Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:29 am

Nepoznata ulica

Golubijom polutamom
nazivali su Jevreji pocetak veceri,
kada senka jos ne uspori korake,
a spustanje noci se opaza
kao prijatna padina.
U tom casu kad svetlost
ima finocu peska,
put me je vodio nepoznatom ulicom
otvorenom u plemenitoj sirini terase
ciji su gipsani venci i zidovi imali
nezne boje kao samo nebo
koje je pozadinu cinilo uzbudljivom
Sve - osrednjost kuca,
skromnost stubica i zvekira,
mozda nada da ce se pojaviti neka devojka na balkonu -
nadimalo mi je zeljno srce
kao bistra suza.
Mozda je ovaj trenutak srebrnog sutona
preneo svoju neznost na ovu ulicu
ucinivsi je stvarnom kao stih
zaboravljen i ponovo nadjen.
Tek kasnije sam shvatio
da je ta ulica tudja,
da je svaka kuca veliki svecnjak
u kome zivoti ljudi gore
kao usamljne svece,
da svaki nas nepromisljeni korak
prolazi golgotama.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Ned Jul 19, 2009 12:32 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:30 am
Truko

Cetrdeset karata pomeralo je zivot
Amajlije od obojenog kartona
pomazu nam da zaboravimo svoju sudbinu
a veseli pronalazak
naseljava ukradeno vreme
kitnjastim dosetkama
domace mitologije.
Na granicama stola
zivot drugih ljudi se zaustavlja.
Unutra je cudna zemlja:
pustolovine ponude i potraznje,
shaga asa pika
kao svemocni don Huana Manuela
i sedmica herc koja zvoni nadom.
Divlja sporost
obuzdava reci
a kako se mogucnosti u igri
ponavljaju i ponavljaju,
nocasnji igraci
skupljaju nekadasnje stihove:
pokret malo, vrlo malo vaskrsava
pokolenja predaka
sto zavestase Buenos Ajresu
iste stihove i iste vragolije
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:30 am
Svanuce

U dubokoj opstoj noci,
koju jedva opovrgavaju svetiljke,
zalutali nalet vetra
uvredio je cutljive ulice
kao uzdrhtalo predosecanje
groznog svanuca koje tumara
zapustenim predgradjima sveta.
Radoznalo zagledan u tamu
i prestrasen pretnjom svitanja,
doziveo sam strahovitu pretpostavku
Sopenhauera i Berklija,
koji tvrde da je svet
delatnost duha,
san dusa,
bez osnove, namere i prostornosti.
A kako ideje
nisu vecne kao mermer,
vec besmrtne kao suma ili reka,
ranije ucenje
dobilo je u zoru drugi oblik,
a praznoverje tog trenutka,
kad se svetlost poput ladoleza
puze po zidovima tame,
prevarilo mirazom
i nacrtalo ovaj kaprico:
Ako stvari nemaju materijalnost
i ako je mnogoljudni Buenos Ajres
samo san
koji sanjaju duse u zajednickoj opcinjenosti,
i na trenutak
kada je njegovo bice u velikoj opasnosti,
a to je drhtavi trenutak svanuca,
kad malo njih sanja svet
i samo nekoliko nocnika cuvaju,
pepeljastu i tek skiciranu,
sliku ulica
koju ce kasnije sa drugima dovrsiti.
Cas kada upornom snu o zivotu
preti opasnost da se razbije,
cas kada bi Bogu bilo lako
da unisti svoje delo!

Ali opet se svet spasao.
Svetlost prosijava izmisljajuci prljave boje
i sa izvesnom grizom savesti
sto sam saucestvovao u uskrsnucu dana
hitam kuci,
bezbojnoj i ledenoj, obasjanoj belom svetloscu,
dok jedna ptica zaustavlja tisinu
i dok istrosena noc
ostaje u ocima slepih.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:31 am
Ivanjska noc

Neumoljivi u blistanju zalazak
na ostrici maca razdaljine je slomio.
Blaga kao vrbik je noc.
Crveni pucketaju
kovitlaci uspalmtelih lomaca;
zrtvovano drvo
gubi krv u visokim plamsajima,
ziva zastava i ludo komesanje.
Tama je krotka kao daljina;
danas se i ulice secaju
da su nekada bile polljane.
Citave bogovetne noci samoca prebira
brojanicu od rasutih zvezda.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:31 am
MESEC PREKO PUTA (1925)

Ulica sa ruzicastim ducanom

Vec oci zagledaju svaki pocetak ulice
A susa naslucuje blisku kisu
Vec su svi putevi blizu,
cak i put cuda.
Vetar donosi obamrlu zoru.
Zora je nas strah da postupamo drukcije.
i muci nas.
Hodao sam celu bogovetnu noc
i njen nemir me ostavlja
u ovoj ulici koja je kao i druge.
Evo opet na horizontu
spokojstvo ravnice
i utrina s travuljinom i zicom
i ducan koji svetli
kao sinoc mlad mesec.
Kao uspomena blizak mi je ovaj ducan na cosku
sa dugim coklma i obecanjem dvorista.
Lepo je posvediciti te, vecna ulico,
jer sam u svom zivotu video tako malo stvari!
Vec svetlost vazduh brazada.
Moje godine su prevalile puteve zemlje i vode,
samo tebe osecam, mirna i ruzicasta ulico.
Mislim, mozda su tvoji zidovi zaceli zoru,
ducane, sto si citavu noc osvetljen
Razmisljam i, pred ovim kucama, nalazim reci
da ispovedim svoje siromastvo:
nisam gledao ni reke, ni more, ni planinu,
vec stekoh poverenje svetlosti Buenos Ajresa
i skovah stihove svog zivota i smrti
od te svetlosti ulicne.
Velika i napacena ulico,
ti si jedina muzika za koju moj zivot zna.
Na horizontu jednog predgradja
Pampa,
osecam tvoju sirinu koja produbljuje pregradja,
krv mi otice na tvojim zalascima.
Pampa, cujem te u upornim misaonim gitarama
i visokim caricima i umornoj skripi
kola sa senom koja pristizu iz leta.
Pampa,
dovoljno mi je da vidim prostranstvo crvenog dvorista
pa da osetim da si moja.
Pampa,
znam da te razdiru
brazde i izlokani drumovi i vetar menja.
Pampa, napacena i muzevna sto si vec na nebu.
Ne znam jesi li smrt. Znam da si mi u grudima.
Mitsko osnivanje Buenos Ajresa
Zar po ovoj reci snenoj i blatnoj
da mi osnuju otadzbinu dodjose pramci?
Sareni cunovi isli su po talasima
izmedju ploveceg bilja tamne matice.
Pretpostavicemo, dakle, posle zrelog razmisljanja,
da je reka bila modrikasta kao da na nebu izvire,
a mala crvena zvezda oznacavala je mesto
na kome je Huan Dijas postio, a indijanci mrsili.
Izvesno je da je hiljadu ljudi i drugih hiljadu prispelo
po moru pet ustapa sirokom,
punom nemani i sirena
i magnetnih stena sto zaludjuju busolu.
Podigose nekoliko jadnih koliba na obali,
zaspase kao stranci. Kazu da je to bilo u Rijaucelu,
no to su izmisljotine sa Usca.
U stvari citava skupina kuca, i to u mojoj cetvrti, u Palermu.
Jedna skupina kuca ali usred polja
izlozena zorama, kisama i vetrovima.
U mojoj cetvrti ta skupina jos postoji:
Ulice Gvatemala, Serano, Paragvaj, Gurucaga.
Ruzicasti ducan je kao nalicije karte
zasijao, u zadnjoj sobici zagalamili su uz truko,
ruzicasti ducan se zakitio kavgadzijom
sto se prsi na uglu, osion i grub.
Prvi vergl je horizont pozdravio
svojim varljivim raspolozenjem, habanerom, svirkom
nerazgovetnom.
Celo stovariste je odobravalo: IRIGOJEN,
daleki klavir svirao je Soboridova tanga.
Trafika je zamirisala kao ruza
pustinjom. U jucerasnjici vece se skrilo,
nestvarnu proslost podelili su ljudi.
Nedostajalo je samo jedno: plocnik na drugoj strani.
Pricaju mi da je Buenos Ajres nastao:
smatram ga vecitim kao vodu i vazduh.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:31 am
Elegija kapija

Francisku Luisu Bernardesu

Ovo je elegija
pravolinijskih kapija sto bacahu senku
na nepoplocani trg.
Ovo je elegija
koja se seca duge kose svetlosti
koju je zalazece sunce bacalo na utrine.
(Samo u ulicicama bilo je dovoljno neba
za celu jednu srecu,
a ograde su imale boju veceri.)
Ovo je elegija
Palerma obojenog nestalnoscu uspomene
koji odlazi u malu smrt zaborava.
Devojke o kojima pricaju valcer da vergla
ili drske trube vozaca
tramvaja sezdeset cetvorke,
znale su kako je ljupko njihovo cekanje pred vratima.
To su bile utrine sa kaktusima
i neprijateljska obala Maldonada
- manje potok, a vase blato, za vreme suse -
i nestasni plocnici na kojima je plamsao tango
i granica od gvozdenih pistaljki.
Bilo je srecnih dogadjaja,
stvari koje su dusu samo veselile:
leja u dvoristu
i rasklaceni hod nekog prijana.
Prvobitni Palermo, imao si
nekoliko milongi da se ohrabris,
spila karata da ispunis zivot
i nekoliko vecnih zora da saznas smrt.
Duzi je bio dan na tvojim plocnicima
nego na ulicama u centru,
jer se u tvojim dubokim prozorima odomacilo
nebo.
Kola sa mudrim bokovima
prolazila su tvojim jutrom,
a na uglovima su stajali raznezeni ducani
kao da cekaju andjela.
Iz ulice u kojoj su zgrade na sprat (otprilike milja hoda)
krenucu da potrazim uspomene u tvojim nocnim ulicama.
Moj zvizduk siromaha uci ce u snove
ljudi koji spavaju.
Ona smokva sto viri iznad zida
slaze se sa mojom dusom
i prijatnija je potojana ruzicasta boja tvojih raskrsca
no rumenilo mekih oblaka.

One noci kad su pored nekog na jugu bdeli
Letisiji Alvares de Toledo
Zbog necije smrti
- tajne cije odsutno ime cuvam a ciju stvarnost
ne shvatamo -
jedna kuca na Jugu otvorena je do zore,
neznana kuca koju mi sudbina vise nece pokazati,
ali koja me nocas ceka
sa budnom svetloscu u poznim casovima sna,
izmozdena od teskih noci, jasna,
u svojoj preciznoj istinitosti.
Ka njenom od smrti otezalom bdenju koracam
ulicama neophodnim kao uspomene,
stedrim vremenom noci,
u kojoj se zivot oglasava
samo ljudskim prilikama iz predgradja pored ugasenog ducana
i zvizdukom jedinim na svetu.
Laganim korakom, u iscekivanju,
stizem do ulice i kuce i iskrene kapije koju trazim
i docekuju me ljudi koji moraju biti ozbiljni
i koji su savremenici mojih predaka,
i izravnjujemo sudbine u jednoj odaji sto gleda na
dvoriste
- dvoriste koje je u vlasti i sastavu noci -
i govorimo, jer stvarnost je ozbiljna, beznacajne stvari,
a ogledalo nam pokazuje bezvoljne i srebrne likove
i mate gutljaj po gutljaj meri uzaludne casove.
Diraju me sitne mudrosti
koje se svakom smrcu gube
- navika na neke knjige, neki kljuc, i telo medju telima.
Znam da je svaka pocast, cak i beznacajna, pravo cudo
a velika je pocast ucestvovati u ovom bdenju
oko onoga sto se ne zna: mrtvaca,
bdimo ga pratimo i cuvamo u njegovoj prvoj noci smrti.
(Bdenje kvari lice:
oci nam se gase u visinu kao Isusove.)
A mrvac, neverovatni?
Njegova stvarnost je pod cvecem koje mu ne prilici,
a njegova mrtvacka gostoljubivost ce nam ostaviti
jos jednu uspomenu za vecnost
i misaone ulice Juga da ih s vremenom zasluzimo
i beznacajni povetarac po celu koje se priklanja
i noc koja nas od najvece teskobe oslobadja:
preopsirnosti stvarnost.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:32 am
TVORITELJ (1960)

Sah

I

Igraci, ozbiljni, cute u svom kutu,
oprezno figure pomeraju spore.
Strogi prostor table drzi ih do zore:
dve suprotne boje vode bitku ljutu.
Magicna surovost iz sredine zraci:
homerovska kugla sa kraljem sto kasni,
borbena kraljica, pesaci opasni,
iskoseni lovac i laki skakaci.
A kada igraci igrati prestanu,
kada u vremenu beskrajnom nestanu,
i tad obred ovaj vecno ce da traje.
Taj rat je buknuo na Istoku slavnom,
popriste je ratno cela zemlja davno.
Ko i Druga, ova Igra ne prestaje.

II

Nejaki kralj, kosi lovac, ratoborna
kraljica, pesaci mudri i top krecu
crno-belim putem da probaju srecu
ratnu, hrabra vojska za bitku je orna.
Ne znaju da ruka onoga svemocnog
igraca upravlja njihovom sudbinom,
niti znaju da se celicnom crvstinom
njihovim razumom vlada danonocno.
Ali i sam igrac (to je Omar reko)
suzanj je na drugoj cudnom tabli nekoj:
tu su noci crna, dani - bela polja.
Bog igraca mice, a ovaj figure.
Ko je iza Boga bog arhitekture
pracine, vremena, snova i nevolja?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:34 am
Kisa

Iznenadno svetlost vecernja se rada
jer vec kisa pada neprimetno sitna.
Pada i padala je. Jedna stvar je bitna:
u proslosti nasoj kisa se dogada.
Onome sto kisu slusa zeneseno
darezljivo vreme izgubljen cas pruza
kad cvet otkrio sto se zove ruza
i cudesnu boju imenom crveno.
Ova kisa koja slepa okna stvara
radost ce doneti predgrada stara
grozdovima crnim sto ih loza krije
u dvoristu nekom koga nema vise
Vetar mi donosi iz veceri kisne
voljeni glas oca koji umro nije.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:34 am
Drugi tigar

And the craft that createth a semblance
Morris, sigurd the Volsung 1876

Mislim na jednog tigra. Polutama slavi
prostranu marljivu Biblioteku
i, cini se, police udaljava,
snazan, neduzan, krvav i nov,
proci ce svojom sumom i jutrom
i ostavice svoj beleg na muljevitoj
obali reke kojoj imena na zna
(u njegovom svetu nema ni imena, ni proslosti
ni buducnosti, samo je trenutak izvestan)
i preci ce varvarske razdaljine
i njusice u lavirintu mirisa
sto se preplici miris zore
i opojni miris jelena.
Medu prugama bambusa otkrivam
njegove pruge i slutim rebra
pod divnim krznom sto podrhtava.
Uzalud put mi preprecuju ispupcena
mora i pustinje Zemljinog sara;
iz ove kuce u dalekoj luci
Juzne Amerike, pratim te i sanjam,
o tigre sa obale Ganga.
Vece se siri u mojoj dusi; razmisljam:
tigar kome se obracam u svom stihu
tigar je simbola i senki,
niz knjizevnih figura
i secanja iz enciklopedije,
a ne kobni tigar, zlosutni dragulj
koji, obasjan suncem ili promenljivim mesecom,
izvodi na Sumatri ili Bengalu
igru ljubavi, lenjosti i smrti
Tigru simbola suprotstavio sam
pravoga, vrele krvi,
onoga sto desetkuje krdo bivola
i danas, 3. avgusta 1959.
baca na livadi sporu
senku, ali vec cinjenica sto ga imenujem
i pretpostavljam njegovo postojanje
cini ga proizvodom maste a ne zivim
bicem, od onih sto po zemlji gaze.
Potrazicemo treceg tigra. I taj ce
biti, kao i ostali, oblak
moga sna, sistem ljudskih
reci, a ne tigar sa kicmom
koji, dalje od mitologija,
gazi zemlju. Za to dobro znam, ali me nesto
nagoni na tu beskrajnu pustolovinu,
nerazumnu i drevnu i ja uporno
nastavljam da citave veceri tragam
za drugim tigrom, onim sto nije u stihu.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:34 am
Pesnicka umetnost

Gledati reku od vremena i vode i secati se da je
vreme druga reka, znati da nestajemo kao reka i
da lica prolaze kao vode.

Osecati da je bdenje drugi san sto sanja da ne sanja
i da je smrt koje se boji
nasa put ona smrt svake noci, koja se
zove san.

Videti u danu ili godini simbol dana
covekovih i njegovih godina, pretvoriti
razaranje godina u muziku, zagor i
simbol.

Videti u smrti san, u smiraju sunca tuzno
zlato, takva je poezija, besmrtna
i siromasna. Poezija se vraca kao zora i
smiraj sunca.

Ponekad u suton neki lik
gleda nas iz dubine ogledala;
umetnost treba da je poput ogledala
koje nam otkriva nas sopstveni lik.

Pripovedaju da je Odisej, sit cudesa,
zaplakao od ljubavi videci obalu Itake
zelene i smerne. Umetnost je poput Itake
sva od zelene vecnosti, ne od cudesa.
I kao beskrajna reka koja prolazi i ostaje,
odraz istog nepostojanog Heraklita,
istog i drukcijeg, kao beskrajna reka.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:35 am
Granice

Ima jedan verlenov stih koga se necu setiti,
ima jedna obliznja ulica zabranjena mojim koracima,
ima jedno ogledalo koje me je poslednji put videlo,
ima jedna vrata koja sam zatvorio do kraja sveta.
Medu knjigama moje biblioteke (gledam ih)
ima jedna koju nikada necu otvoriti.
Ovog leta cu napuniti pedeset godina;
smrt me nagriza, bez prestanka.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:35 am
Plemeniti neprijatelj

Magnus Barfod godine 1102. krenu na vojnu
da potpuno pokori kraljevstva Irske;
vele da je na dan uoci pogibije primio
ovaj pozdrav od Mujkertaka, kralja u Dab-linu:
Neka u tvojim cetama vojuju zlato i nepogoda, Magnuse Barfode.
Neka sutra, na poljima kraljevstva moga bude srecan ti boj.
Neka tvoje kraljevske ruke izatkaju, strasne, platno maca.
Neka budu hrana labudu crvenom oni sto se tvom macu suprotstave.
Neka te zasite slavom tvoji bogovi mnogobrojni, neka te zasite
krvlju. Neka budes pobednik u zoru, kralju sto gazis zemlju
Irsku.
Neka medu tvojim mnogobrojnim danima nijedan ne zablista kao
sutrasnji dan.
Jer on ce biti poslednji. Kunem ti se, kralju Magnuse.
Jer pre no sto se ugasi njegova svetlost, pobedicu te i ugasicu
tvoj zivot, Magnuse Barfode.

Iz Anhang zur Heinskringla (1893) H. Geringa
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:35 am
DRUKCIJI, ISTI (1964)

Nesanica

Od gvozda, od ogromnih krivih gvozdenih spona treba da je noc,
da je ne rastoce i potope mnogobrojne stvari sto su ih moje
prepune oci videle, tvrdi predmeti koji je nepodnosljivo
nastanjuju.
Moje telo zamorilo je rampe, temperature, svetlosti:
u vagonima dugacke zeleznicke pruge, na klupi sa ljudima koji se
mrze,
na krivoj ostrici predgrada, u zagusljivom letnjikovcu sa
vlaznim statuama,
u noci prepunoj konja i ljudi. Svet ove noci ima sirinu zaborava
i tacnost groznice.
Uzalud se trudim da zaboravim na telo i bdenje neprestanog
ogledala koje ga
rasipa i vreba. I kucu sto ponavlja svoja dvorista i svet koji
se produzava
do tog rastrkanog predgrada sa ruznim ulicama gde se vetar
umara, sa sramnim blatom. Uzalud cekam raspored i simbole sto
prethode snu. Svetska istorija se nastavlja: jedva primetni
pokreti smrti u zubnom karijesu, kruzenje moje krvi i planeta.
(Mrzeo sam gnusnu vodu bare,bila mi je nepodnosljiva pticja
pesma u predvecerje.)
Milje i milje umora u juznom predgradu, milje prljave i bestidne
pampe, milje
zagadenosti, ne zele da odu iz mog secanja.
Poplavljene skupine kuca, stracare nagomilane kao psi,
bare od kuznog srebra: ja sam njihov omrazeni strazar.
Zica, nasuta zemlja, mrtva hartija, otpaci Buenos Ajresa.
Veceras verujem u strasnu besmrtnost: nijedan covek nije umro u
vremenu, nijedna
zena, niko, jer ova neizbezna stvarnost od gvozda i blata mora
pobediti ravnodusnost
i zaspalih i mrtvih - makar se skrivali u raspadanju ili
vekovima - i osuditi
ih na uzasno bdenje. Nezgrapni oblaci boje vinskog taloga
osramotice nebo; osvanuce iza mojih spustenih
ocnih kapaka.

Adroge, 1936.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:36 am
Pretpostavljana pesma

Pravnik Fransisko Laprida, koga su 22. septem-bra 1829.
ubile Aldaove pristalice, razmislja pred smrt:
Fijucu kursumi u poslednjoj veceri. Vetar i pepeo na vetru.
Nestaju dan i bezoblicna bitka, a pobeda je njihova. Pobedili su
varvari, gauci su pobedili. Ja sto proucih zakone i propise, ja,
Fransisko Narsiso de Laprida, ciji glas proglasi nezavisnost
ovih surovih provincija, poderan, lica umrljanog krvlju i
znojem, bez nade i bez straha, izgubljen, bezim ka Jugu, kroz
poslednja predgrada. Kao onaj vojskovoda iz cistilista koga je,
dok je bezao ostavljajuci krvav trag u ravnici, smrt oslepila i
oborila onamo gde neznana reka ime gubi, tako cu i ja pasti.
Danas je kraj. Prijatna noc vreba me iz mocvare i korak mi
usporava. Cujem kopita moje tople smrti sto me trazi; vidim
jahace, konjske gubice, koplja. Ja sto zudah da drugi budem,
covek od zakona, ucen i mudar, lezacu tu, u kalu, licem k nebu;
no radost potajna u srcu neobjasnjivom bogovima me cini ravnim.
Najzad se susrecem sa svojom juznoamerickom sudbinom. Ka ovoj
kobnoj veceri vodise me mnogostruki lavirint sacinjen od koraka
sto ih isplete moj zivot jos od detinjstva. Najzad sam otkrio
tajni kljuc moga zivota, sudbinu Fransiska Lapride, slovo sto je
nedostajalo, savrsen
oblik koji je bog od pocetka znao.
U ogledalu ove noci shvatam svoj nesluceni vecni lik. Krug ce se
zatvoriti. Cekam da se to desi. Noga mi gazi senke kopalja sto
me traze. Gubica moje smrti. Jahaci, grive, konji, nada mnom se
susticu. Evo i prvog udarca, seciva tvrdog sto mi grudi para,
prisnog mi noza u grlo.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:36 am
MATEJ, XXV, 30

Prvi most stanice Konstitusion i pod mojim nogama
tutnjava vozova sto su gvozdene lavirinte pleli.
Dim i zvizduci jurisali su na noc
sto neocekivano postade Strasni sud. Sa nevidljivog
horizonta i iz sredista mog bica glas beskrajni
rece ove stvari (ove stvari, ne ove reci
koje su moj jadni prevod svetovni jedne jedine reci):
- Zvezde, hleb, biblioteke, istocne i zapadne
karte, sahovske table, tremovi, prozori na krovu i
podrumi,
telo coveka da hoda po zemlji, nokti koji rastu u noci, u smrti,
senka sto zaboravlja, vredna ogledala koja umnozavaju,
padine muzike, najpomirljivijeg
oblika vremena, granice Brazila i Urugvaja, konji i jutra,
bronzani teg i primerak Sage o Gretiru, algebra i plamen,
juris kod Hunina u tvojoj krvi, dani nastanjeniji
nego Balzak, miris orlovih nokata, ljubav i ocekivanje ljubavi i
nepodnosljive
uspomene, san kao zakopano blago, darezljiv slucaj i secanje
koje covek ne gleda
bez vrtoglavice, sve to ti bese dato, i uz to drevna hrana
junaka: laz, poraz,
ponizenje. Uzalud smo ti dali okean,
uzalud sunce, sto ga videse zadivljene
Vitmenove oci, istrosio si godine i one
su tebe istrosile, a jos nisi pesmu napisao.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:36 am
Jednom saksonskom pesniku

Ti cija put, danas rasuta u prah,
nekad ko nasa pritiskase zemlju,
ti cije oci videse sunce, tu zvezdu slavnu,
ti sto ne zivljase u krutoj proslosti
vec u neprestanoj sadasnjosti,
na krajnjoj tacki i vrtoglavom vrhu vremena,
ti koga u tvom manastiru dozva
drevni glas junacke pesme,
ti sto tkase reci,
ti sto pevase o pobedi kod Brunanbura
i ne pripisa je Gospodu
vec macu svoga kralja,
ti sto svirepo likujuci pevase
o ponizenju Vikinga,
o gozbi gavrana i orla,
ti sto u ratnickoj odi okupi
obredne metafore svoga roda,
ti sto u vremenu bez istorije
vide u sadasnjosti juce
a u znoju i krvi Brunanbura
odblesak drevnih zora,
ti sto toliko ljubljase Englesku svoju,
a ne imenovase je,
danas si samo nekoliko reci
koje belezi germanista,
danas si samo moj glas
kad ozivljava tvoje gvozdene reci.
Molim bogove svoje ili sveukupnost vremena
da moj zivot zasluzi zaborav,
da moje ime bude Niko kao Odisejevo,
ali da neki stih potraje
u noci naklonjenoj secanju ili u jutrima ljudi.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:37 am
Stranac

Poslao je telegram i pisma,
koraca neodredenim ulicama,
primecuje beznacajne razlike koje mu nista ne znace
i misli na Aberdin i Lajden,
koji su za njega zivotniji od ovog lavirinta
pravih linija, bez slozenosti,
kuda ga vodi vreme coveka
ciji je pravi zivot daleko.
U sobi sa brojem
obrijace se pred ogledalom
koje mu vise nece odraziti lik
i ucinice mu se da je to lice
nedokucivije i postojanije
od duse koja ga nastanjuje
i godinama ga oblikuje.
Mimoici cete se na ulici
i mozda ces zapaziti da je visok i siv
i da posmatra stvari.
Neka ravnodusna zena
ponudice mu vece i ono sto se desava
iza zatvorenih vrata. Covek
misli da ce zaboraviti njeno lice i da ce se secati
nekoliko godina kasnije, negde na Severnom moru,
zaluzine ili lampe.
Nocas ce njegove oci gledati,
u pravougaoniku oblika koji su bili,
jahaca i njegovu epsku ravnicu,
jer Divlji zapad obuhvata planetu
i ogleda se u snovima ljudi
koji ga nikad nisu videli.
U visestrukoj polutami, nepoznati ce
pomisliti da je u svom gradu
i iznenadice se ako se pri izlasku nade u drugom,
sa drugim jezikom i drugim podnebljem.
Pre agonije,
dati su nam pakao i slava;
idu ovog casa ovim gradom, Buenos Ajresom,
koji je za stranca iz mog sna (stranca koji sam bio pod drugim
zvezdama) niz nejasnih slika osudjenih na zaborav.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:37 am
Everenes

Svaka stvar postoji osim zaborava.
Jer Bog - koji cuva u secanju strasnom
mesece sto behu, i one sutrasnje,
sto brine za metal - i zguru spasava.
Sve se vec desilo. Bezbrojni odrazi
tvog lika ostase u ogledalima
od zore do casa kad sunce zalazi.
Ostace jos mnogi. Dok vremena ima.
Sve sto oko nas je sastavni je deo
kristala secanja, koje svet je ceo;
mracni su njegovi hodnici beskrajni.
Vrata se zatvore kuda god da krocis;
tek kad sunce zade, s one strane noci
arhetip te ceka i predeo sjajni.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:38 am
Druga pesma o darovima

Zelim da zahvalim bozanskom
lavirintu posledica i uzroka
za raznovrsnost zivih bica
koja sacinjavaju ovaj cudni svet,
za razum, koji ce neprestance sanjati
o planu lavirinta,
za Jelenino lice i Odisejevu istrajnost,
za ljubav koja nam omogucava da vidimo druge
kao sto ih vidi bozanstvo,
za tvrdi dijamant i neuhvatljivu vodu,
za algebru, palatu od dragocenih kristala,
za misticni novac Angelusa Silezijusa,
za Sopenhauera,
koji je mozda odgonetnuo svet,
za blesak vatre
koji nijedno ljudsko bice ne moze gledati bez straha
iskonskog,
za mahagonij, kedar i sandal,
za hleb i so,
za tajnu ruze
koja nudi boju a ne vidi je,
za neke veceri i dane 1955,
za tvrdokorne gonice stoke sto u ravnici
pozuruju krdo u zoru,
za jutro u Montevideu,
za umetnost prijateljstva,
za poslednji dan Sokratov,
za reci koje su jednog sutona upucene
sa jednog krsta ka drugom krstu,
za onaj san Islama koji je obuhvatio
hiljadu i jednu noc,
za onaj drugi san, o paklu,
plamenoj kuli sto ociscuje
i slavnim sferama,
za Svedenborga
koji je na londonskim ulicama sa andelima razgovarao,
za tajnovite i drevne reke
koje se susticu u meni,
za jezik kojim sam, pre toliko vekova, govorio u
Nortumbriji, za mac i harfu saksonsku za more,
sto je blistava pustinja i znamen stvari koje ne znamo,
za muziku reci engleske, za muziku reci nemacke,
za zlato sto se u stihovima presijava,
za epsku zimu,
za naslov knjige koju nisam procitao: Gesta dei per Francos
za Verlena, neduznog kao ptice,
za kristalnu prizmu i bronzani teg,
za tigrove pruge,
za visoke kule San Fransiska i ostrva Menhetn,
za jutro u Teksasu,
za onog Seviljca koji je napisao Moralnu poslanicu,
a cije ime, kao sto bi on i zeleo, ne znamo;
za Seneku i za Lukana iz Kordobe koji pre spanskog jezika
napisase citavu spansku knjizevnost,
za geometrijski i otmeni sah,
za Zenonovu kornjacu, i Rojsovu mapu,
za lekovit miris eukaliptusa,
za jezik koji ume da oponasa mudrost,
za zaborav koji brise ili menja proslost, za naviku
koja nas ponavlja i potvrduje poput ogledala,
za jutro koje nam daje iluziju nekog pocetka,
za noc, njenu tamu i njenu astronomiju, za hrabrost i srecu
drugih
ljudi, za otadzbinu, koja mirise u jasminu ili macu starinskom,
za Vitmena i Franju Asiskog, koji su vec napisali pesmu,
za cinjenicu da je pesma neiscrpna,
da je neodvojiva od zbira svih stvorenja,
da nikada nece stici do poslednjega stiha,
i da se menja prema ljudima,
za Frensis Hejzlem koja je molila decu
da joj oproste sto tako sporo umire,
za trenutke pred san,
za san i za smrt, ta skrivena blaga,
za tajne darove koje ne nabrajam,
za muziku, tajanstven oblik vremena.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:38 am
POHVALA TAMI (1969)

JOVAN, I, 14

Nece biti manje zagonetan ovaj list od stranica Mojih svetih
knjiga ili onih koje ponavljaju neuka usta, misleci da su delo
coveka, ne mutna ogledala Duha. Ja koji sam Jeste, Bese i Bice,
opet pristajem na jezik, koji je neprekinuto vreme i znamen.
Onaj koji se igra sa detetom igra se sa necim bliskim i
tajnovitim; htedoh se poigrati sa Mojom decom. Bejah med njima
sa strahom i neznoscu. Dejstvom carolije rodih se neobicno, iz
jedne utrobe. Zivljah zacaran, zatocen u jednom telu i
skromnosti jedne duse. Upoznadoh pamcenje, novac sto nikada isti
nije. Upoznadoh nadu i strepnju, dva lica neizvesne buducnosti.
Upoznadoh bdenje, pocinak, snove, neznanje, putenost, nesuvisle
lavirinte razuma, prijateljstvo ljudi, tajanstvenu odanost pasa.
Bejah voljen, shvacen, slavljen i raspet na krstu. Ispih pehar
do dna. Videh sopstvenim ocima ono
sto niko nikada video nije: noc i njene zvezde. Upoznadoh i
glatko, i pesnikovo, i
neravno, i hrapavo,
ukus meda i jabuke
vodu u grlu zedi,
tezinu kovine na dlanu,
ljudski glas, suma koraka na travi,
miris dazda u Galilieji,
visoki cvrkut ptica.
Upoznadoh i gorcinu.
Poverih ovaj spis bilo kome;
nikada nece biti ono sto zelim reci,
nece prestati da bude njegov odraz.
Iz Moje vecnosti ti znaci proishode.
Neka neko drugi, ne onaj koji sada belezi, pesmu napise.
Sutra cu biti tigar medj tigrovima
i propovedacu Moj zakon njegovoj sumi,
jednom velikom drvetu u Aziji.
Ponekad s tugom pomislim
na miris drvodeljine radionice.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:38 am
Kembridz

Nova Engleska i jutro.
Skrecem za Krejgi.
Mislim (vec sam mislio)
da je ime Krejgi skotsko
i da je rec krejg keltskog porekla.
Mislim (vec sam mislio)
da ova zima sadrzi drevne zime
onih koji su napisali
da je put unapred obelezen
i da smo na domaku Ljubavi ili Vatre.
Sneg i jutro i crveni zidovi
mogu biti oblici srece,
ali ja dolazim iz drugih gradova
gde su boje blede
i gde zena, kad se vece spusta,
zaliva cvece u dvoristu.
Podizem oci i gubim ih u sveprisutnom plavetnilu.
Tamo dalje je Longfelouovo drvece
i usnula neprestana reka.
Nikoga na ulici a nije nedelja.
Nije ponedeljak,
dan koji nam daje iluziju da pocinjemo.
Nije utorak,
dan kojim upravlja crvena planeta.
Nije sreda,
dan onoga boga lavirinta
koga na Severu zvahu Odinom.
Nije cetvrtak,
dan koji se miri sa nedeljom.
Nije petak,
dan kojim upravlja bozanstvo koje u sumama
splice tela ljubavnika.
Nije subota.
Nije u vremenu koje tece
vec u spektralnim kraljevinama pamcenja.
Kao u snovima,
iza visokih kapija nicega nema,
cak ni praznine.
Kao u snovima,
iza lica koje nas gleda nicega nema.
Lice bez nalicja,
novcic sa samo jednim licem - stvari.
Te nevolje su blaga
koja nam uzurbano vreme ostavlja.
Mi smo svoje sopstveno pamcenje,
mi smo onaj himericni muzej nepostojanih oblika,
ona gomila razbijenih ogledala.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:39 am
20. Maj 1928.

Sada je neranjiv poput bogova.
Nista na zemlji ne moze ga raniti,
ni ravnodusnost zene, ni susica,
ni tegobe stiha, ni ona bela stvar,
Mesec, koji nece vise morati da
recima iskazuje.
Koraca lagano ispod lipa; posmatra
ograde i kapije, ne da bi ih se secao.
Vec zna koliko noci i koliko jutara mu
nedostaje.
Voljom je sebi nametnuo nuznu disciplinu.
Uradice odredene stvari, proci ce
predvidenim ulicama,
dodirnuce jedno drvo ili gvozdenu ogradu,
da i buducnost bude nepovratna kao
proslost.
Postupa tako da cinjenica sto zeli i
sto se boji ne bude nista drugo do
poslednji kamen medas jednog niza.
Ide 49. ulicom; misli o tome da
nikada nece uci u ovu ili onu
kapiju. Oprostio se od mnogih prijatelja
a oni nisu posumnjali.
Misli na ono sto nikada nece
znati, da li ce sutra biti kisan dan.
Susrece jednog poznanika i sali se.
Zna da ce se ta epizoda pricati
neko vreme kao anegdota.
Sada je neranjiv kao mrtvi. U odredenom casu popece
se uz mermerne
stepenice. (To ce ostati u
secanju drugih.)
Sici ce u toalet; na kockastom podu
voda ce vrlo brzo sprati krv.
Ogledalo ga ocekuje.
Zacesljace kosu, popravice cvor na kravati
(uvek je bio pomalo dendi, kao sto
vec prilici mladom pesniku)
i pokusace da zamisli da onaj drugi, onaj iz ogledala,
nesto radi, a da on, njegov dvojnik, ponavlja te kretnje.
Ruka mu nece zadrhtati
kada dode poslednji cas.
Poslusno, cudesno, vec je prislonio
oruzje na slepoocnicu.
Tako se, cini mi se, sve to odigralo.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:39 am
Lavirint

Unutra si, a znas - nigde, nikad vrata,
lica i nalicja ovaj dvorac nema,
niti spoljnjeg zida nit' centra skrivena;
gradevina ova svemir obuhvata.

Ne nadaj se da ce tacnost puta tvoga
koji se uporno u dva pravca racva,
koji se uporno u dva pravca racva,
tvom odvesti cilju. Sudbina je stroga

kao i tvoj usud: tvrda od bronze je.
Ne ocekuj napad bika sto je bice
ljudsko cije grozno i brojno oblicje

u spletu beskrajnom kamena strah seje.
Nema ga. I vise nicem se ne nadaj.
Ni sutonom crnim strasna zver ne vlada.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:39 am
Cuvar knjiga

Tamo su vrtovi, hramovi i opravdanje hramova
stroga muzika i stroge reci,
sezdeset i sest heksagrama,
obredi koji su jedina mudrost
sto je nebo podari ljudima,
raskos onoga cara
ciju je vedrinu odrazio svet, njegovo ogledalo.
Tako su polja radala plodove,
a reke ostajale u svojim koritima,
ranjeni jednorog koji se vraca da najavi kraj,
tajni vecni zakoni,
muzika sveta;
te stvari ili secanje na njih su u knjigama
koje cuvam u kuli.

Tatari dodose sa Severa
na malim kosmatim zdrepcima,
unistise vojske
koje Sin neba posla da kazni njihovu bezbriznost,
podigose vatrene piramide i klase,
ubise gresnika i pravednika,
ubise okovanog roba sto cuvase vrata,
zloupotrebise i zaboravise zene
i krenuse prema Jugu,
neduzni kao grabljive zveri,
svirepi kao bodezi.
U sumnjivoj zori
otac moga oca spase knjige.
Evo ih u kuli u kojoj obitavam,
podsecaju me na dane koji pripadahu drugima,
tude i drevne.

U mojim ocima nema dana. Police su
odvec visoke i moje godine ih ne dostizu.
Milje prasine i sna opkoljavaju kulu.
Zasto bih se zavaravao?
Istina je da nikad nisam znao da citam,
ali tesim se mislju
da su masta i proslost vec isto
za coveka jucerasnjeg vremena
koji posmatra ono sto je bilo grad
a sada se opet u pustinju pretvara.
Sta me sprecava da sanjam da sam nekad
odgonetnuo mudrost
i brizljivom rukom nacrtao simbole?
Ime mi je Hsijang. Cuvar sam knjiga
koje su mozda poslednje,
jer nista ne znamo o Carstvu
i Sinu neba.
One su tu, na visokim policama,
bliske i daleke u isti mah,
tajnovite i vidljive kao zvezde.
Tamo su vrtovi, hramovi.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

taj Sub Mar 07, 2009 9:40 am
Gauci

Ko im je mogao reci da su njihovi preci dosli
morem, ko im je mogao reci sta su
more i voda?
Njih meleze prezirali su zato sto im je u
zilama tekla indijanska krv, mrzeli su ih
zato sto su bili potomci belog coveka.
Mnogi nikada nisu culi rec gauco,
ili su je culi kao pogrdu.
Naucili su putanje zvezda, ponasanje
vazduha i ptica, prorocanstva
juznih obala i meseca sa krugom.
Behu pastiri divlje stoke, postojani
u sedlu, na konju iz divljine
koga su tog jutra ukrotili,
bacahu laso, udarahu zig, gonjahu
goveda, behu panduri, ponekad
i razbojnici; poneko, njihov staresina,
svirao bi gitaru.
Pevao bi bez zurbe, jer zora sporo svice
ne podizuci glas.
On je imao svoje ljude koji su lovilŤ
tigrove; leva ruka im je bila
zasticena poncom, desna je
zabadala bodez u trbuh propete zveri
u skoku.
Miran razgovor, mate i karte behu
oblici njihovog vremena.
Za razliku od drugih seljaka, behu prijemcivi
za ironiju.
Behu durasni, cedni i siromasi.
Gostoprimstvo bese njihov praznik.
Poneke subotnje veceri upropascivao ih je
kavgadzija alkohol.
Umirahu i ubijahu prostodusno.
Ne imadahu poboznosti, osim
nekog neodredenog
sujeverja, ali tezak zivot ih je
naucio da cene hrabrost.
Ljudi iz grada im izmislise jezik
i poeziju sa rusticnim metaforama.
Zacelo ne behu pustolovi, ali poneki
karavan bi ih odveo daleko, ratovi jos dalje.
Nisu istoriji dali ni jednog jedinog vodu.
Borili su se uz Lopesa, Ramiresa,
Artigasa, Kirogu, Bustosa, Pedra Kampbela,
Rosasa, Urkisu, onog Rikarda Lopesa Hordana
koji je naredio da ubiju Urkisu, uz Penjalosu i Saraviju.
Nisu ginuli za apstraktnu stvar,
otadzbinu, vec za slucajnog gospodara,
iz gneva ili zamamne opasnosti.
Njihov pepeo je nestao u dalekim predelima kontinenta,
u republikama o cijoj istoriji nista nisu znali,
na bojnim poljima, danas slavnim.
Ilario Askasubi je bio svedok njihove
pesme i borbe.
Doziveli su svoju sudbinu kao u snu,
ne znajuci ko su ili sta su.
Mozda se to isto i nama dogadja.
Sponsored content

Re: Jorge Luis Borges (1890-1986)

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu