Taxi priče

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Taxi priče

Počalji od MustraBecka taj Sub Nov 06, 2010 7:50 pm

Piše - Poslednji Skaut

Prva vožnja, i odmah shvatam da će mi ući u krv, pa ću postati ovisnik…
Spremam se, auto mi je odavno sprema i namirisan.Nisam još svestan ni gde idem ni kako ću da se snađem, ali, ni ne mislim previše o tome, Samo da krenem…Sveže septembarsko veče, puštam laganu muziku, i posle svih procedura prijave na vezu, dobijam svoj prvi poziv…Palim cigaretu i krećem…Treperim.
Na adresi me čeka gospođa. Vrlo pristojnog izgleda,seda pozadi, govori adresu, i ja lagano krećem. Nudi mi bombonu…Mislim u sebi: Mani se ženo i bombone i svega, zar ne vidiš da ne znam gde je levo. Ali, kao da mi nije suđeno da bude normalna vožnja, nego da odmah vidim ono što ću posle toga mnogo puta videti i doživeti…
„Znaš, majstore, već 10 godina živim sama u velikom stanu“ progovori iz čista mira. „Muž mi je umro, i ja sam ostala sama.Izdajem lokale, i uživam.“ Dok mi ona priča šta radi i gde izlazi, ja se trudim da ne zalutam, ulicama koje poznajem kao svoj dzep. „Znači, ipak ima istina u svim onim pričama koje sam slušao od momaka koji su vrteli đevrek u taxiju“, pomislih u sekundi, izbegavči za milimetar da udarim u auto koji izlazi sa parkinga. Otegla mi se vožnja u beskonačnost, nikada da stignem do adrese na koju bi stranka-gospođa trebala da izađe…Ako nešto ne izmisli, pomislih u sebi. „Majstore, da li hoćeš da mi ostaviš svoj broj telefona, ja se često vozim taxijem, a vidim da si ti sasvim fin mladić, pa…?“ Stižem, i jedva čekam da izađe iz auta, da zapalim u prvi lokal da popijem kafu, ali nije kraj…“Majstore, ajde idemo na neko piće, ako imaš vremena“
Gledam je u retrovizor, ona se smeši…“ Gospođo, hvala na pozivu, ali nemam vremena“
Razočarana, daje mi dobar bakšiš, uz molbu da joj ostavim broj telefona. Dajem joj broj telefona od svog kuma…Gledam je kako lagano odlazi…Ne mogu da izdržim, moram da je pozovem i nešto joj kažem: „Izvinite, gospođo! “ Ona se veselo okreće… „ Predomislio si se? pita me kroz osmeh. „ Nee, gospođo, samo sam hteo da vam kažem, da ja nisam MAJSTOR!!!“
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Taxi priče

Počalji od MustraBecka taj Sub Nov 06, 2010 7:51 pm

Posle nekoliko noći provedenih u vrtenju đevreka, počinjem da se osećam kao deo noći grada…Dok jedan grad odlazi u san, drugi se budi, i tek počinje svoj život…Narednih par godina sam proveo u vožnjama i druženjima sa ljudima, kojima je noć dan, koji su odavno zamenili jedno drugim…Da pokušam da nastavim ovu vožnju…
Prošlo je 3h ujutro, i lagano klizim pustim ulicama. Na radiju ide neki teški blues, koji me tera da vozim skoro mileći…I taman kad sam se zapitao ko će biti sledeća stranka, zaustavlja me neko. Stajem, otvaram prozor, prilazi mi tip, sa svojih 50-55 godina…I dok nesvesno pokušavam da ga procenim, on pita da li je slobodno, i ulazi u auto. Gastarbajer, prvo što mi je prošlo kroz glavu…Njegov govor pokazuje da je davno otišao trbuhom za kruhom…Hoće da ga vozim negde gde su devojke za provod…I dok krećem, on počinje svoj monolog. Nikada nisam mogao da shvatim zašto ljudi imaju neodoljivu potrebu da se ispovedaju taxisti…Ali, prihvatam priču, ova vožnja će trajati, procenjujem. Živi u Americi 20 godina, pobegao zbog sukoba sa zakonom. Sad je čist, sve je platio svojim dolarima, i evo ga ponovo u gradu. Prolazim pustim Terazijama, ispred Meka stoji devojka, verovatno čeka nekoga. Ovaj moj otvara prozor, i pita je da li je slobodna!!! Devojka ga gleda u čudu, ja se izvinim u njegovo ime i nastavljam dalje. Čovek je navikao da je u to doba na ulici samo prodavačica ljubavi, tako je kod njega, kaže…Ne može da shvati još uvek gde je došao. Dok mi priča svoju priču, stižemo do lokala gde se nalazi ono što želi. Parkiram auto, ali očigledno je da mojoj vožnji nije kraj…Zahteva da uđemo zajedno unutra, sve ide na njegov račun. Ne vredi da se prepirem sa njim, lakše mi je da uđem unutra, objasnim šta želi, naplatim svoje i da idem.
U mračnoj prostoriji, igra jedna blago rečeno, jako umorna devojka…Nema nikoga od gostiju, pa momentalno prilaze nama.Mi sedamo, dve devojke takođe.Ovaj moj narućuje piće, i odlazi sa jednom, i usput mi govori da ništa ne brinem, da ga sačekam, da će sve biti plaćeno. Nema gde da mi pobegne, razmišljam, a i poznajem momke koji vode klub. Dok on nestaje u mraku, mene druga poziva u sobu, kaže da je gospodin platio i za mene!!! O Bože, šta me neće snaći ove noći…Odlazim u sobu, ne vredi…Objašnjavam joj da me sex ne zanima, da sedne i da uzme svoju lovu, da ćemo sačekati da gospodin završi. Na sve muke, sada slušam i njenu tužnu priču, kako je kod kuće čeka malo dete…Jedva čekam da se ova noćna mora završi, i da odem da legnem.
Posle sat vremena, ovaj Amer se pojavljuje, sav srećan, naručuje nam piće, i priča kao navijen. Ajde više čoveče, mislim u sebi. Konačno krećemo…Taximetar je sve vreme radio, i već je prilično nakucao, Sad samo očekujem da mi kaže kako nema više para, i da lepo završim posao za noćas. Ali, kad smo stigli kod njega, plaća mi sve duplo, i zahvaljuje se do neba za sve. Dok ga gledam kako odlazi, razmišljam… Koliko je čovek sanjao da se vrati u svoj grad, u kome je odrastao, i u kome nije imao nikoga da ga sačeka…Sve koje je znao, ili su mrtvi ili u zatvoru, ili negde daleko, kao i on. Ja sam mu tih par sati bio najbliži, i začudo, i on se meni svideo. Teško je biti u njegovoj koži, pomislih dok sam izlazio iz svoj auta. U trenutku sam još više zavoleo ovaj asfalt po kome hodam svakoga dana. Ovo je MOJ grad, MOJA zemlja…Laku noć i dobro jutro…kako kome.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Taxi priče

Počalji od MustraBecka taj Sub Nov 06, 2010 7:51 pm

Budi me kiša, koja uporno kljuca po prozoru…Prvi put od kada taxiram, ne izlazi mi se na štraftu, mada znam da će biti posla. Pokušavam da se sakrijem ispod velikog jastuka, da ponovo nastavim sa snom, ali ne vredi… Ne mogu. I kao po pravilu, moju dilemu otklanja mobilni. Zvoni…zvoni…zvoni… Da li će prestati, pitam se!? Neko je jako uporan. Konačno prestaje… Stiže sms… Ne vredi, nekome je baš stalo da me podigne iz kreveta. Kome? Hm…

Prijatelj-kolega me moli da odem po neke njegove stranke, neke strance, koji žive u Pančevu, da ih vozim, pošto ne može da stigne… Dobro plaćaju, vožnja je dugačka, sve provereno, daje mi broj na koji da ih nazovem i da se dogovorim. Bože, kakvi sad stranci po ovoj kiši, mislim se dok pozivam broj. Javlja mi se neko, i pokušava na lošem srpskom da mi da adresu i da mi kaže kad da dođem. Imam sat vremena… Taman da se obučem, popijem kafu i krenem za Pančevo. Dok duboko uvlačim dim, razmišljam… Šta će meni sve ovo u životu? Gde sam zajebao stvar, da sada moram da radim ovo? Pitanja mi naviru sama… Ali pogled na sat me vraća u stvarnost. Oblačim vijetnamku i krećem. Lagano…kao da idem u rat. Čudan osećaj, kada čovek poželi da pobegne sam od sebe, negde daleko… Kako samo pada, odakle više, pitam se. Utrčavam u auto, palim, puštam da se malo ugreje…puštam muziku, i sve u trenutku dolazi na svoje mesto. Ponovo sam ok. Volim ovaj auto…u njemu sam kao u svom gnezdu…siguran. Moj dobri BMW…uvek mi popravi raspoloženje. Krećem. Puštam Dire Strites-e i odlazim u Pančevo… Ponovo zvoni telefon, ovaj stranac pita za koliko dolazim… Gde li ovaj sada ide, pitam se? Odgovor dobijam ubrzo… Čeka me muškarac sa nekom devojkom. Ulaze u auto, sedaju pozadi, i govore da idemo na Vatin, na granicu, da ih tamo sačekam i vraćamo se! Po govoru shvatam da su Rumuni. Samo sam se pitao kako će se završiti ova noć, ali odgovor neću imati skoro…Bar do jutra…Kiša sve jače pada.Sa zadnjeg sedišta čujem samo neko mrmljanje, osećam da je neka rasprava u toku. Da bih prekinuo neugodnu atmosferu, oblašnjavam Rumunu, da mora da mi plati unapred za ovakvu vožnju. Prvo negoduje, ali na kraju pristaje i plaća…Dok prolazim kroz pusta banatska sela, razmišljam o tome kako ljudi žive u ovakvom miru, bez ikakvih dešavanja, i pitam sam sebe koliko bih mogao ovako? Mislim da bi posle 1-2 dana doleteo nazad u mravinjak. Iz razmišljanja me trže glas ovog sa zadnjeg sedišta, koji mi objašnjava da treba da ih sačekam, da bi pokupili robu. U sebi psujem prijatelja, koji mi je ovo natovario na vrat. A trebao sam da znam, pa on je pijačar, koji uživa u ovakvim transportima, zato i vozi karavana. Ali, sad nemam kud, već stižemo blizu granice. Na parkingu nigde žive duše… Koga bi i bilo po ovom kijametu, mislim u sebi.
Gledam ih dok se udaljavaju, gazeći po velikim barama po putu. Setih se sebe, za vreme mog boravka u Austriji. Strani svet, strani ljudi… Lagana jeza mi struji kroz kičmu. Tek u ovakvim situacija shvatam koliko sam zapravo srećan čovek. Ponoć je odavno prošla, a mene ponovo obuzima san. Što zbog kiše, što zbog grejanja…
Iz sna me probudilo kucanje na prozoru. Gledam na sat… Bogami, lepo sam se komirao. Izlazim napolje, a kiše me u trenutku budi iz uspavanosti. Vidim da je ovaj sam, pitam gde mu je prijateljica… Otišla, kaže, u Rumuniju. Pakujemo stvari, i krećemo. Na izlazu iz Vršca, zaustavlja me policija. Stajem, ni ne razmišljajući o tome šta mi je u gepeku među stvarima. Uz standardna pitanja, policajam traži da otvorim gepek. Objašnjavam mu odakle idem, koga vozim, da se žurimo… Ne vredi. Čovek trenutno verovatno mrzi ceo svet što mora da radi po ovoj kiši. Rumun nervozno otvara torbu… Već vidim sebe kako u stanici dajem izjave i ostale peripetije… I nema da fali…Torba puna mobilnih telefona, i koječega. A lepo sam osećao da ne treba da izlazim noćas, da ne trebam da gledam u taj prokleti telefon, koji mi često napravi frku. Pa i sada, pun mi ih je gepek!
Naravno, policajac sav veseo, govori da krenem za njima u stanicu, Šta ću, krećem. Sreća što su ovog stavili u svoja kola, samo mi je on falio u ovom trenutku u autu. Stižemo, Rumun sav tužan iznosi svoje stvari… Ja odlazim u posebnu kancelariju, dajem izjavu. Posle malo natezanja, mene puštaju da idem, uz napomenu da ću biti pozvan na sud kao svedok. Izlazim napolje, i počinjem sam sebi da se smejem. Nikada nisam sebe poslušao, nikada. Skidam tablu sa krova, stavljam je u gepek i krećem. Gledam na taximetar…Dobro je, bar nisam ostao i bez para za ovu vožnju. Još jedna lekcija iz „taksi fakulteta“… Mnogo godina kasnije, sada sa ove vremenske distance, shvatam koliko sam zapravo naučio stvari o ljudima, o životu. A mislio sam da znam sve… U Pančevu me zaustavlja devojka, pita da li može do Beograda, ali nema para. Izgleda da nema kraja ovoj noći… Može, naravno, upadaj… Posvađala se sa dečkom, bla bla bla… Samo da stignem kući, mislim u sebi. Noćas nemam snage da budem i psihijatar, zaista….
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Taxi priče

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu