oni koji su sposobni da steknu znanje o idejama. Nadalje, sledi da dobro uređenom državom moraju rukovoditi filozofi, jer su samo oni sposobni da steknu znanje o svetu ideja te da prema tome i znaju šta je pravedno a šta nije. Filozofima mogu postati samo oni koji poseduju umni deo duše u toj meri osposobljen da održava u harmoniji druga dva dela duše, čulni i razumski, i da njima gospodari. Oni kojima je razvijeniji razumski deo duše, koji prema tome nisu sposobni za filozofsku spoznaju, ali su razumni i hrabri, treba da budu čuvari države. Treći deo stanovnika, kojima u duši prevladavaju strasti, bavio bi se poljoprovredom i zanatima i na njima je da zasnivaju porodice i rađaju decu. Svi ti staleži ne mešaju se između sebe, i cela bi država bila upropaštena kad bi se jedan stalež počeo baviti poslovima drugog staleža.
„Samo mrtvi su videli kraj rata“
Sve to odgovara i Platonovoj idealističkoj teoriji spoznaje, po kojoj za postizanje znanja o idejama nije neophodan podsticaj čulne spoznaje. Jedna vrsta spoznaje s drugom nema veze. Jedino razumska spoznaja, koja se već bavi pojmovima, nužno mora prethoditi filozofskoj, tj. umnoj. Pripreme filozofa za upravljanje državom traju dugo, i nemoguće je da neko pre nego navrši 50 godina života stekne pravo upravljanja državom.
Platon je prvi u istoriji filozofije sistematski obradio idealističko shvatanje sveta. Budući da bitkom smatra svet ideja, koji postoji nezavisno od subjekta, od svesti, to se njegov idealizam naziva objektivnim idealizmom. To shvatanje zasnovano je kod Platona na pretpostavci da objektivno, izvan naše svesti, postoji carstvo ideja, dok je materijalni svet samo njegova gruba kopija. Na toj pretpostavci on sistematski izgrađuje svoju ontologiju, gnoseologiju i političku filozofiju. Platon nije mogao izbeći protivrečnosti u svom filozofskom sistemu. Postavlja se, naime, problem: ako je realnost samo gruba kopija sveta ideja, ali ipak kopija, odakle se u toj realnosti nailazi na zlo, prljavštinu i slične negativne pojave? Postoje li ideje s negativnim sadržajem? Ako postoje, onda carstvo ideja nije savršeno u smislu dominantne ideje Dobra. O tom problemu raspravlja Platon u svom dijalogu Parmenid, ali ne nalazi zadovoljavajući odgovor.
U svojoj političkoj teoriji Platon podržava neku vrstu intelektualne aristokratije. Neki ga smatraju zagovornikom autoritarne države, s obzirom na to kako raspodeljuje rad u državi, na ulogu žene, na obrazovanje dece (o čemu treba da se brine država, jer deca u prvom redu pripadaju zajednici, a ne porodici), s obzirom na to da u pitanju vlasti građani nisu jednaki itd. Međutim, celokupna njegova teorija zasnovana je na otporu vlasti atinskog demosa i pretpostavlja vlast intelektualne, a ne imovinske aristokratije. Kao teorijska osnova služi mu i ovde Sokratovo učenje određenja pojma po njegovom smislu.
Platon nije ostao do kraja dosledan svojim filozofskim koncepcijama. Potkraj života skrenuo je u izvesni misticizam, posvetivši se u najvećoj meri proučavanju Pitagore i astrologije, što ga je u jednom trenutku dovelo do toga da ideje izjednači s brojevima. Platonova je Akademija negovala proučavanje brojevnih odnosa i njihovo značenje u proučavanju prirode. Time je Akademija napustila negovanje filozofskih koncepcija svoga osnivača, što je delom i razlog da u grčkoj filozofiji Platonovo učenje nije imalo direktnih nastavljača.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Sofisti

taj Ned Feb 15, 2009 2:40 am
Aristotel


„Drag mi je Platon, ali mi je istina draža“

Najuniverzalniji filozof staroga veka bio je Aristotel (Ἀριστοτέλης, 384–322. st. e.), rođen u Stagiri na tračkoj Halkidici. Aristotel je mladost proveo u Platonovoj Akademiji studirajući filozofiju. Kasnije odlazi na dvor Filipa II Makedonskog, gde je njegov otac bio lekar. Tamo je podučavao Filipovog sina Aleksandra sve dok Aleksandar nije postao vladar i dok nije pošao u osvajačke ratove. Istorijska situacija podučila je Aristotela da je nemoguće vladare prikloniti filozofiji, urazumiti ih i otkloniti ih od želje za osvajanjima. Sam Aristotel bio je pristalica polisne samouprave i protivnik stvaranja velikih državnih teritorija pod vlašću jednog vladara. On je u tom smislu i podučavao Aleksandra, ali očito bez rezultata. Uočivši nesklad između filozofskog učenja i potrebe praktičnih rešavanja društvenih problema, Aristotel se vraća u Atinu i tamo osniva svoju školu pod imenom Likej (Λύκειον). Ta peripatetička filozofska škola (περίπατοι = šetnje i vrtni tremovi gde se održavala nastava) nadmašila je Platonovu Akademiju. Trinaest godina nakon osnivanja Likeja je umro.
Aristotelov rad je sveobuhvatan. On nije samo originalan filozof, on je sistematičar svega što je Grčka do njega stvorila na filozofsko-teorijskom području. On je istovremeno i empiričar, istraživač, i njegov Likej postaje centar ne samo filozofskih proučavanja već i egzaktnog, naučnog rada.
„Dosada i dokolica su majka filozofije“
Celokupna duhovna delatnost po Aristotelu se deli na praktičnu, teorijsku i poetičku. U skladu s tom podelom on deli i svoju filozofiju. U praktičnu filozofiju spadaju etika, ekonomika i politika. U teorijsku filozofiju spadaju fizika, matematika i metafizika. Ovu poslednju Aristotel zove još i "prva filozofija" (ἡ πρώτη φιλοσοφία), a naziv metafizika (μετὰ τὰ φυσικά = doslovno "ono što je iza fizike") upotrebili su tek kasnije oni koji su sređivali Aristotelove spise. U poetičku filozofiju spada tehničko i umetničko oblikovanje. Ova poslednja oblast predstavlja Aristotelovu estetiku, u kojoj je potpuno obradio samo učenje o pesništvu. Njegovo delo iz te oblasti zove se Poetika (Περὶ ποιητικῆς). Logičke spise pod naslovom Organon (Ὄργανον = doslovno "Oruđe filozofiranja") Aristotel ne ubraja u ovu podelu: naime, on smatra da logika kao nauka treba da prethodi svakoj pravoj duhovnoj delatnosti kao vežba u mišljenju.
„Jedina stabilna država je ona u kojoj su svi jednaki pred zakonom“
Premda Platonov učenik, bio je odlučan ali ne uvek i dosledan kritičar njegova idealizma. Aristotel nastoji dokazati da je Platonov svet ideja neodrživ, i da je stoga Platonova filozofija u sebi protivrečna. Najsadržajniji su ovi momenti kritike teorije ideja: Šta, u stvari, znače ideje za Platona? "Jer one nisu njima (tj. čulnim stvarima) uzroci niti kretanja niti ma kakve promene". I dalje, kako je moguće "da supstancija bude odvojena od onoga čega je ona supstancija". Jer ako nešto čini suštinu stvari, čini se nemogućim da se to što čini njegovu suštinu izdvoji iz tih stvari ~ „Drag mi je Platon, ali mi je istina draža“

Aristotel, nasuprot Platonu, nastoji dokazati da je prva i prava supstancija ili istinsko bivstvo (οὐσία) – pojedinačna stvar. U toj pojedinačnoj stvari realizovana je bit, suština, pomoću materije. Ono opšte, suštinsko, po Platonu idejno, postaje pomoću materije konkretna, realna, pojedinačna stvar. Tako materija dobija svoje određenje upravo preko tog opšteg, suštinskog. To opšte u stvarima Aristotel naziva formom (τὸ εἶδος). Forma i materija (ἡ ὕλη) su dva osnovna principa svake pojedinačne stvari. U oblikovanju stvari ta dva principa nemaju jednaku ulogu. Materija predstavlja pasivni princip, mogućnost, potenciju (δύναμις). Forma je aktivni princip i uzrok (τὸ ὅθεν ἡ κίνησις) oblikovanja materije u konkretnu pojedinačnu stvar, tj. aktualizacije (ἐντελέχεια) potencije. Uzimajući pojedinačnu stvar kao prvu i pravu supstanciju, Aristotel smatra da se proučavanje stvarnosti i njenih zakona ne može započeti od ideja, odnosno pojmova, već baš od same pojedinačne stvari. Tim stavom Aristotel u istoriji otvara put ka egzaktno-empirijskom istraživanju.
Već sam naziv "prva supstancija" (πρώτη οὐσία) ukazuje na to da se Aristotel nije zadržao samo na njenom značenju i da nije završio svoja filozofska razmatranja podvlačenjem pojedinačne stvari kao prve supstancije. On je suviše u sebi apsorbovao čitavu antičku filozofiju da bi bio slobodan od njenog idealističkog uticaja, a dvadesetogodišnje studije kod Platona uslovile su da nije mogao do kraja kritički prevladati idealizam svoga učitelja. Aristotel je logičar i priznaje hijerarhiju logičkih pojmova. Tu hijerarhiju pojmova on uključuje u svoju ontologiju. Naime, dok je pojedinačna stvar prva supstancija, njen rodni pojam ili vrsta biće, po Aristotelu, druga supstancija (δευτέρα οὐσία). Odnos između višeg rodnog pojma i nižeg identičan je s odnosom forme prema materiji, odnosno viši rodni pojam odnosiće se prema nižem kao forma prema materiji. Iz toga sledi da će viši rodni pojam uvek biti aktivan princip u odnosu na niži, koji predstavlja pasivan princip. Sledeći tako hijerarhiju pojmova nailazimo na najviši pojam u toj hijerarhiji – na pojam iznad kojeg više nema višeg rodnog pojma. To je najviši aktivni princip. Budući da iznad njega nema više ničeg u odnosu na šta bi on mogao biti pasivan, on predstavlja čistu aktivnost, čistu formu, koja je sama po sebi nepokretna jer nema šta da je pokreće. Ali kao takva, čista forma je prvi pokretač, prva aktivnost u odnosu na niže pojmove. To je Aristotelov bog, ono što on naziva "prva podležeća tvar u svakom pojedinačnom" (ἡ πρώτη ἑκάστῳ ὑποκειμένη ὕλη). On nije shvaćen kao sveobuhvatna snaga sveta koja se nalazi svuda i u svemu. On je čista aktivnost, čista forma, nepokretna, i kao prvi princip aktivnosti shvaćena kao pojedinačna pojava, a ne kao bitak sveta koji sve prožima.
Kao što je isticanjem konkretne stvari kao prve supstancije Aristotel utro put empirijskom istraživanju, tako je ovim svojim "bogom" dugom antičkom idealizmu otvorio mogućnost logičkog objašnjenja postojanja boga. Tako je u istoriji filozofije začet teizam, iako sam Aristotel nije bio teista.
Aristotelovo popuštanje idealizmu lakše se razume ako se zna da materija u njegovoj ontologiji ne igra samo pasivnu mogućnost u odnosu na aktivnu formu. Kao i Platon, Aristotel određuje materiji negativne osobine, ali ne u smislu zlog principa, tj. izvora svega lošega u prirodi i u čoveku. Materija je za Aristotela ograničavajući princip baš time što je pasivna, ona je ono što se opire formi, ona je sputavajući princip u kretanju. Aristotel se poslužio primerom vajara: on nastoji u kamenu ostvariti neku određenu formu koju kao zamisao ima u svojoj glavi, i ona predstavlja princip delatnosti, kretanja. Međutim, u nastojanju da realizuje tu formu, nailazi na otpor u kamenu te svoju delatnost mora delimično podrediti tom otporu kamena-materije.
Kao što Aristotel nije mogao prevladati dualizam materijalnog i idejnog sveta u svojoj ontologiji, tako to nije mogao ni u teoriji saznanja. Za njega je čulo polazna tačka sve spoznaje. Osećanje kao sposobnost pripada duši. Aristotel smatra da sva živa bića imaju dušu, ali s različitim stupnjevima sposobnosti. Sposobnosti duše jesu: hranjenje, požuda, opažanje, kretanje u mestu i mišljenje. Biljkama, na primer, pripada samo sposobnost hranjenja. Drugim pak živim bićima pripada i požuda i hranjenje, trećima još i opažanje. I tako redom: svaka viša vrsta živih bića poseduje i niže duševne sposobnosti, dok niža bića ne poseduju više duševne sposobnosti. Ljudska duša, koja poseduje i mišljenje kao najviši duševni kvalitet, poseduje i sve ostale vrste duševnih sposobnosti. Polazne osnove spoznaje su sposobnost percipiranja i sećanja, koje poseduju već i neke životinje. Čovek pomoću mišljenja, a na osnovu opažanja i sećanja, stiče iskustvo na osnovu kojega stvara umeća. Umeću već pripada znanje i razumevanje onoga što se iskustvom steklo. Ljudi s velikim iskustvom i s umećem deluju u svakodnevnom životu, dok je nauka, kao nezainteresovana za trenutne potrebe, nastala tamo gde je bilo dokolice. Sve dovde Aristotel je kritičar idealističke gnoseologije isto tako kao što je bio kritičar idealističke ontologije u kritici Platonovih ideja. Tek u svojim razmatranjima o umu, o sposobnosti mišljenja da samo sebe misli, Aristotel čini ustupak idealizmu. Naime, da bi um delovao, on mora biti slobodan od čulnog sveta i potpuno odvojen od njega. Tek takav on može imati mišljenje kao svoj predmet. "Sposobnost opažanja nije, naime, moguća bez tela, a um je od tela odvojen", kaže Aristotel.
U poređenju s Platonovim zanosom kad zastupa svoje pravedno uređenje države, Aristotel se i na području političke filozofije pojavljuje kao trezveniji i više sklon analizi podataka nego ideji dobra ili pravednosti. On ne zastupa neki posebno određeni tip društva ili države, već više naglašava problem upravljanja državom. Ako sposobni i dobri ljudi rukovode državom, ona i kao aristokratska može biti dobra, ali ako njome rukovode loši i nesposobni ljudi, tada ni demokratski oblik vladavine ne predstavlja rešenje.
U etici je Aristotel pristalica tzv. zlatne sredine, što znači da se dobrim obrazovanjem mora kod ljudi postići snažna volja da u svojoj društvenoj delatnosti izbegavaju krajnosti. Tako, na primer, i u upravljanju državom treba vlast dati ljudima koji nisu ni suviše imućni, jer imućni su previše obesni za vlast, skloni razvratu i nebrizi za državu, a niti suviše siromašni, jer su oni brutalni i skloni osvetama.
Aristotel je poslednja snažna i originalna ličnost antičke filozofske misli. Kao sistematizator antičke misle, on budućnosti otvara dva puta: empirijski, na koji će se kasnije osloniti naučna misao, i teistički, kojim će se kasnija srednjovekovna skolastika koristiti u svrhu filozofske interpretacije hrišćanske religije. Međutim, za ovu poslednju Aristotel nije do kraja odgovoran, jer je trebalo u velikoj meri menjati strukturu njegove filozofske misli da bi se njegovo učenje moglo prilagoditi hrišćanskoj teologiji.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Re: FILOZOFIJA

taj Ned Feb 15, 2009 2:45 am
Helenističko-rimski period

Za period helenizma je karakteristično širenje grčke antičke kulture na celo područje makedonskog osvajanja. Kasnije, u vreme rimskih osvajanja, grčka se kultura rasprostire na celo područje rimske države. Činjenica da građanin malog grčkog polisa postaje građanin velike države odražava se na celokupnu kulturu, pa i na filozofiju, kao ovladavanje kosmopolitskog duha. To uslovljava ponovno isticanje antropoloških problema u prvi plan, ali ovaj put s očiglednom nezainteresovanošću za opštu političku problematiku, a s naročitom željom da se u tom velikom svetu, u koji se antički Grk utopio, nađe neko mirno i sigurno mesto za pojedinca. U učenjima dominira problem ideala mudraca. Raspravlja se o tome kakav treba da bude čovek da bi se održao miran i dostojanstven u toj buri rasula jednog i stvaranja novog društva. Filozofija toga vremena traži oslonac u filozofskim školama prošlosti i nije sasvim originalna po svom karakteru.
Filozofske škole helenističkog perioda oslanjaju se na Sokratove škole i na Platonovu Akademiju. Sokratovske škole – kinička (čiji je osnivač bio Antisten, Ἀντισθένης, oko 445–oko 335) i kirenska (koju je osnovao Aristip, Ἀρίστιππος, rođen oko 435) – održale su se kroz čitav period od Sokrata do helenističkog doba u dosta originalnom obliku. Svaka je škola tumačila Sokrata na svoj način, i on je postao osnova filozofiranja nekih filozofa u helenizmu. Tako su Sokratovo shvatanje vrline – koje se može sažeti u tri reči: spoznaj samoga sebe – kinici razvili u pravcu suzdržavanja od zadovoljstava te nisu pridavali značenje telesnim potrebama. Kirenaici su razvili to učenje u sasvim suprotnom pravcu, naglašavajući radost i zadovoljstvo kao životni cilj.
Na kiničku školu nadovezuje se u helenizmu stoičko učenje, dok se na kirensku školu nadovezuje epikureizam. Platonova Akademija postala je nakon Platonove smrti izvor određenog skeptičkog smera (tzv. akademska skepsa). Svi ti pravci bili su sadržajniji i snažniji po kasnijem efektu učenja nego što su bili u periodu kada su začeti, jer su kasnije društvene okolnosti pogodovale tim učenjima.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Stoici

taj Ned Feb 15, 2009 2:50 am
Osnivač škole u Stoi (Στοὰ ποικίλη – "šareni trem", po čemu je ceo filozofski pravac dobio ime) bio je Zenon (Ζένων, 331–264. st. e.) iz Kitija na Kipru, po svom poreklu delom Feničanin. On na specifičan način ističe značenje povratka prirodi i sustezanja od društvene aktivnosti. Ne povratak prirodi zbog uživanja, nego zbog izučavanja prirode, zbog spoznaje njenih zakona, jer priroda je savršenstvo. Prirodom vlada logos (λόγος), i jedino ako spozna taj logos i živi u skladu s njime, čovek može naći željeni mir. Spoznaja prirode i njenih zakona jedini je način da se ovlada strastima. Spoznaja prirodnih zakona oslobađa ljude i religije, koja ljude uznemirava unoseći u njih strah od nepoznatog. I moralni život postiže se proučavanjem prirode. Fizika je stoga osnovna nauka. Usmerenost čoveka na to da istražuje prirodnu nužnost, međutim, zahteva od njega hrabrost, razboritost i umerenost, što stoici ističu kao osnovne vrline. Spoznaja i poštovanje prirodne nužnosti uslov je slobode kako je shvataju stoici.
Celokupna filozofska misao stoika je materijalističko-monistička. S time je u skladu i njihova teorija saznanja: ono što spoznajemo je materijalni svet, jer van njega ništa drugo i ne postoji. Spoznaja počinje od čula i predstava, na osnovu kojih se stvaraju pojmovi. Postavljajući i problem kriterija istine, stoici smatraju da je tačan onaj sud, odnosno pojam o stvarnosti, koji se zasniva na potpuno jasnoj predstavi, na predstavi čija nam jasnoća govori o tome da je potpuno adekvatna predmetu koji se spoznaje. Takva se predstava zove – kataleptička predstava. Razum sam odlučuje koja je predstava toliko jasna da se na njoj mogu zasnovati istiniti pojmovi. Za taj je pak sud odgovoran čovek sam, jer van njega nema nikoga ko bi odlučivao o jasnoću predstave.
Materijalističko-monistička filozofija stoika po svom je društvenom karakteru strogo individualistička. Ona na svoj način izoluje čoveka od njegove društvene stvarnosti, koja mu je postala strana, i pokazuje mu put ka ostvarenju idealnog mira okrećući ga doslednom proučavanju prirode i njenih zakona, i time priznavajući njegovu otuđenost od njegove vlastite društvene suštine. Stoicizam je bio rado prihvaćen u Rimu: hrabrost, postojanost i umerenost su vrline veoma cenjene u antičkom Rimu.

Epikur


Epikur –
koji se "prvi usudio da smrtne oči podigne ka religiji
i prvi joj se suprotstaviti smelo" (Lukrecije, I, 54–55)

Najsnažnija ličnost grčke filozofije u helenističkom periodu bio je Epikur (Ἐπίκυρος, 341–270. st. e.). Ovaj atomist svoje učenje o prirodi zasniva gotovo potpuno na Demokritovom učenju. Od njega preuzima tumačenje da se svet sastoji iz bezgranično malih, nedeljivih čestica koje se kreću po nužnosti (κατ' ἀνάγκην) i, sastavljajući se, čine pojedine stvari. Postoji samo određena razlika u tumačenju kretanja atoma: atomi se u prostoru sudaraju i ponovo odbijaju. U tom kretanju dolazi do sudara iz nepredviđenih unutrašnjih razloga, do prekida kretanja po nužnosti i nepredviđenog skretanja atoma. Ti sudari uslovljavaju slučajnost u sastavljanju atoma, i upravo toj slučajnosti dugujemo raznolikost sveta. To priznavanje objektivno postojeće slučajnosti, naglih skokova u kretanju koji dovode do promene kvalitativnog stanja, izdiže Epikura iznad Demokrita i čini ga gotovo značajnijim predstavnikom grčke atomistike.
U etičkom učenju jače je podvučena crta individualizma kod Epikura nego kod stoičara. Cilj je života postizanje individualnog mira, kao uslova sreće. Čovek se u životu oseća prijatno ili neprijatno. On nastoji izbeći neprijatnost, i to je kriterij sreće: ako uspe da postigne stanje prijatnosti, on će biti srećan. Te su Epikurove postavke kasnije hrišćanski teolozi, a preko njih i dobar deo ostalih mislilaca, grubo izvrnuli, predstavljajući ga u istoriji filozofije kao filozofa telesnih zadovoljstava. Međutim, postizanje prijatnosti je kod Epikura vezano uz razboritost i to dvoje je nemoguće odvojiti. Epikur ističe osećanje prijatnosti utoliko što hoće da naglasi pojedinačnost ljudskog tela kao nosioca kriterija sreće i nesreće, dobrog ili zlog. Samu državu tretira Epikur kao nužno zlo i na taj način ne nalazi u njoj onog koji bi propisao šta je dobro a šta zlo u ljudskom društvu.Epikur se bori protiv praznoverja koje, rađajući strah od nepoznatog, unosi neprijatnost u ljudski život. Razboritost je čoveku potrebna da bi se oslobodio straha od smrti, koju treba shvatiti potpuno u skladu s prirodnom nužnosti. S tim u vezi Epikur negira i učenje o besmrtnosti duše kao obično praznoverje.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Skeptici

taj Ned Feb 15, 2009 2:52 am
Osnivač kasnijeg antičkog skepticizma je Piron (Πύρρων, oko 360–oko 270) iz Elide. I on u skladu s duhom vremena postavlja pitanje individualnog mira. Osnovni stav skeptika jeste: ne donositi sudove ni o čemu jedini je uslov mira. Piron smatra da u sve treba sumnjati. Nema suda za koji bismo mogli biti uvereni da je istinit. Čulna spoznaja je varljiva, a razumska se zasniva na aksiomima koji se ne mogu dokazati. Nema argumenta koji ne bi dopuštao i protivargument. Piron ide tako daleko da i na poznatu Sokratovu uzrečicu – znam da ništa ne znam – primećuje: a kako on može znati da ništa ne zna?
Nešto blaži u svom skepticizmu je Karnead (Καρνεάδης, oko 214–oko 129. st. e.) iz Kirene, koji je studirao u Platonovoj Akademiji. On smatra da se sudovi mogu uzimati samo kao verovatni, ali ne kao istiniti. Ali razliku u stepenu verovatnosti ne možemo utvrditi. Takav stav prema sudovima dovodi do osećanja indiferentnosti, a to je uslov mira i neuzbuđivanja. Od kasnijih skeptika izdvaja se Sekst Empirik (Σέξτος, oko 200. nove ere), lekar iz Aleksandrije, koji je zabeležio Pironovo učenje (sam Piron izlagao ga je samo usmeno).
Spomenuti pravci – stoicizam i epikureizam – predstavljaju u doba krize antičke polisne kulture izvesna pozitivna stremljenja ka tome da se čovek snađe u opštoj društvenoj izgubljenosti. Ne pokušavajući dublje prodreti u bit društvenosti čoveka, oni ga, doduše, izoluju od zajednice u smislu odgovornosti za nju, ali ga ipak usmeravaju ka proučavanju prirode, što čoveku može doneti željeni mir. Od ovih se pravaca razlikuje skepticizam svojom sumnjom u sva racionalna dokazivanja, svojom teorijskom indiferentnošću, koja u stvari znači i praktičnu, etičku indiferentnost kao jedini uslov mira. Uz izvestan pozitivan doprinos filozofiji, koji skepsa uvek u sebi sadrži, a to je dovođenje u pitanje apsolutne važnosti pojedinih istina i time rušenje dogmatizma kao opasnosti za dalji razvoj misli uopšte, skepticizam se suzdržava od donošenja sudova, smatrajući da je to uslov ljudskog mira.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Neoplatonizam

taj Ned Feb 15, 2009 2:53 am
Osim spomenuta tri pravca razvija se u to doba i jedan drugi, čiji je cilj takođe da doprinese rešavanju sukoba u koje je ušao čovek tog razdoblja. Kao izvorna osnova te filozofske misli poslužio je Platon, pa je taj pravac u istoriji filozofije nazvan neoplatonizam. Glavnim se predstavnikom i pravim osnivačem tog pravca smatra Plotin (Πλωτῖνος, 204–270. nove ere) iz Egipta. Učio je filozofiju u Aleksandriji, zatim obišao neke filozofske škole na Istoku i završio kao učitelj u Rimu. Taj pravac ujedno predstavlja i opoziciju prema hrišćanstvu, koje je tada već okupilo široke mase u porobljenim zemljama Rimskog carstva. Filozofija nastoji da zadrži svoj predmet i da boga ostavi religiji, verovanju, dok je hrišćanstvo, u nastojanju da pridobije i obrazovani svet, a ne samo neuku masu, nastojalo da racionalnim obrazloženjem svoje vere podvrgne filozofiju i svako racionalno saznanje hrišćanskoj veri. Taj sukob predstavlja dobrim delom i istoriju hrišćanske misli u srednjem veku. Problem je začet već ovde, na granici dve istorijske epohe.
Po Plotinu, pravi i jedini istiniti svet jeste svet ideja. To je bitak. Materija koja nam se pokazuje kroz pojavnost jeste nebitak. Postoji vrhovno Jedno, koje predstavlja opšti objedinjavajući princip svega. To Jedno ne može se uporediti s hrišćanskim bogom jer je po svom značenju iznad njega. Pojam boga pokušava se shvatiti, Jedno je neshvatljivo, nespoznatljivo u racionalnom smislu. Jedno je u sebi preobilno, ono zbog toga mora da isijava iz sebe. Taj proces isijavanja zove se emanacija (περίλαμψις ili ἔλλαμψις) i predstavlja glavni pojam neoplatonske filozofije. Emanacijom nastaje sav svet. Emanacija se vrši u stupnjevima: najpre se isijavaju um i ideje, dok je poslednji stupanj materija, koja svoju istinu već ima u nebitku, tj. njena su određenja negativna. Jedno objedinjuje sve i sve je celina. Racionalnim putem ne može se postići istovetnost s Jednim, drugim rečima, ne može se spoznati. To je moguće samo putem ekstaze: gubljenjem svesti, u stanju uzbuđenosti duše, postiže se jedinstvo s Jednim. U tome leži i etički smisao neoplatonizma: postizanje željenog mira moguće je samo u ekstazi. I ovde je očigledna opozicija prema hrišćanstvu: postizanje mira, tj. za čoveka stanja savršenstva, pripada ovom svetu i rezultat je aktivnog nastojanja čoveka, a ne pripada onostranosti i zagrobnom životu.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Rimska filozofija

taj Ned Feb 15, 2009 2:57 am

Ciceron, najznačajniji rimski filozof
i tvorac latinske filozofske terminologije

Rimska filozofija, kao uostalom i umetnost i književnost, razvijala se po uglednu na grčku. Rimljani su od filozofije tražili moralnu pouku, uputstvo za postizanje sreće i teorijsku pripremu za javni život. To su im pružale filozofske škole helenističke epohe, koje su se stoga brzo proširile na tlu rimske države. Teorijske filozofske discipline, kakve su ontologija ili gnoseologija, Rimljani nisu unapredili. Njihova filozofija imala je strogo praktično, odnosno etičko obeležje, i to još u većoj meri nego grčka filozofija helenističkog perioda.
Najznačajniji pristalica Epikurova učenja u Rimu bio je Tit Lukrecije Kar (Titus Lucretius Carus, 97–55. st. e.), čiji didaktičko-filozofski spev O prirodi stvari (De rerum natura) predstavlja jedno od najvećih dela rimske filozofije i poezije. U njemu je Lukrecije Demokritovo i Epikurovo atomističko shvatanje sveta izložio izvranrednom poetskom snagom. Kao dosledan materijalista on je poveo borbu protiv religije: bogovi ne postoje, njih je stvorio čovekov strah od prirodnih pojava i strah od smrti. Saznanjem atomske strukture kosmosa i opšte prirodne zakonitosti čovek se može osloboditi tog straha i postići cilj života: sreću nepomućenog duševnog uživanja.
Marko Tulije Ciceron (Marcus Tullius Cicero, 106–43. st. e.) ubraja se među najpoznatije rimske filozofe i pisce. Stekao je visoko filozofsko obrazovanje u školama Helade. Kao advokat i državnik Ciceron je postigao veliki uspeh u Rimskoj republici. I pored obimne javne i državničke delatnosti, on je napisao i veći broj knjiga s političkom i filozofskom tematikom. Ciceron je bio sjajan govornik i nadahnut pisac, ali ne i originalan mislilac. Njegova je zasluga pre svega u tome što je sistematisao i razradio mnoge ideje svojih prethodnika, izložio ih snažnim i otmenim stilom i tako učinio popularnim, te što je izgradio filozofsku terminologiju na latinskom jeziku, koja će biti u upotrebi do duboko u novi vek. Kao eklektičar Ciceron je povezao učenja akademičara, stoičara i skeptika.
Najveću popularnost u rimskom društvu postiglo je stoičko učenje. Svojim zahtevima za povlačenjem u sebe i moralnim samousavršavanjem stoicizam je velikom broju ljudi pružao oslonac u životnoj borbi i utehu za pretrpljene poraze. Osnovna načela stoičke etike odgovarala su i višim i nižim slojevima rimskog društva: prvima su davala čvrstinu da podnose sve uspehe i neuspehe u borbi za prevlast, a drugima moralnu snagu da podnose svoje nevolje s verom u neizbežnost sudbinskog proviđenja. Samo se tako može objasniti na prvi pogled paradoksalna činjenica da su stoičko učenje zastupali i robovi (Epiktet) i carevi (Marko Aurelije).
Za rimske stoičare karakteristično je da gotovo potpuno odustaju od teorijskog proučavanja prirode i saznanja: oni se ograničavaju samo na etičke probleme i pritom se postepeno približavaju shvatanjima koja su bliska hrišćanskom učenju. Prvi veliki stoičar carske epohe bio je Lucije Anej Seneka (Lucius Annaenus Seneca, 3. st. e.–65. n. e.). Kod njega filozofija ima praktičan etički značaj: da vaspitava, organizuje život i pribavlja spokojstvo. Svet je večna dinamička celina, potčinjena opštem kružnom toku kretanja. Ljudska duša je besmrtna. Svim stvarima i pojavama u prirodi upravlja neizmenljiva nužnost ili, u Senekinoj terminologiji, sudbina, odnosno božansko proviđenje. Stoga čovek treba da živi u skladu s tom prirodnom nužnošću i božanskim proviđenjem, jer samo tako može postići sreću. "Živeti srećno isto je što i živeti u skladu s prirodom", kaže Seneka. Pošto je slab i ne može da menja tok događaja, čovek treba mirno ("stoički") da podnosi sve udarce neumitne sudbine. Seneka je propovednik opšteljudske ljubavi i milosrđa i nade u bolji život nakon smrti. Po tome će uticati na formiranje ranog hrišćanskog učenja na Zapadu.
Na rano hrišćanstvo uticao je i drugi veliki rimski stoičar, Epiktet (Επίκτητος, 50–138. n. e.), koji je kao rob iz rodne Trakije bio doveden u Rim. Kasnije je oslobođen, pa je osnovao filozofsku školu, koja je bila nadaleko poznata. Epiktet nije ništa pisao, već je svoja učenja širio samo usmeno, i to jednostavnim narodnim jezikom. Usvojio je Senekina shvatanja, naglašavajući pritom posebno etičko-religijska obeležja. Čovek treba da teži za duhovnom slobodom da bi i na nesreću mogao da gleda kao na sreću. Epiktetova etika, dakle, propoveda pasivan otpor – neprotivljenje zlu.
Treći veliki rimski stoičar bio je car Marko Aurelije (Marcus Aurelius, 121–180. n. e.), koji je napisao u obliku aforizama u 12 knjiga na grčkom jeziku delo pod naslovom Razmišljanja sa samim sobom (Τὰ εἰς ἑαυτόν), u kojem poput Epikteta iznosi misao o pokoravanju sudbini, odricanju od sveta i okretanju ka ličnom usavršavanju.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Hrišćanstvo

taj Ned Feb 15, 2009 3:01 am

Aurelije Avgustin
glavni tvorac filozofije hrišćanske crkve

U vreme kad je hrišćanstvo već bilo priznata religija u državi, mislioci i drugi obrazovani ljudi protivili su se pojmovnom interpretiranju hrišćanskih dogmi sa stanovišta svojih učenja. Zato se i napor hrišćanskih teoretičara počeo orijentisati na to da pronađu način usklađivanja filozofije i hrišćanskog učenja. U suštini, trebalo je da filozofija promeni predmet: umesto da istražuje stvarnost kao takvu, da pronalazi istinu o njoj, trebalo je da se orijentiše na tumačenje verskih istina – dogmi. Filozofija koja ima zadatak da tumači dogme, međutim, prestaje da bude kritička i time gubi jednu od svojih bitnih odlika.
Hrišćanska religija uzima od starih religija učenje o zagrobnom životu, a od judejske religije učenje o bogu kao posredniku koji ljudima donosi spas. Kod Jevreja nailazimo i na pokušaj spajanja, sinteze judaizma i grčke filozofije. Pokušaj dolazi od Filona (Φίλων, rođen oko 20. st. e., umro između 41. i 54. n. e.). Problem se sastojao u tome da se stvori neka posredna veza između boga i sveta, između nepogrešivog duhovnog i materijalnog sveta. Tu ulogu su imali posrednici, međučlanovi, pomoću kojih bi božanska svetlost mogla postati dostupna i materijalnom svetu, odnosno koji bi čoveka iz njegove čuvstvene stvarnosti uzdigli do božanstva. Kod Filona su ti međučlanovi shvaćeni kao anđeli. Značajno je da te anđeoske snage imaju karakter opštih pojmova i uza sve to imaju obeležja ličnosti. Ovo jedinstvo pojmovnog i mitskog vrlo je značajno za razvoj kasnije srednjovekovne filozofije. Filon je, međutim, pokušao i da jednim zajedničkim pojmom objedini sve te ideje i snage i anđele, koji igraju ulogu posrednika, s jednim njoš opštijim pojmom – logosom. Logos je, s jedne strane, božanski um koji miruje u sebi, a s druge strane, um koji je izašao iz boga, njegov prborođeni sin. On nije nenastao, kao bog, a nije ni nastao kao duhovi i ljudi, on je drugi bog. Za razliku od boga, njega se može spoznati. Preko Filona postepeno je racionalna, filozofska terminologija ulazila u hrišćansko učenje.
Međutim, kao što je postojao otpor filozofa da kao svoj predmet prihvate verske istine, tako je postojao i otpor hrišćanskih mislilaca da filozofiju unesu u religiju. Među njima je poznat Tertulijan (Tertulianus, oko 160–oko 220. n. e.) iz Kartagine. On je ogorčeni protivnik filozofije. Njegov osnovni stav glasi: "Verujem, jer je apsurdno" (Credo quia absurdum), čime ističe besmislenost filozofskog tumačenja religioznih dogmi.
Prvi koji su zaista preuzeli na sebe zadatak da povežu filozofiju i religiju bili su tzv. hrišćanski oci, svi iz Aleksandrije. Razdoblje njihove delatnosti poznato je u hrišćanskoj filozofiji kao patristika. Od tada pa nadalje hrišćanstvo je sistematski razvijalo svoju filozofsku misao. U razvitku hrišćanske misli značajno mesto zauzima Aurelije Avgustin (Aurelius Augustinus, 354–430. n. e.). Dobro je poznavao Platonovu filozofiju i neoplatoničare. Od njih prima razlikovanje duhovnog i materijalnog, i to će kao svoju filozofsku koncepciju upotrebiti kasnije u filozofskoj interpretaciji hrišćanske religije. Karakterističan je način na koji filozofiju podređuje religiji: problem vere – to je problem volje. Volja je iznad intelekta, sve je stvoreno božjom voljom. Platonove ideje nisu ništa drugo do božanske misli. Otuda izvodi zaključak da je cela istorija stvorena po božjem planu. To znači da istorija ima svoj početak i svoj kraj, i da je već unapred zamišljena u božjem umu kao gotova celina. Zatim je bog ostvaruje svojom voljom. Takvo se shvatanje istorije kasnije prilično učvrstilo, s manjim ili većim korekcijama, i to ne samo kod hrišćanskih mislilaca. Sam je je Avgustin pisac jedne filozofije istorije pod naslovom O državi Božjoj (De civitate Dei), u kojoj je obuhvaćena istorija svih do tada poznatih naroda. Centralna pažnja posvećena je istoriji judaizma i hrišćanstva, te se kroz tu prizmu posmatra istorija svih ostalih naroda.
S obzirom na snagu volje, bez koje nema prave vere, Avgustin smatra da čovek ne može sam, bez ičije pomoći pripremiti svoj spas nakon smrti. Otuda on zaključuje o nužnosti postojanja crkve kao svetovne organizacije koja ima zadatak da pripremi čovekov spas. I čovek kao pojedinac i država kao celina treba da budu podređeni crkvi. Podređenje čoveka i društva crkvi kod Avgustina zapravo predstavlja konsekvetno ostvarenje teorijskog stava da je razum podređen volji.
Boetije (Boethius, oko 480–524. n. e.), rimski senator, često se naziva poslednjim Rimljaninom, odnosno poslednjim predstavnikom antičkog načina mišljenja. Budući da ga je ostrogotski kralj Teodorik Veliki, koji je tada vladao Italijom, osudio na smrt, katolička crkva proglasila ga je svojim mučenikom, premda je Boetije zapravo bio sasvim indiferentan prema hrišćanstvu. Jedino što je on smatrao vrednim bila je filozofija te je pred smrt napisao dijalog Uteha filozofije (De consolatione philosophiae), gde zaključuje da je filozofija jedino vredna za čoveka i njegov odnos prema životu, iako samo vreme u kome on živi to negira. Boetije kao filozof nije naročito originalan, već stoji pod jakim uticajem Platona i stoičara. Po njemu, u svetu postoji samo jedan princip – princip dobra. Zlo kao takvo ne postoji, ono je samo nedostatak dobra. Svetski se poredak ne može promeniti, jer je on utvrđen božjim planom. Ali dobro, za kojim ljudi teže, nalazi se u ljudima samim, i oni ga ne mogu postići ako ga traže van sebe i bez razuma.
Boetijeva je zasluga pokušaj obnove filozofije u doba kada je ona crkvenim dogmama bila potisnuta u drugi plan. I dok je Boetije 524. godine u tamnici pisao svoju Utehu filozofije čekajući smrtnu osudu, istočnorimski car Justinijan I je 529. godine naredio da se zatvori i poslednja filozofska škola u Atini. Neki istoričari smatraju zato tu godinu konačnim prekidom s antičkom kulturom i datumskim početkom srednjeg veka.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Re: FILOZOFIJA

taj Ned Feb 15, 2009 3:29 am
Srednjovekovna filozofija

Srednjovekovna filozofija je filozofija koja se razvijala u oblastima Sredozemlja, Evrope i Bliskog Istoka tokom srednjevekovnog perioda (približno od V do XV veka). Ovaj pojam obuhvata hrišćansku, islamsku i judejsku filozofiju.
Srednjovekovna filozofija se razvila iz potrebe tumačenja objavljenih verskih dogmi, s jedne strane, i pod uticajem ponovno otkrivene antičke filozofije, s druge.Filozofija se u srednjem veka uglavnom smatrala „sluškinjom teologije“ (lat. ancilla theologiae), a filozofi su mahom bili teolozi i sveštenici. Preovlađujuće teme srednjevekovne filozofije bile su odnos vere i razuma, predodređenja i slobode volje, dometi i ograničenja ljudske spoznaje, problem univerzalija i dokazi postojanja Boga.


Filozofi sede ispod sedam slobodnih umetnosti (12. vek)

Jedan od glavnih problema srednjevekovne filozofije bio je kako zadržati objavljene verske istine, a ipak usvajati i slobodno razvijati filozofsko znanje. Srednjevekovni filozofi većinom nastoje da omoguće racionalno tumačenje vere. Zadatak koji sebi zadaju je da, ostajući verni svojoj religiji, iskoriste što više antičke mudrosti u razvoju teologije.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Predodređenje i sloboda volje

taj Ned Feb 15, 2009 3:32 am
Predodređenje (lat. praedestinatio) je shvatanje po kojem su sva dešavanja unapred predodređena Božjom voljom. Slobodna volja (lat. liberum arbitrium) je stanje u kojem su misli i ponašanje neke osobe određeni sopstvenom voljom, a ne spoljašnjim činiocima. Predodređenost ne mora nužno isključivati slobodnu volju, ono je samo podređuje božjoj milosti.
Predodređenje u hrišćansko-teološkom smislu je božja odluka po kojoj su neki ljudi unapred određeni za spasenje, a drugi osudeđi na večno prokletstvo. Učenje o predestinaciji, tj. o spasenju koje ne zavisi od ljudske slobodne volje nego od božje milosti, razvio je sveti Avgustin u raspravi sa Pelagijem, kao konsekvencu svoga učenja o istočnom grehu. Iako čovek može posedovati „slobodnu volju“ u smislu izbora postupaka, čovek ipak nema pravu slobodu da izbegne greh, jer je greh svojstven svakom postupku koji napravimo. Za Avgustina, čovek je masa greha (massa peccati). Kasnije je u katoličkoj crkvi ovo učenje potisnuo rimski semi-pelagijanizam[3]. Prema tomističkoj tradiciji sloboda volje jeste čovekovo svojstvo kojim je on gospodar svojih dela, a potiče od toga što se čovek odlučuje o alternativama izbora na temelju svoje razumske spoznaje[4].
U islamu, verovanje u predodređenost (kader) podrazumeva da je sveznajući Bog (Alah) odredio sve što će se desiti. On je stvorio stvorenja prema svome praiskonskom znanju i mudrosti. Njemu je sve poznato i to je zapisano u „Levhimahfuzu“. Alah je hteo da stvorenja postoje i on ih je stvorio i ništa se ne dešava niti postoji bez njegove volje i stvaranja.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Problem univerzalija

taj Ned Feb 15, 2009 3:33 am
Problem univerzalija je spor u metafizici oko toga da li univerzalije (opšti pojmovi) realno postoje i kakav je njihov odnos prema pojedinačnim stvarima. Rasprava o univerzalijama je na neki način bila nastavak Aristotelove rasprave sa Platonom.[5] Postojanje univerzalija je bilo središnje pitanje skolastike. Dva glavna stanovišta u ovoj debati su: realističko koje tvrdi da opšti pojmovi realno postoje i nominalističko koje smatra da postoje samo pojedinačne stvari, a da su opšti pojmovi samo imena (nomina). Unutar ovih pravaca postoje ekstremne i umerene varijante:

* ekstremni realizam zastupa platonističko i novoplatonističko gledište da opšte postoji realno, nezavisno od pojedinačnih stvari. Ovo stanovište izjednačuje stupanj opštosti sa stupnjem bića te zaključuje da što je nešto opštije, to je realnije.
* umereni realizam priznaje egzistenciju univerzalija, ali tako da se opšta bit individualno oblikuje u svakoj pojedinačnoj stvari.
* ektremni nominalizam smatra da postoje samo pojedinačne stvari, a da je opšti pojam tek reč kojom povezujemo više pojedinačnih stvari.
* umereni nominalizam (ili konceptualizam) drži da opšte postoji u umu kao pojam, ali ne postoji realno kao samostalno biće.

U sporu oko univerzalija Pjer Abelar je zauzimao umereno stanovište tvrdeći da su unverzalije prvo „pre stvari“ u božjem umu, zatim „u stvarima“ kao jednakost njihovih biti i konačno „posle stvari“ kao pojmovi u ljudskom umu.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Hrišćanska patristika

taj Ned Feb 15, 2009 3:51 am
Patristikom se naziva učenje crkvenih otaca, odnosno uticajnih teologa hrišćanske crkve. Patristika ima karakter dogmatske sinteze dotadašnjeg hrišćanskog predanja, koje uključuje učenje apostola, apologeta i drugih značajnih crkvenih pisaca. Oni koji su pisali na grčkom se nazivaju istočni crkveni oci dok se oni koji su pisali na latinskom nazivaju zapadni crkveni oci. Neki od hrišćanskih crkvenih otaca (poput Origena i svetog Avgustina) se smatraju začetnicima srednjovekovne filozofije.

Vasilije Veliki
Vasilije Veliki (oko 329-379) je bio uticajni teolog i episkop Cezareje u Kapadokiji (Mala Azija). Školovao se u Atini gde je učio filozofiju, gramatiku, retoriku, astrologiju, fiziku i ostale nauke toga vremena, kod čuvenog učitelja Evula. Napisao je Uputstvo mladićima o upotrebi helenske literature, gde objašnjava kako treba prihvatati antičku filozofiju.

Evnomije
Evnomije († 393) je bio hrišćanski teolog i episkop Kizika u Miziji. Zastupao je neoplatonističko učenje o imenima i spoznaji Boga. Evnomije je tvrdio da postoji veza između imena i suštine i da različitost imena odgovara različitosti u suštini predmeta. Prema Evnomiju, imena, odnosno pojmovi, su dati čoveku i Bog ih je usadio u čovekovu dušu. Uporedno sa imenima čulnih stvari, čovek poseduje i imena stvari koje dostiže umom. To su božanska imena. Tako postoji jedno ime koje pripada samo Bogu i ne može se primeniti na tvorevinu, a to je „nerođen“. Bog, kao „nerođen“, „bespočetan, nesložen, neizmenljiv, samo je jedan“. Za Evnomija, jedini istiniti čovekov cilj je spoznaja Boga. Božanska suština je dostupna ljudskom saznanju i Bog od ljudi traži samo jedno, da ga poznaju. Tvrdnju da Boga nije moguće spoznati smatrao je uvodom u bezbožnost. Njegovo učenje je osuđeno kao jeres.

Avgustin (354 - 430) je bio uticajni hrišćanski filozof i episkop Hipona u Severnoj Africi. Njegova filozofija je bila pod uticajem Platona i novoplatonizma. Bog je uzrok i svrha svega, predobar i svemoguć. Sve dobro potiče od njega, zlo je samo nedostatak dobra. Čovek ima slobodnu volju koju mu je dao Bog da bi mogao dobro činiti i pošteno živeti. Iako Bog unapred zna za buduće događaje (vidi predodređenje), čovek je odgovoran za svoje delanje jer ga čini slobodnom voljom. Istorija je neprestana borba dobra i zla, a cilj istorije je božija država, u čijem ostvarenju Crkva ima vodeću ulogu. Avgustin zastupa linearno poimanje vremena, za razliku od Grka koji su smatrali da se svet obnavlja u ciklusima sličnim smeni godišnjih doba. U epistemologiji tvrdi da je jedino vera pravi put do spoznaje. Izlaz iz sumnje nalazi u izrazu: „sumnjam, dakle jesam“, koja mu pruža samoizvesnost.
Ko može sumnjati da živi, da se seća, da uviđa, hoće, misli, da zna i sudi? Pa i onda kada neko sumnja on živi; kada sumnja, seća se onoga u šta sumnja; kada sumnja, uviđa da sumnja; kada sumnja, želi da bude siguran; kada sumnja, misli; kada sumnja, zna da nešto ne zna; kada sumnja, prosuđuje da se s nečim ne treba olako složiti. U šta god drugo neko sumnjao, ne sme sumnjati u sve ovo. Jer kad svega toga ne bi bilo, ne bi moglo biti ni sumnje.
Prema Avgustinu, prvobitni greh zatomljuje Božju milost u čovečjoj duši. Bez obzira koliko se neko trudio, njegova vrlina ga nikada neće učiniti dostojnim beskrajne svetosti Božje. Samo Božjim suverenim izborom da milost proširi na nas, spasenje je moguće.

Pelagije
Pelagije (354 - 420/440) je bio asketa iz 5. veka koji je učio da čovek ima moć da čini dobro i da radi na svom spasenju, te da sopstvenim naporima može steći moralno savršenstvo. Poricao je da prvobitni greh Adama i Eve zatomljuje potonje generacije. Adamov greh itiče samo kao „loš primer“ pokolenjima, ali njegov postupak nema drugih posledica po ljudsku prirodu. Čovečanstvo ima punu moć, i punu odgovornost, za sopstveno spasenje i za sopstvene grehe. Rasprava Pelagija i svetog Avgustina je značajno uticala na kasnija shvatanja Božje milosti u hrišćanstvu. Njegovo učenje o slobodnoj volji, poznato kao pelagijanizam, je osuđeno na Koncilu u Kartagi 417. na Avgustinov zahtev.

Boetije
Boetije (480 - 524/525) je bio rimski hrišćanski filozof s početka 6. veka, koji predstavlja sponu između starogrčke i srednjovekovne filozofije. Nadimak „poslednji Rimljanin“ je dobio zbog izuzetne privrženosti antici. Sebi je zadao zadatak da Zapadu prevede i predstavi sva Platonova i Aristotelova dela. Međutim, dospevši u nemilost vladara, to nije uspeo da svrši. U zatvoru je napisao svoje najpoznatije delo „Uteha filozofije“.
Ako je sreća najveće dobro bića, koje živi po razumu, i ako ono, što se na bilo koji način može oduzeti, nije najveće dobro, jer se pred njim ističe ono, što se ne može ugrabiti, očito je da nestalnost udesa ne može potpomagati sticanje sreće. Pritom onaj, kojeg vuče ta nepostojana sreća, ili zna da je ona nepromenljiva, ili ne zna. Ako ne zna, kako li može biti sretan udes zasnovan na zaslepljenosti neznanja? Ako pak zna, nužno je da se boji, da ne bi izgubio ono, za što ne sumnja da se može izgubiti, pa mu zato neprekidan strah ne dopušta, da bude sretan. Ili pak, ako to izgubi, drži da ne mora za to mariti? I po tome je ono dobro, čiji se gubitak može ravnodušno podnositi, doista vrlo neznatno.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Re: FILOZOFIJA

taj Ned Feb 15, 2009 4:16 am
Vizantijska teologija

Vizantijski car Justinijan I tokom svoje vladavine ukida sve nehrišćanske (antičke) filozofske škole u Atini. Čuvenu Platonovu Akademiju je zatvorio 529. godine, što se često uzima kao kraj antike. Nakon zatvaranja Akademije, neoplatonizam je u Vizantiji nastavio da se razvija u okviru hrišćanske filozofije.
Preostali članovi Akademije potražili su utočište u Sasanidskom carstvu kod kralja Hozroja I, prenoseći dragocene spise u njegovu prestonicu Ktesifon. Akademija u egzilu, kao važna neoplatonistička škola, je nastavila da postoji najmanje do 10. veka, doprinoseći očuvanju grčke mudrosti u okviru islamske filozofije.

Pseudo-Dionisije
U 6. veku su se u Atini pojavili spisi nepoznatog autora, koji je ostao upamćen kao Pseudo-Dionisije Areopagit. Spisi jezikom grčke filozofije, polazeći od neoplatonističkih ideja, govore o imenima božijim i o nebeskoj i crkvenoj hijerarhiji. Spisi pseudo-Dionisija Aeropagite su izvršili ogroman uticaj na razvoj vizantijske teološke misli u narednih nekoliko vekova. U 9. veku (827. n. e.) ih je na latinski preveo irski sveštenik i filozof, Jovan Skot Eriugena.

Maksim Ispovednik
Maksim Ispovednik (581—662) je bio hrišćanski monah i vizantijski teolog, koji je za života osuđen kao jeretik, a nakon smrti proglašen za sveca. Sveti Maksim je tvorac širokog teološkog sistema kojim je sintezovao hrišćansku misao od Origena do Pseudo-Dionisija Areopagita, pod čijim je snažnim uticajem bio. Maksim je izučavao i helensku neoplatonističku filozofiju, uključujući mislioce poput Plotina i Prokla. On je hrišćanstvu prilagodio Platonovo učenje da je čovečanstvo stvoreno po slici Boga i da je svrha spasenja da ponovo uspostavi čovekovu zajednicu sa Bogom. Bog se, usled svoje bezmerne ljubavi prema čoveku, ovaploćuje, postaje čovek, dok se čovek iz ljubavi prema Bogu obožuje. Stanje oboženja Maksim opisuje kao „večnokretno mirovanje“ ili „mirujuću večnokretnost“ (grč. αεικινητος στασις) sjedinjujući dva naizgled suprotna termina — mirovanje (stasis) i pokret (kinesis)[10]. Kretanje prirode je kretanje prema Bogu, koje započinje stvaranjem. Mirovanje u Bogu, koje se ispunjuje oboženjem, je eshatološki cilj zbog koga je čovek uveden u postojanje. Mirujuća večnokretnost označava činjenicu da je Bog „beskonačni okean“, i učestvovanje čoveka u toj beskonačnosti povlači sa sobom neku vrstu pokreta, odnosno večnog rasta.
Bog je jedan, bespočetan, nedosežan; u sebi sadrži sve mogućnosti bića, a istovremeno isključuje svaku pomisao o gde i kako. Nepristupan je i nije ni u jednom bivstvujućem u prirodnim pojavama spoznatljiv.

Isak Sirin
Isak Sirin (oko 620—700) bio je hrišćanski asketa, teolog i mistik, arapskog porekla. Ostavivši episkopstvo, povukao se u usamljeništvo na planinu Matut (jugozapadni Iran), gde se posvetio sozercavanju i ekstazi. Njegova teologija sadrži neoplatonske ideje koje je verovatno stekao iz studija Dionisija Areopagita. Bog kao ljubav je centralna ideja njegove teologije. Božja ljubav je glavni razlog stvaranja sveta i pokretačka sila svega.Stanje odvojenosti od Božje ljubavi je neprirodno i Bog neće dopustiti otpalima da večno ostanu u tom stanju. Maksim je smatrao da će Bog, usled svoje neograničene ljubavi, stvorenjima doneti sveopšte spasenje.On će spasiti i one koji su pali (uključujući i demone), ali ne protiv njihove volje, već njihovim sazrevanjem. Da bi se čovek približio Bogom, mora se prvo udaljiti od sveta. Za Maksima je svet opšti pojam koji obuhvata sve pojedinačne strasti.
Bez udaljavanja od sveta niko ne može da se približi Bogu. Udaljavanje ja ne nazivam preseljenje telom, već odstranjenje od svetskih dela. Vrlina udaljavanja od sveta se sastoji u tome da se um ne bavi svetom.

Jovan Damaskin
Jovan Damaskin (oko 676—749) je bio svestrano obrazovan sirijski monah, poreklom iz Damaska, koji se bavio teologijom, pravom, filozofijom i muzikom. Njegovo najznačajnije delo je Izvor saznanja (Πηγὴ γνώσεως), koje započinje „Filozofskim poglavljima“ u kojima kaže da: „Nema ničeg dragocenijeg od znanja“ koje je svetlost i uz pomoć koga prestajemo da budemo „beslovesne životinje“, a koje se stiče učenjem i radom.[15] Zatim iznosi niz odredaba filosofije, između ostalog:

* „Filosofija je saznanje bića, onakvog kakvo ono jeste, odnosno poznavanje prirode bića.“
* „Filosofija je poznanje božanskih i čovečanskih stvari, odnosno onoga što je vidljivo, i onoga što je nevidljivo.“
* „Filosofija je, takođe promišljanje o smrti, o dobrovoljnoj i fizičkoj smrti.“
* „Filosofija je takođe upodobljenje Bogu, koliko je to moguće čoveku, a upodobljujemo se Bogu po mudrosti, to jest po istinskom znanju dobra i po pravednosti i po svetosti.“
* „Filosofija je umetnost svih umetnosti i nauka svih nauka, jer filosofija je početak svake umetnosti (veštine), jer pomoću nje je nađena svaka umetnost i svaka nauka.“
* „Filosofija je ljubav prema mudrosti, a istinska mudrost je Bog, dakle ljubav prema Bogu i jeste istinska filosofija.“

Naposletku, Jovan Damaskin obrazlaže da je "organ" filosofije dijalektika, koja podrazumeva poznavanje "slovesnosti" odnosno logičke strukture mišljenja.On dijalektiku posmatra kao sluškinju teologije koja služi da bi zasnovala dogmu (istinu) i da bi obarala jeresi (zablude). U ovom sistematičnom delu je skupljena celokupna dotadašnja patristička tradicija, te ga neki porede s kasnijom Sumom teologije Tome Akvinskog.

Simeon Novi Bogoslov
Simeon Novi Bogoslov (oko 949–1022) je bio vizantijski monah i mistički pisac. Njegova mistička teologija predstavlja posebnu fazu u razviju grčke duhovnosti koja je započela još krajem 2. veka. Njena središnja tema jeste uverenje da, primenjujući uobičajene metode umne molitve, čovek može doživeti kontemplativnu „viziju svetlosti“, što je simbolični naziv za prosvetljenje koje mistik spoznaje prilikom susreta s božanskim. Simeon je naglašavao da takvo iskustvo mogu postići svi koji se dubinski posvete molitvenom životu te da je temeljno za tumačenje Svetog pisma. Godine 1009. morao se povući s ovog položaja u Hrizopolj blizu Carigrada zbog previše strogog upravljanja manastirom i zbog sukoba s carigradskim patrijarhom oko metoda duhovnosti. Pisao je pisao katiheze, teološke i etičke propovedi, pisma, Himne o ljubavi božjoj (u kojima opisuje svoja duhovna iskustva) i stoslove tj. nizove od po stotinu aforizama.
"Bog je svet, i saopštava od svoje svetlosti onima sa kojima se sjedinjuje po meri njihovog očišćenja."

Grigorije Palama
Grigorije Palama (1296—1359) je bio poslednji veliki srednjevekovni vizantijski teolog. On u pravoslavnoj teologiji razrađuje učenje o oboženju i božanskim energijama. Sporeći sa latinskim teologom Varlaamom, koji je oboženje svodio na podražavanje Boga, Palama navodi da je oboženje stvarno učestvovanje, lično opštenje sa Bogom. On smatra tavorsku svetlost isijavanjem božanstva i time potvrđuje mogućnost oboženja, suprostavivši se metafizičkim shvatanjima o nemogućnosti učešća u božanskoj suštini.Palama razlikuje teološke pojmove hipostaza i energija, kojima odgovaraju različiti načini sjedinjenja. Jedinstvo po hipostazi, svojstveno je Isusu Hristu; jedinstvo po energijama ili blagodat, pristupačno je čoveku. Na carigradskim saborima 1347. i 1351. godine, kojima predsedava car Jovan VI Kantakuzin, raspravlja se o pravovernosti Palamine doktrine. Nakon poduže rasprave, sabor zaključuje da u Bogu postoji razlikovanje između suštine i energije i da je božanska energija nestvorena, potvrđujući pravovernost palamovske doktrine. Ipak, i posle sabora se nastavljaju kritike, kako od pravoslavnih tako i katoličkih teologa.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
avatar
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 57
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/forum.htm

Re: FILOZOFIJA

taj Ned Feb 15, 2009 4:27 am
Latinska sholastika

U srednjem veku, na zapadu Evrope malo ko je znao grčki. To je ograničavalo upoznavanje sa antičkom filozofijom. Platonovi spisi su već bili poznati preko hrišćanskog neoplatonizma, ali Aristotelovi tekstovi su na Zapad stigli tek preko Arapa. Kada su prevedeni na latinski uticali su na hrišćansku sholastiku. Sholastika je filozofski pokret svojstven naročito srednjovekovnim školama i univerzitetima od 12. do ranog 16. veka, karakterističan kako po metodu tako i po sadržaju. Po metodu, izrazitim naglašavanjem sistematizovanja znanja i strogom upotrebom logike; po sadržaju, stalnim nastojanjem da se filozofsko racionalno rasuđivaše primeni ne samo na filozofiju i nauku, već i na osnovna hrišćanska uverenja koja se ne temelje na razumu, nego na otkrivenju Svetog pisma.

Jovan Skot Eriugena
(810 - 877) je bio irski predstavnik hrišćanskog neoplatonizma, filozof i pesnik. Smatra se prvim velikim srednjovekovne sholastike. Jovan Eriugena svoje filozofsko učenje temelji na mističko-neoplatonskim spisima Pseudo-Dionisija Areopagite, koje je sa grčkog preveo na latinski. Filozofija mu se odlikuje noeplatonističkim shvatanjem Jednog i stepenovanjem prirode. U raspravi oko problema univerzalija zastupao je realističko gledište. Jedan je od retkih hrišćanskih filozofa koji filozofiju nije podredio teologiji. Smatra da ako bi došlo do razmimoilaženja vere i crkvenih dogmi, neophodno je izvršiti istraživanja zasnovana na razumu.
"Pravi autoritet ne sprečava pravi razum, niti pravi razum pravi autoritet. Oboje potiču iz istog izvora, tj. božanskog znanja ... Slab je svaki autoritet koji nije potvrđen istinskim razumom, a istinskom razumu nije neophodno da bude potvrđen bilo kakvim autoritetom."

Anselmo Kanterberijski
(1033 — 1109) je bio italijanski filozof, teolog i nadbiskup od Kanterberija od 1093. do 1109. Smatra se jednim od osnivača sholastike, a čuven je i po ontološkom argumentu o postojanju boga. Anselmo se otvoreno suprostavljao krstaškim ratovima. Na velikom koncilu u Bariju branio je doktrinu o svetom duhu, po čemu se katolička crkva razlikovala od pravoslavne. Ostao je čuven po izreci Credo ut intelligam („verujem, da bih spoznao“), koja izražava metodološki princip mišljenja u srednjem veku.

Pjer Abelar
(1079—1142) je bio francuski teolog i filozof, koji je predavao u Parizu, sve do odlaska u manastir nakon tragične ljubavne afere. Bio je pobornik racionalizma i jedan od osnivača sholastičke teologije. U spisu pod nazivom Da i Ne (Sic et Non), sledeći geslo „Sumnjajući počinjemo da preispitujemo, a preispitujući otkrivamo istinu“, pružio je odgovor na 158 ključnih pitanja hrišćanske teologije. Abelarovo sledeće delo Teologija o doktrini svetog Trojstva, spaljeno je kao delo jeretika. U raspravi oko univerzalija, zastupao je poziciju da opšte postoji u umu kao pojam. Inspirisan svojim učiteljem nominalistom Roscelinom, Pjer je smatrao da samo individue mogu biti opisane kao stvar (’res’), i da jezik preedstavlja apstrakciju od ovih stvari. ’Vox’ ili ’nomen’ jezika ne može prestavljati stvar, već samo koncept, pošto svojstva koje indiviue međusobno dele nisu stvari po sebi nego rezultati mentalnog delovanja. Opšte nije ni prazan zvuk, ni stvar, već pojam koji mnoštvo pojedinačnog povezuje i organizuje u jedinstvo, ali koji postoji samo ako ga um shvata. Razumevnje stvari, koje je neophodno da bi reč imala smisao, jeste deo istinitog razumevanja stvari u umu Božjem.

Hildegarda Bingenska
(1098 - 1179) je bila nemačka časna sestra, mistik, kompozitor i filozof. Od svoje rane mladosti, Hildegarda je tvrdila da ima religiozne vizije. Svoje vizije je sakupila u tri knjige: prva i najznačajnija Scivias (Znati put) završenu 1151, Liber vitae meritorum (Knjiga životnih zasluga) i De operatione Dei (O Božjim delanjima).

German Dalmatinski
je bio srednjevekovni slovenski filozof, naučnik, astronom, astrolog, prevodilac i važan posrednik između evropske i arapske nauke i filozofije 12. veka.U svom delu De essentiis (O bitima), iznosi vlastiti sistem filozofije prirode spajajući zapadnoevropsku tradiciju platonizma i arapsku tradiciju Aristotelove prirodne filozofije.Radio je na prvom evropskom prevodu Kurana na latinski jezik.

Albert Veliki
(1193/1206 - 1280) je bio diominikanski fratar i nemački filozof koji je postao poznat po svom opsežnom znanju i zalaganju za miroljubivu koegzistenciju nauke i religije. Bio je prvi srednjovekovni intelektualac, koji je primenio Aristotelovu filozofiju na hrišćansko učenje svoga vremena. Filozofiju je temeljio na prirodnoj svetlosti uma, koja dolazi od Boga. Smatra da um može doći do mnogih istina, ali da su neke od Boga objavljene istine razumski neshvatljive, kao npr istina o trojstvu. Albert između filozofije i teologije ne vidi sukob, jer su obe date od Boga. Po pitanju univerzalija, smatra da opšte u božjem umu postoji pre stvari. Opšte je od Boga i daje bit stvarima. Kasnije opšte postoji i u pojedinačnim stvarima, pa tako ljudski um spozanaje univerzalije, ali nakon stvaranja stvari. Spoznaju je tumačio kao otkrivanje opšteg u stvarima. Pošto je opšte od Boga Albert smatra da spoznajom na taj način dolazimo do Boga. Toma Akvinski je bio njegov najslavniji učenik.

Toma Akvinski
(oko 1225 - 1274) je bio italijanski dominikanski filozof i teolog, poznat kao Doctor Angelicus, Doctor Universalis. Za Akvinskog, teologija kao nauka o nužnom biću boga nadređena je filozofiji kao nauci o konačnom biću stvorenih stvari. Toma Akvinski smatra Aristotela vrhuncem znanja u svim pitanjima spoznaje prirode (naziva ga jednostavno Filozof), a izvan njega ostaju samo pitanja o natprirodnim stvarima. Toma želi prilagoditi njegovu filozofiju kako bi ona bila primerena za objašnjenja istina objave i dogmi crkve. Izgradio je strog logički sistem primeren hrišćanskom tumačenju sveta, koji predstavlja vrhunac skolastike. On obnavlja jedinstvo uma i vere, znanja i objave, tvrdeći da istina ne može protivrečiti istini, istina uma ne može protivrečiti istini vere. Isprva je njegovo učenje nailazilo na optužbe, no kasnije su sve povučene - dominikanci ga prvo prihvataju za svog učitelja, a kasnije postaje i priznati učitelj Katoličke crkve.
"Ljudski zakon ima utoliko svojstvo zakona ukoliko je u skladu sa zdravim razumum. Kad je, naprotiv, jedan zakon u suprotnosti za zdravim razumum, naziva se nepravednim zakonom; u takvom slučaju prestaje biti zakonom i više postaje činom nasilja".

Vilijam Okamski
(oko 1285 -1347) je bio engleski filozof i franjevački fratar. On poriče sholastički odnos vere i uma, odnosno filozofije i teologije. Za njega, nauka i vera su heterogeni; naučno istraživanje se mora usmeriti ka zbilji a iskustvo prihvatiti kao izvor svake spoznaje. Zahteva slobodu filozofskog istraživanja, kao i religioznog uverenja i života. Smatra da se teologija treba oslanjati samo na veru, a ne na dokaze uma. Viljem Okamski je bio pionir nominalizma. Branio je pozicije da postoji samo pojedinačno, a ne nad-individualne univerzalije ili forme i da su univerzalije samo produkt abstrakcije ljudskog mozga i da zapravo ne postoje samo po sebi. Dao je značajan doprinos logici svojim principom poznatim kao Okamova oštrica. Okamova oštrica znači da za objašnjenje nekog fenomena treba pretpostaviti što je moguće manje pretpostavki, eliminišući, tj. odsecajući kao oštricom sve suvišne pretpostavke, koje ne doprinose predviđanjima teorije. Kada više različitih teorija ima jednaku mogućnost predviđanja, princip preporučuje da se uvede što je moguće manje pretpostavki i da se postulira sa što je moguće manje hipotetičkih entiteta. U politici je značajno doprineo razvoju zapadnih ustavnih ideja, posebno onih o ograničenoj odgovornoj vlasti.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
Sponsored content

Re: FILOZOFIJA

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Similar topics
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu