Branislav Nušić- komedije

O Nušiću se govorilo i pisalo da je on odličan zabavljač šire pozorišne i čitalačke publike, da njegova dela nalaze mnogo više odjeka u
redovima te publike nego u ložama kritičara. U jednom pismu iz 1924. godine, koje je uputio svojoj kćeri Margiti Predić, Nušić je
ponovio neke ocene koje su kazivali neki njegovi kritičari, da on nema "dubinu jednog satiričara", da on u komediji pribegava "lakšoj
njenoj vrsti, komediji naravi, izbegavajući ili nemajući moći "da zađe u komediju karaktera". S druge strane, Nušić će ukazati na
razlike između humora i satire i upozoriće da postoji samo jedan pravi humor, i to onaj "koji izazivajući smeh na usnama ublažava
surovosti života". I, doista, ni u svojim najtežim časovima Nušić nije mrzeo nego je duboko voleo život i čoveka. On je živeo i
delovao relativno dugo, bio radoznali i aktivni svedok uzbudljivog razvoja srpskog društva od vremena kada ga je, kako kaže Nušić,
pritiskivala "petrificirana patrijarhalnost", pa do vremena kada uveliko rastu otpori prema kapitalističkim društvenim odnosima. Pri
tome, i sam Nušić prelazio je izvesne faze razvoja, ali je gotovo uvek, u raznim književnim žanrovima, a posebno u dramskoj vrsti
izražavanja, sputavao "bes smeha i podsmeha", spontano kritikovao i smejao se "prvo sebi, onda onom do sebe, pa onom više sebe,
onome što je pred nama i onome što ide za nama". I ne samo to: on je zalazio i u prostore gde je video pojave i ljude, kako naznačuje
je-dan estetičar, kao "iznenađujuće male" ili "beznačajno velike", ali uvek kao realno verovatne. Tragično osećanje života ne samo da
je upoznao i doživeo nego je i sam stvarao tragične slike životnih borbi i njihove odjeke u ljudima. Melanholično osećanje prolaznosti
života nije ni njega mimoišlo. Ali, pre svega, humorno osećanje života i stvaranje komediografskih dela, u kojima dolazi do iz-ražaja
takvo osećanje života, najviše je odgovaralo Nušiću kao čoveku i piscu.
Nušićev dramski opus potpuno je bacio u senku ostali njegov prozni rad. Dobro je poznato da je on celo vreme svog delovanja pisao i
objavljivao raznovrsna pripovedačka dela. Neka od njih su sama po sebi značajna, a druga nam pomažu da bolje i svestranije
razumemo i sagledamo Nušića kao dramskog stvaraoca.
Pripovetke jednog kaplara iz srpsko-bugarskog rata (1886) prva je štampana knjiga Branislava Nušića. U ovoj knjizi pisac je objavio
devet "sličica", a posle toga napisao je još jedanaest i sve zajedno objavio u knjizi istog naslova (1895). Većina tih "sličica" su
pripovedački zapisi ili kratke priče u kojima autor, s nekoliko poteza, sugeriše atmosferu rata u pozadini, izvan bitaka, u tišini koju
šire ćutijive tragike malih, neznanih ljudi i koju duhovno obogaćuje ljudska solidarnost. Primetno je da je Laza Lazarević, a preko
njega i Turgenjev, uticao na Nušića suzdržanim realističkim osvetljenjem običnih ljudskih či-nova (neke svoje pripovetke, među njima
i pripovetku Sve će to narod pozlatiti, Lazarević objavljuje u "Otadžbini" između 1880. i 1882. godine). U nekim najboljim pričama
Nušić uspeva da diskretno realistički ocrta at-mosferu ratnih apsurda, katkad s izvesnim setnim tonalitetom, ponekad s blagim,
unutrašnjim patosom (vidi priče Bela zastava, Pusto ognjište, naročito Na razbojištu i Sprovod). Već u ovim pripovetkama moguće je
zapaziti da je Nušić dugovao ponešto našem kasnijem romantizmu, naročito u asociranju raspoloženja lica i izgleda pejzaža. Nije
slučajno Nušić drugovao s pesnikom Vojislavom Ilićem. I Nušić je morao da doživi sudar između jedne romantičarski idealizirane
prošlosti i kritički viđene stvarnosti. I on je čeznuo za slavnom i velikom prošlošću, za njenim legendama. U knjizi pripovedaka
Ramazanske večeri (1898) tradicionalno mirno i skladno veze anegdote o jednom prohujalom životu koji postaje svet legendi. Pisac
smerno, s nekom dalekom, suzdržanom ironijom, neretko melanholičnom, priča o nekim sudbinskim određenjima. Tajanstveno i
sudbinsko u čoveku i životu česte su teme i njegovih istorijskih drama i izvesnih drugih dela, koja je pisao u raznim fazama
književnog stvaralaštva. Bliski ili daleki odjeci romantizma javljaće se u njegovim delima prelomljeni, upravo često izlomljeni,
realističkim viđenjima prošlog i, naročito, savremenog života.
Kad je zbog jedne satiričke pesme uperene protiv dvora osuđen i zatvoren, Nušić piše feljtone, koje je po-sle objavio pod naslovom
Listići (1890). Nezadovoljan dobom polutana, jer "pred nama je bilo pokolenje odlučno u jdejama, istrajno u radu", a za nama "dolazi
pokolenje koje će sumnjičiti", Nušić šeretski, ironično pita: nije li njegovo pokolenje "koje treba da se smeje". U ovim feljtonima
Nušić se smeje i sebi i drugima. Isprva, on se smeje s izvesnim elegantnim humorom, da bi se, zatim, slobodno, spadalački, s maskom
naivnog lakrdijaša, smejao mnogo čemu što je asocirao kao životno i komično istovremeno. Ovi listići su, najvećim delom
humorističke improvizacije na aktuelne teme i na neka iskustva koja se danas teško mogu prepoznati. Istorijski posmatrano, ovi
feljtoni pokazuju Nušića kao radoznalog i veselog publicistu improvizatora, koji će kasnije, kao novinar, s nadimkom Ben-Akiba, s
velikim uspehom zabavljati čitalačku publiku (v. zbirke feljtona Ben-Akiba, 1907, po-tom 1932, 1935). Značajno je, pri tome,
spomenuti da samo tako radoznali i agilni duh, koji želi da se stalno smeje životu i društvu upravo radi nekih bitnih vrednosti života,
ima uslova da stvori dela u kojima će egzistirati je-dan novi komični život i smešna bića.
U pripovedačkim delima Branislava Nušića primetan je opširni i nekoherentni feljtonski način izražavanja. U humorističkom romanu
Opštinsko dete (1902) pisac je proširio anegdotu o jednom odojčetu koga je napustila majka i koje je postalo "opštinsko dete" tolikim
mnoštvom drugih, svakovrsnih epizodnih anegdota da su one postale važnije od same osnovne fabule. Ogromna komična građa nije
uobličena u neku celinu, kao, na primer, u takvu celinu koju daje Sremčevo poetsko-humorističko delo Pop Ćira i pop Spira. Ipak,
trebalo bi zapaziti autorov pokušaj da humoristički parodira Odiseju ovog nesuđenog malog junaka, piščevu sposobnost da
razdragano, veselo prikaže standardne tipove sela i varoši kada upadnu u komične situacije. Neki delovi romana pokazuju veliki dar
humoriste Nušića, na primer, u glavi petnaestoj, gde se naru-gao društvenim konvencijama kad nastupi samrtni čas, ili u glavi
dvadeset drugoj, gde pisac vijoglavo duhovito priča "o jednoj strašnoj noći" grešnog Tome, bogoslova, koji se zaljubio u pozorište i u
glumicu gospođicu Lenku i doživeo razne skale komičnih kontrasta stvarnosti i ideala. Vidi se uveliko da je ovo delo pisao već
poznati pisac, koji ume veselo, katkad ironično i sa satiričkim udarcima da improvizira priče što se nehajno uklapaju u jed-nu
slobodnu feljtonsko-kozersku celinu.
Kozerske sposobnosti Branislava Nušića, koji humoristički govori i slobodno asocira uspomene i zapažanja, najbolje se primećuju u
delu Autobiografija (1924). Bez ambicija da ostvari određenu umetničku strukturu, Nušić spontano parodira jedan mogući život i
jednu moguću autobiografsku formu. U ovom delu on je protejski šeret, na mahove čudesan parodičar i autoparodičar, i to se naročito
zapaža kada prevazilazi lokalne asocijacije, isku-stva vezana isključivo za njegovo vreme, kada, na primer, sjajno parodira stil nekih
članaka i studija, ili kada se ruga smrti, čoveku koji je očekuje i onima koji od nje žive! Autobiografija je značajno kozerskohumorističko
delo: u njemu Nušić spontano ćaskalački govori o raznim temama i daruje onaj smeh koji nas bar donekle oslobađa
surovosti života.

Branislav Nušić je objavio i mnoge, uglavnom kraće humorističke pripovetke (v, Sabrana dela, knjiga II, 1931, knjiga XVI, 1932,
knjiga XXV, 1936). Veliki deo tih pripovedaka pokazuje da ih je pisao kozer i feljtonist Ben Akiba, ili, u boljim slučajevima, pisac
epizodnih priča iz romana Opštinsko dete, Nušićevo razvijanje i komponovanje priče u osnovi je tradicionalističko i ne doprinosi
razvoju kratke humorističke pripovetke.
Posebno mesto u Nušićevom proznom radu pripada njegovom delu Devet stotina petnaesta (1921). To je delo memoarsko-reportažnog
i memoarsko-pripovedačkog ka-raktera, u kojem pisac potreseno svedoči o onome šta je doživeo u vreme tragičnog srpskog
povlačenja 1915. godine. Posebno je značajan prvi deo ovog dela, naročito nekoliko sugestivnih realističkih, katkad gorko ironično
intoniranih slika bežanja iz Skoplja, zatim slike umiranja jednog poznatog glumca u Prištini, plastični i dinamični prikazi borbi za
Čačak, potom slike poraza i satirički prikazani prizori "probijanja" beogradskih dama prema Pri-štini. U odnosu na svoja rana
pripovedačka dela Nušić je u Devet stotina petnaestoj, naročito u spomenutim delovima, dramatično snažno prikazao situacije u
kojima su ljudi primorani da budu sve ono što jesu ili ono što samo malo jesu. Nušićeva evokacija prošlosti nije, tada, obično
konstruktivistačka, nego spontana subjektivnim memoarskim pripovedanjem. U drugom delu ovog dela pisac nastoji da psihološki
svestranije i dublje prikaže tragiku pojedinaca, njihove patnje i žrtve, i da, preko toga, osvetli tragičnu epopeju stradanja srpskih
izbeglica koje se povlače putovima i stazama Crne Gore i Albanije. Pri tome Nušić je zanemarivao realistički način evociranja i
pri-kazivanja i sve više zastarelo romantičarski, sentimentalistički i patetično, govorio o ljudima i događajima. Nušić nije liričar i
epičar. Upravo kao realistički pisac zapam-ćenog i doživljenog, Nušić prethodi i utiče na one mnoge pisce koji će se pojaviti kasnije i
koji će svojim memoarsko-pripovedačkim i romanesknim delima zanimljivo i uzbudljivo svedočiti o stradanjima srpskog naroda u
vre-me Prvog svetskog rata.
Prevashodno Nušić je dramski pisac. Njegova vokacija je u tome što uspeva da prikaže životne situacije i likove u "neposrednoj
sadašnjosti", i to dijaloškim formama u kojima se životno sadašnje i prošlo vide bez po-sredovanja pripovedačeve evokacije i
opisivanja. Kao što saopštavaju njegovi biografi, Nušić je bio veoma rado-znala i dinamična ličnost, uvek u težnji da dejstvuje makar
starim idejama i načinima. Svoj dinamizam, svoje sposobnosti improvizatora i kozera, Nušić je najbolje usredsredio i sažeo u
dramskoj formi, posebno u komediji. Jer i za Nušića komično najbolje povezuje život i pozorište, ono je prava dinamična veza između
živog i umetnog, između zbilje i pozorišta. I on misli da komedija stremi, suštinom i fakturom, brzim, dinamičnim i koncentrisanim
čulno-konkretnim otkrićima života kao izvesnog komičnog pozorišta.
Poznata komedija u tri čina Narodni poslanik jeste prvi veći dramski rad Branislava Nušića (napisan 1883, igran 1896). Kao
devetnaestogodišnjak, on je ovu komediju čitao u bašti kuće Jovana Ilića, i to braći Vojislavu i Dragutinu Iliću, kao i Vladimiru
Jovanoviću i Kosti Arsenijeviću. Sam Nušić je zanimljivo opisao taj susret sa svojim prvim kritičarima, a potom svoje bezuspešne
pokušaje da beogradsko Narodno pozorište izvede ovo delo. Tek 1896, znači u vreme kad politička opozicija obrenovićevskom
režimu postaje jaka, unekoliko prerađen, Narodni poslanik je izašao na scenu Pozorišta. To je ko-medija o vlasti, i to ne o nekoj iz
legendi i iz dalje istorije, nego o savremenoj, konkretnoj vlasti. Iako ne sadrži oštre satiričke rezove, ona se ipak smejala nekim ružnim
i slabim stranama jednog režima - i, eto, odakle strah i otpor prema njoj kod onih koji su čuvali svetost režima i pozorišne ustanove.
Kosta Trifković je započeo da piše političke komedije o vlasti, Branislav Nušić je to nastavio i doveo do izvesnog pozorišnog
savršenstva. U predgovoru komedije Sumnjivo lice B. Nušić će kazati da je politika, u to vre-me kad je on počeo da piše komedije,
imala "jedan epidemičan karakter", da je tada, pored drugih ruskih pisaca, Gogolj "bio pisac cele dotadanje omladine, koja se njime
oduševljavala sa njegove oštre satire, naročito one koja se odnosila na rusku birokratiju". Između 1880. i 1890. godine Nušić je
napisao tri komedije - Narodni poslanik, Sumnjivo lice i Protekcija - sve tri političke komedije, sve tri na neki način "gogoljijade".
Narodni poslanik je, u stvari, komedija o palanačkom poimanju politike i o takvom politiziranju, o jednom trgovcu, gazda-Jevremu,
koji se kandiduje za poslanika, o nizu minornih smešnih lica koja se iznenada uzdižu i postaju činioci ili svedoci politikantskih igara.
U manjoj meri nego kod Trifkovića ali suštinski isto, ovi izleti u politiku posmatraju se kao prolazne bolesti ipak u biti vrlih građana
jedne varošice, koje će izlečiti poraz i vratiti ih na pravi put života i porodične sreće. Jer, na kraju, kćerka gazda-Jevrema udaće se za
njegovog političkog protivnika Ivkovića, kao što se to moglo i ranije očekivati. I na osnovu ovog moguće je videti da je ovaj komad
svojevrstan politički vodvilj: nekoliko ironičnih i satiričkih replika uklopljeni su u laku komičnu igru. Najbolji delovi komedije su oni
u kojima Nušić uspeva da razigrano, burleskno prikaže paralelne komične situacije i peripetije. Takvi su trenuci kada zbunjeni i
zaneseni Jevrem počinje da se nada da će postati poslanik, ali i čuje da mu je kćerka verena za političkog protivkandidata Ivkovića; ili,
kada, na kraju II čina, Jevrem prima delegaciju "ćornutih" građana i govori im, a tada upada gnevni Ivković, oklevetan, i viče:
"Gospodine taste, ovo je kleveta koja se krvlju plaća"; i, najzad, celi treći čin, ispunjen raznim peripetijama, u kojem ima i čudnih
preterivanja, kao kada Jevrem govori s jednog prozora okupljenim građanima koji slušaju Ivkovića, već izabranog poslanika, koji im
govori sa drugog prozora! Komedija Narodni poslanik označava datum u našoj književnoj istoriji: to je prvi zanimljiv, dinamično
izveden politički vodvilj, prvi komad u seriji Nušićevih komada u kojima on takozvane svete, političke pojave vodviljski-burleskno
prikazuje. Čak i intrigant Sreta, prizemni politički cinik, postaje adolescentno smešan u igrama koje on kobajagi zapliće i u koje on
nespretno i smešno uvlači Jevrema pa i samog sebe. I političke surovosti Nušić veselo razigrava i otkriva kao komično detinje u
čoveku i društvu. Proći će dugo vremena dok ovaj naš pisac ne počne duhovno dramatičnije prikazivati komiku i tragikomiku
političkog života.
Komad u dva čina Sumnjivo lice (napisan 1888, prvi put igran tek 1923) unekoliko podseća na Gogoljevog Revizora. Sličan je motiv:
traži se sumnjivo lice koje je došlo u jednu palanku. To je povod da se, u nekoliko situacija, prikaže komika palanačke gluposti i
trivijalni politički cinizam palanačke vlasti. Nušić je stvorio tip sreskog kapetana, imenom Jerotije, čiji suvi racionalni odnos prema
svemu, čiji neuki cinizam i moralna niskost stvaraju paradoksalne komične situacije. Već u Narodnom poslaniku B. Nušić je neke
situacije gradio ver-balnom komikom. U ovoj drugoj komediji verbalna ko-mika preteže, jer su igre rečima i doskočicama, pismima i
šifrovanim poruama od presudne važnosti za tok rad-nje i za obeležavanje tipova i lica. To je, zacelo, umanjilo šanse da dobijemo
"gogoljevsku", satirički intoniranu komediju o jednoj u biti groteskno viđenoj vlasti i ljudima u njoj i oko nje. Ako je prvi čin
obećavao tako nešto, naročito u predstavljanju Jerotija i lica njemu podređenih, onda je drugi čin pokazao da je Nušića do te mere
zavela verbalna komika da je uživao u plasiranju lokalnih burgijaških viceva i u takvim igrama reči, kao što to jasno ilustruje scena
gde Jerotije sa Vićom ispituje Đoku, nesuđeno sumnjivo lice, u stvari verenika svoje kćerke. Umesto velike, maštovito odigrane
burleskne scene dobili smo tromu, dosadnu sliku u kojoj doskočice i vicevi ne pomažu da ona ima potrebnu dinamiku i plastičnost.
Poznati sastav intriga, neočekivane promene koje dovode lica u komično-farsične situacije, pa zatim melodramski kraj komada -
karakteriše i komediju u pet činova Protekcija (napisana 1889, igrana iste godine). Kao i u nekim Trifkovićevim komadima, tako i u
ovoj Nušićevoj komediji nalazimo izvesne epizodične satiričke scene, ali su one podređene kovitlacu vodviljske igre koja stremi
operetskom završetku. Uvek aktuelni društveni i politički problem protekcije ovde je dobio izuzetno zabavne kombinacije raznim
veselim situacijama. Očekivani interesi i neočekivani pokreti, očekivani pokreti i neoče-kivani interesi stvaraju vrtešku uzbudljivih
smešnih scena. To je racionalno buržoasko pozorište, zabavljačko i melodramatično, ali i toliko ispunjeno smehom da nehotično
šeretski preti da se razlije preko tih nekih tradicionali-stičkih granica.
Komedija Protekcija je i poslednja uspela komedija koju je Nušić napisao u toku devetnaestog veka i u toku prvih godina dvadesetog
veka. Pri tome uočljivo je da je on prestao da piše "političke" komedije, a započeo je da piše dramu, takva pozorišna dela u kojima
nastoji da dramatično izrazi neke društvene, posebno porodične probleme. Samo povremeno on će dati oduška svojoj vokaciji
komediografa u ponekom zabavnom komadu, u onom što sam naziva "šala" i o onom što je mali vodvilj. Tako, na primer, Prva
parnica (napisana i igrana 1897) jeste simpatična porodična komedija situacije, kao i Običan čovek (napisan 1899, igran 1900). "Sala
u tri čina" Običan čovek sadrži motiv preciozne devojke koja misli da živi po uputstvima Šopenhauerove filozofije, koja odbija brak i
život u braku. Relativno komične metamorfoze ove de-vojke, Zorke, koje će na neki način usmeriti pesnik Damjanović, mlad,
razuman i "običan" čovek, Nušić će prikazati vodviljski i melodramatično obično, bez književnih iznenađenja - slično kao i u
jednočinci analogne teme i motiva Šopenhauer (igrane 1900). Pored humoreske u jednom činu" Naša deca (igrana 1903), Nušić će
napisati još Put oko sveta (1911), komičnu pozorišnu reviju o "čudnovatim događajima Jovanče Micića, Jagodinca", u kojoj nalazimo
dosta gegova, viceva i dosetki lokalnog karaktera, u kojoj su parodija i humor podređeni autorovoj želji da bez većih književnih
ambicija za-bavi publiku čudnim događajima i promenama situacija u kojima dominira tip svesno i nesvesno spretnog i sretnog
Jovančeta.

Na osnovu toga bilo je moguće tada govoriti da je komediograf Nušić najviše postigao svojim prvim komedijama i da je zatim izgubio
interesovanje za komediju, da se posvetio pisanju društvene, salonske i istorijske drame, činilo se da je humorist Ben-Akiba nadvladao
komediografa Nušića, a da je pisac drama i tragedija Branislav Nušić nastojao da uspostavi balans prema "sojtariji" Ben-Akibi, u
nameri da književno doprinese društvenim i nacionalnim naporima srpskog društva, posebno pre Prvog svetskog rata. Međutim, posle
tog rata, uprkos tome što je i sam proživeo veoma bolne časove (poginuo mu je sin), Nušić je beogradskom Narodnom pozorištu dao
da izvede njegove dve uspele male komedije: Dva lopova (1919) i Svetski rat (1923). Dramskom fakturom Svetski rat podseća na
poznatu Trifkovićevu jednočinku. Komad Dva lopova je originalnije, gotovo malo remek-delo komediografske literature. Dijalog je
prividno miran, radnja je suptilno gradirana, i to upravo ironično-satiričkim replikama jednog, za uske društvene norme, autentičnog
lopova. Te i druge aktovke bile su, zajedno s obnovom njegovih ranije napisanih i izvedenih kome-dija, pripremni činovi za novu
renesansu komediografa Branislava Nušića.
Scenskim prikazivanjem Gospođe ministarke (1929) počinje novi i najznačajniji period komediografske delatnosti Branislava Nušića.
Iako je već uveliko prešao šezdesetu godinu života, Nušić intenzivno stvara pozorišna dela, pokazuje mladalačku radoznalost i
vragolanstvo, izvanrednu lucidnost i težnje ka novim stvaralačkim putevima. On je doveo do izvesne zrelosti i perfekcije svoja
dotadašnja iskustva strukturiranja komedije, ali je, takođe, uspeo u nekim delima i da ih prevaziđe i da otkrije nove mogućnosti za
ostvarenje takozvanog totalnog komičnog pozorišta, koje objedinjuje sve poznate vidove komedije. Harlekin, ironičar i diskretni
satiričar Nušić prikazuje komične vidove ljudske egzistencije i sudbine. Pri tome, on ne apstrahuje životne manifestacije, niti se ruga
životu u ime nekog intelekta. Niko se kod nas nije tako veselo smejao i slabostima i surovostima života u ime jednog stvarnog, istinski
racionalnog i emocionalnog života.
U komediji Gospođa ministarka Nušić umešno i maštovito plete mrežu smešnih posledica iznenadnog događaja koji poremeti
"normalnu liniju života" jedne žene i njene porodice, i plastično oblikuje lik te žene, Živke, koja grubo ambiciozno nastoji da postane
velika gospođa. Kao u ranijim komedijama, u Narodnom poslaniku i Protekciji, Nušić je i sada veliki majstor komičnih situacija i
verbalne komike. Gotovo od samog početka, posebno od trenutka kada Živka postane "gospođa ministarka", zapljusne nas bogata
verbalna komika, koja i sama prouzrokuje smešne situacije, odnosno komične situacije dobivaju svoju punoću pomoću verbalne
komike. Neki kritičari govorili su da je verbalna komika u Nušićevim komadima, pa i u Gospođi ministarki, prizemna i gruba,
sastavljena katkad od banalnih viceva i gegova. Međutim, Nušić je u svojim boljim komedijama uspevao da vicevi i gegovi budu u
funkciji dijaloga, dramske situacije i radnje komedije. U Gospođi ministarki Nušić je, doista, majstor zapleta, ali takvih zapleta koji
odgovaraju naravima likova i neke društvene klase. Na primer: uzbud-ljivo smešni treći čin je vrhunac verbalne i situacione komike
zato što su spletke i zapleti koje uporedo pletu jedno protiv drugog Živka i njen zet Čedo, uz pomoć drugih, motivisani prvenstveno
njihovim karakterima, njihovim ambicijama i osećanjima. Zbog toga ova kome-dija izvrsno daje nekoliko smešnih likova. Dominira
lik Živke, pokondirene žene, koja nije smešna samo zato što su njene ambicije prevelike nego i zato što ona neumorno oporo i
ogoljeno, tako reći, čulno deluje kao ministarka i na taj način pokazuje izvesne smešne apsurdnosti dru-štva. Upravo zbog toga što
nehotično komično ruši neke društvene forme i sadržaje, ona diskredituje svog muža, ministra, i doživi poraz kao gospođa ministarka.
Treba istaći i likove kao što su ujka Vaso, komično opasni savetnik i kombinator Čedo, Živkin zet, koji cinično-mangupski zna mere
društva u kojem živi i na osnovu toga dela, Ninković, salonski karijerist i politikant, koji skorojevićima prodaje svoje više
skorojevićevsko umeće. Komedija Gospođa ministarka nije običan politički vod-vilj, nego je i komedija karaktera u kojoj veselo zrači
imanentna i eksplicitna moralna kritika izvesnih pojava buržoaskog društva. Začelo da bi ova komedija bila manje opterećena
lokalnim asocijacijama i umetnički uspelija da pisac nije, posebno na kraju komedije, vidljivije na-metao ideju da su glavni likovi u
svojoj suštini dobri čim se vrate, makar i pod pritiskom događaja, na nor-malnu liniju svog života.
Šta sve može da učini Nušić svojom dramaturškom, vodviljskom tehnikom i maštovitim komediografskim sagledanjima društvenih
grupa i pojedinaca koji ne biraju sredstva da se domognu novca i časti prema merilima buržoaskog skorojevićevskog društva -
pokazuju kome-dije Mister Dolar, Dr i Ujež. Tradicionalno usmeren, Nušić se smeje slabostima, a ne apsurdima ljudi i društva.
Trijumf razuma i smeha pomaže čak i moralnom ološu da postane svestan svojih slabosti i da koriguje svoje po-stupke. Ipak, ove
piščeve "racionalističke" usmerenosti ne pokrivaju i ne guše komičnu i burlesknu igru, vrto-glavo veselu, harlekinski ironičnu i
satiričnu.
Komedija Mister Dolar (igrana 1932) prvenstveno je komedija situacije s elementima komedije naravi. Razo-čarani i cinični
Matković, relativno bogat građanin, u želji da se osveti društvenoj grupi kojoj pripada i devojci koja ga je ostavila, uspeva da ih
moralno kompromituje vešto izvedenom varkom. Elitni klub skorojevićevskih buržuja poveruje da je konobar Žan postao bogati
naslednik i na mnoge načine udvara se "misteru Dolaru" i tako pokazuje svoje slabosti i poroke. Male ili čak veće naivnosti u
motivisanju radnje, izvesno prejako tipizi-ranje lica, konstruktivističko komponovanje komedije, na-ročito vidljivo na početku i na
kraju ovog dela, nedostaci su koje pisac nastoji da otkloni životvornim ritmom promena, nekim, zaista, uzbudljivim komičnim
scenama u kojima verbalna komika udružena sa situacionom komi-kom daje snažnija ironična sazvučja i značenja. Toj vrsti burleskne
komike koja imanentno sadrži eros i etos smeha pripada i komedija Dr (1936). U njoj savršeno dejstvuje nušićevski mehanizam
vodviljske dramaturgije. Čim iznenadno dospe jedno pismo u kuću gazda-Živote, započinje velika smešna pometnja, odmotava se
stara i gotovo istovremeno zapetljava nova komična priča o jed-noj porodici i njenom ocu. Čini se, nikad neće biti kraja tim pričama,
odnosno delovanjima istrajno samouverenog i "naivno" ciničnog Živote, koji bez ikakva zazora želi da sve kupi, svaku čast i počast.
Na kraju, on će se tako zapetljati u svojim nastojanjima da se otrese balasta pro-šlosti, i da se domogne novih časti i bogatstava, da će
morati da se pomiri s nužnim porazom. Lik Živote duguje mnogo toga ranijim likovima Branislava Nušića. On je, na izvestan način,
lik čoveka, trgovca, cinične filo-zofije da se sve može kupiti, ali on je komičan lik jer to radi uvek, i to na način neumeren i nespretan.
Nušićeva dramaturgija je parodično protejska: Života nikako da se preobrazi, u lik koji superiorno vlada drugima i so-bom, jer on
nikako ne može da izađe iz svoje kože, jer on ne može da pronađe metode koje bi razmrsile ono što on stalno mrsi. Kao u Gospođi
ministarki, tako i u Dr-u dobili smo nekoliko plastičnih, smešnih, spontanih likova, tipičnih za jednu građansku sredinu koja je stalno
u lovu za novcima bogatih udavača, za raznovrsnim častima i za provodima gde se novci rasipaju. To nisu karikirani li-kovi, nego
likovi koji su komični zbog situacija u kojima se nalaze, zbog nastojanja da se suprotstave nekom toku događaja, zbog toga što moraju
da rade ono što je su-protno njihovim ambicijama. Vodviljska dramaturgija dobiva, prema tome, agense od jedne realističke
komediografske dramaturgije. Verbalna komika u funkciji je ko-mike situacija, a ova dobiva podsticaje od komike naravi. Ipak, Dr je,
prvenstveno, izvanredna komedija situacije, a onda tek društvena komedija i komedija karaktera. To je veoma vesela komedija, kojoj
ironične i satirične rep-like, izvesna društvena i politička određenja, daju punoću izuzetnog komičnog života.
U komediji Ujež (1935) Nušić farsično prikazuje "dosadom zasićene buržujske žene" i uglavnom ruga se njihovim društvenim
ambicijama. Pri tome, vidljivo je piščevo nastojanje da male anegdote i viceve scenski aktuelizira i modernizira. Kao i u nekim
drugim kome-dijama iz tog vremena (npr. Svinja, 1935. i dr.), Nušić poznatim komediografskim i scenskim načinima zabavljački živo
deluje.

Nušićev duh bio je kritički u tom smislu što komediografski razgolićuje ljudske slabosti smehom koji ne prestaje da bude uživanje, pa,
prema tome, koji ne pre-staje da bude melem za čovekove slabosti. Nušić nije imao velike ideje i vizije, nije bio revolucionar svojim
mišljenjima i svojim književnim delima. On nije rušio da bi nešto novo sazidao, nego je kritički, realistički, kat-kad i veoma oštro,
govorio o ljudskim i društvenim sla-bostima u duhu i prema normama tradicionalnog etosa. Uostalom, Nušić se formirao u doba našeg
realizma, i kao pisac on je imao sličnu sudbinu kao što su je imali Stevan Sremac i Radoje Domanović. Sremčeva emocionalnost i
Domanovićeva kritičnost objedinjeni su i preobraženi na poseban način u Nušićevom delu. Kao ovi njegovi savremenici, kao drugi
naši realistički pisci, Nušić je težio da ono što je realno i aktuelno deluje i u njegovim komediografskim delima. Transcendencija,
ontološka problemati-ka, problemi same egzistencije ne pripadaju komediji već tragediji. Ipak, u ovo vreme tridesetih godina, Nušić je
morao da iskusi i sazna stvari koje su mu omogućile da prekorači neka svoja iskustva i da se uhvati ukoštac kako sa savremenim
problemima društvene i ljudske egzisten-cije tako i sa nekim ontološkim problemima, koje nije samo obrađivala klasična tragedija
nego i velika klasična i moderna komedija. O tome svedoče njegove komedije Ožalošćena porodica i Pokojnik.
Obe komedije govore o smrti, o mogućim i stvarnim posledicama što ih donosi smrt, govore o društvu, o novcu i o bici za novčana
nasledstva i za društvene pozicije. Fenomen smrti nije na margini Nušićeva teatra, nije neka bogata mirazuša koja samo komično
zapetlja banalno klupko buržujskih navika i naravi, nego je ona i ironična sudbina koja izaziva eksplozije borbi i osveta prikazane
urnebesno-komično, ali i pritajeno satiričko-tragično. Do samog kraja života, čak i kad je teško bolovao - saopštavaju biografi - Nušić
se vragolasto, ali i hrabro, po-nosno smejao smrti. U ovim komedijama Nušić se smeje i komičnim posledicama i grotesknim
relativitetima što ih ona donosi.
Ožalošćena porodica (1934) izvanredno je zanimljiva komedija o jednoj "ožalošćenoj" grupi ljudi koja iščekuje nasledstvo i uveliko
deli blago koje nije dobila. U ovom komediografskom delu pisac je dao galeriju lica male pa-meti koji se takmiče lažima i cinizmom -
na čelu sa sjajno ostvarenim likom Agatona, koji je među njima najviše dinamična ličnost, što znači s najviše plastičnih osobina
hipokrizije i beskrupuloznosti kakve može imati jedna mala ali i lukava pamet. Upravo u ovoj Nusićevoj komediji došla je do punog
izražaja dramska i pozorišna "neposredna sadašnjost", postupno izvedena od jedno-stavnijih ka složenijim oblicima čulno-konkretnog
prikazi-vanja. Naime, grupa ljudi se kao grupa rasipa, lica se individualiziraju da bi sve više komično dominirao lik Agatona, koji od
tipičnog lica određenog društvenog sloja i te grupe izrasta u lik što se tako lukavo preobražava i prilagođava da izgubi mere svoje
lukave pameti i biva i sam zapanjen preteranošću svoje poslednje kombinacije! Ovu komičnu igru je dramaturški veoma uspelo izveo
naš pisac. U prvom činu prevladava duhovita verbalna ko-mika. Drugi čin ostvaren je prvenstveno situacionom ko-mikom, koja
osvetljava galeriju lica i izdvaja Agatona, koji se bori da postane "vođa" ožalošćene porodice. Kraj drugog čina je vrhunac te komike,
jer, paradoksalno, pojedinačni interesi vode lica jednoj grupnoj, "porodič-noj" svađi, u kojoj su reči, kao elementi hipokrizije i znakovi
interesa, svedene na razinu samih uzvika. Naj-zad, treći čin započinje saznanjem da ih je sve pokojnik prevario: grupa je prividno
ujedinjena, ali svaki pojedi-nac je već skinuo i skida masku sa svog lica, masku "oža-lošćene porodice". Relativno mirno, rezignirano,
s gorkim i osvetničkim, čak sarkastičnim rečima upućenim pokoj-niku, svaki od njih otkriva svoje pravo lice, moralno bedno. Samo
Agaton pokušava da pronađe nove puteve svom protejskom biću u žudnji da se domogne nasledstva, novaca i imanja. Verbalna i
situaciona komika podređeni su, sada, komici naravi Agatonova lika, grupe i društva. - Tradicionalni moralni balans uvođenjem
pozitivnih nasuprot negativnim licima - siromašne devojke, vanbračne kćerke pokojnika i mladog advokata nasuprot grupi i Agatonu -
nije bitno smetao ovoj komičnoj igri. Srećom, ove pozitivne ličnosti nisu u komediji da pouča-vaju, nisu ni da pokažu neke idealitete,
nego da, donekle, trpe i sami čulnost komične igre. Tragovi surovog života i senke tragike gube se u vrtoglavoj burlesknoj igri, u
duhovitim i lucidno ironičnim, čak satiričkim relacijama i asocijacijama, u kaskadama urnebesnog smeha kojem je u pozadini snažno
vrelo kritičkog, komičkog etosa.
U Pokojniku (1937) Nušić je komediografski zaošijao neke društvene i egzistencijalne relativitete. Stari svet slabih patrijarhalnih
domaćina, smešnih skorojevića i nepametnih ali ciničnih buržuja ustupa mesto do izvesne mere smešnim, opasno grotesknim ljudima
građanskog društva koje vodviljske životne promene ne mogu tako lako izbaciti iz njihovih ležišta. Oni znaju da na složeniji način
umnožavaju opljačkana dobra i bogatstva uz pomoć novca i vlasti. Tolstojeva etička drama (npr. Živi leš), Pirandelove dramske i
romaneskne igre s relativitetima egzistencije, kao i izvesna moderna socijalna drama doprinele su donekle Nušićevom opredeljenju da
ostvari na složeniji način egzistencijalne relativitete ljudi i, posebno, glavnog lika, Marića, posle njegove prividne smrti. Nušić je
želeo da komično i satirički prikaže aspekte relativitet ljudi i društva koji žive od laži - i sigurno je da je našao dovoljno materijala
svuda oko sebe. Inače, u biti Nušić ne napušta svoju komediografsku dramaturgiju. Verbalna komika, tipovi kao likovi, situaciona
komika sada su intenzivnije izvučeni visprenom ironijom i suz-držanim sarkazmom. Relativno novo u dramaturgiji je piščevo
unošenje retrospektivnih tokova dešavanja i sećanja na njih i razaranje tog sećanja. Predigra komada, gde upoznajemo prošlo vreme
jednog bračnog trougla, kao i neka epizodna lica, jeste mala bulevarska predigra, koju je moguće lako izostaviti u scenskom
izvođenju. Značajnije je odvijanje prošlih i razvijanje sadašnjih događaja, sukoba osećanja i ambicija već od prvog čina kad se
pojavljuje "pokojnik" Pavle Marić i kada on, svo-jim prisustvom, svojom ironijom i svojim pretnjama da će obelodaniti istinu, postaje
velika opasnost za ljude koji su ga nasledili na razne načine, najčešće lažima, falsifi-katima, krađama. Komično i, istovremeno, dublje
iro-nično i satirički deluju njihova priželjkivan ja i nasto-janja da Marić ostane ili ponovo postane "pokojnik". Isprva, Nušić gotovo
veselo stvara situacije usplahirenosti, straha i nemoćnog besa što obuzima grupu ljudi koja je iznenada dovedena u položaj da izgubi
privilegije, imanja i časti. Zatim, pisac postupno intenzivira sve više ironične i satiričke replike, situacije bivaju sve više na-bijene
oštrinom sukoba između grupe i Marića, da bi, naročito od kraja drugog čina i u trećem činu, autor za-počeo da tragikomično obrće
tokove radnje: od progoni-telja Marić postaje progonjen. Naime, pred realnom mo-gućnošću ne samo da izgubi ono što je prigrabila
nego i da ne stekne ogromne kapitale, grupa naslednika uz pomoć jednog gospodina visokih veza koji uveliko zna kako se uz pomoć
policije može upropastiti svaki čovek, uspeva da krajnje cinično politički i državotvorno namesti intrigu Mariću i da ga, potpuno
zapanjenog i rezigni-ranog, otera ponovo u anonimnost, daleko od prljavih rabota ovih naslednika, koje će im doneti nova bogatstva.
Poslednje obrte Nušić nije uvek dublje psihološki i so-ciološki motivisao i izrazio, nego i na način običnog kri-minalističkog pisca.
Ipak, u celini gledano, Nušić je u Pokojniku bitno komično i satirički ostvario izvesne egzi-stencijalne i socijalne relativitete, i to često
izuzetno du-hovito i zavidnom duhovnošću, sugestivnim tragikomič-nim, katkad i tragičnim akcentima.
Nušićeve drame danas se veoma retko spominju, a kamoli igraju. Nekad su, naročito u godinama pre Prvog svetskog rata, njegove
drame o beogradskom građanskom životu, o bračnim i porodičnim problemima, o ljudima s periferije tog života privlačili pažnju i
publike i kri-tike. Sam Nušić bio je veoma zainteresovan da scenski prikaže neke moralno-društvene i porodične probleme. On je
dobro poznavao beogradsku sredinu u kojoj dolazi do velikih promena i naglih pomeranja, jer stare građan-ske običaje lome novi
buržoaski odnosi. Podstaknut i pozorišnom literaturom, koju je izvodilo beogradsko Narod-no pozorište, delima pisaca kao što su,
između ostalih, Suderman, Šnicler, Ibzen i neki francuski dramatičari devetnaestog veka, Nušić je pisao drame koje dramatično
upozoravaju na krizu braka i porodice u složenijim odnosima građanskog društva. Ovo je naročito vidljivo u prvim njegovim
dramama.
Ideja drame Tako je moralo biti (igrana 1900, posle trideset godina prerađena) naznačuje da lakomisleni i na računu zasnovan brak
nužno se raspadne kad se pobrkaju novčane osnove takvog braka. Nušić je nastojao da kom-pleksni je psihološki prikaže moralne
dileme glavnih li-kova i tragiku njihovih preobražaja. Jela je žena što umorno i ponosno bespomoćno podnosi brak s čovekom koga ne
voli. Međutim, pod utiscima i doživljajima muževljevog stradanja i trpljenja ona ga zavoli i žrtvuje svoju čast i ponos da bi ga spasla.
Njen muž Đorđe, koji dugo podnosi posledice lakomislenosti njene porodice i svoju nemoć da se tome suprotstavi, u najtežim
trenu-cima spozna svoj pravi položaj u takvom društvu, ali neće shvatiti a kamoli prihvatiti ženinu žrtvu, odbaciće je u afektu u kojem
se sažima sva njegova gorčina i sav nje-gov dugo skupljani bes. Ove psihološke dileme i preobra-žaje Nušić je uglavnom razrešio
spoljnjim dramaturškim sredstvima, mnogim promenama i iznenađenjima.

Umesto psihološke i socijalne drame, kao što je obećavao
prvi čin, dobili smo ipak jednu melodramu, samo na momente s autentičnim akcentima jedne surove građanske drame. I u drami
Pučina (1901) upoznajemo ženu koja, kao lju-bavnica jednog ministra, želi da stvori veliku karijeru svome mužu i da obezbedi
građanski ugled svojoj poro-dici. Ona, međutim, doživi veliku tragiku: sve himere su raskinute, tragični užas "pučine" ostaje kao
memento. Mehanizam bulevarskog pozorišta ovde je presudan: sitne intrige i pisma useljavaju strah i ljubomoru, najzad uslovljavaju
melodramsko-tragični završetak ove drame. Mo-ralna kriVIĆA Jovanke započinje da se odvija kad je obuzima strah da će njena
preljubnička veza s ministrom biti otkrivena - a to je u velikoj nesrazmeri s bolom i kajanjem što će je zahvatiti na kraju. Zaista, ovu
vrstu dramskog i dramatičnog prikazivanja psiholoških i mo-ralnih kriza ljudi, koji žive u lažima i u himerama, Nušić je ostvario
prividno vesto raznovrsnim scenskim kombi-nacijama, a, u stvari, umetnički nepovezano i necelovito.
Uvek kada nastoji da izrazi krizne situacije u životu drame i lika, Nušić skreće ka melodrami, ka neprimerenom patosu. I u drami
Jesenja kiša (1909) neosnovani dramaturški obrti nisu mogli da sugerišu tragičnu sud-binu jedne žene. Isto tako, patetični i
melodramatični tokovi, raznovrsne neočekivane situacije karakterišu "sa-lonske" drame Knjiga druga i Žena bez srca, u kojima je
pisac želeo da na izvestan simbolistički način prikaže mistične veze ljubavi i ljudske sudbine. Drama Opasna igra sadrži zanimljivu
temu o vitalnosti ljubavi koju ne može ugušiti ni egzaktna askeza. Autorovo ironično i tra-gično viđenje naučnih i pseudonaučnih
eksperimenata o biti ljudske prirode i ljubavi fragmentarno je ostvareno, sugestivno samo u nekim manjim odlomcima i u nekim
replikama. Svoju visoku ambiciju da moderno preobrazi mit o Pigmalionu, Nušić nije otelotvorio u uzbudljivim duhovnim i
prostornim pejzažima, u dinamičnim scena-ma, u diferenciranim likovima.
Zanimljiv je Nušićev pokušaj da u drami Svet (1906) dramatično prikaže težnje jednog oca, trezvena i skromna čoveka, da sačuva
integritet i samostalnost svog života i života svoje porodice od "sveta", od svih onih malogra-đana i građana koji se lažno dobrohotno,
u stvari, gotovo pakosno i perverzno upliću u tuđi život. Uzbudljivo dram-ski, s izvesnim humorom, prikazani su sukobi koji
potre-saju ovu porodicu. Idilični početak, mimetički prikazi svakodnevnog života, kao i melodramatični završetak umanjuju znatno
vrednost ove drame.
Najzanimljivija i najuspelija drama Branislava Nušića jeste "komad u četiri čina" Iza božjih leda (igran 1909, rukopis zatim izgubljen,
mnogo kasnije rekonstruisan i prvi put objavljen 1964). Samo na prvi pogled iznenađujuće deluje tema ovog dela: beogradski život na
margini događaja, mali ljudi koji su gotovo na dnu ži-vota, "iza božjih leđa". Taj život, naime, opisivali su pripovedači S. Sremac, R.
Domanović i S. Matavulj. Socijalne drame G. Hauptmana (Tkači, drama igrana u beograd-skom Narodnom pozorištu 1903, Kiridžija
Henšel, 1905) i, naročito, drame Gorkog (Palančani, 1903, Na dnu, 1904) verovatno su donekle uticali na Nušića da napiše ovu
dramu. Najzad, neke kraće pripovetke samog Nušića po-kazuju da je on poznavao takav život, te na izgled beznačajne povesti malih
ljudi, prividno trivijalni ali i latentno dramatičan njihov život. Povest o jednom tra-gikomičnom ljubavnom trouglu - o mesaru Simi,
nje-govoj ljubavnici Juli i njenom mužu, nesrećnom i stalno pijanom Jovi - okosnica je veristične drame o sudbini malih ljudi koji žive
na periferiji grada, izvan njegovog velikog i često lažnog sjaja. Nušić je uzbudljivo prikazao latentno napete tokove svakodnevnog
života ovog palilulskog "ološa", isprepletenost malih događaja i sudbina, načinom jednog dobrog verističkog autora: komično i
tra-gično gube svoja autonomna značenja i postaju elementi složenog tragikomičnog, ironičnog dramskog postupka. Međutim,
melodramski patetičan kraj drame je u rasko-raku sa svim onim što mu je prethodilo, naročito sa re-lativiziranjem komičnih i
dramsko-tragičnih odnosa likova i događaja. Ipak, u našim književnim prostorima, ova Nušićeva drama bila je, i danas jeste, veliki
izazov našoj dramaturgiji, našoj književnosti.
Gotovo istovremeno kad je počeo da stvara drame moderne i društvene problematike, Nušić je započeo da piše istorijske drame
patriotskog sadržaja, koje su dugo vremena bile rado izvođene na našim profesionalnim i amaterskim scenama. Jednočinka Knez Ivo
od Semberije (napisana 1900, igrana 1900) dramski lapidarno transformiše našu narodnu i umetničku epsku poeziju, posebno deluje
gradacijama bola i žrtvi koje podnosi knez Ivo i drugi Srbi. Romantičarski izražene gradacije i hiperbole karakterišu i dramski
fragment u jednom činu Danak u krvi (igran 1907). Aktovka Hadži-Loja (1908) jeste, ten-denciozni rodoljubivi komad o grčevitim
junačkim nasto-janjima Hadži-Loje da se na čelu Muslimana i Srba suprotstavi austrijskoj vojsci. Neke scene i replike veoma su
aktuelno aludirale na savremenu političku situ-aciju, na austrougarsko anektiranje Bosne i Hercegovine. Patriotska drama Velika
nedelja (1925) na reportažno-pozorišni sentimentalističko-romantičarski način slika ono što je autor uspelije ostvario u nekim
delovima svog memoarskog dela Hiljadu devetstotina petnaesta.
U svojim istorijskim dramama Nušić nije krenuo putem kojim je pošao Milutin Bojić u dramatu Kraljeva jesen ili u drami Uroševa
ženidba, gde Bojić želi da sublimnije komično osvetli ono što je slabo u čoveku, nego se vratio iskustvima naše stare tragedije, u težnji
da uzvišeno i s blagim pathosom, samo povremeno humoristički, prikaže konflikte situacije i tragične sudbine. U tragediji Nahod
(1923) prvi čin obećavao je da ćemo dobiti istorijsku dramu koja je prirodno vođena, koja prikazuje ono što je povesno realno i
egzistencijalno. Ali, već u drugom činu Nušić kreće u avanturu prikazivanja složenih sud-binskih ukrštanj a interesa i strasti mnogih
likova, intriga i sukoba. Nušić je dramaturški vešto vodio radnju, efekt-no koncentrisao prizore, logično vezivao scene u jednu celinu.
Međutim, ono što je najvažnije: duhovne dimen-zije dramskih sukoba i likovi drame ostali su samo ski-cirani, u duhu naših
toržestvenih legendi i starih dobrih tragedija. Njegove drame Kneginja od Tribala i Tomaida pokazuju Nušićeve sentimentalne
sklonosti ka bajci i le-gendi, naročito kad želi poetski da govori o snažnim i sudbonosnim ljubavima iz stare viteške, plemićke istorije.
Prema tome, Nušić nije bitno doprineo razvoju naše isto-rijske drame, nego je poput raznih savremenika (Miloš Cvetić, Dragutin J.
Ilić i dr.) učestvovao u obnovi roman-tičarskog i čak predromantičarskog pozorišta.
Kao što smo videli, Nušić je sve do same smrti ne-umorno stvarao. Ostavio je mnogo nacrta novih komedija i drama, ostavio je i
nedovršenu komediju Vlast. Retko smo imali tako produktivnog i inventivnog pisca, posebno komediografa, kao što je Branislav
Nušić. Iz tog obimnog i raznovrsnog opusa, koji još nije objavljen kako bi tre-balo, kritički i precizno, vidljivo je da je Nušić zanimljiv
feljtonist u Listićima, divan humorist-kozer u Autobio-grafiji, da je sugestivan pripovedač u pričama Pripovetke jednog kaplara i u
nekim delovima memoarskog dela Devet stotina petnaesta. Ipak, pre svega, on je jedan od najistaknutijih srpskih dramskih pisaca.
Njegove psihološko-moralne i socijalne drame ne bismo smeli da zane-marimo, jer one, istorijski posmatrano, znače mnogo u
domaćem pozorišnom repertoaru: aktuelni moralni i so-cijalni problemi katkad su ostvareni uzbudljivo dramski. Nušićeva drama Iza
božjih leda jedna je od najuspelijih naših drama socijalne atmosfere, naročito svojom verističkom strukturom. - Komediograf Nušić
bio je stalno kritikovan što nije bio veći, nedostižniji. Zamerali su mu što je bio "prizeman", čulan i konkretan humorom i ko-mikom.
U stvari, Nušić je naš najuspeliji komediograf. Ljubav (porodica i sl.) i vlast (novac i sl.) postali su dva nepresušna motiva za farsičnoburleskne
igre u njegovim komadima. Uvek kada je uspeo da duhovito i duhovno transformiše mehanizam vodviljskih promena,
dobili smo interesantne i uspele komedije, kao što su Narodni poslanik i Protekcija, i, kasnije, sjajne burleskne komedije, kao što su
Gospođa ministarka, Mister Dolar i Dr, u kojima nalazimo zanimljivo sintetizirane komiku situacije, karak-tera i društvene naravi.
Nekoliko aktovki B. Nušića. posebno one komične kao što je jednočinka Dva lopova, pokazuju sposobnost njenog pisca da sažeto
humoristički, suptilnom ironijom, ostvari detalje jedne u osnovi šire, univerzalnije igre. Najzad, B. Nušić je napisao i dva zna-čajna
komediograf ska dela - Ožalošćena porodica i Po-kojnik, u kojima, pored znanih osobina, dolazi do punog izražaja i latentni etos
smeha, u Pokojniku i s elementima groteske i crnog humora. Sve to govori o veličini ovog pisca, kome nije bilo nimalo strano
pozorište kao život, a život kao svojevrsno pozorište, koji se nije plašio da živi ljudski i ljudski glumački: da iz jednog nesavršenstva
teži ka drugom, sve do poslednjeg otkucaja svog bića.
Slavko Leovac

SUMNJIVO LICE
PREDGOVOR
Komad Sumnjivo lice pisan je pre četrdeset i više godina, i nosi na sebi pun otisak onih uticaja koji su tih godina preovlađivali, i pod
kojima se u našoj književnosti izvršio proces preobražaja romantizma u realizam. Od ruskih pisaca, koji su tada bili najpopularniji,
Černiševskog, Turgenjeva i Gogolja - prvi je bio omiljeni pisac novih ljudi, sledberuka Svetozara Markovića; Turgenjev je postao
ljubimac književno-inteligentne pu-blike, koja, se dotada zadovoljavala Vladanovom Kočinom Krajinom, Žmajevom Vidosavom,
Brankovićevom i Đurinim Srpskim čobančetom, a Gogolj je bio pisac cele tadanje omladine, koja se njime oduševljavala sa njegove
oštre satire, naročito one koja se odnosila na rusku birokratiju. U Gogoljevim tipovima omladina je videla onu našu birokratiju, koja je
zaostala iz pivih dana građenja države i koja je, doduše, već tada azumirala, ali još uvek beležila jasne tragove u našem javnom životu.
Milovan Glišić, najneposredniji uče-nik Gogoljev i najizrazitiji predstavnik realističkog pravca, bo je ujedno i najpopularniji pisac,
kao što je Gogoljev Revizor bio najomiljenija lektira omladine. Ispod lakvoga snažnoga uticaja teško je bilo izvući se, a komediografu
uto-liko teže što je tadanje naše društvo, napose birokratija, bila istovetna sa onom iz Revizora, da se Gogolj zamalo pa mogao
smatrati našim domaćim piscem. Pod tim su velikim uticajem Gogoljevim svi moji komadi pisani osamdesetih godina, Narodni
poslanik, Protekcija, a na prvom mestu i najviše Sumnjivo lice, koje će svakojako i u mnogome potsetiti na Revizora. Na mome
originalnome rukopisu ovoga komada čak i ne piše "komedija u dva čina", kao što je to docnije na pozorišnim listama napisano, već
"gogoljijada u dva čina".
Ovu konstataciju valjalo mi je učiniti pre no što je kritika kao svoje otkriće objavi.
Kada sam maločas pomenuo da je ovaj komad pisan pre četr-deset i više godina, mislim 1887 ili 1888 godine, čitaocima se izvesno i
samima moralo nametnuti pitanje otkuda i kako to da komad koji je pisan pre četrdeset i toliko godina, tako dockan stiže da bude
prikazivan? To pitanje je utoliko nametljiv je što za sve to vreme, ostali moji komadi bivaju od uprava predusretljivo primani i često
prikazivani, te zašto onda da jedan komad, koji se može prikazivati 1928. godine, ne bude na reper-toaru osamdesetih godina, kada je i
pisan i kada je, pre no sada, oskudnome izvornome repertoaru dobro došla bila svaka, pa ma i skromnija novina?
U tome pitanju i leži razlog zbog koga sam ja sebi zadržao pravo da svoje čitaoce pozabavim istorijom ovoga komada, verujući da ih
ona može interesovati, utoliko pre što će ih i ta istorija, kao i sam komad, vratiti u doba naših očeva, te zado-voljiti i jedan kult koji se
u poslednje vreme toliko neguje u našoj javnosti.
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina pro-šloga veka, može se reći da se u nas vodila poslednja i najočajnija bitka
između dva doba, jednoga koje je izumiralo i drugoga koje je nastupalo. Borba se vodila na svima linijama i na svima frontovima, i u
politici, i u književnosti i u životu. To je upravo bilo razdoblje ispunjeno sukobima, trzaVIĆAma, potresima i svima onim pojavama
koje takvu epohu u razvoju jednog naroda i jednoga društva karakterišu. Prošlost se držala uporno u defanzivi; novi život, novi ljudi,
novi pogledi i novi pravci su bezobzirno nadirali i osvajali, unoseći u svoje napore puno tem-peramenta, tako da tih godina
temperatura našega javnoga života, za čitav jedan decenij, nije silazila na normalu, a vrlo se često pela i na četrdeset i jedan stepen, pa
prelazila gdekad i tu liniju. Politika naročito imala je jedan epidemičan karakter, i to karakter epidemije, kojom je zaražen bio ceo
jedan narod, te nije ni čudo što je politika često zalazila i u književnost ili, ako ne to, a ono što su književnici zalazili u politiku. I
najnežniji lirski pesnik toga doba, onaj koji je pisao samo o uzdahu i "njenim očirna", nije propustio da napiše i po kakvu političku
pesmu ili, u naj-manju ruku, epigram. Kako bi onda komediograf, i sa pretenzijama da bude kroničar svoga doba, mogao ili smeo
izbeći da se ne potčini toj opštoj pojavi, a kako tek, kao što je slučaj kod Sum-njivog lica, gde pisac, pod neposrednim uticajem
Gogoljevim, hoće da ismeje našu tadanju birokratiju?
Ali to nije sav greh Sumnjivog lica. Toga elementa ima nešto manje u Protekciji, a mnogo više u Narod-nome poslaniku, pa su ipak ta
dva komada prikazivana, a Sumnjivo lice sve do danas ne. Težak greh njegov je u tome što se dva ili tri puta u tekstu ovoga komada
pominje reč dinastija, i to ne baš uvek dovoljno pažljivo i ne onim lojalnim tonom kakav je toj reči pripadao u doba kada je komad
pisan, i u Sumnjivo lice prikazano je prvi put na beogradskoj pozornici 29. maja 1923. godine, doba kada je dinastičnost inaugurisana
kao naročiti kult svih režima.
I onda, može se misliti kako se pred tom pojavom morao zgranuti i pretrnuti jedan upravitelj Kraljevskog srpskog narod-nog pozorišta
pre četrdeset i toliko godina? To je bio pokojni Milorad Šapčanin, čovek čija je dinastička lojalnost bila jedna vrsta verske dogme.
Kad sam mu predao rukopis, primio ga je sa poverenjem, jer je dolte već bio primljen na repertoar jedan moj komad. Obećao mi je da
će ga brzo pregledati i, zbilja, nije prošlo ni nekoliko dana, a ja dobih poruku da odem gospodinu upravniku.
Čitaocima ne može biti poznato osećanje mladoga pisca kad pođe da čuje sudbinu svoga komada. Nečega sličnoga možda ima u
osećanju mlade devojke, prilikom prvog viđenja sa onim koji bi hteo da je prosi. Razume se, nekad, kad tom viđenju nisu pret-hodili
mnogobrojni randevui i opširna korespondencija. Jedno ne-određeno i nejasno uzbuđenje nosilo me je uz mnogobrojne stepenike u
Narodnome pozorištu, u kancelariju upravnikovu, koja je tada bila gore, pod krovom, iza današnje treće galerije. Ja sam, preskačući
po tri stepenika, zamišljao svoj komad već podeljen, video sam već probe, mnogobrojne probe, glavnu probu; video sam publiku u
ložama i parteru i očekivao sam sa strepnjom da se da prvi znak i da se digne zavesa. Sve sam ja to preživeo pe-njući se uz sto i
dvadeset i sedam stepenika, koliko ih je upravo bilo odozdo pa do upravnikovih vrata. Ovaj tačan broj stepenika su utvrdili
zajedničkom saradnjom mladi i beznadežni pisci.
Šapčanin me je dočekao sa onom ljubaznošću i predusretljivošću, koja je bila jedna od njegovih najlepših osobina, pa ipak ja sam se
osećao pred njim kao optuženi kome će pretsednik suda saopštiti presudu.
"Pročitao sam vaš komad i mogu vam reći sviđa mi se!" poče Šapčanin. "Ima izvesnih grubosti koje bi se dale i ublažiti; ali, u
glavnome je dobra stvar i sviđa mi se. Ja mislim da bi imala lepoga uspeha i na pozornici."
Ova uvodna rečenica razli po mome licu izraz zadovoljstva i meni ponovo prođoše kraj očiju probe, mnogobrojne probe, glavna
proba, publika, i zazvoni mi u ušima prvi znak zvonceta za dizanje zavese.
"Ali", nastavi Šapčanin i zavuče ruku u fijoku vadeći ru-kopis otud, "ali ja vam, mladi čoveče, savetujem da uzmete ovaj rukopis, da
ga odnesete kući i da ga spalite u furuni!"
Još čim je Šapčanin izustio reč "ali", mene je pljesnulo nešto po čelu kao hladan mlaz vode, jer sam osetio da iza ,toga "ali" dolazi
nešto neprijatno, nešto oporo, nešto grubo, nešto ne-milosrdno. I Šapčanin razveza zatim jednu dugu i rečitu besedu, koja je imala ton
roditeljskog saveta. Govorio mi je o svetinji dinastije i o potrebi njene neprikosnovenosti; objašnjavao mi je potrebu lojalnosti jedne
državne ustanove, koja je upravo i stvo-rena inicijativom i potporom dinastije; govorio mi je zatim o mojoj mladosti i budućnosti, koju
drugim načinom i drugačim pojimanjem prilika treba sebi da zasnujem. On najzad završi svoj krasnorečivi govor, ponavljajući još
jednom:

"I ja vam, mladi čoveče, savetujem da ovaj svoj komad spalite!"
Ako sam, penjući se, preskakao po tri stepenika, ja sam sla-bio izvesno i po pet, jer sam se za sekund sručio sa treće galerije u parter,
sa rukopisom pod pazuhom.
Razume se da nisam poslušao Šapčaninov savet. Teško je to svoje rođeno čedo predati ognju i gledati kako plamen proždire listove,
koje je ispisala mladalačka volja i plemenita ambicija. Stavio sam ga u fijoku, nadno, ispod mnogih drugih hartija, a izvadio sam iz
fijoke čist tabak hartije da drugo što počnem pisati. Prolazile su godine, a moje Sumnjivo lice počivalo je mirno i neuznemiravano na
dnu fijoke. Prolazile su godine i do-gađaji su se valjali. Za nas, pozorišnu publiku, bio je veliki doga-đaj i to kada je, jednoga dana,
Milorad Šapčanin otišao iz pozorišta, a na njegovo mesto došao Nikola Petrović. Ta promena nije značila samo promenu ličnosti već i
promenu režima u pozorištu. Napredna stranka, čiji je eksponent bio Nikola Petrović, zakonima koje je inaugurisala, proširila je
slobode svima pojavama jav-noga života. Počeo se osećati jedan življi društveni pokret, jedan svežiji dah i mnogo što šta, što je do
juče bilo neprikosnoveno, poče dobivati jednu običniju, da ne rečem banalniju fizionomiju.
Meni tada pade na pamet da na dnu jedne fijoke u mome stolu leži godinama jedan rukopis, i učini mi se da je upravo došlo njegovo
vreme. Izvadim, dakle, jednoga dana rukopis, stresem sa njega prašinu, pročitam, ispravim i uputim se sa sve-žnjem pod pazuhom
novome upravniku, čija je kancelarija bila na prvome spratu iz Dositejeve ulice te do koga je lakše bilo dopreti.
Ja neću da ponavljam kazivanje o onim strepnjama za vreme očekivanja presude, na koiu ipak nisam čekao toliko dugo, jer je pokojni
Nikola Petrović bio vredan i predusretljiv čovek.
Jednoga dana, nakon dve ili tri nedelje, idući Hilendarskom ulicom, spazih sa protivne strane pokojnog Nikolu Petrovića, koji je tada u
toj ulici stanovao. Još na dvadeset metara rastojanja, Petrović udari u glasan i sladak smeh i produži još i kad se zaustavili pred njim.
Kada ga prođe smeh, on mi reče:
- E, slatko sam se smejao onoj vašoj stvari; pa kad vas viđeh izdaleka, meni pade na pamet. "E, ono je divota, prosto divota!" Čitao
sam pre neki dan u krevetu i, kažem vam, tresao sam se od smeha. Moram vam čestitati, Nušiću!
I on mi srdačno prodrmusa ruku, a na mome se licu izli izraz zadovoljstva i ponovo mi prođoše kraj očiju probe, mnogobrojne probe,
glavna proba, publika, i zazvoni mi u ušima prvi znak zvonceta za dizanje zavese.
- Žestoko, kažem vam, samo, ovaj, dođite vi, Nušiću, još danas k meni da vam dam rukopis...
- Kako ... ? - zinuh ja.
- Da, da vam dam rukopis da ga nosite kući. Znate, ne volim da se nađe u mojoj fijoci; mator sam da idem u 'apsu. Nego, nosite vi to
što pre svojoj kući.
Meni se prevrnu Hilendarska ulica zajedno sa Mitropolitovom baštom, progutah uzbuđenje i razočarenje i već toga dana, pred podne,
smestih rukopis opet tamo, nadno fijoke, ispod ostalih rukopisa i izvadih čist tabak hartije da drugo što počnem pisati.
Prolazili su opet dani i godine, a Sumnjivo lice le-žalo je u pritvoru, bez istrage i bez isleđenja. Bio sam gotovo i zaboravio na taj
rukopis.
Godine 1900 dolazim ja za upravnika pozorišta i smenjujem Nikolu Petrovića. Pozorišni pisac i sam, imao sam ambiciju da svoje
upravljanje obeležim što obilatijom prinovom izvornoga repertoara, te nisam prezao ni od smelijih pokušaja, verujući da će to dati
maha izvornoj drami i da će slabiji pisac izvući konzekvence iz svoga neuspeha, a bolji i jači ohrabriti se potstrekom i poći novom
stvaranju. Je li čudo, dakle, što mi je u toj težnji palo na pamet da tamo negde, u jednoj fijoci moga stola, leži zaborav-ljen jedan
komad? I nije li prirodna bila moja nada da će nova uprava, koju sam pretstavljao ja, izvesno biti predusretljivija od dosadanjih
uprava? Ako ikad dakle, sad bi bilo vreme i sad prilika, kao nikad dosad, da Sumnjivo lice vidi sveta.
Ja opet vadim komad sa dna fijoke, stresam prašinu sa njega, i odnosim ga jednoga dana te stavljam na sto upravnika pozorišta.
Rukopis nije dugo čekao na pregled; seo sam jednog od prvih dana, zatim, da ga pročitam još jednom.
Sto upravnički veliki, prostran: na stolu akta, na aktima numere, zvonce, pa fotelje i na zidu, iza mene, kraljeva slika u bogatome
ramu. Ulazi u kancelariju pozorišni činovnik i donosi akta na potpis: akta sa državnim žigom, potpis pod štambiljom utisnutom
titulom - i sve to, i sve oko mene, stvara u meni neko zvanično raspoloženje, stvara jednu naročitu, kancelarsku atmo-sferu i
ispravljam se nekako u fotelji iza koje, a nad mojom gla-vom, visi u debelom ramu slika Njegovog Veličanstva Kralja.
Čitam komad, čitam, i kad naiđem na reč "dinastija", okre-ćem se oko sebe i pogledam obazrivo u sliku Njegovog Veličan-stva Kralja.
Čitam dalje, čitam ga sedeći zavaljen u upravničkoj fotelji i, bome, kad sam dočitao dokraja, učini mi se sasvim drugači no što mi se
činio kad sam ga čitao kod kuće, kao pisac. I, najzad, kad sam ga pročitao još jedanput, desi se ono što se moralo desiti. Ustajem sa
fotelje, dižem sa stola rukopis i vra-ćam ga sebi kao piscu, a razume se, propraćam to sve ovim mu-drim recima:
- Dragi moj, gospodine Nušiću, nosite vi ovaj rukopis kući. Lep je komad, dobar je komad, ja vam čak i čestitam na njemu, ali nosite
vi to kući, jer ne bih rad bio da se nađe ovde, u mojoj upravničkoj fijoci.
- Ali, zaboga - pokušavam ja, Nušić pisac, da se bunim - ranije uprave razumem... ali danas... pa, onda, vaša težnja da prinovite
repertoar...
- Sve je to tako... da, tako je - odgovaram ja, Nušić upravnik - ali ja vam kao vaš iskren prijatelj, i u interesu vaše budućnosti
savetujem: nosite ovaj rukopis kući. Vi ste mlad čovek, pa treba da me poslušate!
Ovaj sam razgovor vodio, pogledajući u veliko ogledalo, koje je bilo prema mome stolu i u kome je, preda mnom, sedeo pogružen
pisac Nušić. Da bih ga umirio, ja napravih jednu kompilaciju iz nekadanje besede Šapčaninove i održan jedan dug govor, te jedva
najzad uspeh ubediti onoga u ogledalu da uzme rukopis i da ga odnese kući, i ostavi na njegovo staro mesto, nadnu fijoke, pod
debelim svežnjem drugih rukopisa.
Između ove istorije koju ovde ispisujem i prvoga prikaza Sumnjivog lica prevaljali su kraj nas veliki i krupna događaji. Prošlost koju
smo još i mi zapazili izmakla je vrlo daleko; zasuti su ili su iščezli po putu tragovi teških stopala koje je ona u sporome hodu za sobom
ostavljala. Od onih mutnih vremena do danas prošlo je toliko stvari i izmenjeno toliko duha u našim naravima, da nam danas briga
stare policije o dinastiji izgleda kao karikatura iz Tvenovih anegdota ili iz Gogoljevih komada. Sumnjivo lice možda je, usled toga,
izgubilo jedan deo draži, koju je moglo imati pre trideset ili četrdeset godina, ali ne i svoj kroničarski karakter.
Ali ipak u ovoj komedija ima aluzija koje nisu zastarele; ako ima pogdekoje reči koja bi se mogla i danas reći; ako ima pojava na koje
bi se i danas mogao pružiti prst - to je samo dokaz da u birokratiji celoga čovečanstva, svih naroda i svih rasa, ima elemenata koji su i
opšti i večiti, te koji će komedio-grafima budućnosti tako isto pružiti materijal kao što ga je meni prošlost pružila.
Ja bih mogao ovde da završim, ali Sumnjivo lice ima još jednu svoju naknadnu istoriju. I predmeti često puta, kao i ljudi, preživljuju
događaje, čudnovate doživljaje, po gdekad čak i avanture. I ovaj komad, Sumnjivo lice, preživeo ih je.
Godine 1915 ja sam se nalazio u Skoplju kao upravnik pozorišta. Tu me je zatekao i silom i odatle sam krenuo u bekstvo, u Albaniju.
Otvorio sam sve fijoke na svome stolu i pobacao jedan deo nedovršenih rukopisa i beležaka, a sve što je dovr-šeno ili bar detaljnije
skicirano, poneo sobom. Tom prilikom, tamo nadnu fijoke, našao sam i - na večitu robiju osuđeno Sumnjivo lice i poneo ga sobom.
Najzad, do Prištine, dokle se bežalo železnicom, i mogao se poneti čitav denjak ruko-pisa, koji je težio možda deset, petnaest kila. Ali
od Prištine, odakle smo peške morali poći put Prizrena, teško mi je bilo nositi na leđima toliki teret. U Prištini sam dakle morao
na-novo reducirati rukopise, morao sam odbaciti ono što je manje vredno, a poneti samo ono čemu sam pridavao naročitu važnost.
Odabirajući tako i bacajući na pod sve ono što sam rešio žrtvo-vati, dođe red i na - Sumnjivo lice. Pogledah ga, pogle-dah uzduž i
popreko, i - najzad odlučih. Bacih ga na pod, u gomilu onih rukopisa koje žrtvujem, koje odbacujem od sebe, ko-jima namenjujem da
zauvek propadnu. "Idi, bedo!" mislio sam bacajući ga. "Nisam bio kadar preneti te preko pozornice, a gde li bih bio kadar preneti te
preko Albanije?"
I krenuo sam jednoga dana, noseći na leđima mali paket najdragocenijih mi rukopisa, a tamo u Prištini, u jednoj arnautskoj kući u
kojoj sam stanovao, ostali su rukopisi na smrt osuđeni.
Ali ni u Prizrenu se nije moglo ostati, a putujući dotle, uvideo sam koliko je i to veliki teret što sam ga poneo i rešim da i taj deo
rukopisa ostavim. Ali ih ne ostavljam nezbrinute kao one tamo u Prištini, bačene na pod i osuđene na propast već ih poveravam jednoj
Srpkinji, Prizrenki, koja ih brižljivo prikriva na tavanu, pod samim patosom.
Mi odlazimo iz otadžbine i tri duge godine provodimo u tuđini a krajem osamnaeste, odmah za vojskom, vraćam, se i ja u Skoplje
Malo dana zatim i ja saznajem za tužnu vest da su Ugari u Prizrenu, premećući srpske kuće da traže oružje, našli one moje dragocene i
odabrane rukopise, skrivene pod patosom na tavanu u vreme izbeglištva, međutim, moj otac koji je stanovao u Prištini, umro je i, čim
je to bilo moguće, žena mi ode u Prištinu da mu nađe grob. Prolazeći kroz prištinske ulice, sretne se sa onim Arnautinom u čiju smo se
kuću bili i ovaj je pozdravi: "Ama, gospođo, da svratiš do mene. Kad ste pobegli odavde, pobacali ste neke hartije, a ja pokupio i
sačuvao!" Žena svrati, uze i donese mi u Skoplje - Sumnjivo lice.

Sumnjivo lice.

LICA
JEROTIJE PANTIĆ, sreski kapetan
ANĐA, njegova žena
MARIĆA, njihova kći
VIĆA, ŽIKA i MILISAV sreski pisari
TASA, praktikant
ĐOKA
ALEKSA ŽUNJIĆ, sreski špijun
GAZDA SPASOJE
GAZDA MILADIN
JOSA, pandur
Zbiva se u doba naših očva, u jednoj pograničnoj palanci.
PRVI ČIN
Soba palanački nameštena. Vrata sa strane i u dnu.
I
JEROTIJE, ANĐA
JEROTIJE: (Šeta uzbuđeno s rukama po-zadi i držeći jedno pisamce).
ANĐA: (Dolazi iz leve sobe.) Šta si me zvao?
JEROTIJE: (Podmeće joj pismo pod nos.) Pomiriši!
ANĐA: Ala lepo miriše!
JEROTIJE: Na šta?
ANĐA: (Doseća se.) Čekaj!.. Miriše na promincle.
JEROTIJE: Baš si pogodila!
ANĐA: Nego?
JEROTIJE: Miriše na Đoku.
ANĐA: Kakvog Đoku, bogati?
JEROTIJE: Eto, takvog.
ANĐA: Govori, čoveče, šta je; ništa te ne razumem.
JEROTIJE: Imaš li ti kakvog Đoku u familiji?
ANĐA: (Domišljajući se.) Nemam!
JEROTIJE: E, ako ti nemaš, tvoja ćerka ima.
ANĐA: Ama, šta govoriš, bogati?
JEROTIJE: Ne govorim ja, Anđo, on govori, on!
ANĐA: Ama ko?
JEROTIJE: Pa Đoka?
ANĐA: Opet! Govori jedanput, čoveče, da te razumem?
JEROTIJE: Je l' hoćeš da razumeš? E, pa na, pročitaj ovo, pa ćeš razumeti! (Daje joj pismo.)
ANĐA: (Čita pismo.) "Đoka".
JEROTIJE: Njega znamo već. Ostavi njega pa počni ozgo.
ANĐA: (Čita ozgo.) "Marice, dušo moja!"
JEROTIJE: Aha, je l' ti sad miriše na promincle?
ANĐA: (Nastavlja čitanje.) "Primio sam tvoje slatko pismo i izljubio sam ga stotinu puta".
JEROTIJE: Čudo nije izljubio i pismonošu i uprav-nika pošte i...
ANĐA: (Čita dalje.) "Postupiću tačno po uputstvima koja si mi u njemu izložila".
JEROTIJE: Divota! Tvoja ćerka šalje uputstva! Ako tako potera, može početi još i da šalje raspise; može čak da zavede i delovodne
protokole pa da počne posao pod numerom...
ANĐA: (Čita dalje.) "Jedva čekam srećan čas da pritisnem.. ."
JEROTIJE: (Prestravi se.) Šta da pritisne?
ANĐA: (Nastavlja.) "Poljubac na tvoja usta".
JEROTIJE: Čudo ne kaže: "Da udarim pečat na tvoj raspis".
ANĐA: (Završava čitanje.) "Tvoj do groba verni Đoka". (Zgranuta.)
JEROTIJE: Đoka! Eto ti ga s misli i s personom! Sad znaš ko je Đoka.
ANĐA: (Krsti se.) Ju, ju, ju, ju! Gospod je ne ubio! Prste ću joj iseći, da ga majci nikada više ne napiše pismo.
JEROTEJE: More će da ga napis nosem. Nosem će da ga napiše, samo kad hoće.
ANĐA: Otkud ti ovo pismo?
JEROTIJE: Doneo poštar.
ANĐA: Za nju?
JEROTIJE: Za nju, dabome!
ANĐA: I ti ga otvorio?
JEROTIJE: Otvorio, dabome.
ANĐA: Bolje da nisi; bolje, boga mi, nego ovako što mi presede. I kako ću da joj kažem da si joj otvorio pismo?
JEROTIJE: Eto ti sad! Čudo božje! Otvarao sam ja pisma malo veće gospode, pa neću Đokino.
ANĐA: Otvarao si, al' si zbog toga i službu izgubio.
JEROTIJE: Izgubio, pa šta? Posedeo malo, koliko da se zaboravi, pa posle opet dobio službu.
ANĐA: Pa jeste, al' nemoj sad opet da otvaraš pisma.

JEROTIJE: Moram! Nije što hoću, nego moram. Znaš kako je to, ostane čoveku u krvi. Ima ljudi koji vole tuđe pile, ima ih koji vole
tuđu ženu, a ja volim tuđa pisma. U mojim, je rukama, gledam ga, a ne znam šta u njemu piše. Ne možeš da izdržiš, pa to ti je. Slađe
je meni pročitati tuđe pismo no pojesti tri porcije sutlijaša sa cimetom, a ti, Anđo, znaš koliko ja volim sutlijaš sa cimetom. Eto, došlo
je odjutros puno pisama: iz ministarstva, iz okruga, iz opštine. Kad, jedno pismo miriše. Znam, pisma iz ministarstva ne mirišu; ne
mirišu ni ona iz okruga, a ona iz seoskih opština... možeš misliti već!... Uzmem ovo pismo, pogledam, kad... "Gospođici Marici
Pantićevoj". "Oho," rekoh, "tu smo!" Otvorim ga, pomirišem kad... zamirisa Đoka. Eto ti!
ANĐA: Ja ne znam, boga mi, šta radi ova država! Zar nije bolje da devojke uče čitati i pisati tek kad se udadu.
JEROTIJE: Pa i onda ne znam šta će im. Da čitaju valjda iz kuvara kako se prave puslice i muškacone. Tu je muž, pa ako mu se jedu
puslice, a on neka pročita ženi kako se prave.
ANĐA: Pravo kažeš!
JEROTIJE: A nisi ni pogledala odakle je pismo?
ANĐA: (Zagleda.) "Prokuplje".
JEROTIJE: Kažem ja tebi, Anđo, ne šalji dete u goste tetki, ali ti: "Neka, neka se dete provede malo." E, eto ti sad, ona se provela, a
sad možeš ti da se provodiš.
ANĐA: (Razmišlja.) A opet, šta znaš, Jerotije, možda je ovo kakva dobra prilika?
JEROTIJE: Hm, dobra prilika; Đoka, dobra prilika! Idi, bogati! Dobra je prilika gospodin Vića, a ne Đoka!
I ti, da si majka kao što treba, ti bi trebala da je naučiš. Eto, čovek je hoće, nije da neće. Baš pre neki dan opet mi je rekao: "Kad bi se
mi orodili, gospodine kapetane, gde bi nam bio kraj!"
ANĐA: Govorila sam joj, nije da joj nisam govorila, ali kad ga dete ne voli.
JEROTIJE: A po čemu ga opet mora voleti? Nisi ni ti mene volela kad si se udala, pa šta ti fali? Nego reci, nisi ni ti mnogo navaljivala
na nju?
ANĐA: Pa i nisam. Otežem stvar zbog one njegove krivice. Rekoh, nek se to svrši pa onda neka prosi.
JEROTIJE: Ama kakva krivica, pobogu brate! Gde si ti još videla kod nas da je činovnika glava zabolela zbog krivice? A posle,
pametan je to čovek, zna taj šta radi. Pokrao je on sva ta akta, i sad nema akta, nema ni kri-vice. Ne može mu ministar ništa, mani da
ga istera iz službe. Ali i da ga istera, misliš mani on? Skrckao je taj paricu, pa mu se može i bez službe. Sedeće godinu dve i davaće
pare na zajam seljacima. Ako baš hoće nanovo službu, sačekaće dok ne padne vlada, pa će ga posle druga sa klasom u službu.
ANĐA: Ama, zar istina taj čovek ima toliko para?
JEROTIJE: Ima, nego! I, ima dosta, bome. Pisar druge klase i nema više nego četrnaest meseca kako je u ovome srezu, došao je go k'o
pištolj. Al' ume, brate! Eto, onaj drugi, gospodin Žika, celog će života ostati siromah. Njemu dosta kad mu ponudiš litar dva vina. Al'
ovaj jok! Neće da se prlja za sitnice; ne voli čak ni da primi na rad prodaje, procene, licitacije i takve stvari; veli: "Neka to gospodin
Žika. On samo na krupno hvata. Njegova je struka politika i na njoj bome dobro zarađuje. Najviše zarađuje na dinastiji. Za njega je
dinastija krava muzara. A muze, brate, vešto! Tek vidiš, pritvori kakvog gazdu, veli: "Lajao protiv dinastije!" i natovari mu ovolika
akta... sedam, osam, dvanaest svedoka... pet godina ro-bije. A jednog dana, tek nestalo akta, ili, iskazi svedoka sasvim drukče glase
nego kad si ih prvi put čitao i onaj… tek vidiš, u slobodi. Eto, tako, ide mu taj posao od ruke. E, to je, vidiš, domaćin čovek, takvog mi
zeta daj, a ne Đoku.
ANĐA: Šta ću, šta mogu, kad ga ona ne trpi, kaže, liči joj na petla.
JEROTIJE: Rotkve njoj strugane! A šta bi ona htela! I ja sam ličio na petla kad sam tebe uzeo, pa šta ti fali?
II
GOSPODIN VIĆA, PREĐAŠNJI
VIĆA: (Dolazi iz kancelarije sa telegra-mom u ruci.) Dobar dan, želim!
JEROTIJE: A ti si, gospodine Vićo. Baš sad nešto o tebi govorimo.
VIĆA: Telegram, znate, pa rekoh...
JEROTIJE: Iz okruga? ...
VIĆA: Nije, iz ministarstva.
JEROTIJE: (Sa većom pažnjom.) Iz ministar-stva? Šta je?
VIĆA: Šifra.
JEROTIJE: Šifra? Poverljivo?
VIĆA: Vrlo poverljivo.
JEROTIJE: Anđo, skloni se ti! Znaš, poverljive stvari nisu za žene.
ANĐA: Znam de, razumem ja to! (Polazi.)
JEROTIJE: A je l' ponese ono pismo? (Spazi ga u njenoj ruci.) Pa ovaj, natrljaj joj nos i kaži da ja to ne trpim. Neka ne čeka da ja...
ANĐA: (Ode.)

III
JEROTIJE, VIĆA
JEROTIJE: Šifra, a? Je l` nešto važno?
VIĆA: Ne znam!
JEROTIJE: Jesi razrešio?
VIĆA: Jesam.
JEROTIJE: Pa šta je?
VIĆA: Ne znam!
JEROTIJE: Ama, kako ne znaš?
VIĆA: Eto, pa čitajte sami! (Daje mu telegram.)
JEROTIJE: (Čita i iznenađuje se. Zagleda depešu sa svih strana, pogleda Viću, pa opet pokušava da čita.) Pa dobro, šta je ovo?
VIĆA: Ne znam.
JEROTIJE: (Čita glasno.) "Plava riba" - jest "plava riba". Budi bog s nama! (Čita opet.) "Plava riba, kljukana dinastija". (Trgne se.)
Ama, gospodine Vićo, šta je ovo. (Čita dalje.) Lokomotiva, okrug, trt, trt, trt"... (Pogleda u Viću pa nastavlja.) "zora, kundak, vladika,
fenjer, svastikin but, bubanj, pečat, penzija, pop!" (Prestaje.) Budi bog s nama, šta je ovo?
VIĆA: Ne znam, ne razumem. Znojio sam se po sata dok sam razrešio.
JEROTIJE: (Šeta zamišljno.) Š-to ne razu-meš ti, dobro; ali, eto, ni ja ne razumem. Ni jednu reč ne razumem. 'Ajd ovo "dinastija" i
ovo "trt, trt, trt", kad se veže, recimo, moglo bi se još nekako i razumeti. To bi moglo značiti na primer: "Ulite u narod
strahopoštovanje prema dinastiji!" Al' ovo drugo, ovaj pop, pa ova plava riba i ovaj svastikin but, to baš ne može ništa značiti. (Čita
opet u sebi.) Ne znam! (Misli se.) A da ipak ovo ne znači nešto samo vrlo zavijeno rečeno, a? I to možda vrlo važno?
VIĆA: I ja bih rekao.
JEROTIJE: To bi moralo biti štogod vrlo važno, jer ako bi bilo da tebe, gospodine Vićo, otpuštaju iz službe, zbog onoga što si udesio
da se u akta podmetne lažan te-stament, to ne bi moralo šifrom.
VIĆA: Dabome! Ne bi moralo šifrom čak i kad bi vas penzionisali, zbog onog što ste udesili da se čovek zaduži kod Uprave fondova
na tuđe imanje.
JEROTIJE: (Ujeda se.) Jest, ne bi ni to moralo šifrom! Mora da je to važnije što. Da nije mobilizacija, ili... ko zna šta sve može biti?
Ama, jesi li ti to, gospo-dine Vićo, dobro razrešio?
VIĆA: Reč po reč. Vid'o sam odmah da je nešto vrlo važno, pa sam pažljivo radio.
JEROTIJE: (Misli.) "Plava riba"! Dobro, neka mu bude "plava riba", ali "kljukana dinastija"? Kad se zrelo razmisli, ima tu i uvrede,
gospodine Vićo! To ne može drukče biti, nego ti si nešto pogrešio.
VIĆA: Evo, da donesem šifre, pa sami da vidite.
JEROTIJE: Razrešio si donjom, opštom šifrom?
VIĆA: Jeste!
JEROTIJE: A nisi probao gornjom, specijalnom?
VIĆA: Gle! Nisam, bogami!
JEROTIJE: Pa to će biti, to će biti, gospodine Vićo! 'Ajde brže, ako boga znaš, izgoreh od nestrpljenja! 'Ajdemo u kancelariju! (Odu
desno.)
IV
ANĐA, MARICA
MARICA: (Napolju, levo, čuje se tresak nekog suda koji se razbio o zemlju. Od-mah zatim pojavljuje se uzbuđena).
ANĐA: (Dolazi za njom.) Što da razbiješ šerpenju?
MARICA: Pa šta bih drugo mogla razbiti kad mi je šerpenja bila u ruci?
ANĐA: Pa dobro, al' zašto da je razbiješ?
MARICA: Ja sam ti kazala jedanput za svagda: neću ni reči više da mi govoriš o tome gospodinu Vići, a ti nećeš da me se okaneš. Sad
sam se rešila: čim mi progovoriš makar jednu reč o njemu, da razbijem što mi prvo dođe do ruke. Drukče ne mogu s tobom da izađem
nakraj.
ANĐA: Pa ne govorim ja za tvoje zlo.
MARICA: Za što god da mi govoriš, neću da čujem, razumeš li me? Čim mi ga pomeneš, razbiću što god do-čepam.
ANĐA: (Krsti se.) Budi bog s nama, a da kažeš bar da je rđav čovek. Eto, baš malopre razgovaramo ja i otac; veli ima para, a i voli te
čovek, kazao je ocu da te voli.
MARICA: (Dočepa čašu s cvećem koja stoji na stolu i tresne je o zemlju).
ANĐA: E, jesi besna, kćeri!
MARICA: Kazala sam ti, nije da ti nisam kazala; pa šta me izazivaš!
ANDA: Šta ti je danas?
MARICA: Šta mi je? Još me pitaš? ... Otvorili mi pismo; čitali ga možda celom svetu, pa sad me pita šta mi je danas!
AND A: Pa lepo, 'ajd' da razgovaramo ljudski i pa-metno o tome.
MARICA: (Dočepa flašu s vodom. Odlu-čno.) O čemu? O kome?
ANĐA: O... Đoki!
MARICA: (Ostavi flašu.) Šta da govorimo?
ANĐA: Pa, tako, da mi kažeš ko je to, šta je, ka-kav je ... ?
MARICA: Kakav je da je, ja ga volim, pa to ti je.
ANĐA: Pa znam, kćeri, al' ne ide to tako!
MARICA: Ide, bogami! Do devetnaeste godine nisam ni mislila na udaju, ostavila sam to vama; od devetnaeste do dvadeset prve,
mislila sam i kazala sam vam: "Nađite mi." Kad sam navršila dvadeset i prvu, a vi nikog niste našli, kazala sam vam: "Ja ću naći." Pa
eto, našla sam!
ANĐA: Ama kako to "našla sam"... I... nije to valjda ... kako da kažem...
MARICA: Jeste, jeste, svršeno je, ako si to htela da pitaš! Ako ne veruješ, evo da ti pročitam šta sam mu pisala. (Izvadi iz kecelje
parče ha rtije.) Na, ovo je taj odgovor od njega što ste ga vi otvorili i pročitali. Evo, slušaj! Ovo napred te se ne tiče, nego ovo. (Čita.)
"Ja sam ti već usmeno govorila da je moj otac" ... (Govori.) I to te se ne tiče! (Čita.) "A taj gospodin Vića, zbog koga"... (Govori.) I to
te se ne tiče! (Čita.) "Ni ostali u srezu... (Govori.) I to te se ne tiče!
ANĐA: Pa šta me se onda tiče?
MARICA: Evo ovo! (Čita.) "Zato, ako me odista vo-liš, ti odmah kreni na put. Dođi ovamo i kad stigneš, odsedni u hotel "Evropi", ali
nemoj izlaziti nigde u va-roš. Malo je mesto pa bi odmah pao u oči. Sedi u sobi i javi mi ceduljicom da si stigao. Ja ću tad izaći pred
oca i pred majku otvoreno. Ako pristanu, zvaću te da odmah svršimo stvar; ako ne pristanu, ja ću doći tebi u hotel i pući će bruka
kakva se nije desila otkako je sveta i veka. Tada već ni otac ni majka neće imati gde ..." (Prestane čitati.) Ovo dalje te se ne tiče! Eto,
sad znaš! Jesi razumela? Na to mi on odgovara! "Postupiću tačno po uputstvima koja si mi u pismu izložila." Jesi razumela sad? Eto ti,
pa se prema tome sad upravljajte i ti i otac.
ANĐA: (Krsti se.) Ju, ju, ju, kćeri, crna kćeri, šta sam doživela. Obećavaš čoveku da mu ideš u kavanu. Gospode bože, kakva je ovo
današnja mladež!
MARICA: Onakva kakva je uvek bila mladež...
ANĐA: Ju, pomeri se dete... nikad to nije bilo, nikad! Izmetnuo se svet, prevrnulo se sve tumbe i promenilo se.. .
MARICA: Promenilo se samo mesto i ništa više.
ANĐA: Kakvo mesto?
MARICA: Pa tako. Sad devojke zakazuju sastanke u kafani, a u tvoje vreme su na tavanu.
ANĐA: To nije istina! A i da je istina, opet je to drugo.
MARICA: Ne znam po čemu?
ANĐA: Pa po tome što je sramota da devojka izađe iz kuće, a tavan je u kući.
MARICA: E, to ti vredi!