Cerska bitka

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 10:56 am

Др Слободан Ристановић
Церска битка

Од 16. до 20. августа 1914. године вођена је, на широком простору планине Цера,
знаменита церска битка, у којој је храбра српска војска извојевала против
аустроугарских трупа своју прву (и савезничку) победу у првом светском рату.
Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави,
који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно
бројнијих и јачих аустроугарских трупа.
Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа
1914. године, окончана је тзв. церска операција.
Ова књига посвећена је сенима, спомену и слави храбрим ратницима са Цера —
победницима у светој и часној борби за слободу.
ПЛАНИНА ЦЕР
У западном делу Србије, у Подрињу, уздижу се из равнице и немо изнад реке Дрине
стражаре две ониске планине: Цер са огранцима Иверком и Видојевицом, северно,
и Гучево на које се, у дугом низу, надовезују Борања, Јагодња са Мачковим
каменом, Рожањ и друге планине, нешто јужније.
Између Цера и Гучева простире се долина реке Јадра на којој је цео крај и добио
име. С друге стране Цера, благоталасаста, шумом и воћњацима прошарана
Поцерина, спушта се лагано у равну и житом набреклу Мачву, у углу Саве на
северу и њене десне притоке Дрине на западу.
Планине Цер и Гучево, као симболи, постојано и гордо — одгајајући бројне
„соколове“ (јер, „кад Србину буде у невољи“, у њима се „по соко излеже...“) — већ
скоро пуна два века опомињу на непослушне дрзнике, кад на њих ступе „ногом
поганом“, немилосрдно и крваво кажњавају: Турке у време првог и другог српског
устанка, Швабе у првом и хитлеровце у другом светском рату.
Ниски масив Цера са Видојевицом испружио се 15-20 километара правцем исток
— запад. Његов највиши врх је Тодоров рт или Косанин град (687 м), на западном,
а други по висини је Тројанов град (625 м), на источном крају гребена. Цер је
обрастао густим листопадним дрвећем, претежно храстом, цером и буквом. Из
његове утробе, на пуно места, провирују стене гранита и кристаласти шкриљци.
Планински део Цера ненастањен је, али се на његовим косама према подножју, с
обе стране, као раскошна огрлица, ређају села: Текериш, Трбосиље, Милина,
Каменица, Јошева, Јадранска Лешница — са јужне, јадарске стране и Милошевац,
Десић, Грушић, Радовашница, Цуљковић, Бела Река, Липолист, Петковица,
Чокешина — са северне, поцерске стране.
Цер је релативно проходна планина. У његовом северозападном делу напоредо
кривудају пут и железничка пругаШабац — Лозница, а његов крајњи источни
превој, на тридесетом километру одШапца, пресеца аутомобилски путШабац —
Текериш — Завлака — Крупањ. Испод јужних падина Цера, долином речице
Лешнице, вијуга узан колски пут. Мање проходни путеви и пешачке стазе,
пречицом, преко гребена, повезују најближа села Јадра — са селима Поцерине и
Мачве.
Планина Цер са оклоним пределима — Јадром, Поцерином и Мачвом — ући ће у
историју српског народа по чувеној и славом овенчаној церској бици.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 10:57 am

АУСТРОУГАРСКЕ ПРЕТЊЕ СРБИЈИ
Србији — тек што је победоносно изашла из ослободилачких балканских ратова
(против Турске 1912-1913. и Бугарске 1913. године) — запретила је 1914. године
нова и већа опасност од моћне Аустро-Угарске Монархије, под чијом влашћу су
живели остали јужнословенски народи на територијама Босне и Херцеговине,
Срема, Баната и Бачке, Хрватске и Словеније. А Србији, још неопорављеној од
великих људских губитака у минулим балканским ратовима, био је потребан мир,
на дуже време.[1]
Мала Србија је у два балканска рата имала око 82.000 погинулих, осакаћених и
умрлих од последица рата; њиве су биле месецима необрађене; државна каса била
се скоро сасвим испразнила (израчунато је да су укупни ратни трошкови износили
370 милиона динара — сума три пута већа од државног буџета за 1912. годину).
На ширем европском и светском плану заоштрени односи и сукоби великих
империјалистичких сила око нове поделе света водили су, неизбежно, ка рату и
крвопролићу светских размера. Већ су била оформљена два блока
империјалистичких сила: Централне силе — Немачка, Италија и Аустро-Угарска
Монархија, којима ће се, кад почну оружани сукоби, придружити Турска, а нешто
касније и Бугарска (1915.) — на једној, и земље Антанте — Енглеска, Француска и
Царевина Русија, у чијем табору ће се наћи Србија и Црна Гора, Белгија, затим
Јапан (1914-), прићи ће им Италија (1915.) и САД (1917.) — на другој страни.[2]
Будући сукоб великих сила носио је обележје империјалистичког рата. То се,
међутим, није односило на Србију и Црну Гору, које су, по речима В. И. Лењина,
„водиле праведну ослободилачку борбу“.
Непосредни изазивачи рата биле су Централне силе — Немачка и Аустро-Угарска,
јер су, уверене да су боље наоружане, сматрале да ће брзо добити рат.
Србија својим положајем, као средишна држава Балкана и, још више, као носилац
идеје о уједињењу свих јужнословенских народа и територија на тлу Хабзбуршке
Монархије, очигледно, угрожавала је интересе аустроугарске солдатеске,
претходнице немачког милитаризма. У Србији, територијално знатно проширеној
после балканских ратова, Аустро-Угарска је видела велику препреку својим
експанзионистичким походима према Егејском мору и Блиском истоку и решила је
да јој никако не дозволи брзи политички, економски и војни опоравак, после
исцрпљујућих балканских ратова. Аустро-Угарској је, у томе, ишла на руку и
политичка ситуација на Балкану, створена другим балканским ратом (1913.), после
кога су се Грчка, Србија и Бугарска међусобно завадиле око поделе Македоније и
других територија освојених протеривањем Турака.
Србија као препрека могла се, по оцени бечких владајућих кругова, отклонити
једино муњевитим оружаним ратом, Аустро-Угарску је у њеним ратоборним
намерама подржавала и кајзерова Немачка, која је већ била спремна за рат против
земаља Антанте. Чекао се само повод за коначан обрачун са Србијом, која је до
тада вешто избегавала све постављене замке и изазове.[3]
Реч је о три изазова: захтев Аустро-Угарске за изузетним привилегијама на
источним железницама које су ишле преко територије која је припала Србији;
покретање питања Конкордата Србије са Светом Столицом; упад, по наговору
Аустро-Угарске, албанских чета на српску територију код Призрена, Дебра, Струге
и Охрида, почетком октобра 1913. и оштре ултимативне претње Аустро-Угарске
Србији због тога што су њене дивизије — Дринска и Моравска првог позива и два
прекобројна пука — протеравши непријатеља заузеле један део албанске
територије. Србија је повукла своје трупе и тако није дала повод Аустро-Угарској
да је нападне.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 10:58 am

1. Сарајевски атентат — повод за напад на Србију
Аустроугарски престолонаследник надвојвода Франц Фердинанд, изазивајући
Србију, присуствовао је, 27. јуна 1914. године, војним манервима аустроугарских
трупа организованим у источној Босни, на граници према Србији. Имао је у плану
и да сутрадан, 28. јуна — на Видовдан, српски национални празник посвећен
помену косовским и другим јунацима палим за слободу — одржи велику војну
параду.
То је била прилика за чланове организације „Млада Босна“ да ликвидирају највећег
непријатеља јужнословенских народа. Њихов главни циљ, иначе, био је рушење
Аустро-Угарске Монархије, ослобођење свих јужних Словена и стварање
заједничке државе са Србијом и Црном Гором.[4]
У пролеће 1914. године, „младобосанци“ обучавали су се у Србији. У Београду и
Шапцу их је помагала Народна одбрана. Пошто су добили бомбе и револвере,
атентатори Гаврило Принцип и Трифко Грабеж, крајем маја 1914. године, кренули
су из Србије у Босну. Прошли су кроз Шабац, Мачвански Прњавор и дошли у
Лозницу, где су, после извесног задржавања, уз помоћ капетана Првановића,
командира граничне чете, прешли Дрину (код Исаковића аде), на путу за Тузлу и
даље за Сарајево.
На дан предвиђен за параду, 28. јуна 1914. године, атентатори су, пре него што је
кренула поворка, већ били распоређени на више места дуж улица којима је требало
да прође надвојвода Фердинанд.
Сама акција чланова „Младе Босне“ није текла по плану. Од бомбе првог
атентатора Недељка Чабриновића рањен је само маршал двора. Престолонаследник
ни после тога није хтео да одустане од параде. Након сређивања и краћег
задржавања у Градској већници, Франц Фердинанд је у поворци продужио пут.
Сачекао га је на своме месту други атентатор Гаврило Принцип, који је, скочивши
на папучу аута, револверским хицима убио Фердинанда и, нехотице, његову
супругу војвоткињу Софију Хоенберг.
Франц Фердинанд на маневрима у Босни, на граници према Србији, 27. јуна
1914. године.
Гаврило Принцип
На суђењу. У средини Гаврило Принцип.
Колиба Милана Чуле на Исаковића ади на Дрини, одакле су Принцип и
Грабеж пребачени у Босну.
2. Ултиматум
Аустро-Угарска, која се већ поодавно припремала за поход на Србију, оптужила је
Србију за саучесништво у атентату на престолонаследника Франца Фердинанда и
упутила јој, 23. јула 1914 године, ноту — ултиматум[5], у којој се од владе
Краљевине Србије, поред осталог, захтевало:
–да званично осуди пропаганду управљену против Аустро-Угарске монархије и „да
угуши свим средствима ову злочинску и терористичку пропаганду“;
–да одмах распусти друштво звано Народна одбрана, као и остала друштва и
удружења у Србији која се баве пропагандом против Аустро-Угарске Монархије;
–да избаци из јавне наставе у Србији (наставно особље и наставна средства) „све
оно што служи или би могло да послужи стварању пропаганде против Аустро-
Угарске“;
–да „прими сарадњу у Србији органа Царске Краљевске владе, ради угушивања
превратничког покрета против територијалног интегритета Аустро-Угарске
Монархије“;
–да „отвори судску истрагу над оним присталицама у завери од 15/28. јуна 1914.
године, који се налазе на територији српској; органи које упути Аустро-Угарска
влада узеће учешће у овој истрази“; да „спречи протурање оружја и експлозива
преко границе и отпусти и строго казни пограничне чиновнике уШапцу и Лозници
који су криви што су помагали извршиоце сарајевског злочина...“
Ултиматум аустроугарске владе предао је њен посланик у Београду барон Гизл
председнику владе Краљевине Србије и министру спољних послова Николи
Пашићу, 23. јула 1914. године.
Сазнавши за Ултиматум црногорска влада упутила је телеграм српској влади у
коме се, поред осталог, каже: „... Како у овом, тако и у сваком другом тренутку,
судбина Србије и наша је судбина“.
Србија је о Ултиматуму одмах обавестила Русију и од ње као савезнице затражила
заштиту.
„... Докле год буде и најмање наде да се избегне проливање крви — одговорио је
регенту Александру руски император Николај II — сви моји напори тежиће томе
циљу. Ако, пак, и против наше најискреније жеље не успемо, нека Ваше
Височанство буде уверено да ни у том случају Русија неће напустити Србију.“
Али, Русија, још недовољно спремна за рат, саветовала је српској влади да у много
чему попусти, што је она невољно и учинила, пристајући на све тачке Ултиматума,
изузев на оне тачке којима се захтевало да српска влада прими сарадњу „органа
Царске и Краљевске владе, ради гушења превратничког покрета против
територијалног интегритета Аустро-Угарске Монархије“ и „да аустроугарски
органи, поводом убиства Франца Фердинанда, узму учешће у истрази на српској
територији“.
Прихватање и ових тачака значило би за Србију, губљење националног
суверенитета.[6] И одбацила их је. А ни њих не категорички — тражено је да о њима
расправља Међународни суд у Хагу.
И енглески министар спољних послова Едвард Греј, осврћући се на аустроугарску
ноту као „најстрашнији документ од свих које је икада сачинила дипломатија“,
рекао је“да би држава која би прихватила те захтеве престала да буде независна“.
У том смислу српска влада је, у року од два дана, припремила свој одговор на
Ултиматум и — преко свога председника и министра спољних послова Николе
Пашића — предала га, 25. јула 1914 године, аустроугарском посланику у Београду
барону Гизлу, који је, прочитавши га, обавестио српску владу да Аустро-Угарска
прекида дипломатске односе са Србијом (већ је имао такво овлашћење у случају да
добије негативан одговор).[7]
Истог дана барон Гизл је са особљем посланства прешао у Земун, а два дана
доцније отпутовао је са војним изаслаником у Ишл и обавестио Фрању Јосифа и
његове сараднике, да је Србија потпуно исцрпљена у последњим ратовима. да су јој
опрема и наоружање бедни и да ће моћи да мобилише једва 100.000 људи“.
Мобилизација. Регрути на путу у своје команде. 1914.
Манифестације у Београду против понижавајућег и насилничког ултиматума.
Трећи позив креће на границу.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 10:59 am

5. пешадијски пук Дринске дивизије првог позива напушта Ваљево, ради
запоседања граничних положаја 1914. године.
МОБИЛИЗАЦИЈА
Знајући шта је очекује, Србија је, истовремено, предузела, 25. јула 1914. године,
општу мобилизацију. Њена влада се прокламацијом обратила целом српском
народу:
„... Како је аустроугарски посланик вечерас изјавио, у име своје владе, да није
задовољан нашим одговором и да коначно прекида дипломатске односе, влада је
српска принуђена да, за сваки случај, одмах предузме најпотребније војничке мере
за одбрану земље. Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану отаџбине,
верујући да ће се нашем патриотском позиву сваки радо одазвати. Ако будемо
нападнути, војска ће вршити своју дужност, а грађанима, који нису позвани под
заставу, саветујемо да остану код својих домова и мирно раде своје послове“.
Већ сутрадан, 26. јула 1914. године, одјекнуше, од раног јутра, звона на сеоским
црквама. Огласише се и прангије. На ове особене и свима познате — а не само
војним обвезницима — мобилизацијске позиве, људе обузе неко чудно,
величанствено осећање поноса, добијеног поверења и свете дужности. Отаџбина је
опет у опасности. Свеједно од кога и с које стране — ваља ићи под заставу, по
трећи пут у последње три године.
Зауставише се плугови на пола бразде. Прекиде се уједначени ритам косаца на
ливади. Хоће ли имати ко и када да доврши ове послове и убере летину? — то сада
више брине ове људе, „другопозивце“, него сам рат на који као да су се већ
навикли.
Млађи обвезници, они што тек дођоше из “кадра“ и регрути, загрљени и с песмом
први похиташе у групама ка зборним местима. За њима, појединачно и у групама,
пођоше и „стари ратници“, застајкујући на капији да кажу онима што остају шта
још треба да ураде на њиви или код куће.
Домаћини — обвезници воде и своју, такође, мобилисану стоку — коње и волове.
Фијук бича и повици на стоку не могу да надјачају песму из грла младића —
регрута.
Старице — мајке, снаше и девојке — заручнице, забринутим и сузним погледом,
испратише у рат најмилије, своје заштитнике и храниоце, бришући очи крајичком
мараме а руком, дуго машући им, док и последње беле торбе не замакоше иза брда.
...Око подне су већ почели сељаци — војни обвезници — пристизати у крагујевачке
касарне и поред тога што је мобилизација дошла у најгоре време када сељаци
прибирају летину. Народ, пролазећи кроз крагујевачке улице у групама, пева...“[8]
„У моменту мобилизације опште стање у Србији било је врло тешко. Многе
кадровске јединице биле су у новоослобођеним крајевима. Железница се није могла
користити за мобилизацију, због евакуације државних надлештава из Београда...
Постојао је озбиљан недостатак и у наоружању и у муницији, нарочито
артиљеријској. Логорска и одевна спрема били су дотрајали остаци из балканских
ратова. Ни први позив није имао комплетну одевну опрему. Други позив је имао
само шињеле и шајкаче, а трећи баш ништа од војничке спреме...
При испраћају пукова из Крагујевца у рат, четврти водови у четама нису имали
пушке, већ су носили ашове, лопате, пијуке. При свему том војска одлази на
бојишта са песмом...“[9]
Узалуд је читава европска дипломатија апеловала на Аустро-Угарску да не
пренагли. Подржана од свог „до зуба већ наоружаног савезника Немачке“, Аустро-
Угарска 28. јула 1914. године упућује Влади Краљевине Србије телеграм — објаву
рата:
„Пошто српска краљевска влада није дала повољан одговор на ноту коју јој је
предао аустроугарски посланик у Београду, 23. јула 1914. године, Царска и
Краљевска влада налази за потребно да сама потражи задовољење својим правима
и интересима и да ради тога прибегне сили оружја. Аустро-Угарска се сматра,
дакле, да се од овог тренутка налази у ратном стању са Србијом.
Министар спољних послова
Аустро-Угарске
гроф Берхтолд“
Тадија Пејовић, Моје успомене и доживљаји 1892-1919, Београд, 1978.
Исто.
Војвода Живојин Мишић, заменик начелникаШтаба Врховне команде.
Војвода Радомир Путник, начелникШтаба Српске врховне команде
Војвода Петар Бојовић, као командант 1. армије рањен кодШапца; на Крфу
заменио војводу Путника; пред Солунским пробојем преузео поново команду 1
армије.
Војвода Степа Степановић, командант српске 2. армије.
Генерал Павле Јуришић — Штурм, командант српске 3. армије од почетка
рата до Крфа.
Србија, ипак, није остала сама у својој великој невољи. Истог дана црногорски
краљ Никола упутио је телеграм престолонаследнику Александру:
„Понос српског народа не допушта да се иде даље у попуштању. Слатке су жртве
за истину и независност народа. У име Божје и помоћу нашег моћног заштитника
силне Русије и симпатија цивилизованог света, изаћиће српски народ из ове велике
и незапамћене невоље победоносно и обезбедиће себи сјајну будућност. Моји
војници већ су спремни на граници да падну за одбрану наше независности“.
Када се као муња пронела вест о објави рата настала је у народу узнемиреност,
посебно у Београду који је био на граници.
„... Као по команди, 15. јула (по старом календару), око шест часова, увече, после
овог страховитог сазнања, на свим београдским радњама спуштене су ролетне.
Закључавајући своје радње, трговци и занатлије пожурили су се да из њих изнесу
само новац, док су робу и друге ствари остављали судбини...
У вароши је тог вечера завладала права паника. Људи су се узмували као пчеле у
кошници. Једни су се спремали у своје команде, други, опет, хитали су да што пре
напусте варош, јер се муњевитом брзином била пронела вест да ће Аустријанци
још у току ноћи почети тешким гранатама да бомбардују Београд“.[10]
„... Највећа ужурбаност... владала је на београдској железничкој станици, на чијем
су се колосеку налазила три воза спремна да одмах крену за унутрашњост. За тили
час сва три воза била су препуна... Чак су и кровови вагона били начичкани
људима“. [11]
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:00 am

Света Милутиновић, Како се у Београду живело у првим данима светског рата,
Београдске омладинске новине, 1934, бр. 7-8.
Исто.
У наредних седам дана европске државе слале су једна другој депеше о објави рата:
Немачка — Русији, 1. августа 1914. године а одмах затим и Француској и Белгији;
Аустро-Угарска — Русији, 5. августа; Црна Гора — Аустро-Угарској, 5. августа
1914. године, којима се најављивао почетак првог светског рата неслућених
размера.
У овај ратни вртлог биће увучене 33 земље, које ће под оружјем држати укупно 74
милиона људи.
Мобилизацију, распоред и спремност српске војске да брани отаџбину пратиле су
велике тешкоће, због извесне непотпуности нових ратних распореда официра,
удаљености кадровских јединица дислоцираних у новоприпојеним областима,
искоришћења железнице закрчене евакуацијом Београда, заузетости великог броја
обвезника око скидања летина, недостатка наоружања, муниције и санитетске и
друге ратне опреме.
Али, искуство из минулих ратова и, нарочито, спремност српског народа да се увек
и одлучно одупре непријатељу, чим насрне на његову слободу и независност,
омогућили су да се у ондашњим неповољним саобраћајним и другим условима
релативно брзо, за само две седмице, до 10. августа 1914. године, изврши
мобилизација и концентрација српске војске у јачини од око 250.000 војника-
пешака, 8.000 коњаника, 200 митраљеза и 500 топова.
1. „Давид против Голијата“
Мала Србија са око 4.000.000 становника на територији од 87.800 км² морала се
супротставити нападу далеко моћније Аустро-Угарске монархије са 51.390.000
становника на територији од 676.615 км².
У почетку рата Србија је могла и морала позвати под заставу око 250.000 војника
(од тога 180.000 првог и другог позива и 70.000 трећег позива) — што је више од 6
одсто целокупног становништва — сврстаних у три армије са укупно 11
пешадијских и једне коњичке дивизије, једног брдског артиљеријског пука и
хаубичке артиљерије.
Аустро-Угарска је за рат имала оперативну војску од 1.470.000 војника (од тога тзв.
прве линије 770.000 и ландштурма 700.000) — што је једва 2,88% целокупног
становништва — сврстаних у 17 корпуса са укупно 48 пешадијских дивизија, 11
коњичких дивизија и 51 бригадом, од којих 14 брдских, 14 маршевских, 3
самосталне и 20 ландштурмских (обвезници од 18 до 42 године старости који нису
служили стални кадар).
Стање наоружања и ратне опреме Србије било је неповољно: пешадијско
наоружање било је разнолико (српска брзометна пушка 7 мм система „Маузер“,
заплењена турска, брзометна пушка 7,62 мм, стара „Берданка“, митраљез система
„Максим“ калибра 7 мм) и недовољно (недостајало је око 120.000 брзометних
пушака и знатан број митраљеза). Артиљеријско наоружање било је, такође,
разнолико и недовољно (недостајали су брзометни топови калибра 75 мм, тешка
артиљерија, гранате). Велика оскудица осећала се у униформама и логорској
опреми, тако да ни јединице првог позива нису биле потпуно војнички одевене,
јединице другог позива само делимично (шињели и шајкаче), док јединице трећег
позива нису имале ништа од војничког одела и обуће.
Насупрот томе, војска Аустро-Угарске располагала је модерним наоружањем:
брзометна „Манлихер“ пушка 8мм и митраљез „Шварцлозе“ 8 мм; пољски
брзометни топ 7,65 см, пољска брзометна хаубица 10,4 см, тешка пољска хаубица
15 см, тешки мерзер 30,5 см — најсавршеније тешко артиљеријско оружје.
Располагала је у потпуности потребним материјалом и техничком опремом, а
захваљујући развијеном коњарству, и потребним бројем коња.
Србија се пред овај рат нашла и у неповољном географско-стратегијском положају
у односу на главног противника — Аустро-Угарску, која се с њом граничила и са
севера и са запада; на истоку је имала германофилску Бугарску, која је сваког
тренутка могла ступити у рат на страни Аустро-Угарске.
Истина, Србија није остала усамљена. Уз њу је прва стала Црна Гора. Имала је
савезнике и у Русији, Француској и Енглеској — које ће, у одбрани својих
интереса, такође, ступити у рат против Аустро-Угарске и Немачке — али, Србија је
од њих била географски доста удаљена: од руског бојишта преко 600 км, а од
француског преко 2000 км у ваздушној линији.
Географско-стратегијска ситуација Аустро-Угарске, иако знатно повољнија у
односу на српску, погоршавала се, опет, чињеницом што је она морала
истовремено да води рат и против Србије и против Русије, касније и против
Италије.
Једина, али веома значајна предност Србије била је у њеној националној
хомогености, храбрости и ратном искуству њених војника, решених да се, као и цео
народ, жртвује за одбрану своје домовине од омрзнутог и агресивног суседа.
У односу на ову неспорну чињеницу, Аустро-Угарска као вештачка творевина била
је састављена од разних народности, угњетаваних од владајућих нација — Немаца
и Мађара, што је, објективно, неповољно утицало на морал и борбено расположење
њених оружаних снага, поготову оних јединица чији су припадници натерани да се
боре против своје браће Срба.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:00 am

2. Распоред јединица зараћених страна
Српска војска
Српска Врховна команда очекивала је да ће главнина аустроугарских снага, кад се
пребаци преко Саве и Дунава, надирати ка југу, долином Велике Мораве према
Багрданском кланцу, која, уистину, чини „врата Србије и Балкана“. На тој
претпоставци извршила је и груписање и распоред војних јединица и то:
1. армију (Тимочка дивизија првог позива, Тимочка, Дунавска и Моравска дивизја
другог позива и Коњичка дивизија), под командом генерала Петра Бојовића, на
линију: Свилајнац — Топола — Рача, са Браничевским одредом на Дунаву;
2. армију (Шумадијска, Моравска и Дунавска дивизија првог позива и
Комбинована дивизија), под командом генерала Степе Степановића, на простору:
Аранђеловац — Лазаревац, са ојачаном Дунавском дивизијом првог позива код
Београда;
3. армију (Дринска првог и Дринска дивизија другог позива, три прекобројна пука
првог позива и два пука трећег позива), под командом Павла Јуришића-Штурма, у
ширем реону Ваљева, с Обреновачким и Шабачким одредом на Сави и Лозничким,
Јадарским и Љубовијским одредом на Дрини;
Ужичку војску (Шумадијска дивизија другог позива, Ужичка бригада и Лимски
одред), под командом генерала Милоша Божановића, на простору: Рогатица —
Бајина Башта — Мокра гора, — Прибој — Ужице.
Црногорска војска, коју су чинили одреди: Ловћенски, Херцеговачки и Санџачки, у
јачини од око 30.000 бораца, била је, такође, спремна за борбу.
Аустроугарска војска
Аустроугарска Врховна команда — сматрајући да Србија и Црна Гора неће моћи да
пруже озбиљнији отпор њеним трупама, одлучила се да брзим офанзивним
дејством главнине своје тзв. Балканске војске, под командом генерала Оскара Фон
Поћорека, удари на Србију са запада, преко доњег тока реке Дрине (а не са севера и
долином Мораве) и покори је најдуже за две до три недеље.
По тој замисли аустроугарска војска — три армије са око 285.000 војника и
официра, 3.000 коњаника и 1200 артиљеријских оруђа, под командом генерала
Поћорека, груписана је и распоређена:
2. армија (4, 7. и 9. корпус), под командом генерала Бема Ермонија — у Срему и
Банату;
5. армија (8. и 13. корпус), под командом генерала Либериус Ритера фон Франка, на
простору Брчко — Бијељина — Зворник и
6. армија (15. и 16. корпус), под непосредном командом Оскара фон Поћорека, на
правцу Власеница — Рогатица — Калиновик — Сарајево.
Либеријус Ритер фон Франк, командант аустроугарске 5 армије.
Оскар фон Поћорек, командант аустроугарске 6. армије.
„Казнена експедиција“ против Србије. Смотра трупа 13. корпуса 5. армије,
уочи упућивања у Србију.
Аустроугарске трупе 9. дивизије прелазе Дрину код села Батара, 12. август
1914. године.
Догодило се тако да су обе стране, пре почетка операција, имале погрешну процену
снага и намера непријатеља — српска војска погрешно очекујући правац главног
напада са севера, а аустроугарска потцењујући снагу српске војске.
Српска војска — будући да је бранила своје и на своме — брзо ће се, на самом
почетку рата, снаћи и извршити ново прегруписавање снага и покрет јединица у
правцу надирања непријатеља.
Потцењујући снагу српске војске, посебно њену маневарску способност,
аустроугарска Врховна команда, уместо да чека да и њена 6. армија буде спремна
за дејство, одлучила се да напад на Србију почне са 5. армијом, рачунајући,
истовремено, и на привремено присуство своје 2. армије већ одређене за руски
фронт. На ту њену одлуку вероватно је утицао и сам Поћорек тврдећи,
самоуверено, да ће и само са трупама 5. армије успети веома брзо да овлада
територијом северозападне Србије и да 18. августа освоји Ваљево, управо на
рођендан Цара Фрање Јосифа, спремајући му, тим поводом, на дар један већи град
Србије. Иначе, Поћорек је цео рат против Србије сматрао „лаком војничком
шетњом до Ниша“.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:01 am

ПОЧЕТАК ОПЕРАЦИЈА АУСТРОУГАРСКЕ ВОЈСКЕ
Август 1914. године. Врели летњи дани. Сељаци пожњели и оврли пшеницу.
Кукурузи, после другог окопавања, израсли, на неким потесима, до у врх коњаника,
прекривају велика пространства плодне долине Дрине, затварајући поглед на њено
овде широко, а кривудаво корито. Реку, такође, крију високе тополе и врбе дуж
њених стрмих обала.
На пожњевеним њивама, у стрњикама и на пашњацима, углавном у брдовитом делу
Јадра, чобани по цео дан напасају стоку — овце и говеда, а увече их враћају у стаје
и торове на починак.
Ретко је ових дана видети на њиви или сусрести на путу одрасле мушкарце, изузев
стараца. Они су пре 10-15 дана позвани и отишли у своје јединице, распоређене
дубоко у унутрашњости Србије, уШумадији и Поморављу, или „на стражи“ на
Дрини.
Утихнуле су фруле и песме девојака. Не чује се весели жагор дечака. Свуда а
нарочито у селима поред Дрине, на граници, напетост и црна слутња — шта ће
донети нови дан? Узнемиреност и страх појачава се покретом наших јединица
према Дрини.
Многе сеоске породице, посебно оне без мушке главе, још су у недоумици — поћи
у „бежанију“ према Ваљеву, или, акоШвабе бану, склонити се, док не прођу, у
оближњу шуму или јаругу.
У тој недоумици, ево, изненади их грмљавина топова од Дрине и злокобна вест:
„ИдуШвабе!“ која се као ехо брзо пренесе од села до села.
1. Битка на Јадру
Аустроугарске трупе са левих обала Дрине и Саве, почев од 11. августа у пет
часова по подне, „тукле су артиљеријски поједине тачке на нашој обали на фронту
дугом од Раче до Лознице, а на Сави тукао је Шабац. У исто време примећени су
непријатељски аероплани који су извиђали на просторуШабац — Лозница и
долином Јадра. По овом, а и другим знацима, могло се претпоставити да ће
непријатељ ускоро предузети прелазак преко Дрине“.[12]
Из извештаја генерала Живојина Мишића, помоћника начелникаШтаба српске
Врховне команде.
И заиста, аустроугарска 5. армија — њен 8. и 13. корпус — започела је, у зору 12.
августа 1914. године, прелаз (форсирање) Дрине код Лешнице и Лознице, а делови
аустроугарске 2. армије (4, 7 и 9. корпус), после жестоког бомбардовања Београда,
Обреновца и Шапца, кренули су, у исто време, преко Саве код Аде циганлије,
Шапца и Сремске Митровице.
„30. VII / 12. VIII 1914. године
У два сата изјутра добио сам писмено наређење команданта батаљона да одмах
кренем са четом преко Лешнице у правцу Пејића аде на десну обалу Дрине, да се
на истој утврдим за одбрану и ојачам једну чету трећепозиваца, која је била на
предстражи, јер ће, према поузданом обавештењу, непријатељ извршити прелаз у
шест часова изјутра. Положај треба бранити до последњег војника и док не добијем
писмено наређење да одступим. Одмах сам упознао чету са задатком и наредио
покрет. На десну обалу Дрине стигли смо за 40 минута, Направио сам распоред и,
како је земљиште било песковито, ископали смо ровове за стојећи став за 15
минута.
У четири сата почела је артиљеријска ватра са непријатељских положаја код Јање.
Ватра је усмерена око Марковића забрана и Видојевице. Паљба је трајала до 5
часова. Наша артиљерија је одговарала прецизном ватром. У 5 часова и 10 минута
навезла су се четири чамца на која смо осули брзом паљбом. Један чамац је отишао
низ воду, а три су дошла до обале, где смо их бомбама уништили. Затим је са
њихове стране почела митраљеска паљба. Њихова артиљерија је пренела ватру на
саму Пејића аду. Није нам нанела никакву штету, јер нас је пребацивала. Кад је
ватра престала затишје је трајало цео дан. Војници су добијали храну редовно.
У пет часова поподне дошао је на положај лично командант батаљона са
пограничним поднаредником Миланом Грбићем. Осматрали су ровове поред обале.
Наједном је почела брза пушчана паљба. Поднаредник Грбић је рањен кроз груди.
Одговорили смо брзом пушчаном ватром. Паљба је трајала до 5 часова и 30 минута.
Командант ми је усмено наредио да ни у ком случају не смем напустити овај
положај без његовог писменог наређења. Предочио ми је да ће сигурно у 4 сата по
поноћи покушати да изврше прелаз, а затим се вратио на положај.
У 10 часова увече почела је дејствовати противничка артиљерија преко Исаковића
аде у правцу Доњег Добрића. Истовремено, отворена је митраљеска паљба од
Пејића аде на наш положај. Одговорили смо пушчаном ватром. Чуо се и митраљез
на Исаковића ади. У 11 часова увече добио сам писмено наређење да се повучем на
саму ивицу вароши, заузмем зграде испред вароши и чекам даље наређење, јер се
противник мањим деловима успео пребацити на Исаковића аду. Наређење сам
одмах извршио и повукао се. На положају су остала само стражарска одељења.
Затишје је трајало до 5 сати изјутра.
Аустроугарске трупе заузимају Лешницу, 14. августа 1914. године.
Сахрана изганулих добровољаца Јадарског одреда, август 1914. године.
Жене са децом и старци напустили су своје домове које је рушила и палила
непријатељска артиљерија и злопатећи се под ведрим небом сејали гробовима
путеве свога повлачења.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:01 am

31. VII / 13. VIII 1914. године
У 6 часова изјутра почела је артиљеријска паљба на наше положаје на Пејића и
Исаковића ади. У исто време почела су дејстовати наша истурена стражарска
одељења. Један војник из стражарског одељења дошао је до мене и јавио да је
погинуо командир стражарског одељења каплар Милан Николић, а остала два
војника некуд побегла. Такође, рапортирао је да је прешло 8 непријатељских
чамаца на нашу страну. Док ми је војник рапортирао отпочела је пушчана паљба из
кукуруза на одстојању на 100 м. од нас. Одговорили смо брзом паљбом. Борба је
трајала 15 минута, а затим су извршили јуриш у јачини два вода. Кад сам видео да
је противник слабији наредио сам контра јуриш и одбацио противника до саме реке
Дрине. Заробио сам једног поднаредника и осам редова и вратио се на првобитни
положај испред варошице. Заробљенике сам предао поднаредникуЖивојину
Петровићу и још тројици редова да их спроведу.
На Пејића ади водила се огорчена борба. Чула се артиљеријска, митраљеска и
пушчана паљба. У том тренутку дотрчао је ордонанс са писменим наређењем да се
повучемо на Марковића забран. Одмах сам наредио четвртом воду да преузме
заштитницу, а са остала три вода почео повлачење. Противник је одмах почео
наступати за нама, али је четврти вод држао јак отпор противнику и задржавао га
док се нисмо дохватили поменутих положаја. На положај је стигао и командир
четвртог вода поручник Грујичић, и рапортирао да му је погинуло 18 војника а 12
рањено. Рањенике је извео на положај. Како се противник задржао у вароши ради
пљачке имали смо довољно времена да се спремимо за одбрану. Добио сам
наређење да се са четом повучем преко Марковића забрана и поседнем леви одсек
Видојевице. У исто време кренуле су прва и трећа чета, а четврта је остала у
заштитници. Кад смо изашли на положај одмах смо се укопали. Уз пут смо
помогли да се извуку два топа на положаје који су намештени на Видојевици. Јака
борба се водила код Шоранске меане где је дејстовао Четврти батаљон нашег
пука...“[13]
Стеван О. Костић, Српско-аустријски рат 1914, Годишњак МИА, бр. 20, Шабац,
1986.
Непријатељева 9. дивизија прешла је Дрину код семберијског села Амајлије, према
Самуровића ади, 36. дивизија код села Батара према ади Курјачици, а 42.
домобранска дивизија код Зворника.
Ове трупе из аустроугарске 5. армије напредовале су доста споро — због снажног
отпора српских предстражних одреда на Дрини — тако да су делови њеног 13.
корпуса тек у подне успели да овладају адом Курјачицом и пређу Дрину, а
аустроугарска 9. дивизија из 8 корпуса, која се пуних 10 часова задржала на
чишћењу Самуровића аде, успела је тек после подне да пребаци први ешалон преко
Дрине и успостави мостобран.
Истовремено, на другом делу фронта, јединице аустроугарске 2. армије — 29, 31. и
44. дивизија — уз снажну подршку артиљерије, која је непрестано бомбардовала
Београд, Обреновац и Шабац, и Дунавске флотиле — брже него 5. армија, прешле
су Саву код Сремске Митровице, Јарка и Кленка и истог дана, 12. августа у 4 часа и
30 минута поподне заузелеШабац, села Ноћај, Шеварице и Дреновац. Једино, због
снажног отпора српских трупа, аустроугарска војска није успела да пређе Саву код
Аде циганлије.
2. Српска Врховна команда наређује...
Када су главне намере непријатеља биле јасније, српска Врховна команда —
одступајући од почетног оперативног плана, али и даље увиђајући важност
северног фронта — већ 12. августа наредила је:
2. армији да се постепено рокира на фронт Обреновац — Шабац, аШумадијска
дивизија првог позива упути преко Коцељева каШапцу, ради ликвидирања
непријатељског мостобрана;
1. армији да упути Коњичку дивизију у Уб у састав 2. армије, а главне снаге
прикупи на линији Аранђеловац — Лазаревац;
Ужичкој војсци да пређе у офанзиву у правцу Вишеграда;
3. армији, која се нашла на правцу главног удара, да свим снагама успори
непријатељево напредовање...
Трупе 8. корпуса аустроугарске 5. армије — пошто су, 14. августа, потиснуле
храбре српске одреде (Лешнички, Јадарски и Лознички), заузеле Лешницу и избиле
на планину Видојевицу — пробиле су, после више поновљених јуриша од 16 до 20
часова српску одбрану на линији Горњи Добрић — Руњани — Тршић и код
Лознице, чији се храбри али десетковани Лознички одред повукао, у ноћи 14/15.
августа, на положаје код села Јаребица и ушао у састав Дринске дивизије првог
позива — наступале су даље долином Јадра према Ваљеву.
Биле су то надчовечанске борбе на живот и смрт. И неравноправне — на неким
деловима фронта 7 српских батаљона одупирало се нападима 6 аустроугарских
пукова.
Добивши, у току ноћи 14/15. августа, потпуне извештаје о стању на фронту српске
3. армије, начелник Штаба Врховне команде војвода Радомир Путник коначно се
уверио да главнина аустроугарских трупа надире долином Јадра ка Ваљеву и одмах
донео одлуку да 2. армија, под командом генерала Степе Степановића, изведе
марш-маневар преко села Коцељева ка Текеришу, „ради енергичног удара у леви
бок непријатељевих снага, које су од Лознице и Лешнице, долином Јадра надирале
ка Ваљеву“, с тим да претходно, у циљу обезбеђења свога десног бока и
„расчишћавања ситуације у Мачви на просторуШабац — Лешница“, Коњичку
дивизију из састава 1. армије упути у Мачву, а Шумадијску дивизију првог позива
премаШапцу, са задатком да га нападне и заузме, али, уколико у томе не успе, да
упорно брани правац према Коцељеви. По тој наредби, 1. армија остала је у
стратегијској резерви, а 3. армија у пуном борбеном дејству на правцу главног
непријатељевог удара.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:02 am

3. Швабе надиру долином Јадра ка Завлаци
Током 15. августа аустроугарска 5. армија наставила је напредовање ка Ваљеву:
њен 13. корпус десном обалом Јадра ка Завлаци (36. дивизија) и Крупњу (11. и 13.
бригада), а 8. корпус у три колоне — 9. дивизија долином реке Лешнице и
гребеном Иверка, а 21. ландверска дивизија гребеном Цера према селу Текеришу.
Али, ниједна колона, заустављана снажним отпором српске 3. армије, није успела у
потпуности да изврши задатке одређене за 15. август.
До мрака 15. августа аустроугарска 5. армија избила је: левом колоном 21.
ландверске дивизије северном падином Цера до села Грушића а десном колоном
главним гребеном Цера до Скакалишта; 9. дивизија долином Лешнице до села
Милине, чија је побочница заузела Попов парлог и угрозила десни бок 3. српске
армије; 36. дивизија долином Јадра до села Брезјака; 11. и 13. бригада до
Грнчарског гробаља; 42. дивизија до Крупња...
Слаби делови српске 3. армије, жилаво бранећи сваку стопу земље, повлачили су се
испред надмоћнијих аустроугарских снага.
Гонећи испред себе слабије српске јединице, аустроугарске трупе остављале су за
собом паљевине и жртве својих злочина над сеоским становништвом.
И народ се повлачио неравним сеоским путевима и по великој врућини у правцу
Ваљева. Жене и здравији старци носили су на леђима или возили на запрежним
воловским колима нешто хране, простирке, губере... — оно што је било најнужније
у „бежанији“. Понеко би, опет, за кола привезао краву, терао овце...
Највећи терет и жртве у протекла три-четири дана поднеле су јединице 3. армије,
затварајући продор аустроугарских трупа у правцу Ваљева. То је омогућило
„преоријентацију српских снага“ за одсудну церску битку.
Збегови народа из Јадра и Мачве. Нико није смео да чека суровог
непријатеља.
Командант Комбиноване дивизије, генерал Михаило Рашић са својим штабом.
Командант и штаб Моравске дивизије првог позива на Текеришу.
ЦЕРСКА БИТКА
Српска 2. армија, извршавајући наредбу Врховне команде, хитала је на своје нове
положаје: док јеШумадијска дивизија првог позива под командом пуковника
Стевана Хаџића пошла премаШапцу, а Коњичка дивизија под командом пуковника
Бранка Јовановића касом јурила у Мачву, Церска ударна група, састављена од
Комбиноване дивизије под командом генерала Михиала Рашића, Моравске
дивизије првог позива под командом генерала Илије Гојковића, и осталих
армијских делова, извела је брз марш-маневар у правцу Цера.
По добијеном задатку, Комбинована дивизија кренула је 15. августа у три сата ноћу
усиљеним маршем од Великог Бошњака према Текеришу, а Моравска дивизија
првог позива од Коцељеве долином Тамнаве, такође, ка Текеришу, да би, потом,
одмах продужила ка гребену Иверка и тако ударила у леви бок непријатељевих
снага које су наступале долином Јадра.
„... Прашњави и ознојени војници и коњи... Све је носило на себи печат крајњег
замора, исцрпљености и жеђи — записао је у свој дневник Јеврем П. Топаловић.[14]
Коњи са оклембешеним главама и тупим погледом вукли су брекћући тешка оруђа;
возари их тераху равномерним, механичким покретима листова и лењим
опоменама бичем и гласом. Послуга улепљена од зноја и прашине са испуцалим од
жеђи уснама, са забаченим шајкачама, корачала је поред водова оним познатим,
карактеристичним кораком српског сељака, којим он прелази невероватан број
километара без замора, суморно-равнодушног човека свикнутога на тегобе; поред
осталих одлика и у томе лежи величина нашег сељака.“
Јеврем П. Топаловић, Битка на Церу — Белешке из мог ратног дневника, св.
XI/1921.
Уочивши важност Цера у овим операцијама, командант 2. армије генерал Степа
Степановић одлучио је да по сваку цену, и што пре, овлада гребеном ове планине:
„Са дивизијом форсирати марш и што пре, по могућности још ноћас, заузети
Косанин град (највиши врх Цера — прим. С. Р.) — наређивао је Степа Степановић
команданту Комбиноване дивизије — јер, од заузећа тог града зависи целокупна
операција, а то ће бити од великог значаја и за следеће наше операције“.
Комбинована дивизија, иако преморена форсираним вишечасовним маршем од
преко 40 километара, приближавала се, без предаха, источним падинама Цера. Њен
2. прекобројни пук био је у претходници и кад је избио на највишу тачку источног
превоја скренуо је с пута и по раније добијеној наредби похитао с једном пољском
батеријом ка Тројановом граду — крајњем и највишем врху источног гребена ове
планине.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:05 am

1. Први судар на Церу
У смирај дана, због велике провале облака, олује и грмљавине, смркло се већ око 19
часова.
„Била је већ ноћ — сећао се доцније мајор Јеврем П. Топаловић;... отпоче пљусак,
праћен вулканском грмљавином и севањем муња. Вода се сливала са свих страна,
блато и киша, која се као са неком пакошћу сручила на преморену трупу, јак ветар
отежа кретање артиљерије по брдовитом терену и рђавом путу. Ноћ тешка и тамна
спусти се на земљу и својим непробојним платном заогрну напаћене људе и стоку.
Прст пред оком се није видео. Пут непознат, блатњав, стока преморена, пљусак...
Само дисциплина и дубоко осећање важности овога покрета сломише побеснелу
природу, која као да се била заверила да испречи сваку могућу препону победнику
са Куманова и Брегалнице. Осећај дужности, као да се пренео од људи и на стоку:
коњи се наслањаху један на другог и сложно запињаху, и где ове благородне
животиње не могаху да извуку тешки воз, ту тобџије и пешаци (стари „савезници“)
сложно гураху. Са стране возова пешаци су ишли и пазили да се воз не сурва у
амбис. Правац је био обележен слепим фењерима. Наступало се полако, тихо, али
поуздано.
После неколико часова бура се утиша и спазисмо ватре у правцу Цера, и прва
помисао била је: то су наши! Ову пријатну заблуду разбише плотуни и пушкарање,
које се зачу у том правцу, а ватре се намах погасише. Осетивши непријатеља
претходница са батеријом, доспев до Парлога (к. 368), застаде. Ту дође и командант
VI прекобројног пука и саопшти команданту претходнице наређење дивизијско: да
има још те ноћи да избије на Цер, пошто пото. У разговору их прекиде један војник
из митраљеског одељења II прекобројног пука, који задихан и усплахирен
рапортира: г. мајоре, ево их — Швабе!
„Где — упита га командант VI прекобројног пука.
„Ено их, ту, на 200 корака од вас“ — и показа руком десно.
Упитан да објасни, од куда зна да су туШвабе, војник исприча ово:
„Застао сам од одељења, да пијем воде, па идући у правцу у коме сам оставио
одељење, спазим ватре крај пута, упутим се тамо, али се ватре већ гасиле, приђем
том месту и опазим људе који потрбушке спавају а коње привезали за дрвеће;
повиках: је ли бре, јел то митраљеско одељење II пука? Они ћуте. Ја понових
питање 2-3 пута, док се један не промешкољи и проџамрља нешто и познах по
говору да није наш војник већ — Шваба!“
Патрола, послата у ту проверу, потврдила је исказ војника — митраљесца да су ту,
у непосредној близини, аустријски коњаници на спавању.
Одмах би наређено једном воду да изврши препад и сечу. Наређење би извршено и
резултат је био: да се сутрадан на јужној падини Цера а поред пута Текериш —
Шабац могла видети једна пољана покривена непријатељским лешевима,
разбацаним оружјем и у бојном спремом...“[14а]
Исто.
Са Мале лисине, Дејановачког потока и са друма (кота 300) непријатељ је изненада
запуцао из пушака и митраљеза на српски 2. батаљон из претходнице Комбиноване
дивизије, који је одмах одговорио ватром са Парлога и развио се у стрелце. Учинио
је то и трећи батаљон 2. прекобројног пука.
„... Требало је одмах прећи у напад, или побећи из пакла“, записао је ондашњи
капетан и учесник у овом окршају Милутин Николић.[15] „У овој пакленој ватри
војници 2. батаљона, вођени својим официрима, полетеше према непријатељу...
Разви се ужасна пушчана и митраљеска ватра. Није се знала ни непријатељева
снага ни распоред. Он (непријатељ — прим. С. Р.) је био још у већој забуни, јер је
нападнут с бока и слеђа и још изненађен на спавању... Наши војници буквално
улетеше у његове ровове. Врило је као у паклу. Викало се на сав глас, пуцало се на
све стране, а војници су падали као покошено снопље. Непријатељ није попуштао,
а наши су налетали као помамни.“
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:06 am

Милутин Николић, Други прекобројни пешадијски пук у Церској бици.
Битка се током ноћи распламсавала. У њу су непрестано увођење нове јединице и с
једне и с друге стране. Смењивали су се удари и противудари. Планина Цер
проламала се од громова из облака, јаке пушчане, митраљеске и топовске ватре,
звука труба и борбених поклича војника који су јуришали на непријатеља.
„... Под кишом од олова улазили су у борбу батаљон за батаљоном, пук за пуком,
раздражено, дивље и огорчено — сећао се мајор Јеврем Топаловић — Батерије
беху, такорећи, на рукама изнете на Парлог, у сам стрељачки строј...
Пешадија је вршила бесомучни јуриш за јуришем; ватра пушчана и митраљеска
била је паклена, и у том огромном котлу у којем је врило ратничком уху познато
клокотање кључаног олова, звиждање и прасак — нешто безмерно силно,
величанствено и страховито...“
Тако је, у току ноћи 15/16. августа, дошло до страховитог судара тек приспеле
Комбиноване дивизије и десне колоне аустроугарске 21. ландверске дивизије, која
је наступала из супротног смера.
„У свануће „ура“ се чуло све даље и даље... У зору 3-ћег августа (16. августа по
новом — прим. С. Р.) борба се наставила свом жестином; топови су урлали;
командири батерија не могаше да задовоље све захтеве пешака, јер је циљева било
више него ли топова. Помоћ од артиљерије тражена је са свих страна... Батерије на
Кику обасуте снажном ватром непријатељских хаубица и пољских топова, дају
херојски отпор. Водник 8-ме батерије Моравског артиљеријског пука капетан Чеда
Ковачевић, у највећој кризи, када су гранате разривале терен око топова правећи
бунаре у ледини, шетао је од топа до топа храбрећи војнике и подржавајући морал
у паклу од ватре, пркосећи смрти... — забележио је мајор Топаловић.
Овим сударом, који непријатељ није издржао, почела је церска битка. За
аустроугарске трупе то је, како су доцније признали њихови команданти, „био рђав
почетак битке“, јер, „када је у зору, 16. августа, у борбу ступио и трећи српски пук
с артиљеријом, претходница 21. стрељачке дивизије била је разбијена“.[16]
Osterreich — Ungarns Letzter — Krieg 1914-1918, Wien, 1931-1933.
Комбинована дивизија успела је до јутра да освоји Малу лисину, Парлог и Велику
лисину и приближила се Тројану, али се пред подне морала повући на линију
Кривајска коса-Кик (кота 325), јер јој је лево крило било угрожено напредовањем
непријатељеве 9. дивизије у правцу Грујића механа — Борино поље — Текериш,
потпомогнутим артиљеријском ватром са Рашуљаче.
Наши силни „пољаци“ у гоњењу противника журно мењају положај
Укопавање српске хаубичке батерије 105 мм.
Краљ Петар I Карађорђевић прати дејство 2. армије у церској бици, август
1914. године.
Владимир Бецић, Србин у јуришу 1914. године.
Српска артиљеријска осматрачница на Дрини.
Заробљени аустроугарски војници.
Заробљени аустроугарски муницијски парк на Текеришу.
После ноћашњег судара и јутрошњих борби код Текериша и Скакалишта са
бојишта повукле су се: и српска Комбинована дивизија од Текериша на Кривајску
косу — Радоњића брдо — Кик, и аустроугарска 21. ландверска дивизија од
Текериша гребеном Цера на Косанин град.
Критична ситуација на овом бојишту, међутим, није трајала дуго. Решена је личном
интервенцијом команданта 2. армије генерала Степе Степановића који је
присуством на бојишту ободрио трупе Комбиноване дивизије и задржао их на
положају. Увођењем у борбу тек приспеле Моравске дивизије првог позива, која је,
око подне 16. августа, напала делове аустроугарске 9 дивизије на угроженом левом
крилу Комбиноване дивизије (одсек Спасовине — Беглук) и поновљеним, а још
енергичнијим покретом Церске ударне групе гребеном Цера, српске трупе су
коначно пробиле и дубоко помериле линију фронта, која се лево од церског масива,
до мрака 16. августа, померила ка правцу Југовићи — Беглук (насеља у Горњој
Бадањи), успевши да у току ноћи 16/17. августа одбије више напада непријатеља.
Убацивањем у биткуМоравске дивизије првог позива српска војска је стекла и
бројчану надмоћност: 32 српска батаљона и 72 топа — против 18 аустроугарских
батаљона и 58 топова.
Пораз непријатељеве 21. ландверске дивизије, састављене претежно од војника из
Аустрије, значио је уједно и почетак коначног пораза аустроугарских трупа у
њиховом првом походу на Србију.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:06 am

2. Подвиг српске коњице
Успеху ових операција 16. августа значајно је допринела Коњичка дивизија[17], која
је делом својих снага гонила непријатеља уз Цер ка Тројану, а нарочито
истовременим дејством њеног 3. пука преко северних падина Цера, нагло
потискујући лево крило аустријске 21. дивизије, које се, под муњевитим ударом
српских коњаника с фронта и с десног бока код Скакала и на Радловцу нагло
повило ка западу, све до виса Бобије наспрам Косаниног града, остављајући на
бојишту код Скакала велики број мртвих и рањених, напуштене топове, каре,
муницију и другу опрему.[18]
Коњичка дивизија — главнина — кренула је изјутра 16. августа из реона села
Пејиновића правцем село Бојић — село Слатина, а свој 3. пук упутила је према
Осоју (к. 272), ради обезбеђења десног бока Комбиноване дивизије. Главнина
Коњичке дивизије нападала је у две колоне: десна (половина 1. и 4. коњички пук)
избила је правцем с. Слатина — с. Бојић на Бели камен; 3. батаљон 10. пешадијског
пука Шумадијске дивизије који је обезбеђивао десни бок Коњичке дивизије на
правцу Бели камен — с. Добрић, западно од с. Маова, претходно је разбио
аустријску 57. бригаду 29. дивизије која се припремала за напад у бок Шумадијске
дивизије првог позива и принудио је да се у нереду повуче премаШапцу уз око 300
погинулих и око 100 заробљених. За то време лева колона Коњичке дивизије
наишла је на леву колону аустроугарске 21. дивизије, која је журила у помоћ десној
колони на Церу, и, у садејству са 3. коњичким пуком и Шумадијским коњичким
пуком, напала је и разбила. Потом је 3. коњички пук избио на Бобију (кота 417), где
је и заноћио.
У овој получасовној борби заробљено је 215 војника и 5 официра и заплењене две
комплетне батерије топова и велике количине другог ратног материјала.
„... Када је чело непријатељске колоне, око 9,15 часова, дошло на 400-500 метара од
нашег положаја било је дочекано јаком ватром нашег 1. ескадрона, а одмах затим и
снажном ватром митраљеског одељења записао је командант 3. коњичког пука
Никола Цоловић.[19]
Н. Цоловић, Трећи коњички пук у Бици на Церу, „Ратник“, св. X/1933.
Изненађен препадом наше јаке ватре, непријатељски батаљон био је у великој
забуни и развијао се на отвореном, равном нагнутом терену, под нашом најјачом
митраљеском ватром. Његови стрељачки стројеви отварали су брзу, али врло
неуређену паљбу. Његови митраљези појавише се у једном тренутку испред
Скакалишта бочно према Осоју, али су били брзо протерани и значајна кота 343.
Коњушница била је заузета и опседнута једним водом нашег 3. ескадрона.
Пуковска музика, која је била на челу колоне, нашла се на великој муци, у истини
између две ватре. Цела колона била је нашим дочеком изненађена и заустављена.
Непријатељ није могао да крене ни корак напред...
Око 9,30 часова командант пука упути два ескадрона с Осоја (4. и 5.) у противнапад
противу непријатељског левог крила и бока, у правцу села Десића.
Изложена на отвореном пољу нашој убиственој ватри с фронта Осоје —
Скакалиште... и нападу два ескадрона у бок, непријатељска колона држала се око
пола часа, а потом прште одједном на све стране. Непријатељски војници тражили
су спаса у најмањим заклонима, потом обртали леђа и спасавали се предајом или
бекством, у село, одакле су многа одељења одступала без реда назад или уз Цер.
Непријатељска артиљерија која је била у саставу колоне, није могла од изненађења
и ватреног препада ни на положај да изиђе. Једна батерија била је загушена руљом
бегунаца; возари испрегоше топове и каре, појахаше запрегу и побегоше.
Пуковска музика која је била на челу, прошла је најгоре. Капелник је погинуо, а и
већи број музиканата. Бубањ се у најжешћој ватри котрљао путем низбрдо до саме
реке читавих двеста метара, што је причињавало нашим војницима усред борбе
велико задовољство, смех и вику: „Одрж' Швабо“. Погинуо је и сам командант
батаљона, који је јахао на белцу...
Пољана и кукурузи до села Дворишта били су препуни погинулих, а скоро у свакој
кући било је рањеника које нико није скупљао.
Око 10 часова у правцу села Текериша чула се јака пешачка и артиљеријска борба,
а око 10,30 часова видело се повлачење аустроугарских густих стрељачких стројева
од лисина на Тројану уз Цер...
Резултат ове борбе: код непријатеља погинуо 1 капетан, 1 потпоручник и 67
војника, а заробљено 127 подофицира и војника.
Делове разбијене непријатељеве колоне натеране на повлачење напао је с бока
коњички пук Шумадијске дивизије и заробио једну целу пољску батерију са
запрегом, два официра и преко 80 војника.
Непријатељ је одступао од села Двориште ка селу Десићу и уз Коњушницу
гребеном Цера ка Косанином граду.
Наши коњаници гонили су, енергично, непријатеља преко села Десића,
Радовашнице и Беле Реке. Његова пешадија — два до три батаљона измешаних
војника из 7. и 28. регименте са две до три батерије и два ескадрона драгуна —
повлачила се без јачег отпора, остављајући на више места, нарочито код села
Грушића, разбацане топове, каре, муницију, санитетска кола и друго.
Надирање 3. коњичког пука преко села Десића ка Бобији и даље приморало је и
десну колону 21. ландверске дивизије да се повлачи од Текериша на Косанин град.
Овом интервенцијом Коњичке дивизије и ангажовањемШумадијске дивизије првог
позива у ширем реонуШапца онемогућено је спајање делова аустроугарских 5. и 2.
армије.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:07 am

3. Значајна улога српске 3. армије
Стратегијски још већи допринос успешном напредовању Церске ударне групе, 16.
августа, дале су јединице српске 3. армије (Дринска дивизија првог и Дринска
дивизија другог позива), храбро одолевајући надирању скоро троструко
надмоћнијег аустроугарског 13. корпуса — на централном делу њеног фронта, у
долини Јадра код села Јаребица и Симиног Брда и на линији Пушкаревац —
Мајдан. Непријатељевих 40 батаљона непрестано је и силовито јуришало на свега
16 српских батаљона. Тек када је на левом крилу српске 3. армије, у окршају
против целе аустроугарске 42 дивизије, разбијен нејаки Крупањски одред са непуна
три батаљона, наређено је њено повлачење, у ноћи 16/17. августа, на нову
одбрамбену позицију код Завлаке.
„3 (16.) августа 1914.
Борба. На нашем одсеку још није. Почиње онда и код нас. Њихове батерије гађају
нас, наше њихову пешадију, испред нас падају шрапнели... Поче киша опака.
Грми... Страшно. Од топа треба бежати иза дрвета, а од грома склањати се од
дрвета. Увече око 6 часова зове ме командант — наређено одступање; пољаци
(пољске батерије — прим. С. Р.) иду у њихову V батерију смењује наша брдска II.
Идем по њу. Швабе оздо ударе. Вика, пуцњава... Ужас! Комора у страху бежи. VI
дринска батерија оде, а ми на положај идемо... Оздо се чује „ура“. Пуковник Уча —
истрчао напред — и поново охрабрио наше пешаке. Командант и ја пођосмо
напред, батерија за нама. Путем хаос! Возови, пешаци, коњи — све се заглавило.
Чудимо се Турцима на Куманову. Дођемо у Завлаку. Ту је тек брука. Рањеници;
један официр остављен на путу — умало га не прегазисмо; други рањен — моли за
воду... Наређење да II батерија иде на Марјановића вис. Одемо... У Завлаци
остављен хлеб, со, зоб, брашно, 19.000 пари опанака... [20]
Милорад Марковић, Из „Ратних дневника“, Београд, 1977. године.
Критична ситуација у коју је запала српска 3. армија отклоњена је пребацивањем
Моравске дивизије другог позива са Уба ка Пецкој.

4. Офанзивне борбе на целом фронту
Следећег, другог дана церске битке, 17. августа, настављене су, од раног јутра,
борбе на целом фронту.
Непријатељева 9. дивизија је узалудно нападала. ради пробоја на делу фронта
између Моравске и Комбиноване дивизије на простору Кик — Текериш. Када је
аустроугарска 9. дивизија заузела Беглук — важну тачку између српске 2. и српске
3. армије — Врховна команда упутила је на ово ратиште Тимочку дивизију првог
позива као појачање 2. армији.
Истовремено, непријатељева 36. дивизија надирала је долином Јадра ка Завлаци и
приморала 3. пешадијски пук на Беглуку да се заједно са јединицама Моравске
дивизије првог позива повуче 3-4 километра уназад на положај Калем — Илијино
брдо.
Церски маневар био је успешнији. Комбинована дивизија са својим 2. и 5.
прекобројним пуком на левом крилу, до мрака, 17. августа, поново и коначно
заузела је Малу лисину, Велику лисину, Парлог и Тројан, што јој је сада послужило
као ослонац за даље напредовање гребеном Цера ка западу.
„Ура! Ура! Напред!“ Војници су потрчали. Ја сам ишао пред мојима, и сви су се
отимали ко ће први да стигне, ко први да навали. Кад смо дотрчали на петнаестак
метара, Швабе поскакаше из ровова. Није пукла ни пушка, ни бомба, ни револвер.
Ми на ровове, а они на друге. Ми на друге, па на треће и отесмо им сва три реда
ровова без иједног зрна. Они све оставили: и пушке, и шињеле, и митраљезе. Ми
смо онда ухватили њихове митраљезе па почели да их бијемо с леђа. Нећете
веровати, толико јеШваба попадало да се читав километар могло ићи с човека на
човека, с леша на леш. То је било код села Текериша.[21]
Милан Шантић, Витези слободе, Београд, 1938.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:08 am

5. Српски коњаници продрли до Дрине
Коњичка дивизија је, као и претходног дана, приредилаШвабама ново и још
непријатније изненађење. Код железничке станице Дубље у Мачви 2. пук ове
дивизије напао је воз којим је један батаљон аустроугарских војника из Шапца био
упућен у помоћ 21. дивизији и приморао га да се врати уШабац. Но, праву панику
у редовима непријатељеве 21. ландверске дивизије унео је српски 3. коњички пук
гонећи Швабе све до Дрине.
Око три часа ујутру, у горњем току Беле реке, кад су многи драгуни, за време
водопоја, попуштали своје коње а српски коњаници појурили да их хватају,
Аустријанци у забуни отворише ватру, на коју, такође, ватром и бомбама
одговорише српски војници. Аустријски војници се разбудише у свим бивацима на
Високом парлогу и дадоше се у бекство ка Дрини. За њима појури српски 4.
ескадрон, а затим цео српски 3. коњички пук, решен да брзо и енергично гони
непријатеља до Дрине. У тој потери паде им као плен цео непријатељев бивак са
пољским кухињама.
На путу од Петковице ка Прњавору „испретурана и остављена многа кола, џакови
брашна, пиринча, зоби, кафе итд... Код моста на реци Јерезу кркљанац... Драгуни
побегоше уз реку, оставише батерију која није имала времена ни метак да опали.
Једна наша патрола у трку сустиже пред мостом последњи топ, посече запрегу и
оте напуњен топ. Остала три топа побегоше најбрже к Прњавору... [22]
Н. Цоловић, Трећи коњички пук у бици на Церу, „Ратник“, 1933.
У повлачењу испред српске коњице аустроугарске јединице се зауставише у селу
Прњавору и у 7 часова утврдише одбрану у многим кућама и двориштима на
периферији овог села:
„Разви се огорчена борба на сред села око освајања и осталих трију топова
застигнуте непријатељске батерије... На све стране праштале су пушке и карабини,
револвери и бомбе. Непријатељ је очајно бранио своје топове. Драгуни су у два
маха јуришали одељењима на коњу и оба пута дочекани и одбијени, док је пешачка
заштита и послуга сва уништена...“[23]
Непријатељ се с великим губицима, остављајући три топа са запрегама, повукао на
железничку пругу и после краће али огорчене борбе одступио у нереду на Дрину у
правцу Самуровића колибе.
„Набачени и гоњени к мостовима на Дрини, непријатељски разбијени делови
јурили су у руљи и без реда као чопор волова. Заштита мостова, из бојазни да и
мостобран у мешавини не падне у наше руке, дочека сопствене бегунце пред нама
митраљеском ватром, не пуштајући их преко мостова натраг у Босну, због чега се
маса непријатељских војника распршта по мочварним адама и високим кукурузима
дуж Дрине...[24]
И баш тада, око 8 часова, 3. коњички пук, који је већ био стигао на Дрину, морао
се, по закаснелом наређењу штаба Коњичке дивизије (а он, нажалост, није знао где
се налази 3 пук) вратити у село Бојић, у састав Коњичке дивизије.
Евакуација тежих рањеника из превијалишта у позадинске болнице.
Српски 3. коњички пук после заузимања села Прњавора енергично гони
разбијене делове 21. ландверске дивизије ка Дрини, 17. август 1914. године.
У извлачењу топова уз стрме положаје војницима су помагали и жене и деца
из околине.
До 10 часова 3. коњички пук се скупио на путуШабац-Лозница, спреман за
повратак. Због овако наглог повратка и предстојећег дугог пута у непријатељеву
позадину, огроман плен у храни и оделу морао се делом уништити, а делом
предати општини у Прњавору. Једино су поведени: отета батерија од три топа,
двоја кола одела и спреме и око стотину непријатељевих коња, највише
драгунских.
У повратку 3. коњички пук дочекан је митраљеском и пушчаном ватром на
Крменитом пољу код Ранђи баре, између Прњавора и Липолиста.
„Готово једновремено појавише се са севера и запада више водова непријатељске
коњице, једни у црвеним капама, други у шлемовима...“ Пук је био опкољен.
Покушао је маневар према Белој Реци, али дочекан ватром и с те стране, повукао се
у шуму Гај недалеко од Липолиста. Добивши обавештење од 3. ескадрона из 1.
коњичког пука да 2. српска коњичка бригада предњим деловима избија на косу
Добрић - Пуљковић - Главица, 3. пук пође око 16 часова ка селу Добрићу. Излазећи
из села Липолиста на 3. пук се сручи артиљеријска ватра од Цуљковића косе, и то,
грешком, од српских батерија. Није било губитака, али је сада непријатељ открио
покрет 3. коњичког пука и напао га. Пук се морао повући у шуму звану Гај и после
извиђања, у поноћ, наставио покрет. „Време суво, атмосфера чиста. Јесења ноћ са
пуним месецом који је пливао по беличастим облацима и сенчио околину где се
организовао ноћни марш кроз непријатељске редове, била је као по поруџбини.“[25]
Приправан за окршај, 3. коњички пук се, без борбе, провукао кроз непријатељеве
предстраже и у расвитак, 18. августа, стигао у село Добрић и ушао у састав своје
дивизије.
У целој акцији 3. пук је изгубио 3 официра (1 рањен и 2 заробљена) и око 40
мртвих, рањених и несталих подофицира и војника, један митраљез и бојну комору.
Смелим и муњевитим дејствима, Коњичка дивизија је деморалисала непријатељеву
позадину и онемогућила садејство аустроугарске 29. дивизије из 2. армије са
јединицама аустроугарског 8. корпуса из 5. армије.
Српска 3. армија очувала је, уз велике напоре своје положаје у долини Јадра код
Завлаке, аШумадијска дивизија првог позива била је потисла непријатеља до пред
Шабац, али, не успевши да освоји овај град, поново је прешла у одбрану на линији
село Јевремовац - Потес - Мишар.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:15 am

6. Са бојишта у импровизоване болнице
Рањене српске војнике, после превијања на бојишту, одвозе воловским колима у
правцу Ваљева, где су многе зграде — школе и кафане, најчешће — претворене у
болнице.
„... Бесконачни низови сељачких кола... иду једна за другима — записао је др
Арчибалд Рајс[26]. У њима леже бледа и непокретна тела у поцепаним и прљавим
униформама и са завојима који нису више чисти... То су тешки рањеници који се
довозе са бојишта... Већ четири-пет дана они тако путују у овим колима без
удобности и без заштите од кише и невремена. Њихове ране су заражене; понегде
по њима гамижу црви. Аустро- Угарска је напала Србију, исцрпљену од три
узастопна рата. Србија нема више ништа да би неговала своје рањенике. Место
асептичног памука, ране се покривају куваном сламом.
Ове рањенике преносе у болнице, где ће над њима извршити операције без
успављиваља, јер нема средстава за анестезију. Ћутећи, спроводници кола,
мобилисани сељаци трећег позива, прате свој болни товар. Они пуше цигарету и
њихов озбиљни поглед изражава да разумеју трагични удес свога народа, - удес
који хоће да слобода српског народа буде искупљена најтежим жртвама које човек
може да поднесе.
Дуги низови волујских кола долазе иза првих. Ова кола су празна. То су кола која
су возила храну и муницију за оне који се бију на фронту и која се враћају празна
да буду поново натоварена и да се опет врате.
Пођимо за овим колима до болница и уђимо у њих. Болнице су многобројне,
сувише многобројне и још нема довољно. Рањеници се чак морају смештати под
велике шаторе у авлијама. Пуковник Стајић, мајор Вуловић, Холанђанин др.
Тиенховен и други врше операције без прекида. Величанствене и мирне енергије
које још налазе лепу реч да улију храброст рањеницима којима често нема више
спаса, ови лекари раде без одмора, уз помоћ својих болничара и неколико
добровољних великодушних болничарки, и то са најограниченијим средствима.
Балкански ратови и албанска експедиција утрошили су сав материјал и није било
времена ни потребног новца да се поново допуни. Ко може да поброји све
главобоље што су их осетили ови хероји — јер лекари на српском фронту били су
прави хероји самоодрицања и преданости — констатујући да су немоћни, јер
немају средстава?
А њихови болесници! И они су били хероји. Никад нисте чули јауке бола, тако
појмљиве на оваквим местима. Стрпљиво, стоички, рањени српски војник очекивао
је или да оздрави или да умре. Једва сте чули да се са усана оних који највише пате,
отме једно „Боже!“ или „Мајко!“. На аустро-угарске рањенике, измешане српскима,
утицао је овај пример да су и они постали ћутљиви... Било је недеља кад је умирало
по 59 рањеника дневно и кад није било више попова у довољном броју да испрате
ове јаднике до њиховог последњег вечног стана.
Погреби су били толико чести, да су пред црквом скоро стално стајали читави
редови мртвачких сандука. Кад је био погреб каквог официра, онда би један одред
војника трећег позива, сељака у народном оделу, са пушком, фишеклијом и
бајонетом, дошао да ода последњу пошту...“
Швајцарац доктор Арчибалд Рајс, професор Лозанског универзитета, дошао је на
позив српске владе, августа 1914. године, у Србију да као експерт испита злочине
окупатора над српским становништвом. Одушевљен храброшћу и поштовањем
људи с којима се сретао и запрепашћен до тада невиђеним злочинима аустријске
солдатеске над недужним становништвом одлучује да остане у Србији као
добровољац у српској војсци — Моравској дивизији — с којом је прошао
Албанију, учествовао у борбама на Кајмакчалану и пробоју Солунског фронта.
После рата др Рајс, почасни капетан српске војске, остао је да живи у Србији, у
Београду где је и умро 1929. године. По жељи израженој у тестаменту („Када
умрем извадите моје срце из груди и положите га на врх Кајмакчалана да почива са
костима српских сељака, које сам толико волео“) његово срце је сахрањено на
Кајмакчалану. Овај запис одломак је из његове књиге „Шта сам видео и преживео у
великим данима“, у издању Државне штампарије, Београд, 1928.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:16 am

7. „Дан уочи победе“
И целог трећег дана церске битке, 18. августа, који је за јединице српске војске
значио „дан уочи победе“, аустроугарске трупе[27] надирале су, упорно, на свим
тачкама фронта од Прослопа (планински превој између Пецке и Љубовије) до
Шапца, а нарочито снажно на простору који је у долини Јадра код Завлаке бранила
српска 3 армија. То је био доказ да Поћорек још није био одустао од намере да
истовременим продором на левом (јужном) крилу српске војске на правцу Лозница
— Ваљево и на њеном северном крилу код Шапца и спајајући та своја два крака иза
леђа Церској ударној групи, „стегне у клешта главне снаге српске војске, „задајући
им тако одлучујући ударац“. И док је аустроугарски 13. корпус од самог јутра
започео и водио жестоку борбу против српске 3. армије, дотле се аустроугарски 8.
корпус, неспособан за продужавање напада (по извештају њеног команданта
генерала Гизла) ограничио на одбрану.
Аустроугарских 8 пешадијских дивизија и 4 комбиновано бригаде са око 115
пешадијских батаљона и 18 коњичких ескадрона — против српских 6 пешадијских
дивизија и једне коњичке дивизије са укупно 94 пешадијска батаљона и 30
коњичких ескадрона. И аустријских 400 артиљеријских оруђа — против српских
208.
Највећи терет напада аустроугарских трупа и овог дана поднеле су Дринска
дивизија првог позива на левом крилу 3. армије, једва успевши да код Солдатовића
гајева и Баставског брда задржи — док усиљеним маршем после пуних 36 сати није
стигла Моравска дивизија другог позива — продор 42. хонвендске дивизије и 13.
пешадијске бригаде, и Дринска дивизија другог позива, одолевајући енергичном
наступању аустроугарске 36. дивизије од Симиног Брда у правцу Марјановића
виса.
Непријатељ је тога дана ипак успео да заузме Марјановића вис. Покушао је, али
безуспешно, да освоји и српске положаје код Рађевог камена.
Српска војска — Шумадијска дивизија првог позива — под ударом далеко јачих
снага противника, привремено, осујетила је напоре аустроугарског 4. корпуса а
уједно и стратегијску замисао генерала Поћорека да сломи српску одбрану на целој
линији фронта Мишар — Потес — Јевремовац. Тако је и ово северно (десно) крило
српске војске, као и лево, остало постојано и чврсто на својим одбрамбеним
позицијама. То је омогућило Церској ударној групи, односно Комбинованој и
Моравској дивизији првог позива, да већ од раног јутра, 18. августа, крене у напад
на аустријску 9. дивизију и делове 21. ландверске дивизије, које су пружале жилав
отпор прелазећи из одбране у противнападе.
Церска ударна група, због отпора непријатеља, а и због временских непогода,
задржала се на гребену између Тројановог и Косаниног града, али је у току ноћи
добила наређење од генерала Степе Степановића да „настави напад и у току исте
ноћи заузме Косанин град“.
Моравска дивизија првог позива — такође на прекор команданта 2. армије што није
била одлучнија на бојишту — кренула је силовито и једном колоном (главнином
дивизије) до краја дана, 18. августа, потисла непријатеља на правцу свога удара и
овладала положајима на линији Беглук — Југовићи — Спасовине, а другом,
помоћном колоном наступала је са Кика ка селу Југовићи и стигла до положаја на
коти 335, где се, по наређењу, зауставила.
На врло тешким окукама и узбрдицама пешаци су често на рукама извлачили
топове
Борба прса у прса српске и аустроугарске војске
Церска — битка уништена аустроугарска батерија на Церу, 18. августа 1914.
године
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:16 am

8. Победа
Четвртог, одлучујућег дана церске битке, 19. августа, практично, извојевана је
победа. На левом крилу церског фронта, на положајима српске 3. армије у долини
Јадра, осетила се немоћ трупа аустроугарског 13. корпуса. Одбијени су сви његови
напади, а затим је примећено да се Аустријанци повлаче према Крупњу. Одступање
или прегруписавање снага за поновни напад? Ову неодлучност српске 3. армије
искористиле су аустроугарске трупе са овог сектора фронта да, без додира са
српским јединицама, у ноћи 19/20. августа, одступе према Лозници и даље преко
Дрине у Босну.
Аустроугарске трупе код Шапца (4. корпус 2. армије) нападале су и тога дана 19.
августа, наШумадијску дивизију првог позива на реци Думачи. Успешно
одбијајући узастопне нападе делова аустроугарске 31. и 32. дивизије, Шумадијска
дивизија се неопажено повукла на реку Добраву и учврстила на њеној десној обали.
У одбрану је прешла и Коњичка дивизија, на линији Белеге — Сувача —
Синошевић. Тако је стабилизовањем и учвршћивањем десног (северног) крила
српске војске, као позадине, омогућено Церској ударној групи — Комбинованој и
Моравској дивизији првог позива да 19. августа предузме енергичан напад и
гоњење аустроугарских трупа 8. корпуса гребеном Цера и Иверка до Дрине.
Требало је, претходно, заузети Тодоров рт (Косанин град). Тај задатак добио је
пешадијски мајор Велимир Чекеревац. Још у току ноћи 18/19. августа „два челна
батаљона ојачана са четири митраљеза и једним топом“, под командом мајора
Чекеревца, неопажено су пришла на јуришно одстојање (митраљези су ношени на
рукама а топ скинут са предњака гуран напред) а онда су уз звуке труба, лупу
добоша и громогласно „Ура“ извршили силовити јуриш и у 4 часа избила на сам
врх Цера. Али, због дејства непријатељске артиљерије са левог бока, ови батаљони
били су принуђени да се, оставивши три митраљеза на Косанином граду, повуку
150—200 метара назад, да би, чим су добили појачање од два батаљона и два топа,
борбом на блиском одстојању, која је трајала до ујутру, у другом силовитом јуришу
дефинитивно, у 5 сати и 30 минута, заузели Косанин град — највиши врх Цера и
одмах, „без обзира на глад, умор и остале незгоде“, наставили, истина, спорије него
што је требало, гоњење непријатеља ка Видојевици и даље према Дрини. Тек око
14 часова освојен је Веселинов врх. По сећању једног артиљерца...
„... У току ноћи од 5/6 августа (18/19, августа по новом — прим. С. Р.), командант
V-ог прекобројног пука реши да се препадом заузме Косанин град. У том циљу
одвојен је вод артиљераца који ће, на рукама гуран, без запреге пратити пешадију и
узети учешћа у препаду.
Бог нам је био на руци, страховита грмљавина и пљусак, који настаде, заглушише
уши противнику, те није чуо котрљање и гурање топа.
Први делови пешадије са српским, неодољивим „Ура!“ пробише се и узлетеше на
Косанин град. За првом групом стартовала је друга, трећа и тако редом. Топ је
чинио своје.
Остала три топа у галопу излетеше у свануће на отворен положај, под кишом
непријатељске пушчане ватре, и одмах отворише блиску картечну ватру на
непријатеља, који је вршио очајне напоре и са великим пожртвовањем трудио се да
поврати Косанин град.
Топови се претворише у митраљезе, ватра је из њих куљала до усијања цеви,
одбијајући избезумљене масе непријатељске...
Блиско дејство нашег шрапнела направило је људску касапницу — ровови пуни
лешева у крвавим плавим униформама, раскомадана телеса, разбацани делови тела
испред и иза ровова... свуда месо и само месо и крв човека — то је била слика више
него грозна; призор који кочи ум и пред којим стоји тај исти човек, нем и запањен...
Растерав непријатељску пешадију, батерија отвори ватру на одступајуће колоне
долином Лешнице...“
Комбинована дивизија — њена десна колона (2. и 5. пук и 2. батерија) — због
бојазни за свој десни бок од дејства аустроугарске 21. дивизије — обуставила је
наступање и заноћила: са 2. пуком на Веселиновом врху, а са 5. пуком на
Косанином граду, чиме је омогућено аустро- угарској 9. дивизији да одступи без
већих тешкоћа.
Српска 2. армија обавештава 1. армију да је Комбинована дивизија заузела
Косанин град (највиши врх Цера), 19. августа 1914.
Јединице Комбиноване дивизије незадрживо гоне гребеном Цера разбијену
аустроугарску 21. дивизију ка Дрини
Јединице Моравске дивизије првог позива запоседају аде на Дрини, август
1914. године
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:24 am

9. „Казуј, стрина, ђе је Дрина!“
Током 9. августа, лева колона Комбиноване дивизије (1. и 6 прекобројни пук II и 3.
батерија) и Моравске дивизије првог позива енергично су гониле непријатеља
јужном падином Цера и гребеном Иверка. Последњи очајнички и безуспешни
отпор аустроугарска 9. дивизија пружала је деловима Моравске дивизије првог
позива на Великој глави и Рајином гробу. Моравска дивизија са 1. и 2. пуком
заузела је око 13 часова Велику главу, а око 15 часова Рајин гроб. Губљењем ових
положаја војници 9. дивизије, као и војници осталих трупа пораженог 8. корпуса и
читаве 5. аустроугарске армије, безглаво, у паници и нереду, бежали су према
Дрини и преко ње у Босну [29]. Бацали су опрему и оружје да би што лакше и брже
измакли српским батаљонима који су им били за петама. Губећи орјентацију и везу
са јединицом, унезверено и молећиво, питали су успут сељанке: „Казуј, стрина, ђе
је Дрина!?“.
Тако је церску битку, практично, продужило за 2 - 3 дана усамљено али енергично
дејство аустроугарске 9. дивизије, војнички спремније од 21. ландверске дивизије,
разбијене већ при првом судару са српском Комбинованом дивизијом, а коначно
дотучене смелим акцијама српске коњице. Но, и аустроугарска 9. дивизија,
„стегнута тактичким клештима“ односно једновременим обухватом Комбиноване
Дивизије гребеном Цера, са северне, а Моравске дивизије првог позива од Велике
Главе („Главице“ — прим. С. Р.) преко Иверка, са јужне стране, морала је, 19.
августа у подне, коначно да одступи, напусти бојиште и неометано, због споре
активности српских потерних јединица, 20. августа до подне, пребаце се преко
Дрине (код Јање) у Босну.
Одступањем аустроугарске 9. дивизије, 19 — 20. августа, коначно је завршена
церска битка. Убрзо после одступања 9. дивизије, у ноћи 19/20. августа, започето је
повлачење и аустроугарског 13. корпуса.
У таквој ситуацији као нереална остала је без икаквог одјека Поћорекова депеша -
наређење: „... Издржите по сваку цену док не стигну појачања са севера и југа...
Пета армија мора се, пошто-пото, одржати на линији Ново Село — Видојевица —
Јадранска Лешница и на висовима источно од Зворника...“ Али, битка је изгубљена.
„... Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству —
бележио је у свој дневник прашки књижевник и новинар, припадник аустроугарске
војске Егон Ервин Киш [30]... Бекство је започело и вукло нас је са собом. Једна
потучена војска — не, једна разбијена руља јурила је у безумном страху према
граници. Возари су шибали своје коње, артиљерци су боли своје мамузама,
официри и војници гурали су се и пробијали између читавих колона коморе или
газили кроз ровове поред пута у групама у којима су били заступљени сви родови
војске... пешаци, артиљерци, војници из ландвера, болничари, сапери..
Егон Ервин Киш, Запиши то, Киш, Загреб
Са свих висова и кроз поља јурили су топови безобзирце на друм, већ закрчен
колима, и пробијали се кроз коморске колоне не обраћајући пажњу на псовке
возара и подофицира, на заповести официра... Газило се преко људи, преко
точкова, лафета, пољских кухиња, кола и топови су запињали једни за друге, коњи
су се ћифтали и гризли, већ упола побеснели од удараца бичем. Није се више могло
ни напред ни назад...
Срби су засипали топовском ватром цео пут којим је јурила војска наших бегунаца.
Око две хиљаде шрапнела избачено је на нас овога дана, а они су прскали или над
путом или на неколико корака крај њега. Шрапнелске куглице падале су на пртљаг
кола, разбијале посуће, сандуке и пакете, често су лупале звечећи по казанима
пољских кухиња, по топовским цевима и карама, али су исто тако често погађале
читаве групе војника, који су јечали, јаукали, викали за помоћ или резигнирани
остајали у локви своје рођене крви. Они који су долазили за њима газили су их
безобзирце... Више од две стотине на месту убијених или у самртничким мукама
оборених коња закрчило је пут којим смо бежали...
Бежали смо преко брисаног простора и није било никаквог заклона од шрапнела.
Нисмо могли учинити ништа друго до — погнуто бежати даље — стрепећи од нове
експлозије изнад наших глава. Када би се лет шрапнела завршио у жутом облачићу
на више од тридесет корака од нас, када би се зујање претворило у тресак, ми би се
опет са олакшањем и одахнувши дигли и наставили с трчањем.
Понекад смо пролазили кроз села и ту се могао потражити спас од кише танади
ускакањем у неку кућу.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:25 am

Али очи житеља ових насеља доносиле су нам нову муку: те очи које су нас онда
када смо наступали гледале са толико мржње, као будуће убице њихових мужева,
синова и браће, сада су нас посматрале са отвореним презиром, пошто смо сада,
потучени, са људством, коњима и колима напуштали њихову земљу.
Бунари су били пресушили, војници су упадали у куће и точили себи из буради
ракије. Ракија је бистра као вода и људи су је пили као воду. Након неколико
корака почели би да заплићу језиком, да тетурају и падају.
Сваких пола сата би по неки штабни официр препречио пут пешадији: требало је да
се под командом једног официра сакупимо уз ивицу пута, да се развијемо у стрелце
и штитимо одступницу. Овим лоше организованим покушајима сакупљено је
највише две до три стотине војника који, наравно, не би били у стању да штите од
напада непријтељске војске.
Лежали смо око четврт сата бесно гледајући за колима и аритљеријом који су
хитали да стигну на безбедно место; на све стране се псовало зато што нас
бесмислено жртвују, а у себи смо премирали од страха пред нападом педесет пута
надмоћнијих непријатељских снага а нарочито смо се бојали да ћемо бити
опкољени, што се нашем кратком стрељачком строју могло догодити сваког
тренутка. Када нас од официра нико више није видео и када смо нашли изговор да
нам недостаје муниције, наш стрељачки строј почео је да се осипа, па смо се без
наређења и via facti опет прикључивали општем бекству.
Предвече прелазимо Дрину преко војног моста на чијим понтонима већ стоје
инжењерци спремни да га демонтирају. Аустријску обалу запосео је стрељачки
строј мађарских домобрана. Идемо даље за Јању, где се у једном шљивику скупља
11. регимента, већ два дана празних стомака, растројена, скршена од борби и
бежаније.
Војници који су јуче терали српску стоку за Бијељину причају нам да су оба
корпуса који су били поред нас, 13. и 16, прошли још горе него ми, да се повлаче. И
други војници видели су на хиљаде војника из ових корпуса како куљају натраг за
Босну.
Непрекидно се општа депресија испољава у облику погрда и сумњичења упућених
на рачун вођа. „Наши генерали су све сами неспособни стари магарци.“ — „Ко има
протекције, томе се поверава судбина стотине хиљада људи.“ — „Сјајни су то
момци, ти Срби, знају како треба да бране своју земљу. Ако би непријатељ дошао у
Чешку, и ми би га истерали батином.“
Штета је што такво стање у редовима аустроугарске 5. армије није у потпуности
искоришћено да јој се, у погледу губитака, нанесе катастрофалан пораз од кога се
не би брзо опоравила. Јер, да су, по идеји генерала Степе Степановића, коју из
опреза није прихватила Врховна команда, Тимочка дивизија првог позива [31] и
Коњичка дивизија, паралелно са Церском ударном групом, гониле непријатеља
северним падинама Цера вероватно би пре њега избиле на Дрину, спречиле му
одступницу и принудиле на предају. Изостало је и слично паралелно и енергично
гоњење на левом крилу фронта, на сектору српске 3. армије, што је омогућило
трупама аустроугарског 13. корпуса да се, без узнемиравања, у ноћи 19/20. августа,
повуче преко Дрине код Лознице. Моравска дивизија првог позива, држећи се
гребена Иверка, пропустила је и прилику да дејством у долини Јадра пресече
одступницу аустроугарској 36. дивизији и нанесе јој велике губитке.
Тимочка дивизија првог позива, без једног пука, упућена је 19. августа у помоћ 3.
армији, али, кад је после марша у ноћи 19/20. августа стигла на одређене положаје
на линији Марјановића вис — Доња Бадања непријатеља тамо више није било.
Повуко се.
Ноћу 19/20. августа и последњи делови аустро -угарске војске пробијали су се, без
већих тешкоћа, преко Дрине: 9. дивизија код Јање, остаци 21. ландверске дивизије
код Самуровића аде и Амајлије, 36. дивизија и 11. бригада код села Батра, 42.
дивизија код Шепка и 13. бригада код Козлука (21. августа).
Српске јединице гониле су, током 20. и 21. августа, преостале аустроугарске
јединице и групе на појединим секторима у непосредној близини Дрине. Последњи
непријатељски остаци протерани су преко Дрине 22. августа 1914. године.
Још два-три дана, до 24. августа, на тлу Србије, у реонуШапца, задржале су се
једино трупе аустроугарског 4. корпуса из састава 2. армије, наводно, на
инсистирање начелника штаба аустроугарске Врховне команде генерала Конрада
фон Хецендорфа који је „из политичких разлога желео да претрпели пораз маскира
држањем извесног дела српске територије.“. У Шапцу се задржала само 29.
дивизија с којом су вођене борбе до 24. августа, када је протеран и последњи
аустроугарски војник са територије Србије.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:25 am

ШТА ЈЕ СВЕ УТИЦАЛО НА ПОБЕДОНОСНИ
ИСХОД ЦЕРСКЕ БИТКЕ
То су, пре свега, недостаци у планирању и вођењу операција од стране
аустроугарских команди, на једној, и способност штаба српске Врховне команде и
умешност српског старешинског-командног кадра у брзом прилагођавању
ситуацији и, нарочито, високи морал, издржљивост и храброст, а и већ стечено
ратно искуство српских војника, на другој страни.
Верујући, погрешно, да ће Срби офанзивом на Босну у њој дићи устанак,
Аустроугарски генералштаб, стратегијски, а командант Балканске војске генерал
Оскар Фон Поћорек оперативно-тактички, супротно свим начелима рационалне
стратегије, наопако су усмерили офанзиву на Србију са запада, дакле,
најнепогоднијим правцем, уместо са севера, погоднијим моравским правцем.
Овоме треба додати и друге крупније грешке аустроугарске команде:
неједновремено и недовољно ангажовање расположивих снага – офанзива је
започета и све време вођена углавном са слабијом 5. армијом, уместо да је
истовремено дејствовала и бројно и квалитетно јача 6. армија, која је на помоћном,
ужичком правцу „губила време у бојевима против споредних српско-црногорских
снага“; свођење улоге 2. армије само на ограничено демонстрационо садејство из
Срема, због чега је и учинак ове формације био ограничен — нити је 2. армија
пружала значајну улогу Балканској војсци, нити је на време отишла на руски фронт
у Галицији; улазак у борбу и усамљено наступање недовољно сређених и
преморених снага 5. армије, што је, поред осталог, успорило њихов прелаз преко
Дрине и даље напредовање; недовољна повезаност и садејство 5. армије са 6.
армијом на своме десном и са 2. армијом на своме левом крилу; наступање 5.
армије у тзв. линијском распореду, без резерви; неспособност виших команданата у
5. армији и њихово командовање из дубоке позадине (генерал Поћорек из Сарајева,
а генерал Франк из Тузле), уместо да са ближег одстојања од прве линије фронта
непосредније прате и усмеравају борбу својих јединица; недовољна извежбаност
трупа и старешина за вођење операција по земљишту покривеном кукурузима и
пошумљеном, и др.
Насупрот свим грешкама и недостацима аустроугарске војске и њених команди,
српска Врховна команда, као и команданти армија и дивизија, не одвајајући се од
својих јединица, испољавали су високу способност да у врло сложеним и
критичним ситуацијама, на лицу места, доносе смеле и судбоносне одлуке: учинила
је то српска Врховна команда брзим прегруписавањем снага и предузимањем
противофанзиве у раније неочекиваном правцу; чинио је то генерал Степа
Степановић, командант 2. армије, који је успешно извео марш — маневар у правцу
Текериша и наредио освајање Косаниног града — највише тачке церског масива, а
затим неколико пута у кризним ситуацијама на положајима Комбиноване и
Моравске дивизије првог позива на Церу и Шумадијске дивизије првог позива на
фронту код Шапца налазио право решење; чинили су то команданти дивизија и
пукова (смели подвиг 3. коњичког пука). Томе треба додати и веће борбено
искуство српских трупа стечено у минулим балканским ратовима и, посебно,
јунаштво, издржљивост и висок морал српских војника, ојачан свешћу да се боре
на своме, да штите своје породице и имовину, да бране своју домовину Србију. То
је и било највеће али у завршном ударцу недовољно искоришћено преимућство
српске војске у односу на аустро-угарску. У свему томе треба тражити разлоге
великих успеха српске војске против моћне аустроугарске солдатеске, прво, овде у
бици на Церу, затим у бици на Дрини и, најзад, у колубарској бици, 1914. године.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:26 am

ГУБИЦИ ЗАРАЋЕНИХ СТРАНА
У борби на Церу и на другим положајима на овом фронту, средином августа 1914.
године, непријатељ је имао огромне губитке.
„... Читави су му пукови уништени... Огранци Иверка и Цера притиснути су
гомилама непријатељских лешева. Број заробљеника који се још једнако прикупља,
такође је велики...“ [32]
Из извештаја помоћника начелника штаба српске Врховне команде генерала
Живојина Мишића од 11. августа (24. по новом) 1914.
Аустроугарска војска је према сопственом признању изгубила (погинуло или
рањено) око 23.000, од чега заробљено је око 4.500 војника. У свом повлачењу
непријатељ је српским трупама оставио знатан ратни плен: преко 50 топова и
хаубица, 105 муницијских кара, три пољске болнице, једну санитетску колону,
доста телеграфског материјала, много пушака, алата, велики број коња, 6 вагона
хране, 7 пољских кухиња, један аероплан. [33]
Српска војска је у овим борбама изгубила 259 официра и 16.045 војника и
подофицира, од којих је погинуло 54 официра и 2.053 подофицира и војника, а
рањено 194 официра и 11.325 подофицира и војника; нестало је 11 официра и 2.667
војника и подофицира. Само српска 2. армија у овој бици изгубила је 150 официра
и 8.318 подофицира и војника избачених из строја, а у оквиру ње Комбинована
дивизија изгубила је 3.145 војника, подофицира и официра.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:27 am

ЗЛОЧИНИ НЕПРИЈАТЕЉА НАД
СТАНОВНИШТВОМ
У наступању, а нарочито у повлачењу, аустро-угарска војска је за 12 дана
окупације, од 12. до 24. августа 1914. године, починила нечувена зверства,
искаљујући своју мржњу и бес убијањем недужних људи — нејачи, понајвише
деце, жена и стараца. Пред упад у Србију, командант 9. корпуса генерал Fülöрр, у
заповести својим трупама наредио је:
„Аустријска војска водиће рат у непријатељској земљи, чије је становништво
испуњено фанатичном мржњом према Аустријанцима и да према таквом
становништву никаква хуманост и благост нису ни најмање умесни, него шта више
штетни.
Наређујем да се за време ратних операција поступа према свима са највећом
строгошћу, највећом оштрином и највећим неповерењем. Неуниформисани, али
наоружани људи из Србије, било да се нађу у групама или појединачно, имају се
безусловно на лицу места побити. Ко у овим случајевима буде имао милости, тај ће
најстрожије бити кажњен.
При заузимању места одмах узимати таоце — попове, учитеље, угледне поседнике.
При поласку повести их са собом до последњих кућа и безусловно их побити, ако
само иједан метак из места буде испаљен на трупе.
Чим се трупе задрже у месту, становништво се има одмах скупити, наредити
прикупљање свег оружја и објавити да ће се извршити претрес и том приликом
свака кућа разрушити у којој се нађе оружје, а да ће, ако становништво исте не буде
ухваћено, бити обешени најугледнији „мештани који су, према околностима, у
могућности да дају обавештење о одсутним па очевидно то не учине. Ово се мора
извршити!
Свуда се оружје мора предати и предузети темељан претрес кућа.
Наредити да више од три човека на улици у групама не буде; да наступањем мрака
ниједан становник не сме кућу напустити. Официри и војници мотриће строго на
сваког мештанина и увек се опходити с највећом строгошћу и чврстином. Сваки
покушај нуђења лојалности, обећања и томе слично има се грубо одбити. Томе не
поклањати вере, па ни онда када би то искрено изгледало. У сваком становнику
који се нађе изван насељеног места, а нарочито у шуми, не гледати ништа друго до
члана банде. Ове људе одмах убијати, ако ма по чему изгледају сумњиви“.
Аустроугарски војници су — поступајући по наређењу — убијали, вешали,
набадали на бајонете и живе спаљивали жене, старце и децу.
Ове дивљачке, дотле нечувене, злочине као очевидац, документовано и верно
описао је др Арчибалд Рајс, професор Лозанског универзитета, који је на позив
српске владе дошао у Србију и први обавестио свет о злоделима аустроугарске
војске над становништвом Подриња:
... Приближавамо сеШапцу и већ се види високи црквени звоник који се издваја
бео на плавом небу. Сваког тренутка констатујемо да су овуда прошле трупе
Франца Јосифа по запаљеним кућама и пластовима сена. Ровови су остали
нетакнути... Ту је Јовановац са кућом у којој су „културтрегери“ искасапили 40
српских заробљеника и рањеника. Најзад улаз уШабац обележен је потпуно
изгорелим касарнама.
Што највише пада човеку у очи кад долази у ову варош, то су разваљена врата и
прозори и гвоздени застори радња, обијени полугама или секирама. Средина
вароши је потпуно опустошена дивљачким бомбардовањем. Црква носи
многобројне ране; окружно начелство и пошта испробијани су рупама. Пожар је
уништио многе куће; од других није остало ништа више до неколико накривљених
зидова који се лелујају. По улицама леже многобројне касе, обијене од
Аустријанаца. Парчад граната и зрна од шрапнела покривају земљу. Неки
становници који су остали или који су се вратили, повукли су се у крајње делове
вароши, али и тамо су падали топовски метци и разорили скромне кућице. Шабац
је био богата варош, весела, трговачка и чиста — данас то је хрпа рушевина! А
бомбардовање се продужава. За време целог мога боравка, дању и ноћу, гранате су
падале као киша.
Ипак, бомбардовање је било само један део пустошног рата ових фамозних војника
„Културе“. Они су још и опљачкали целу варош. Можете ући у коју било кућу,
богату или сиромашну: свуда је исти призор — све је опустошено и опљачкано.
Оно што се није могло однети, поцепано је, поломљено или на неки начин учињено
неупотребљивим. Тако су душеци распорени, огледала разбијена, столице, столови,
ормани, разлупани секирама. По радњама роба је разбацана по земљи, чак загађена
људским изметом, шешири су пробијени, слике фотеље разбацане. Обијено је више
од хиљаду каса. У владичанском двору, у начелству, по банкама архиве су
опустошене, а документи и књиге поцепане. Однесена је сва сребнарија, накит и
богате гардеробе...
Уништена аустроугарска батерија 80 мм српском артиљеријском батеријом,
август 1914. године
Српска артиљерија у биваку на Текеришу
Српска пешадија у скоковима приближава се непријатељевим рововима
Артиљерија аустро-угарске 2. армије и речни монитори разорили суШабац,
август 1914. године
Вешање заробљених српских војника трећег позива
Аустроугарски војници вешају сељанке у Мачви, август 1914. године
Чешки музичари пребегли у Србију 1914. године
Сремски добровољачки одред — Одбрана Београда
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:38 am

Биланс „рада“ Аустро-Мађара (до 25. септембра 1914.) овај је: уШапцу је разорено
или озбиљно оштећено 2500 кућа; око 2500 особа изгубиле су све бомбардовањем и
пљачком; 1500 грађанских особа погинуло или било одведено од непријатеља; 537
породица нестало је. У посаво-тамнавском срезу: 3 особе убијене, 6 запаљених
кућа, 10 породица у беди (само у једном селу). У мачванском срезу: 457 кућа
разорених, 359 особа убијених, 371 особа одведена, од којих је много убијено
успут. У азбуковачком срезу: 182 особе убијене, 228 запаљених кућа и 42 особе
одведене. У јадранском срезу: 741 кућа разорена, 1738 породица у беди и много
искасапљених особа. За рађевски срез немогуће је добити податке; један велики део
овог среза још је у непријатељским рукама. У осталом, тако је делом и за јадрански
и азбуковачки срез.
Што се тиче вароши Шапца, зверства која су извршили аустро-угарски војници,
била су нечувена. Тако су војници Франца Јосифа купили све жене и девојке: око
2000. Један део њих је затворен пет дана у Хотелу „Европа“; женама није давано
ништа друго сем мало хлеба и воде. Прва ноћ је прошла без инцидента. Друге ноћи,
каплари и наредници водили су жене у једну засебну собу и питали их: „Где су
ваши мужеви? Где су положаји? Где су трупе?“ Кад су жене одговарале да не знају,
тукли су их кундацима. Наредних ноћи, војници су улазили у салу где је спавало
женскиње и одводили су девојке. Један од војника узимао их је за ноге, а други за
главу. Ако су викале запушили су им уста марамом. Шта су радили с овим
девојкама?
... Липолист је једно од оних мачванских села која изгледају да никад немају краја,
јер је свака кућа окружена великим воћњаком, ограђеним рђаво отесаним даскама,
и јер су све куће на рубу једног, кадгод два пута. То је пре рата било богато село,
као што су готово сва села у Мачви, главној житници Србије. Али сада, како је све
тужно! Аустро-Мађари су туда прошли. Ено куће Маринковића, ишарана
куршумима. Сељаци и сељанке склонили су се у ову кућу, мало јачу од осталих.
Швабе су пуцале на њих кроз прозор као на зечеве; 5 убијених и 5 рањених! Друге
од ових животиња ушле су код Марте Стојковић, чији је муж на фронту.
Опљачкали су целу кућу и убили, из пушака, њеног 12-годишњег дечка Веселина,
па његов леш приковали за врата где је остао два дана. Сама мајка је рањена у кук и
ногу бајонетом. У многим воћњацима видим мале хумке у које је пободен крст и
бачено неколико цветова. То су гробови аустро-угарских жртава за које Аустро-
Мађари нису дозволили да се сахране на гробљу. Ови варвари су чак затрпали
неколико мученика у јарак поред пута... ... На улазу у село Петковицу чека нас кмет
Пантелија Марић. У његовој општини побијено је 56 особа, 3 су рањене, а 26 је
одвео непријатељ. Жртве су нарочито старци и сасвим млади дечаци. Општина, као
и школа, изгореле су. Непријатељски војници су носили собом мале лонце чијом су
садржином прскали куће и палили их шибицом. Одмах је све било у пламену...
Пођимо са овог места очајања. Јутрошња густа магла дигла се и ми пролазимо
равницом која изгледа као једна лепа јесења слика. Али, то је тужна слика, на којој
се не види ниједан сељак да обрађује плодну земљу, и ако се топ јутрос не чује. Ево
Рибара, које је само једна дуга улица са кућама са обе стране пута и са воћњацима
који се дуже у бескрај. Свуда пустош: 30 запаљених кућа и 200 амбара. 58 особа је
побијено, а три четири рањено бајонетима или из пушака.
Наш циљ за овај дан био је Прњавор, место где дивљаштво ордија Франца Јосифа
није више познавало граница. Наша кола, купана лепим јесенским сунцем које
продужава да сија, поред свега тог што се човечанство гуши у покољу, доводе нас
за кратко време у ово велико богато село које је бројало 2400 становника. Биланс
онога што су учинили Аустро-Мађари у овом селу, више је него страшан. Судите
по овоме: 109 особа је одведено у Лешницу и убијено у овом месту. 199 становника
је искасапљено или спаљено, 37 одведено у Босну и од тада нико од њих није дао
гласа о себи. 179 породица остале су без имања која су изгорела.
Аустријанци су дошли 30 јула и одмах окупили све људе у селу. Ако би нашли
војну објаву код неког становника или да неко има један пушчани метак, одмах би
га стрељали. Они који су били у пољима и нису дошли на позивШваба, били су
пушкарани. 26 људи погинуло је на овај начин. Инвалиди из два прошла рата који
су показали своја уверења, исто тако су побијени. Четвртог августа, на повратку са
Цера, Аустро-Мађари су били нападнути од српске коњице која им је отела три
топа. После повлачења наших, непријатељ је онда све масакрирао. Имао је списак
чланова Народне Одбране и све их је стрељао.
У школи је било затворено 17 старих особа и оне су биле живе спаљене. Влада
Праисавић има кућу поред цркве где је Црквена Мала. Он је примо у своју кућу
једног тешко рањеног српског коњаника. Кад су дошлеШвабе, Праисовић је
побегао мислећи да ће они поштедети његовог рањеника. Кад се вратио, нашао је
овог сиромашка везаног и карбонизованог у кревету, испод кога су дивљаци
наложили ватру. У кући Мирка Жикића било је 8 рањеника. Од њих су зверови
спалили четворицу, а остале побили. Старци, жене и деца, њих око 100, били су
изведени пред кућу Милана Милутиновића, побијени најпре на разне начине и онда
бачени у кућу у пламену. У овом злосрећном Прњавору, не види се ништа друго
сем изгорелих кућа и заједничких гробова где почивају изобличени остаци свих
ових људи, стараца, жена и деце, жртава бестиалног беса „културтрегера“.
Немогуће је провести ноћ у Прњавору. Треба да пођемо у Чокешину... И ту је
непријатељска солдатеска побила 32 особе. Исти случај је и у Иван Селу, куда смо
пошли после тога. Туда су прошли четници војводе Вука и саветовали
становништву да бежи, али сељаку је тако тешко да се отргне од своје земље, и на
крају крајева, аустро-угарски војник је такође људско биће и, као такво, не може
учинити зла без разлога једном другом безопасном и мирном бићу. Многи су дакле
остали. Они су се касније покајали због свог поверења. Аустро-Угарски
„културтрегери“ оставили су у овом селу само гробове, запаљене куће и силоване
жене.
Лешница! И ту су се збили грозни призори за које поштен човек једва може да
верује да су истинити. 109 становника из Прњавора било је стрељано, 11 у
Лешници побијено, а 5 у Јадранској Лешници обешено. Куће су биле запаљене, а
село опљачкано.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:39 am

Поред станице је велика заједничка рака од 20 метара дужине, 3 метра ширине и 2
метра дубине. У овој раци покопано је 109 прњаворских мученика. Јован Малетић,
старац од 60 година који је присуствовао са 40 других становника из Лешнице као
талац овом покољу, прича нам о њему: Кад суШвабе довеле 109 прњаворских
становника, њихови војници су већ били ископали гроб. Повезали су их заједно
ужетима и окружили групу бодљикавом жицом. Онда су војници стали на
железнички насип, на неких 15 метара од жртава, и опалили један плотун. Цела
група се скотрљала у раку, а други војници су је затрпавали земљом, не тражећи да
провере да ли су сви мртви или их има само рањених. Извесно је да многи нису
били смртно погођени, неки можда нимало, али њих су други повукли са собом у
гроб. Они су живи сахрањени! За време овог стрељања, доведена је једна друга
група заробљеника, међу којом је било много жена, и кад су они други били
стрељани, џелати су приморали овај јадни свет да виче: „Живео цар Франц Јосиф!“
Ево Лознице где нема више никога сем једног полицијског комесара који има
јуначко срце, и једног кмета који неће да напусти своју варош и двадесетак војника
који налазе да је вечно бомбардовање потпуно досадно. Боже мој, колико је
оштећена ова варошица! Сваког дана, војници његовог бечког Величанства, пошто
су је опљачкали од врха до дна приликом свог проласка, бомбардују отворену
варошицу нарочито са фугасним гранатама које свуда изазивају пожар. И ту су
Вандали побили невине становнике и одвели 160 талаца. Под условом да им се
даде 30.000 круна, они су обећали да не узимају таоце, али кад им је новац био у
џепу, они су ипак покупили таоце за чију судбину се не зна. Цело време што шетам
опустошеним улицама, сваких десет минута, пада по једна граната у варош.
Брезјак, где је непријатељ починио недела која се не даду описати, није далеко од
Гњиле. Користим се дакле приликом да тамо пођем. Брезјачку општину сачињавају
села Слатина, Горње и Доње Недељице. 54 становника су побијена на
најразноврснији начин. Ипак, већини су просута црева широким пионирским
бајонетима. Као и на другим местима, многи лешеви су били унакажени. Наравно,
све је било опљачкано и оно што се ните могло понети, било је уништено...
Јаребице су седиште треће армије. Ту се још чује топ са Гучева. То је једно мало
село које је некада живело у благостању. Данас то село је опљачкано до дна душе, а
23 становника била су убијена, а 10 њих је нестало. Седамнаест људи из Јаребица
било је стрељано у Кривајици. У осталом, сва села у околини оплакују своје
покојнике, поубијане од стране аустро-угарске солдатеске. Тако у Завлаци има 20
убијених, а 7 несталих. У Ликодри побијено је 57 људи.
О злочинима аустроугарских војника постоје и друга сведочанства: званични
рапорти — извештаји српских официра, непосредно са места догађаја, чланци из
новина, изјаве заробљеника, грађана и др.
Поручник Драгиша Стојановић, командир друге чете, првог батаљона, 13
пешадијског пука извештавао је 9/22. августа 1914;
„7. и 8. августа (20. и 21. августа по новом — прим. С. Р.), као командир
истакнутих стражарских места обишао сам село Цуљковић и околину. У једној
јарузи видео сам, натрпане једне преко других, унакажене бајонетима и избушене
зрнима, 25 дечака од 12 до 16 година и два старца преко 60 година. Испитујући
једну кућу нашао сам две мртве жене. Њихови лешеви су били изрешетани зрнима.
У другој кући лежала је стара жена убијена са својом ћерком. Поред угашеног
огњишта беше један старац сав у крвавим ранама од бајонета. Умирући и трзајући
се рече ми: „Ја не знам како сам још жив. Од пре три дана ја сам овде, гледајући
моју жену и моје дете мртве, чија тела леже пред вратима. Пошто су нас нагрдили,
масакрирали су нас бајонетима и потом су, кукавице, побегли. И само ја преживех,
гледам ову бару од крви, њихове крви, која се шири иза мене не могући учинити ни
један корак да бих се удаљио.“
„У једном дворишту, наставља поручник, нашао сам малишана од четири године
кога су тамо бацили пошто су га убили. Његово тело беше искидано од паса. Поред
њега лежаше гола млада жена, између чијих ногу беше метнуто њено заклано
одојче. Мало даље, беше испружена по земљи једна старица. У самој кући, на
металном кревету, лежаше, послиједњим боловима згрчено тело врло лијепе
дјевојке, чија кошуља беше сва крвава. На патосу старија жена, такође убијена,
издисаше под гомилом ћилима. Изван села нађох два старца убијена, пред вратима
једне мале кућице. Према овој лежале су две мртве девојке. Сељаци ми причаху да
су Аустријанци повели у свој логор све становнике оба пола и децу, и да су им
наредили да вичу: „Живела добра аустријска војска, живео цар Франц Јосиф!“ и
сви они који су одбили, били су на месту пушкарани. Речено ми је, такође, да су
убијали сељаке за један или два динара. У једној кући нађох старицу и њених шест
ћери. Четири од њих, као и мати, беху убијене, једна рањена последња је успела
побећи. Ја сам се сусрео са овим двема преживелима и, за време целог дана, рањене
жене и деца су долазили и тражили лекарску помоћ.“
Капетан Стеван Бурмазовић, командир 3. чете, 1. батаљона 13. пешадијског пука II
позива, извештавао је под 17/30. августом да је он лично видео у селу Богосавцу
целу породицу од осам чланова убијену од Аустријанаца. Пред једном појатом
лежао је старац. У дворишту једне куће видео је леш човека између четрдесет и
педесет година. Други се налазио на путу испред куће. Мало даље видео је двоје у
смртним мукама. Једна жена му рекла да су то били брат и сестра, и да су били
убијени заједно. У једној кући било је убијено четворо деце. Она су имала осам до
петнаест година. Једна старица му причала да је много лица ухваћено и одведено.
Пуковник Ђура Ђокић, командант 20. пешадијског пука I позива, извештавао је под
13/26. августом: „На једној ливади, у близини потока на левој обали реке Јадра,
непосредно испод механе у Криваји (Кривајици) видео сам... групе деце, девојака,
жена и људи (свега 15) лежали су мртви, везани једни за друге преко руку. Већина
је била убијена бајонетима...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od MustraBecka taj Sub Mar 07, 2009 11:39 am

Према анкети др Арчибалда Рајса, пронађено је и прегледано 1308 грађанских
лешева у селима и варошима куда је прошао. Нестало је 2280 грађана.[34]
др Арчибалд Рајс, Како су Аустро-Мађари ратовали у Србији, с француског превео
М. Крстић — Одеса, 1916.
На основу пописа жртава, извршеног непосредно после рата, само у срезовима:
јадранском, поцерском и мачванском убијено је 1.253 лица, међу којима 288 жена,
деце од 1 до 10 година 77, а од 11 до 15. година 62.
Ови злочини извршени су на различите начине, али најчешће, дивљачки и свирепо.
По сведочењу др Рајса „жртве су бивале унакажене пре или после смрти“. Каже да
је снимио следеће начине убијања и унакажавања: „жртве пушкаране, убијане,
заклане ножем, силоване па убијене, затрпане камењем, обешене, премлаћене
кундацима или батинама, распорене ножем, живе спаљене; жртве које су имале
одсечене или истргнуте ноге или руке, одсечене уши или ноге, извађене очи,
одсечене сисе, кожу исечену на каише или месо одвојено, напослетку, једно женско
дете од три месеца бачено свињама“.[35]
Дописник париског „Журнала“ Анри Барбис, извештавајући овај лист о зверствима
аустријских војника у поцерским селима, наводи:
„Принуђен сам да жигошем страховита варварства аустроугарских трупа. Да нисам
својим очима гледао њихова недела и да нисам фотографисао њихове жртве, не бих
веровао у злочине... За сада су њихови рањеници смештени заједно са Србима по
српским болницама, негују их исто тако као и Србе...
...На уласку у село Маове један старац лежи премлаћен. Још десет младих
становника убијено је, 12 домова је у пламену...
У селу Грушићу заклано је 20 сељака, многима су од њих очи ископане.
Јуче сам слушао једну сељанку из Добрића. Она је држала у наручју чедо од пет
месеци... Један аустријски војник, разбивши кундаком прозорско окно, испалио је
на њу пушку из непосредне близине. Метак је сломио десну шаку мајци, прошао
кроз одојче и при изласку пробушио јадници леву руку.
Фотографисао сам једну девојчицу од шест година, која је умрла од рана нанетих
јој бајонетом и једну лепу девојку из Горње Врањене, којој је мали трбух прободен
бајонетом...“
Константин Ђорђевић, у своме роману,“Бежанија“, записао је:
„По брдима успут запевање, кукњава свуда унаоколо. Нема куће где неко није
настрадао... Дим се не вије из баџа.
...Код општине сеоске у Румској... затекоше читаву гомилу искупљеног народа. И
један нови траг „култур-трегера“ — На утрини, одмах ниже школске зграде,
десетак оваца поубијаних из пушака, а недалеко од њих, крај потока, и чобанин
мртав. Мало даље, на путељку једном читава група покланих: све нека весела
школска дечица од седам-осам година — ђачићи. Шеснаесторо њих... И учитељица
им није боље прошла. Одведена, веле, чак на Крсмановића трло, и пошто је
измрцварена на најбестиднији начин — обешена о један јавор...“
О покољима у неким селима Поцерине и Јадра с једне и с друге стране Цера Стеван
Јаковљевић у „Српској трилогији“ пише:
„... Покрај пута била је колиба и пред њом је лежао мртав дечак. Заклали га. Глава
му забачена уназад и широк отвор зјапи из гркљана. Детиње руке су биле крваве и
згрчене... На свим странама видели су се трагови борбе и пустоши. У немоћном
бесу непријатељ је убијао нејач, рушио куће, палио храмове. Свет занемео од
страха, стоји скрштених руку над својим јадима, уздише...“
У своме дневнику „Запиши, то Киш“, Егон Ервин Киш записао је, 16. августа 1914.
године, уМилини:
„Прођемо мимо једног пуковника, коме је тај час неки војник предавао петорицу
сељака. Пуковников ађутант, који је имао црну огрлицу, питао је водника: „Тко је
видио, да су баш они пуцали?“ — „Господин капетан и десет људи“ — „Заиста су
видјели?“ — „Да“. Већ је пет сељака морало да клекне иза једног грма, а одмах
праснуше пушке једног одреда према њима. Најмлађему је могло бити 15 година“.
У селу Коренити код једног извора аустроугарски војници убили су Милисава
Петровића, младића од 16 година... неку Госпаву, код њене куће, кад је рекла да је
њен муж у комитама, Јована Игњатовића и шумара Боју Јанковића, старца Васу
Јовића. У Терзића мали Швабе су стрељале око 30 становника, већином жена, деце
и стараца. Равница у Средњој мали била је прекривена лешевима. По неколико
дана мртве није имао ко да сахрани. У Чокешини је убијено више сељака. Једну
групу од једанасет сељака постројили су у једну колону, прилазили сваком
појединачно и пуцали у чело немоћних људи.
О злочинима писао је, 20. августа 1914. године, и „Ратни пресбиро“:
„У селу Горња Бадања (испод Иверка) заклани су испод грла: Петар Тошић око 60
год., Симеон Петровић 55 год., Игњат Петровић 55 год., Цветко Васић 53 год.,
Пантелија Васић 55 год., Василије Васић 50 год., Марјан Лакић 55 год., Димитрије
Лакић 30 год. (рањеник), Перо Лакић 30 год., Чеда Ст. Милошевић 16 година,
Живојин Живка Ивановића 15 година, Видоје Светозара Петровића 15 год., Цветко
Живка Ивановића 19. год.
На Ивер планини (Иверку — С. Р.) 4 сељака везали, очи им ископали и марамама
повезали. У највећим мукама они су дочекали нашу војску.
Из Јаребица 4 девојке, најлепше у селу, привезали за пласт сена па запалили.
Од Завлаке до Тршића 12 девојака дефлорисано.
Из Лознице је око 30 грађана одведено у ропство.
У јаребичкој цркви, која је споља сва изрешетана куршумима, Аустријанци су
ручали за часном трпезом и увели су коње да опогане амвон. Иконе су проболи
бајонетом. Бунаре око цркве затровали“.
Само по забелешкама др Арчибалда Рајса, током борби на Церу, у селима Јадра,
Рађевине, Поцерине и Мачве и варошимаШапцу, Лозници, Крупњу и Љубовији
стрељано је или обешено, одведено у ропство или нестало 3.340 цивилних лица.
Разорено је, спаљено или оштећено 3.926 кућа, упропашћене многе зграде,
погажена летина, заклана или отерана стока.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Cerska bitka

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu