Vojislav Ilić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Vojislav Ilić

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 1:22 am

ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ
(1862-1894)



(Београд, 14. април 1862. — Београд, 21. јануар 1894), песник,
Београђанин, син песника Јована Илића, Војислав је проживео кратак и
тежак живот. Болешљив још од детињства, он је слабо марио за учење.
Школу је напустио после трећег разреда гимназије због слабог успеха.
Касније је на своју руку похађао предавања у Великој школи, активно
учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али
испите није полагао. Његовом образовању је помогло што му је дом био
стециште књижевника и песника. Ту је упознао Ђуру Јакшића, те се
касније и оженио једном од Јакшићевих кћери. Учествовао је као
добровољац у бугарском рату 1885. године, 1887. ступа у службу као
коректор Државне Штампарије, а 1892. намештен је за учитеља у српској
школи у Турн Северину. Исте године постаје писар министарства
унутрашњих дела, а 1893. вицеконзул у Приштини, по његовој жељи да иде
на Косово. Међутим, његово слабо здравље га приморава да се врати у
Београд где ускоро и умире.

Свети Сава
Ко удара тако позно у дубину ноћног мира
На капији затвореној светогорског манастира?
"Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,
Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге -
Ал' је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор'те ми, цасни оци, манастирска тешка врата,
И примите царског сина ко најмлађег свога брата..."
Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
Али чело узвишено, божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
А кроз сузе прошапута: "Примамо те, мило чедо".
Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,-
Векови су прохујали и многи ће јоште проћи -
Ал' то дете јоште живи, јер његова живи слава,
Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Čet Okt 08, 2009 2:17 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vojislav Ilić

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 1:24 am

У позну јесен
Чуј, како јауче ветар кроз пусте пољане наше,
И густе слојеве магле у влажни ваља до...
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.
Фркће окисо коњиц и журно у село граби,
И већ пред собом видим убог и стари дом:
На прагу старица стоји и мокру живину ваби,
И с репом косматим својим огроман зељов с њом-
А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља,
И густе слојеве магле у влажни ваља до...
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.

Грм
Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји,
К'о црн и мрачан див. И густе травице сплет
Горди му увија стас; - и горски несташан лахор
Лелуја шарен цвет.
И зима дође већ, и својом студеном руком
Покида накит сав, и гору обнажи сву; -
Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи,
А он ће бити ту.

Анђео мира
Ноћ дубока влада, и све живо спава;
На староме торњу поноћ откуцава.
И у том часу са гранчицом крина,
Анђео се спусти са рајских висина.
Све поспало ћути, нико се не буди;
Не виде га звери, не виде га људи.
Ал' осећа грање - па се тихо свија;
Осећа га лахор - па тихо ћарлија.
И Анђео Мира, кроз дубоку таму,
Спусти се пред олтар у пустоме храму.
Па прекрстив руке на блажене груди,
Рујну зору чека да небом заруди...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vojislav Ilić

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 1:30 am

Војислав Илић, члан велике тројке са Бранком Радичевићем и
Ђуром Јакшићем, је песник изузетних рафинираних осећања и
симпатије за егзотичне просторе удаљених крајева и прошлих
времена. Мање је познато да је он имао и прозне текстове,
међу којима су и они са историјском тематиком. Како је таквих
текстова мало у односу на његова песничка дела, његова
интересовања можемо представити насловима песама које
се баве тим временом.

-Аргонауте на Лемносу
-Смрт Периклова
-Клеон и његов ученик
-Питија
-Ниоба
-Овидије
-Пред Тројом
-Коринтска хетера
и многа друга.

Кадгод је био инспирисан мотивима из прошлости, његови
стихови добијају нарочиту мекоћу, мелодичност и сугестивност.
Осећао је лепоту и дух античке, грчке и римске прошлости и
одушевљавао се старим животом античких народа, па је сматран
за једног од највећих хелениста у српској литератури. Служио се
обилно грчком и римском митологијом уз коју је показивао
висок смисао за разумевање унутрашње лепоте грчке и римске
цивилизације, па је оцењен као бољи познавалац те историје
од многих других српских песника који су били чисти класичари
по свом образовању и по својој књижевности.
Класични историчари Лука Зима у већој и нешто каснији Никола
Вулић у мањој мери су нападали Илића због филолошких грешака
у коришћењу имена и предмета античког времена. На пример за
једног Грка је рекао да је био огрнут тогом уместо химатионом,
а Римљани носе хитон, што је грчка одећа. Та филолошка
зановетања нису могла да умање значај његовог стваралаштва.

У следећој песми можемо осетити емотивно носталгичан однос
према прохујалим временима.

СЛОВЕНСКИ КНЕЗ
На обали хучне Травне,
Где се шири Немац сад,
У исконске дане тавне,
На обали хучне Травне
Дизао се тврди град.
Храбри Никлот владао је
У тврдоме граду том,
Сад урвине тамо стоје,
Паук плете мреже своје
У тихоме послу свом.
Једног дана од Балтије
Подиже се љути враг;
Диже војске и галије
И упорно на град бије,
Да му затре сами траг!
Шест месеци борба траје,
Али Никлот неда града -
Шест месеци не престаје.
Да за удар удар даје,
Бол за бол и јад за јад!
А кад шести месец зађе,
И побеђен душман љут,
Да ранама лека нађе,
Одби војске, крете лађе,
На обратни, срамни пут -
Храбри Никлот уже тада
У Перунов свети храм,
На колена пред њим пада,
И најлепше из свог стада
Принесе му јагње сам...
Дуго време, после тога,
Владао је мирно он,
Поштујући силног бога,
И обичај рода свога,
И словенски, свети трон.
На обали хучне Травне,
Где се шири Немац сад,
У исконске дане тавне,
На обали хучне Травне
Дизао се тврди град -
Храбри Никлот владао је
У тврдоме граду том;
Сад урвине тамо стоје,
Ружа свија гране своје,
И купина цвета с њом.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vojislav Ilić

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 1:32 am

"Пропаст Римског Царства"
Цео народ словенски дели се као и германски на неколико племена.
У време сеобе народа та су племена имала своје засебне, старешине
које се називаху великим жупанима, Велики жупан биран је у
почетку само за време рата и он је тада управљао народом; но
чим је рат престајао престајала је и његова власт и тада су
управљали народом обични племенскн жупани. Но власт ових
великих жупана давана је постепено на цео живот, док најзад
није прешла и у наследство појединих породица. Од ових
великих жупана постајали су доцније краљеви и цареви словенски.
Вера словенска, као и осталих народа који доћоше у Европу тада,
била је многобожачка. Главни Бог словенски звао се Сварог и он је
био господар неба и земље. За њиме Перун, громовник; Световид,
бог годишњих времена; Додол, бог који шаље кишу; Пров, бог правде;
Родгост, бог гостољубља; Лада, богиња лепоте и љубави;
Жива, богиња живота и здравља; Морана, богиња смртн итд.
И данас у песмама нзшим по Србији и Маћедонији спомињу се
имена ових богова. За време великих летњих жега додоле иду
окићене цвећем и травом, и тада певају песме Лади и Додолу да
пусти кишу, те да запоји суву и жедку земљу...
Словени су иначе били народ миран и културан. Док су Германи
готово искључиво живели од лова и пљачке, немајући ни појма о
згоднијем обрађивању земље и неговању стоке, дотле су Слозени
подизали агри-културу на степен ондашњег савршенства. То је у
опште, био народ мираи и раден. У празничне дане скупљали су
се Словени око својих жртвеника, јер храмова кису нигде имали,
осим на острву Рујану, које се налази на Северном или Балтичкоме
мору. Ту су певали песме својим боговима, китећи жртвенике
цвећем и приносећи на њих убијену дивљач.
Женскиње њихово бавило се ткивом лана и кудеље, од које су
градиле себи и својима пристојну одећу, дочим су Германи у то
доба покривали своје тело необраћеним кожама. У кући је
заповедао изабрани старешина, који је делио посао свакоме члану
задруге и његовим заповестима морао се у породици безусловно
свако да покорава, те је тиме ред у дому био примеран. Чистота
односа између мушких и женских била је толика, да је много прилика
било да се жена од туге за умрлим или погинулим мужем убијала а
живот њихов текао је мирно и пристојно. Стари историци диве се у
својим списима нежности и разборитости наших предака.
Но има нешто што је њих јако сатирало.
Живећи независно један од другога у својим жупама, Словени никада
у случају рата нису били компактни, те је навала непријатељска често
побеђивала. Племе није хтело да помогне племену, услед чега су
наступиле често велике погибије, ма да су у борби били ванредно
храбри и смишљени. Како ми није намера да на овоме предавању
говорим детаљно о Словенима, него у опште о народима средњег
и новог века, то ћу навести на свршетку један карактеристичан пример
из живота ондашњег словенског народа, који се баш зауставио на
обали Балтијског мора. То су управо два племена, која су се звала:
једно Бодрићи, а други Лаутићи. Они су основали себи постојбину
северно од Шлезвиг — Холштајна.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vojislav Ilić

Počalji od MustraBecka taj Čet Okt 08, 2009 1:32 am

Год. 1141 после Христа крене се силна војска противу ове шаке
Словена, да их принуди те да приме веру Христову, коју остали
народи беху тада већ у велико примили; повод томе били су
Саксонци, који се на сабору немачком, који је држан пре тога у
Магдебургу, тужише да не могу трпети у својој близини многобожце.
Услед ове изјаве утврди се да се сва немачка војска спролећа крене
противу Бодрића и Љутића, што и буде.
Али тој војсци немачкој придруже се и Франки и Чеси, и Данци, и тако
у пролеће удуће године падне огромна сила под зидине славног
словенског града Загреба, на реци Травни, која одмах ту утиче у море.
Немачком војском управљао је лично император Конрад Хохенштауфен
и Алберхт Медвед, велики херцог. Ческом војском руковао је краљ Отон III,
а данском флотом, која је требала да нападне Словене с мора Свенд и Канут,
Краљевић дански, Самих франачких оклопника било је 80.000!...
Војна се, дакле, отпочне. Војском словенском управљао је вагорски
Кнез Никлот, одважан и храбар војвода. Једна шака људи решила се,
да се туче на смрт за веру и име своје. И како је свршена војна?
Цела сувопутна војска савезничка беше, после неколико месеци,
потучена до ногу а флота савезничка спаљена до последње галије...
Али шта нису могли учинити германски и франачки мачеви, то је учинила
наука њихова. Данас нема више ни трага од ових храбрих Словена јер су
им туђинске школе одузеле и језик и веру. Али је још до пре педесет
година била у томе најсевернијем делу Немачке старих људи, који нису
друкчије знали говорити него вендски тј. словенски.
Векови су прохујали од тога доба, и време подизало и разоравало народе и
државе. Од негда добро уређене државе Јелинске, Римске а Византијске
нема више ни трага. Дошли беху нови народи, који на развалама старих
држава почеше да подижу своје нове државе. Полажући њихов темељ они
тиме положише темељ новијем добу, које се у историји зове: средњи век.
Пропашћу римске империје застао је за часак културни напредак чозечанства,
јер нови народи не беху толико образовани, да би могли продужити
усавршавање наука и вештина на темељима које поставише Јевреји, Јелини и
Римљани; живећи у мраку незнања нови народи лутали су по планинама и
равницама простране Европе, палећи и убијајући једни — друге, а ратујући
често и међу собом:
Тек појавом реформације васкрснуле су науке и уметности; међу народима
националност утврђена је као полктички принцип тек после велике битке код
Лајпцига, у којој руска и немачка војска потуче силнога цара Наполеона I
Бонапарту. Од тада су народи почели да траже начина како ће се међусобно
груписати. Та иста мисао руководи и данас народе и државе да се оружају
и умно и војнички, како би дочекали онај страшни дан, кад ће се шалонска
битка поновити, можда величанственија и крвавија....
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Vojislav Ilić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu