Arsenije III Crnojević

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Arsenije III Crnojević

Počalji od beznačajna taj Pet Feb 27, 2009 12:29 am



У животу српскога народа патријарх Арсеније III Црнојевић имао је врло видну улогу. Професор Радослав М. Грујић од најбољих његових познавалац, даје му чак место иза св. Саве и патријарха Макарија Соколовића.

Пошто је патријарх Максим тешко оболео марта 1669. године, а његова болест "није кретала на боље и он стално био везан за постељу, почело се у Патријаршији мислити на његова наследника. Изгледа, међутим, да су неки чланови синода мислили да се патријарх може временом још и опоравити, па се дошло на идеју да се оболелом патријарху постави помоћник - коадјутор. По свој прилици под утицајем оболелог патријарха, избор је пао на младог и способног игумана пећког манастира, Арсенија родом са Цетиња, изгледа од споредне лозе Црнојевића" (Јован Радоњић).
Као коадјутор оболелог патријарха Максима, игуман Арсеније је изабран за митрополита хвостанског 1669. године. На Спасовдан исте године извршена је епископкса хиротонија о којој нам говоре и натписи са зида манастира Грачанице.
Будући да није било наде за оздрављење оболелог патријарха Максима, митрополит хвостански Арсеније је крајем 1672. године изабран за пећког патријарха.

Патријарх Арсеније III је рођен у Цетињском племену 1663. године. Сам за себе каже да је "од Цетина рожден(и)ем". Врло рано већ 1665. године, постао је игуман бројном братству Пећког манастира и као така стекао углед и поверење код патријарха Максима и митрополита сабраних око пећког престола.
Као архипастир, Арсеније је посебну пажњу повећивао свештенству и пастви коју је ревносно обилазио до краја свога живота. Новопосвећени митрополит борави у манстиру Дечанима 1669. године, а као нови патријарх, 1673. године, у српском приморју. Том приликом, патријарх се саставо и с надбискупом барским Андријом Змајевићем, који овако описује младог патријарха: "Патријарх је у добу д 35-40 година, лепа и достојанствена изгледа и у опхођењу врло љубазан".

Колико је патријарх Арсеније поштован од српскога народа види се и по томе, што је за живота називан "велики отац и богомољац", "општи отац и учитељ", "свети стари", "добри пастир", "богодаровани", "милостиви господин", "свети", а после смрти као "блажени и богоугодни муж и учитељ наш, слатки патријарх кир Арсеније".
У време одржавања црквено-народног сабора у манастиру Хопову 1721. године, када је поново запретила опасност од насилног унијаћења, дошло је до омивања моштију патријарха Арсенија и кропљења чланова сабора том водом.
Величина патријарха Арсенија, који се у судбоносним моментима за наш народ нашао на његовом челу, састојала се "у његовој великој љубави и ванредној присебности духа, снази разума, одлучности пуној такта и неуморној радиности", те је разумео знаке времена у коме је живео.

Високу оцену патријарху Арсенију дала је неоактивистичка комисија, иако је била према њему непријатељски расположена, у свом извештају бечкој валди, када је о њему рекла: "Тај шизматички народ има за свога поглавицу као некога краља свога патријарха, кога ми називамо српским архиепископом а његови га зову патријархом, па за њим они у свему пристају као пчеле за својом матицом."

beznačajna

Ženski
Ovan Lokacija : Iznad Beograda
Raspoloženje : vidno raspolozena
Datum upisa : 28.01.2009

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arsenije III Crnojević

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 07, 2009 11:47 am

О патријарху Арсенију III Чарнојевићу

По новом календару 8-ог новембра се навршило 300 година од смрти српског патријарха Арсенија III Чарнојевића под којим се одиграла тзв. "Велика сеоба Срба 1690." чији смо ми историјски баштиници.
Обележавајући Дан сеобе, ове године се због тога посебно присећамо живота, лика и дела Арсенија Чарнојевића.
Према многим историчарима, Арсеније Чарнојевић је био трећа најзначајнија фигура наше - пре свега црквене - историје, после Светог Саве оснивача аутокефалне Српске православне цркве (1219) и Макарија Соколовића првог српског патријарха после обнављања Пећке патријаршије 1557. године.
Арсеније Чарнојевић је рођен око 1633. гоине у околини Цетиња из породице коју понекад повезују са Црнојевићима, првим владарима Црне Горе крајем XV века. Арсеније је 1665. постао игуман Пећког манастира, а 1669. је изабран за епископа хвостанског са седиштем у Пећи. Пошто је тадашњи патријарх Максим онемоћао од тешке болести, Арсеније је истовремено постављен и за помоћника - коадјуктора патријарха, да би 1672. био изабран за патријарха српског.
У то време је Српска патријаршија обухватала огроман простор од Солуна на југу, до Будима на северу, од Самокова, Рилског манастира на истоку до манастира Марче на западу. Значи, поред српских области обухваћених турском влашћу, ту су спадали и знатни предели Бугарске и Угарске под турском окупацијом у којој је тада живело много Срба. У неким рубним областима Хабзбуршке монархије настањеним и православним Србима у то време није била јасна црквена јурисдикција над овим народом, пошто аустријске (католичке) власти нису желеле признавати српску црквену власт са седиштем на туђој територији и приморавале су српске црквене великодостојнике са своје територије на унију са католичком црквом («марчанска унија»). Међутим српски патријарси су увек успевали да некако неутралишу тај притисак и сачувају у окриљу Пећке патријаршије и те рубне области ван турских територија.
Функција српских патријараха је у Отоманској империји била с једне стране несигурна и често опасна по живот због неповерења турских власти, а с друге стране је представљала и огромну власт, пошто су обнављањем Пећке патријаршије Турци дали неку врсту црквене аутономије Србима која је подразумевала и овлашћења световног карактера са правом убирања црквених пореза.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arsenije III Crnojević

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 07, 2009 11:52 am

Оскудни извори из тог доба приказују Арсенија Чарнојевића као млађег и веома енергичног црквеног поглавара који је често ишао у каоннске визитације широм своје простране црквене области. Приликом једне посете српском, односно црногорском приморју, барски надбискуп Андрија Змајевић је забележио о њему: «Патријарх је у добу од 35-40 година, лепа и достојанствена изгледа и у опхођењу врло љубазан.»

Уочи турског похода на Беч 1683, значи пре почетка Великог (Бечког) рата, патријарх Арсеније Чарнојевић је пошао на ходочашће у Јерусалим на Христов гроб, о чему је сачуван део његовог путописног дневника.

После пораза Турака под Бечом, ослобођења Будима и скоро целе Угарске у периоду 1683-1687, на целом Балкану су настале ускомешане, несигурне и опасне ратне прилике у којима је хришћански народ испаштао због великог незадовољства и узрујаности муслимана и муслиманских избеглица са угарских територија. О том стању налазимо белешку самог патријарха Арсенија у једном од манастира у западној Србији. Када су се ратна дејства 1688. пренела на подручје српских земаља у Отоманској империји, западни хришћански савезници Аустрија и Млеци су почели позивати хришћане у тим областима да им се придруже и устану против Турака. Настојали су да за ту борбу придобију патријарха Арсенија као најугледнију особу, фактичког поглавара српског народа. Патријарх се нашао притешњен са свих страна у животној опасности пре свега од Турака који су га покушали ухватити у Пећкој патријаршији, па је био принуђен да избегне у племенске пределе Старе Херцеговине и Црне Горе. Ту је покушао да добије маневарског простора тражећи контакте са Млецима. Када је аустријска царска војска потпомогнута српским устаницима продрла на Косово и у Метохију и стигла до Пећи, аустријски генерал Пиколомини је упутио ултиматум патријарху да стане на чело устаника или ће изабрати другог, новог српског патријарха уместо њега. Под тим притиском патријарх Арсеније се враћа у Пећ и стаје на чело устанка. Међутим врло ускоро, у зиму 1689-1690. ратна срећа се окренула и у противнападу Турци потпомогнути татарском војском повратили су знатан део територија, заузели поново Ниш вршећи - данашњим изразом речено - геноцид над српским народом на Косову и у јужним пределима Србије. У тим страховитим околностима хабзбуршког пораза и повлачења, и турске освете, пред Турцима компромитована црквена хијерархија и народ кренуше у бекство на север за војском. Тада, желећи зауставити турски налет, хабзбуршки цар Леополд I издаје Инвитаторију, писмо патријарху Арсенију III Чарнојевићу од 6. априла 1690, којим се позивају балкански православни хришћани да устану против Турака, не напуштајући своје крајеве и обећава им се слобода вероисповести и избора војводе. Избегли народ, епископи, калуђери, сам патријарх и српски војни руководиоци - главари су се 18. јуна 1690. под Београдом окупили на сабору да би решили шта ће даље учинити. Пошто су Турци незадрживо надирали, одлучило се да се настави бежањем на север, а затражили су заштиту аустријског цара нудећи му своје подаништво и војну снагу, а затражили су и гаранције да ће и под скиптром цара уживати ону црквену аутономију коју су имали у Отоманској империји. При томе су се служили саветима оних црквених великодостојника и народних првака који су већ раније били под хабзбуршком влашћу и имали искуства и знања из северних, угарских области. У вези са тим се спекулише и тиме да је патријарх Чарнојевић вероватно већ пре Велике сеобе био у посети угарским крајевима, посебно значајној српској трговачкој енклави у Коморану. Са ставом сабора је у Беч код цара отпутовао епископ јенопољки (Борошјене у Трансилванији) Исаија Ђаковић.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arsenije III Crnojević

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 07, 2009 11:52 am

Резултат ових политичких и војних напора српског народа је Привилегија Леополда Првог од 21. августа 1690, којом су дате основе црквено-народне аутономије Срба у Угарској. Маса избеглица чији се укупан број процењује на 40 хиљада породица је тада кренула на север, уз Дунав и зауставила се у околини Будима. Последње избеглице испод Београда су кренуле 6. октобра 1690. Турци су Београд поново освојили 8. октобра. Пут у тадашњим приликама је трајао библијских 40 дана. Дозволу коморских власти да се населе на територији опустеле Сентандреје, Срби су добили 19. новембра 1690. (Овај датум смо узели за обележавање Дана Сеобе.) Током Бечког рата који је трајао до 1699. било је и више већих-мањих сеоба, на пример, 1695. из Босне у пределе Барање.

Српске избеглице у Угарској су се нашле у тешким приликама, у непријатељском окружењу. Као што смо навели, ранија пракса у Хабсбуршкој монархији и у свим католичким државама је била та да се на њиховим територијама политички признаје само Католичка црква и њена организација, па се од православних као компромис очекивао да задржавајући своје обредне обичаје прихвате врховну власт римског папе и тако ступе у унију (сједињење) са католичком црквом у политичко-организационом смислу. Државне, царске власти су на новоослобођеним теиторијама такође потискивале и прогониле реформатску и евангелистичку цркву. Царске привилегије издате Српској православној цркви ради придобијања неопходног српског оружја и живе силе у тешком рату са Турском, биле су у супротности са том праксом. Присуство Срба у новоослобођеним крајевима Угарске сметале су католичкој цркви и због економских разлога, због њене спречности да убира своју десетину од Срба, односно са територија сада настањеним Србима. Срби су сметали и угарском поседничком племству које је на ослобођеним територијама хтело успосатвити своју ранију власт. Срби су сметали и мађарским сељацима, грађанима повратницима који су хтели да поврате своје винограде, земље и који су живели једним животом другачијим од оног на који су се Срби навикли у Отоманској империји. Притисак ради уније је био посебно јак у западним крајевима, у Славонији, Крајини, Барањи, односно на истоку међу Румунима и Русинима где је та пракса од раније имала већ традицију и где је та акција започета још пре доласка већине избеглица и патријарха Чарнојевића. Патријарх, ослањајући се на привилегије и српско оружје у рату против Турака, започиње неуморну активност ради сузбијања уније и заштите сопствених верских, црквених и народних права. Ова његова неуморна делатност којом је обилазио целу своју територију у Угарској није јењавала свих дугих 16 година колико је он до своје смрти провео у северним крајевима. У то доба настаје о њему слика скрбног старца, који очински брине о свом народу, о својим верницима. Мађарски и бечки архиви су препуни његових латински писаних молби на основу којих се оцртава његова борба за организовање Српске православне цркве под хабсбуршком влашћу и опстанак српског народа у овим крајевима. Он подједнако брине о томе да се обезбеде црквени поседи, резиденција, издају дозволе за изградњу српских богомоља, као и за мање и веће потребе, социјална и економска и верска права Срба појединаца официра, војника, занатлија, сељака и удовица. Он се са својим сарадницима успео изборити за Протекциону диплому од 11. децембра 1690. издату преко Угарске дворске канцеларије, значи са обавезом да је поштују и угарски сталежи. Такође је израдио код цара и Привилегију од 20. августа 1691. којом се признаје патријархова власт и у световним стварима. Посебно је важна била и Привилегија од 4. марта 1695. којом се одобрава организација српске цркве у Угарској, њени епископи и у складу са угарским законима из XV века, доба Ладислава и Матије Корвина потврђује ослобађање Срба од црквене десетине. Реакција супротно заинтересоване стране није изостала која истовремено указује на дубоке корене политике према мањинама у овим крајевима.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arsenije III Crnojević

Počalji od MustraBecka taj Sre Okt 07, 2009 11:54 am

Кардинал Леополд Колонић 1696. пише

« Стога ваља настојати, али без велике галаме и вређања, да се тај илирски или рашки народ помало сједини са римском црквом ... Наиме, ако се те привилегије већ не могу изменити или скратити, то нека се бар од речи до речи потврде али таквим тамним (нејасним, мутним) изразима и двосмисленим речима које би се у разна времена, могле сад овако, а сад онако разумети и тумачити,, уз то ваљало би све то само привремено и са извесним клаузулама потврдити, како би касније, у згодно време, ти шизматици, као и осталим акатолици ... са црквом католичком, и против воље њихове, лакше се спојити могли ...»

Миром у Карловцима закљученим 1699. између Отоманске империје и хришћанских сила завршен је Бечки рат, али је граница повучена на Моришу, Тиси, Дунаву и Сави, па су се српски народ и српска црква нашли подељени између два царства што је представљало нову и тешку ситуацију за опстанак Српске православне цркве. За живота патријарха је упркос настојању двеју велесила очувано јединство под патријархом Арсенијем. На пример 1700. је на црквено-народном сабору у Сечују за митрополита цетињског постављен Данило I Шћепчевић (Петровић) познат по истраза потурица 1707. Међутим Турци су у Пећи наметнули новог српског патријарха. Проблем подвојености се решио 1710 када је и формално успостављено јединство СПЦ, а Карловачка митрополија је формулисана као аутономна јединица Пећке патријаршије у Хабсбуршком царству.

Највеће искушење за Србе у Угарској је представљала Ракоцијева буна 1703-1711. Срби су се определили за бечког цара од кога су добили привилегије и који је обећавао да ће ослободити Србију од Турака. Учешће Срба на страни царских трупа против мађарских устаника је резултирао истребљењем-нестајањем Срба у пределима Задунавља између Балатона и Дунава, у северној Барањи, у Малој Куманији и на самом северу Бачке, као и у Ердељу. У тим тешким временима је настало безнадежно вапијуће писмо патријарха Чарнојевића руском бољарину, царском саветнику Возницину у којем наилазимо на чувене поетске редове познате под насловом «Молитва заспалом богу».

Ускоро, 1706, у Бечу умире патријарх Арсеније III.

Приступ животном делу патријарха Арсенија III Чарноијевића је и дан-данас противуречан, о чему један од највећих српских историчара 20. века Душан Ј. Поповић, као о оцени Велике сеобе пише:
«Сасвим је мали број догађаја у прошлости српског народа чији се замашај може мерити са Великом сеобом од 1690. Са Великом сеобом десио се веома значајан поремећај у целом нашем националном организму, па стога није чудо да су се већ и патријарх Арсеније, и његови доглавници и савременици питали, а после њих питали су се и многи и у народу и у науци, а питају се и данас, а питаће се и после нас: да ли је ова сеоба била на срећу, или на несрећу нашег народа.»

Велика сеоба није била патријархов лични избор, није он наговарао и водио избеглице које су заједно са црквеном јерархијом са југа до Београда кренуле да би избегле извесну, сигурну смрт. Судбоносна одлука је донета 18. јуна 1690. под Београдом када је уместо турског изабрано аустријско подаништво. То је била колективна одлука црквено-народног сабора.

Пареијарх Чарнојевић се у новим условима, на новим теренима међутим изборио и створио са својим најближим сарадницима организацију Српске православне цркве под хабсбуршком влашћу чиме је омогућен опстанак српског народа, његовог идентитета и његове вере у овим крајевима, као и укључивање српског народа у европске цивилизацијке токове без асимиловања у друге народе.

Патријарх јерусалимски Доситеј Нотар је Арсенију Чарнојевићу написао:
«... Иако је Бог допустио, правдом њему познатом, да се збуде у крајевима Србије оно што се толико година збива од Немаца, ипак се доброта његова побринула, те је дошла тамо твоја братска љубав и мучила се као други апостол, да по псалму не да сан очима својим, нити дремеж трепавицама својим, него си стадо од противника свете православне вере, и, по светом Јеванђељу, спасао и спасаваш овце од вукова. Тако је то!- А ово твоје писмо у истини те показа као најподобнијег светом апостолу Павлу и самоме блаженом Петру, који су се старали да црква буде благочастива, не само за живота њихова него и после њихове смрти ... -Зато те поштује, хвали и уздиже сва источна, тако рећи сва Саборна Црква, као тринаестог апостола ...»
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Arsenije III Crnojević

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu