Baš lična istorija beogradskih kafana

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Baš lična istorija beogradskih kafana

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 05, 2010 11:14 am

Autor:
Ivan Mrđen


„Dva lađara“
Prošao sam pre neko veče pored “Prešernove kleti” u Dečanskoj ulici i kroz ogromna stakla izloga ugledao srceparajuću prazninu. Beli zidovi, nema nameštaja, nema šanka, nema ničega... Nisam imao volje da istražujem da li je to propao još jedan pokušaj da se vrati stara slava kafane u kojoj su nastajale i nestajale generacije novinara iz “Borbine” kuće ili je u pitanju nekakvo renoviranje, tim pre što sam se jednom već opekao kad je isti gazda renovirao “Srpsku kafanu” u Svetogorskoj, a ja sam javno prognozirao da će je pretvoriti u kockarnicu (kao što je već učinjeno sa nekim drugim kafanama, od “Triglava” do “Zore”). To se (kad je reč o “Srpskoj kafani”), srećom, nije dogodilo, ali te večeri sam još jednom prošao stazom svog života i zabadao kočiće sećanja na mestima na kojima su bile beogradske kafane, koje su nešto značile u mom životu. Uglavnom “bile”, jer su neke porušene, na mestu drugih su banke, kladionice, kancelarije, pekare, a neke su pretvorene u “ugostiteljske objekte” koji sa mojim poimanjem ugostiteljstva nemaju nikakve veze. Pošto me je moj prijatelj Marko Stjepanović zamolio da obnovim pisanje svog bloga za “Blic” (ipak sam ja autor najčitanijeg priloga u prošlom ciklusu, “Kako je Taša zaradila 300.000 dinara”), pomislio sam da bi možda bilo zanimljivo da tu svoju baš ličnu istoriju ostavim i u nekoj sigurnijoj formi, osim beskrajnih kafanskih prepričavanja u stilu “sećaš li se one kafane, kako je ono beše ime”. Verujem da će i oni koji budu čitali ove tekstove osetiti potrebu da iznesu neku svoju “istoriju bolesti”, pa da se, osim što ćemo se isplakati jedni drugima na ramenu, zajedno založimo da se sačuva makar ovo malo beogradskih kafana, u kojima još živi, živi, duh kafanski.
Prva kafana u koju sam ušao bila je “Dva lađara” na starom čukaričkom trgu, gde je bila krajnja stanica tramvaja “trinaestice”, kasnije “četvorke”. Deo tog trga i danas postoji, to je onaj niz kuća od nekadašnjeg “Dinama” do Visoke ulice, kao i zgrada u kojoj je nekad bila nadaleko čuvena kafana “Velika Čukarica”, u čijim prostorijama se danas nalazi, kažu sasvim pristojan, restoran “Gušti mora”. Sa te strane, su osim kafane, bilo još prodavnica cipela “Borovo”, knjižara, tekstilna radnja, gvožđara, piljara, novinarnica i pekara, dok su u zgradama na parnoj strani Radničke, koje su srušene kad su počeli radovi na pregrađivanju Save i pretvaranju Ade Ciganlije u poluostrvo, bile poslastičarnica, prodavnica koju smo zbog nešto većeg izbora prehrambene robe i pića zvali “delikates” i mesara. Sa tog trga odvajali su se Obrenovački i Lazarevački drum, mada je ovaj drugi još nekih kilometar i po nosio ime Radnička ulica.
Kafana “Dva lađara” bila je malo skrajnuta sa tog centralnog prostora na kome je čukarička sirotinja kupovala sve što nije mogla sama da napravi, jer se nalazila “s druge strane rampe”. Čukarička železnička stanica nalazila se kod Hipodroma i pruga uskog koloseka je do nje i od nje vodila kroz tunnel, čiji je drugi kraj bio tik uz trg, pa su zbog prolaska vozova (lokalnih do Obrenovca, ali i znatno dužih linija, do Sarajeva, pa čak i do Dubrovnika) većim delom dana u Radničkoj bile spuštene rampe sa obe strane pruge, jer je po tadašnjim propisima rampu trebalo spuštati deset minuta pre nailaska voza. Sećam se da su vozači, uglavnom kamiona, jer na Čukarici tada automobila nije ni bilo, kad bi im se “ispred nosa” spustila rampa, isključivali motore i odlazili u “Dva lađara” na “jedno s nogu”. Ta kafana je, za razliku od “Velike Čukarice”, koja je najviše gostiju imala uveče, naročito u vreme sa “živom muzikom”, preko dana bila vazda puna, jer je ispred nje bila početna stanica lokalnih autobusa za Barajevo, Stepojevac i Lazarevac.
Bila je to niska prizmena zgrada, u koju se ulazilo sa strane, dok su duž Radničke bili prozori sa zagaravljenim staklima, od dima parnih lokomotiva sa spoljne i kafanskog sa unutrašnje strane, sa desetak stolova poređanih u dva reda, između kojih je plesala Bosa Grubor, žena iz našeg dvorišta u Doksimovoj ulici. Ta kršna Ličanka imala je dve devojčice, Radmilu i Gordanu, jednu i dve godine starije od mene, koje su mene i moju braću, po starom čukaričkom pravilu, da mlađa deca slušaju stariju, svaki čas slale da nešto odnesemo njihovoj majci ili da im nešto donosemo od nje. Moja mlađa braća su to vešto izvrdavala, ali ja sam baš voleo da izvršavam njihova “naređenja”, jer sam tako sa opravdanjem ulazio na “zabranjenu teritoriju”, a i “tetka Bosa” bi mi uvek sipala neki sok ili dala makar ratluk, koji se onda obavezno služio uz kafu.
Kasnije, kad sam već stasavao kao momčić, polako sam shvatao da se meni, u stvari, dopadala ta vesela i jedra konobarica, koju sam prestao da zovem “tetka Bosa”. Ona se u letnjim noćima kupala u koritu nasred našeg dvorišta, uverena da njene komšije ili čvrsto spavaju ili ne smeju ni da priđu prozoru od svojih oštrokonđi, pa sam uglavnom ja bio i najstariji i jedini muški posmatrač tih scena, koje nisu bile nikakav egzibicionizam, već jednostavna higijenska potreba, jer u našim stančićima nije bilo kupatila, a vodu smo svi koristili sa zajedničke česme u dvorištu.
Zbog nje sam u to vreme, pri povratku iz škole, samoinicijativno svraćao u “Dva lađara” i pitao da li treba “nešto da odesem Radi i Goci”. A onda sam, kad sam već bio u osmom razredu osnovne, jednog majskog dana prihvatio njenu ponudu da umesto soka popijem čašu piva, zbog čega se sutradan moj otac žestoko posvađao sa Bosom, a u svađi naravno nema kočnica, pa sam tako čuo da moj otac zna kako mu ona “već duže vreme kvari dete”.
Usledila je, naravno, izričita zabrana ulaska u “Dva lađara”, koja mi i nije tako teško pala, jer su se Bosa i njene ćerke ubrzo odselile iz našeg dvorišta. Video sam je još samo jednom, tri godine kasnije, kad sam kao učenik Građevinske tehničke škole bio na praksi u Umci, na gradilištu fabrike lepenke. Ne znajući kako da ispunim dane, ja sam besciljno lutao do Ostružnice sa jedne i Bariča sa druge strane, da bih jednog dana ugledao Bosu u čuvenoj kafani “Duboko”, na kraju klizišta između Umke i Bariča, koje ni dan danas nije sanirano. Imao sam već sedamnaest godina, bio sam beskrajno zaljubljen u jednu devojku iz mog razreda i moja stara komšinica mi je tog dana izgledala još starija. Popio sam pivo, malo smo pričali o komšiluku i otišao svojim putem. Odlazeći, primetio sam da se i ta kafana nalazila pored stare pruge i da je ispred nje takođe stajala rampa!


avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Baš lična istorija beogradskih kafana

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 05, 2010 11:21 am

“Gradski podrum”
Priznajem, očekivao sam malo više komentara na prvi tekst iz ove serije. Ne mislim da odustanem, ali neću ni nastaviti tamo gde sam stao sa pričom o mnogima nepoznatoj i već potpuno zaboravljenoj staročukaričkoj kafani “Dva lađara”. Ako bih išao tom stazom svoje mladosti, školovanja i studiranja, morao bih da se zadržim u još nekim kafanama i bifeima kojih više nema, pa mi ne bi puno pomogao ni izgovor da je ovo jedna “baš lična istorija”, niti bih mogao da nešto duže zadržim pažnju čitalaca i podstaknem njihova razmišljanja i oživim sećanja.
Da priče o “Šećerancu”, “Ubu”, “Kosmosu”, “Moravi”, “Gružanki” (znače li nekome uopšte ova imena) ostavim za neki od narednih nastavaka uticao je komentar koji je poslao Đorđe, iz koga prepisujem sledeću rečenicu: “Ako biste mogli nama mlađima da opišete kako je bilo u ‘Poslednjoj šansi’, ‘Žagubici’, ‘Gradskoj kafani’, onda ona čuvena kafana gde su se pravnici sakupljali, gde je sada Rajfajzen banka na bulevaru. Ja o doživljajima iz tih kafana i o beogradskim boemima saznajem od mog teče. O Beogradu kojeg više nema”.
Da budem iskren, u “Poslednjoj šansi” sam se uvek osećao nekako neprirodno, u “Žagubici” nikad nisam bio, a pretpostavljam da je Đorđe mislio na čuveni “Gradski podrum”, kafanu u zgradi Doma sindikata, u prostoru gde se sada nalazi “Imago” tržni centar robe za decu, jer Beograd nikad nije imao pravu “Gradsku kafanu”, mada je na to pretendevao onaj objekat u “Ineksovoj” zgradi na Trgu Republike. U vreme kad u prestonici nije bilo “ludog noćnog provoda” po splavovima, u “Silikonskoj dolini” i duž zemunskog keja, od čega neki sada hoće da naprave turističku atrakciju, “Gradski podrum”, preko puta “Borbe”, u koji se ulazilo iz Dečanske (tada Ulica Moše Pijade), bio je poslednja noćna oaza svih koji su želeli da se zabave uz živu muziku, nešto proslave ili se samo pokažu pred društvom. Kad je zatvoren negde početkom sedamdesetih pričalo se da je najviše prigovora imala beogradska policija, jer su izgubili mesto na koje je već iste večeri morao da dođe svaki iole ozbiljniji prestupnik da se pohvali i počasti.
“Sredinom pedesetih, kafane su imale rang kulturnih ustanova. U njima se nije provodilo vreme - tu se živelo. Jelo, piće i domaćinska usluga bili su svetinja, baš kao i muzika na čijem se imenu gradio ‘imidž’ kuće i njen ugled. Odlazak u kafanu bio je umetnički doživljaj, daleko sadržajniji od pokretnih filmskih slika ili pozorišne drame. Još kad krene pesma, u oblaku dima i hektolitru alkohola - umetnosti nikad kraja!”, zapisao je moj prijatelj Petar Luković u knjizi “Bolja prošlost” (“Mladost”, Beograd, 1989). “Gradski podrum”, koji je jedno vreme nosio ime “Korzo”, imao je dve potpuno različite klijentele. Noćnu publiku koja je obožavala narodnjake i čija je ikona bio Toma Zdravković, koji je početkom šezdesetih, tri godine, svake večeri, pevao od osam do četiri ujutru. “Nepopravljivo sentimentalan, Toma je inspiraciju crpeo iz ličnih iskustava”, piše Luković i tako objašnjava nastanak pesama (“Ciganka”, “Buket belih ruža”, “Kad se voli što se rastaje”, “Danka”, “Branka”...), koje su i dan danas nezaobilazne na svim veseljima i u repertoaru svih kafanskih muzičara. U “Gradskom podrumu” su pevali i Dragan Živković Tozovac, i Šaban Bajramović, i legendarna Ljiljana Petrović... Ali u mom sećanju, jednostavno, nema ni tih slika, ni tih zvukova. Bio sam “mali” za takvo mesto, gde je sve počinjalo onda kad smo mi već morali da budemo u krevetu, pa sam svoje prve kafanske korake morao da pravim znatno kasnije, u manje poznatim i manje atraktivnim lokalima.
S druge strane, neka čudna tvrdoglava odbojnost koju smo mi, Čukaričani, pokazivali prema prvim nagoveštajima jednog novog, urbanog Beograda, oličenog prvenstveno u muzici novih “vokalno istrumentalnih sastava” i obrascima ponašanja koje su sa sobom nosile “Siluete”, “Elipse”, “Zlatni dečaci”... držala nas je na distanci od “Gradskog podruma” i u onim trenucima u drugoj polovini šezdesetih kad je taj prostor dobijao sasvim drugi izgled i sasvim drugu publiku. Tada to nije bila kafana već “dansing klub”, jer su subotom i nedeljom popodne tu održavani sada već istorijski matinei, na kojima se postepeno profilisala beogradska rok scena i udarani temelji novog poimanja tzv. “zabavne muzike”. Umesto uštogljenih “la, la, la” pevača (sa izuzetkom neponovljivog Đorđa Marjanovića) nastupali su “neki novi klinci” zbog kojih su vrištale gradske devojčice i krstile se čukaričke majke, a naši očevi bili spremni da nam oproste i prva pijanstva, i poneku tuču, i sitnu kocku... Samo da ne budemo kao “oni čupavci iz grada”.
Zbog toga ne mogu ništa više da napišem o “Gradskom podrumu”. To, međutim, nije slučaj sa “Grgečom” (Đorđe je napisao “ona čuvena kafana gde su se pravnici sakupljali, gde je sada Rajfajzen banka na bulevaru”), koji u mom kafanskom životu ima izuzetno mesto, možda i zbog toga što sam u njemu u drugoj polovini devete decenije prošlog veka “uživo” pratio nastajanje već pomenute knjige Petra Lukovića “Bolja prošlost”.
Nekoliko dana pošto je i “Grgeč” krajem pretprošle godine otišao u istoriju, odnosno na tom mestu otvorena ekspozitura Rajfajzen banke, u “Blicu” sam u stalnoj rubrici “Moj Beograd” objavio duhoviti, ali ipak ogorčeni komentar Branislava Milićevića, široj javnosti poznatog kao “Branko Kockica”:
“Stanujem na ugu Bulevara kralja Aleksandra i Beogradske ulice”, rekao je Branko. “Nekad sam bio vezan ta to mesto, jer je tu bila kafana 'Grgeč', koje više nema. Uđem neki dan tamo i kažem: 'Dajte mi deset ćevapa', a oni meni: 'Ovde je banka'. A ja kažem: 'Super, pojeftinili ste, nekad su bili dve banke!'”


avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Baš lična istorija beogradskih kafana

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 05, 2010 11:24 am

„Grgeč”
Teško da ću bilo koju etapu ovog (baš ličnog) putovanja kroz vreme, sećanja i beogradske kafane napisati sa više strepnje da ne uvredim nekog svog prijatelja iz čitave plejade sjajnih novinara i još boljih kafanaca, sa kojima sam u „Grgeču“ sastavio više od decenije i po gotovo svakodnevnog susretanja. Nekad samo na tren (kad se svrati da se vidi „koga ima“), a ponekad i uz obaranje nekih lokalnih rekorda, od broja ljudi za jednim stolom do broja obrnutih tura.
Restoran „Grgeč“ nalazio se do pre dve i po godine u zgradi broj 62 tadašnjeg Bulevara revolucije, kome je sredinom devedesetih vraćen naziv Bulevar kralja Aleksandra (koji je nosio pre Drugog svetskog rata, po poslednjem vladaru iz dinastije Obrenovića, ubijenom maja 1903. godine). Istoimena kafana je postojala još u vreme kad je najduža beogradska ulica nosila ime Fišeklijska i nalazila se u zgradi preko puta, a u njoj su se, prema Vidoju Goluboviću („Mehane i kafane starog Beograda“, Službeni list SRJ, Beograd, 2007.) u početku okupljali kočijaši, da bi im se kasnije pridružili i pripadnici tadašnje radničke klase, pa je tako sačuvan zapis da je u toj kafani održan „zbor mesara, kobasičara i crevarskih radnika“. Ta zgrada je porušena u nekom od kasnijih bombardovanja ili sređivanja Beograda, ali je ostala uspomena, pa je krajem pedesetih kad je sagrađena zgrada na parnoj strani i u njoj prostor za kafanu bilo sasvim prirodno da taj novi „ugostiteljski objekat“dobije ime „Grgeč“. Ima i mišljenja da je to učinjeno zbog namere Ugostiteljskog preduzeća „Tri grozda“ da tu bude „riblji restoran“, o čemu su svedočile slike riba po zidovima i dva velika akvarijuma u sali i ta namera je, iako su gosti mnogo radije naručivali „mesarske, kobasičarske i crevarske proizvode“, tvrdoglavo održavana više od tri decenije, sve dok „Grgeč“ krajem devedesetih nije pretvoren u pivnicu.
U kafanu se ulazilo preko osam stepenika (broj zapamćen zbog jedno vreme omiljene dokoličarske igre „koliko čega ima u kafani“) iz „bašte“ koja je tokom mog posećivanja „Grgeča“ nekoliko puta promenila lik, od tri, četiri stola ispod svoda do zauzimanja čitavog trotoara. Na vrhu stepeništa sa desne strane bili su toaleti, od kojih je muški u pravom smislu opravdavao to ime, jer je u njemu ličnu higijenu godinama održavao čuveni „Sima pravnik“, o kome je ispredana jedna od gradskih urbanih legendi. Briljantni student prava je zbog prepirke sa uglednim profesorom Radomirom Lukićem, čije ime danas nosi „petica“ (najveći amfiteatar na Pravnom fakultetu), odlučio da nikad ne diplomira, a za život (skroman ručak i piće u „Grgeču“) zarađivao je pišući seminarske radove i praveći „puškice“ generacijama budućih pravnika. Na Simu sam bar pedeset puta naleteo u tom prostoru, golog do pasa ili nasapunjanog za brijanje, posebno u ranim prepodnevnim satima, ali ga po nepisanom pravilu „ne diraj čoveka iz svoje kafane“ nikad nisam ništa pitao o njegovom životu.
Ja, lično, u „Grgeč“ sam počeo da ulazim negde početkom osamdesetih godina prošlog veka. Uređivao sam tada sportsku rubriku u „Omladinskim novinama“ (kasnije „Omladinske“, pa NON, sve na adresi Bulevar revolucije 52) i po dogovoru sa tadašnjim glavnim urednikom, mojim prijateljem Grujicom Spasovićem (sa kojim se moja kafanska istorija prepliće na još nekoliko mesta) svi „neki novi klinci“ počinjali su saradnju upravo na tim stranicama. Saradnika je bivalo sve više, a prostora u redakciji sve manje, pa smo, s obzirom da sam i ja bio „gostujući urednik“ – moji mladi drugari i ja počeli da sastanke držimo preko puta, u „Maderi“. Tamo baš nisu imali razumevanja za galamu, gomilanje stolica oko jednog stola i početnička pijanstva mojih saradnika, pa smo se mic po mic vratili na našu stranu bulevara, u „Grgeč“. U početku samo subotom posle „istorijskih“ redakcijskih sastanaka i „analiza broja“, a kad su novi naraštaji počeli da dobijaju honorare, stalna zaposlenja i plate, gotovo svakog radnog dana, već od dva, pola tri popodne, pa koliko ko izdrži... Od milion i kusur raznih dogodovština iz „Grgeča“ ja rado prepričavam onu kad je Dule Vranić (danas poznati fotograf Asošiejted presa) došao na odsustvo iz JNA, pa se okupila poprilična ekipa; u jednom trenutku Dule ustade, prvi do njega pomislio da ovaj odlazi pa se prijateljski izljubiše, potom to učinismo i svi ostali, da bi nam vojnik objasnio da je samo hteo u „ve-ce“, pa smo se narednih mesec dana tako pozdravljali kad god bi neko krenuo u pomenutu prostoriju.
Zbog toga mi je moja supruga Mira uvek prebacivala da sedim „sa dečurlijom“, pa mi čak ni mnogo godina kasnije, kad se gotovo cela ta ekipa iz „Grgeča“ našla u redakciji „Borbe“, a naša druženja se, prirodno, prebacila u neke od bližih lokala, nije puno pomagalo objašnjenje da su to već zreli ljudi i sada već moji dugogodišnji prijatelji. I tada smo, tokom burnih i razornih devedesetih, kad god bismo imali nešto ozbiljnije da popričamo, to prebacivali u „Grgeč“, verujući da je to mesto na kome smo najpametniji, a misli nam najmanje dolaze pod udar alkohola i „zamora materijala“. Time bismo najčešće dodavali nova poglavlja nečemu što smo interno zvali „Grgeč prodakšn“, kako ja i dan danas nazivam svaku veliku priču o nečemu što bi „bilo baš dobro, kad bismo mogli da uradimo“. Nasuprot toj gomili nenapisanih feljtona, nepripremljenih knjiga, neurađenih istraživanja, neorganizovanih akcija... stajale su naše lične karijere i poduhvati, što je dobrim delom izbrušeno i u toj neprekidnoj više prijateljskoj nego kafanskoj komunikaciji.
Možda je na to mislio čitalac Matko koji je „Grgeč“ svrstao u „kafančine“ za koje je dobro što su prodate „u ovoj privatizaciji“, uz ocenu da je „čak 90 odsto srpskih novinara svoje tekstove, vesti, kolumne, izveštaje kreiralo u takvim kafančinama“, te da je „zdravije za srpsko novinarstvo da su sve te kafane otišle u istoriju“… Ja, međutim, čvrsto verujem da je ta škola novinarstva i života, kroz koju su u „Grgeču“ prošli ili tu „magistrirali“ Slaviša Lekić, Zoran Pavić, Miroslav Kos, Saša Vučinić, Miodrag Pepić, Srđan Dživdžanovič, pa Milan Bečejić, Mirko Mlakar, Dragan Bisenić... bila jedan od temelja opozicionog posmatranja događaja u Srbiji osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka i da nije slučajno da je najveći broj ljudi iz te ekipe kasnije radio ili pisao u „Dugi“, „Borbi“, „Našoj borbi“, Danasu“, „Dnevnom telegrafu“, „Vremenu“, „Blicu“...
Čak je i jedan Petar Luković svoju novinarsku metamorfozu na neki način započeo u „Grgeču“, jer nam je sve bolje delove intervjua koje je pravio za „Dugu“ sa tadašnjim zvezdama estrade, u kojima se prvi put govorilo o estradi, zabranama, pevanju Titu... na jedan potpuno drukčiji način, kasnije sakupljenih u odličnoj knjizi „Bolja prošlost“ – prvo pročitao uz turu pića za stolom u ćošku, na koji se čak ni „šef Cokan“ nije usuđivao da stavi kartonče sa onim „RESERVE“. Nije tajna da je upravo tadašnji šef „Grgeča“, kao član jednog udruženja pisaca amatera, koji je često organizovao njihova okupljanja i književne večeri u ovom objektu, imao posebno razumevanje za pisanu reč svojih gostiju, pa i ne mali respekt prema onima koji su ponešto uspeli da objave.
Fotografija koju prilažem uz ovaj tekst i na kojoj je jedan deo pobrojanih novinara nije, međutim, snimljena posle nekog Lukovićevog čitalačkog časa, već jedne subote posle tradicionalnog pikanja fudbala u „Lazarcu“ (nekada poznata sala u Lazarevićevoj). Imali smo termin od pola osam ujutru i da rano ustanemo, okupimo se, malo mučimo loptu, okupamo se i nastavimo druženje – više nas je od volje za rekreacijom motivisao upravo taj zajednički doručak u „Grgeču“, koji se ponekad pretvarao i u večeru.
Na slici su i konobari Vlada (sada ga srećem u „Bosni“ u Majke Jevrosime) i Kiza (jedno vreme držao sopstvenu kafanu „Element“ u istoj ulici), naslednici legendarne veteranske postave Ika – Neđa (poznat po izreci „Sve za tebe, sine“)...
U „Grgeč“ sam godinama odlazio i na nedeljni ručak sa porodicom, tu sam proslavio kad sam posle punih 17 godina završio fakultet, tu smo zalili i kad sam imenovan za direktora „Borbe“, za njega je na neki način vezana i priča o novinarskom podvigu koji su izveli ljudi iz tog lista 9. marta 1991. godine, tu sam, kad je već pretvoren u pivnicu, voleo da posedim sa pokojnim Bobanom „Čičom“ Marjanovićem, pre nego što ja uhvatim tramvaj za Zvezdaru, a on odgega do svoje kuće u Prote Mateje... Zbog svega toga, iako mi je usput, iako imam račun u Raiffeisen banci, nikad nisam ni pomislio da uđem u njihovu ekspozituru u Bulevaru kralja Aleksandra 62.

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Baš lična istorija beogradskih kafana

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 05, 2010 6:33 pm

„Bermudski trougao“
Nije nikakva mudrost reći da se u Beogradu već decenijama, kad se pomene “Bermudski trougao” - odmah pomisli na životni prostor omeđen kafanama “Pod lipom”, “Šumatovac” i “Grmeč”. Zato je u pravu čitalac Johnny koji je napisao da me “prati u stopu”, ali da ja, zaglavljen u svojoj baš ličnoj ispovesti, nikad neću „dosegnuti VISINU Bermudskog trougla Grmeč - Šuma - Lipa”. On je taj magični trougao između zgrada “Politike”, Radio Beograda i Opštine Stari grad malčice rastegao, dodajući “Vidinac” (“Vidin kapija” na uglu Hilandarske, Palmotićeve i Džordža Vašingtona), “Bosnu” (u Ulici Majke Jevrosime), “Mornar” (preko puta Doma omladine), “Boku” (nekad bila u Ulici Lole Ribara, koja se sad opet zove Svetogorska), sve do “Laste” (kod Crkve Svetog Marka) i “Poslednje šanse” (u Tašmajdanskom parku). Iz tog ugla gledano, “Grgeč” (o kome sam pisao u prethodnom nastavku) može biti “i pored svega drugi krug”, kako je ocenio Johnny, čime je, u stvari, nametnuo zaključak da ničija lična priča ne može da „dosegne visinu“ sveobuhvatne istorije beogradskih kafana.
Priznajem da nisam ni imao takvu nameru, tim pre što imam priličnu „rupu u znanju“ vezanu za najpoznatiji beogradski kafanski trougao. Za staru „Lipu“ sam zakasnio, a „Šumatovac“ nikad nisam voleo, pa sam tako nešto zaista prijatnih trenutaka nakupio samo u „Grmeču“, pre nego što je on pre dve i po godine postao čudna FFFR mešavina („fast food“ plus fensi restoran sa malim pivom i „nula, tri“ pićima).
To me, međutim, nije sprečilo da pre sedam, osam godina na nekom skupu ekonomskih propagandista i stručnjaka za marketing polemišem sa profesorom Miladinom Kovačevićem, koji je tvrdio da je „Bermudski trougao“ dobio ime po tome što je na tom prostoru bilo neizbežno da vas presretne i iskamči koji dinar pesnik Jakov Grobarov, koga su na koricama njegove zbirke „Konj bez jahača“ predstavili kao „značku savremene beogradske i srpske beomije“. Nemajući takva iskustva sa Jašom, ja sam bio bliži mišljenju da su te tri kafane zbirno nazvane po legendarnom Bermudskog trouglu (akvatorij izmedu istoimenih, Bermudskih ostrva, samostalnog Portorika i Fort Loderdejla, isturenog punkta na američkom poluostrvu Florida, gde pod misteriozim okolnostima nestaju brodovi, ljudi i avioni), zato što je u njima „nestalo na desetine dobrih novinara“, posebno iz Radio Beograda i „Politikine“ kuće.
Tu teoriju podržalo je pedesetak gradskih boema „u izbeglištvu“ pre tačno tri godine (15. februara 2007.), okupljenih u već pomenutoj kafani „Bosna“ na projekciji filma „Bermudski trougao“ mladog reditelja Ivana Nikolića. U tom filmu i ja nešto pričam (snimali su nas leta 2006. u bašti bifea „Brioni“ u Svetogorskoj, koji više nije bife i posle rekonstrukcije ulice nema baštu), ali je mnogo važnije što je i tom prilikom, u tako uglednom društvu, rečeno da su „kafane bile mesta gde su novinari, glumci, muzičari, pa i ’obični’ građani otvarali duše jedni drugima, recitovali nove pesme, jadali se ili žustro raspravljali o politici“, te da su „neki boemi zauvek zalutali u ’Bermudski trougao’, da više nikada nisu uspeli, a možda ni hteli, da pronađu izlaz, kao da su naslutili da će novo vreme uništiti kafanu - njihovu dušu“.
Tradicija srpske intelektualne boemije vuče korene iz pretprošlog veka. Posle Drugog svetskog rata, novi naraštaji boema traže se i nalaze po novim sastajalištima, izmešani sa prethodnim generacijama. Međutim, boemski Beograd polako nestaje. Posle više "renoviranja", restoran "Pod lipom" danas je picerija, "Šumatovac" je godina stajao zatarabljen, a "Grmeč" je u međuvremenu promenio vlasnika i od svega je ostalo samo ime.
Iz „Glasa javnosti“ od 16. februara 2007. prepisujem sledeći pasus: „Posle prikazivanja Nikolićevog ’Bermudskog trougla’, kafanom ’Bosna’ odjeknuo je gromoglasan aplauz, kao da su u ’izbeglištvu’ preostali boemi želeli da pokažu da je duh kafane večan i da će oni, dok je i jedne birtije, biti tu kao svetli čuvari starog duha Beograda.“
Drugu veliku teškoću u sklapanju šire priče o beogradsmim kafanama predstavlja činjenica da su još neki „trouglovi“ zaslužili posebno pominjanje. Moj prijatelj Dragoljub Žarković, sa kojim sam sredinom sedamdesetih godina prošlog veka najčešće sedeo baš u „Grmeču“ (on je tada radio u „Ekspresu“, a ja u „Večernjim novostima“), skrenuo mi je pažnju na trougao „Složna braća“ - „Vardar“ - „Barajevo“ (Njegoševa - Beogradska - Krunska), a moj drugar iz mladosti Slobodan Arsić podsetio me je na ugao Takovske u Dvadesetsedmog marta i na dane i noći koje smo proveli u trouglu „Morava“ - „Cer“ - „Gružanka“. Drugari sa kojima sada, nedeljom posle fudbala, sedim u bifeu „Kajmakčalan“ ne bi mi oprostili ako ne pomenem „triangl“ koji su, osim popularnog „Kajmaka“, činili još i „20. oktobar“ (danas ekskluzivni restoran „Zaplet“) i pre dve godine srušeno „Rudo“ (sa najlepšom baštom na Crvenom krstu). Čitalac Laky pomenuo je u komentaru na moj tekst o „Grgeču“ i legendarni trougao Gornjeg Dorćola „Doboj“ - „Papuk“ - „Suvobor“, a novinari iz „Borbine kuće“ koji nisu baš rado odlazili do „Bermudskog trougla“ uglavnom su „nestajali“ negde između „Venere“ (na početku Kosovske), „Raba“ (bife u „Vlajkovićevoj) i „Prešernove kleti“ (u Dečanskoj)...
O nekima od ovih kafana i bifea moraću nešto da napišem u ovoj svojoj „baš ličnoj istoriji“, ali se i meni činilo da bi bilo nekorektno da pišem recimo o „Moravi“ (danas su na tom mestu butik i pekara) ili „Rabu“ (danas kladionica), a da prethodno nisam bar nekoliko pasusa posvetio najčuvenijem beogradskom „trouglu“. „Bermudskom“!


avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Baš lična istorija beogradskih kafana

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 05, 2010 6:35 pm

„Šećeranac“
Zaveden nekim komentarima na moje prethodne tekstove, malo sam preskakao određene periode u svom kafanskom stasavanju, pa sam i čitavu priču sa nivoa „baš ličnog“ doživljaja pretvorio u manje više standardne tekstove o nekim značajnim beogradskim lokalitetima, na kojima su „lokali“ neki drugi ljudi i sa kojima ja, lično, nisam imao puno zajedničkih iskustava. Kad me je Laky opomenuo da moram da spomenem i čuveni „Bajlonovski šestouganik“, koji su sačinjavale tri kafane i tri bifea („Vašington“, „Limovac“, „Drinčićevo“, „Pančevo“, „Šaran“ i „Skadar“) i kad sam potom od njega dobio i iscrpan spisak „kafana sa muzikom“ kojih je svojevremeno, kako je napisao, „po broju bilo više nego li sada ukupno kafana u Beogradu“, a koje su od „naprednih demokratskih snaga pretvorene u kladionice, kockarnice i butike“ – shvatio sam da me nikud neće odvesti lutanje po istoriji beogradskih kafana, ako se povedem za tuđim doživljajima i očekivanjima. Zato moram ovu priču da vratim na staze svoje rane mladosti i na početak puta koji je jednog momka sa stare Čukarice odveo ka tome da se mnogo godina kasnije oseti pozvanim da piše o fenomenu beogradskih kafana na osnovu solidnog ličnog iskustva.
Neće mi pasti kruna s glave ako priznam da bar u polovini kafana sa Lakijevog spiska nisam proveo toliko vremena da bih imao neke lične priče, da sam od pomenutog šestougla više puta bio samo u „Vašingtonu“ (koji se sada zove „Belle Epoque“) i to uglavnom tokom jednog leta kad sam bio beznadežno zaljubljen u jednu devojku iz Ulice Pavla Papa (koja se sada zove Jelisavete Načič), pa sam sabajle dolazio u baštu (koje više nema) i čekao da ona prođe kroz pijacu i krene uzbrdo Cetinjskom. Tada sam još živeo u Doksimovoj ulici na Čukarici, a do Bajlonijeve pijace sam imao direktnu vezu, autobus „tri’estčetvorku“ koji je povezivao tri železničke stanice („Dunav“, Glavnu i Čukaricu) i koja je funkcionisla sve do kraja šezdesetih godina prošlog veka, čak i pošto je ukinuta pruga uskog koloseka, a zgrada čukaričke železničke stanice kod Hipodroma pretvorena u više radionica, uglavnom sa prefiksom „auto“, samo zato (u to sam bio čvrsto ubeđen) da ja mogu da stignem do moje „busije“ u bašti „Vašingtona“.
Iz autobusa bih, po navici, pogledao u jednu drugu kafansku baštu, ako se to može reći za nekoliko stolova razbacanih u senci topola. Igrao sam u to vreme fudbal u „Šećerancu“, a klupske prostorije bile su u zgradi od crvene cigle koja i danas stoji na na krivini gde se Paštrovićeva spaja sa Radničkom ulicom. Tu smo se presvlačili za treninge i utakmice, pa odatle trkom do igrališta na Adi Ciganliji, da bismo se dva sata kasnije, posle kupanja, preselili u restoran na „čaj“ i „dopunsku ishranu“. Navodnici su neophodni, jer se „čaj“, čak i za nas iz podmlatka, ubrzo pretvarao u pivo ili neku žestinu, a „dopunska ishrana“ se sastojala uglavnom od nadaleko čuvenih domaćih kobasica.
Naš trener, legendarni čika Vlada Ruman, čovek koji je godinama bio rezervni golman u „Partizanu“, prvo Franji Šoštariću, pa Slavku Stojanoviću, imao je čudan odnos prema porocima, pa nam je branio da pušimo ali nije imao ništa protiv toga da „momci ponekad nešto popiju“. To je objašnjavao činjenicom da pušenjem stalno smanjujemo svoje fizičke mogućnosti, a da se kafanskim druženjem, naravno posle treninga i utakmica, pojačava ekipni duh i učvršćuju međusobna prijateljstva, a to je nezamislivo bez ića, pića i muzike. Tako sam i ja tokom pet godina igranja u „Šećerancu“, bez nekog značajnijeg sportskog uspeha, u tom podrumu, između vitrina sa fotografijama iz bogate klupske istorije (klub je osnovan 1933. godine), stekao neke navike za čitav život - nikad nisam pušio, a većinu prijateljstava sam stekao i potvrđivao u kafanama. Iako sam vodio računa da ne preteram, posebno u vreme kad sam bio kapiten podmlatka, sva moja prva opijanja vezana su za taj prostor sa zelenim linoleumom i niskim prozorima, kariranim stolnjacima i mirisom kvasca koji se u čitavom kraju osećao iz stare šećerane.
Smatram svojom ličnom sramotom što sam poslednji put u „Šećerancu“, kakvim ga ja pamtim, bio krajem 1972. godine, kad smo pokojni Miodrag „Lale“ Vasić, moj takođe pokojni kum Branko Arbutina, naš drugar Slobodan Arsić i ja, posle bazanja po „Novogodišnjem vašaru“ na Beogradskom sajmu, otišli u „Šećeranac“ sa namerom da nešto popijemo, pojedemo i – ne platimo! To „bežanje“ bilo je u to vreme veoma popularna ludorija, pa su na udaru uglavnom bile kafane iz kojih se, kao i u „Šećerancu“, izlazilo da bi se otišlo do klozeta, a koliko je to u ovom našem slučaju bilo glupo i nepromišljeno najbolje pokazuje podatak da smo se Branko i ja (i on je nekoliko sezona igrao u „Šećerancu“), kad smo ušli, pozdravili sa bar polovinom prisutnih gostiju. Srećom, naišao je čuveni „Rankulja“ (Rade Ranković, jedan od najboljih igrača „Šećeranca“ svih vremena i dugogodišnji sekretar kluba), pa je on izmirio naš račun, a ja sam, iako sam mu već narednog dana vratio novac, godinama osećao grižu savesti zbog tog suludog nasrtaja na sopstvenu „školu života“.
Taj stari klupski restoran treba razlikovati od istoimene kafane u zgradi nekadašnjeg kupatila „Šećeranac“ na Adi Ciganliji, koja je godinama bila u vrhu popularnosti upravo po dobroj kuhinji i prijatnom ambijentu za porodične izlaske, a teško da moja priča o „Šećerancu“ ima neke veze sa fensi restoranom otvorenim na istom mestu pre dve godine. Tada smo se moj kum Velebit Veinović, kolege iz Radio Beograda Slobodan Đukić i Voja Kajganić, moja supruga Mirjana i ja, sticajem okolnosti, našli na otvaranju tog „novog“ i potpuno drukčijeg „Šećeranca“, da bismo – videvši svet koji se tim povodom okupio i osetivši atmosferu nekog potpuno novog beogradskog kafanskog štimunga, jednoglasno zaključili da to „ipak nije mesto za nas“. Zato se nisam previše ni iznenadio, a moram da priznajem ni uzrujao, kad sam nedavno pročitao da je taj restoran u međuvremenu i promenio ime u - „Džulijeta“!

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Baš lična istorija beogradskih kafana

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 05, 2010 6:37 pm

“Crven fesić”
U pravu je Johny: “Blog je interaktivna stvar i svi smo učesnici ravnopravni, svi smo se malo nadovezivali i gradili tu vašu sliku da ne bude ’Baš lična’... Nema tu neke nostalgije ili samo mladenačkog sećanja nego i jednog proživjenog života, a on se živi do kraja“. U toj interaktivnosti najviše se istakao Laky, koji će vremenom postati glavni autor ove priče, a mi svi ostali samo ćemo dosipati so na naše žive rane, zbog svih onih mesta na kojima smo živeli, družili se, radovali i tugovali, a ne samo bančili i opijali se, kako sasvim pogrešno, rezonuju neki mlađi komentatori.
Da je samo opijanje u pitanju ne bi bilo ni toliko tuge, ni toliko nostalgije, mogli bismo svi zajedno da kupimo „bubreg“ piva i da zasednemo ispred neke prodavnice, da „žickamo“ pare od prolaznika i pišamo po okolnim ulazima. Mada mi se ponekad čini da je i sve ovo pisanje o nestalim kafanama i nama dragim mestima nekakvo „... u vetar“, jer filozofija nove palanke koja raste pred našim očima, gotovo bez ikakvog otpora tzv. javnosti, priznaje samo metal, skaj i „nula, tri“ čašice, brzopotezno otimanje para i izmišljene želje novokomponovanih potrošača.
Zato sam zahvalan što je Laky, posle mog pisanja o nekadašnjem restoranu FK „Šećeranac“ pomenuo još desetak znamenitih kafana uz terene beogradskih fudbalskih klubova. Neki od njih postoje i danas, sa novim gazdama i novim „imidžom“, ali ipak postoje i vremenom su izborili pravo da se smatraju dobrim mestima. Tu, pre svega, mislim na „Kutiju šibica“ na igralištu „Grafičara“ kod Topčiderske zvezde, restoran na igralištu „Sinđelića“ u Ulici Vojislava Ilića, pa malo i na restoran „Hajduk“ u novoj zgradi u Ulici Milana Rakića, na mestu nekada najboljeg restorana uz fudbalske terene. (Namerno neću napisati „sa Liona“ jer je istoimena kafana, po kojoj je čitav taj kraj decenijama nosio ime bila zatvorena nekih sedam, osam godina, a sad na tom mestu od pre dve i po godine posluje prodavnica stvari za decu „Enci Menci“ (pa sam jednom u šali napisao za popularne „golubove“ da se sad zovu „Hajduk sa Enci Menci“). Laky je još pomenuo i čuvenu kafanu na „Poletovom“ igralištu kod Nebojšine kule, „Tri bika“ na igralištu „Beograda“ sa Karaburme, čuvenu kafanu na BASK-ovom (tu je sada luksuzni hotel „Prestige“, sa klasičnim hotelskim restoranom, koji se reda radi zove „Restoran BASK“), kafanu na igralištu “Obilića” koja je pretvorena u mesto za tombolu, još pre nego što je Željko Ražnatović Arkan preuzeo ovaj klub, odlične kafane uz igrališta “Rakovice” i “Kneževca”… “Bilo je lepo posle utakmica koje su bile itekako posećene da čovek posedi i popije sa prijateljima, pa makar oni bili i iz protivničkog tabora po koje pivo ili kleku” – seća se Laky. Ko će tome da nauči razne “invalide”, “varvare”, “grobare”, “vitezove”, “radovce”, “delije”… kad nema ni mesta gde bi takva kultura navijanja i poštovanja komšija mogla da se neguje.
Laky je pomenuo i čuvenu Ingetovu kafanu na igralištu “Bulburderca”, kasnije “Zvezdare”, mada ja mislim da je takav poznavalac beogradskog kafanskog miljea slučajno napravio grešku. Čuveni Slobodan “Inge” Olarević sa svojih osam sinova, od kojih je zapaženiju fudbalsku karijeru napravio samo Žarko (igrao u “Partizanu” sredinom sedamdesetih, a po jednom su crno-beli dres obukla i njegova braća Goran, Slobodan i Zoran) držao je kultnu porodičnu kafanu sa prelepom baštom na igralištu “Mladog proletera” u Ulici Dragice Pravice, dok je igralište “Bulburderca” bilo dve ulice niže.
Na tom mestu je već pomenuti Ž. Ražnatović napravio pomoćne terene za svoj “šampionski Obilić”, pa je i fudbalski klub prekršten u “Mladi Obilić”, sve pompezno i novo, samo bez duše, koju nije moglo da napravi ni pokajničko nazivanje čitavog kompeksa “Sportski centar Inge”. U tu kafanu rado sam odlazio sa čitavom porodicom i porodicama naših prijatelja, dok su moje ćerke bile male, jer su one i ostala dečurlija trčali po igralištu dok smo mi uživali u odličnoj hrani, domaćim salatama i uvek hladnom pivu. Kod Ingeta je bilo puno i kad nije bilo utakmica, a među dobrim poznavaocima beogradske kafanske istorije kruži legenda da je on, sa svojim restoranom u tom sve u svemu neuglednom kućerku, praktično “zatvorio” obližnji mnogo luksuzniji i na atraktivnijem mestu “Beli bagrem”.
Kad smo već pomenuli “Mladi proleter” (koji se pod tim imenom ponovo takmiči u Trećoj beogradskoj “A” ligi, što je, uzgred, dva nivoa više od mog “Šećeranca”), potpuno isti ugođaj i isti kafanski sadržaj u mom, baš ličnom iskustvu, ima kafana na igralištu “Proletera” na početku Lazarevačkog druma. Na tom igralištu sam inače odigrao prvu utakmicu za pionire “Šećeranca” u proleće 1964. godine (izgubili smo od “Partizana” sa 2:0), jer je u to vreme igralište “Šećeranca” na Adi Ciganliji (odmah pored reke, a ne na današnjem mestu) bilo poplavljeno, pa smo naše utakmice kao domaćini igrali kod komšija. “Proleter” je inače bila fabrika konzervi, koja je kasnije nazvana Fabrika limenih proizvoda, da bi sa skraćenicom FMP i preuzimanjem od strane Nebojše Čovića počela da živi potpuno novim životom, uglavnom u senci istoimenog, takođe Čovićevog, košarkaškog kluba, pa nije čudo što neke mlađe kolege misle da je i ta fabrika “negde u Železniku”. Fabrika je imala istoimeni fudbalski klub, a na terenu preko puta Lazarevačkog druma godinama je u jednoj zgradi, sličnoj onoj Ingetovoj, bila kafana, koja se takođe zvala “Proleter”.
Pošto je ovo tekst o kafanama a ne o beogradskom nižerazrednom fudbalu, neka mi bude oprošteno što se nisam pozabavio sudbinom tog fudbalskog kluba. Za moju priču daleko je važniji period kad je ta kafana, pod imenom “Crven fesić” (bez onog “nano”, joj “nanice” i “u dragana moga”), pod rukovodstvom nadaleko čuvene Mice, bila nezaobilazna tačka svih beogradskih gurmana. Početkom devedesetih, dok sam bio direktor NIP “Borba”, sa drugarima i kolegama sam bar jednom nedeljno put do kuće (živeo sam tada u Šumicma) nekim čudom trasirao preko Lazarevačkog druma. I dan danas kad se sretnemo prepričavamo anegdote iz tih dana, kao onu kad sam zbog neke izgubljene opklade davao sat mog bratu Duletu Vujaniću (braća smo, od kad smo Zoran Nikolić “Zozon”, Velja Veinović, Duca i ja preživeli tešku saobraćajnu nesreću 20. novembra 1992. godine na autoputu kod Aleksinca), on nije hteo da ga uzme, a ja ga bacio u travu. Kad smo se malo ohladili, probali smo da ga nađemo, ali već je bio mrkli mrak, pa sam sutradan poranio i došao oko pola sedam, lep letnji dan, sunce već odskočilo, ja prelazim rukom po rosi, a kelner Žile me gleda i smeje se. Pitam ga da nisu oni slučajno našli taj sat (bio mi draga uspomena), a on mi kaže da je još u pola šest došao moj prijatelj Raša Lazić i našao taj moj sat.
Tu smo u junu 1993. godine imali čuveni “završni ručak” ekipa koje su igrale fudbal subotom od devet ujutru u sali u Sportskom centru “25. maj” (danas “Milan Gale Muškatirović”) na Dorćolu. Imali smo princip da za svaku utakmicu poraženi plaćaju piće pobednicima, da na kraju meseca manje uspešni plate ručak boljoj ekipi, a da na kraju sezone gubitnici kupe jagnje i plate ručak za čitavu ekipu. Te godine smo “preskočili” jagnje, jer smo se zajednički odlučili za roštilj i pečenje kod Mice, a događaj je upamćen po tome što smo negde oko pola pet popodne, zavaljeni u stolicama i po travi, “ubiveni” od klope i pića, počeli raspravu o tome ko je ipak bolji, pa smo se, onako u odelima i cipelama, podigli i krenuli u “utakmicu svih utakmica”. Na našu sreću, a na njegovu nesreću, naš kolega, prijatelj i sjajan kafanski drugar Miroslav Kos se okliznuo i odrao lice na jedinom delu terena gde nije bilo trave, pa smo pošto je baš krvario – prekinuli tu glupost od fudbala. Ne znam kako, ali nekako smo se, posle ukazane mu pomoći u Hitnoj pomoći, Miroslav, “Zozon” Nikolić i ja našli u trolejbusu punom pristalica Srpskog pokreta obnove, koji su se vraćali sa protesta pred kapijom Centralnog zatvora u Bačvanskoj, u kome je tada bila Danica Drašković (uhapšena posle demonstracija pred Saveznom skupštinom i zadržana 38 dana u “istražnom zatvoru”). Oni su se, kao i obično, malo košakali sa policijom, pa je neko, videvši “ufalčovanog” Kosa to shvatio kao brutalnost policije, tako da smo uz aplauze i divljenje mladih SPO-ovaca (ko zna, budućih direktora javnih preduzeća i službenika po ambasadama i diplomatskim predstavništvima) dobili mesta za sedenje do Terazija.
Zbog ta dva događaja, “Crven fesić” iz tih dana mora da ima nezaobilazno mesto u svakoj mojoj, baš ličnoj, istoriji beogradskih kafana.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Baš lična istorija beogradskih kafana

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 05, 2010 6:42 pm

„Zlatno brdo“

Iako sam za četiri godine, koliko sam išao u Građevinsku tehničku školu u Hajduk Stankovoj ulici na Zvezdari, prošao najmanje hiljadu puta kraj „Zlatnog brda“ u Bulevaru (tada Revolucije, danas Kralja Aleksandra), u ovu kafanu u blizini Cvetkove pijace prvi put sam ušao tek kao četrdesetogodišnjak, negde početkom devedesetih godina prošlog veka. Dva su razloga za to: iz škole sam se uglavnom vraćao u društvu drugarica iz odeljenja, od kojih sam u jednu bio beznadežno zaljubljen (to je ista ona devojka koju sam kasnije sačekivao u bašti „Vašingtona“, što sam pomenuo u epizodi „Šećeranac“), a kad bismo ostali posle škole da igramo fudbal sa „cvetkovcima“ u pare, na piće bismo odlazili u legendarni bife „Kosmos“ (danas je na tom mestu, na obodu „Učiteljskog naselja“, restoran „Đerdan“ sa odličnim roštiljem i prevelikim porcijama).

U „Zlatno brdo“ sam počeo da dolazim utorkom uveče, posle fudbala u obližnjem „Olimpu“ sa mojim kumom Brankom Arbutinom i njegovim drugarima iz Vinče, gde je on svojevremeno radio u vodovodu Instituta za nuklearne nauke. Slučaj je hteo da sam jednom prilikom baš ja nehotice povredio Branka, pa je umesto njega i na fudbal, i u „Zlatno brdo“ počeo da dolazi moj kolega Zoran Nikolić „Zozon“. On to nije propustio ni 2. oktobra 1990. kad mu je njegova supruga Gordana rodila stariju ćerku Jelenu, pa nije čudno što su potom i njen prvi rođendan i krštenje proslavljeni u ovoj kafani.
U to vreme se posle jedanaest godina stanovanja u Šimanovcima (na 35. kilometru autoputa za Zagreb) moja porodica preselila u Beograd, ćerke su već poodrasle i većinu obaveza oko njih je preuzela mama Mira, pa sam gotovo svakodnevno sa društvom iz „Borbe“ radni dan završavao u nekoj od beogradskih kafana (obično bi počeli u „Rapsodiji“ u komšiluku, a završavali ili u već pomenutom „Crvenom fesiću“ ili u „Brankovini“ ili u „Zlatnom brdu“).
Kad sam u martu 1993. godine iz „Borbe“ prešao u nedeljnik „Vreme“ drugari su mi priredili nezaboravnu oproštajnu večeru baš u „Zlatnom brdu“. Nešto pre toga, iste godine smo tu, maltene u istom sastavu (samo pojačani suprugama), dočekali i Srpsku Novu godinu. A onda su počele „godine koje su pojeli skakavci“, pa su inflacija, nemaština, ratovi, besposlica... rasturili i društvo u celini, ali i pojedinačne ekipe na nekim lokacijama. Kad smo krajem 1995. godine kupili kuću u zvezdarskoj uličici Vladimira Gortana, na nekih kilometar od „Zlatnog brda“, bilo je sasvim prirodno što sam ponovo počeo da dolazim u ovu kafanu. Uglavnom sam, posle pijace ili iz obližnje kladionice „Lavovi“...
Tako sam 30. septembra 2008. godine u „Zlatnom brdu“ sam samcijat popio piće i za mog prerano preminulog drugara i pašenoga Svetozara „Caleta“ Genića, čija je ćerka Cveta tog dana rodila Mašu, koja se, sticajem okolnosti, preziva Goldberg (na nemačkom „zlatno brdo“). Tih dana sam u ovu kafanu doveo i našeg najboljeg sportskog plesača Dušana Dragovića i njegovu partnerku prelepu Ruskinju Ekaterinu Romaškinu, a oni su obećali da će ponovo doći kad postanu svetski prvaci, što se i dogodilo šest meseci kasnije.
Ova moja priča će sigurno izgledati prazno i previše faktografski svima koji znaju koliko sam baš pravim prijateljstvom vezan za gospodina Jeremiju „Remka“ Lazareskog i njegovu porodicu, kakve sve specijalitete ima ova kafana (čuvena kavurma), u čemu je posebnost njenog ambijenta ili kako sam u aprilu 1991. godine za manje od šest sati stigao kolima iz Sarajeva jer nas je u „Zlatnom brdu“ čekalo društvo da potrošimo novac od opklade na tačan rezultat istorijske utakmice Crvena zvezda – Bajern (2:2, Siniša Mihajlović, Augentaler, Zvezda u finalu Kupa šampiona)... Činim to namerno, jer želim da što veći deo prostora ustupim mojoj prijateljici Vesni Đukić (koju, uzgred, nikad nisam i lično upoznao, ali je smatram prijateljem jer i ona voli „Zlatno brdo“).
Vesna me je pre tri godine, kad sam jednom prilikom u „Blicu“ pomenuo „Zlatno brdo“ i njihovu čuvenu kavurmu, pitala gde je ta kafana, da bi potom otišla tamo sa prijateljima i – ostalo je istorija. Đukići su postali ne samo njihovi redovni gosti, već i prijatelji porodice Lazareski, koja već duže od šest decenija vodi ovu kafanu, od „Remkovog“ oca, pa „Remka“, a sad je mladi gazda njihov stariji sin Joca
Vesna je nedavno objavila knjigu svojih zapisa pod naslovom „U zemlji čuda“ (MLD, Beograd, 2010.), u kojoj je, naravno, i priča „Zlatno brdo“. Mada mi je bilo krivo što nigde nije pomenula „Kolumba“ koji joj je otkrio ovu oazu starog i pravog beogradskog kafanskog šmeka, prepisujem Vesnine beleške, upravo da bih i samom sebi objasnio zašto već pune dve decenije volim ovu kafanu:
„Kada se nađete u kafani u kojoj su svoj stalni sto imali Aleksandar Popović, Mira Trailović, Zoran Radmilović, Ružica Sokić i mnogi drugi uživaoci ambijenta, koji se ne menja gotovo sto godina, pitate se da li ste možda zalutali u neko prethodno vreme. Peć na drva, daščani pod, fotografije na zidovima, koje upućuju na slavne dane prve polovine prošlog veka, na jelovniku specijaliteti zaboravljeni čak i u ono malo preostalih beogradskih kafana. Kada se tome doda da ti isti specijaliteti nisu ni malo skupi, da gazda Remko i gospođa Dana uspevaju da od svakog gosta naprave prijatelja, onda se valja potruditi i pronaći kafanu „Zlatno brdo“, koja je stvarno na brdu, na kraju Bulevara Kralja Aleksandra u Beogradu. Ne primeti se na prvi pogled, čak i na više pogleda nećete je uočiti jer liči na običan izlog koga skriva tenda, pa u početku niste sigurni da li se tu prodaju cipele, tekstil, povrće… Ali ipak, pogledajte pažljivo kad šetate Bulevarom i ako je nekako spazite, uđite, sigurno ćete je zavoleti.
Kafanu su do sada otkrili i prisvojili brojni sportisti, novinari, navrati i Dragan Todorović, svetsko ime u oblasti fotoakustike, legenda katedre za informatiku FON-a, profesor Ćirić, profesor Đukić sa Tehnološkog, mnogi boemi, boemi pripravnici, boemi koji za sada nisu svesni da su boemi ali biće uskoro. Za to će se pobrinuti kuvari koji spremaju najbolju kavurmu u gradu, crevca na žaru, gulaše razne, salate razne i, po mogućstvu, umereno dozirano vino - dovoljno je samo da se dođe prvi put. Mnogi od naših ljudi, koji žive u dalekom svetu, navrate u „Zlatno brdo“, verovatno u želji da prizovu davne uspomene, pokušavajući da se čudesno prebace u vreme kada su s prijateljem, devojkom, društvom odlazili u neku od ovakvih kafana. Poznaćete ih po tome što uglavnom sede sami uz poručeno najjednostavnije spremljeno jelo, na primer prebranac i kobasicu, lagano pijuckaju, najčešće mineralnu vodu i posmatraju, posmatraju, posmatraju, dugo.

Najbolje je da u „Zlatno brdo“ dođete s prijateljima, poželjno je poneti i neki instrument, pa onako, red starih gradskih, pa red dalmatinskih, pa bosanskih pa, ima toga još, nismo zaboravili, pamtimo. Može vam se deseti da u „Zlatnom brdu“ zateknete i Dragana Mirijevca kako sa uživanjem rasteže svoju harmoniku, a ponekad, kad su tu sa društvom, zasviraju i zapevaju Đukići, a s njima i njihovi gosti, a s njima i gosti kafane, a s njima i gazda Remko, ali on ima privilegiju da peva svoju pesmu, solo partiju: „Sejvdiniti oči, milo nane…“, podseća ga na rodno Mavrovo. Uz pesme se dešavaju mala čuda: lica pevača pa i slušača, postaju mlađa, javi se neki lepi zanos, ponekad zaiskri suza i tada je sasvim sigurno da se u „Zlatnom brdu“ nalaze ljudi koji su to veče srećni.“
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Baš lična istorija beogradskih kafana

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 05, 2010 6:46 pm

“Banovac”

Da bi čovek mogao da opiše neko svoje putovanje, a ja evo već nedeljama tumaram po svojim prethodnim životima i danima koje sam proveo u nekim beogradskim kafanama, neophodno je da se bar jednom osvrne i na trenutak kad je zaista krenuo na taj “put”, kad je “otišao od kuće”.

Nije tajna da sam ja pod “kućom” uvek smatrao najstariji deo Čukarice, čija je prirodna granica bila parna strana Lješke i neparna strana Zrmanjske ulice, odnosno splet uličica ispod njih prema Savi i Topčiderskoj reci, sa kućercima i velikim dvorištima, šupama i sobičcima za izdavanje, dok je već preko puta sa prvim “poštanskim zgradama” između Lješke i Turgenjevljeve, samouslugom, bioskopom “Šumadija”, zgradom opštine, soliterom preko puta Crkve Svetog Đorđa u Kirovljevoj i potom novim zgradama u Požeškoj i nizom solitera uzbrdo prema Košutnjaku počinjala nova era, odnosno nešto što smo mi “iz donje škole” zvali “Brdo”.
Opisao sam već dve kafane iz tog mog kraja (“Dva lađara” i “Šećeranac”), a za potpunu legitimaciju pred starim Čukaričanima morao bih da napišem nešto još samo o “Velikoj Čukarici” (danas je tu restoran “Gušti mora”) i “Uni” (postoji i danas, iznad starog tunela u Paštrovićevoj).
Moj svet se završavao čuvenim podvožnjakom kojim se iz Radničke prelazilo u Bulevar vojvode Mišića, odnosno rampom kod Careve ćuprije, pa su u tom smislu i čuvene beogradske kafane “Gospodarska mehana” i “Careva ćuprija” za mene bili samo toponimi, mesta kraj kojih sam prolazio na putu za grad, odnosno ka Stadionu JNA, na koji se sa Čukarice išlo uglavnom pešice, pored Hipodroma i preko Topčiderskog brda.
U “Veliku Čukaricu” sam retko kad ulazio, jer je ona u predstavama “poštenog radnog sveta, koji ne može da se odmori od njine muzike, tuča i galame” (doslovan citat moje mama Janje) zapamćena kao stecište ljudi sa kojima je bolje nemati posla, a u “Unu” je, kad je i on stasao za kafanu, počeo da zalazi moj brat Zoran sa svojim drugarima sa Hipodroma, pa smo zbog nepisanog čukaričkog pravila da mlađi moraju da slušaju starije izbegavali da se nađemo u istom prostoru.
Kad sam već stasao do punoletstva počeo sam da se družim sa momcima iz dvorišta omeđenog Dalmatinskom, Đušinom i Draže Pavlovića, tako da su mi, iako sam i dalje živeo u Doksimovoj ulici na staroj Čukarici, neke druge kafane i neke druge priče postale važnije, o čemu ću, ako me previše negativnih komentara čitalaca ne ubede da treba da prekinem ovu svoju “baš ličnu istoriju” – takođe napisati nekoliko priloga.
Kad smo već kod komentara čitalaca, mnogo mi pomaže da istrajem u ovom poduhvatu Srbin Srbinović, upravo zato što je kritički nastrojen i što me stalno opominje da je nemoguće čitaocima prodavati bifee za kafane, da baš ne kažem “rog za sveću”.
Tako mi je posle priloga o “Šećerancu”, uz ocenu da sam počeo da smaram, postavio pitanje: “Usput, ti si sa Čukarice, gde ja bila “Metohija”, a gde “Majevica”? A ne pomenuti čuvenog Acu Devetku je bruka i sramota”. U prethodnim pasusima pokušao sam na neki način da odgovorim SS-u, da objasnim da sam na Brdo retko odlazio, da sam veoma rano “prošao kroz podvožnjak” i da za neke lokalne priče nisam ni na koji način vezan.
To ne znači da ne znam da su moji drugari iz Ičkove ulice “Majevicu” zvali “Šervud”, jer se ta baraka nekadašnjeg građevinskog preduzeća “Novi Beograd”, zaostala posle izgradnje solitera na neparnoj strani Požeške, nalazila u prelepom šumarku, gde se i sada vide njeni nekadašnji temelji, da je upravnik “Majevice” kasnije prešao u “Đurđevgrad” (na uglu Kijevske i Požeške, u kome sam bio samo jednom sa Grujicom Spasovićem kad me je nagovarao da se pridružim ekipi koja je pokrenula list “Danas”), da je “Metohija” nastala iz podruma pećkog piva na uglu ulica Pere Todorovića i Steve Todorovića, te da bih, ako pišem o njima, onda morao da napišem i nešto o čuvenoj “Zavetrini” (iza samoposluge), “Ekspresu”, “Grahovu”…

Pošto je sve to sa gornje strane moje demarkacione čukaričke linije, neka ostane samo na pominjanju, uz napomenu da je Aca “Devetka” bio i ostao izvan mog interesovanja.
Kad sam se i sam preselio na Brdo, u moj poznati vagon u Ulici Petra Lekovića, neposredno uz sadašnju čuvenu kafanu “Stara trešnja”, jedino bih povremeno odlazio u bife “Car Lazar” na sadašnjoj tramvajskoj okretnici.
Kasnije je taj objekat prekršten u “Banovac”, a slučaj je hteo da mi je 8. februara 2008. godine Mirko Stoiljković, stalni čitalac moje kolumne u „Blicu“, uputio sledeći vapaj: „Kao treću generaciju Čukaričana pogađa me činjenica da kultni bife ‘Banovac’ ili bivši ‘Car Lazar’ od sutra prestaje sa radom posle skoro 40 godina.
To je ne znam koja po redu kafana u našem gradu, pa i na našoj Čukarici koja nestaje, a bojim se sa njom i duh takvih mesta, pa bih Vas zamolio da koji red posvetite i toj kafanici. Zaslužila je.”

"Oproštajno pismo" stalnih gostiju

Iako me je rastužila vest o zatvaranju tog jedinog mesta na Brdu koje sam koliko toliko mogao da smatram “svojim”, nisam tada ništa napisao, osim što sam ovo Mirkovo pismo objavio u celini na beogradskim stranama “Blica”. Desetak dana kasnije dobio sam sliku kako je “Banovac” izgledao na “samrti” i oproštajnu poruku, koju su potpisali Mirko Stoiljković – Šrafciger III, Vladimir Jokić – Kepa, Aleksandar Ilić – Ila, Marko Živanović – Mare, Vlade Baković – Crnogorac, Marko Kovačević – Ćelavi I, Aleksandar Vladisavljev – A. električar, Milan Timotić – Foto i Dušan Popović (jedini bez nadimka ili zanimanja).
Kasnije sam saznao da je ono “Šrafciger III” uz ime mog fana Mirka porodični nadimak i da su i njegov deda (Šrafciger I) i njegov otac (Šrafciger II) bili stalni gosti ovog bifea, te da su njega pravo iz porodilišta doneli na “krštenje” u “Banovac”.
Ovim nabrajanjem imena i zanimanja meni potpuno nepoznatih ljudi na neki način želim da odgovorim i onima koji mi zameraju što pišem o kafanama, smatrajući ih mestima za upropašćivanje sopstvenih života i porodica. Verujem da je ipak mnogo više nas koji sva ta mesta, manje ili više svoja, smatramo oazama dobrog duha i beogradskog šmekeraja, čega ima sve manje u ovom novom, uzburkanom, užurbanom, “realnom, živom, pulsirajućem, modernom megalopolisu”, kako je to napisao Filipovski.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Baš lična istorija beogradskih kafana

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 05, 2010 6:48 pm

“London”
Kad sam završio drugi razred Građevinske tehničke škole, početkom leta 1966. godine, počeo sam da se družim sa Draganom Jovanovićem, koji je sa mnom išao u isto odeljenje, u početku zbog toga što je “Dadica” pao na popravni iz geologije i nacrtne geometrije a njegov uvek štedljivi otac Časlav izračunao da je jeftinije da ga za popravne ispite spremam ja nego neki profesori koje bi morao i da plaća.
Kažem “u početku”, jer sam se vremenom, odlazeći svakodnevno u njihov stan u Dalmatinskoj ulici, u onom sivom i sumornom bloku između te, Đušine i Ulice Draže Pavlovića, sprijateljio sa njegovim drugarima iz tog dvorišta, pre svih sa Brankom Arbutinom “Albancem”, Slobodanom Arsićem “Pakijem”, Vladimirom Videnovićem “Šoletom”, Slavkom Nanevićem “Antracitom”, Slobodanom Miloševićem “Gušterom”, Ivanom Lukovićem “Guzičarem”…
U ovu ekipu spada i naš već više od dve decenije pokojni drugar Miodrag Vasić “Lale”, koji je počeo da dolazi u taj kraj u isto vreme kad i ja, jer je sa “Albancem” išao u isto odeljenje Hemijske škole na Banovom brdu. Iduće godine su i “Dadica” i “Albanac” ponavljali, ali smo “Lale” i ja nastavili da dolazimo na gluvarenje na ogradi zgrade Rudarskog fakulteta, preko puta ovog dvorišta.
U jesen 1968. godine u podrumu drugog ulaza zgrade koja se pola vodi kao Dalmatinska 27 a pola kao Draže Pavlovića 8, staru vešernicu smo pretvorili u naš “klub”, gde smo se skupljali i uglavnom igrali tablić u sitnu lovu, po principu da pobednički par ostaje za stolom.
Potom bismo, pošto smo ipak izbegavali da pijemo tu pred komšijama, koji su i odobrili prenamenu ove prostorije, odlazili da pobednici časte u nekoj od okolnih kafana, pre svih u “Moravi” (na uglu Takovske i Ulice 27. marta, danas pola butik pola pekara), “Gružanki” (u dijagonali, preko puta škole “Vuk Karadžić”, posle neuspelog eksperimenta sa turskim restoranom “Lilit”, danas prodavnica svetiljki) i bifeu “Cer” (iznad “Morave”, u Takovskoj, danas lokal lanca brze hrane “Grill Uno”).
Ko zna zbog čega, ovo moje društvo je, kad bismo stigli na ugao Dalmatinske i Takovske, nekako instiktivno kretalo prema centru grada, ali se najčešće naše putovanje završavalo već na sledećoj raskrsnici, a već bismo pravim podvigom smatrali odlazak do “Vidin kapije” (čuvene kafane na uglu Hilandarske, Palmotićeve i Dordža Vašingtona, koju je nedavno upropastio Veselin Jevrosimović, pretvorivši je u nešto što pripada nekom novom vremenu i nekom novom poimanju ugostiteljstva).
Na suprotnu stranu bismo najdalje otišli do starog “Takova” na uglu Takovske i Ulice vojvode Dobrnjca, jednu od najstarijih i najpoznatijih palilulskih kafana, u koju su po knjizi “Mehane i kafane starog Beograda” Vidoja Golubovića “svraćali poznati kafanski ‘mislioci’ Đura Jakšić, Stevan Sremac, Velimir Rajić, Jova i Vojislav Ilić”. Golubović je napisao da je staro “Takovo” srušeno oko 1960. godine, što sigurno nije tačno, jer smo se baš u toj kafani početkom sedamdesetih “Lale”, “Albanac” i ja dogovorili da međusobno kumujemo.
A onda je jedne večeri neko rekao kako u restoranu “London” rakija “manastirka” košta samo jedan “novi dinar”, pa smo se postepeno odvažili da večernja druženja završavamo malo dalje od “kraja” i roditelja mojih drugara, što je posebno odgovaralo “Laletu” (stanovao u Ulici proleterskih brigada, ranije i danas Krunska) i meni (da u Ulici Narodnog fronta, ranije i danas Kraljice Natalije, uhvatim poslednji autobus za Banovo brdo).
“London” je u to vreme imao tri posebne sale, jednu za piće iz koje se izlazilo na “baštu”, tačnije kolonadu prema Ulici kneza Miloša, drugu za ručkove, večere i ostale slavlja (u drugom delu prizemlja) i treću u podrumu. Restoran je tada poslovao u sastavu Ugostiteljskog preduzeća “Stari grad”, koje je najviše eksperimentisalo sa tom salom u podrumu, povremeno je izdavajući za noćni klub i snimanje filmova, ali sam je ja upamtio dok je tu radio riblji restoran, ponajviše zbog mog školskog druga Zorana Čičkarića.
On se u to vreme nesretno zaljubio u jednu nešto stariju, ali izuzetno atraktivnu devojku, koja ga je namamljivala u jedan od separea, naručivala skupe morske specijalitete, a onda bi, kao slučajno, dolazili njeni drugari i svi bi se častili na račun zaljubljenog junoše.
Šestospratnica Privredne komore Beograda sa lučnom fasadom, u kojoj se nalazio “London”, sagrađena je početkom šezdesetih godina prošlog veka na mestu zgrade nekadašnjeg hotela i kafane “London”, za koju Vidoje Golubović navodi da je podignuta 1865. godine. Istoričari su zabeležili da je upravo ispred ove kafane posle atentata u Košutnjaku 29. maja 1868. godine izdahnuo Knez Mihailo Obrenović. Kraj “Londona” je, piše Golubović, bio i prvi beogradski “korzo”, koji je kasnije premešten u Knez Mihailovu ulicu.
U “Londonu” koji ja pamtim i u kome smo moji drugari i ja vremenom stekli status “stalnih gostiju” najveća gužva bila je u sali za piće i naravno bašti, a osim nas još nekoliko društvanceta je tu imalo svoju “bazu”. Nama najbliži bili su drugari “Laletovog” brata Mihaila “Mike” Vasića (poginuo 1976. godine na Fruškoj gori), od kojih danas više nisu među živima ni braća Milovan i Dušan Jauković i Zoran Perišić.
Uz naše preminule drugare, “Laleta” a od prošlog leta i “Albanca” i “Dadicu”, svako moje podsećanje na restoran “London” postaje veoma tužno, čak i da čitav taj objekat u međuvremenu nije sveden na običnu kladionicu na gornjem i kockarnicu na donjem nivou
Pre toga je na mestu restorana u kome smo moji drugari i ja ispekli “kafanski zanat” i naučili većinu zlatnih kafanskih pravila, godinama bila jedna od najvećih tombola u gradu, u kojoj sam ja jedne noći osvojio onu “poslednju ruku” sa premijom koja je bila trostruko veća od moje plate.
Za “London” me vežu još dva neprijatna sećanja. Tu mi je jedan od stalnih gostiju, poznati advokat koji je imao običaj da nam šalje “ture za ceo astal”, saopštio da ću izgubiti dvorišni stančić u Doksimovoj, u kome sam tri godine posle preseljenja ostalih članova moje porodice u novi stan u Požeškoj živeo potpuno sam, te da je njemu krivo što je gazda tog stana baš njega angažovao da ga zastupa.
Zbog toga sam se u februaru 1973. godine preselio u čuveni vagon u Ulici Petra Lekovića 22 (u dvorištu su zaista bile trešnje, ali klince iz kraja, o čemu je pisao komšija Vlada, reagujući na tekst o “Banovcu”, nije rasterivao moj otac, već gazda tog dvorišta i vagona Siniša Pavićević). U “London” je jedne jesenje večeri 1972. godine, znajući da tu “visim” sa društvom, ušetala i devojka koju sam već pomenuo u pričama o “Šećerancu” i “Zlatnom brdu”), da bi mi saopštila da se udaje.
Od tada sam počeo da proređujem svoje posete ovom restoranu. Naše društvo postajalo je sve veće, prišljamčili su nam se i neki lokalni “baroni” i pijanci, bilo je sve više pića i zezanja samo zbog pića, a ja sam polako postajao svestan da ako želim da upoznam neku pristojnu devojku to mi se sigurno neće dogoditi u “Londonu”.
Nekako u to vreme otkrio sam Klub radnika društvenih delatnosti, izuzetno prijatan restoran na prvom spratu zgrade u Čika Ljubinoj 15, u koji sam, uz zakletvu da to mesto čuvaju kao našu najveću tajnu, odveo svoje kumove “Albanca” i “Laleta”. Godinu dana kasnije tu se preselilo čitavo naše društvo iz “Londona”!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Baš lična istorija beogradskih kafana

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 05, 2010 6:50 pm

“Smederevo”
Ivan Mrđen
(uz pomoć Vladimira Stankovića i Slaviše Lekića)


Ovog teksta ne bi bilo da me dvojica mojih prijatelja i sjajnih novinara Vladimir Stanković (koji je nedavno potpisao za NIN, pa smo sad opet zaposleni u istoj firmi, prethodno je to bilo u “Borbi”) i Slaviša Lekić (glavni i odgovorni urednik magazina “Status”, sa kojim sam takođe radio u “Borbi”) nisu, svaki za sebe, pitali kad ću nešto da napišem o “Smederevu”, svojevremeno jednoj od najboljih kafana u gradu. Iskreno sam im odgovorio da je ovo moja “baš lična istorija”, te da sam u „Smederevu” na zglu Zmaj Jovine i Braće Jugovića bio samo jednom. Bilo je to početkom 1991. godine, kad sam Dušanu Mihajloviću, lideru tek osnovane Nove demokratije, ponudio posao u „Borbi”, onako na svoju ruku, a on me je, kao pravi policajac (tada a duši, a kasnije i u praksi) tri sata „ispipavao” i ispitivao ko stoji iza svega toga. Nismo se dogovorili, jer je Dule imao ozbiljnije planove, ali se sećam da je tada u „Smederevu” radio čuveni konobar „Rista, koga će mnogo godina kasnije gazda Branko Stanković dovesti u „Klub Sokoj” u Mišarskoj ulici, gde i dan danas radi.
Zbog toga sam predložio Vladi i Slaviši da njih dvojica napišu svoje „baš lične” priče o ovoj kafani, što su obojica sa zadovoljstvom učinili. Tako, pošto prošlog petka iz objektivnih razloga nisam imao prilog na ovu temu, sada čitaocima poklanjam dva, meni se čini, sjajna teksta:

Vladimir Stanković:
Uloga “Smedereva” u junskim danima 1968.
Priznajem da se ne bih osmelio da ovu “sasvim ličnu istoriju” sedenja u jednoj kafani stavim na papir da me moj drug i kolega Ivan Mrđen, sa kojim sam od nedavno, na obostrano zadovoljstvo, ponovo u istoj firmi, nije ohrabrio serijom svojih nostalgičnih sećanja na poznate, manje poznate i nepoznate beogradske kafane…
Nasleđujući tradiciju čiji početak niko nije mogao da veže za neke određene ljude ili tačno vreme, studenti iz provincije imali su 60-tih godina prošlog veka mesta svojih okupljanja. Mi Zaječarci nalazili smo se između 19 i 20 sati, u zavisnosti od doba godine, ispred hotela “Balkan”. Strogi centar, a tu je bila i Balkanska ulica kojom se išlo ka autobuskoj i železničkoj stanici ili dolazilo od njih. Obe stanice imale su značajno mesto u životu studentarije, jer su tamo pristizali paketi koje su brižni roditelji slali po nekome kako bi deci na studijama bilo lakše… Malo ispod nas, prema Knez Mihailovoj, negde ispred “Dušanovog grada” skupljali su se Užičani, “Kasina” je, čini mi se, bila zborno mesto Čačana, dok su se Leskovčani okupljali kod “Šanse”.
Posle odstajanih 60-tak minuta, razmene informacija i novosti, ako je bilo para za kafanu znalo se - pravac “Smederevo”, u Ulici braće Jugović, ugao sa Zmaj Jovinom, vrlo blizu Prirodno-matematičkog fakulteta a ni Filološki i Filozofski nisu bili daleko. Opet “miraz” prethodnih generacija, bez objašnjenja zašto baš “Smederevo”. Kafana je bila sasvim obična, ali je imala neki “šmek” privatnosti. Svi su se međusobno znali, keleneri su bili “na ti” sa velikom većinom gostiju, znali su ko šta pije… Jedna od znamenitosti kafane bili su baš kelneri, posebno dvoje - Mica i Mita. Mica je bila krupna, da ne upotrebim neku drugu reč, uvek raspoložena a osmeh joj je otkrivao zlatni zub. Bila je veliki navijač Crvene zvezde dok je Mita bio zakleti Partizanovac, koji je pre dolaska na posao obavezno išao na prepodnevni trening i onda ceo dan, govoreći u prvom licu množine, planirao nedeljnu pobedu “crno-belih”. Iako smo i sami bili navijački podeljeni, uživali smo da “bockamo” Micu i Mitu koji su znali ozbiljno da se dohvate oko fudbala…
Kad bismo uveče došli, Mica je obično pitala:
- Je l’ opet pet ćevapa, tri čačkalice i jedno pivo sa tri čaše?
Najčešće je tako bilo, ali se često dešavalo da umesto pet stigne svih deset ćevapa. Na pitanje “šta je ovo”, nemarno je odgovarala:
- Zabrojala se kuvarica…
Dešavalo se da pivo popije samo jedan od nas, Peća Šakić, kasnije poznati slikar u Parizu i Los Anđelesu. On je, kad bi Mica donelo pivo, prvi zgrabio flasu i sasuo u nju poveću pljuvačku koji je prethodnih minuta marljivo sakupljao…Naravno, nikome nije bilo više do piva a na sve ljutnje i prigovore, samo je odgovarao:
- Što se vi niste setili ?
Naš ugled u Micinim očima, a boga mi i Mitinim, naglo je skočio kad je, valjda beše 1967. godine, u Zvezdu, direktno iz našeg “Timoka”, došao naš gimnazijski drug Predrag Bubanja, zvani Buki. Kad smo ga, sa puno ponosa, predstavili Mici, nepoverljivo je prokementarisala:
-Jes’, baš tebe čekamo…Takvih ko ti imamo kol’ko ‘oćeš…

Da ih je bilo - jeste. Od Džaje i Kuleta Aćimovića do Žike “Luna” i Duje na golu. Bila je to ona velika Zvezda, tri puta uzastopno prvak one Jugoslavije, sa Čičom Miljanićem na klupi… U takvoj konkurenciji naš drugar Buki, objektivno, nije imao šansu da igra, ali je trenirao sa njima i bio član ekipe (skoro kao “član biblioteke”, što bi rekao još jedan naš zemljak, Zoran Radmilović)… Ubrzo mu je i slika izašla u novinama, tako da je Mica bila razuverena što nam je još malo popravilo status kod nje. Neku godinu kasnije Buki je, igrajući za Bor, dao Dujkoviću tri gola na “Marakani”. Jes’ da je Zvezda pobedila sa 5:3, ali tih godina malo je bilo igrača sposobnih da urade to što je uradio Buki… Kasnije ga je lopta odvela čak do Kolumbije, igrao u Bogoti sa Šekijem. Danas peca ribu u Oklendu, Novi Zeland… Ima pravo Bajaga kad peva o drugovima rasutim po svetu.
U burnim junskim danima 1968, kad smo naivno ali sa najboljim namerama pokušali da ondašnju državu približimo Evropi (koliko vidim, još smo u redu) Mica i “Smederevo” odigrali su epizodnu, ali važnu ulogu. Naime, sa zabarikadiranih fakulteta na Studentskom trgu mogle su , privremeno, da nas izvuku - ili da budem precizan i pošten, bar mene - samo dve stvari: glad i fudbal. Možda je redosled bio i obrnut. Problem gladi rešavan je pretrčavanjem do “Smedereva” gde bismo na brzaka pojeli nešto “s kašiku” kako je voleo da kaže moj, na žalost odavno pokojni, drug Trile, takođe nekadašnji fudbaler “Timoka”. Jednog dana Mica mi je tutnula u ruke kesu sa sendvičima:
- Nosi tamo drugarima… Ne znam šta tražite, ali znam da ste gladni i bez revolucije.
Petog juna te 1968. u polufinalu Evropskog prvenstva u fudbalu Jugoslavija je u Firenci igrala sa Engleskom, aktuelnim prvakom sveta. Znao sam da nema ni promil šansi da me elan revolucionarnih ideja zadrži na fakultetu. Kasno popodne izašao sam mirne savesti, uveren da je i navijanje za državnu reprezentaciju sasvim u skladu sa patriotskim osećanjima. Bila je to ona nezaboravna noć u kojoj je Džaja tri minuta pre kraja majstorski na grudi primio loptu pošto je preletela Bobija Mura i onda je velemajstorski zviznuo Gordonu Benksu “kroz uši”…A igrali smo sa deset igrača gotovo od početka, Ivica Osim se povredio i samo statirao na levom krilu.
Naravno, nije bilo nikakve dileme da ću isto ponoviti i tri dana kasnije, za finale protiv domaćina Italije. Bila je to najveća krađa u istoriji evropskih prvenstava. Godinu dana kasnije počeću da se bavim novinarstvom, što, evo, radim već 41 godinu ali ostajem pri tvrdnji da je to najveća nepravda koju sam video. Vodili smo 1:0, opet golom Džajića koji je igrao u životnoj formi, trebalo je da bude bar 3:0, penal nad njim kad ga ruše sa dve ruke, s leđa, vidim kao da je juče bio, ali sudija Dinst iz Švajcarske imao je druge namere ili drugi zadatak… Italijani su izjednačili devet minuta pre kraja, u produžetku nije bilo golova a u novom meču kroz dva dana mi mismo imali šansu…
Ali, da se vratim “Smederevu”. Negde 1970. naš “Timok” izbacio je još jednog prvoligaškog igrača, u Partizan je došao Ivica Pogarčić. Igrao je levo krilo a kad je u Novom Sadu svojim golom doneo pobedu protiv “Vojvodine” našoj sreći nije bilo kraja… Kako se igralo popodne, uveče je bio na zbornom mestu ispred “Balkana” a odatle smo otišli na pravu večeru, naravno u “Smederevo”. Mita je tog dana radio prepodne i nikad sebi nije oprostio što te večeri nije bio na poslu da usluži, lično, strelca jednog gola za “Partizan”…
Vremenom, odlasci u “Smederevo” počeli su da se proređuju… Doduše, tradiciju je, nenamerno, nastavila moja supruga Gordana, koja je radila u IHTM, smeštenom na Prirodno-matematičkom fakultetu, pa im je “Smederevo” bilo najbliže… Ali, to se ne važi, ona nije iz Zaječara. Ne znam do kad je tradicija potrajala, ali znam da kad sam se krajem 90-tih godina vratio u “Smederevo” tadašnja garnitura kelnera nije znala ništa o Zaječarcima. A vratio sam se zbog Bojane i Slaviše Lekić, Mikija Petrovića i društva okupljenog oko “Statusa”. Imali su neki iznajmljeni prostor tik uz kafanu i ništa logičnije od viđanja u njoj. Nisu mi baš verovali kad sam ih uveravao, pokazujući na poveći potporni stub u sred sale, da sam “svojevremeno ja izgradio”.
Na žalost, “Smedereva” više nema. Prođem, k’o nekad u osam, što bi rekao Đoka Marjanović, ulicom Braće Jugović ali taj izlog nisam nikad udostojio ni jednog pogleda. Neka mi vlasnik lokala oprosti, ali za mene će zauvek tamo biti samo kafana “Smederevo” u kojoj su nekada sedeli Zaječarci i u kojoj su legendarni kelneri bili Mica i Mita…

Slaviša Lekić:
Jedna kafana za dve redakcija
U “Smederevo” sam prvi put ušao februara 1998. godine. Lepo ušuškana kafanica u centru grada, na ćošku Braće Jugovića i Zmaj Jovine, nije među novinarima, posebno onima koji su se tih godina gložili sa Miloševićevim civilnim pokretom, bila na dobrom glasu: u njoj su, kružile su informacije kafanskih sveznajućih insajdera, godinama ranije, odsedali članovi zloglasne grupacije “Čarapićev brest”! Nisu to bili teroristi, ama, bolje da jesu: tu se gotovo dnevno zasedali, s kraja osamdesetih, Mira Marković, Jagoš Purić, Nebojša Maljković, Zoran “Kundak” Todorović, Snežana Aleksić, Tahir Hasanović, Zoran Čičak, Radoš Smiljković i ostali primerci bulumente koja je spremala puč u Univerzitetskom komitetu, Osmu sednicu CK Saveza komunista Srbije, “događanje naroda”, a potom i sam rat.
Te februarske subote, u “Smederevu” je “pala” odluka o ustoličenju redakcije magazina “Status” u Zmaj Jovinoj. Mali korak za čovečanstvo, ogroman za mene i, ispostaviće se – “Smederevo”. Kelner je bio na: “Stižem” – “Evo” – “Sa’ ću”; nisu tog dana imali crnogorsku “lozu”, od kuvanih jela na ponudi je bio čorbast pasulj a naznaka “Od juče”, imala je za cilj da potkrepi kvalitet ponude.
U “Smederevu” sam se definitivno uverio u opravdanost parole: “Prvi mačići se u vodu bacaju”! Jer, iako je “upoznavanje” neslavno prošlo, “Smederevo” je postalo neprikosnoveni depadans redakcije “Statusa” već posle par meseci. Iako je ulaz u redakciju “Statusa” bio svega dvadesetak metara niže, rukopisi, fotografije i ideje za “Status” ulazi su kroz vrata “Smedereva”. Sećam se zaprepašćenih lica nekoliko slučajnih namernika (inače je u “Smederevu” ordinirala stalna postava “gostiju), uz aplauze onih koji su nosili inventarski broj “Smedereva”, kad je gnevna saradnica, zbog odbijenog teksta, sadržinu polulitarske flaše BIP-a sasula ovom uredniku na glavu. Da, nekad su prave novinarke pile pivo.
U “Smederevu” je zaliven prvi broj “Statusa”. I drugi, treći… i peti bi da bombardovanje nije zarobilo dopola printani broj u magacinu štamparije. Redakcija je raspuštena, ali sam ja, ipak, ostao zarobljenik “Smedereva”. Sa mojom voljom poklopile su se i životne okolnosti: posle ozbiljnih dojava iz vrha vlasti (bilo je i tamo izuzetaka) da nam se ne može garantovati miran san u stanu gde smo inače živeli, Bojana i ja smo, pod okriljem jedne kasnomartovske noći 1999. godine, sa dve na brzaka popakovane torbe stvari, bezbednost potražili u Zmaj Jovinoj, iza blindiranih vrata stana gde je bila redakcija “Statusa”. Ona će kasnije objašnjavati prijateljima: “Privremeno smo pobegli iz Vranjske ulice: ja u Zmaj Jovinu, Slaviša u ‘Smederevo’”! U Zmaj Jovinoj, pardon, “Smederevu”, ostali smo do kraja avgusta kad su se i zvanično stekle okolnosti da nam niko neće nauditi u sopstvenom stanu.
Vratili smo se u Vranjsku ali ja nisam otišao iz “Smedereva”. Tu, zajedno sa kelnerskom postavom koja je u međuvremenu htela –ne htela maestralno edukovana, dao sam svoj skromni doprinos formiranju redakcije beogradskog “Reportera”! Tu je nastao, naknadno zabranjivan, seljen i raseljavan, čak hapšen zajedno sa kombijem i vozačem, “Reporter”! Tu su pohranjivani primerci zabranjenog “Reportera” dok ih ne bi pokupili diskretni kolporteri, koji su ih kasnije delili po ulicama Beograda. Tu su održavani redakcijski sastanci. Tu su, ako na “radnom mestu” posle sinoćne “analize broja” slučajno nije bilo nikog od urednika, deponovani tekstovi. Tu su potocima, barabar, tekli alcohol & teme: više je ideja za tekstove poteklo u “Smederevu”, nego u tada ozbiljnim redakcijama kakvi su bili konkurentski “NIN” & “Vreme”!
“Smederevo” je bila baza “Reportera”. U svako doba dana tu si mogao zateći nekog iz garniture koju su činili Suzana, Pava, Rade, Pera, Vesna, Vlada, Dragana, Željko, Biljana… Pohodili su nas ovejani drugari iz drugih redakcija: Zozon, Mirkan, Čaki, Srki… Ko nam sve nije dolazio u “redakciju”. Od pripadnika raznih službi, preko dragih gostiju Dragana Bujoševića i Radmile Stanković, do anonimusa koji su hteli da nam pomognu novcem, idejama ili, prosto, da nas okuraže.
Jednom se u “Smederevu” pojavila neka Zorica: niko čuo, niko video. Hoće da piše za “Reporter”. “A, šta bi ti pisala”? “Pa, recimo intervju sa patrijarhom Pavlom”? “E, pa, super ideja, samo napravi”, glasila je urednička „otkačka”! Eto nje i sutra: “Ja napravila”! “Šta, bre, napravila”?! “Pa, intervju”! Ok! “A, koliko imaš“?! “Hm, recimo ovoliko po visini i ovoliko po širini ekrana”, rukama je odokativno odmeravala Zorica! “Ma, koliko karaktera”, iznervirano će kelner Draganče?! “Kara… šta”, zaprepastila se Zorica! Eskluzivni intervju je, ipak, objavljen već u narednom broju “Reportera”. Zorica se nikad više nije pojavila u “Smederevu”, čija je kasa, posle uobičajenog protoka vremena, uzaptila njen ekskluzivni honorar: ovoliko i ovoliko.
Postoktobarske promene su se odrazile i na rad “redakcije”. Legalizacijom “Reportera” nestao je onaj “smederevački” šmek, ugrađen u temelje tih novina. Ubrzo je nestalo i samo “Smederevo”. Nestala je čak i Zmaj Jovina ulica. Tek ponekad u “Klub SOKOJ” naletim na Ristu, dragog batajničkog kelnera s kojima sam ubijao dane a ponekad i noći u “redakciji” na uglu Braće Jugovića i Zmaj Jovine. Ostali su rasuti ko zna gde.
Ali, kad god danas u redakciju stigne novi broj “Statusa” i prostorijom se raširi miris tek odštampanih novina, meni su, uvek i iznova u glavi zavrti “Smederevo”.
Može li se očekivati više od kafane?!
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Baš lična istorija beogradskih kafana

Počalji od MustraBecka taj Pet Nov 05, 2010 6:51 pm

“Central”

Bife “Central” u Čika Ljubinoj 11 je središnja tačka najintimnijeg dela ove moje, baš lične priče o beogradskim kafanama, onog koji se odnosi na međusobno upoznavanje i prvi period zabavljanja tada 23-godišnje Mirjane Gligić i njenog evo već punih 37 godina životnog saputnika. Iako se nismo upoznali u “Centralu”, prvi zajednički izlazak imali smo u subotu 14. aprila 1973. godine baš do tog bifea na dva nivoa sa strmim drvenim stepenicama do sale u podrumu, na kojima me je ona uhvatila pod ruku a ja osetio da se u tom dodiru nagoveštava mnogo više od pukog pridržavanja.

Upoznali smo se tog popodneva u Klubu radnika društvenih delatnosti, na prvom spratu zgrade broj 15, ulaz pored australijske ambasade. Napisao sam već u delu ove hronike o restoranu “London” da mi je u jednom trenutku počelo da smeta to svakodnevno okupljanje, pretežno u muškom društvu, opijanje i prepričavanje jučerašnjih pijanki, neobavezna pitanja “gde si” i “šta ima” na koja se i ne očekuje odgovor, a najviše prišamljičavanje nekih lokalnih tipova, uglavnom grebatora za piće i ordinarnih lažova. Među njima je šampion nad šampionima bio neki Bane “Kreza” iz Sarajevske, koji je mene, kao vatrenog “partizanovca” i čoveka koji i dandanas može napamet da izrecituje neke sastave “crno – belih”, pa i njihovih protivnika (Kramerijus, Kolar, Taborski, Migas, Tihi, Vojta, Pospihal, Mraz, Kvašnjak, Mašek, Vrana – to je, na primer, sastav praške “Sparte” iz one nezaboravne utakmice 9. marta 1966. godine u Beogradu, kad je “Partizan” 4:1 iz Praga anulirao sa 5:0 i plasirao se u polufinale Kupa evropskih šampiona) ubeđivao da je igrao tri godine za prvi tim kluba iz Humske, pri čemu bi kad malo popije mešao i Bobeka, i Zebeca, i Vladicu Kovačevića, i Galića, sve do tada aktuelnih Đorđića ili Bjekovića.
U takvom društvu i “provodu”vremenom je bilo sve manje mesta za devojke, a i one koje bismo ponosno doveli u “našu kafanu” da je “upoznamo sa društvom” ili bi prestale da nam se javljaju ili bi tražile da izađemo na neko drugo mesto. Tako sam i ja, zahvaljujući nekoj Miri iz Travnika. koja mi je već na drugom “sudaru” rekla da joj ne pada na pamet da sedi u “Londonu”, otkrio “Klub”, kako smo kasnije nazivali to posebno i više nego prijatno mesto. Ušuškan na prvom spratu, neprimetan sa ulice, sa stolovima prekrivenim uštirkanim belim stolnjacima i diskretnim osvetljenjem, klupskim cenama pića i dobrom kuhinjom, više nego ljubaznom konobaricom Anom… taj restoran nam se zaista činio kao mesto samo “za posebne prilike”, pa smo u početku moji kumovi Branko Arbutina “Albanac” i Miodrag “Lale” Vasić i ja tamo odlazili samo sa devojkama. Naša zaricanja da nećemo da kažemo ostalima za to tajno mesto nisu dugo vredela, tako da su se vremenom, mic po mic, svi naši drugari iz “Londona” preselili u “Klub” i jedina vajda bila je što smo se rešili “Kreze” i sličnih tipova.
Tu je, međutim, dolazilo mnogo više devojaka, posebno studentkinja Filozofskog i Filološkog, pa je očijukanje sa okolnim stolovima ubrzo postalo daleko zanimljivije od naših bajatih “londonskih” priča. Iako je za neku sasvim drugu ličnu istoriju priča o Mirinom i mom upoznavanju, tek te večeri je u “Centralu” slavio venčanje neki njen drugar, pa sam se ja ponudio da je pratim do tamo, što nam uz već opisanu scenu na stepeništu daje pravo da već godinama 14. april obeležavamo kao “naš dan”.
Klub radnika društvenih delatnosti nije radio ponedeljkom, pa smo se kroz dva dana nas dvoje našli u “Centralu”, gde su u gornjoj sali uz šank bila svega tri stola za stalnu postavu, nešto starijih i, meni se bar činilo, vazda isto obučenih gostiju, dok je u podrumu po čijim zidovima su iscrtani nekakvi “motivi starog Beograda” bila “sala za ručavanje”, što je poštovano utoliko što bi gomila mlađarije za stolovima tu I tamo poručila ponešto od “specijaliteta kuće”. Zato smo u narednim godinama, kad je “naš Klub” zatvoren a taj prostor pretvoren u kancelarije, moja Mira i ja 14. april slavili u “Centralu”, uz kolenice, prebranac i krompir - salatu, kao zaštitni znak njihovog jelovnika. U takvim prilikama bili bismo sretni ako bi radila konobarica Dragica, koja nas se sećala kao “golupčića iz ćoška”, mada ni legendarni Ika nije propuštao da nas pozdravi kao “stare goste”. Prvo je on otišao u penziju, a onda Dragica, da bi pre nekoliko godina nestao i “Central”.
Na dan kad smo nas dvoje slavili 35-godišnjicu upoznavanja gospodin Ivica Stevanović nam je u svom restoranu “Palilula” pripremio “jelovnik iznenađenja”: kolenice, krompir - salatu i prebranac! Napisao sam sutradan u svom redovnom komentaru na prvoj strani “Blicovog” dodatka “Beograd” i ovo: “Šta vam vrede uspomene, ako nemate gde da ih – poručite”, da se zahvalim gazda Ivici, ali i da nekako kažem da “to ipak nije to”.
“Central” je središnja tačka najintimnijeg dela ove moje, baš lične priče o beogradskim kafanama, zato što se nalazi između “Kluba” i “Zore”, čuvene kafane u Makedonskoj, u koju smo u prvim danima zabavljanja moja Mira i ja odlazili kad bismo želeli da budemo sami ili kad u “Centralu” nije bilo mesta. Te tri kafane, od kojih ni jedna više ne radi (u “Zori” je sad pola kladionica, a pola kockarnica) podjednako smatram mestima na kojima smo se nas dvoje upoznali i utabali stazu za brak koji traje već duže od tri i po decenije. Ponekad mislim da mnogi ljudi greše što u tom periodu svojih veza hoće da se naprave pametnijim i kulturnijim nego što jesu, pa to prvo zajedničko vreme troše po pozorištima, bioskopima, igrankama… Ako hoćeš nekoga zaista da upoznaš i da se uveriš da li ti odgovara, kafana je pravo mesto za to!

Autor:
Ivan Mrđen
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Baš lična istorija beogradskih kafana

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu