Dragoljub Rajić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Dragoljub Rajić

Počalji od MustraBecka taj Pon Nov 15, 2010 8:14 pm

Noć na Savi

Jedan od poslednjih predratnih gostiju znamenitog Znaka pitanja, najstarije beogradske kafane, naspram Saborne crkve u ulici Kralja Petra Prvog, više neće koračati teškim drvenim podom i mezetiti softane barene kolenice uz čašu pitke ružice. Duh nekadašnjeg Beograda odavno je iščezao i s njim njegovi bardovi i simboli... samo se u tananu paučinu priče koja još izvire s jezika retkih upućenih tu i tamo zaplete slabašna mušica nezaborava. No, ponekad je i to sasvim dovoljno da se priča otkrije onima što će umeti da je čuvaju i prenesu.
... U smrzlo beogradsko jutro, čerek sata pre nego je školsko zvono u osnovnoj školi Kralj Petar Prvi, koja se vidi sa prozora njegovog stana, objavilo đacima početak prepodnevne nastave, umro je čika Joca Teglaš tiho i nenametljivo kao što je i vekovao. Pospani grad se još budio. Prolaznici su tumarali sokakom i obarali svoje polurasanjene poglede. Simfonija dečije graje iz škole ušla je u svoj burni krešendo. I malo je ko spazio mrtvozornika i dvojicu njegovih posilnih kada su izneli beživotno telo. Samo su golubovi na sleđenom asfaltu jedva primetno drhtali i čeprkali po vlastitom perju.
S čika Jocom izdahnuo je i poslednji dereglijar starog Beograda, sijaset neobičnih i divnih pripovesti koje je kazivao i bolna uspomena na decembarsku noć 1 942.
Noć je bila studena, bezmalo polarna. Nebo zvezdano i ugasito teget kao šinjel vozovođe. Ipak, mesec je kanda nekud odbekrijao i nije ga bilo te noći nad Kalemegdanom i rekom koja je bešumno glockala njegove grebene. U mračnoj savskoj vodi odražavale su se senke vojnika sa mosta. Strogi lajtnant upravo je obišao stražu i sklonio se u toplu kućiću na suprotnoj strani. To je bio znak da dva mladića podno mosta otisnu hrastov čamac i zaveslaju uzvodno ka Sajmištu.
Elvira beše kći imućnog terzije. Stanovala je u dvovodnoj očevoj kući sa reljefnim pilastrima i širokim balustradama, u mirisnoj i senovitoj uličici iza Patrijaršije. Leti je u prozor svoje devojačke sobe postavljala raznobojne petunije, a s jeseni hrizanteme. Joca Teglaš je samo povremno zalazio u taj sokak, ali kada je jedared otkrio pendžer ispunjen cvećem učestio se tu i ubrzo se njegov šapat utopio u čežnjivi šumor iva i lipa ispred kuće. Međutim, to je bila ratna godina, a rat nema milosrđa za mladost i duete srdaca. Elvirina mati bila je Jevrejka i čitava porodica našla se u tefteru Gestapoa. Dan uoči rimokatoličkog Božića pred kućom se obreo metalik-crni automobil sa zloslutno zamračenom kabinom. Joca je ujutro od devojčinog brata, koji igrom slučaja te večeri nije bio kući, doznao da ih je tajna policija odvela na Sajmište, u sabirni kamp.
U logor je bilo najlakše uvući se sa Save, jer je kopneni prilaz čuvala četa Nemaca. To popodne su pronašli šamac i rešili da se upuste u rizičan poduhvat. Neprimećeni, iskrcali su se na obalu i provukli pored straže koja je čuvala logor sa reke. Uspeli su i da pronađu čađavu, bledo-žutu baraku sa židovskim zatočenicima. Elviru i oca su zatekli, ali majku su Nemci već premestili na Banjicu. Propuzavši kroz bodljikavu žicu i trnovito prošće dospeli su do savske obale i uskočili nazad u čamac. Joca i devojčin brat su snažno zaveslali u želji da što pre izmaknu pogledima stražara, na žalost i suviše snažno. Neko sa obale je začuo udarce vesala o površ reke i objavio uzbunu. Pištava i morbidna sirena je zaurlala kao bengalski šakal i na desetine vojnika Trećeg rajha pokuljalo je na rečne dokove. U paničnom strahu, mladići su zaveslali najbrže što su mogli. Dovoljno brzo da čamac nasukaju na nakaznu gvožđuriju glomaznog, ukotvljenog šlepa koji je iz tmine odjednom izbio ispred njih. Plovilo se prevrnulo i svi četvoro se nađoše u ledenoj Savi. Brat i Joca se domogoše šlepa, ali devojci i ocu nije bilo spasa. Joca je bio gotov da ponovo skoči u bezmalo zaleđenu vodu, ali ga je primicanje nemačkih vojnika omelo u tome. Uspeli su da pobegnu ispred progonitelja, ali avaj, pretrpljeni gubitak je bio strašan.
Joca Teglaš je danima potom pohodio obalu reke i neprekidno odašiljao svoj tupi i beznadežni pogled uzvodno i nizvodno put njenih čivitnih valova. Zima se otegla i zaredila tmurna i studena jutra. Stražari na mostu nisu pridavali puno pažnje mlađanom čoveku koji je, po obustavi policijskog časa, svakog jutra dolazio na reku i nemo stajao na jednom te istom mestu, zagledan, očajan, dalek...
Samo su golubovi na obali jedva primetno drhtali i čeprkali vlastito perje, valjda od zime...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dragoljub Rajić

Počalji od MustraBecka taj Pon Nov 15, 2010 8:15 pm

Ljubav je zakon

Bila jednom neka breza na pustom i senovitom keju...
Bila jednom neka klupa pod tom brezom...
I bila jednom jedna devojka sa usnama kao đurđevske trešnje i očima koje nekog čekaju...
A raskalašna i užarena buktinja jeseni gorela je u krošnjama tih dana...
Tornjevi crkava kitili su se ponosno riđim kolajnama svelih listova kao mladi bećari ruzmarinom na svadbenom veselju...
Izlozi grada ispunjeni kojekakvim sjajnim drangulijama mamili su živahnu povorku razmetljivih derana...
I kao jato sivih golubova u jutarnje nebo nad trgom, jedan za drugim sjurivali bi se oni da u njih zavire...
I On je, zanesen tim čudesima, radoznalo špacirao sa veselom družinom i predano sanjario o tome koliko još džeparaca mora ušparati ne bi li kupio novi gornjak ili kožni fudbal iz izloga dućana na uglu kraj Gradske kuće...
Tog popodneva nije otišao na onaj kej...
I nije seo na onu klupu...
Samo je ponekad, oslonjen o kandelabre korzoa, naslućivao pogled ćutljive i sramežljive devojke iz svoje gimnazije...

Mnogo je prošlo otada... Skoro pola veka...
Prosedi čovek s naočarima mrzovoljno je zastao na samom početku keja...
Pogledao je na ono mesto...
Staru brezu su odavno posekli...
Od klupe je ostala samo jedna trula greda...
Prišao je i pažljivo podigao gredu sa tla...
Mahniti severac mu se drsko uneo u lice...
Šiljaste i izbočene grane golih krošanja pretile su da ga povuku sobom kao grabulje baštensko lišće...
Britki mraz novembarske studeni ledio je zacrvenele prste i uši retkih prolaznika...
Ali ništa nije bilo ledenije od njegovih grudi...
Držao je tu gredu u ruci... Dugo, dugo...
Tih nekoliko minuta učinilo mu se večnošću...
Kao da ga neko doziva...
Najednom se trgao i okrenuo...
Ispred njega, nasmejana i lepa kao u bajci, stajala je devojka sa usnama kao đurđevske trešnje...
Međutim, njene oči nisu nikog čekale, one su bile vedre i pune života...
- Ali, ko ste vi? Ja sam siguran da vas odnekle znam? – zausti on smeteno.
- I znate me. Ja sam Njena kći.
Odjednom, iza devojčinih leđa pojavio se kovrdžavi momak i obgrlio je oko struka.
- Hej, ćale, da te upoznam, ovo je moja devojka!
Prosedi čovek je skinuo naočare... Stakalca na njima su bila zamagljena.
Kovrdžavi momak je prvi put video uplakane oči svog starog.
- Ali, ćale, šta nije u redu! Mi se volimo, i to je to... Ljubav je zakon, znaš već!
- Sve je u redu, sine moj... Samo sam malo lutao po uspomenama...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dragoljub Rajić

Počalji od MustraBecka taj Pon Nov 15, 2010 8:17 pm

Devojka i starac



- Devojko, zašto plačeš? – pitao je sedokosi starac mladu ženu koja je plakala na klupi kraj samog ruba keja i zurila u reku.
Ćutala je i jecala gorko.
- Zašto plačeš, dete, reci mi? – ponovio je pitanje zabrinutim staračkim glasom.
Devojka nije mogla ustaviti suze. Toliko se zacenila od plača da je njen letnji tvidani šeširić poskakivao kao jahač divljeg ponija na riđim loknicama kose.
- Ne razumem zašto plačeš. Kej je zelen i lipe su procvetale... Čvorci pevaju i slave leto... Deca sakupljaju kamenčiće u parku i zidaju male kamene zamkove...
Devojka najzad podiže glavu i ukazaše se njene oči crvene od suza.
- Mogu li ti pomoći? – starac beše uporan – Možda postoji način da ublažim tvoju tugu?
- Meni nema pomoći... gotovo je... Bilo bi i pre gotovo da vi ne remetite moj bol...
- Svakom ima pomoći dok mu srce u grudima kuca...
Osmehnula se gorko.
- Nekom da... Meni ne... – promrlja nerazgovetno, dok je skidala tvidani šeširić s glave. I dalje je gledala u zamreškane valove reke.
- Ne plači, devojko... Osvrni se na čas oko sebe. Dolaze cigančići iz pravca kapetanije i u rukama drže bocu sa papirnatim brodom koju će pustiti niz reku. Oči su im kao koralje s južnih mora, razrogačene od uzbuđenja i radosti.
- Pustite me da plačem... Ja ne verujem u radost i ljubav i nikada nisam verovala...
- Ne dam ti da plačeš i ne veruješ... Pogledaj samo, vilin konjic sleće na dunavske lokvanje i zuji kao reduša oko svadbenog ručka... On nema vremena da plače. I kad bi plakao krila bi mu otežala od suza. Ne bi mu bilo spasa. I kad ne veruješ ljubav je uvek tu da te nevidljivim rukama sačuva od zla...
- Plakaću večno ako moram... Ostavite me...
- Večnost je ozbiljna reč, a tvoj bol isuviše kratak. Razumi to i pogledaj senicu na grani vrbe koja neumorno leti i kljuca ne bi li utekla od gladi, ali ona ne poznaje tugu niti ima vremena za nju. Da li si ikad ugledala oči ljubavi, ozarene i pune večne mladosti?...
Devojka je jednako ridala. I njeni grcaji se sudarahu s povetarcem. Čas glasniji čas sasvim tihi...
- Zašto ste došli, vi uporni čoveče?... Zašto ste došli baš sada kada je ponestalo nade... – procedila je gorko kroz zube.
- Nemoj plakati... Smeši se i ne pitaj zašto. Najdublje su tuge koje sami sebi izmislimo. Život je lep... I ko sumnja u to taj u sve sumnja. Smeši se i ne pitaj zašto... I ljubav u koju ne veruješ će te pronaći, čak i ako je ti ne prepoznaš...
Devojka je naglo umukla i plač se utopio u šumor povetarca.
Starac je zaćutao, pa se odmaknu i polako pođe svojim poslom.
Cigančići su brod u boci pustili niz reku i živahno mahali tamnoputim ručicama...
Senica je još vrednovala u krošnji...
Iz pravca kapetanije nailazilo je sve manje prolaznika i zajedno sa suncem nad drugom obalom reke spustila se noć...
Momak s krupnim mladežom iznad desne obrve iskočio je odnekud na kej kao padobranac iz američkih ratnih filmova...
Zajapuren i bolesno crven hodao je izgubljeno rubom keja i zverao u mrak...
Veče je odavno zaplesalo nad valovitom površi reke i sem udaljenih trunčica svetlosti sa šlepova koji su prolazili bliže banatskoj strani ništa se drugo nije moglo razaznati.
Momak se prvo ispentrao na visoko stube za koje su nekad vezivali šajke i kao lastu pustio pogled niz kej...
Zatim je krenuo od platana do platana, od klupe do klupe, unosio se u lica iznenađenih klupaša i izbezumljeno ih streljao upitnim pogledom.
Pomama u njegovim pokretima i grč na licu ukazivali su da nije dobio željeni odgovor
Obezgljavljen, na ivici snage i nade, okrete se naglo i udari u starca upalog lica, ali još žarkih i mladolikih očiju.
Silovito se trgnu i upravi oči ka licu neznanca, zbunjen njegovim prodornim pogledom.
- Izvinite! Nisam hteo... Jeste li videli beli šešir?... Hoću reći... nosila ga je riđokosa devojka...
- Tamo je – pokaza starac kažiprstom ka Dunavu.
Mladić hitro preskoči rub keja i spazi beli tvidani šeširić nasukan na starom parčetu turskog kamena kaldrmaša koji je virio iz plićaka. Zgrabi šešir i pod prstima oseti da je vlažan. Sav očajan sede na obod betonskog nasipa i zari glavu u ruke.
- Mladiću, mislim da ste našli šešir, ali isto tako mislim da trebate da nađete i devojku – doviknu mu starac smešeći se.
Ne dižući otežalu glavu iz ruku, Momak odgovori beznadežnim glasom samrtnika.
- Nikad je više neću naći.
Starac spusti ogrubelu i tešku ruku na njegovo rame. Momak oseti da je ruka topla.
- Varate se, devojka je tamo, u kafiću s druge strane ulice...
Momak podignu glavu u neverici.
- Da, tamo je... 'ajde sad... sredite se... Nasmešite se i ne pitajte zašto... Nećete valjda takvi k njoj...
Momak poskoči od radosti i kao strujom oprljen pretrča široku pešačku štraftu keja i zateče devojku s druge strane, u bašti kafića.
Na njenoj glavi nije bilo letnjeg šeširića, ali su i suze iščezle s njim...
Momak s mladežom kleknu ničice i poče joj ljubiti čas kolena čas ruke.
- Mislio sam da te više nikad neću videti – ponovio je kao u bunilu jednom, dvaput, treći put...
Ona se jedva primetno smeškala i posmatrala rub keja i mesto gde je do maločas stajao nepoznati starac koga niotkuda nije bilo...
Momak je upita kada se malo primirio.
- Jesi li ga videla?... Bio je jedan čudak na keju...
Ona mu spusti kažiprst na usne i nežno ga odmeri.
- Pst... Samo se smeši i ne pitaj zašto...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dragoljub Rajić

Počalji od MustraBecka taj Pon Nov 15, 2010 8:21 pm

Deca betona

I te večeri su se našli u mračnom haustoru između dve visoke betonske desetospratnice kao po ko zna koji put do sada...
Opet su se sreli da se rastanu i izbljuju opore i jetke reči, a nisu mogli jedno bez drugoga.
- Ja znam zašto me ti voliš – rekao je streljajući je pravo u oči pogledom. Ti me voliš zato što nikada nećeš biti ono što sam ja. Ti me voliš zato što se diviš mojoj snazi da odem i nikada se ne vratim. I voleći mene takvog ti voliš svoju slabost što ti to isto ne možeš učiniti. Ne možeš me pustiti niz vodu, jer sam ja ovakav, dovitljivi nepredvidljivac čijih se mana duboko u sebi plašiš, sve ono što ti nikad nećeš postati.
Ona je ćutala. Čvrsto zgrčene usne odavale su nemir. Zašto On viče na nju. Svašta bi mu rekla. Skočila bi... Još kako bi skočila... I možda bi mu iskopala oči samo da je ne gledaju takvu nemoćnu i drhtavu ko mlada leska.
- Ja znam zašto me ti voliš – produžavao je On jednako besedničkim tonom. Voliš me jer je u meni toliko nakupljenog bola, a opet svaki put čim se malo potrudim iz svojih misli iznedrim proleće. Voliš me jer sam sto puta oterao mrak iz predvorja tvojih najvećih strahova. Voliš me jer samo u mom zagrljaju znaš da odista postojiš uprkos svemu čime ti glupi novinski članci, drugarice i strine napune glavu.
I dalje je ćutala, a tako bi se posvađala sa tom protuvom koja misli da ima prava da joj drži pridike. On je bio njen tamničar, ali i jedini ključ od tamnice. Tako bi ga zgrebala noktom kao komadić prljavštine sa letnje suknje samo kad bi joj pod nokte pao.
- Ja znam zašto me ti voliš – čulo se još jednom. Voliš me zato što sam pored svih pajaca i kojekakvih bezličnih likova u tvom životu jedino ja shvatio ko si zapravo ti i kada treba da te pustim a kad da te zaustavim. Voliš me jer su moje misli uvek za korak ispred tvog jezika a moja mašta uvek za korak ispred tvojih najskrivenijih želja i snova. Pored svih naopakosti tvoje naravi jedina ti je istinska mana što si večita devojčica u telu žene koja se neprestano plaši sebe same.
Oh, kako bi ga zgromila... Kako bi ga sastavila sa zemljom da je samo muško i da ima jake i razvijene ruke. U milion parčića... dok mu se ne izgubi svaki trag... Prevršio je meru... Otići će smesta i nikada više neće videti tog namćorastog skota...
- Mogu li da te zagrlim?... – upita ga tiho.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Dragoljub Rajić

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu