Djuradj Branković

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Djuradj Branković

Počalji od beznačajna taj Čet Feb 26, 2009 11:40 pm

Đurađ Branković, srpski despot (1427-1456), drugi sin Vuka Brankovića i unuk kneza Lazara, po majci. Nosio je ime po istom svecu (Đorđu Kapadokijskom), kao i njegov unuk Đorđe Branković, iako nisu imali isto prezime, već su se po imenima očeva prezivali jedan Vuković, a drugi Stefanović. Od vremena Mavra Orbinija (1601. godine), istorija njihovu porodicu naziva Brankovićima.
Đurađ je u početku bio na strani svog ujaka, despota Stefana. Posle bitke kod Angore (1402. godine), između njih je došlo do razlaza i sukoba. Gonjen od Stefana zbog svojih veza sa Turcima, Đurađ je pobegao sultanu Sulejmanu, nasledniku Bajazita, i sa turskom vojskom pošao protiv njega. Iz borbi koja je usledila na Kosovu (21.11. 1402.), Stefan je izašao kao pobednik. Otada je Đurađ vodio turkofilsku, a despot Stefan mađarofilsku politiku u Srbiji.
Posle smrti kneginje Milice (1405. godine), Đurađu se pridružio i mlađi Stefanov brat Vuk, koji je tražio za sebe pola države. Uz pomoć sultana Sulejmana, oni su postigli znatne uspehe i dobili južni deo Srbije. Kada se protiv sultana Sulejmana podigao sultan Musa, Vuk Lazarević je poginuo od ruke Musinih ljudi, kažnjen radi izdaje (1410. godine), a Đurađ se, majčinim posredovanjem, pomirio sa ujakom (1412. godine).

Kao zapovednik srpske vojske, Đurađ je rešio, u odlučnoj bitci pod Vitošem (1413. godine), borbu između Muse i sultana Muhameda, napavši i pobedivši prvog. Godinu dana posle toga (1414.), uzeo je za ženu Jerinu Kantakuzinovu. Od 1422. do 1426. Đurađ se duže zadržavao u Zeti, gde je jedno vreme ratovao protiv Mlečana. 1426. godine se spominje njegov svečani doček u Dubrovniku. Te iste godine, na državnom saboru u Srebrenici, Đurađ je bio proglašen za naslednika despota Stefana. Mađari su priznali t odredbu, ali su kao cenu za nju tražili obavezu, da će im se, posle smrti Stefanove, predati Mačva sa Beogradom i grad Golubac.
Posle Stefanove smrti (19.7. 1427.), Đurađ je postao srpski despot. Izgubivši Beograd, on je podigao na Dunavu novi grad - Smederevo (zbog toga je nazvan Đurađ Smederevac), između 1427. i 1430. Golubački vojvoda Jeremija nije hteo predati svoj grad Mađarima, nego ga je dao Turcima.
Mađarski kralj je despotu Đurađu poklonio posede u tadašnjoj Mađarskoj, u kojima su se nalazila sledeća mesta: Zemun, Slankamen, Kupinik (Kupinovo) i Mitrovica (Sremska Mitrovica) u Sremu, Stari Bečej (Bečej), Kulpin, Čurug, Sveti Petar, Perlek, Peser i Petrovo Selo (Bačko Petrovo Selo) u Bačkoj, Bečej (Novi Bečej), Arač, Veliki Bečkerek (Zrenjanin) i Vršac u Banatu. Kao i njegov prethodnik, Stefan Lazarević, i despot Đurađ je na svoje posede u Mađarskoj naseljavao Srbe. Pored pomenutih poseda na području današnje Vojvodine, despot je dobio još mnoga mesta u drugim delovima tadašnje Ugarske. Zabeleženo je da je u Araču živeo despotov činovnik Brajan, a u Apatinu Nikola Peretić.
Nateran od strane Turaka, Đurađ je priznao, pored mađarske, i tursku vrhovnu vlast, i plaćao im je godišnje 50.000 dukata kao danak. Dugo je vodio politiku odanosti i prema Turcima i prema Mađarima. Njegova kćer, Mara, postala je žena sultana Murata II (1435.), a druga mu se kćer, Katarina, udala za grofa Ulriha Celjskog, rođaka mađarskog kralja Sigismunda. Posle smrti Sigismundove (u decembru 1437.), Turci su pripremili veliki napad protiv Srbije i Mađarske. Gotovo cela Srbija, osim Novog Brda, je bila osvojena (1439. godine), a Smederevo je, takođe, zauzeto.
Đurađ je prvo potražio sklonište u Zeti, ali, pošto je bio onemogućen i tu, kao i kasnije u Dubrovniku, došao je na mađarski dvor, da traži pomoć za Srbiju. Njegova dva sina, Grgur i Stefan, bili su za to vreme oslepljeni (8.5. 1441. godine).
Kada je video svoje sinove lišene „zenica očnih“, Đurađ je najpre ridao i naricao, a zatim „jedva k sebi biv, naredi privesti mnoštvo Ismailćana. Sednuvši na zemlju reče isklati ih, dok sav ne ogreznu u krvi njihovoj“. Tako se o despotu Đurđu priča u žitiju njegovog unuka, Sv. Maksima (despota Đorđa Brankovića), i ta priča je trebalo da naljuti srpske ratnike protiv Turaka.
Odmah posle pada Smedereva i velikog dela despotovine pod Turke, zapretila je opasnost i despotovim posedima u Mađarskoj. Kada je na mađarski presto došao kralj Vladislav, oduzeo je od despota mnoga imanja i poklonio ih svojim pristalicama.
Raspolažući velikim novčanim sredstvima, despot je uspeo da popravi svoj položaj u Mađarskoj i da prikupi veliku vojsku. Istovremeno, posredstvom kardinala Cesarinija, formirana je Liga protiv Turaka. Na čelu Lige su bili poljsko-mađarski kralj, Vladislav, Janko Hunjadi (Sibinjanin Janko) i despot Đurađ. Oni su sa velikom vojskom provalili 1443. godine u Tursku i pobedonosno došli sve do Sofije. Hrišćanska pobeda je uzbunila čitav Balkan. Turci su, našavši se u neprilici, ponudili mir. Zahvaljujući posredovanju sultanije Mare i despota Đurađa, mir je bio sklopljen u Segedinu 1444. godine. Na osnovu ovog mira, despot je dobio natrag svoju državu, sa 24 grada, uključujući Novo Brdo, Golubac i Kruševac, a 22.8. 1444. je ponovo ušao u Smederevo.


Poslednji put izmenio lutka dana Pet Feb 27, 2009 5:20 am, izmenio ukupno 3 puta

beznačajna

Ženski
Ovan Lokacija : Iznad Beograda
Raspoloženje : vidno raspolozena
Datum upisa : 28.01.2009

Nazad na vrh Ići dole

Djuradj Brankovic

Počalji od beznačajna taj Čet Feb 26, 2009 11:44 pm

Mađari su brzo narušili ugovor sa Turcima, kojem je Đurađ ostao veran. U novom ratnom pohodu, Mađari su bili loše sreće: bili su potučeni, a sam kralj Vladislav je poginuo u bitci kod Varne (10.11. 1444.). Zbog toga su odnosi između despota i Mađara zahladili. Despot je želeo da zavede red u zemlji i da izleči rane od prošlih ratova. Đurađ nije uspeo da povrati celu Zetu, koju su u vreme propasti Srbije delom zaposeli Mlečići, a delom Stefan Vukčić. Zbog toga je despot ratovao sa Mlečićima i kao polusaveznika dobio Skenderbega, ali u tim borbama nije imao sreće, isto kao ni u Bosni, gde je želeo da se dočepa bogate Srebrenice.
U borbama Mađara i Turaka (1448. godine), despot nije učestvovao. Štaviše, despot je posle Hunjadijevog poraza na Kosovu (17.-19.10.) istog uhvatio i zatvorio, terajući ga da mu plati štetu nanesenu od strane Mađara srpskom stanovništvu, prilikom njihovog prolaska kroz Srbiju. Posle prihvaćene obaveze i mnogih obećanja od mađarskog sabora, Hunjadi je pušten na slobodu (na Božić 1448. godine).
Odnosi između Srbije i Mađarske su posle toga postali mnogo gori. Sam papa je oslobodio Mađare od datih obaveza, kao iznuđenih u nevolji. Odnosi su postali nešto bolji posle dolaska na presto sultana Muhameda II (1451.), koji je od početka bio prijateljski raspoložen prema Đurađu. Sultan je vratio Srbiji Toplicu i Glubočicu, a bosanski kralj Srebrenicu. Posredstvom despota Đurađa, došlo je do mira između Mađara i Turaka, a Hunjadijev sin, Matija, veren je sa despotovom unukom, Jelisavetom.
Prilikom osvajanja Carigrada (1453. godine), učestvovala je i jedna jedinica srpske vojske, koju je despot poslao, budući da je bio turski vazal. Posle pada Vizantije, sultan je, iznenada, 1454. godine, krenuo protiv Srbije, pod izgovorom da Đurađ održava veze sa Mađarima i da neuredno plaća danak. Despotu su u ovoj borbi pomogli Mađari, potisnuvši Turke iz Srbije. Međutim, 1455. godine je počela nova turska ofanziva. Novo Brdo, kao i cela Južna Srbija su pali u ruke sultanu. Despot je ponovo otišao u Mađarsku, a takođe i u Beč, da traži pomoć. Prilikom povratka, u decembru 1455. godine, je kod Kupinova od strane Mađara napadnut, ranjen i zarobljen, a pušten je i oslobođen nametnutih mu obaveza tek na posredstvo kralja.
Da bi sprečio stvaranje nove lige, sultan je ponudio Đurađu mir (1456. godine), ustupajući mu delove Srbije severno od Kruševca. Međutim, Turci su iste godine preko Srbije sa velikom vojskom krenuli na Mađare. Despot je prešao u Bečkerek (Zrenjanin), a njegova vojska je junački odbila sultana kod Smedereva. I turska opsada Beograda se završila neuspehom. Te zime (24.12. 1456.), završio je despot svoj život; sahranjen je u Krivoj Reci ispod Rudnika.
Ceo svoj dugi vek (živeo je preko osamdeset godina), Đurađ je proveo u ratnim okršajima, pa je, godinu dana pred smrt, izgubio dva prsta na desnoj ruci braneći se mačem od konjanika zapovednika Beograda, Mihaila Silađija (Svilojevića iz starih srpskih letopisa i narodnih pesama). Taj „trpenija venac“ primio je „v približenih žitija koncu“ (kad se približio kraj života). Rana mu, izgleda, nikako nije mogla da zaraste i od nje je i umro.
Bio je nesrećan čovek i toga je bio svestan. Franjevcu Ivanu Kapistranu (1385-1456), koji ga je nagovarao da ostavi veru predaka, odgovorio je: „Narod moj veruje da sam mudar, mada sreće nemam. A ti sad tražiš od mene da učinim nešto po čemu bi moj narod pomisliti mogao, da sam u starosti pameću pomeo“. Oglašavan od Mađara i od zapadnjaka za izdajicu, zbog svog držanja u doba kosovske bitke iz 1448. godine, „smiderski gospodin“ Đurađ je od Jurija Barakovića (u „Vili Slovinki“, 1613.), stavljen u pakao, u „srce zemlje“, u „donju propast“. Legendu o izdajstvu prihvatilo je, na neobjašnjiv način, naše narodno predanje, ali je nju vezalo za Đurđevog oca, Vuka Brankovića, i za kosovsku bitku iz 1389. god.
O Đurđu nije stvoren kult, pa prema tome nema biografije ni crkvenih pesama njemu posvećenih. U staroj srpskoj književnosti sačuvana su dva spisa o tome kako je Đurađ 1453. godine preneo mošti apostola Luke u Smederevo. Pisci su savremenici toga očajničkog pokušaja despota — davljenika da spase sebe i svoju despotovinu, a mošti su slamka za koju se on hvata. Nad mrtvim telom despotovim nepoznati smederevski besednik držao je krajem decembra 1456. godine posmrtni govor, koji dolazi među najlepše i najpotresnije stare srpske tekstove.
Imao je nesumnjivo najburniji život od svih srpskih vladara i postao je jedna od najtragičnijih ličnosti srpske istorije.
Lik despota Đurđa postoji na njegovoj povelji svetogorskom manastiru Esfigmenu iz 1429. godine. Prikazana je cela porodica despota Đurđa. Lik despota Đurđa nalazi se i na novcu.

beznačajna

Ženski
Ovan Lokacija : Iznad Beograda
Raspoloženje : vidno raspolozena
Datum upisa : 28.01.2009

Nazad na vrh Ići dole

Djuradj Brankovic

Počalji od beznačajna taj Čet Feb 26, 2009 11:47 pm

Сукоб с Мађарима

Мађари су брзо нарушили уговор са Турцима, док је Ђурађ остао веран склопивши сепаративни мир. У новом ратном походу, Мађари су били лоше среће: били су потучени, а сам краљ Владислав је погинуо у бици код Варне (10.11. 1444.). Због тога су односи између деспота и Мађара захладили. Деспот је желео да заведе ред у земљи и да излечи ране од прошлих ратова. Ђурађ није успео да поврати целу Зету, коју су у време пропасти Србије делом запосели Млечићи, а делом херцег Стефан Вукчић. Због тога је деспот ратовао са Млечићима и као полусавезника добио Скендербега, али у тим борбама није имао среће, исто као ни у Босни, где је желео да се дочепа богате Сребренице.




Мермерна плоча са натписом о поправци дела Цариградских бедема
о трошку деспота Ђурђа 1448.године





У борбама Мађара и Турака (1448. године), деспот није учествовао. Штавише, деспот је после Хуњадијевог пораза на Косову (17.-19.10.) (Други Косовски Бој) истог ухватио и затворио, терајући га да му плати штету нанесену од стране Мађара српском становништву, приликом њиховог проласка кроз Србију. После прихваћене обавезе и многих обећања од мађарског сабора, Хуњади је пуштен на слободу (на Божић 1448. године).
Односи између Србије и Угарске су после тога постали много гори. Сам папа је ослободио Мађаре од датих обавеза, као изнуђених у невољи. Односи су постали нешто бољи после доласка на престо султана Мехмеда II Освајача (1451.), који је од почетка био пријатељски расположен према Ђурђу. Султан је вратио Србији Топлицу и Глубочицу, а босански краљ Сребреницу. Посредством деспота Ђурђа, дошло је до мира између Мађара и Турака, а Хуњадијев син, Матија, верен је са деспотовом унуком, Јелисаветом.
Приликом освајања Цариграда (1453. године), учествовала је и једна јединица српске војске, коју је деспот послао, будући да је био турски вазал. После пада Византије, султан је, изненада, 1454. године, кренуо против Србије, под изговором да Ђурађ одржава везе са Мађарима и да неуредно плаћа данак. Деспоту су у овој борби помогли Мађари, потиснувши Турке из Србије. Међутим, 1455. године је почела нова турска офанзива. Ново Брдо, као и цела Јужна Србија су пали у руке султану. Деспот је поново отишао у Угарску, а такође и у Беч, да тражи помоћ. Приликом повратка, у децембру 1455. године, је код Купинова од стране Мађара нападнут, рањен (Изгубио три прста десне руке) и заробљен, а пуштен је и ослобођен наметнутих му обавеза тек на посредство краља Владислава

beznačajna

Ženski
Ovan Lokacija : Iznad Beograda
Raspoloženje : vidno raspolozena
Datum upisa : 28.01.2009

Nazad na vrh Ići dole

Djuradj Brankovic

Počalji od beznačajna taj Čet Feb 26, 2009 11:49 pm

Крај живота

Да би спречио стварање нове лиге, султан је понудио Ђурђу мир (1456. године), уступајући му делове Србије северно од Крушевца. Међутим, Турци су исте године преко Србије са великом војском кренули на Мађаре. Деспот је прешао у Бечкерек (Зрењанин), а његова војска је јуначки одбила султана код Смедерева. И турска опсада Београда се завршила неуспехом. Те зиме (24.12. 1456.), завршио је деспот свој живот; сахрањен је у Кривој Реци испод Рудника.

Лик и дело


Цео свој дуги век (живео je преко осамдесет година), Ђурађ је провео у ратним окршајима, па je, годину дана пред смрт, изгубио три прста на десној руци бранећи се мачем од коњаника заповедника Београда, Михаила Силађија (Свилојевића из старих српских летописа и народних песама). Taj „трпенија венац“ примио je „в приближених житија концу“ (кад се приближио крај живота). Рана му, изгледа, никако није могла да зарасте и од ње je и умро.
Био је несрећан човек и тога je био свестан. Фрањевцу Јовану Капистрану (1385-1456), који га je наговарао да остави веру предака, одговорио je: „Народ мој верује да сам мудар, мада среће немам. А ти сад тражиш од мене да учиним нешто по чему би мој народ помислити могао, да сам у старости памећу помео“. Оглашаван од Мађара и од западњака за издајицу, због свог држања у доба косовске битке из 1448. године, „смидерски господин“ Ђурађ je од Јурија Бараковића (у „Вили Словинки“, 1613.), стављен у пакао, у „срце земље“, у „доњу пропаст“. Легенду о издајству прихватило je, на необјашњив начин, наше народно предање, али је њу везало за Ђурђевог оца, Вука Бранковића, и за косовску битку из 1389. год.
О Ђурђу није створен култ, па према томе нема биографије ни црквених песама њему посвећених. У старој српској књижевности сачувана су два списа о томе како je Ђурађ 1453. године пренео мошти апостола Луке у Смедерево. Писци су савременици тога очајничког покушаја деспота — дављеника да спасе себе и своју деспотовину, а мошти су сламка за коју се он хвата. Над мртвим телом деспотовим непознати смедеревски беседник држао је крајем децембра 1456. године посмртни говор, који долази међу најлепше и најпотресније старе српске текстове.
Имао је несумњиво најбурнији живот од свих српских владара и постао је једна од најтрагичнијих личности српске историје. Лик деспота Ђурђа постоји на његовој повељи светогорском манастиру Есфигмену из 1429. године. Приказана je цела породица деспота Ђурђа. Лик деспота Ђурђа налази се и на новцу.

beznačajna

Ženski
Ovan Lokacija : Iznad Beograda
Raspoloženje : vidno raspolozena
Datum upisa : 28.01.2009

Nazad na vrh Ići dole

Djuradj Brankovic

Počalji od beznačajna taj Čet Feb 26, 2009 11:51 pm

Despot Đurađ Branković


Despot Đurađ Branković je bio jedna od najtragičnijih ličnosti naše prošlosti. Kao da je neka kob ležala na njemu. Narodno predanje bacilo je na njegova oca i njegovu porodicu jednu od najtežih anatema, koju nije zaslužio. On sam, vrlo sposoban, ali bujan i osvetoljubiv i vaspitan u tradiciji vlasteoskog samoljublja, počeo je svoju historisku ulogu izvesnim samostalnim političkim potezima, koji su mu jedno vreme stavili na čelo ne samo žig odmetnika, nego skoro i izdajnika. Njegov ujak doprineo je nesumnjivo dosta padu njegova oca Vuka i prisvojio je jedan deo njegove baštine. To je Vuka, čim mu se dala prilika, oteralo u protivnički tabor. Paktirao je s Turcima onda, kad je Stevan s njima razišao; potpirivao je domaću raspru između Stevana i brata mu Vuka; združivao se s crnim Musom samo da se osveti Stevanu. Više od deset godina trajala je njihova borba i donela mnogo nesreće Srbiji. Kad se izmirio sa Stevanom Đurđe se trudio da bude od što veće koristi njemu i Srbiji. Sad, kad je stupio na presto, on je bio ne samo zreo, već čovek sa bogatim iskustvom. Bio je sublizu vršnjak Stevanom i prevalio je 1427. pedesetu. Jedna naslikana povelja u svetogorskom manastiru Esfigmenu pretstavlja ga 1429. god. kao čoveka sa još neprogrušanom bradom, lepa, i puna izraza. Francuski plemić Bertrandan de la Brokijer, koji je 1433. god. posetio despota, kaže za nj, da je bio "lep gospodin i krupan". Ali sve što je taj čovek preduzimao ispadalo je nesrećno. Čitav vek proveo je boreći se i zalažući na sve strane da očuva Srbiju, pa je dočekao da je vidi toliko puta pregaženu i opustošenu i na kraju života već u agoniji. Njegove kćeri morale su biti udavane iz čisto političkih računa, a dva mu sina bila su oslepljena i za ceo vek ubogaljena. Ako je ikad iko radio Sizifov posao, to je bez malo bio on. Njegov ogromni napor i cela njegova historiska misija sastojala se prosto u tom da podiže nasipe i brani zemlju od poplave, koja se nije dala obuzdati.
Na glas o despotovoj smrti požurio se kralj Sigismund, da izvrši obaveze ugovora o Tati. Od 17. septembra do 19. novembra bavio se u Beogradu, koji mu je bio svečano predat. Otada se, u istoriskim spomenicima, za Beograd sreta i novo mađarsko ime Nandor Alba i Nandor Fejervar. Đurađ je u isto vreme vratio i severnu Mačvu, ali je, svakako po kraljevom odobrenju, zadržao njen južni i zapadni deo sa Valjevom, Krupnjem i Zajačom. Međutim, zapovednik grada Golupca, vojvoda Jeremija, nije hteo izvršiti zapovest i predati grad Mađarima bez 12.000 dukata otštete. Kad traženu sumu nije dobio on je Golubac predao Turcima.
Kao što je bilo i očekivati, sultan ovu promenu vlasti u Srbiji nije primio mirno. Mađarski uticaj osetio se više nego što je on mogao dozvoliti. S toga uputi odmah u Srbiju vojsku, koja osvoji Niš i Kruševac i stade opsedati Novo Brdo. Da obezbedi svoj prestiž u Srbiji, koja je stradala radi veza s njim, kralj Sigismund posla despotu u pomoć i svoju vojsku. Udruženi Srbi i Mađari suzbiše kod Ravanice jedan veliki odred turske vojske. Kralj je za taj uspeh 19. novembra 1427. naročito pohvalio mađarskog vojvodu Nikolu Bočku. Drugi turski odred napadao je iz Golupca susedna srpska i mađarska mesta, a naročito braničevski kraj. Uzalud je sam despot lično bio došao pod Golubac i obećavao Jeremiji oproštenje i pokušavao na sve načine da ga pridobije da povrati grad; vojvoda ne samo da nije popuštao, nego je čak i napao despota, kad je ovaj pokušao da sa pratnjom uđe kroz gradske kapije. U proleće 1428. došla je nova mađarska vojska pod Golubac i opsela ga i s kopna i sa Dunava. Koliku je važnost pripisivao tom gradu sam kralj Sigismund vidi se najbolje po tom, što je lično došao pod njegove bedeme. Ali i sultan Murat je mnogo polagao da lično ohrabri i podrži svoje na stečenim položajima. Krajem maja, posle Sigismunda, došao je i on u braničevsku oblast. Ne smijući primiti borbu s nadmoćnim Turcima Sigismund je požurio da s njima sklopi mir. Kada su Mađari, prvih dana juna, počeli povlačenje napao je turski zapovednik Sinan-beg verolomno njihovu pozadinu, u kojoj se nalazio Sigismund. S nepoštednim samopožrtvovanjem uspeo je Marko de Sentlaslo da se spasu bez teže katastrofe. Prilikom ovih borbi mnogo je stradala cela južna i istočna Srbija. nastradao je i manastir Daljša u blizini Golupca, koji se bio vrlo lepo razvio. U jednom opširnom zapisu nekog učenog kaluđera-stradalnika iz tog mesta spominje se prvi put Sigismund kao "naš car" za razliku od turskog, koji je bio "car jezičeski".

beznačajna

Ženski
Ovan Lokacija : Iznad Beograda
Raspoloženje : vidno raspolozena
Datum upisa : 28.01.2009

Nazad na vrh Ići dole

Djuradj Brankovic

Počalji od beznačajna taj Čet Feb 26, 2009 11:52 pm

Ovaj neuspeh Sigismundov pokazao je jasno brzinu i neorganizovanost njegovog pohoda, za koji je on naročito krivio Mlečane, koji mu nisu stavili na raspoloženje potrebna finansiska sredstva. U Srbiji taj neuspeh je, prirodno, opominjao ljude, da se zbog njega ne izlažu protiv Turaka, nego da pokušaju naći s njima neki sporazum. Despot sam ušao je s njima u pregovore i pristao je da prizna, pored mađarske, i vrhovnu vlast tursku, da im plaća 50.000 dukata danka i da im šalje po 1.000-2.000 opremljenih konjanika kao pomoćne čete u borbama sa jednim od svojih sinova. Brokijer je čuo kako je sultan govorio, da je iz Srbije "dobijao više konjanika nego što bi dobijao kad bi bila u njegovoj ruci". Đurađ se nadao, da će dvostrukim vazalstvom uštedeti Srbiji dalje krize, a sam je nameravao, da vodi iskreno ispravnu politiku i prema jednoj i prema drugoj strani.
Očuvana je povelja kralja Sigismunda, kojom Đurđa "cele države Raške i Albanije kneza i vernoga despota", sa puno priznanja, prima za mađarskog vazala. Pošto je preklonio koleno pred njim i položio mu zakletvu vernosti, kralj mu je dao vladarske znake ogrtač, mitru i mač. Kao naslednik Stevanov on je postao mađarski velikaš, a dobio je i njegove posede u Ugarskoj. Tako je 5. maja 1429. mogao potvrditi Debrecinu sve njegove stare povlastice, koje je uživao i kao Stevanov grad.
Predavši Mađarima Beograd, a izgubivši Kruševac i Golubac, Đurađ Branković je ostao bez ijednog velikog utvrđenog grada. Mali Nekudim, u kom se rado bavio, nije mogao da posluži kao sigurno sklonište u času nevolje. On s toga poče žurno podizati novi smederevski grad. Smederevo je zidano u teško vreme od 1427.-1430. god., s ogromnim naporima, sa materijalom koji se našao pri ruci. Upotrebljavani su i stari rimski spomenici, iz mesta i okoline. Iako brzo, grad je zidan solidno, a u izvesnim odelenjima, namenjenim za stanove, i sa više umetničkih ambicija. Zidan je po ugledu na carigradski grad, sa trougaonom osnovom, sa mazgalama u zupcima i bez spoljnjeg nižeg platna. Arhitekta Pera Popović upozorio je i na sličnost samog zidanja; "lice lepo izvedeno, a naročito ivice, dok je jezgro zida više rađeno kao moderni beton. U zidove su uziđivani mnogi stari arhitektonski i drugi fregmenti i natpisi u kamenu ili su od opeke izvedeni u Carigradu i ovde." Grad je imao 25 kula, sa jačim utvrđenjima prema suhu nego prema vodi. Arhitekta Đurađ Bošković misli, da ceo grad, s obzirom na njegovu veličinu, nije mogao biti završen za tako kratko vreme, nego da je najpre podignut takozvani Mali Grad. Naknadno priziđivanje bedema i kula, koje se može utvrditi, govorilo bi u korist toga mišljenja. Kad je bilo potpuno završeno Smederevo je bilo najveći naš srednjevekovni grad; danas je ono i najbolje očuvani. Sa svojim jakim platnima, kulama i opsegom ono ima još uvek nečeg vrlo impozantnog i neobičnog. Podizanje Smedereva, koje je moralo biti izvođeno ubrzanim tempom, zahtevalo je ogromne napore, i finansiske i ljudske. Narodna tradicija kazuje, kako je tad udaren težak kuluk i namet i kako je to neke ljude, kao Starinu Novaka, oteralo u hajduke. Tu bezobzirnost narod je pripisivao Đurđevoj ženi Jerini, ponajviše za to što je zidanjem rukovodio njen brat i što je na građevinu dovedeno i nekoliko grčkih majstora. Ona je zbog toga postala veoma nepopularna; dobila je čak naziv "prokleta". Zanimljivo je, da je vrlo mnogo građevnih objekata, a posebno "gradova", po celom našem narodu, čak i tamo dokle nije dopirala Đurđeva vlast, vezano za Jerinino ime. Toliko se predanje o podizanju Smedereva useklo u narodno pamćenje.
Neuspeh Sigismundov u Srbiji imao je svog prirodnog odjeka i u Bosni. Kralj Tvrtko beše, isto kao i Đurađ, prisiljen da plaća danak Turcima. Kako on to plaćanje nije izvršio bilo što je želeo da kako izbegne toj obavezi, koja bi povlačila i druge posledice, bilo što nije imao novaca, to Turci posedoše neke od njegovih gradova. Među njima važni Hodidjed iznad Prače i Vrhbosnu. "Tim je sultan dobio ključeve za dolinu Bosne" naglasio je tačno K. Jiriček. U nevolji kralj Tvrtko se obratio Mlecima, da mu dadu zajam od 32.000 dukata - kralj Sigismund mu u tom nije mogao pomoći, jer je i sam stalno bio u novčanim neprilikama - da bi mogao istplatiti Turke i osloboditi gradove. Ali Mlečani odbiše tu molbu, izvinjavajući se, da, u ovo vreme, gde su zauzeti na više strana, ne raspolažu s tolikom sumom

beznačajna

Ženski
Ovan Lokacija : Iznad Beograda
Raspoloženje : vidno raspolozena
Datum upisa : 28.01.2009

Nazad na vrh Ići dole

Djuradj Brankovic

Počalji od beznačajna taj Čet Feb 26, 2009 11:53 pm

U ovo mutno vreme pojavio se u Zeti ponovo Stevan Balšić Maramonte. On je ranije bio protivnik Mlečana i radio je sa svojim rođakom Balšom III, da ih potisne iz zetskog primorja. Kad je despot Stevan zavladao Zetom Maramonte se jedno vreme bio negde izgubio, da se posle pojavi kao protivnik Srba. Njegove veze sa Gojčinom Crnojevićem bile su uperene naročito protiv despota Đurđa. Za vreme zapleta 1427/8. god. Maramonte se nadao, da bi se sam mogao dočepati Zete i kao poslednji Balšić postati joj gospodar. Kako je imao protiv sebe ne samo despota, nego i Dubrovčane i Mlečane on se nadao pomoći samo od turske strane. Na sultanovom dvoru bio je doista lepo primljen. Svaki novi balkanski pretendent, koji bi mogao poslužiti turskim ciljevima i pocepati narodne snage u izvesnim krajevima, bio je na Porti uvek dobrodošao. Tamo, među Turcima, Maramonte je naišao na Đurđa, sina Ivana Kastriota, koji beše došao na turski dvor kao taoc, pa tu primio islam i postao Skender-beg. Njegov otac molio je 1428. god. mletačke prijatelje, da ne upisuju njemu lično u zlo, kad njegov poturčeni sin bude pustošio njihovo područje. Sa turskom pomoću krenuo je Maramonte krajem 1429. god. na Zetu i poharao okolinu Skadra i Ulcinja. Napao je i Drivast, i zauzeo mu je podgrađe, ali samog grada nije osvojio. U tim borbama učestvovali su na njegovoj strani Gojčin Crnojević i Mali Tanuš iz plemena Dukađuna. Mleci su ucenili Maramontovu glavu sa 500 dukata. Despot ga je međutim onemogućio kod samih Turaka.
Đurađ je, posle mađarskog neuspeha, upotrebio svu veštinu da se približi Turcima i steče njihovo poverenje. I imao je u tom uspeha. Iz dubrovačkih arhivskih knjiga doznajemo u više prilika, da su se izvesni poslovi na Porti mogli svršiti uspešno samo despotovim posredovanjem. Kad su Turci preotimali, u proleće 1430., od Mlečana Solun, u njihovoj vojsci nalazio se, prema obavezi, i srpski odred pod vođstvom despotova najstarijeg sina Grgura. Posle pada Soluna (29. marta) u turske ruke je pao silan plen. Naročito je bilo mnogo roblja, koje se prodavalo po vrlo niskim cenama. Tako je, na pr., prodato 14 kaluđera za 100 zlatnih florina. S odobrenjem Turaka despot je otkupio mnogo roblje, koje je dobrim delom dolazilo u Srbiju i nalazilo zaštite kod despotice Jerine i njenog brata Tome Kantakuzena. U srpskim redovima nije bilo rado gledano to okupljanje Grka na srpskom dvoru i jačanje njihova uticaja. Ali, Srbija je postala prirodan zbeg intelektualnih radnika iz propalih hrišćanskih država, i njen dvor, kao i dvor vlaških gospodara, bio je vrlo darežljiv prema beguncima iz Bugarske, Grčke i Albanije.
Posle uzimanja Soluna počelo je tursko osvajanje Epira i Albanije. Jedna sultanova vojska, koju je vodio Isa-beg, a u kojoj se nalazio i despotović Grgur, napala je oblast Ivana Kastriote. Turci su mu četiri grada porušili, a u dva su uveli svoje posade; njega sama ostavili su kao svog vazala. Verovatno po želji srpskog despotovića upali su Turci i na mletačko područje, udarajući, naročito, za kaznu, na oblast Gojčina Crnojevića i Tanuša Dukađina i pleneći sve do Skadra. U Danju je ostavljen Turčin kao zapovednik grada. Jedan dubrovački izveštaj od 3. juna 1430. kazuje, da se Grgur posle toga vratio u Srbiju nagrađen "dovoljno" od sultana. Prirodna je stvar da se posle ovog nije mogao održati ni Maramonte. Bojeći se srpske osvete on se pokorio Mlečanima, ali je još iste godine morao napustiti Zetu. Postao je potom vođa mletačkih najamnika u Lombardiji. Kao avanturista kondotjer nije se smirio ni tu, nego je, u raznim službama, lutao po svetu, dok se, posle više godina, nije našao na dvoru Stepana Vukčića, muža njegove rodice i kćeri Balše III.

beznačajna

Ženski
Ovan Lokacija : Iznad Beograda
Raspoloženje : vidno raspolozena
Datum upisa : 28.01.2009

Nazad na vrh Ići dole

Djuradj Brankovic

Počalji od beznačajna taj Čet Feb 26, 2009 11:54 pm

U proleće 1430. bilo je došlo na jugu bosanske države do jednog s početka čisto lokalnog sukoba i rata, koji je posle zapretio da uzme vrlo opasne razmere. Dubrovačka Republika beše rešila 15. novembra 1429., da nedavno od vojvode Radoslava Pavlovića kupljeni grad Cavtat pretvori u glavnu tvrđavu Konavlja. Protiv te namere ustade energično Radoslav smatrajući je uperenu protiv sebe, pa kad Dubrovčani ne htedoše da mu popuste, on ih u proleće 1430. napade bez ikakvih obzira. Na brzu ruku skupljena dubrovačka "vojska" bi potučena, a njihova oblast izvan zidina poharana. Ogorčena Republika potuži se na to na sve strane i stade odmah živo raditi, da se protiv Radoslava stvori savez, u koji bi ušli bosanski kralj i vojvoda Sandalj. Zamolili su i despota, da se založi za njih kod Turaka. Dok je Sandalj pristajao načelno, da pođe protiv svojih starih neprijatelja, kralj Tvrtko se dosta brzo predomislio. Nije želeo da se pridruži savezu jedno što se bojao zapleta s Turcima, čiji je štićenik bio Radoslav, a drugo i zato, što Dubrovčani nisu tražili samo kaznu za Radoslava, nego i jedan deo njegova područja s Trebinjem i Lugom. Sandalj je čak jedno vreme pomišljao i na to, da on i Dubrovnik kupe od sultana Radoslavovo područje za 70.000 dukata, a posle su posvetili u to i kralja Tvrtka. Pristajući jedno vreme da sudeluje u tom pazaru, kralj je jasno pokazao kako je malo značila njegova stvarna kraljevska vlast i koliko je on, u sopstvenoj državi, zavisio od drugih. Svoje područje on želi da kupuje od Porte, a jednog svog vlastelina ne sme da kazni bez sultanove dozvole!
Uplašen svim što se spremalo protiv njega Radoslav je zamolio despota i Sandalja da posreduju za mir. Na despotov predlog Turci su poslali u Hum jednog svog čoveka da izvidi i reši spor. Ta mera rđavo je delovala na kralja Tvrtka, koji je i nerado gledao despotovo mešanje u bosanske stvari i turska rešavanja bez ikakva obzira na nj i njegova prava. Radi toga je odbio sve dalje pregovore o savezu. Kad je još i Dubrovnik, sredinom septembra 1430., uputio svoje prvo poslanstvo na Portu, da uradi odnose s njom, kralj je bio načisto s tim, da im ne treba pomagati. Prijatelji Sandaljevi, a susedi despotove Srebrenice, bosanska vlastela Zlatonosovići behu, baš u to vreme, došli u oštar sukob s kraljem, i ovaj ih je, u jesen 1430., napao. Kao odgovor na to došao je savez protiv Tvrtka, u kom glavne vođe behu despot i Sandalj. Na kraljevu stranu prišao je, međutim, Radoslav, protiv koga, u jedan mah, beše pala i odluka turske vlade.
Neprijateljstva dovedoše do pravog rata. U jesen 1432. borbe su vođene na liniji Drine, pa su nastavljene i iduće godine. Protiv Tvrtka istakoše protivnici, u sporazumu s Turcima, njihovog pretendenta na presto. Bio je to Radivoj, nezakoniti sin Ostojin. U leto 1433. Tvrtkova vojska bila je potisnuta i smatrala se kao poražena. Vojvoda Radoslav, koji se pre toga bio izmirio sa Dubrovnikom bez ikakve svoje štete, prevrtljiv i nepouzdan, prišao je despotovoj stranci. Despot je ovom prilikom proširio svoju vlast na celom području od Zvornika do Usore. Uza nj su išli i Turci, koji su hteli da dokrajče vladu kralja Tvrtka kao mađarskog prijatelja. Ratovanje je prekinuto u jesen 1433., kad je despot dobio obaveštenja, da mađarski kralj sprema pomoć Tvrtku, da bi suzbio Turke, i kad mu je postalo jasno, da bi, ako ne stane, mogao izazvati osvetu Mađara.
Novi pretendent Radivoj nije bio čovek jače vrednosti i nije mogao uspeti protiv Tvrtka. Mađarska vojska došla je doista tokom leta 1434. god. u Bosnu i potisnula je Turke. Povratila je čak i grad Hodidjed. Vojvoda Sandalj je istog leta pretrpeo neuspeh u borbi s Đurđem Vojsalićem, gospodarem Donjih krajeva, i izgubio je Gorsku Župu i neka mesta na donjoj Neretvi. Sam Sandalj nije dospeo da povrati izgubljeni deo. U poslednje vreme češće je pobolevao, a 15. marta 1435. prešao je među pokojnike.

beznačajna

Ženski
Ovan Lokacija : Iznad Beograda
Raspoloženje : vidno raspolozena
Datum upisa : 28.01.2009

Nazad na vrh Ići dole

Djuradj Brankovic

Počalji od beznačajna taj Čet Feb 26, 2009 11:55 pm

Veoma zanimljiv i važan opis balkanskih zemalja i prilika ovoga vremena dao je učeni francuski plemić, Bertrandon de la Brokier. On je bio uticajna ličnost na dvoru Filipa Burgundskog. Kao i njegov otac, koji je učestvovao u nikopoljskoj bitci, i Filip je pokazivao dosta interesa za balkanske stvari i kad je počela papina akcija u korist balkanskih hrišćana on je poslao mudrog Bertrandona da ispita prilike na istoku. Bertrandon je proveo na Balkanu 1432/3. godinu i zapazio je na tom putu vrlo mnogo stvari. Sultan Murat II, koji je tad imao 28-30 godina, bio je omalen, gojazan, s tamnim licem i velikim krupnim nosem. Hvalili su ga da je imao dobru narav. Pijančio je rado, a u pijanom stanju bio je široke ruke. Imao je harem sa preko 300 žena i 25-30 mladića. Ovi su bivali "češće s njim nego li žene". U turskoj vojsci nalazi se i hrišćana, i to vazalskih i najamničkih odreda. Na sultanov dvor bio je došao bosanski knez Radivoj, da traži sultanovu pomoć protiv bosanskog kralja, "tvrdeći da ta kraljevina njemu pripada". Poslanstvo duke milanskog, kome se pridružio Bertrandon, tražilo je od sultana, da ustupi kralju Sigismundu Vlašku i Bugarsku do Sofije, Bosnu i Albaniju, ali je to sultan odlučno odbio. Na povratku iz Jedrena poslanstvo je videlo u bednom stanju hrišćansko roblje, koje je vođeno na prodaju, a na putu su sreli, u teškim lancima, 15 ljudi i 10 žena, koji behu zarobljeni u Bosni. U planinama, kojima su prolazili, bilo je dosta hajdučije, koja se u našim zemljama javlja od početka XV veka. Niš su našli razoren, a moravska dolina bila je "lepa, ravna, dobro naseljena ljudima i selima". Kruševac, s razrušenim gradom, nalazio se u turskim rukama, blizu tadašnje srpsko-turske granice. Despotova oblast, koja počinje od Morave, bila je, kao i ostala moravska dolina, lepa i naseljena. Ispod Stalaća, već razrušenog, Turci su držali 80-400 šajki, da bi mogli, u slučaju potrebe, brzo prebaciti vojsku i konje. Putovanje po unutrašnjosti Srbije bilo je naporno zbog velike šume i rđavih šumskih puteva. "Ali prema drugim šumskim i brdovitim zemljama, i tu su zemlje vrlo lepe i vrlo su dobro naseljene selima, i u svoj toj Rasiji ili Srbiji, što je jedno isto, ima svega što je od potrebe." Despota su našli u Nekudimu, u lovu. "Pomenuti rasijski despot bavi se u ovoj varoši zato što su oko nje vrlo lepa šumska mesta za uživanje i reke za svakovrsni lov, naročito sa sokolovima". Uza nj se tad nalazio jedan Turčin, koji beše došao od sultana s pozivom, da despot sa jednim sinom pošalje obavezni odred vojske. Taj je imao biti i opet upućen u Albaniju. Bertrandon pominje, da je despot već bio dao sultanu svoju kćer za ženu, što mi, na osnovu naših vesti, ne smatramo da je tačno. Tad je samo dao pristanak. Isto tako neće biti tačno, da je tada bila udata za grofa Ulriha Celjskog i druga kćerka despotova, nego je tada stvar bila ugovorena. Uz despota se u Nekudimu nalazilo u taj mah dosta njegove vlastele "s dugom kosom i velikom bradom", jer je tu bilo stiglo poslanstvo bazelskog sabora, episkop Antonije i Albert de Krispis, magister teologije, koje je putovalo za Carigrad i imalo da dovrši pregovore oko crkvene unije. Obavešteni ljudi pričali su putniku o bogatstvu rudnika Novog Brda, o kojem su se širili glasovi na mnogo strana. "Tu se kopa srebro i zlato zajedno, i odatle se vuče 200.000 dukata na godinu. I da nije toga, mislim da bi despot do sad bio isteran iz njegove zemlje Rasije". Sigismund je, veli, darovao despotu više gradova u Ugarskoj, koji mu donose na 50.000 dukata prihoda, "da ga načini svojim čovekom". "Ali on opet više sluša sultana nego cara". Veoma je zanimljivo Bertrandonovo kazivanje o tadašnjem Beogradu, čiji zapovednik beše raniji dubrovački podanik Matko Talovac. Jedan deo gradske posade behu nemački najamnici. "Za ljude iz Srbije rekoše mi", tumači pisac, "da se u grad nikako ne puštaju zato što su turski podanici i Turčina slušaju; a Ugri su nepouzdani i Turaka se toliko boje, da ne bi smeli čuvati mesto i sačekati Turčina i svu silu njegovu, kad bi na grad udario".

beznačajna

Ženski
Ovan Lokacija : Iznad Beograda
Raspoloženje : vidno raspolozena
Datum upisa : 28.01.2009

Nazad na vrh Ići dole

Djuradj Brankovic

Počalji od beznačajna taj Čet Feb 26, 2009 11:56 pm

Despot je vodio politiku, koja je imala biti prijateljska na obe strane, i prema Turcima i prema Mađarima. On je želeo da Srbiji obezbedi mir, ma i pod vrlo skupu cenu. Od Turaka je zazirao svakako više, jer je dobro video da kod njih prevlađuje ofanzivni duh, a da su Mađari više u stavu odbrane. Njegovu dvostruku politiku ne karakteriše verovatno ništa bolje nego udaja njegovih kćeri na dve sasvim protivne strane. Brakovi ti bili su čisto politički. Despot je preko njih hteo da uhvati veze sa pravim licima i Turske i Ugarske, a uspeo je udomiti obe kćeri zahvaljujući svom ogromnom bogatstvu i mirazu koji je uza njih dao. Naročito se za sultana priča, da je tražio i dobio velik novac. U dosta smušenoj i orientalski obojenoj hronici Ašik paše Zade priča se, kako "Vuk oglija (t. j. Vuković) posla darova preko mere mnogo". Prva je bila udata Katarina 1433. za grova Ulriha Celjskog, koji je bio bratić Varvare, žene kralja i cara Sigismunda, a sin moćnog Hermana II. Mara je data, po svoj prilici, u proleće 1434. sultanu Muratu.
Da bi dokrajčio rat i na jugu svoje države despot je 14. avgusta 1435. sklopio mir i sa Mlečanima. I Republika je želela taj mir, da bi imala slobodnije ruke u odbrani Albanije i primorja od Turaka. Tim ugovorom predani su "katuni Crne Gore" iznad Kotora Mletačkoj Republici. Dosada se uzimalo, da je to prvi pomen Crne Gore u našim istoriskim spomenicima, ali je nedavno utvrđeno, da se on javlja još 1379. u dubrovačkim izvorima. Kolike su bile granice te Crne Gore ne može se sad pouzdano tvrditi, ali je verovatno da su obuhvatale Katunsku nahiju. Ovaj i ovakav pomen crnogorskih katuna daju jasnu oznaku za zanimanje i tip stanovništva. Ono je bilo u ogromnoj većini stočarsko. Ovom prilikom despot Đurađ je vratio kotorskom biskupu sve katoličke beneficije, koje su u njegovoj državi, a Mlečani su vratili pravoslavnom zetskom mitropolitu u svojoj. Posle izmirenja, 31. decembra primljen je despot sa sinovima i naslednicima za zakonitog građanina i plemića mletačkog.
Sa Vizantijom despot je održavao srdačne odnose. Spajala ih je ne samo zajednička sudbina prema Turcima, nego i rodbinske veze. Smatrajući čin despota kao priznanje vizantiskog dvora, koje mora biti naročito naglašeno i prema njegovoj ličnosti, Đurađ je vodio pregovore o tom u Carigradu. U zimu 1434/5. doneo mu je poseban izaslanik cara Jovana VIII, Đorđe Filantropin, znake i priznanje despotskog dostojanstva. U starije vreme carigradski dvor mogao bi iz ovog akta izvoditi dalekosežnije zaključke; u ovo doba i on je sam bio svestan da to ne ide dalje od ljubaznosti dvaju ugroženih dvorova, koji su tražili više uzajamnog dodira.
U Bosni su za ovo vreme Turci dobili jednog novog pristalicu, čoveka jake volje, ali retko sebičnog i pravog cinika. To je bio naslednik Sandaljev, njegov sinovac Stjepan Vukčić. Rođen oko 1404./5. god. on je u 1435. bio u naponu snage. S Turcima je održavao veze još i ranije, pre nego je primio vlast, ali se ponudio, preko Dubrovnika, i Mađarima. Kad je Sandalj umro kralj Tvrtko se nije nalazio u Bosni. Bio je na mađarskom dvoru, gde se, izgleda, izmirio sa despotom. Pomagan od mađarskog kralja vratio se u Bosnu početkom maja, da se spremi za borbu protiv Kosača, kojima nije mogao zaboraviti stara neprijateljstva.
Ne znajući kakav će biti Sandaljev naslednik i mnogi drugi porodični neprijatelji Kosača požuriše da napanu njihovo područje iskorišćavajući smrt Sandaljevu. Među prvima javio se Stepanov zet, vojvoda Radoslav Pavlović, koji izazva ustanak u dračevičkoj župi. Kralj Sigismund je čak tražio od Dubrovačke Republike, da pomaže ustanak i zapadne humske vlastele, hoteći da skrši na početku naslednika jednog svog vazala, koji mu je svojom snagom i uticajem zadavao mnogo neprilika. I Mletačka Republika beše počela pregovore, da se, milom ili silom, dočepa Novog, glavne hrišćanske i bosanske luke na moru. Jedino su se kao ispravni susedi držali Dubrovčani. Maja meseca 1435. izdao je kralj Sigismund naredbu hrvatskim knezovima Ivanu i Stepanu Frankopanu, da osvoje Hum, koji da je Sandalj na silu držao. Za novog gospodara te zemlje bi imenovan bivši beogradski zapovednik Matko Talovac. Mađarske i hrvatske čete upale su potom u Stepanovu oblast, prodrle sve do Neretve i posele važni trg Drijevo.

beznačajna

Ženski
Ovan Lokacija : Iznad Beograda
Raspoloženje : vidno raspolozena
Datum upisa : 28.01.2009

Nazad na vrh Ići dole

Djuradj Brankovic

Počalji od beznačajna taj Čet Feb 26, 2009 11:57 pm

U nevolji, napadnut s više strana, Stepan se obratio Turcima. Ovi su doista i stigli sa nekih 1.500 vojnika. Vodio ih je Isabegov sin Barak. Sa Stepanovim četama napali su najpre oblast Pavlovića. Ostali su u Humu i Travuniji sve do prvih dana novembra, dok se jedan njihov odred već u avgustu dočepao Hodidjeda. U tom su se gradu otad učvrstili i držali ga s puno pažnje. Pred Turcima su pobegli iz Drijeva mađarsko-hrvatski ljudi, nemajući dovoljno snage da se upuste u borbu. Od proleća 1436. Barak je nastavio sa turskim učvršćivanjem u središnjoj Bosni, u oblasti Pavlovića. Od tog vremena počinje postepeno razvijanje Sarajeva, kome su Turci davali karakter svoga grada i kome su dali i ime.
Drugog, nenadanog, saveznika dobio je Stepan u hrvatskom knezu Ivanu Frankopanu. Kralj Sigismund nije pristajao da Stepan primi baštinu svog umrlog tasta Ivana Nelipića i kad se ovaj ne htede pokoriti kralj ga proglasi za odmetnika. Matko Talovac dobi početkom 1436. god. naredbu da krene s vojskom i protiv njega. Prirodno je, da je takav postupak kraljev približio Stepana i Ivana. U borbama koje su se potom razvile Ivan nije imao uspeha i krajem 1436. god. gubi mu se trag. Početkom 1437. god. Talovac je ostao pobednik i od Ivanove udovice primio sve posede njenog oca i muža. Stepanu je to ratovanje donelo ipak posredne koristi, jer je zadržalo Talovca od ponovnog napadaja na Hum.
Kad je kralj Tvrtko video, da Turci uzimaju maha u Bosni i da zbog njihove pomoći ne može skršiti Stepana on je osetio potrebu da promeni svoje držanje. Za 25.000 dukata godišnjeg danka dobio je od sultana garantije, da će ostati priznat i pošteđen. Te veze s Turcima približile su Tvrtka i vojvodi Stepanu. U drugoj polovini 1436. god. došlo je čak i do saveza između njih dvojice protiv vojvode Radoslava. Njihovoj udruženoj snazi on nije mogo odoleti. U februaru 1438. izgubio je na jugu Trebinje, svoj najbolji i najznačajniji grad, a oteo mu ga je Stepan, da mu ga nikad više ne vrati. Na severu za nj je, u korist Turaka, bio izgubljen dobar deo župe Vrhbosne. Posle ovih neuspeha Radoslav je zadržao samo Podrinje i borački kraj, sa nešto oblasti oko Konjica i Trnova. Za vreme ovih građanskih ratova Bosna je osetno nastradala. Samo od 1435-7. god., po jednom franjevačkom izveštaju, bilo je srušeno i spaljeno oko 16 manastira i crkava.
U zimu, 9. decembra 1437., umro je mađarski kralj Sigismund koji je pola veka moćno i često presudno uticao na sudbinu Srbije i Bosne. Njegova osnovna politička linija bila je, da te dve države čvrsto veže za sebe i Mađarsku, ne dozvoljavajući im nikakve poteze samostalnije spoljašnje politike. S početka je to činio zbog samoodržanja, u borbi s napuljskim protivkandidatom, i u težnji da te zemlje ne izgubi i da se one ne ojačaju na mađarski račun. U drugom periodu, posle pojave Turaka, on je to činio radi mađarske sigurnosti. U tom pogledu bio je do kraja dosledan i uporan, ponavljajući udarce do protivničke iznemoglosti. U pojedinačnim njegovim potezima bilo je često brzine i plahovitosti, ponekad i nešto avanturističkog, ali uvek puno samopouzdanja. Osetna je šteta, što se bio zapleo na više strana i trošio snagu i na neke problematične podvige, pa nije mogao da usredsredi svu pažnju i svoju dosta veliku moć na pitanja Balkana. Ne samo radi balkanskih naroda i država nego u sopstvenom interesu Mađarske. I kad je sagledao tursku opasnost u pravoj meri on se nije sav dao na to, da je parališe ili suzbije što dalje; a dok je to sagledao turska snaga bila je uzela toliko zamaha, da se više nije dala oslabiti naivnim viteškim potezima i udarcima spremanim na mahove. Turci su, po Bertrandnovu pričanju, govorili pred kraj Sigismundove vlade sa prezirom o mađarskoj borbenoj snazi. U godini njegove smrti provalili su oni, s Vlasima zajedno, sve do Sibinja. Da im se osveti, naredio je stari kralj jedan od onih svojih brzih demonstrativnih upada u Srbiju. Mađarska vojska, sastavljena ne samo od Mađara, nego i od Poljaka i Čeha, prešla je 19. juna 1437. Dunav kod Požežene i prodrla duboko u Srbiju. Vodio je Janoš Marcali, jedan od ponajboljih vojskovođa Sigismundovih. Za tri dana stigla je mađarska vojska do Stalaća i popalila turske šajke pod njim, a sjutri dan je prodrla u Kruševac i zapalila i njega. Sam Sigismund izrečno je pohvalio bana Franka Talovca, koji je pošao "da popali i uništi grad Kruševac" što je to izvršio. Odmah potom počeli su Mađari povlačenje i već 27. juna nalazili su se prema Kovinu. Od takvih demonstrativnih pohoda, koje su vršili i Turci i Mađari, stradala su u stvari ponajviše samo naša područja ili oblasti naseljeni našim življem. Od njih nije bilo nikakvih pravih vojničkih koristi, niti su takvi pohodi mogli ma šta izmeniti u stanju snaga i odnosa. Pred sam prelazak mađarske vojske u otadžbinu stigla je turska potera iz Vidina. U borbi, koja se razvila na Godominskom polju kod Smedereva, turska vojska bila je potučena sa osetnim gubicima. Ogorčeni Turci opustiše okolinu Smedereva, kriveći Srbe da su bili u sporazumu s Mađarima. Ta optužba doprla je i do sultana. U Jedrenu se verovalo, da Mađari ne bi smeli vršiti takve pohode duboko po Srbiji da nisu imali nekih tajnih sporazuma sa Srbima. Da bi ga ublažio despot je morao predati Turcima braničevski kraj, da bi oni mogli vršiti neposredniji nadzor nad mađarskim kretanjima uz dunavsku liniju.
Kralja Sigismunda nasledio je njegov zet, austriski vojvoda Albreht Habzburški. Ova promena dala je, među drugim stvarima, povoda Turcima, da se odluče na krupnije korake. Oni su znali, da će u Mađarskoj morati doći do izvesnih razmirica, pošto novi kralj nije bio prihvaćen od svih krugova u zemlji, pa su hteli da iskoriste te njihove unutrašnje sukobe. U isto vreme, krajem 1437. god., behu otišli vizantiski car Jovan VIII i patriarh Josif sa velikom pratnjom u Italiju, da pregovaraju s papom o crkvenoj uniji i da, u isto vreme, traže i pomoć zapadnih hrišćana za borbu protiv Turaka. Ti pregovori otegli su se više od godina dana i doveli su 6. jula 1439. do svečanog proglašenja spajanja istočne i zapadne crkve u fjorentinskoj katedrali. Turci su bili obavešteni o toj stvari i znali su joj dobro politički značaj. S toga su odlučili da napadnu Mađarsku kao glavnu silu, koja im je mogla praviti smetnje. S njom zajedno rešili su da raščiste situaciju i u Srbiji, znajući da bi i despot u duši bio na strani hrišćanske lige i jer su im bili sumnjivi njegovi odnosi sa Mađarima.
Kralj Albreht je, odmah posle krunisanja, požurio u Češku, da tamo suzbije jaku opoziciju protiv sebe i da onemogući svog protivkandidata Kazimira, brata poljskog kralja. U Češkoj on se zadržao više od godine dana, ne obraćajući, prirodno, dovoljno potrebne pažnje južnim granicama. Turci su to iskoristili i 1438. god. ušli u Erdelj, pustošeći ga. Druga turska vojska operisala je u istočnoj Srbiji, gde je osvojila Borač i Ravanicu. Treća vojska prodrla je u Bosnu sve do Jajca. Ali to još nisu bili pravi vojnički podvizi, nego više smeli izvidnički zalet. Pravi napadaj došao je s proleća 1439. god.

beznačajna

Ženski
Ovan Lokacija : Iznad Beograda
Raspoloženje : vidno raspolozena
Datum upisa : 28.01.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Djuradj Branković

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 07, 2009 12:54 pm


Деспот Ђурађ Бранковић
.



Деспот Ђурађ као човек и као државник, духовно је био привржен православљу и
укупној византијској традицији. Био је ожењен Гркињом Јерином, из
угледне царске породице Кантакузина, ћерком Теодора, господара
Пелопонеза. Захваљујући Есфигменској повељи, данас можемо видети како
је према живопису изгледао деспот и његова породица.
Како га извори описују, деспот је био „стасит и пун достојанственог изгледа" и
„достојан поштовања". Он је коначно ујединио земље Бранковића и
Лазаревића које су биле угрожене са више страна. Овај мудри владар
последње српске престонице, на ватрометини Истока и Запада, као
последњу одбрану, сазидао је на ушћу Језаве у Дунав, тврђаву, која ће
својом монументалношћу означити сјај и пропаст једне блиставе епохе
српске, немањићке државности. Како је на Крстастој кули записао вредни
неимар, Мали град је подигнут од 1428-1430. године. У том троуглу је
смештен двор, велика сала за пријеме, просторије за Деспота, његову
породицу, пратњи и стражу, писарница, ковница новца и чувена дворска
библиотека.

Увидевши да је Мали град са пет кула и зидовима, претесан да заштити двор, за
десетак година успео је да сазида и Велики град, на површини од око
10,5 хектара задржавши облик неправилног троугла.
На двору богатог и образованог деспота Ђурђа, живело се раскошно, сјај двора
привлачио је Дубровчане, Грке, Мађаре, Турке. Неки од њих, као Тома и
Ђорђе Кантакузин, Јеринина браћа, митрополит Атанасије, Дубровчанин
Паскоје Соркочевић, грк Стефан Ратковић, логотет, заузимају висока
места као „господа од Смедерева", и уживају Ђурђево поверење.
Константин филозоф, је у Смедереву написао Житије Стефана Лазаревића, а
кир Стефан Доместик прве ноте-неуме по којима се изводила црквена
музика. Смедерево је постало центар у који су се сјатили многи наши и
од Турака избегли бугарски и грчки књижевници, преписивачи и састављачи
оригиналних дела српске средњовековне књижевности. У Смедереву је
постојала и колонија дубровачких трговаца.
Оштроумни дипломата деспот Ђурађ покушао је да и родбинским везама сачува границе своје
државе. Уз раскошне свадбе и богат мираз, послао је своје кћери
Катарину (Кантакузину) на двор грофа Улриха Цељског, а Мару у Муратов
харем у Једрене. У знак још већег пријатељства са Византијом, свог
сина, наследника Лазара, оженио је византијском принцезом Јеленом.
Међутим, ни удајом својих кћери, ни вештом дипломатијом, ни новцем, ни
потписивањем пограничног уговора са Венецијом, није успео да
стабилизује Србију. Његов зет султан Мурат II са својом војском је
продро у Србију и после тромесечне опсаде, више глађу него борбом,
принудио очајнички брањени град на предају 18. августа 1439. године.
Несрећни владар пет година је лутао Европом тражећи помоћ, али је добио
само празна обећања. После више победа хришћанске војске, Сегединским
миром, деспоту су враћена 24 града, међу којима и Смедерево. Држава је
обновљена, враћени су му ослепљени синови и ћерка, удовица Мара. Али
овакво стање није дуго потрајало. Даровити наследник на турском
престолу, Мехмед II Освајач одмах је почео обрачун са хришћанским
државама. После двомесечне опсаде 1453. године освојио је бастион
православног хришћанства, Цариград. Србија је поново била на удару.
Два пута је Смедерево одолевало турским нападима, али стари деспот је био
на измаку снага. Умро је 1456. године у приликама, које су мало доброга
обећавале. Оставио је Србију укљештену између угарских и турских
интереса, а његови потомци и наследници откривају сву трагику у којој
се нашла породица Бранковић и српски народ. Ни краткотрајна владавина
најмлађег сина, деспота Лазара, ни намесништво на челу са Михајлом
Анђеловићем, ни слепи Стефан, а понајмање млади босански краљевић
Стефан Томашевић, чија је владавина на српском престолу трајала непуна
три месеца, нису биле кадре да сачувају српску државу. Борба за власт у
српској престоници давала је прилику не само Османлијама него и осталим
суседима Деспотовине да се боре за њене остатке. У последњем ратном
походу кроз опустошену Србију, без икаквих препрека, султан је са
великом војском стигао пред зидине Смедерева. Без отпора, по други пут
коначно Турци су ушли у престоницу деспота Ђурђа, тако да је 1459.
године падом Смедерева престала да постоји раније најмоћнија сила на
Балкану. За Србе је почело вишевековно ропство.


Деспотово завештање

Оставио је деспот Ђурађ отечеству још нешто, по чему се може закључити да је
био мудар владалац који није мислио само на материјална блага. Он је на
свом двору неговао уметност коју је такође оставио наследницима као
традицију. Кир Стефан Србин, доместик (диригент), управо је на
деспотовом двору написао музику бележену неумама, која се лепотом не
може мерити ни са чим. То су псалтике на српском и грчком језику "Ninja
sili" и "Vkusite", хорске композиције компоноване у најлепшем маниру
средњовековне византијске и црквене музике. Оригинални записи су
уништени приликом бомбардовања Народне библиотеке Србије, 6. априла
1941. године, када су Хитлерови генерали испланирали и културни геноцид.
У време деспотовине, од 1428. до 1459. године, у Смедереву су написане
чак двадесет четири књиге, које су такође нестале у трагедији Народне
библиотеке.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Djuradj Branković

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu