Mark Tven

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Mark Tven

Počalji od MustraBecka taj Ned Nov 14, 2010 8:03 am

Semjuel Leghorn Klemens, poznat u čitavom svetu kao Mark Tven, rodio se 30. XI 1835. godine. Tog meseca preko neba se kretala blistava Halajeva kometa da bi se opet pojavila tek posle 74 godine. U vreme kad je ona ponovo mogla da se vidi na nebu Mark Tven je, kao što je sam predskazao, umro. Bilo je to u aprilu 1910. Jednom prilikom on je nekom svom prijatelju kazao da je oba ta datuma odredio lično Svevišnji rekavši: "Evo ova dva neodgovorna izroda (Halejeva kometa i ja) došla su zajedno pa će zajedno morati i da se ugase".

Tven je došao na svet, kako je sam napisao "u skoro nevidljivom seocetu... U selu je tada živelo sto osoba tako da sam ja svojim dolaskom na svet uvećao broj njegovih stanovnika za jedan procenat. To je više nego što su najbolji ljudi u istoriji učini za svoj zavičaj. Možda nije skromno da o tome govorim, ali to je – tačno".

Budući veliki humorist bio je bolešljivo dete i svi su se rođaci čudili kako je uopšte preživeo prvu zimu. Kao odrastao čovek jednom je upitao svoju majku da li se mnogo brinula zbog njega kad je bio mali. "Sasvim ozbiljno mi je odgovorila:
- U početku sam se bojala da ćeš umreti. – a onda, kao da govori sama za sebe, dodala je – A posle sam se bojala da nećeš."

U jesen 1839. godine porodica Klemens preselila se u gradić Hanibal. Već u to vreme – mali Sem je imao tek četiri godine – njegova majka je govorila da joj on zadaje više briga i muke od sve njene dece zajedno – a imala ih je još četvoro.
"Dovodio me je do ludila kada je bio u kući" – govorila je – "a kada je bio napolju, svakog trenutka sam očekivala da ga donesu polumrtvog". Ubrzo po preselenju u Hanibal Sem je doživeo prvo od svojih devet davljenja. Zagazio je u reku i krenuo u dubinu iako nije znao da pliva. doneli su ga kući gotovo polumrtvog i kad su ga povratili čajem od divizme (vučjeg repa) njegova majka je kazala: "Mislim da i nije bio u velikoj opasnosti. Osobe rođene da budu obešene bezbedne su u vodi.

Kada je Sem imao pet godina, majka ga je, da bi se bar nekoliko časova dnevno odmorila od njega, dala u privatnu školu i za to plaćala 25 centi nedeljno. Već prvog dana on je prekršio dva od utvrđenih pravila ponašanja zbog čega je zaradio batine. Učiteljica, gospođa Hor, poslala ga je u dvorište da sâm nađe prut kojim će ga išibati.
"Našao sam u blatu jednu tanku grančicu... Odmerila me je prekorno i nazvala me punim imenom: Semjuel Leghorn Klemens. Kasnije sam shvatio da ne treba da očekujete ništa dobro kad vas učiteljica nazove punim imenom. Rekla je da će poslati drugog dečaka, nekog ko ume bolje da izabere. I sad se ražalostim kad se setim koliko se lica ozarilo od nade da će im biti poveren taj zadatak. Dobio ga je Džim Danlop i kad se vratio sa šibom, shvatio sam da je u tome pravi stručnjak.

Imao je osam ili devet godina kada je počeo da doživljava avanture o kojima je kasnije pisao. Tada je to bio već očvrsnuo dečak, ne baš visok za svoje godine, ali jak i žilav. Imao je čitavu đubu riđoplave kose, sivoplave oči i očaravajući osmeh zbog koga je bio omiljen među decom.
Pišući o nastanku romana "Doživljaji Toma Sojera" Tven kaže da su gotovo sve ličnosti iz knjige postojale u njegovom životu kao što su i mnogi doživljaji u njoj istiniti. Tom Sojer, to je on sâm
Sem je, kao i Tom Sojer, jednom vešto privoleo druge dečake da umesto njega okreče ogradu. Lik Haklberi Fina rađen je prema dečaku Tomu Blankenšipu, sinu gradskog pijanca. "Bio je neznalica, neopran, pothranjen, nemiran, ali je imao dobro srce. Uživao je neograničenu slobodu u svemu. On je bio jedina zaista nezavisna ličnost – bilo da se radi o deci ili odraslim osobama – u našem gradu i stoga stalno i nekako spokojno srećan na čemu smo mu svi ostali zavideli. voleli smo ga i uživali u njegovom društvu."
Tetka Pola iz romana u stvari je Semova majka. Tomov brat Sid je karikatura njegovog rođenog brata Henrija. Beki Tačer, Tomova ljubav u romanu, bila je Semova simpatija Lora Hokins. I tako redom.

Sem je imao 11 godina kada mu je umro otac ostavljajući porodicu gotov bez ikakvih sredstava za život. Dečak se ubrzo zaposlio kao štamparski šegrt u jednom lokalnom listu. Kasnije je radio za svog najstarijeg brata Oriona koji je u Hanibalu pokrenuo list koji nije dugo izlazio. Godine 1853. sem napušta kuću i grad da bi uglavnom radio kao štamparski pomoćnik.
"Kada sam bio dečak" – piše Mark Tven u svojoj "Autobiografiji" – "ja i moji drugovi imali smo samo jednu želju: da postanemo lađari". Vođen tom željom Sem je dospeo na rečni parobrod "Pol Džons" koji je krstario Misisipijem. Za to je glavnom krmanošu morao da plati 500 dolara – sto odmah, a "ostalo kad budem zaradio".
Tako je počelo višegodišnje Semovo drugovanje s velikom, moćnom i voljenom rekom opisano u njegovoj knjizi "Život na Misisipiju".

Sem i njegov brat Orion istovremeno su oboleli od "srebrne groznice" pa su zajedno pošli da potraže sreću i bogatstvo u novootkrivenim Humboltovim rudnicima. "Za mesec dana rada stekli smo kolibu punu kamenja koje, pokazalo se, nije baš ništa vredelo". Međutim, iz tog vremena i tih rudnika potiču prve Semove novinske reportaže. Svoje dopise i humorističke crtice o životu u rudarskim naseljima Sem je slao mnogim listovima. Honorari koje je povremeno dobijao bili su jedva dovoljni za goli život. Najzad je, 1862. godine, od "Enterprajza", najvećeg lista u državi Nevadi, stigla ponuda da postane redovni dopisnik s platom od 25 dolara mesečno. Iako uplašen da nije dovoljno dorastao tom poslu, Sem ga ipak prihvata jer prosto nije bio u mogućnosti da ga odbije. O tome Mark Tven piše: "Sumnjam da bih u to vreme odbio i da mi je neko ponudio novac da sa hebrejskog originala prevedem Talmud".
Od tada pisanje postaje njegov život.

Mark Tven se zaljubio u
devojku koja će mu kasnije postati žena, još pre no što ju je video. Dogodilo se to za vreme krstarenja brodom "Kveker siti" kada mu je Čarls Langdon, jedan mladi putnik, pokazao sliku – minijaturu svoje sestre Olivije.
"Bilo je to pre 40 godina" – napisao je Tven kasnije – "ali od tog dana ona je uvek bila u mojim mislima i mom srcu".
Februara 1870. Sem i Livi su se venčali. U novembru su dobili prvo dete, sina Langdona, u martu 1872. kćerku Suzan, Suzi, dete puno mašte koje će otac čitavog života obožavati. Tuga je zamenila radost kada im je sin umro od difterije. Druga kćerka Klara rođena je u junu 1874. Bebi je bila potrebna dojilja čija je ličnost zaprepašćivala Sema.
"Nikad nije bilo dojilje kao što je ona" – pisao je – "U čarapama je bila visoka preko metar i osamdeset. Držala je glavu visoko kao carica. Bila je zdrava kao dren, imala je apetit krokodila, a njeno varenje bilo je kao drobilica kremen-kamena. Proždirala je sve što bi joj došlo pod ruku, ubacivala je u sebe najneverovatnije moguće kombinacije: svinjetinu, pitu od limuna, kuvano povrće, sladoled, zelene jabuke, škembiće u sirćetu, sirovu repu, spirajući sve to potocima kafe, čaja, rakije, viskija... Pušila je cigare, cigarete, na lulu, kašljala ko magarac, psovala ko kočijaš. Kada bi se popela na sprat nabokana kao što je gore rečeno i sa zadahom koji bi i sa razdaljine od 15 metara usmrtio svako dete, naše je bilo oduševljeno, srećno, debelo, zadovoljno i – ošamućeno".
Treća kćerka Džin rođena je 1880. godine.

Istog leta kad je Mark Tven počeo da piše "Doživljaje Toma Sojera" Klemensovi su kupili imanje u Hartfordu, u državi Konektikatu, i prionuli da grade kruću. Bila je još nedovršena i puna majstora kada se u septembru porodica smestila na drugom spratu. Jedan novinar, ne Tven, ovako ju je opisao: "To je najčudnija zgrada za stanovanje ikad podignuta". Kuća je imala tri kule od kojih je najviša bila osmougaona i dizala se uvis
15 metara, pet balkona, prostranu verandu, pokriven prilaz za kočije i čitavu šumu dimnjaka. To je jednim delom ličilo na parobrod, drugim na srednjovekovno utvrđenje, trećim na časovnik s kukavicom.
U prizemlju i na dva sprata kuće bilo je 19 soba i pet kupatila (s tekućom vodom, što je u to vreme bila prava retkost). U trpezariji, iznad svakog kamina, bio je prosečen prozor dok su dimnjaci bili izvedeni postrance, sa obe strane ognjišta. "Klemens je voleo da istovremeno posmatra plamen i snežne pahuljice", piše Džastin Kaplan u svojoj knjizi "Gospodin Klemens i Mark Tven".
Keti Liri, koja je trideset godina radila kod Klemensovih, kaže za kuću "Bila je zaista divna i nikad pre nje tako nešto nije postojalo. Kada sam prvi put došla, primetila sam da se kuhinja nalazi u prednjem delu kuće, što mi se učinilo čudno. Ali, gospodin Klemens je imao običaj da kaže da su kuhinju smestili u pročelje kako bi posluga iz nje mogla da posmatra parade i cirkuske povorke a da ne istrčava u prednje dvorište".
Ova kuća Klemensovih u Hardfordu bila je poznata pod imenom "Neslana šala Marka Tvena".

Godine 1876. Mark Tven je počeo da piše "Doživljaje Haklberi Fina" da bi ih dovršio tek 1883, a izdao 1885. Svi kritičari, s retkim izuzecima, dočekali su knjigu neprijateljski. Gradska biblioteka u gradu Konkordu proterala je "Haka" sa svojih polica jer je pružio "rđav primer omladini". Kasnije je i narodna biblioteka u Bruklinu izbacila i "Toma Sojera" i "Haklberi Fina".
Priznanja su kasnije ipak stigla. Tako je u proleće 1907. Oksfordski univerzitet dodelio Tvenu titulu počasnog doktora književnosti.

Nesreće su dolazile istovremeno sa priznanjima. Godine 1896. umrla je u 24. godini njegova kći miljenica Suzi. Osam godina kasnije Tven će izgubiti, posle 33 godine zajedničkog života, i svoju ženu Livi. "Bila je moj život i otišla je, bila je moje blago, a sad sam siromah" – napisao je kasnije. Poslednja tragedija u Tvenovom životu dogodila se decembra 1909: izgubio je i kćerku Džin. "Kako sam siromašan ja koji sam jednom bio tako bogat!" – jadikovao je.
Četiri meseca kasnije hitno su pozvali njegovu kćerku Klaru, koja je s mužem trenutno boravila u Evropi, da se vrati u Ameriku. Tven je ležao na samrti.
"Zbogom, draga moja, ako se sretnemo..." Te njegove poslednje reči bile su upućene Klari koja je kasnije ovako opisala taj trenutak: "A Halejeva kometa opet je blistala na nebu kao što je blistala i prilikom njegovog rođenja".

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Mark Tven

Počalji od MustraBecka taj Ned Nov 14, 2010 8:05 am

Непознати Марк Твен



Одушевљавала су га најновија астрономска и геолошка истраживања, често је обилазио лабораторију свог пријатеља Николе Тесле, а у доколици је читао радове брачног пара Кири.

Словослагач, кормилар, војник, рудар, новинар, говорник, светски путник. Ако бисмо ма које од ових звања ставили уз име Марка Твена, не бисмо погрешили. Пре него што су га Том Сојер и Хаклбери Фин извели на пут светске славе, чувени амерички писац прочуо се по својој свестраности. Али мало ко зна да овој широкој палети занимања можемо додати још једно - научник. Премда није имао главу за цифре, писац је сате проводио над научним прорачунима покушавајући да схвати њихову огромну важност.
Одушевљавала су га најновија астрономска и геолошка истраживања, често је обилазио лабораторију свог пријатеља Николе Тесле, а у доколици је читао радове брачног пара Кири. Све што је било ново и занимљиво некако би се нашло у Твеновом окружењу. Тако је постао један од првих уметника чији је лик овековечен филмском камером. Ово се догодило 1909. кад га је Томас Едисон посетио у његовом дому и снимио кратак филм. Тек што га је Бел избацио на тржиште, телефон је своје место добио у Твеновој кући, али је убрзо пао у немилост и постао тема једне од пишчевих бритких сатира. Иако одушевљен тако практичним изумом, бука телефонског разговора није пријала Твену.
„Кад само седите поред и не учествујете у дијалогу, телефонски разговор постаје једна од највећих чудноватости савременог живота. Јуче сам баш писао дубокоуман чланак на узвишену филозофску тему док се такав разговор водио у соби. Примећујем да се најбоље пише кад неко говори у слушалицу тик поред вас”.
На сличан начин покајао се и након куповине писаће машине. Кад је први пут угледао машину 1874. године, био је толико опчињен новом направом да је сместа купио једну по цени од 125 долара (данас 2500). Само недељу дана касније слао је писма пријатељима нудећи је на поклон, пошто је увидео како је направа „сувише напорна за ум” и заклео се да ће до краја живота писати искључиво пенкалом. Произвођач машине Ремингтон обратио се Твену молбом да га помене у својој реклами на шта му је писац одговорио:
„Молим Вас да ни на који начин не употребите моје име. Молим Вас, немојте чак ни открити чињеницу да поседујем писаћу машину. Потпуно сам престао да је користим, јер никако не могу да напишем писмо, а да ми не стигне одговор са захтевом не само да је опишем, већ и да објасним како напредујем у њеној употреби, једном речју, да им кажем све. Ја не волим да пишем писма, те стога не желим да људи знају како поседујем овај магнет за радозналце.”
Твенов немирни, стваралачки дух нагнао га је да се опроба и као проналазач. У његовом случају то није захтевало године проведене у опсежним и напорним огледима, али Твен је ипак патентирао три изума. Један од њих било је „побољшање у подесивим тракама за панталоне”, односно одевни предмет који је требало да замени трегере. Затим се ту нашла и историјска друштвена игра. Изум који је пожњео највише успеха је осушени лепак на страницама албума - само треба да се овлажи пре употребе.
Било би право чудо да љубав према науци није нашла места и у његовом књижевном стваралаштву. Мало ко то зна, али Твенове приче могле би да постану део збирке која окупља радове његових сувременика Жила Верна и Х. Г. Велса, пионира научнофантастичног жанра.
„Јенки на двору краља Артура” је роман о путнику кроз време који користи знање о науци да модерну технологију приближи становницима Артурове Енглеске. Оваква радња касније ће постати уобичајена за „алтернативну историју”, један од многих поджанрова научне фантастике.
Шест година пре него што је изашла Твенова прича „Продато сотони”, Пјер и Марија Кири запањили су свет открићем радиоактивних елемената. Ђаво који долази на разговор са јунаком Твенове приче сачињен је управо од радијума и полонијума. У настојању да опише огромне могућности ових елемената као нових извора енергије, Твен се не либи да цитира госпођу Кири и протумачи њена запажања. Та тумачења можда нису толико прецизна, ни уверљива, али нико не може Твену да припише недостатак ентузијазма. Колико је био поносан на свој научни ум, најбоље се види из речи Алберта Пејна, Твеновог дугогодишњег сарадника и биографа:
„Једном сам га затекао изузетно узбуђеног због чињенице да је сам израчунао дужину сати и минута у светлосној години. Показао ми је странице препуне бројки пуцајући од поноса, као да садрже речи неке бесмртне приче. Затим смо играли билијар, али чак ни његова омиљена игра није могла да га натера да заборави свој велики подвиг.”

Аутор:
М.Б
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu