Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 7:49 am
First topic message reminder :

O Nušiću se govorilo i pisalo da je on odličan zabavljač šire pozorišne i čitalačke publike, da njegova dela nalaze mnogo više odjeka u
redovima te publike nego u ložama kritičara. U jednom pismu iz 1924. godine, koje je uputio svojoj kćeri Margiti Predić, Nušić je
ponovio neke ocene koje su kazivali neki njegovi kritičari, da on nema "dubinu jednog satiričara", da on u komediji pribegava "lakšoj
njenoj vrsti, komediji naravi, izbegavajući ili nemajući moći "da zađe u komediju karaktera". S druge strane, Nušić će ukazati na
razlike između humora i satire i upozoriće da postoji samo jedan pravi humor, i to onaj "koji izazivajući smeh na usnama ublažava
surovosti života". I, doista, ni u svojim najtežim časovima Nušić nije mrzeo nego je duboko voleo život i čoveka. On je živeo i
delovao relativno dugo, bio radoznali i aktivni svedok uzbudljivog razvoja srpskog društva od vremena kada ga je, kako kaže Nušić,
pritiskivala "petrificirana patrijarhalnost", pa do vremena kada uveliko rastu otpori prema kapitalističkim društvenim odnosima. Pri
tome, i sam Nušić prelazio je izvesne faze razvoja, ali je gotovo uvek, u raznim književnim žanrovima, a posebno u dramskoj vrsti
izražavanja, sputavao "bes smeha i podsmeha", spontano kritikovao i smejao se "prvo sebi, onda onom do sebe, pa onom više sebe,
onome što je pred nama i onome što ide za nama". I ne samo to: on je zalazio i u prostore gde je video pojave i ljude, kako naznačuje
je-dan estetičar, kao "iznenađujuće male" ili "beznačajno velike", ali uvek kao realno verovatne. Tragično osećanje života ne samo da
je upoznao i doživeo nego je i sam stvarao tragične slike životnih borbi i njihove odjeke u ljudima. Melanholično osećanje prolaznosti
života nije ni njega mimoišlo. Ali, pre svega, humorno osećanje života i stvaranje komediografskih dela, u kojima dolazi do iz-ražaja
takvo osećanje života, najviše je odgovaralo Nušiću kao čoveku i piscu.
Nušićev dramski opus potpuno je bacio u senku ostali njegov prozni rad. Dobro je poznato da je on celo vreme svog delovanja pisao i
objavljivao raznovrsna pripovedačka dela. Neka od njih su sama po sebi značajna, a druga nam pomažu da bolje i svestranije
razumemo i sagledamo Nušića kao dramskog stvaraoca.
Pripovetke jednog kaplara iz srpsko-bugarskog rata (1886) prva je štampana knjiga Branislava Nušića. U ovoj knjizi pisac je objavio
devet "sličica", a posle toga napisao je još jedanaest i sve zajedno objavio u knjizi istog naslova (1895). Većina tih "sličica" su
pripovedački zapisi ili kratke priče u kojima autor, s nekoliko poteza, sugeriše atmosferu rata u pozadini, izvan bitaka, u tišini koju
šire ćutijive tragike malih, neznanih ljudi i koju duhovno obogaćuje ljudska solidarnost. Primetno je da je Laza Lazarević, a preko
njega i Turgenjev, uticao na Nušića suzdržanim realističkim osvetljenjem običnih ljudskih či-nova (neke svoje pripovetke, među njima
i pripovetku Sve će to narod pozlatiti, Lazarević objavljuje u "Otadžbini" između 1880. i 1882. godine). U nekim najboljim pričama
Nušić uspeva da diskretno realistički ocrta at-mosferu ratnih apsurda, katkad s izvesnim setnim tonalitetom, ponekad s blagim,
unutrašnjim patosom (vidi priče Bela zastava, Pusto ognjište, naročito Na razbojištu i Sprovod). Već u ovim pripovetkama moguće je
zapaziti da je Nušić dugovao ponešto našem kasnijem romantizmu, naročito u asociranju raspoloženja lica i izgleda pejzaža. Nije
slučajno Nušić drugovao s pesnikom Vojislavom Ilićem. I Nušić je morao da doživi sudar između jedne romantičarski idealizirane
prošlosti i kritički viđene stvarnosti. I on je čeznuo za slavnom i velikom prošlošću, za njenim legendama. U knjizi pripovedaka
Ramazanske večeri (1898) tradicionalno mirno i skladno veze anegdote o jednom prohujalom životu koji postaje svet legendi. Pisac
smerno, s nekom dalekom, suzdržanom ironijom, neretko melanholičnom, priča o nekim sudbinskim određenjima. Tajanstveno i
sudbinsko u čoveku i životu česte su teme i njegovih istorijskih drama i izvesnih drugih dela, koja je pisao u raznim fazama
književnog stvaralaštva. Bliski ili daleki odjeci romantizma javljaće se u njegovim delima prelomljeni, upravo često izlomljeni,
realističkim viđenjima prošlog i, naročito, savremenog života.
Kad je zbog jedne satiričke pesme uperene protiv dvora osuđen i zatvoren, Nušić piše feljtone, koje je po-sle objavio pod naslovom
Listići (1890). Nezadovoljan dobom polutana, jer "pred nama je bilo pokolenje odlučno u jdejama, istrajno u radu", a za nama "dolazi
pokolenje koje će sumnjičiti", Nušić šeretski, ironično pita: nije li njegovo pokolenje "koje treba da se smeje". U ovim feljtonima
Nušić se smeje i sebi i drugima. Isprva, on se smeje s izvesnim elegantnim humorom, da bi se, zatim, slobodno, spadalački, s maskom
naivnog lakrdijaša, smejao mnogo čemu što je asocirao kao životno i komično istovremeno. Ovi listići su, najvećim delom
humorističke improvizacije na aktuelne teme i na neka iskustva koja se danas teško mogu prepoznati. Istorijski posmatrano, ovi
feljtoni pokazuju Nušića kao radoznalog i veselog publicistu improvizatora, koji će kasnije, kao novinar, s nadimkom Ben-Akiba, s
velikim uspehom zabavljati čitalačku publiku (v. zbirke feljtona Ben-Akiba, 1907, po-tom 1932, 1935). Značajno je, pri tome,
spomenuti da samo tako radoznali i agilni duh, koji želi da se stalno smeje životu i društvu upravo radi nekih bitnih vrednosti života,
ima uslova da stvori dela u kojima će egzistirati je-dan novi komični život i smešna bića.
U pripovedačkim delima Branislava Nušića primetan je opširni i nekoherentni feljtonski način izražavanja. U humorističkom romanu
Opštinsko dete (1902) pisac je proširio anegdotu o jednom odojčetu koga je napustila majka i koje je postalo "opštinsko dete" tolikim
mnoštvom drugih, svakovrsnih epizodnih anegdota da su one postale važnije od same osnovne fabule. Ogromna komična građa nije
uobličena u neku celinu, kao, na primer, u takvu celinu koju daje Sremčevo poetsko-humorističko delo Pop Ćira i pop Spira. Ipak,
trebalo bi zapaziti autorov pokušaj da humoristički parodira Odiseju ovog nesuđenog malog junaka, piščevu sposobnost da
razdragano, veselo prikaže standardne tipove sela i varoši kada upadnu u komične situacije. Neki delovi romana pokazuju veliki dar
humoriste Nušića, na primer, u glavi petnaestoj, gde se naru-gao društvenim konvencijama kad nastupi samrtni čas, ili u glavi
dvadeset drugoj, gde pisac vijoglavo duhovito priča "o jednoj strašnoj noći" grešnog Tome, bogoslova, koji se zaljubio u pozorište i u
glumicu gospođicu Lenku i doživeo razne skale komičnih kontrasta stvarnosti i ideala. Vidi se uveliko da je ovo delo pisao već
poznati pisac, koji ume veselo, katkad ironično i sa satiričkim udarcima da improvizira priče što se nehajno uklapaju u jed-nu
slobodnu feljtonsko-kozersku celinu.
Kozerske sposobnosti Branislava Nušića, koji humoristički govori i slobodno asocira uspomene i zapažanja, najbolje se primećuju u
delu Autobiografija (1924). Bez ambicija da ostvari određenu umetničku strukturu, Nušić spontano parodira jedan mogući život i
jednu moguću autobiografsku formu. U ovom delu on je protejski šeret, na mahove čudesan parodičar i autoparodičar, i to se naročito
zapaža kada prevazilazi lokalne asocijacije, isku-stva vezana isključivo za njegovo vreme, kada, na primer, sjajno parodira stil nekih
članaka i studija, ili kada se ruga smrti, čoveku koji je očekuje i onima koji od nje žive! Autobiografija je značajno kozerskohumorističko
delo: u njemu Nušić spontano ćaskalački govori o raznim temama i daruje onaj smeh koji nas bar donekle oslobađa
surovosti života.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Ned Mar 08, 2009 8:33 am, izmenjeno ukupno 1 puta

MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:30 am
ŽIVKA: Važno: (Otvori nervozno, čita, zgražava se i daje pismo gospa-Nati.)
NATA (pročita): Ostavka! Kažem ja vama. Ovako isto pismo sam i ja dobila čim je pao moj kabinet.
ŽIVKA: Ju, ju, ju... Ne mogu da dođem sebi!
NATA: Šta ćete, takva je ta diplomatska ljubav.
ŽIVKA: Čujte, gospa-Nato, ovo je neka prava di-plomatska svinja.
NATA: Samo slušajte, gospa-Živka, to pismo mnogo znači. Ta diplomatska svinja ne daje ostavku sve dotle dok nije siguran da je
dotični ministar dao ostavku.
ŽIVKA: Šta kažete?... Ju, pregrizla jezik dabogda! Kakva ostavka?
NATA: Kažem samo: ovaj nasigurno piše.
ŽIVKA (uzruja se): Ama, je li to moguće?
NATA: Eh, kako da nije moguće. Ostavka vlade, go-spa-Živka, to vam uvek padne kao grom iz vedra neba. Pravim ja planove: te
ovako ću da namestim kuću, te ovako ću da pravim izlet; te u ovu ću banju letos... a tek... brrr... bum! Udari grom: Padne vlada i odu
svi planovi u vetar. Zgodio me je, slatka moja gospa-Živka, pa znam kako je!
ŽIVKA: Ama, šta vi tu govorite...
NATA: A natuštilo se nešto nebo pa nemojte se iz-nenađivati. Gde je oblaka, tu će biti i groma. Zato ja, blago meni, da se sklonim. Ne
volim da vam stajem na muku; znate kako je, svakome je lakše kad sam podnosi ono što ga snađe. Hajde, zbogom, gospa-Živka; pa
nemojte vi to tako da primite k srcu. Zbogom! (Ode.)
XVIII
ŽIVKA, VASA
ŽIVKA (gleda poraženo za Natom.)
VASA (dolazi iz sobe): Ode li ti ta?
ŽIVKA: Ode, more, ali mi nasluti. Šta misliš ti, može li odista da se desi da onaj da ostavku?
VASA: Pa... kako da ti kažem... i moglo bi. Eto, baš sad mi kaže Čeda...
ŽIVKA: Je l' Čeda ti kaže? E, neće ga majci biti onako kako ti Čeda kaže. Idem ja tamo, idem sama lično da upadnem u ministarsku
sednicu. Ako je podneo već, pocepaću mu ostavku, a njima, ministrima, reći ću neka svaki prvo počisti pred svojom kućom, pa neka
se onda brine o ugledu vlade. I reći ću im... znam već šta ću im reći... Ček samo da se obučem...
VASA: A, a, promisli malo da l' ćeš dobro učiniti?
ŽIVKA: Ne pitam ja više da l' je dobro; idem da upadnem u sednicu pa da im ja pokažem... Čekaj samo da se obučem (Odjuri u sobu.)
XIX
VASA, ČEDA, DARA
VASA (na levim vratima): Čedo, Daro... Daro... 'odite, 'odite, boga vam, ovamo!
ČEDA (dolazi.)
DARA (za Čedom dolazi.)
ČEDA: Šta je?
VASA: Ama da vidiš novo čudo. Ona hoće da upadne u ministarsku sednicu.
ČEDA: Pa neka upadne!
VASA: Ama ne biva, što ne biva, ne biva.
DARA: Pa šta mi možemo?
VASA: Da mi pomognete, silom da je zadržimo!
XX
RAKA, PREĐAŠNJI
RAKA (izlazi iz sobe sa ogromnim kuhinjskim no-žem, a Anka za njim držeći ga za peševe od kaputa): Pu-štaj me, puštaj me kad ti
kažem!
ČEDA (spreči mu put): Ehe, prijatelju, kuda si na-vro?
RAKA: Jaoj, puštaj me, hoću da ga proburazim.
ČEDA: Koga more?
RAKA: Sretu Matica.
ČEDA: Zašto, bre?
RAKA: Opsovao mi je oca mandarinskog.
ČEDA: Pa što nisi i ti njemu opsovao?
RAKA: Pa opsovao sam mu.
ČEDA: Pa onda ste kvit.
RAKA: Al' za njegovog oca nije bilo u novinama da je mandarin.
XXI
ŽIVKA, SIMA, PREĐAŠNJI
ŽIVKA (izleti iz sobe obučena.)
VASA i DARA (hteli bi da je zadrže.)
ŽIVKA: Sklanjajte mi se s puta! (Grune na vrata.)
SIMA (na otvorenim vratima pojavljuje se.)
ŽIVKA (trgne se): Šta je, govori šta je?
SIMA: Uvažena mi je ostavka.
ŽIVKA (cikne kao ranjena): Bog te ubio da te ne ubije, a što je dade?
SIMA: Zbog tebe!...
ŽIVKA: Šta, zbog mene? A što zbog mene, smetenjače jedan! Bolje reci, nisi ni bio za ministra, eto ti! Bolje to reci!...
SIMA: Pa nisam, dabome, kraj takve žene.
ŽIVKA: I sad, je li, i sad nismo više ministri?
SIMA: Dabome da nismo!
ŽIVKA: Gospode bože, zašto me zgodi tako dušmanski kad sam ti palila sveću svakog petka! (Simi.) Je li, ni fijaker, ni loža, ni salonvagon...
sve to ode, je li... sve, sve?
SIMA: Pa ode, dabome!
RAKA: Dole vlada!
ŽIVKA (ščepa štosove novina sa stolice i gađa ga njima): Kuš, štene jedno, pregrizo jezik dabogda... (Ra-ka pobegne. - Prilazi Simi i
unosi mu se u lice.) Zbog mene, je li, zbog mene? More, ne bila ja ministar, pa bi ti video da l' bih ja zbog tebe dala ostavku. (Sima
ode. Ona gleda Čedu, Daru, Vasu.) A vi, je li, smejete se u duši i podgurkujete se, je li? Ali, Čedo, upamti: nosićemo se dok je sveta i
veka, nećeš ga majci više mirno ni oka sklopiti. (Čeda ode.) A ti (Dari), pakuj se, 'ajde, pakuj se kad ne možeš da odlepiš tu krlju sa
sebe. Pakuj se, ali ga majci nećeš putovati salon-vagonom, nego trećom kla-som. Trećom klasom, upamti, trećom klasom! (Dara ode.)
A što se ti keziš? (Vasi.) Idi, idi, optrči familiju, i objavi da nisam više ministarka; neka Savka, Daca i Soja kliknu od radosti i neka
kažu: "E, vala, dosta je Živkinog i bilo!" Tako će da lanu: znam ja njih, a znam i tebe. Idi, idi pa objavi. (Vasa ode. -Publici, prilazeći
rampi): A što se vi cerekate mojoj sudbini? Ne zaboravite da sad nisam ministarka pa ne moram više da budem otmena, i onda neka
vam ne bude krivo ako raspalim jezikom po vama! 'Ajde, idite kući, idite, nećete valjda do kraja da mi stajete na muku. Idite i
nemojte, đavo da vas odnese, da me ogovarate, jer, ko zna, danas-sutra mogu ja opet biti ministarka. Samo dok se zaboravi ovo nešto
malo bruke, evo mene opet, pa posle da ne bude: što nam nisi kazala. 'Ajde, 'ajde, idite sad! ...
ZAVJESA
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:34 am
OŽALOŠĆENA PORODICA
- KOMEDIJA U TRI ČINA -


PRVI ČIN
LICA
AGATON ARSIĆ, sreski načelnik u penziji
TANASIJE DIMITRIJEVIĆ, trgovac
PROKA PURIĆ, opštinski činovnik
TRIFUN SPASIĆ, nezaposleni građanin
MIĆA STANIMIROVIĆ
Dr PETROVIĆ, advokat
SIMKA, Agatonova žena
VIDA, Tanasijeva žena
GINA, Prokina žena
SARKA, udovica
TETKA
DANICA
Događa se svakad i svuda.
Prostrani hol iz kojega stepenice vode na gornji sprat. Težak kožni nameštaj. Upadljiva je velika, u zlatnom ramu, slika po-kojnog
Mate Todorovića, koja visi o zidu. Više vrata levo i des-no, a pozadi velika staklena.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:34 am
I
PORODICA (pre otvaranja scene pozornica potpuno praz-na. Posle izvesnog vremena otvaraju se zadnja vrata i ulazi čitava gomila
žena i ljudi. To je porodica pokojnoga Mate Todorovića koja se vraća sa groblja, gde je održan sedmodnevni parastos po-kojniku.
Cela porodica je u crnini i pogružena. Svi ćuteći zauzi-maju mesta. Muški posle izvesne pauze pale cigarete, a ženske radoznalo
razgledaju nameštaj i sve oko sebe, progovore šapa-tom medu sobom ili samo razmenjuju poglede).
AGATON (tip naših predratnih sreskih načelnika koje je novo doba bacilo u zaborav. On natenane savija cigaretu na kolenu, stavlja je
u muštiklu, pali i kad pusti dim, prođe pogledom po svima): Što ti je čovek, bože boj! Kao da ga nije ni bilo.
PROKA: Tako ti je to, moj Agatone! Danas jesmo sutra nis-mo.
VIDA: Šta ćeš; takav je zakon božji, prijatelj-Proko, pa ne biva drukče!
PROKA: Ne biva, bome!
AGATON: Ama zakon, znam ja da je to zakon, ali bar da ima nekoga reda u tom zakonu. Zar je baš on bio na redu?
TANASIJE: Odista, takav čovek.
AGATON: Takvi se ljudi ne rađaju dvaput.
TANASIJE: Pošten, čestit...
AGATON: Nije to samo pošten i čestit, nego čovek sa ovoli-kim srcem; dobrotvor, jednom reci dobrotvor.
SIMKA: Koga sve on nije pomogao?
PROKA: Nije bilo siromaha kome nije pružio ruku.
GINA: Pomogao, bome, i levo i desno!
TANASIJE: Šteta odista, takav čovek!
AGATON: I kakavo je to poštenje bilo!
TANASIJE: Nikome taj nije zajeo, nikome oteo!...
PROKA: More, kako zajeo i oteo, davao je.
VIDA: Davao je bome i kapom i šakom.
MIĆA: Možete misliti kakav je to gubitak za našu porodicu.
AGATON: Gubitak, nego!
SARKA (Gini koja je zaplakala): Dosta, bogati, prija-Gino, sa tim tvojim plačem. 'Ajde tamo na parastosu što si plakala, bilo je sveta,
pa je i red da neko u ime familije plače; ali zašto ovde, kad smo svi svoji.
GINA (još od ulaska svaki čas krije oči maramom i plače): Ne mogu da se uzdržim. Što kažu, eto, pre sedam dana bio je tu, ovde, u
kući... a danas?...
SIMKA: A danas, eto, održasmo mu sedmodnevni parastos.
VIDA: Istina, kad već pomenu parastos, baš pravo da vam kažem, nije lepo što je danas samo jedan sveštenik služio. Imalo je valjda
odakle da se plati, a pokojnik je toliko zaslužio.
TANASIJE: Trebalo je uzeti bar tri sveštenika.
VIDA: Tri najmanje.
MIĆA: Pokojnikov je ugled to odista zahtevao.
SARKA: Sramota od sveta! Ovo je prvi, sedmodnevni para-stos, pa jedan sveštenik!
GINA: Jesi li ti to, prijatelj-Agatone, tako naredio?
AGATON: Otkud ja? Ko mene pita? Tu je advokat, on je staralac, pa je on valjda tako naredio.
VIDA: Tako je to, dabome, kad kod tolike familije tuđini upravljaju i naređuju.
AGATON: Šta ćemo, tako je pokojnik želeo i tako je nare-dio.
TANASIJE: Bio je dobar i čestit čovek, to mu se mora priz-nati, ali je nekako izbegavao familiju. Bar dok je bolovao, da pozva koga
od nas, pa da mu reče reč-dve.
AGATON: Bio sam baš pred smrt da ga obiđem. Seo ja tako na stolicu, a on, kad me vide, čisto se oveseli: "Gde si, zaboga, Agatone,
ja nikog bližeg od tebe nemam!"
TRIFUN (nakašljuje se): Ovaj... neće, kanda, biti da si mu ti, Agatone, baš tako blizak.
MIĆA: Da, to sam i ja hteo primetiti.
AGATON: Pa ne kažem ja da smo baš rođena braća, ali tek, rod smo. I mogao je, vidiš, tom prilikom da mi kaže: Agatone, brate, ja
imam dosta njih u familiji, ali svi su nekako... nekako onako... Ti si jedini, brate Agatone, onako... eto, bio si toliko godina sreski
načelnik, upravljao si narodom, pa ćeš umeti upravljati i mojim imanjem.
TRIFUN (kao izraz opšteg negodovanja koje se javilo u po-kretu i razmenipogleda): Mogao je i tako da ti kaže, zašto da nije mogao.
Samo znaš, brate Agatone, pokojnik je bio pismen čovek i čitao je novine, pa je mogao misliti u sebi: Ovaj Agaton jeste bio sreski
načelnik, ali gde god je bio, ostavljao je za sobom smrdljiv trag.
AGATON (plane): To nije istina! Tako su pisale opozicione novine, a ne možeš ti tražiti od opozicionih novina da pišu kako smo
ostavio mirišljavi trag za sobom.
TANASIJE: Ama i bez toga, drugo je to, Agatone, uprav-ljati narodom, a drugo upravljati imanjem.
AGATON: Nije drugo, Tanasije, nije to drugo. I za jedno i za drugo treba imati iskustva i ruku. A deder, kaži mi ga ovde, među vama,
ko bi bio za taj posao? 'Ajde, reci, je l' ovaj Tanasi-je? Pa on da je valjao, valjao bi najpre sebi, a ne bi pao pod ste-čaj.
TANASIJE (buni se): Pa šta ako sam pao?! Danas malo veći i jači padaju pod stečaj, pa zašto ne bih ja?
VIDA: I ako je pao, prijatelj-Agatone, tebi nije ništa zajeo.
AGATON: Ama ne kažem ja ništa protiv toga, ali da si pao pod stečaj, pa onda kupio automobil, ja bih ti skinuo kapu. Ali ti nekako
ne umeš, spetljao si se. Eto, pronašli ti i neko lažno vo-đenje knjiga.
TANASIJE: Ako su i pronašli, nisam ja vodio knjige nego knjigovođa.
AGATON: Pa knjigovođa, dabome! Ali nije o tome reč, ja sam to samo onako, uzgred kazao, a možemo i da preskočimo te-be, pa da
se upitamo na primer: bi li ovaj Proka bio kadar da upravlja imanjem?
PROKA (buni si): Zašto, ko bajagi?
GINA: Ako možeš ti, prijatelj-Agatone, može i on.
AGATON: Ama može, ne kažem da ne može, samo pogle-daj kakav je. Eto, pogledaj ga, molim te! Trideset godina se sušio u
opštinskoj arhivi, izgleda kao izgladnela stenica kad izmili iz stare fascikule.
GINA: Iju!
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:35 am
AGATON: A da upravljaš imanjem, treba da imaš glasinu, da se izdereš; treba da imaš pesnicu, da udariš njome po stolu i advokatu i
kirajdžiji i majstoru koji opravlja imanje.
GINA: Oprosti, prijatelj-Agatone, ali ja mislim, nismo došli ovde da se vređamo, već da se iskupimo oko uspomene pokojni-kove, da
ga ožalimo kao što priliči jednoj familiji... (Zaplače se).
SARKA: Pobogu, prija-Gino, ti opet plačeš?
PROKA: Pa pustite ženu neka plače; rod joj je pokojnik pa je boli.
SARKA: Pa ima nas valjda još roda?
TRIFUN: A ima žena možda i meko srce.
PROKA: Pa ima, dabome!
SARKA: Ako je po tome, Trifune, ja baš imam meko srce; ceo svet zna da ja imam meko srce, pa eto ja ne plačem.
AGATON: Molim te, prija-Gino, da ne smatraš ti to kao uv-redu što sam ja kazao za Proku. To je onako, samo primera radi. Al' ako ti
to primaš srcu, evo ne moramo ni govoriti o Proki. Mo-žemo uzeti za primer Trifuna.
TRIFUN: 'Ajd baš da čujemo!
AGATON: 'Ajde izvol'te dati njemu da upravlja imanjem! 'Ajde, dajte njemu...
TRIFUN: Ne znam kao zašto ne?
AGATON: Nemoj da te to vređa, ali ovako u familiji može-mo valjda biti iskreni. Zato, brate, ti ne bi mogao da upravljaš imanjem što
ne ispuštaš karte iz ruke, pa ti nisu slobodne ruke da možeš da upravljaš imanjem.
TRIFUN: Nijednu tvoju paru nisam prokockao, Agatone.
AGATON: Nisi, nisi, to je istina. Ne mislim ja da bi ti pro-kockao nijednu paru iz pokojnikove imovine. Ne bi, ali, znaš ka-ko je:
primiš kiriju, metneš u džep, sedneš s društvom, podele ti karte i tebi padne kec. E 'ajd sad, ako možeš, da ne štrpneš kiri-ju.
TRIFUN: A, to nikad!
AGATON: Ama ne kažem ja da bi ti to uradio od tvoje vo-lje, ali znaš već kako je; kad imaš keca u rukama, šteta je propu-stiti
priliku. A neka i ne bude to, neka ne dobiješ keca, neka i ne uzmeš karte u ruke, pa opet, brate, priznaćeš i sam, što ne biva ne biva.
TRIFUN: Ne znam zašto?
AGATON: E, pa zato, brate, što ti čak nemaš ni zanimanja. Otkad te znam ti si samo "ovdašnji". Trifun Spasić, ovdašnji. Ni-kad nisi
imao nikakvo zanimanje.
TRIFUN: Ne znam i što će mi.
AGATON: Pa i ne treba ti, dabome! Zanimanje, to je samo jedan teret za čoveka. E, ali, brate rođeni, kad nemaš zanimanje, ne možeš
biti staralac. Ne možeš, dabome! E onda, kad i tebe iz-brišemo, 'ajde, reci, ko nam ostaje?
MIĆA: Kako ko, a ja? Kao da ja ne postojim?
AGATON: Postojiš, ne kažem da ne postojiš, ali postojiš nekako u vazduhu.
MIĆA: Kako u vazduhu? Kako vi to mislite?
AGATON; Onako znaš, ne mogu da ti uhvatim nikad kraj...
MIĆA: Ne vidim šta imate vi meni da hvatate kraj.
AGATON: I ostavi to, al' tebi se nekako ne drže nasledstva. Eto, nasledio si od oca lepu paru pa nekako isklizilo ti sve, sve ti se
isklizilo.
MIĆA: Ja sam se od toga nasledstva školovao.
AGATON: Jesi, to ti priznajem, samo skupo je to tvoje ško-lovanje, i što je glavno, ne vidim, znaš, šta imaš od toga školov-anja.
Nemaš službe, nemaš zanata, nemaš nikakve koristi.
MIĆA: Nemam, ne kažem da imam, ali, najzad, čovek se i ne školuje zato da od toga ima kakve koristi, već da bude školov-an čovek.
AGATON: E vidiš, zato baš što si školovan, ne možeš da upravljaš imanjem. Drugo je škola, a drugo imanje. U školi mo-žeš naučiti
kako se pravi hemija, ali ne možeš naučiti kako se na-plaćuje kirija kod kirajdžija, na primer, prekonoć pobegne i izne-se stvari.
TRIFUN: Pa to, ovaj ne valja, onaj ne valja; ovaj ovo, onaj ono; drugim recima, kad se dobro promešaju karte, izlazi da je samo
Agaton sposoban da upravlja imanjem.
AGATON: pa i jesam, Trifune! Znaš li ti šta znači to srez od 52.374 stanovnika? - 52.374 stanovnika, a ja samo viknem: "Mir-no"! a
svih 52.374 stanovnika stanu u front, gledaju me pravo u oči i samo trepću. - Trepću, nego! Eto, to znači upravljati, moj Trifune!
TRIFUN: Jest, kad bi kirajdžije htele da stanu u front.
AGATON: More, ću da ih uvrstim ja, ne brini ti to!
II
DANICA, PREĐAŠNJI
DANICA (pri njenoj pojavi svi zaćute, razmenjuju samo poglede i daju jedno drugom znak da se pred njom ne govori. Danica donosi
na služavniku žito i služi ih).
SIMKA (još pri pojavi Daničinoj gurne laktom Vidu koja sedi kraj nje i šapće joj): No, hvala bogu kad su se se tili i da nas posluže.
AGATON (prekrsti se, služi se): Bog neka ga prosti!
TANASIJE (prekrsti se, služi se): Laka mu bila crna zemlja!
VIDA (prekrsti se, i služi se).
GINA (kad je žito došlo pred nju, zaplače se).
SARKA: Bože, prija-Gino, ti kao da te je ko najmio.
GINA: Teško mi je! (Prekrsti se, služi se). Bog neka ga pro-sti!
MIĆA (kad mu priđe Danica, on ustaje na noge ushićeno): Ko bi to rekao, u kući punoj tuge i žalosti jedan tako vedar i oča-ravajući
pogled! (Služi se).
AGATON (Danici koja služi ostale): A ovaj, da nije vaša tetka bolesna?
DANICA: Ne, ali stara žena, pa sam uzela da je zamenim.
AGATON: Pa da, vi ste mladi i, razume se...
SIMKA (vuče ga ljubomorno za peš od kaputa te prekida razgovor).
DANICA (pošto ih je sve poslužila, odlazi).
III
PREĐAŠNJI bez DANICE
MIĆA (pošto je Danica otišla i on je ispratio pogledom): Odista, lepuškasta devojčica, to se mora priznati.
SIMKA (Agatonu): Što si ti, bogati, mator, upuštaš u razgo-vor s njom?
AGATON: Hteo sam, znaš, onako da je ispitam malo.
SIMKA: Šta imaš da je ispituješ? Nisi ti ovde u srezu, nego na parastosu. Šta imaš tu da ispituješ?
VIDA: Pa da vidiš, Simka, pravo da ti kažem i treba ispitati. Treba da znamo, jer ovo je odista sramota što doživesmo; kraj tolikih nas,
koji smo rod i familija, što kažu, pa tuđin da nas do-čekuje i da nas služi.
AGATON: Šta ćeš, prija-Vido, takva je poslednja volja po-kojnikova i ne možemo mimo njegovu volju.
SARKA: A kome je on to, bajagi, kazao poslednju volju?
TANASIJE: Pa jeste, njegova poslednja volja, to je testa-ment, a testament još nije otvoren.
AGATON: I neće biti otvoren sve dok ne prođe četrdeset dana od smrti pokojnikove.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:35 am
PROKA: Molim te, Agatone, ja sam baš juče pročitao za-kon, a pitao sam i našega kmeta-pravnika i još neke advokate ko-ji dolaze u
opštinu, i svi mi oni kažu da nigde u zakonu ne piše da se testament otvara četrdeset dana posle smrti zaveštačeve.
AGATON: A misliš li da ja nisam raspitivao?
TANASIJE: Pa ono, svi smo se raspitivali.
AGATON: Svi, dabome! Jer, brate, ko će živ dočekati četr-deset dana. Brojim svaki dan na prste, a noću sve sanjani neke cifre sa pet
nula.
TRIFUN: E, Agatone, za tih pet nula ćeš da izviniš, a što se tiče otvaranja testamenta, ja, pravo da vam kažem, i volim što će-mo
počekati četrdeset dana.
AGATON: Pa jest, ti voliš da gustiraš.
TRIFUN: Pa da gustiram, dabome!
PROKA: Ostavi, bogati, Trifuna, neka gustira; nego reci ti nama, Agatone, raspitivao si se, veliš?
AGATON: Jesam!
PROKA: Pa jesi li što saznao?
AGATON: Kopkalo me pa sam otišao i kod samog starateljskog sudije i pitao ga: možemo li mi, kao familija, zahtevati da se
testament otvori?
TANASIJE: Pa šta veli?
AGATON: Veli: možete, ali bolje strpite se; pokojnikova je želja bila da budete strpljivi.
SARKA: Lako je njemu mrtvom da bude strpljiv.
PROKA: Pa jest, pravo kaže prija Sarka; on može u grobu čekati i četrdeset godina, ali mi, brate, ne možemo.
TANASIJE: Ne možemo, dabome! Evo ja, na primer, ja ne mogu da čekam. I da hoću, ne mogu.
AGATON: E, bogami ćeš da pričekaš, jer tu svoju želju da se testament otvori četrdeset dana posle njegove smrti pokojnik nije samo
onako kazao, nego je to napismeno izjavio, na zapisni-ku kod suda.
SARKA: Da mi je samo znati šta mu je to trebalo?
SIMKA: Baš i ja se to pitam.
AGATON: E, šta mu je trebalo? Znao je on dobro šta mu je trebalo. Pokojnik jeste bio onako plemenit i dobrotvor i čestit i sve što
hoćeš, al' mu se mora priznati da je bio i veliki šeret. Znao je dobro on šta radi. Ko veli: ja ću mojoj familiji četrdeset dana, pa da sebi
obezbedim tih četrdeset dana žalosti, a ne da me od prvog dana posle smrti grde i ogovaraju.
SARKA: Iju, a ko bi ga grdio?
AGATON: Pa već našlo bi se ko bi, i zato je on, vidiš, tako i udesio. Ko veli: čekaj da ja to nekako udesim bar dok se ne ohla-dim.
Neka Agaton izvuče iz sanduka stari, crni kaput, neka istre-se naftalin i neka ga ispegla; neka Tanasije obuče svoje crno odelo, ono što
ga je pravio za venčanje i što ga oblači o pogrebima i o narodnim praznicima; pa neka Proka pozajmi od koga opštinskog odbornika
crnu mašnu, a od pogrebnog preduzeća crni kaput; pa neka Trifun napravi tužno lice kao kad na jedanaest izvuče keca; pa neka se ovaj
otmeni prijatelj Mića obuče tužno, po žurnalu; pa neka se žene ogrnu i zabrade crninom; Sarka udovica neka obuče svoju crnu haljinu
u kojoj sahranjuje muževe, a Gina neka plače četrdeset dana.
GINA (zaplače se).
SARKA: De pa ti, prija-Gino, to Agaton onako, primera ra-di.
AGATON: Pa, primera radi, dabome!
PROKA: E, to nam je pokojnik lepo udesio, bog da mu du-šu prosti!
AGATON: Udesio, nego! Ko veli, neka moja familija, tako maskirana, ide četrdeset dana, kao ožalošćena porodica, neka idu za
sandukom oborene glave; neka dolaze na sve parastose i neka mi pale sveće, a posle, kad se ja ohladim, nek se i oni ohla-de.
TANASIJE: Pa dobro, kad već mora, neka mu bude. Čekaćemo, iako nam nije do čekanja, ali zašto za tih četrdeset dana tu-đin da
upravlja imanjem?
AGATON: Zato, vidiš, što je pokojnik na onom zapisniku kazao još i ovo: "A dotle, dok se ne otvori testament, celokupna moja
imovina ima se predati na staranje i čuvanje tom i tom ad-vokatu, kojega sam i testamentom označio za staraoca i izvršioca moje
poslednje volje."
SVI (negoduju).
AGATON: I advokat, lepo, sve popisao, zapečatio, a ovu kuću predao na čuvanje tetki, jer je pokojnikova želja bila da mu se ne
zatvori kuća.
VIDA: Ama, reci ti meni, prijatelj-Agatone, kakva je to tet-ka?
AGATON: A zar ja znam? Znam da ovde u dvorištu ima ona mala kuća, dve sobe i kujna, što je pokojni Mata zidao pre osam godina.
Znam da u toj kući još od početka sedi ta tetka. E, eto, to je sve što znam.
SARKA: A kome je ona, bogati, tetka?
AGATON: Ovoj devojci što nas je sad poslužila. Njoj je tet-ka, pa je zbog toga svi tako zovu. I pokojni Mata je zvao tetkom.
VIDA: Pa otkud advokat toj tetki da preda kuću; nije valjda i advokatu tetka?
AGATON: Nije, nego bila tu u kući, negovala pokojnika, na njenim je rukama i izdanuo pa... tako, našla se tu.
SARKA: Dobro, to je tetka, a ova devojka? Mene, pravo da vam kažem, više buni ova devojka.
MIĆA: I mene!
SARKA: Tebe, prijatelj-Mićo, drugo buni, a mene drugo.
AGATON: Šta ima da te buni, prija-Sarka, devojka kao svaka devojka.
MIĆA: Ali se mora priznati da je lepuškasta!
SARKA: More, ostavi to, nego kaži ti meni, prijatelj-Agato-ne, ako znaš, kako mu onako dođe ova devojka?
AGATON: Šta znam ja? Znam, odrasla je kod tetke, uči i sad još školu, kanda filosofiju ili tako nešto... eto, to je sve što znam!
SARKA: Ako još uči školu, dobro, nego da nije ona već ne-što svršila školu?
PROKA: Čini mi se, prija-Sarka, ti na ružno navijaš?
SARKA: Pa ako ćemo istinu da govorimo, pokojnik je voleo onako... kako da kažem, de... pomozite mi.
TRIFUN: Voleo je da vrdne.
SARKA: Eh, eto, to sam htela da kažem. Voleo je, bog da mu dušu prosti!
TANASIJE: E, to jeste, to mu se mora priznati.
MIĆA: To samo znači da je bio savremen čovek.
SARKA: Savremen ili nesavremen, tek voleo je. Znam ta-ko, ja jedanput došla kod njega pa... ali neka, - bog neka ga pro-sti!
TRIFUN: Što? - Kaži!
SARKA: Nije lepo, mrtav čovek.
SIMKA: Pa opet, prija-Sarka, ne mogu da verujem tako ne-što; ovo je i suviše mlada devojka za pokojnikove godine.
SARKA: Znaš kako je, prija-Simka, na staro drvo se kalemi mlad pelcer.
SIMKA: Pa onda šta znaš: može ova devojka imati kakvu stariju sestru, a može i tetka imati kakvu mlađu sestru.
MIĆA: Da, takva bi se kombinacija mogla uzeti u obzir.
SARKA: I ako hoćete, pravo da vam kažem: meni ova de-vojka, kad je čovek malo bolje zagleda, pomalo liči na pokojnog Matu.
TANASIJE: Uha, kud ti ode, prija-Sarka!
VIDA: Nemojte dvaput da kažete, ali... Kad je čovek malo izbliže pogleda. Meni je baš pao u oči njen nos, isti pokojnikov nos.
SARKA: E baš si potrefila, prija-Vido, ako je po čemu dru-gom, a po nosu... Pre svega, pokojnik nije ni imao nos.
GINA: Ju, Sarka, kako da nije imao nos?
SARKA: Pa imao je, ne kažem da nije imao, samo...
PROKA (prgavo): Ama šta ste se tu zakačili za pokojnikov nos, kao da je to glavno. Gledajte vi od čega živimo, a ostavite se nosa.
(Agatonu). Nego, reci ti nama, brate Agatone, zar ti nisi mogao onako da ispitaš kakva je to tetka?
AGATON: Ne znam, nisam dovoljno pametan! Razumem, našla se dok je bolovao, negovala ga, - dobro! Umro, - dobro i to! - Našla
se tu, pa lepo; isplati je, kaži joj hvala, pa zbogom! -Ali otkud sad dolazi tetka kao advokatov poverenik? Primio on imanje kao
staralac, to razumem; to je po zakonu, je l' tako? -Ali otkud sad taj advokat da ga poveri tetki na čuvanje?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:36 am
VIDA: I to sve ovako, otvoreno.
TANASIJE: Da je sve to popisano i zapečaćeno, pa 'ajde, 'ajde, ali pogledaj, sve otvoreno...
AGATON: I još kad bi znali čega ti sve tu nema? Sve su so-be prepune skupocenih stvari, sve čisto srebro...
PROKA: I sve to čuva nekakva tetka.
SIMKA: Baš sramota! Što kažu, familija smo, a ne znamo ni čega ima, ni...
TANASIJE: More, što ne znamo čega ima, ni po jada, nego ne znamo čak ni kakva izgleda kuća. Znam ovu sobu, tu sam jedanputdvaput
razgovarao s pokojnikom, ali nigde dalje nisam za-virio.
AGATON: Ni ja nisam, pravo da vam kažem. Jest, bio sam i gore, kad je pokojnik bolovao, al' nisam nikad onako razgledao kuću.
PROKA: Pa niko nije... Pokojnik nije voleo da mu se dođe.
GINA: Nije trpeo familiju.
SARKA: A tetku je trpeo
TRIFUN: Pa trpeo, dabome, jer mu nije rod.
SARKA: I, što kaže prijatelj Tanasije, eto, da me ko zapita: Ti si, Sarka, je li, blizak rod pokojnome Mati? Jesam! - Pa do-bro, Sarka,
znaš li ti kako izgleda pokojnikova kuća? - Ne znam! - Koliko soba ima? - Ne znam! - Kako je nameštena? - Ne znam!
VIDA: Pa ja mislim, niko nam ne brani da obiđemo i razgle-damo.
TANASIJE: I ja mislim, Agatone. Zašto da ne obiđemo i ne razgledamo kuću? Toliko valjda možemo!
SIMKA: Pa familija smo!
AGATON: Pa možemo, ne kažem da ne možemo, ali pod jednim uslovom: da pođemo svi zajedno i da se niko ne odvaja i zavlači po
sobama, nego svi zajedno.
PROKA (uvređeno): Ne misliš valjda...?
AGATON: Šta mislim da mislim, tek da se ne odvajamo.
TANASIJE: Pa dobro de, ne moramo se baš odvajati.
AGATON: Ja ću da vas vodim, jer opet više znam nego vi.
SVI (se priberu oko njega).
AGATON: E, vidite najpre ovo ovde! - (Soba u kojoj su). Ovo mu dođe kao neko predsoblje, a nije predsoblje. Više mu dođe kao
soba, ali nije za spavanje jer je prolazak. Ovuda se ide na gornji sprat. (Pokazuje na stepenice). - Gore je pokojnik i umro. Da pođemo
najpre od te sobe u kojoj je pokojnik umro! -(Pođe ka stepenicama i svi za njim).
SARKA (Gini koja opet zaplače): Eto ti sad, pa zašto kog đavola sad plačeš?
GINA: Kako da ne plačem, Sarka; sad ćemo videti sobu u kojoj je pokojnik umro.
SARKA: Pa plači, brate, kad vidiš sobu, a nemoj akonto da plačeš!
SVI (odlaze uz stepenice).
IV
DANICA, MIĆA
MIĆA (On je poslednji pošao uz stepenice i popeo se već na prvi stepenik, pa kad spazi Danicu, koja dolazi kroz srednja vra-ta, on se
vrati): Ah?
DANICA (donosi pun služavnik kafe, pa kad vidi da su gosti otišli uz stepenice, iznenadi se).
MIĆA (pristupi joj): Kafa? (Uzima šoljicu). Ja inače ne pijem, ali kad vi služite.
DANICA: A kuda su otišle gospođe i gospoda?
MIĆA: Hoće da razgledaju kuću.
DANICA: Tako!
MIĆA: Velika kuća, mnogo nameštaja, i o svemu tome vo-dite vi brigu?
DANICA: Ja ne, - tetka, ali, dabome, stara žena, moram joj pomoći.
MIĆA: To je teško za vas.
DANICA: Pa to je samo za koji dan, dok se kuća ne preda naslednicima.
MIĆA: Dotle samo? Zar vi ne mislite i dalje ostati ovde?
DANICA: Svakojako ne.
MIĆA: Ni kad bi vam naslednik to ponudio?
DANICA: Ja ne znam, to bi tetka imala da reši.
MIĆA: Zašto tetka, to bi pre vi imali da rešite. Ako bih ja bio naslednik, - a ja se tome pouzdano nadam - ja bih, vidite, želeo da vi to
rešite.
DANICA: Šta da rešim?
MIĆA: Pa to, da ostanete u stanu. Zašto ne? Za vas bi to bi-lo vrlo ugodno, jer ste se izvesno već navikli na taj stan, a za me-ne, pravo
da vam kažem, za mene bi bilo to vrlo prijatno imati u kući jedno tako lepo, mlado stvorenje. Zar ne?
DANICA: Hvala, to je vrlo ljubazno od vas, ali ja mislim, tetka želi da se iselimo.
MIĆA: Ali zašto, zaboga? To bi vam bio samo jedan težak izdatak. Ovde ste stanovali besplatno, pa tako bi i dalje stanovali. Zar to
nije bolje za vas?
DANICA: Bolje je, ali...
MIĆA: I što je glavno, ja ne mislim tako brzo da se ženini, a sve dotle vi bi ostali u stanu.
DANICA (iznenađena): Tako? A zašto samo dotle?
MIĆA: Jer, bojati se, moja bi žena mogla biti ljubomorna. Pa da, to bi bilo sasvim opravdano?
DANICA: Opravdano?
MIĆA: Pa da, zaboga, vi ste tako lepuškasti i mili, i mogu vam reći čak i da mi se dopadate, vrlo mi se dopadate, (pokušava da je
pomiluje).
DANICA (uvredeno): Gospodine!
MIĆA: No, no, no, ne morate se srditi.
DANICA (u uzbuđenju): Otkud vam ta sloboda?
PORODICA (nailazi niz stepenice).
MIĆA: Rekao sam vam, dopadate mi se. To je valjda slo-bodno reći jednoj mladoj i lepoj devojci. Uostalom, kad budem imao prilike,
ja ću vam stvar objasniti. Videćete, stvar je vrlo jed-nostavna.
V
PORODICA, PREĐAŠNJI
AGATON (ispred ostalih): A, a... kafa! Dockan malo, ali možemo i ovako s nogu! (Uzme šolju i u dva gutljaja ispije i na-stavi put).
TANASIJE (ide za Agatonom, uzima šolju i srkne): Koliko samo da srknem. (Odlazi za Agatonom).
SIMKA (ide za Tanasijem): Hvala, ja pred podne ne pijem kafu (odlazi za Tanasijem).
PROKA (ide za Simkom): Hvala, ja ne pijem kafu. (Odlazi za Simkom).
VIDA (skrne pa odmah ostavi solju): Juh, pa ovo hladno kao led. (Odlazi za Prokom).
TRIFUN (uzima šolju): Ja ću poneti, pa usput. (Odlazi no-seći šolju).
GINA (uzdišući): Hvala, nije mi do kafe! (Odlazi za Trifunom).
SARKA (ide za Ginom): Hvala, ja ne smem da pijem kafu zbog uzbuđenja. (Odlazi za Ginom).
MIĆA (polazeći za Sarkom, Danici): Videćete, stvar je vrlo jednostavna!
PORODICA (zamakne levo).
VI
DANICA, ADVOKAT
DANICA (ostaje nasred sobe s punim služavnikom i gleda za njima).
ADVOKAT (nailazi): Dobar dan! O, kako je to lepo; doče-kujete me punim rukama.
DANICA: Pa razume se, kad imam punu kuću gostiju. (Ost-avlja služavnik na najbliži sto).
ADVOKAT: Kakvi su vam to gosti?
DANICA: Pa porodica pokojnikova; svratili, po običaju, sa parastosa svi ovamo. Preporučili ste nam, tetki i meni, da bude-mo prema
njima predusretljivi i ljubazni.
ADVOKAT: Pa ta vas ljubaznost ništa ne košta.
DANICA: O, košta vrlo skupo.
ADVOKAT: ???
DANICA: Košta me uniženja.
ADVOKAT: Vređaju vas?
DANICA: Ne, jer se ja i ne obzirem na njihova podmigivanja, šaputanja i njihove omalovažavajuće poglede... sve me se to ne tiče, ali
uniženje koje sam maločas doživela...
ADVOKAT: Šta je to bilo?
DANICA: Jedan od te gospode iz porodice, koji veli da je naslednik, bezočno mi je punudio da ostanem besplatno u stanu sve dok se
on ne oženi.
ADVOKAT: Vrlo plemenit gospodin! A šta ste mu vi odgo-vorili?
DANICA: Da nije bilo vaših uputstava da budemo prema njima pažljivi, ja bih već znala šta bih mu odgovorila.
ADVOKAT: Dobro ste ipak učinili što ste se uzdržali, jer najzad, šta znate, možda taj čovek nije time hteo da vas vređa.
DANICA: Ali kako?
ADVOKAT: Možda on ima kakve ozbiljne namere?
DANICA: Pa šta ako bi imao ozbiljne namere?
ADVOKAT: Pa recimo, ako bi on bio odista naslednik.
DANICA (uvređeno): Zar vi odista niste mogli steći bolje mišljenje o meni?
ADVOKAT: Bože moj, neka vas to ne vređa, ali, znate ka-ko je, bogatstvo ipak mora pokolebati čoveka.
DANICA: Tako? Znači, i vi se ne osećate jaki pred bogats-tvom?
ADVOKAT: To nisam kazao.
DANICA: Kako da niste?
ADVOKAT: Uostalom, advokati i lekari ne primenjuju na sebe mišljenje i savete koje drugima daju.
DANICA: I vi se, mislite, ne bi pokolebali pri susretu sa kakvom bogatom naslednicom?
ADVOKAT: Verujte, ne, čak kad bih tu devojku i voleo, jer sam uveren da bi ona uvek sumnjala u čistotu mojih pobuda.
DANICA (u razgovoru zavukla je slučajno ruku u džep i na-pipala tamo ceduljicu koju iznosi): Eto, eto opet. Vi uvek tako nekako
zavedete razgovor da je zaboravim ono što je najvažnije. Otkad mi stoji u džepu ova ceduljica na kojoj je tetka napisala ra-čun o
utrošku onog novca što ste joj dali.
ADVOKAT: Pa imamo vremena za to.
DANICA: Ipak, da svršimo. Tetka me je naročito molila. (Čuju se glasovi iz sobe).
ADVOKAT: To su izvesno oni? Ja nisam rad da me sretnu ovde.
DANICA: Zašto?
ADVOKAT: Ta, dosadili su mi. Nemam mira od njih ni u kancelariji ni kod kuće.
DANICA: Pa to ih vi poznajete?
ADVOKAT: Da, upoznao sam ih. Ranije ih nisam nikad ni video. To su obični ljudi neznani i skriveni, ali kad tako padne kakav
testament bogatoga pokojnika, oni se pojave i zađu od ad-vokata do advokata i po ceo dan drežde pred vratima starateljskog sudije.
DANICA: Izgleda da su svi bliski rod pokojniku!
ADVOKAT: Da, verovatno, ali će posle otvaranja testa-menta biti to u srazmeri prema svoti koju im je pokojnik ostavio.
(Čuje se galama). Evo ih! Ja ću se radije udaljiti. Do viđenja. (Pođe).
DANICA: A tetkini računi?
ADVOKAT: Rekao sam vam već, imamo vremena za to! (Ode).
DANICA (uzima ponovo služavnik).
VII
PORODICA, DANICA
AGATON (izlazi prvi iz sobe a za njim svi ostali. - Prolaze i odlaze u zadnju sobu iz koje će dalje po kući cunjati, tako da će se u
idućoj sceni još jednom pojaviti te videti kroz staklena vrata kako prolaze kroz hodnik. Ovom prilikom prelazeći preko scene i ne
obziru se na Danicu).
TRIFUN prolazeći kraj Danice, ostavlja šolju od kafe koju je usput ispio).
MIC A (prolazeći kraj Danice): Vi ste još uvek tu, to je tako prijatno! (Odlazi sa ostalima).
VIII
DANICA, TETKA
TETKA (dolazi kroz srednja vrata): Gde si, dete, zaboga, što se zadrža toliko?
DANICA: Pa eto, nisam još ni poslužila goste.
TETKA: A gde su gosti?
DANICA: Eno ih, šetaju po kući, razgledaju.
TETKA: Što ne ispiše bar kafu?
DANICA: Nudila sam ih.
TETKA: Je l' nailazio, bogati, advokat,
DANICA: Jeste!
TETKA: Pa jesi li mu pokazala račun?
DANICA: Htela sam, bogami, tetka, ali je to neki čudan čovek. Uvek razgovara o drugim stvarima.
TETKA: Ne volim, znaš, da držim tuđ novac, a da ne preda-jem račun.
DANICA: Da te pitam nešto, tetka?
TETKA: Pitaj!
DANICA: Kad ovu kuću primi naslednik, mi nećemo, je li, ostati dalje ovde u stanu?
TETKA: Pa nećemo!
DANICA: A gde ćemo?
TETKA: Pa videćemo!
DANICA: Ja bih tako volela da se vratimo u onaj stari stan. Bila je, istina, mala kuća, ali smo imali bašticu, a posle, ne znam, ali mi se
tamo dopadalo, možda i zato što sam skoro celo detinjstvo provela u toj kućici.
TETKA: Ta je kuća porušena još odmah čim smo se mi iseli-li. Ima tome već osam godina.
DANICA: A pre te kućice gde smo stanovali?
TETKA: Zar se ne sećaš?
DANICA: Sećam se, ali kao kroz san. Malo, popločano dvo-rište, jedno drvo, i... Tada je mama još bila živa, je li?
TETKA: Jeste!
DANICA: A tata?
TETKA: On je davno, vrlo davno umro. Njega nisi mogla upamtiti. Ali otkud danas da me pitaš o tim stvarima?
DANICA: Tako, palo mi na pamet. Malopre je jedan od naslednika govorio sa mnom o našem stanu, pa meni pala na pa-met ona
kućica.
TETKA: Ostavi, dete, tu brigu; imamo dosta drugih na vra-tu. Nego, uzmi ti taj služavnik pa 'ajde. Kafa se potpuno ohladi-la, a veliš,
neće ni da je piju.
DANICA: Pa jest! (Uzima služavnik i polazi sa tetkom). Ne znam zašto bi ih čekala?
TETKA (ode s Danicom).
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:38 am
IX
PORODICA
AGATON (dolazi iz zadnjih vrata i svi za njim): E, eto, videli ste.
VIDA: Bogatstvo, pravo bogatstvo.
TANASIJE: Taj je znao zašto je živeo.
SARKA: Ah, onaj srebrni budilnik!
SIMKA: A čiraci, šta kažeš za one srebrne čirake?
SARKA: Meni se budilnik dopada. Navikla sam; nikad ga nisam imala u kući, ali navikla sam.
TRIFUN: Pa kako si kog đavola navikla kad ga nisi imala?
SARKA: Moj prvi muž spavao je kao top, bog da mu dušu prosti, ali drugi, budio me je po nekoliko puta noću; pravi budil-nik. Pa eto,
kraj njega sam se navikla.
GINA: A šta veliš, Simka, za onaj serviz; čisto srebo za dva'es' četiri osobe.
SARKA: Ti se, Gino, kanda zaplaka kad vide taj serviz?
VIDA: Bože moj, čega ti tu nema, i sve to da čuva tuđin, ne-kakva tetka.
MIĆA: I njena sestričina.
VIDA: More, ostavi ti sestričinu, nego, ja bih, Agatone, ne-što rekla.
AGATON: Pa reci!
VIDA: Rekla bi' da mi kao familija treba da vodimo računa o ovoj kući i o ovome imetku, a ne tuđin.
TANASIJE: Pa razume se! Jer, reci ti meni, Agatone, ko nama garantuje za tu tetku?
GINA: Ko zna koliko je stvari dosad već izneto iz kuće?
VIDA: A koliko će se tek izneti dok prođe četrdeset dana.
SARKA: Ju, moj budilnik!
TRIFUN: Uha, kad pre tvoj?
TANASIJE: More, ima tu vrednijih stvari od budilnika.
VIDA: Ja velim, prijatelj-Agatone, da se kogod od nas useli u kuću, da sačuva ovo.
SARKA: Pa jest, eto, mogla bih ja.
VIDA: A što baš ti?
SARKA: Pa udovica sam, slobodna sam, lakše mi je nego vama.
SIMKA (Agatonu nasamo): Čuješ li ti, Agatone, ovaj razgo-vor?
AGATON: Čujem.
SIMKA: Pa nećeš valjda pustiti da se ko drugi useli? Ako se treba useliti, ti si najpreči.
AGATON: Ama, to baš i mislim nešto.
SIMKA: Nema šta da misliš, nego da požurimo, ako nećeš da nas ko preteče.
AGATON: Gotovo!
SIMKA: Ama nemoj "gotovo", nego 'ajde, jer, bojim se, useliće se Gina.
AGATON: Hoće! 'Ajde da se nekako izvučemo. (Glasno). Pa ja i Simka odosmo. Nema šta više da sedimo. Poslužili smo se, popili
smo kafu, pregledali smo kuću, nema zašto više da sedimo. 'Ajde, Simka, da pođemo. Ostanite zbogom.
SIMKA: Zbogom!
AGATON i SIMKA (odu).
X
PREĐAŠNJI bez AGATONA i SIMKE
SARKA (pošto su otišli): Ama, videste li vi: ovi nešto šuška-li, šuškali, pa odjedanput odoše?
GINA: I meni to pade u oči!
VIDA (prilazi Tanasiji, poverljivo): Evo, seci me gde sam najtanja ako ne znam šta su šaputali Agaton i Simka.
TANASIJE: Ama i ja bih kao rekao.
VIDA: Hoće da se usele, videćeš, hoće da se usele ovde.
TANASIJE: Pa sad, šta mu možeš, i bolje neka se useli neko od naših.
VIDA: Pa ako treba neko od naših, ti si valjda najpreči.
TANASIJE: Pa jest, al' eto, kad će već Agaton...
VIDA: Pa ono po tebi, kakav si, može ti Agaton i glavu po-jesti. Ne slušam ja tebe, nego ću kući, da spakujem malo prnjica, a i ovi da
se raziđu, pa evo mene, a ti, ako hoćeš, dođi! (Glasno). Pravo kaže Agaton, nema šta više da čekamo. 'Ajde, Tanasije, 'ajdemo.
Bogami, jedva čekam da odem kući da se odmorim. 'Ajde, zbogom ostajte. (Ode).
TANASIJE: Pa jest, da se odmorimo. Zbogom! (Ode za Vi-dom).
XI
PROKA, GINA, TRIFUN, MIĆA, SARKA
SARKA: Ama, šta je ovo ljudi, sve neka šaputanja?
GINA: Baš, gledam ih pa se čudim.
SARKA: Ne volim, znaš, kad tako u familiji počnu šaputa-nja.
GINA: Pa nije ni lepo, da vidiš.
SARKA: Jer familija, dok se glasno grdi, svađa i ogovara, dotle se može reći da je to familijarna iskrenost i ljubav, ali kad počne da
šapuće!
MIĆA: Pravo da vam kažem, prija-Sarka, i ja ne volim šapu-tanje. To nije otmeno.
SARKA: Pa nije, dabome! Eto tako, zbog nekog šaputanja, mene mal' nije oterao prvi muž. A zar bi to bilo otmeno da me je oterao?
TRIFUN: Još kad bi vi znali šta oni šapuću?
GINA: A ko će ih znati.
TRIFUN: Znam ja ako vi ne znate.
SARKA: Pa reci i nama.
TRIFUN: Odoše oni da se spreme pa da se usele ovde.
GINA: Šta kažeš?
TRIFUN: To što ti kažem!
PROKA: Ima pravo Trifun, to je i ništa drugo. Evo glave da će se Agaton useliti.
TRIFUN: E, ako će Agaton, onda ću i ja, bogami!
SARKA: A što ti opet?
TRIFUN: Pa Agaton će se useliti, je li, da čuva ove stvari da se ne raznesu i da se ne pokradu, a ja ću da se uselim da te iste stvari
čuvani od Agatona. Poznajem ja njega dobro.
PROKA: Pravo kaže čovek.
TRIFUN: I neće me preteći, vala! Useliću se ja pre njega! Odoh ja! (Ode).
XII
PREĐAŠNJI bez TRIFUNA
GINA: Pa to će ceo svet da se useli?
SARKA: Čudo nećeš i ti, prijatelj-Mićo?
MIĆA: Ama ko kaže da neću! Ako je čija dužnost da se nađe ovde kao čuvar, onda sam to ja na prvom mestu.
SARKA: A da l' misliš ti da čuvaš stvari ili sestričnu?
MIĆA: Uostalom, priznajte, prija-Sarka, lepuškasta je.
SARKA: Priznajem, de!
MIĆA: Odoh ja po moj kuferčić. Biću ovde pre svih ostalih. (Ode).
XIII
PROKA, GINA, SARKA
GINA: Ju, ju, ju, pa to će cela familija da se useli u kuću?
SARKA: Cela, dabome!
GINA (Proki): A mi, zar koji smo najpreči?
PROKA: Pa ja mislim, Gino, i mi da se uselimo.
GINA: Da se uselimo, Proko, dabome, da se uselimo. Biće mi nekako tuga i, što kažu, jednako ću se sećati pokojnika... (Za-plače).
SARKA: Ama, prija-Gino, žašto sad plačeš zato što ćeš da se useliš? Dok ti plačeš, Agaton će da zauzme sve sobe.
GINA: Pravo kažeš! 'Ajde, Proko! (Pođe). A ti, Sarka?
SARKA: Ja neću da se naturam. Doći ću i ja, samo docnije, pa ako bude mesta i za mene, dobro, a ako ne bude, vratiću se svojoj
kućici. Nema šta da brinem kad ste vi toliki tu.
GINA: Pa jes', pravo kažeš. Zbogom, Sarka.
SARKA: Zbogom pošla!
GINA (sa Prokom ode).
XIV
SARKA, DANICA
SARKA (pošto ostane sama, pođe desno u sobu, navili pa pređe u levu sobu. Usput već skida šešir i mantil).
DANICA (ulazi, i kad vidi da nema nikoga, čisto odahne du-šom).
SARKA (proviruje na vrata, komotna, razgolićena): Je l' te, molim vas, ima li ovde u kući kakvih papuča?
DANICA (Zgrane se): Vi ste ovde?
SARKA: Pa da, izabrala sam ovu sobu, tu sam se smestila, ali ne mogu tek ići po kući bez papuča.
DANICA (očajno krši ruke): Gospode bože!
ZAVESA
DRUGI ČIN
Ista soba
I
SARKA, MIĆA
SARKA (u muškom kućnom šlafroku, na nogama joj ogromne muške papuče; sedi na divanu i pušeći cigaretu razgleda jedan album).
MIĆA (dolazi spolja, nosi jedan kuferčić): Gle, pa vi ste već tu, prija-Sarka?
SARKA: Nisam ja već tu, nego nisam ja ni odlazila odavde.
MIĆA: Ostali ste?
SARKA: Ostala, dabome! Nije nego da mi drugi uzme ovu sobu sa balkonom. Željna sam da vidim malo sveta.
MIĆA: Ja sam morao otići do kuće da uzmem najpotrebnije stvari.
SARKA: Ama, kakve stvari, neću valjda ovde vek vekovati. Procunjala sam malo po kući pa našla pokojnikov šlafrok i papu-če, pa
eto, šta mi fali?
MIĆA: A je l' još ko došao?
SARKA: Svi su došli.
MIĆA: Ama zar svi?
SARKA: Pa svi, dabome!
MIĆA: I zauzeli sobe?
SARKA: Zauzeli, nego! Eto, tu su, u toj sobi, Agaton i Simka. Ovde sam ja.
MIĆA: A ovamo?
SARKA: Tamo je Tanasije sa Vidom.
MIĆA: A Proka?
SARKA: On je tamo, iz dvorišta, a Trifun u onoj maloj sobi gore.
MIĆA: Pa gde ću ja?
SARKA: Jedino još nije zauzeta pokojnikova soba, ona gde je umro.
MIĆA: Pa meni, ustalom, ta soba i pripada.
SARKA: Možeš tamo, samo ako se ne bojiš.
MIĆA: Čega da se bojim?
SARKA: Pa, velim, da ti se nešto ne javi pokojnik noću u snu.
MIĆA: Neka mi se javi. Ja bih čak i voleo da mi se javi. Pra-vo da vam kažem, prija-Sarka, i voleo bih da progovorim s njim onako, u
četiri oka.
SARKA: Baš, prijatelj-Mićo, da te nešto zamolim. Ako ti se javi pokojnik, zapitaj ga, tako ti boga: kako mu padaju rod ovaj Agaton i
Simka? Ovde mi se popeše sa svojim srodstvom.
MIĆA: Ne brinite vi, prija-Sarka, zapitaću ja i za Agatona i za mnoge druge (penjući se uz stepenice), jer sad su svi bliski rod, kao da
ja ne postojim. (Ode).
II
SARKA, GINA
GINA (dolazi spolja vrlo oprezno, okrećući se levo i desno i ne videći Sarku. Ona na prstima prelazi preko scene, noseći pod miškom
veliku crnu kutiju u kojoj je srebrn serviz).
SARKA (okrene se i spazi je): Otkud ti, Gino?
GINA (preplašeno cikne, stavi odmah kutiju za leđa i naslo-ni se na zid na kutiju, da bi mogla osloboditi ruke): Iju! Iju!...
SARKA: Šta ti je, more?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:38 am
GINA (užasno uzbuđena): Ju, tako sam se prepala!
SARKA: Šta imaš da se prepadneš, nisam ja pokojnikov duh. A odakle ti, bogati?
GINA: Otuda... bila malo... izišla sam malo iz sobe kao da se prošetam, pa svratila u trpezariju da obrišem prašinu.
SARKA: Ju, prija-Gino, što da brišeš, valjda ima u ovoj ku-ći ko da briše prašinu?
GINA: Pa ima, nije da nema, i ubrisano je, nije da nije ubrisano, ali ja tako navikla.
SARKA: Jeste, pravo da ti kažem, i ja tako! Volim ti u tuđoj kući ubrisati nego ne znam šta da mi daš.
GINA: Pa to znaš, te i zadržah se tamo. Gledam, bože, one stvari, pa sve me podseća na pokojnika. Gledam onu stolicu na kojoj je
sedeo, pa tanjir, pa nož, viljušku, pa sve me guši tuga; pa pogledam slanik pa mi pade na pamet: bože moj, pokojnik je, koliko juče,
umakao u taj slanik... (Zaplače se).
SARKA: Eto ti sad, pa ne moraš ti zato plakati što je on um-akao u slanik.
GINA: Pa ne moram, al' tako, kad se setim, a mene guši.
SARKA; Ostavi, bogati, to, nego šta je tebi, ženo, te si se prilepila uz taj zid kao taksena marka?
GINA (zbunjeno): Kako da ti kažem... ovaj, i nisam se pri-lepila, nego tako, naslonila se; oduzele mi se nešto noge pa se naslonila
malo.
SARKA: Pa idi u sobu, lezi.
GINA; Ne mogu, ne mogu da maknem.
SARKA: Da te povedem?
GINA: Neka, idi ti u svoju sobu pa ću ja već lako.
SARKA (prilazi joj): Kako da idem, zaboga, a tebe da ost-avim tako uza zid. (Hoće da je obuhvati rukom). 'Odi, nasloni se na mene!
GINA: (očajno): Ne, ne, ako boga znaš!
SARKA: Ju, crna Gino, šta ti je to za leđima?
GINA (prestravljeno): Koje?
SARKA (izvuče kutiju): Ovo!
GINA: To? Izgleda kao da je neka kutija.
SARKA: Nije kutija, nego srebrni serviz, Gino!
GINA: Biće, veruj, biće serviz, kad ti tako kažeš.
SARKA (otvori kutiju): Pa serviz, dabome!
GINA: Iju, iju, iju, ko bi to rekao?
SARKA: Ama šta: ko bi rekao?
GINA: Pa to; ja sam mislila, kutija.
SARKA: More, ostavi šta si ti mislila; nego zar ti, tako ti bo-ga, ništa manje nego srebrni serviz?
GINA: Tako mi boga, Sarka, uzela sam ga koliko uspomene radi. Ti znaš koliko ja žalim pokojnika.
SARKA: Znam, kako da ne znam.
GINA: Pa velim, za toliku žalost pravo je da uzmem kakvu sitnicu za spomen.
SARKA: Pa kad si htela sitnicu, što ne uzede slanik, kad te je on i inače ražalostio, nego čitav serviz?
GINA: Pravo da ti kažem, Sarka, uzela sam da ga sklonim. Vidim onog Agatona, zašao sa Simkom po kući, cunja na sve strane.
Rekoh, ako Agaton spazi ovaj serviz... Znaš ga već kakav je, a ima pik na srebrne stvari.
SARKA: To je istina! (Seti se). Ju, pa on bi mogao i moj budilnik da skloni.
GINA: A u kojoj je sobi taj budilnik?
SARKA: Baš u njegovoj.
GINA: E, onda da znaš, taj budilnik je već u njegovom ku-feru.
SARKA: Šta kažeš?
GINA: To što ti kažem!
SARKA: Vala, neće mi ga majci oteti pa makar se rvali. Je l' reče da su Agaton i Simka tamo negde?
GINA: Tamo dabome!
SARKA: Dobro, Gino, nosi ti ovu sitnicu radi uspomene i skloni je u tvoj kufer, da nešto ne naiđe Agaton, a ja već znam šta ću.
GINA (polazeći): Samo, Sarka, znaš kako je, ovakve stvari ne treba razglašavati.
SARKA: Ne brini, de; znam ja šta je to familijarna tajna.
GINA: Pa jeste, to teba da ostane međ' nama. (Ode noseći kutiju).
III
SARKA, AGATON, SIMKA
SARKA (obzire se levo i desno pa kad vidi da nema nikoga, a ona pažljivo odlazi u Agatonovu sobu).
AGATON (nailazi sa strane, za njim Simka. On ide kruto, jer je pod leđa od kaputa metnuo veliki srebrni služavnik koji do-njim
krajem viri).
SARKA (izilazi iz njegove sobe noseći u depnu maramicu uvijen neki predmet. - Nju neprijatno iznenadi susret sa Agatonom i
Simkom i zbuni se, te strpa paket u šlafrok).
SIMKA: Gle, otkud ti u našoj sobi?
SARKA: Htela sam, znaš, da obrišem prašinu... ama nije, kakvu prašinu, šta ja govorim? Nego, ne znam gde sam ostavila papuče?
AGATON: Pa eto ih na nogama.
S ARKA (pogleda): Gle, istina!
SIMKA: Pa istina, dabome, i ne znam samo šta imaš u mojoj sobi da tražiš papuče?
SARKA: Bože, Simka, pa nismo, da kažeš, tuđini, pa da ne mogu da ti dođem. Toliko valjda mogu da ti uđem u sobu i da mi uđeš u
sobu.
SIMKA: Svoji smo i dođi mi kad sam ja u sobi, a nemoj mi se zavlačiti kad ja nisam tu.
SARKA: Bože, Simka, ne misliš valjda da sam ušla ne znam zašto?
AGATON: Pa nisi, samo znaš, taj paket...
SARKA; Prigladnela sam pa uzela dve zemičke, eto ti.
AGATON: Pa što tutnu zemičke pod kaput kad nas vide?
SARKA: Izgleda kao da ti nešto sumnjaš? E, jesi čuo, Agatone, tome se nisam nadala od tebe. Nisam valjda... ne boj se, ni-sam ja od
takvih; pre bih dala da mi se odseku prsti no što bi se tuđe stvari dotakla. (U tome trenutku budilnik pod Sarkinim šlafrokom zazvrji
strahovito glasno. Ona prebledi, prestravi se, zbu-ni, uz vrda se i cikne). Iju, iju, iju!
SIMKA: Šta ti bi, ženo?
AGATON: Ama ti kao da nešto zvoniš, Sarka?
SARKA (pritisne budilnik, guši ga, ali ne pomaže): Otkud zvonim, šta imam da zvonim?
AGATON: Zvoniš, bome, te još kako!
SARKA: Ama nije, kad ti kažem; nisam ja valjda električna baterija pa da zvonim.
AGATON: Evo, slušaj, Simka.
SIMKA (priđe bliže Sarki, da čuje).
SARKA (da bi zagušila glas budilnika, peva): Traj la, la, la! Traj, la, la!
SIMKA (krsti se): Bog te video, Sarka, pevaš u ovoj kući?
SARKA (užasno zbunjena): O, gospode bože! (Obzire se levo i desno i najzad u očajanju baca paket na fotelju pa klonulo i malaksalo
seda na njega, ne bi li mu prigušila glas. Utom budilnik prestaje zvrjati; ona se umiri i gleda očajno čas Simku, čas Agatona): Ama, šta
to bi, pobogu, ljudi?
AGATON: Zvonila si, Sarka; eto to je bilo, zvonila si.
SIMKA: I pevala si.
SARKA (krsti se): Neka je daleko od nas, al' biće da su to neki duhovi.
AGATON: Nisu to duhovi, Sarka, nego budilnik.
SARKA: Ju, kakav budilnik?
AGATON: Pa taj što sediš na njemu.
SARKA: Šta imam da sedim na budilniku; nikad u životu ni-sam sedela na budilniku, pa sad ću.
AGATON: Ja ti govorim o onome budilniku što si ga uzela iz naše sobe.
SARKA: Iju!
SIMKA: Bože moj, ko će kao bog! A ja kažem jutros Agatonu: navij, bogati, taj budilnik, da ga čujemo kako zvoni.
SARKA: E, pa eto, čula si sad!
SIMKA: Pa čula sam, dabome!
AGATON: Sramota, Sarka, moram ti reći, sramota! Mi nis-mo došli ovde u kuću da pljačkamo, nego da čuvamo pokojniko-vu
imovinu, a ti... 'Ajde, bogati, Simka, ostavi je! (Pođe Ijutito i zaboravljajući da mu je služavnik za leđima, okreće Sarki leđa).
SARKA (spazi služavnik): Čekaj, čekaj, prijatelj-Agatone. Sve hoću da te zapitam, pa mi nekako ne dade da dođem do reči: ama šta je
tebi, čoveče, pa si se ukrutio kao mlada na viđenju?
AGATON: Ne znam, stegao me neki reumatizam u leđima.
SARKA: Pa vidim ja već to da je reumatizam, samo rekla bih da je srebrni reumatizam.
AGATON: Ako je i srebrn, ali bar ne zvoni.
SARKA: Pa ono ne zvoni, ali ako ja povučem uže, mogu zazvoniti sva četiri zvona sa saborne crkve.
AGATON: Ti imaš da ćutiš!
SARKA: Pa ćutaću, de, samo htedoh da ti kažem, što reče ti maločas, nismo mi došli u ovu kući da pljačkamo, nego da čuva-mo.
AGATON: Pa da čuvamo, dabome! Zato sam ja i uzeo ovo, nego zašto?
SARKA: Pa zato, dabome!
AGATON: I nije da sam se ja uvlačio u tuđe sobe pa da uz-mem, nego sasvim slučajno, više onako usput.
SARKA: Pa jest, što kažeš.
AGATON: Pođemo ja i Simka malo u baštu da uzberemo koji cvetić, pa tako pođemo u baštu pa svratimo u trpezariju, i ja tamo
spazim ovaj služavnik, pa kažem Simki: Zašto da idemo u baštu da uzberemo cveće, bolje je da uzmemo ovaj služavnik.
SARKA: Pa bolje, dabome!
AGATON: I jeste. Rekoh, bolje, Simka, da ponesemo služavnik. A evo i da ti kažem zašto je bolje. Drugome ne bi' ali tebi ću da
kažem. Vidiš i ovaj Trifun, on bi bio kadar, kad bi se doče-pao ovoga služavnika, da ga odnese pravo u Založnu banku, sa-mo da ima
čime da se kocka. I ovo što sam ja uzeo ovaj služavnik, može se reći da sam ga spasao.
SARKA: Pa jest, što kažeš, i ja sam budilnik spasla.
AGATON: Pa dobro de, neka ti bude. Samo, znaš, Sarka, o tome ne treba da se čuje, jer ako navale svi da spašavaju...
SIMKA; Kakvi su, razgrabili bi celu kuću!
AGATON: Zato, 'ajde svako u svoju sobu pa da se rastovarimo.
SARKA (koja još uvek sedi na budilniku, ustaje): 'Ajde, bome, jer ja se nažuljih kao niko moj. (Razilaze se svako u svoju sobu).
IV
MIĆA, DANICA
MIĆA (silazi niz stepenice dolazeći iz svoje sobe).
DANICA (dolazi istovremeno sa sredine).
MIĆA: Kakvo prijatno iznenađenje! U novome stanu pa
prvi susret sa vama.
DANICA; U kome novom stanu?
MIĆA: Pa i ja sam se uselio ovde.
DANICA (zaprepasti se): I vi?
MIĆA: Kako ,,i ja"? Pa ja na prvom mestu, ja pre no svi ost-ali.
DANICA; Ama šta je to, zaboga, šta se to dešava ovde, kao da je pusta kuća?
MIĆA: Odista, navalili svi.
DANICA; Sirota tetka, razbolela se od jeda, a i ja...
MIĆA: Ne vidim zašto se morala razboleti zbog toga?
DANICA: Pa kako, zaboga? Ovo je... ja prosto ne mogu da pojmim kako su se gospoda i gospođe mogli useliti. Je li ko pitao
advokata; je li on to odobrio? Jeste li vi, na primer, pitali advoka-ta?
MIĆA: Kako, ja da pitam advokata? Šta imam ja da pitam advokata? On bi mogao mene da pita: Želite li, gospodine, da se uselite u
kuću?! On mene, a ne ja njega.
DANICA: Pa je li vas pitao?
MIĆA: Nije, ali ne mora me ni pitati; ni ja njega, ni on me-ne.
DANICA: Ja ne znam zbilja šta da radim.
MIĆA: Budite spokojni. Jedna tako lepuškasta devojčica ne treba da se jedi.
DANICA: Nije nego valjda ravnodušno da gledam sve ovo šta se dešava.
MIĆA: Ravnodušno, ne. Eto, i ja kad sam kraj vas, nisam ravnodušan. I kad bi hteli da mi date prilike, vi bi se uverili da ja nisam
ravnodušan prema vama.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:40 am
DANICA: Gospodine, ja sam vas već jedanput opomenula na učtivost. Ako vam to nije dovoljno, ja umem i drukče da vas
opomenem.
MIĆA: Bože moj, bože moj, tako lepa devojka, a tako gru-ba. Pa, zaboga, mi bi se morali nekako sporazumeti; sedećemo zajedno, u
istoj kući, tako reći pod istim krovom.
DANICA: Varate se, gospodine, nikad pod krovom u kući gde ste vi.
MIĆA: Ne mislite se valjda seliti?
DANICA: I to ću učiniti, ali pre toga idem advokatu da mu saopštim šta se sve ovde dešava.
MIĆA: Šta se to njega tiče?
DANICA: Meni je poznato da je on staralac, da on vodi bri-gu o kući, pa će on najbolje i znati može li se od ove kuće praviti logor.
(Ode).
V
MIĆA, AGATON, SIMKA
MIĆA (gleda za njom, seda, pali cigaru).
AGATON (vraća se iz sobe, za njim Simka): Gle, i ti si tu?
MIĆA (uvređeno): Kako to: gle, i ti si tu? Može biti ja bih pre vama mogao reći: gle, i vi ste tu?
AGATON: More, ja i ti ništa; nama i jeste mesto ovde, ali skrkala se cela familija.
MIĆA: Zar baš svi?
AGATON: Pa svi, dabome! Eto tu, u toj sobi je Sarka. Po ceo dan sedi na balkonu, a ako i iziđe iz sobe, ona zvoni. Tamo su Tanasije i
Vida, po ceo dan sede u sobi i izračunavaju svakome od nas stepen srodstva sa pokojnikom. Tamo su opet Proka sa Ginom. Uzeli onu
sobu gde stoji pokojnikova kasa, i Gina po ceo dan plače kraj kase. A tamo gore je Trifun; našao u trpezariji jedan stari špil karata pa
sam samcit igra a deli udvoje.
SIMKA: A koju si sobu ti uzeo?
MIĆA: Ja? Onu koja mi i pripada. Uzeo sam pokojnikovu sobu.
SIMKA: Pa tamo još gori kandilo?
MIĆA: Ja sam ga, bome, ugasio.
SIMKA: Kako da ga ugasiš, zaboga? Pa to je gorelo za dušu pokojnikovu!
AGATON: Pa ako, Simka, gorelo je nedelju dana pa šta će mu više.
MIĆA: Dabome!...
VI
GINA, PREĐAŠNJI
SIMKA (pri pojavi Gininoj): Baš ovaj čas kažem prijatelj-Mići: ova naša prija Gina zavukla se u sobu pa po ceo dan plače.
GINA: Šta ću, ko će ožaliti pokojnika ako neću ja.
AGATON: A gde ti je Proka?
GINA: On ode u opštinu da potraži pravnoga referenta da ga pripita: imamo li mi prava da se uselimo ovde u kuću?
AGATON: A šta ima to da pita?
MIĆA: To se samo po sebi razume.
SIMKA: I što ne zapita Agatona. Agaton zna te zakone.
GINA: Pa vi i ne znate šta je sve bilo; došli ste na gotovo, kad je Proka već osvojio kuću.
MIĆA: Kako osvojio?
GINA: Ne znate vi kako je nas dočekala ona tetka, jer mi smo prvi stigli.
SIMKA: A šta ima ona tu da se meša?
GINA: Dočekala nas je kao da smo neprijatelji, a ne famili-ja. Nije nam htela dozvoliti da se uselimo u kuću; veli: njoj je poverena
kuća pa ona ima i da je čuva.
SIMKA: Vidiš li ti, molim te, kako se ona pravi gazda na tu-đem imanju.
GINA: Zaključala kuću pa nas ne pušta.
SIMKA: Pa kako uđoste?
GINA: Hvala bogu, Sarka je bila u kući, pa nam ona iznutra otvori, a Proka bome gurnu onu tetku laktom, te ona ode preteći, veli,
javiće policiji. Eto zašto je Proka otišao da se propita.
SIMKA: Pa dobro, Agatone, ti bar znaš zakone, je l' može to da se ona žali policiji?
MIĆA: Ja mislim da mi kao familija imamo prava da se use-limo?
AGATON: Pa, kako da vam kažem; u tom pogledu je zakon vrlo rastegljiv, može da bude ovako, a može da bude i onako.
MIĆA: Ja to ne mogu da razumem kako zakon može i ovako i onako?
AGATON: Ima, ima takvih zakona!
VII
TANASIJE, VIDA, PREĐAŠNJI
VIDA (trgne se): Ju, da nije ovo kakav dogovor? Da se mi vratimo ako smetamo?
SIMKA: Šta ima da smetate, i vašu brigu brinemo, jer i vas će da najuri policija kao i nas.
TANASIJE: Kako da najuri policija, zašto?
MIĆA: Zbog rastegljivosti!
TANASIJE: Zbog kakve rastegljivosti?
MIĆA; Zbog rastegljivosti zakona, zbog koje može biti i ovako i onako. Eto, pitajte prijatelj-Agatona.
TANASIJE: Što ne govoriš, Agatone?
AGATON: Šta imam da govorim. Mogu da nas najure ako smo se bespravno uselili u kuću.
SIMKA: Tetka nam preti da će nas policijom izbaciti.
VIDA: Iju, blago nama! Ama zar mi, familija, pa da nema-mo prava?
TANASIJE: Pa dobro, Agatone, ja mislim da ti to kao čovek od zakona najbolje znaš?
AGATON: Pa znam, dabome!
TANASIJE: E pa, kad si se ti uselio?...
AGATON: Ja, to je drugo! Nemoj ti na mene da gledaš. Da sam se ja sam uselio, to bi se nekako pred zakonom moglo pro-tumačiti,
ali vi potegli svi pa napunili kuću.
SIMKA: Pa jes', dabome! 'Ajde ti, Tanasije, i ti, Vido, i re-cimo ovaj prijatelj Mića; dobro vi, al' što će ovde onaj Trifun, pa onda
Sarka? I najzad svi drugi kako tako, al' da je pita čovek, ovu Sarku, šta će ona ovde?
VIII
SARKA, PREĐAŠNJI
SARKA (obučena): Baš, rekoh, da iziđem, da se vidim s kim. Osušila mi se usta u sobi.
AGATON: Pa jes', okvasi ih malo!
SARKA: Ju, pravo da vam kažem, baš je to uživanje jedna soba sa balkonom. Sedim tako na balkonu pa se osećam, pravo da vam
kažem, kao da sam rođena na balkonu. A svet prolazi, prolazi, prolazi... Kažem vam, pravo uživanje.
IX
TRIFUN, PREĐAŠNJI
TRIFUN (pojavljuje se na stepenicama): Je l' to neki zbor? (Silazeći). Pa ti, brate Agatone, odsad kad hoćeš da držiš famili-jarni zbor,
a ti zasviraj u neku trubu ili udri u doboš, pa da se zberemo.
AGATON: Gotovo i treba da se zberemo, jer imamo zajed-ničku nevolju da zbrinemo.
TRIFUN: E, a koju to?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:41 am
AGATON: E pa tu, što ste svi potegli pa se uselili ovde. Da ste pustili mene samoga...
TRIFUN: Ako, bolje je da smo svi zajedno.
AGATON: Bolje, videćemo da l' će biti bolje!
X
PROKA, PREĐAŠNJI
PROKA (dolazi spolja): Jeste li svi tu?
SIMKA. GINA, TANASIJE, MIĆA: Šta je?
PROKA: Ne valja!
GINA: Šta ne valja,
PROKA: Bio sam kod našeg opštinskog advokata, pa mi on kaže da smo se mi protivzakono uselili u kuću.
AGATON: Pa dabome da ste se protivzakono uselili, kažem ja. Da ste vi mene samog pustili, sve bi drukče bilo.
TRIFUN: Pa jest, sasvim bi drukče bilo.
TANASIJE: Pa dobro, Agatone, 'ajde šta ti veliš, šta da se radi sad?
TRIFUN: Kako smo se uselili, tako da se iselimo.
GINA: Ju, ju, ko bi tu sramotu podneo od sveta?
PROKA: Bila bi odista velika sramota, nego da ti, Agatone, podeš do advokata.
AGATON: Koga advokata?
PROKA: Ovoga staraoca, pa da mu to nekako vešto objas-niš kako smo se mi uselili ovde u dobroj nameri.
AGATON: Za mene znam da imam dobre namere.
SARKA: A zar ja nemam?
AGATON: Jest, i ti.
GINA: Otkud pa samo vi? Svi smo došli s dobrim namerama.
SARKA: Pravo kaže Gina, svi smo došli s dobrim namerama.
PROKA: Ostavite sad to zašto je ko došao; nego šta veliš, Agatone, je l' da pođeš ti do advokata?
NEKOLIKO GLASOVA: Treba, dabome!
AGATON: Pa kad velite, 'ajd da pođem!
MIĆA: A šta veliš, Agatone, kad se već onako upustiš s njim u razgovor, da li možeš nešto tom prilikom da ga ispipaš kako gla-si
testament?
NEKOLIKO GLASOVA: Jest, jest. To bi dobro bilo!
AGATON: Probao sam ja to, nije da nisam probao, ali ne ide. Ni reci neće da kaže; veli, ne zna.
PROKA: Ama kako ne zna kad je on pisao testament?
AGATON: On zna, dabome, al' eto, ne možeš ni reč da mu iščupaš.
TRIFUN: Pa ti se, Agatone, uvek hvališ kako si vest islednik; pa eto ti, pokaži tu.
AGATON: Ne hvalim se ja, nego sam odista ja važio kao najveštiji islednik. Umeo sam od svakog krivca izvući priznanje.
E, al' ja sam imao za to naročite svoje metode. Pitam okrivljeno-ga ljudski i, što kažu, čovečanski, on neće da prizna. Neće, do-bro! Ja
naredim da ga istuku u apsi, i kad ga oni dole premlate, on lepo prizna. Šta može drugo nego da prizna. Kažem ti, imao sam svoje
metode i bio sam vrlo vešt islednik, al' ono je drugo, a ovo je drugo. Ne mogu ja tek narediti da se advokat istuče i premlati da bi
priznao šta piše u testamentu.
TANASIJE; Pa ne može, dabome!
PROKA: Ama ostavite se, ljudi, praznih razgovora, dar ne gubimo vreme. Nego, deder, Agatone, da pođeš ti advokatu.
VIDA: Reci mu da smo se mi ovde uselili kao familija; nis-mo mi tuđinci sa ulice.
SIMKA: I valjda imamo preča prava nego tetka.
MIC A: Recite mu, prijatelj-Agatone, da smo mi naslednici.
PROKA: I reci da mi inače poštujemo zakon i ne želimo da ga vređamo.
GINA: I reci mu da smo se mi uselili da čuvamo da ko ne raznese.
TANASIJE: I reci mu da smo svi čestiti, ugledni ljudi.
TRIFUN: I reci mu da ćemo mi pripitati i druge advokate.
AGATON: Ama nemojte vi mene učiti šta ću mu reći. Nosio sam se ja već toliko puta s advokatima, umeću valjda.
PROKA: E, pa hajde, bogati, pođi!
MIĆA (koji je stalno izvirivao kroz staklena vrata, ne bi li spazio Danicu): Nije potrebno da ide prijatelj Agaton, evo ga ad-vokat ide
ovamo!
SVI (iznenađeno): Ide?
MIĆA: Da, ide s njom.
GINA: Je l' s tetkom?
MIĆA: Nije s tetkom, nego s onom.
SIMKA: Ama sa onom devojkom?
MIĆA: Pa ona je maločas otišla da javi da smo se mi uselili.
AGATON: E, onda to menja situaciju. Nego, znate šta? Ne možemo mi svi razgovarati s njim; ja mislim bolje će biti da se svi sklonite
i da mene ostavite.
PROKA: Gotovo... Bolje je da ne vidi ovoliku gomilu.
AGATON: A ukloniću se i ja, neću da izgleda kao da sam ga naročito očekivao, nego ću ja posle naići kao slučajno.
TANASIJE: Jest, jest, da se raziđemo! (Svi se razilaze u svo-je sobe).
XI
DANICA, ADVOKAT
ADVOKAT (dolazeći spolja s Danicom): Gde su dakle ti naseljenici?
DANICA (obučena je, pošto je došla spolja): Po sobama.
ADVOKAT: Po kojim sobama?
DANICA: Po svima, zauzeli su celu kuću.
ADVOKAT: Hm! neka vrlo zanimljiva porodica.
DANICA; Vama je to smešno?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:41 am
ADVOKAT: Pa i vi treba da se smejete svemu tome: nema tu ničeg tragičnog.
DANICA: Ali kako da ne, zaboga, kad se tetka prosto razbolela od jeda.
ADVOKAT: Umirite se, sve će biti u redu.
DANICA: Hvala bogu!
ADVOKAT: Preduzeću odmah korake, samo, pravo da vam kažem, mislim se na koji način. Najjednostavnije bi bilo zva-ti policiju i
izbaciti ih sve.
DANICA: Nemojte to, molim vas, bilo bi isuviše grubo.
ADVOKAT: To i mene uzdržava. To bi bio vrlo neprijatan događaj: izbacivanje cele ožalošćene porodice. Ko zna kako bi se to
tumačilo, naš svet je sentimentalan.
DANICA; Ne, ne, nikako policijom; ako bi imali kakav dru-gi način?
ADVOKAT: Drugi bi način bio kad bih zahtevao od suda da se odmah otvori testament.
DANICA: Ja sam čula da se mora čekati četrdeset dana do otvaranja.
ADVOKAT: Da, to je bila samo pokojnikova želja, ali ona nema osnova u zakonu i ne mora se ispuniti.
DANICA: Pa zar ne bi ipak bilo bolje ispuniti želju pokojni-kovu?
ADVOKAT: I ja ne želim da je vređam, ali je on sam predvideo ovakvu mogućnost. U zapisniku u kome je izjavio želju da se
testament otvori posle četrdeset dana, dodao je i ovo nekoliko reči: ,,sem ako staralac nađe za neophodno da drugače postupi". Ja bih
dakle mogao naći da ovakva situacija nalaže neophodnost, i sutra bi već mogao biti otvoren testament.
DANICA: A šta bi time učinili?
ADVOKAT: Saznalo bi se ko je naslednik, i tada bi se svi ostali razbegli.
DANICA: Bi li u tom slučaju tetka i ja morali već sutra da se iselimo iz stana?
ADVOKAT: Mislim da to ne mora biti još sutra, a ko zna, možda se neće morati ni seliti.
DANICA: Kako to?
ADVOKAT: Pa, recimo, naslednik vas ne goni.
DANICA: Ali bi u tom slučaju već od sutra morali plaćati kiriju. Vi znate da mi pokojniku nismo plaćali kiriju. Tetka je vo-dila brigu
o kući i u naknadu za to imali smo besplatan stan. Po-kojnik nam je i inače vrlo mnogo činio, naročito meni. Toliko pu-ta me je
obradovao kakvim darom; tako, često je satima razgova-rao sa mnom, a jedanput, kada sam bila bolesna, nije se micao od moje
postelje. To je bio tako dobar i plemenit čovek.
ADVOKAT: Sve mi je to poznato, pa stoga ja i mislim da će budući naslednik imati puno obzira prema vama.
DANICA: Varate se! Oni me svi tako popreko i tako nepri-jateljski gledaju. Ovde, među njima, osećala bih se vrlo nelagod-no. Htela
bih da se iselimo iako bi to tetki i meni donelo teške brige.
ADVOKAT: Zar je naći stan tako teška briga?
DANICA: Ne to, ali... Tetkini prihodi, jedna skromna pen-zija, nisu toliki da mogu pokrivati i kiriju i održavanje kuće. Mo-rala bih se
i ja postarati da štogod privredim. Zbilja, bi li me u tom slučaju primili kao činovnicu u vašoj kancelariji? Makar to bila i najskromnija
plata, samo da i ja nešto privredim.
ADVOKAT: Primio bih vas vrlo rado.
DANICA (radosno): Je l' istina? O, kako se radujem; a ka-ko će se tek tetka obradovati! Verujte, ona je zbog te brige i bo-lesna. Ona,
istina, kaže da je bolesna od jeda zbog ovog čuda što se dešava po kući, ali ja mislim da je ona u stvari bolesna zbog brige koja nas
očekuje. Smem li da odem i da joj kažem tu prijat-nu vest da ćete me primiti za činovnicu; verujte, to će biti kao kad bih joj dala lek.
Smem li?
ADVOKAT: Ali smete, zaboga, ja ostajem pri reči koju sam vam dao.
DANICA (neobično zadovoljna): Izvinite, molim vas; od-mah ću se vratiti, ali moram da trknem do tetke da je obradujem. Odmah ću
se vratiti! (Ode).
XII
ADVOKAT, AGATON
AGATON (najpre proviri kroz vrata pa kad vidi i uveri se da je advokat sam, izlazi): Baš, jedva sam čekao da ostanete sami. Imam
važan razgovor sa vama.
ADVOKAT: Utoliko bolje, jer i ja imam sa vama važan raz-govor.
AGATON: E, to mi je milo. Nas dvojica i treba da razgova-ramo o svemu, jer jedino smo ja i vi onako ljudi od zakona.
ADVOKAT: Vi ste dakle čovek od zakona?
AGATON: Kako da ne, zaboga; bio sam dvadeset i sedam godina sreski načelnik.
ADVOKAT: O, pa utoliko bolje; vi ćete umeti da mi date jedno obaveštenje koje mi je vrlo potrebno?
AGATON: O, molim, vrlo rado!
ADVOKAT: Jeste li vi, kao sreski načelnik, kažnjavali slu-čajeve kad stoka, recimo ždrebe, nerast, june ili magare, uđe u tuđu njivu?
AGATON: Kako da nisam... kažnjavao sam gazdu čija je stoka, a gazdu čija je njiva pregažena upućivao sam da premlati prošcem
stoku koja mu je ušla u njivu.
ADVOKAT: Pa dobro, to je stoka; ne razume ništa, a kako bi vi tek kaznili ljude, razumna, pismena stvorenja, koja uđu u tuđe
imanje?
AGATON: A! Sada vidim na šta vi navijate. Pa jest, imate pravo. Kažem ja njima: ama nemojte, ljudi, to je protivno zako-nu, ali oni
navrli.
ADVOKAT: Pa njima se, znate, i da oprostiti, ali vama, vi velite da ste čovek od zakona.
AGATON: Jesam, i verujte, ne bih nikad ja to učinio. Gde bih se ja ogrešio o zakon; ne daj bože! Ali vidim, uselila se gomila u kuću a
nema ko da održava red, i onda, šta sam mogao. Eto, sa-mo zato sam se i ja uselio, da održavam red.
ADVOKAT: Pa lepo, a kada bi vi, kao što ste već bili sreski načelnik, slučajno, ovoga trenutka, bili član ovoga kvarta i kada bih ja
došao k vama kao staralac i rekao vam: uselili se nekakvi ljudi u kuću o kojoj ja vodim brigu. Šta bi vi na to uradili?
AGATON: Zvao bih smesta podnarednika, dao mu još jed-nog žandarma i rekao bih mu: idi tamo i rasteraj onu stoku!
ADVOKAT: Znači, ja bih tako trebao da postupim?
AGATON: Mogli bi, ne kažem da ne bi mogli.
ADVOKAT: E ali, vidite, ja ne želim i neću tako da postu-pim.
AGATON: Savim, i ne treba!
ADVOKAT: Ja ću sasvim drukčije.
AGATON: Baš sam radoznao kako mislite?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:41 am
ADVOKAT: Ja mislim ići u sud i zahtevati da se još sutra ot-vori testament.
AGATON: Zar može?
ADVOKAT: Zašto ne bi moglo?
AGATON: A pokojnikova poslednja želja?
ADVOKAT: To je samo želja; uostalom i sam testator je predvideo da se u slučaju ako staralac nađe za neophodno, može i ranije
otvoriti testament.
AGATON: A je l' ima nešto neophodno?
ADVOKAT: Pa šta hoćete neophodnije no što se porodica protivzakono uselila u kuću?
AGATON: Sasvim. I odista, to bi najbolje bilo da se još su-tra otvori testament.
ADVOKAT: To ćemo i učiniti.
AGATON: A mi, je l' te, možemo do sutra ostati ovde u ku-ći?
ADVOKAT: Nije red, ali najzad, jedan dan...
AGATON: Pa jeste. Gde da se krećemo i selimo za jedan dan, a pravo da vam kažem, bila bi i sramota od sveta.
ADVOKAT: Dobro, onda ostanite do sutra!
AGATON: E, to je lepo od vas! Ama kažem ja njima: pa-metan je to čovek, taj advokat, neće on terati u krajnost. Znao sam ja to! E,
baš vam hvala u ime cele porodice.
ADVOKAT: Molim. Saopštite dakle porodici da će se sutra otvoriti testament.
AGATON: Saopštiću ja to, ne brinite, ali ako mi dozvolite, hteo sam nešto onako sasvim izdaleka da vas pitam?
ADVOKAT: Pitajte!
AGATON: Saznaću sutra, je l' te, pa to ne menja stvar hoću li saznati danas ili sutra, al' znate, ja sam tako radoznao, ne mogu da
izdržim do sutra.
ADVOKAT: Šta to?
AGATON: Voleo bih da znam šta ja nasleđujem?
ADVOKAT: Pa kad me već tako izdaleka pitate, evo da vam izdaleka i odgovorim. Ja ne znam šta piše u testamentu.
AGATON: Eh, ne znate, pa vi ste pisali testament?
ADVOKAT: Pa zato ga i ne znam što sam ga ja pisao. Da ga nisam ja pisao, ja bih mogao i reći što, al' ovako...
AGATON: Ja, znate, polažem velike nade na taj testament. Ono, i svi ostali polažu velike nade, al' ja mislim...
ADVOKAT: A svi očekuju nasledstvo?
AGATON: Pa svi, dabome, i svaki veruje da je glavni naslednik.
ADVOKAT: Pa što se onda ne pogodite međ' sobom?
AGATON: Kako da se pogodimo?
ADVOKAT: Kad svako od vas veruje da je glavni naslednik, znači da svi imate podjednaka prava, prema tome mogli bi lepo kao
familija, prijateljski i sporazumno, da podelite imanje.
AGATON: Odista, to bi mogli. A šta mislite, bi li to starateljski sudija uvažio kad bi se mi sporazumeli pa mu sutra rekli: mi smo
podelili imanje!
ADVOKAT: Sudija bi uvažio samo ono što piše u testamen-tu.
AGATON: Pa zar u testamentu ne piše da se sporazumemo?
ADVOKAT: Ja ne znam, ali strpite se do sutra, pa ako tako piše, onda se sporazumevajte. Nema smisla to ranije da činite.
AGATON: Pa jeste, pravo kažete.
ADVOKAT: Nemojte samo zaboraviti da saopštite porodici da je sutra otvaranje testamenta.
AGATON: Ama kako da zaboravim! Samo, moram to prvo da saopštim mojoj ženi. Ne znate vi kako je ona nestrpljiva da ču-je šta
smo razgovarali ja i vi. Moram prvo njoj.
ADVOKAT: Izvol'te, izvol'te!
AGATON (ode).
XIII
ADVOKAT, DANICA
ADVOKAT (kad sagleda Danicu na zadnjim vratima): No, je l' se obradovala tetka?
DANICA: Kako da nije!
ADVOKAT: Samo, jeste li vi dobro razmislili o toj vašoj želji da budete moj činovnik?
DANICA: Ne vidim šta bih imala da razmišljam?
ADVOKAT: Ja sam, na primer, vrlo strog starešina.
DANICA: A ja sam vrlo savesna.
ADVOKAT: Pa onda, pedantan sam.
DANICA: Ja sam na dužnosti vrlo tačna.
ADVOKAT: Može se desiti da gdekad budem i nervozan.
DANICA: Ja umem da budem vrlo uzdržljiva i strpljiva.
ADVOKAT: Moram vam reći da sam na poslu i vrlo ozbi-ljan.
DANICA: To mi naročito imponuje.
ADVOKAT: Pa to je odista čudnovato kako se naše osobine slažu i, tako reći, dopunjuju se.
DANICA: Znači dakle da me s poverenjem možete primiti u službu.
ADVOKAT: Pa ipak, ja imam jednu osobinu, ili bolje reći manu, koja vam ni u kom slučaju ne može biti ugodna...
DANICA: A ta je?
ADVOKAT: Ja umem biti i ljubomoran.
DANICA (iznenađena): Ljubomoran? (Gleda ga dugo u oči). Ne razumem.
ADVOKAT (hteo bi da zabašuri utisak): Uostalom, to nije tako važna okolnost; to se vas ne mora ticati.
DANICA (još uvek pod utiskom): Ne razumem!
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:42 am
ADVOKAT (nespretno se izvlači): Dakle... da... ja sam već javio porodici; sutra se otvara testament i odmah zatim vi ćete bi-ti
oslobođeni briga.
DANICA: Pa to ja, u onoj radosti nisam ni kazala tetki.
ADVOKAT: Recite joj!
DANICA: Hoću.
ADVOKAT: Recite joj sad odmah, ja vas i inače moram na-pustiti. Moram još ovoga časa da preduzmem korake da bih za sutra
obezbedio otvaranje testamenta. Do viđenja, dakle! (Polazi).
DANICA (prateći ga): Do viđenja!
XIV
AGATON, SIMKA zatim SARKA
AGATON (dolazi iz svoje sobe, za njim Simka): Treba ih sve sabrati.
SIMKA: Pa da zađemo po sobama.
AGATON: Ček' da zovemo Sarku, neka ih ona sazove. (Kuca na Sarkina vrata).
SARKA (dolazi): Je l' me zoveš, prijatelj-Agatone?
AGATON: Ne zovem te, nego, rekoh, imam važne stvari da saopštim familiji, pa ne znam kako da ih sazovem na zbor?
SARKA: Pa nećeš valjda da ih ja sazivam? Nisam ja tvoj opštinski birov.
AGATON: Ne možeš ni ti, dabome; nego kad bi nešto navi-la budilnik pa bi se oni sabrali.
SARKA: Ne bi se to tako čulo, bolje bi možda bilo kad bi ti, Agatone, udarao u služavnik. To bi se čulo te još kako.
AGATON: Pa jes', to bi se čulo, ali nezgodno je.
SARKA: E, pa ako ti je to nezgodno, bio si vlast pa si grlat; kad si se drao, ceo te je srez čuo, e pa zapni i sad.
AGATON: Pravo kažeš! (Metne šake na usta i razdere se). Oj, narode! Proko, o, Proko! Trifune, Tanasije, Mićo! Oj, oj! (Javljaju se
jedan po jedan iz svojih soba i pribiraju se).
XV
PORODICA
PROKA: Šta je pobogu, Agatone?
AGATON: Zberite se prvo svi!
TANASIJE: Svi smo tu!
AGATON: E, onda sedite, pa ću vam sve po redu kazati.
PROKA (sedajući): Jesi li razgovarao?
AGATON (pošto su svi posedali a on ostao na nogama): Razgovarao sam, dabome da sam razgovarao, i nisam zavijao onako izdaleka
kao dosad, nego rekoh: ti znaš, sinko, zakone, ali ih znam i ja, pa 'ajde da se ponesemo. Te ti ja njemu odmah ona-ko od prve:
zahtevam u ime cele familije da se odmah otvori te-stament.
PROKA i TANASIJE: A on?
AGATON: More, da vidiš, uzvrda se kad ču kako ja to ona-ko... nije da ga molim, nego zahtevam; pa poče da mi vrda: te
po-kojnikova želja, te četrdeset dana, te ovo, te ono. Ali ja njemu: Po zakonu ne moram da čekam četrdeset dana, i neću da čekam!
Tako ti ja podviknem njemu.
VIDA i SARKA: A on?
AGATON: Poče on opet da vrda: te paragraf sedamdeset drugi, te pedeset šesti, a ja njemu: a sto četrdeset sedmi, a sto četrdeset
sedmi, gospodine? Kad to ču, a on prosto preblede i zbuni se.
VIŠE NJIH: Pa?
AGATON: Vide on da sa mnom ne može lako izići na kraj i da mu ništa ne pomaže vrdanje, pa pristade čovek.
SVI (uzbuđeno): Šta?
AGATON: Pristade da se otvori testament.
SVI: A!!!...
AGATON: Jest, jest, da se otvori testament.
SVI: Kad?
AGATON: I tu poče da vrda: pa dobro, gospodine Agatone, možemo ovih dana. Ne bome, podviknem ti ja njemu, nego ja zahtevam
još sutra.
SVI: Još sutra!
AGATON: Nego šta!
PROKA: Pa je l' pristao?
AGATON: Kad sam ga doterao uza zid, kad je video da ne-ma gde, a on pristade.
SVI: Ama sutra?
AGATON: Sutra, dabome! (Ponosito). Eto, tako ja razgo-varam s advokatima!
PROKA: A šta kaže što smo se uselili?
AGATON: I tu je, da vidiš, bilo povuci potegni. Zapeo on kako nemamo pravo. Veli: drugo je to, gospodine Agatone, da ste se vi
sami uselili, ali cela familija.
TRIFUN: Pa sad već ostavi to što je on tebi kazao, nego šta si ti njemu kazao?
AGATON: A ja njemu: Nema zakona koji zabranjuje, niti ima zakona koji propisuje da se familija može useliti ili ne useliti u
pokojnikovu kuću. Pa kako nema o tome naročitih, pisanih za-kona, to se u ovome danome slučaju mogu primeniti prirodni za-koni, a
po prirodnim zakonima familija ima prava da čuva imovi-nu svoga preminulog člana.
VIŠE NJIH: Tako je!
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:42 am
AGATON: Pa tako je, dabome, ali on, znaš kako je, advokatska posla, poče i tu da mi vrda, dok ja ne podviknuh: ja se ne selim iz
kuće i nema te sile koja će me izbaciti.
PROKA: Sasvim!
AGATON: Kad on to ču, a on popusti kao udovica: Pa izvol'te, gospodine Agatone, pa nemojte se ljutiti, izvol'te, sedite u kući.
MIĆA: Pa sedećemo, dabome!
SARKA: Pa dobro, je l' to mi nećemo nikako više ni da se selimo?
AGATON: E pa ti opet! Šta hoćeš, celog života valjda da sediš na balkonu? Imamo pravo da sedimo dok se ne otvori testa-ment, a
tada ostaje ovde onaj koji nasledi kuću.
MIĆA: Razume se!
SARKA: A meni se tako dopada moja soba.
TANASIJE: Pa kad si, Agatone, već tako priklještio advo-kata, zar nisi mogao da ga pripitaš i za ono?
AGATON: Koje ono?
TANASIJE: Pa ono: kako glasi testament?
PROKA: Pa eto, čućeš sutra.
VIDA: Ko će živ do sutra izdržati?
AGATON (Tanasiju): I po toj stvari sam ga ispitivao.
SVI (radoznalo se zbira ju): E???
AGATON: Jest, ispitivao sam ga.
PROKA: Pa? Govori, brate Agatone, govori!
AGATON: Ama neka je on sto puta advokat, stari sam ja islednik, ne može on meni izvrdati.
PROKA (radoznao, prgav): Govori već jedanput, kumim te bogom!
AGATON: Počnem ja, znaš, s njim razgovor o testamentu, ali onako izdaleka i vešto, da se on ne seti. Velim ja njemu: pošto ste vi
pisali testament, to sve okolnosti govore da je vama testa-ment donekle poznat.
VIŠE NJIH: A on?
AGATON: A on samo gleda u zemlju i ćuti, ne sme da me pogleda u oči, jer bih mu ja iz očiju pročitao testament. Ali, stari sam ja
majstor, ne ispuštam situaciju kad je jednom ščepam. Okupim ti ja njega pitanjima; pa ukrštena pitanja, pa ukrštena pitanja.
PROKA (gori od nestrpljenja): Pa odgovori li on?
AGATON: Odgovori, ali sve onako, tuc muc, a ja opet na-valih, pa ukrštena pitanja, pa ukrštena pitanja, pa ukrštena pita-nja, pa
ukrštena pitanja.
PROKA (očajno): Pa dosta, bre brate, sa tim ukrštenim pit-anjima!
SARKA: Dade li ti bar kakav ukršteni odgovor?
AGATON: Znaš kako je, nije mi odgovorio; ne mogu reći da mi je odgovorio, ali sam mu izvukao jednu reč. A meni je do-sta jedna
reč, više mi i ne treba. Što kažu, reci: "Oče naš", pa mi je to dosta da te oteram na robiju. Na osnovu jedne jedine reči ja izvedem
zaključak.
TANASIJE; Pa reče li bar tu jednu reč?
AGATON: Reče, dabome!
PROKA (drekne): Šta reče, pobogu čoveče?!
AGATON: Nije rekao otvoreno nego zavijeno, ali sam ja odmah izveo zaključak: da testament ostavlja porodici da po međusobnom
sporazumu podeli imanje.
SVI (veliko iznenađenje): Au !!!...
AGATON: On ne kaže da je tako, ali meni je jasno kao dan da je tako.
TANASIJE (zabrinuto): Pa šta ćemo sad?
AGATON: Ja mislim, braćo i sestre, mi bi za taj slučaj tre-bali da budemo spremni.
TANASIJE: Kako spremni?
AGATON: Pa tako, da se sporazumemo. Mogli bi ovaj naš skup da pretvorimo u konferenciju.
TRIFUN: I, dabome, ti da predsedavaš konferenciji?
AGATON: Ne moram ja, zašto ja? Evo nek predsedava Trifun. (Sedne). On te stvari bolje zna, eto nek predsedava on.
PROKA: Ti, ti, Agatone!
SVI: Pa dabome!
AGATON: Zašto ja, eto Trifun.
TRIFUN: De, nemoj biti nakraj srca. Znaš bolje, priznajem ti, znaš bolje.
AGATON: E pa kad znam bolje, a ti se ne isprečavaj! (Prošeta značajno). Dakle, braćo, mi moramo biti spremni za slučaj da u
testamentu piše da izvršimo deobu međusobno i po sporazu-mu. Kad nam sutra starateljski sudija pročita: ostavljam sve svoje imanje
svojoj porodici s tim da ga ono po međusobnom sporazu-mu podeli, mi moramo odmah odgovoriti: mi smo se sporazumeli!
SVI: Tako je! Sasvim! Tako je!
AGATON: E, vidite, to bi imali još sad da rešimo.
TANASIJE: A kako misliš da bi se to moglo?
AGATON: Evo kako: da se prvo mi lepo, pošteno i bratski podelimo u bliže i dalje rođake.
SARKA: Eto ti sad, kako to može kad smo svi bliski rod?
AGATON: Nismo. Eto, prva ti nisi bliska.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:42 am
SARKA: A po čemu opet nisam ja?
AGATON: Po tome što nisi!
SARKA: A ti si blizak?
AGATON: Blizak sam, dabome.
SARKA: Kako ti, tako i ja.
AGATON: E nije tako, Sarka. Nisi bliska; nisi bliska ti, nije blizak ni Proka, nije blizak ni...
PROKA (plane): Što ja?
SIMKA: Pa zato, Proko, što si ti rod po tvojoj prvoj ženi.
PROKA: Da sam ja rod po mojoj prvoj ženi, ne bi moja druga žena toliko plakala za pokojnikom.
VIDA: Pa pravo da ti kažem, Proko, mi se baš svi čudimo što se tvoja Gina toliko ubi plačući.
GINA: Zato, ako hoćeš da znaš, što iskreno žalim, a ne kao vi.
SARKA: A što pa kao mi?
GINA: Metnuli ste crninu na sebe samo zbog toga testamen-ta, a ovamo nijedna suzu ne pusti.
SIMKA: Znamo mi, Gino, pošto je litar tvojih suza.
GINA: Iju! E, jesi čula!...
TRIFUN: Agatone brate, jesi li ti predsednik ovoga zbora ili nisi? Ako ti pustiš žene da se objašnjavaju, onda nikad nećemo doći do
sporazuma.
AGATON: Pravo kažeš, zapele kao da je ovo skupština kakvog ženskog udruženja. Da nastavimo mi; gde ono besmo sta-li?
PROKA: Ja nisam svršio svoju reč.
AGATON: E pa 'ajd., govori!
PROKA: Ne govorim ja napamet da sam blizak rod, nego imam i dokaze. (Vadi jedan veliki tabak hartije iz džepa). Ovo su
dokumenta!
AGATON: Je l' krštenica?
PROKA: Nije krštenica, al' evo, pogledaj! (Razvija tabak).
AGATON (zagleda): Pa to nekakav plan?
TRIFUN: Pa Proka je arhivar u opštinskom katastru, pa zna valjda da pravi planove.
AGATON (zagleda): Pa to si ti izradio katastar naše famili-je?
PROKA: Nije katastar, nego stablo; je l' vidiš ovo stablo?
AGATON: Vidim, pa šta?
PROKA: E, to stablo, to je pokojnik.
AGATON: Ama pokojni Mata?
PROKA: Jeste!
AGATON: Može biti, jer i pokojni Mata je bio tako nešto malo nakriv.
PROKA: A vidiš li ovu granu ovde?
AGATON: Vidim!
PROKA: To je pokojni čika Rista Nikolić.
AGATON: Koj' čika Rista?
PROKA: Ujak pokojnog Mate.
AGATON: A, onaj, znam! Pa?
PROKA: E, vidiš, taj čika Rista imao je četiri sina: Spiru, Boška, Tasu i Miku. To su, vidiš, ove četiri grane što idu naniže.
AGATON: Vidim.
PROKA: A vidiš li ovu granu što visi od Mike naniže?
AGATON: Vidim, pa šta?
PROKA: To sam ja.
AGATON: Ti?
PROKA: Jeste, jer ja sam Mikin sin.
AGATON: E, ako si ti to što visiš o svojoj grani, onda da znaš, na niske si grane spao.
PROKA: Eto, zar to nije jasno kao dan. To su dokumenta brate!
SARKA: Ako je po tome, Proko, visim i ja valjda na nekoj grani, a ne samo ti.
TRIFUN: A kako bi bilo da nam Agaton prvo objasni po če-mu je on tako blizak rod?
AGATON: Moje se zna.
GINA, PROKA, VIDA, TRIFUN i SARKA: Pa da čuje-mo?
AGATON: Ama, ako se počnemo baviti tako raznim deta-ljima, mi nikad nećemo stići do kraja; nego da odmah pređemo na stvar; da
mi izvršimo deobu nasledstva prijateljski i bratski, kao što i dolikuje jednoj ovako otmenoj familiji.
PROKA: Pa 'ajde reci, kako, de da te čujemo!
AGATON: Evo da počnemo od Sarke.
SARKA; Ama, što ti uvek od mene počinješ?
AGATON: Pa tako nekako, uvek mi se nađeš pod rukom. Da počnemo dakle od Sarke. Šta njoj treba, jedna guša, jedna duša!
SARKA: Nemoj ti meni meriti ni po guši ni po duši, nego što je pravo.
AGATON:. Moramo voditi računa i o potrebama. Drukčije su na primer tvoje potrebe, a drukčije su moje.
SARKA: Gle molim te!
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:43 am
AGATON: Da kažeš da joj treba sprema za udaju pa 'ajd, 'ajd! Ali to joj ne treba. Dvaput se udavala pa dosta joj je to.
SARKA: A po čemu dosta? Po čemu ti to meni meriš je li mi dosta ili nije. Ja najbolje znam da l' mi je dosta.
AGATON: Drugo je to da ima dece, ali eto, ni to nije bila kadra.
SARKA: Eto ti sad opet! Iju, još će mi izneti da nisam bila kadra. A po čemu nisam bila kadra?
AGATON: Pa eto, imala si dva muža pa ništa.
SARKA: Imala sam, to je istina, ali šta sam ja kriva što ni-sam imala kad. Šta sam poživela sa prvim mužem? Dve godine!... a sa
drugim tri i sedam meseci, a to, brate, časkom prođe, nemaš kad ni roditi. Nisam imala vremena, a ne što nisam bila kadra. Ali što ti
meni decu, nemaš ni ti dece, pa šta?
AGATON: Ama ne prebacujem ti ja, nego velim da imaš dece, mogli bi ti i što više dati, ovako, ja mislim dosta ti je pet hi-ljada
dinara u novcu i sve kujnsko posuđe.
SARKA: Iju, iju, iju, sram te bilo, Agatone! Kako ti to me-ni, kao da ja prosim od vas. Ja ne prosim, nego tražim ono što mi pripada.
AGATON: Pa dobro de, evo daćemo ti i onaj srebrni budilnik. Eto!
SARKA: Uzmi ga ti, Agatone, pa ga metni na srebrni služavnik, lepše će stajati.
TANASIJE: Jest, odista, Agatone, ti to nekako onako od oka meriš.
AGATON: Ama, čekaj, brate! Ja to iznosim više onako, kao predlog. Posle možemo razgovarati o tome pa negde skresa-ti, a negde i
dodati po gdešto. Budite samo strpljivi!
VIDA: Pa 'ajde da čujemo dalje.
AGATON: Ovome Proki i njegovoj Gini da se da ona po-kojnikova njiva u Malom Mokrom Lugu i deset hiljada dinara u gotovom.
PROKA (skoči): Oho! To ti zadrži sebi, a ja hoću moj deo.
AGATON: Pa to ti je deo!
GINA: Zar ona prljuša njiva koja ne vredi ni lule duvana. Gle ti kako on to nama!...
PROKA: Ja tražim da Agaton prvo kaže šta on traži; da ču-jemo šta on misli da njemu pripada.
SVI (sem Simke): Jeste, to da čujemo!
AGATON: Kazaću ja već kad bude vreme.
SVI: Ne, ne, hoćemo sad da čujemo!
PROKA: Hoćemo da čujemo, pa prema tvojoj meri sebi da odmerimo.
AGATON: Ja mislim, brate, prvo vama da podelim, a meni šta ostane.
PROKA: Pa jest, što ostane. Nama njive u Mokrom Lugu i kujnsko posuđe i po dve-tri hiljade dinara, a tebi što ostane. Ho-ćemo prvo
da čujemo sta ti misliš da tebi pripada.
SVI: Da čujemo! Da čujemo!
AGATON: Pa dobro, evo da vam kažem! S obzirom dakle na to što sam ja najbliži rođak...
VIŠE NJIH: E, to ćeš izviniti! Po čemu to?
AGATON: Dobro, 'ajde onda ovako: s obzirom na moje rodbinske veze sa pokojnikom, s obzirom na to što sam ja šef fa-milije...
TRIFUN: Gle sad opet, a po čemu si ti šef familije?
AGATON: Po tome što sam ja u ime familije razgovarao s advokatom, a nisi ti! Dakle, ako hoćete, slušajte: s obzirom na rodbinske
veze; s obzirom na to što ja predstavljam familiju; s obzirom na moje lične i opšte narodne potrebe; s obzirom na sve okolnosti i
prilike u ovome danome trenutku, ja mislim da bi me-ni na prvome mestu pripala ova kuća.
SVI (opšti uzvik): Ua!!!...
AGATON: Čekajte: ova kuća sa celokupnim nameštajem, računajući tu i budilnik...
SARKA: I budilnik i služavnik i sve ostalo.
AGATON: Jest, i sve ostalo. Zatim...
TRIFUN: Kako, zar još?
AGATON: Pa još, nego šta?
PROKA (Trifunu): Pusti ga, molim te, da ga čujemo.
AGATON: Zatim, meni bi imali pripasti i oni dućani na Te-razijama.
SVI: Uha !!!...
AGATON: Nije to sve!
TANASIJE: Pa nije dabome!
PROKA: Taj ne ume da stane!
AGATON: A zatim i vinograd sa vilom na Topčiderskom brdu.
SVI: Uha!
TRIFUN: Kako bi bilo i akcije Narodne banke?
AGATON: Pa i akcije Narodne banke, nego šta!
PROKA: A meni njiva u Malom Morkom Lugu?!
SARKA: A meni kujnsko posuđe?!
MIĆA: A ja, ja kao da i ne postojim?
AGATON: Pa i ne postojiš, brate!
TRIFUN (Mići): Ne postojiš, razume se! Zar tebi nije jasno da ovde samo Agaton postoji?
TANASIJE; Valjda sam ja preči od jednog Agatona!
SIMKA: Samo ti, Tanasije, ćuti!
VIDA: Ju, a što on pa da ćuti?
PROKA: Braći i sestre, zar vi ne vidite da ovo nije familijar-ni sporazum i dogovor, nego pljačka?
SARKA: Pljačka, dabome. On akcije Narodne banke, a me-ni kujnsko posuđe.
TRIFUN: Nismo mi 52374 sreskih stanovnika pa da nam Agaton podvikne: "mirno"! a mi da stanemo u front i da trepćemo.
(Od ovih Trifunovih reči pa do svršetka scene dijalog teče vrlo naglo i živo, upada se u reč, govori se jednovremeno, preki-daju se
govori, penje se ton i nastaje sve jače uzbuđenje, da bi se završilo burnim sukobom)...
TANASIJE: Svi smo mi ovde jednaki!
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:43 am
PROKA: Ne priznajem dogovor, ne priznajem šefa familije, ne prizanjem testament, ne priznajem ništa i nikoga.
AGATON: I tebe niko ne priznaje!
TRIFUN: To je pljačka!
MIĆA: I ta je pljačka protiv mene uperena!
GINA: Hoće čovek kuću i dućane!
SARKA: Veleposednik!...
VIDA: A pokojnik ga nije ni gledao.
SIMKA: Nije nego je tebe gledao, Vido!
PROKA: Ne pristajemo na sporazum!
TANASIJE: Svaki će da brani svoje!
AGATON: E, onda vam ne dam ništa!
SVI (gnevno): Ko ne da? Ko si ti?
AGATON (ščepa stolicu): Ne približuj se!
PROKA: On hoće da se bije! (Ščepa i sam stolicu).
TRIFUN: Ne dajmo se!
SVI (se uhvate za stolice i druge predmete, zauzimaju nasrtljiv stav, žene vrište, Mića se popeo na sto i umiruje mlatarajući rukama.
Uznose se stolice i spušta se)
ZAVESA
TREĆI ČIN
Ista soba.
PORODICA bez AGATONA i SARKE
(Opšta utučenost i potištenost. Sede raštrkano svako zasebno ijedno drugom okrenuli leđa. Proka, očajna lica, nervozna šeta sa
zabačenim rukama na leđima; Gina vezala glavu preko čela i hukće; Simka naslonila galvu na obe ruke; Vida okrenula svima leđa i
sama sa sobom razgovara, kao da nekom čita lekciju; Mića se uvalio u fotelju, rukama zagrlio kolena i glupo gleda u tavan; Trifun uz
jahao stolicu i naslonio čelo na naslon stolice; Tanasije očajna lica piše i briše nešto na parčetu hartije).
PROKA (posle izvesne pauze): Moj brate, moj brate, ko se ovome nadao?
SIMKA: Ovako izigrati familiju!
TANASIJE: Izigrati? Nije izigrati, nego podvaliti. Ovo je prosto podvala sa pokojnikove strane.
VIDA: Još kad smo stajali pred vratima starateljskog sudije, meni zaigra levo oko, a meni levo oko nikad ne igra na dobro. A kad
sudija poče da lomi pečate na testamentu, a meni kao da ne-što štrecnu: ju, rekoh u sebi, ovo nije na dobro!
GINA: Jadno ti dobro!
MIĆA: Sad svi tako, a tamo, kod sudije, svi ste ćutali.
TRIFUN: Pa ne znam šta smo mogli?
MIĆA: Mogli ste da protestujete, kao što sam ja.
TANASIJE: Šta si ti?
MIĆA: Rekao sam otvoreno: ne priznajem testament.
TANASIJE: Pa šta?
MIĆA: Pa to, i rekao sam još: Mi protestujemo, i mi ćemo povesti parnicu za obaranje testamenta.
TRIFUN: Pa jest, kakva bi to familija mi bili kad ne bi oba-rali testament?
TANASIJE: Pa neće valjda tuđin da ga obara?
MIĆA: I ja mislim da mi ne treba da oklevamo, nego još da-nas da uložimo žalbu i da otpočnemo parnicu.
PROKA: Čekajte, ljudi, dok dođe Agaton. On je ostao u sudu da prepiše testament.
TANASIJE: Šta ima da ga prepisuje; svaki od nas zna šta je dobio.
PROKA: Ama nije zbog nas nego zbog advokata, jer on će posle iz suda otići doktoru Stojanoviću, to je za te stvari najčuve-niji
advokat, pa će njemu da poveri parnicu, ali ne može s advo-katom razgovarati bez prepisa testamenta.
TANASIJE; Jest, čuo sam za toga Stojanovića.
PROKA: To je najčuveniji advokat za obaranje testamenta. Odličan, pravnik. Ili proglasi pokojnika za ludog, ili izmisli falsifi-kat, ili
prosto ukrade testament. Kažem ti, odličan pravnik.
TANASIJE: Najbolje bi bilo kad bi pokojnog Matu oglasio za ludog. Jer, molim te, zar to nije ludo da on meni ostavi 5.000 dinara.
Zamisli, 5.000 dinara!
VIDA: Kao da smo mi prosjaci.
TANASIJE: Pet hiljada dinara! Čudna mi čuda 5.000 dina-ra. Zna li on, kad sam ja predavao ključeve Trgovačkom sudu, da su moji
drugovi iznosili 460.000? To su, vidiš, sume s kojima ja radim, a ne 5.000 dinara.
TRIFUN: Kao da je Agaton diktirao testament.
SIMKA: Ne greši dušu, prijatelj-Trifune. Da je on diktirao, izdiktirao bi sebi nešto a ne samo 5.000 dinara.
TANASIJE: Dosta je Agatonu i toliko.
SIMKA: E, a po čemu njemu dosta, a tebi nije?
TANASIJE: Drugo je Agaton, a drugo ja.
SIMKA: Gle, molim te!
TANASIJE; Meni je to nasledstvo bila jedina nada. O toj karti mi je visila sva sudbina!
TRIFUN: Ne treba nikad sve na jednu kartu secovati.
TANASIJE: Mislio sam da se izvučem iz stečaja, i kreditori-ma sam obećavao da se strpe dok umre Mate, a on - pet hiljada dinara!
PROKA: Opet, to je nekako okrugla suma.
TANASIJE: Ama kakva okrugla suma; pet hiljada, okrugla suma!
PROKA; Recimo. Ali zamisli meni, 3.000, tri hiljade! Pa to je užasno!
GINA: To taman koliko sveću da mu upalimo.
MIĆA: A šta ja tek da kažem? Dve hiljade dinara! Pa to nije dovoljno ni za napojnicu sudskim poslužiteljima. Ja to smatram prosto
kao uvredu.
SIMKA: I kome ostavi? Kome?... Jednoj... ne znam kako da kažem?
GINA: Kaži, sestro, kaži!
SIMKA: Da ostavi jednoj vanbračnoj devojki.
TRIFUN: Pa ostavio je i crkvi i prosveti.
SIMKA: Ostavio je nešto, koliko reda radi i da pokrije sra-motu, ali sve ostalo njoj; kuću, vinograd, dućane, akcije, gotovi-nu, sve, sve
njoj.
GINA: Sve bome!
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:43 am
VIDA: I zar može to po zakonu, prijatelj-Proko, da se ost-avlja vanbračnoj deci?
PROKA: E vidiš, i tu nam je pokojnik podvalio. Bez znanja familije on je imao vanbračnu ćerku.
SIMKA: I nije ga sramota bilo da javno u testamentu kaže da ima vanbračnu ćerku.
GINA: I vidite li vi samo kako se i ta devojka pretvarala pred nama?
TANASIJE: A ne, tu ne treba grešiti dušu, ona nije ništa znala. Zar niste videli kako pade u nesvest...?
GINA: Čudna mi čuda, i ja bih pala u nesvest da sam sve nasledila.
MIĆA: Ja sam potpuno uveren da ona ništa nije znala,
VIDA: Bože moj, kako je on to sve vešto krio!
SIMKA: Ja mislim da mi taj testament možemo oboriti, jer ona je nezakonita ćerka, a mi smo zakoniti rođaci.
VIDA; Pa ono, ako ima boga i pravde božje, tako bi trebalo da bude.
TANASIJE: I onda 'ajde njoj, što kažu, ćerka mu je, pa kakva je da je, ali što ostavi crkvi i prosveti tolike pare! Zar nije bolje bilo da
se ja izvučem iz stečaja? Crkva i presveta nisu pod stečajem.
GINA: Pa jest, prijatelj-Tanasije, al' opet, što kažu: bolje crkvi i prosveti nego jednoj nezakonitoj devojci.
MIĆA: Zbilja, i meni to ne ide u glavu da ta devojčica, koja je ipak vrlo lepa, ujedanput sad postaje bogata naslednica, a ja da primim
legat od dve hiljade dinara.
VIDA; Rekoh li ja vama: ova devojka liči na pokojnika, a vi svi na mene: Ua! kao da sam bogzna šta kazala. A ova Gina se čak i
zaplaka što vređam pokojnika.
GINA: Pa liči, dabome da liči. Videla sam ja to odmah, al' nisam htela da govorim, iz poštovanja prema pokojniku.
PROKA: Eto ti šta ti vredi to tvoje poštovanje; ostavio ti iz poštovanja tri hiljade dinara, kao prosjaku.
GINA: To nek ostane njemu za parastos; taman da se plate tri sveštenika a ne jedan, kao što mu je njegov staralac platio.
SIMKA: Kako, zar nećeš da primiš tih tri hiljade?
GINA: Pa primiću, nije da neću primiti, ali mu neću kazati hvala; niti ću mu otići na parastos; niti ću mu požaliti laku zemlju.
VIDA: Ni ja bome!
GINA; Uostalom, ja se toliko i ne ljutim; nije da kažeš da sam mu rod neki pa da me je žao.
TRIFUN: Kako, nisi rod?
GINA: Pa tako, rod mu je prva žena Prokina, a ne ja.
SIMKA: Pa za čiji se ti račun, bogati, toliko isplaka?
GINA: Za Prokin račun.
TRIFUN: Pa dobro, Proko, a stablo, a grane?
PROKA: Ono je, znaš, crtao neki Rus, crtač u katastru; crtao je svoje stablo, jer on je praunuk kneza Beljajeva, pa je uzeo njegovo
stablo, izbrisao sam kneza Beljajeva pa metnuo po-kojnog Matu; a tu gde ja visim, visio je unuk kneza Beljajeva.
TRIFUN: E, eto ti sad kad ti hoćeš da visiš na tuđem granju.
PROKA: Bar da sam se pomogao!
TRIFUN: Pa znaš kako je, pokojnik je valjda mislio: dosta je ovom knezu Proki Beljajevu 3.000 dinara, pa ti toliko odredio.
II
SARKA, PREĐAŠNJI
SARKA (obučena u upadljivo crvenu ili šarenu haljinu, pod šeširom okićenim cvećem i pantljikama): Dobar dan, ožalošćena
porodico! Dobar dan, šta mi radite, kako ste,?
SIMKA, VIDA, GINA: Ju, Sarka?!!!...
VIDA: Šta ti bi, bogati?
SARKA: Kako šta mi bi? Neka tetka nosi crninu, a ne ja. Osam dana nosim crninu za dve hiljade dinara, dosta mu je to!
GINA: Bogami, Sarka, pravo i kažeš. Ne znam zašto sam se i ja ocrnila, valjda za njegovih tričavih 3.000 dinara. Nisam valjda luda...
(Skida crnu maramu koju je nosila oko vrata, ustaje i vadi cvet iz vazne pa ga zadeva u kosu). Što kaže Sarka, neka ga žali tetka!
TRIFUN; More, žene, da niste nešto preuranile? A ako Agaton sad dođe i donese nam vest da se advokat primio da obori testament?
SARKA: A zar je meni teško trknuti do kuće pa navući opet crninu?
TRIFUN: A ti, Gino, samo baciš cvet pa udariš opet u plač?
GINA: Pa jeste!
SARKA (ženama): Pravo da vam kažem, sestre, ja sam na čistoj šteti kad nosim crninu. Svako misli da sam u žalosti pa me gleda s
nekim poštovanjem. A što će meni poštovanje, marim ti ja za poštovanje...
VIDA: Pa jest!
SARKA: Eto, znam, kad sam bila udovica sa prvim mužem, pa tako, vrtio se oko mene neki mlad profesor, a jo još u crnini; pa mi on
kaže; "Imao bih, gospa-Sarka, nešto da vam kažem, al' ne mogu, jer poštujem vašu tugu!" Šta ima kog đavola da mi poštuje tugu, da
ga pita čovek. Al' tako, vaspitan čovek pa poštu-je tugu!
III
AGATON, PREĐAŠNJI
AGATON (dolazi spolja).
SVI (opkoljavaju ga radoznalo, upravljajući mu jednovremeno pitanja): Dakle? Jesi li bio? Šta kaže?
AGATON: Polako samo, kazaću vam.
SVI: Govori brže!
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:44 am
AGATON: Dakle, stvar je propala!
SVI (razočarano): Šta?!!!...
AGATON: Eto, to što vam kažem.
PROKA: Ama propali smo?
AGATON: Propali, dabome!
SVI (teško razočarani): Au!!!...
MIĆA: Ama kako to propali, zašto propali?
AGATON: Ne možemo oboriti testament.
PROKA: Ja to ne razumem, zašto da ne možemo?
AGATON: Zato, brate, što je testament na zakonu zasnov-an, i zato što postoji naslednik koji je na zakonu osnovan.
SARKA: Ama zar vanbračna ćerka pa na zakonu osnovana?
AGATON: Kaže advokat: Kaž'te hvala bogu što vam je ost-avio i to malo legata, jer i to je imao prava da vam ne ostavi.
MIĆA: Dobro, neka je i tako, ali ja ne vidim zašto mi ne bi mogli voditi parnicu?
AGATON: Možemo, ko kaže da ne možemo; možemo i pla-titi advokata, i platiti takse, ali, upamti, kad dr Stojanović kaže da nam
ništa ne pomaže, onda znajte da nam ništa ne pomaže.
PROKA: Pravo da ti kažem, Agatone, i meni to nekako ne ide u glavu. Kako to, familija, pa da nemamo prava da obaramo testament?
To ne mogu da razumem.
AGATON: Veli advokat, nismo neposredni naslednici; kad bi se javio koji neposredni naslednik, taj bi još mogao.
TANASIJE; Ne znam zašto, ko bajagi, ja nisam neposredni naslednik?
AGATON: Nisi, Tanasije, pa šta ću ti ja. Nije niko od nas. Eto uzmi Sarku, je l' ona neposredna; nije, i ona je posredna.
SARKA; Šta sam ja?
AGATON: Posredna si.
SARKA; Ja te molim, Agatone, prestani jedanput da mi iz-nosiš takve stvari. Ja najbolje znam jesam li posredna ili sam ne-posredna.
AGATON: Ama ti to ne razumeš, to je pravnički izraz.
SARKA: Pa kad je pravnički, a ti ga kaži Simki i Gini i Vidi, a nemoj meni da ga prišivaš.
PROKA; Pa dobro, Agatone, je li advokat pročitao prepis testamenta?
AGATON: Jeste, reč po reč.
PROKA: Pa zar ne nađe makar jednu reč za koju bi mogao da se zakači?
AGATON: Ne, nego veli: dižite ruke!
PROKA: Uh, pobogu, ljudi, baš nas pokojnik poseče, pro-sto nas poseče!
TANASIJE: Mene i poseče i sahrani. Možete, ako hoćete, sad doći meni na parastos.
VIDA: Eto ti, Agatone, što ti nama pričaš kako je pokojnik bio dobar i plemenit čovek.
AGATON: Pa ono sam govorio kad sam se nadao, kao i vi.
TRIFUN: More kakav pošten, znam ja dobro njegovo po-štenje.
TANASIJE: Bio je to, braćo moja i sestre moje, jedan obi-čan zelenaš. Zamisli, od mene je naplaćivao kamatu.
AGATON: More, od tebe ništa; ako je i uzeo, nije ti uzeo više od dvadeset odsto, ali drugima je kožu drao, živima je kožu drao.
TANASIJE: I otimao je i zakidao sirotinji.
PROKA: Nema toga koji od njega nije propištao.
VIDA: Bome, taj nije imao srca.
GINA: Ni srca ni duše.
TRIFUN: Iskreno govoreći, pokojnik je bio prava lopuža.
AGATON: Lopuža, dabome, lopuža, bog nek mu dušu pro-sti! Znam kad od onoga grešnoga Sime Jovanovića naplati dvaput menicu.
Kuka onaj i preklinje, nije šala 22.000 dinara. I platio čovek, ali mu ovaj nije vratio staru menicu, pa je izvukao i nano-vo traži. Plače
čovek, kune se, čupa kosu, gruva se u grudi, ali po-kojnik ni da čuje; veli mu: plati!
TANASIJE: Znam, dođem kod njega, kao kod rođaka i kao kod čoveka, pa mu velim: nemam, a on kao razbojnik drekne: plati!
MIĆA: Molim vas, kad je on mene bio kadar da odbije! Jed-anput tako zatrebalo mi je tri-četiri hiljade dinara. I zamislite, on meni
kaže: ne dam!
TANASIJE: A mi još zapeli juče pa ga u sav glas hvalimo.
PROKA: Pa znaš kako je, drukče je bilo juče, a drukče da-nas.
TANASIJE: Ne vidim zašto: pokojnik kakav je bio juče ta-kav je i danas.
PROKA: Jeste, ne kažem da nije, al' juče smo mi bili drukči!
TRIFUN: Da mi je samo znati na osnovu čega smo se nadali kad smo svi znali da je pokojnik pravi poganac. Nismo ničemu ni trebali
da se nadamo.
TANASIJE: Ja, braćo, tvrdim da je on nas opljačkao.
TRIFUN: Ako vas je i opljačkao, on vas je bar za života opl-jačkao, ali mene je opljačkao posle smrti. Onako mrtav iz groba
opljačkao me je. Ostavio mi kao legat 3.000 dinara i nije ga mrzelo da u testament napiše: "mome rođaku Trifunu Spasiću 3.000
dinara, koju je sumu on već primio po priznanici od 14. februara prošle godine". Zamolio sam ga kao čoveka da mi pozajmi 3.000
dinara, i on mi sad to dugovanje ostavlja kao nasledstvo.
VIDA: Al' recite vi meni, molim vas, kako toga čoveka nije bilo sramota da javno prizna da ima vanbračnu ćerku; pa to je da se čovek
na mrtvoga zgadi.
SARKA: A, što se toga tiče, on nije imao obraza i, ako će-mo iskreno da govorimo, pokojnik je, bog neka mu dušu prosti, u tom
pogledu bio prava svinja.
SIMKA: Iju, Sarka!
SARKA: Jeste, jeste! Eto, nisam to htela nikad da vam go-vorim, ali kad sam ostala udovica od prvoga muža, nasrtao je na mene. I ja
mu kažem: "Kako možeš, prijatelj-Mato, tako što i pomisliti kad smo rod?" - A znaš šta on kaže? Veli: "Ama kakav rod, ti si meni
deveta rupa na svirali!" Zamislite, bezobraznik jedan, on meni da kaže da sam deveta rupa.
MIĆA: Odista, to je uvreda!
PROKA: Ovako krasnu familiju da opljačka za ljubav jed-nog vanbračnog deteta.
GINA: To mu nikad nećemo oprostiti!
SARKA: Pa dobro, prijatelj-Agatone, zar naši zakoni priz-naju vanbračnu decu? Ja znam da su vanbračna deca onako nešto
uzgredno... onako... kako da kažem... kao kad je čoveku probu-šen džep pa usput ispadne para. Nije da kažeš da je on hteo da ostavi
para na put, nego probušen mu džep pa ispalo. • f
AGATON: U staro, srećno vreme, vanbračna su deca sma-trana kao nezakonita.
SARKA: Pa zar su sad zakonita, pobugu brate?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:44 am
AGATON: Nisu, al' se sad nekako drukče smatraju. Bio kod mene jedan mlad pisar, tek svršio školu, pa našlo se tako za plotom jedno
žgepče, podmetnula ga majka. I znaš šta taj pisar kaže za to vanbračno žgepče; veli: i to je član društva?!
GINA: Iju, a kog društva?
AGATON: Šta znam ja?
SARKA: Pa valjda nije pevačkog društva?
AGATON: Nije pevačkog, nego, eto, oni tako kažu: i ono je član društva.
SARKA: Pa to onda i ova Matina?
AGATON: I ona je član društva!
SARKA (krsti se): Budi bog s nama!
VIDA: Pa je l' mi sad ovu devojku treba da smatramo kao svoju rođaku?
SIMKA: Iju, zar vanbračno dete pa rod?
PROKA: Ona je sramota za našu familiju.
GINA: Trebalo bi svi da je preziremo.
VIDA: Što se mene tiče, ja ću okrenuti glavu kad je sret-nem.
AGATON: A što se mene tiče, ja ću pljunuti kad je sretnem i, evo, dajem vam reč da ću je u ime cele familije pljunuti.
MICA: Al' opet, kad se čovek zrelo razmisli nije ona kriva.
SARKA: Kako da nije kriva kad je vanbračna? Ona da je neka čestita, bila bi zakonito dete.
GINA: Sasvim!
AGATON: Mi kao porodica pozvani smo da bar pred sve-tom uzememo u zaštitu svoj ugled i svoju čast, i ja predlažem da donesemo
jednu rezoluciju kojom ćemo se ograditi od te devoj-ke.
SARKA: Zašto mi da se ogradimo, nismo mi vanbračni, nek se ona ogradi.
AGATON: Ne razumeš ti to, Sarka, nećemo se mi plotom ograditi od nje, nego ćemo je se odreći.
SARKA: E, to je drugo!
AGATON: Objavićemo da je ne smatramo za rod, da je se odričemo i preziremo je.
SVI: Tako je! Pristajemo!
AGATON: I još da damo ovde poštenu reč da će svako od nas okrenuti glavu kad je sretne.
SVI: Tako je, pristajemo!
AGATON: I zato ja predlažem da se, u ime protesta, odmah ovog časa svi iselimo iz kuće.
SARKA: Uh, baš mi žao moje sobe!
AGATON: Nećeš valjda da dočekaš ona da nas izbacuje, ona?
GINA: Iju, zar bi i to moglo biti?
AGATON: Pa, naslednica je, ima pravo.
VIDA: Ej, teško nama šta smo dočekali!
PROKA: 'Ajdemo, Gino! Neću valjda da čekam da me tak-va jedna nezakonita ženska izbacuje.
GINA: 'Ajde da skupimo stvari. (Polazeći za Prokom). Pa odsad kad ti koji rođak umre, a ti se najpre dobro raspitaj šta ti je
ostavio, pa me onda teraj da plačem, a ne ovako, isplakah se bambadava. (Ode za Prokom u sobu).
TRIFUN: Ja nemam bogzna koliko stvari, tek 'ajd da ih po-kupim. (Polazeći uz stepenice). Ono što sam bio dužan pokojni-ku, pošteno
sam mu platio, pa odsad kad me vidi na parastostu, neka on meni upali svecu, a ne ja njemu. (Ode).
VIDA (Tanasiju): Pa i mi ćemo valjda?
TANASIJE: I mi, dabome, samo nešto se ja kao domišljam.
AGATON: Šta?
TANASIJE: Kaži ti meni, Agatone, ima li dokaza da je to njegovo vanbračno dete?
AGATON: Znaš kako je, Tanasije, kod tih stvari dokaz je dete. Vanbračno dete je samo po sebi korpus delikti.
TANASIJE: Korpus delikti?
AGATON: Jest!
TANASIJE: I mene jedan takav korpus delikti da izbaci iz kuće?
AGATON: Može!
PROKA (obraćajući se slici): Pfuj, Mato, sram te bilo!
VIDA: 'Ajde bogati, da ne gledamo bar očima ovo čudo!
TANASIJE: Hajde, dabome! (Odlaze u svoju sobu).
SARKA: A da me pita čovek šta ja čekam? Neću valjda se-deti ovde da gledam pokojnikovu sliku.
AGATON: Pravo kažeš, Sarka, treba da se rasturimo svi.
SARKA: Odoh ja da pokupim svoje prnjice. (Ode u sobu).
AGATON: A šta ti, mladiću, to računaš?
MIĆA (koji je izdvojeno sedeo i nešto beležio na jednoj har-tijici): Baš nešto da vas upitam, prijatelj-Agatone. Meni sve iz-gleda da ja
baš nisam tako blizak rod sa pokojnikom?
AGATON: Pa i nisi.
MIĆA (pokazuje cedulju): Evo, baš nešto računam, pa izlazi da sam mu sedmo koleno.
AGATON: Što kaže Sarka, deveta rupa.
MIĆA: E pa onda, ja bih morao da uzmem ovu devojku za ženu?
SIMKA: Iju, zar ovu vanbračnu?
MIĆA: Pa kad bi se udala, ona bi bila bračna.
AGATON: pa je F malopre donesmo rezoluciju da je plju-nemo?
MIĆA: Pa vi koji ste ženjeni, možete ostati pri toj rezoluciji, ali ja... pravo da vam kažem, mislim se nešto: zašto bi toliko imanje
otišlo tuđinu u ruke? Zar nije bilje da ostane u familiji?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:44 am
AGATON: Bolje, dabome, i bilo bi vrlo korisno kad bi to imanje nekako prešlo u tvoje ruke.
MIĆA: A posle, pravo da vam kažem, ja moram da se že-nim, jer od čega ću inače da živim?
AGATON: Pravo kažeš! Pa dobro, je F ti to samo tako planiraš, ili si već nešto udesio sa devojkom?
MIĆA: Nisam udesio, sve mi izgleda da me ta devojka nešto popreko gleda?
AGATON: Pa gledaj i ti nju popreko.
MIĆA: E, da sam ja nasledio, gledao bih je, al' ovako...
SIMKA: Pa ti si se vazda vrtio oko nje?
MIĆA: Vratio sam se, al' nisam ni slutio da će ona biti nas-lednica; da sam to slutio, drukčije bih ja; ovako mi izgleda da ne-ću
uspeti...
AGATON: Radi šta znaš i umeš, nemoj me pitati, jer nas se ta devojka ne tiče.
MIĆA: A ja sam mislio da vas zamolim da mi nekako pomo-gnete.
AGATON: Ja? Šta mogu ja da ti pomognem?
MIĆA: Kad bi hteli, vi bi mogli da obrlatite devojku.
SIMKA: Eto ti sad, otkud Agaton da obrlati devojku. Ko je to tebi, bogati, prijatelj-Mićo, rekao da je Agaton kadar da obr-lati
devojku?
AGATON: Prvo i prvo, dragi moj mladiću, ja tu devojku prezirem, jer smo takvu rezoluciju doneli; i ja ne želim s tom de-vojkom ni
da se sretnem, a kamoli da razgovaram. A drugo, bra-te, otkud ja znam da obrlaćavam devojke; ko ti je to kazao da ja umem da
obrlaćavam devojke?
MIĆA: Pa ne mislim ja tako, ali bili ste sreski načelnik, pa rekoh vest ste da se u svakoj situaciji snađete i da ljude obrlatite.
AGATON: Drugo je to, moj brajko, obrlatiti onoga što je u opoziciji da pređe u vladinu stranku. Za to sam vest, to je istina, al' to je
drugo. Zatvori čovek dućan na vreme, a ti ga kazniš što je prekovremeno držao otvoren; pozoveš ga na neko saslušanje, na-pišeš
poziv, ali mu ga i ne pošalješ i onda, razume se, ne dođe, i ti ga kazniš za nedolazak na poziv; rekne u kafani: ,,O gospode bo-že!" a ti
ga kazniš za javno psovanje boga i bogohuljenje; rekne: "Teška vremena, bome, eto ne mogu kraj s krajem da sastavim", a ti ga kazniš
za pronošenje uznemiravajućih glasova; pljune pred vratima svoje radnje, a ti ga kazniš za pravljenje đubreta na jav-nom mestu. I tako
iz dana u dan dok mu ne dosadi pa dođe i zacvili: "Aman!" Tad mu daš parče hartije pa on lepo napiše: "Do danas sam pripadao toj i
toj partiji, a od danas..." i čovek dane dušom. Eto, tako sam ja obrlaćavao, ali ne mogu tako nju, ovu devojku. Ne mogu tek da je
kaznim što je pljunula ili što je pre-kovremeno držala otvoren dućan.
SIMKA: Znaš šta, prijatelj-Mićo, ja ću tebi da kažem nešto. Pripitaj ti prija-Sarku, biće da ona najbolje zna kako se obrlaćavaju
muškarci i žene.
AGATON: Eto, to ti sasvim pametno kaže Simka. Propitaj Sarku, niko ti bolje to neće reći od nje. A nas ostavi, ne možemo mi
razgovarati s devojkom koju preziremo. 'Ajde, Simka, da se mi spremimo pa da što pre idemo iz ove nečiste kuće. (Odu u svo-ju
sobu).
IV
MIĆA, DANICA
MIĆA (zagleda opet u svoju ceduljicu).
DANICA (kad spazi Miću, oseti se neprijatno dirnuta).
MIĆA: O, draga rođako, hteo bih... upravo u neprilici sam da li da vam izjavim sažaljenje ili...
DANICA: Uzdržite se; nisu mi potrebne nikakve izjave.
MIĆA: Da, najbolje je preći preko toga. Život je odista tako čudan, tako pun iznenađenja.
DANICA: Da!
MIĆA: Ja, razume se, delim sa vama žalost kao rođak ili, ako hoćete pravo da vam kažem, mi nismo tako blizak rod. Sed-mo koleno.
O, to je tako daleko da se može smatrati kao i da nis-mo rod.
DANICA: Utoliko bolje.
MIĆA: Da, ja nalazim da je s jedne strane to mnogo bolje. I stoga, vidite, ne kao rođak, ali kao čovek koji vas poštuje, koji vam je
prijateljski naklonjen, ja sam vrlo zabrinut vašom usamljenošću. Vama predstoje tolike brige, a vi ste tako usamljeni.
DANICA: I ostaću usamljena, meni je usamljenost tako pri-jatna.
MIĆA: Da, do izvesnog vremena, to razumem. Ali to ne može uvek trajati; recimo šest meseci, dok traje prva žalost. Toli-ko, šest
meseci.
DANICA: Šest godina!
MIĆA: Kako?!!...
DANICA: Šest godina!
MIĆA: Šest godina? Ko će to živ dočekati?
DANICA: Šta dočekati?
MIĆA: Pa tu dugu žalost.
DANICA: Meni neće biti duga.
MIĆA: Vama, ali... i mislite li vi za sve to vreme trajanja ža-losti da se ne udajete?
DANICA: Svakako ne, ali ne razumem šta se to vas tiče?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:45 am
MIĆA: Pa zaboga, tiče me se kao rođaka.
DANICA: Rekoste da nismo rod.
MIĆA: Pa nismo, dabome! Jer... naravno... ja ne znam smem li da budem iskren?
DANICA: Molim!
MIĆA: Ja bih, vidite, želeo da popravim izvesnu nekorekt-nost koju sam učinio prema vama. Bio sam neoprezan, ili možda čak i
razuzdan, i činio sam vam izvesne predloge na koje nisam imao pravo. Ja vas molim da pređemo preko toga. Ja bih želeo tu nemilu
stvar da popravim time što bih vas uverio da je imam vrlo ozbiljne namere, vrlo ozbiljne namere.
DANICA (iznenađena): Gospodine, zar Vi ne uviđate da ja nisam u položaju da vodim takve razgovore...
MIĆA: Ja sam samo želeo...
DANICA: Ako ste odista želeli da popravite svoju neko-rektnost i uvredu koju ste mi svojim predlozima naneli, vi ćete to najbolje
postići ako uzmete svoj kufer i iselite se iz ove kuće.
MIĆA: Kako? Da se iselim?
DANICA: Da!
MIĆA: To je vaša naredba?
DANICA: To je moja molba.
MIĆA: Ispuniću vam je. Ja sam i bez te vaše molbe pošao baš ovoga časa da uzmem svoje stvari, utoliko pre sada. Samo, jedno bi' vas
molio: možemo li, i kad možemo nastaviti ovaj raz-govor?
DANICA: Kroz šest godina, kad me prođe žalost.
MIĆA: To znači, nikada?
DANICA (sleže ramenima).
MIĆA (polazeći): Onda... ako je tako... ja vas molim, izbri-šite me potpuno iz spiska svojih rođaka.
DANICA: Učiniću tako kako vi želite!
MIĆA (ode uz stepenice).
V
DANICA, AGATON, SIMKA
AGATON (kad spazi Danicu, poleti i zagrli je, a isto tako i Simka. On vadi maramu i briše suze): Drago, drago dete moje!
SIMKA: Slatka moja, rođena moja!
AGATON: Bože moj!... (Plače). Kako su velike božje na-redbe!
SIMKA: Gušim se, ne umem da govorim, slatko moje dete!
AGATON: Kažem ja Simki: ama ova mi je devojčica nešto prirasla za srce.
SIMKA: I meni. Ama čim sam te videla, a meni zaigralo ne-što ovde. Bože moj, što ti je krv rođena!
AGATON: Osećao sam ja još od prvog dana kad sam te vi-deo! Sećaš se, Simka, kad sam ti kazao osećam da mi je ovo dete nešto
blisko.
SIMKA: A znaš šta ja njemu kažem, velim mu: kao da mi je od srca otpalo.
AGATON: Gospode, gospode, velika su dela tvoja!
DANICA (u nemogućnosti je da se odbrani, jer je za sve vreme jedno od drugog otima i grli). Ali, molim vas!
AGATON: I baš kažem Simki: 'Ajde da se nađemo detetu, pa mi smo joj sad najpreči rod. Gde može ona sama da iziđe na kraj sa
svetom. I evo da ti kažem šta sam već dosad u tvoje ime učinio: naredio sam svima ovima da se sele. Ti bi imala nevolje sa njima, ali
ja umem i da podviknem. Počeli oni meni: te ovo te ono, ali ja njima: Jeste li čuli, nemojte vi misliti da je ovo dete bez zaštite dok sam
tu ja! Naređujem vam lepim da se odmah ise-lite!
DANICA: I iseliće se?
AGATON: Pa oni ne bi, ali moraju. Znaju oni dobro da kod mene nema šale. Skupio sam ih sve ovde pa im podviknuo: mir-no, a oni
stali u front pa sve trepću. A ja onda njima: Hoćete li lepim, ako nećete, ja ću okrenuti deblji kraj.
DANICA: Hvala vam!
AGATON: Nema tu hvala, to je moja dužnost. Još kad sam obišao pokojnika za vreme bolovanja, osetio sam ja da on ima nešto da mi
poveri i sve se lomi: hoće li, neće li...
DANICA (zaplače se): Siromah otac!
SIMKA: Bog da mu dušu prosti!
AGATON: Kakav čestit čovek; teško će se još jedan takav roditi!
SIMKA: Teško, bogami!
AGATON: Pa kažem ti... lomi se, a čitam mu iz očiju; hoće da mi kaže: "Agatone, ja prečeg od tebe nemam, ostavlja tebi u amanet
ovo dete!" Nije mi kazao, ali je jasno kao dan da je to hteo da mi kaže. Pa hajd' sad, kako da ne poslušaš i ne ispuniš pokojnikovu
želju? Gde bih ja tebe ostavio?
DANICA: Ali...
AGATON: Kaže meni Simka: to si, Agatone, dobro uradio što si tako strogo naredio da se ovi isele iz kuće, a hoćemo li i mi da se
iselimo? Ama kako da se iselimo, kažem ja njoj, gde mogu da ostavim ono dete samo! Reći ćeš: ima tetku, ali tetka je tetka, a ja sam
ja. Ne može tetka trčati kod vlasti, lepiti na akta taksene marke, nositi se s kirajdžijama, svađati se s familijom. Danica će se i onako
useliti u veliku kuću, a mi ćemo u onu malu u dvorištu, onu gde ti sada stanuješ, samo da budemo tu, kraj tebe, da ti se nađemo.
DANICA: Ja ne znam, morala bih o tome govoriti s advoka-tom.
AGATON: S advokatom? Nemamo šta da razgovaramo s advokatom. Uostalom, od danas, kad nam preda imanje, on pre-staje biti naš
advokat.
DANICA: Pa ipak, on se tako lepo ponašao prema nama, toliko se pokazo prijatelj, da ja ne želim ništa da učinim pre no što se
posavetuje sa njim.
AGATON (zagleda je): Pa to ovaj... ti kanda misliš celoga života da se savetuješ sa njim?
SIMKA: A zašto da ne? Pravo da ti kažem, Agatone, nije to baš tako rđava prilika. Mlad, vredan, ozbiljan.
DANICA (zgranuta): Ali šta vi to govorite; zaboga, šta vi to govorite?
AGATON (Danici): A pravo da ti kažem, nije ni rđavo ima-ti advokata u kući. Kad imaš advokata u familiji, to ti je kao kad imaš
revolver u kući.
DANICA (očajno se brani): Ali ne, zaboga, ne!
AGATON: I meni se, pravo da ti kažem, od prve taj čovek dopao.
SIMKA: Kako da ne! A bili bi odista lep par, osobito lep par!... .
DANICA (očajno): Ali ja vas molim, ja vas preklinjem, ne govorite takve stvari!
SIMKA: Pa mi, dušo...
DANICA (trpa prste u uši): Neću da čujem, neću ni reči da čujem!
AGATON: Samo, znaš, da budeš pametna pa da ti to meni ostaviš. Ja ću to sa njim udesiti. Ti ništa da se ne mešaš, ja ću to da udesim.
DANICA: Ali zaboga, prekinite, ja vas molim, prekinite! Ko vam je to kazao; ja vam nisam ništa kazala; meni nije do toga! Meni nije
do toga! (Pobegne).
SIMKA: Što otera, more, dete?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:45 am
AGATON: Pa zastidela se, red je da se zastidi. I ti se nekad stidela.
SIMKA: Zgodno ti ovo, Agatone, što se napravismo rod.
AGATON: Pa rod smo; istina, vanbračni rod, ali šta se to mene tiče. Zašto da ja okrećem glavu od devojke kad je nasledila toliko
imanje? Bolje mi je da sam rod s njom nego sa Prokom i Ginom.
SIMKA: Pa bolje, dabome!
VI
ADVOKAT, PREDAŠNJI
ADVOKAT (dolazi spolja): A! Gosti su još ovde?
AGATON: A ne! Rasterao samih ja sve. Eno ih po sobama, pakuju se. Rekao sam im odlučno: Nezakonito ste ušli u kuću, nemojte
nezakonitim sredstvima da vas izbacujem, nego 'ajde svako svojoj kući!
ADVOKAT: To ste dobro uradili.
AGATON: Umem ja to, a i moram se naći pri ruci našoj rođaci. Ona je dobra i skromna devojka, ne bi ona umela da se nosi sa alama i
vranama, a tetka je stara, slaba, nije to za nju.
ADVOKAT: Pa da!
AGATON: Stoga smo se sporazumeli; ona da se useli u ovu veliku kuću, a ja sa Simkom u onu njihovu, malu da budemo tu, da im se
nađemo.
ADVOKAT: A to ste se već sporazumeli?
AGATON: Pa da. Ona je doduše rekla da će se razgovarati sa vama, ali ja ne vidim šta ima tu da razgovarate. To je tako pro-sta stvar;
ne mogu tek dve ženske ostati same u ovolikoj kući. Drugo je to docnije, kad se vi uselite u kuću.
ADVOKAT (iznenađen): Kako kad se ja uselim u kuću?
AGATON: Pa docnije, ima dotle vremena.
ADVOKAT: Ali molim vas, objasnite mi kako to mislite: kad se ja uselim u kuću.
AGATON: Pa ne mislim ja onako da se uselite, nego kad se venčate.
ADVOKAT: Ko da se venča, s kim da se venčam?
AGATON: Pa da se venčate; razume se, ne sa Simkom.
SIMKA: Ju, crni Agatone!
ADVOKAT: Molim vas, budite jasniji. Ja želim da znam šta vi to govorite; o čemu govorite; s kim da se venčam?
AGATON: Pa mislim sa ovom našom rođakom.
ADVOKAT: Ali kako možete, kako smete, ko vam je to ka-zao?
AGATON: To se ne kazuje; to se onako pozna. O, imam ja za to dobar nos.
ADVOKAT: Ali, po čemu ste vi to mogli zaključiti? To je glupost, to je vaša izmišljotina. Ni po čemu vi niste mogli tako ne-što
zaključiti.
SIMKA: E, pa pozna se to, gospodine. Eto, malopre, kad smo s njom govorili o tome, pocrvene dete kao kuvan rak.
ADVOKAT (zgranut): Kako, vi ste govorili s njom o tome?
AGATON: Razume se!
ADVOKAT: Ali ko vas je ovlastio da vodite takve razgovo-re?
AGATON: Što da me ovlašćuje ko kad je to moja dužnost i briga.
ADVOKAT: Ja vam zabranjujem, gospodine, da vodite takve razgovore!
AGATON: Pa ja...
ADVOKAT: Ja vas molim ni reči više!
AGATON: Sasvim! Simka, pazi, o tome ni reči više; kad bu-de vreme, ja ću to već... (Advokatu). Ostavite vi meni, kad bude vreme,
ja ću već...
ADVOKAT: Razumite već jedanput, gospodine, ne ostav-ljam ja vama ništa. I ne mislim ja na tako što, razumete li, i ne mislim!
(Ščepa se za kosu). I još i njoj ste govorili; mogu misliti koliko ju je to uvredilo u trenutku najveće žalosti. Vi joj se mora-te izviniti...
ne, ne, ja ću joj se izviniti, ja ću joj se izviniti.
AGATON: Ali nemate šta, ja sam to vrlo pažljivo, roditeljs-ki.
ADVOKAT: Ne, ne, ja joj se moram izviniti. Ne bih hteo da ona pomisli još...
AGATON: Dobro, neka tako bude. Idi, Simka, zovi devojku. Reci joj da dođe ovamo, al' nemoj joj o toj stvari ništa govo-riti; to ću
već ja.
SIMKA (ode).
ADVOKAT: Ali nećete, zaboga; jesam li vam rekao: nećete ništa i nikad govoriti o tome.
AGATON: Pa da, dok traje žalost.
ADVOKAT: Vi me već izvodite iz strpljenja! Ni kad presta-ne žalost, razumete li, ni kad prestane žalost. Ja se uopšte neću ženiti, ne
mislim se ženiti.
AGATON: Nisam se ni ja mislio ženiti, ali, znate kako je. Ide čovek ravnim putem, ide, ide, pa kad se najmanje nada, na-gazi na
kamen i spotakne se. Tako sam se i ja, vidite, spotakao o ovu moju Simku.
ADVOKAT (ne slušajući ga): Da, da...
AGATON: Čovek ne zna šta ga čeka u životu.
VII
SIMKA, DANICA, PREĐAŠNJI
AGATON: Odi ovamo, dete, treba da progovorimo s go-spodinom advokatom.
ADVOKAT: Nemamo šta da progovorimo; imam samo da se izvinim gospođici.
DANICA: Meni?
AGATON: Da, ja sam, znaš, razgovarao s njim o onoj stva-ri.
ADVOKAT; Ali, gospodine, ja vas molim, ućutite. Razu-mite jedanput, ni reči više! (Danici). Gospodin je uzeo sebi slo-bodu da, ni
od koga ovlašćen, govori o izvesnim stvarima.
DANICA: Ja sam gospodina molila da me poštedi.
ADVOKAT: Ja ne bih želeo da vi to možda tumačite... go-spodinovi razgovori nemaju nikakve veze sa mnom; ja sam dale-ko od
toga, i ja sam gospodina molio da mi ne pominje takve stvari, ali izgleda mi da gospodin ne uviđa...
AGATON: Uviđam, kako da ne uviđam, i neću više ni pro-govoriti. Ja sam to samo onako: ona mi je rod, a ostala sama devojka, a vi
ste čestit, mlad čovek, a vidim, dopadate joj se.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:46 am
DANICA (očajno): Ali ko vam je to kazao?
AGATON: A vidim i ona se vama dopada.
ADVOKAT: Gospodine, ja to vama nisam nikad kazao.
AGATON: Pa rekoh... al' eto, i sam uviđam da nema smisla govoriti za vreme žalosti. Simka, ni reči više o tome!
SIMKA: Bože sačuvaj!
AGATON: A na mene nemojte se ljutiti, to su moje dobre namere, moje roditeljske brige.
ADVOKAT (okreće mu leđa, Danici): Potrebni su mi, go-spođice, izvesni podaci koje mi traži starateljski sudija. Vi mi ih verovatno
ne bi mogli dati, ali gospođa tetka. Molim vas, dakle, da pređemo na taj razgovor.
AGATON: Najbolje je da pređemo na taj razgovor.
ADVOKAT: Bi li mogli zvati gospođu tetku?
DANICA: Ona je slaba, ako bi bili dobri da pređemo tamo, k njoj?
AGATON: Pa da, možemo tamo preći.
ADVOKAT (Agatonu): Vi nam niste potrebni.
AGATON: Molim, kako vi kažete. Uostalom, ja sam tu, pa kad vam ustrebam, a vi me zovite.
ADVOKAT (polazeći za Danicom): Budite spokojni, neće-mo vas uznemiravati.
AGATON (kad su Danica i advokat već na vratima): A, ovaj, po onoj stvari nemojte ništa govoriti pred tetkom; to ostavi-te meni.
ADVOKAT: (vrati se uzbuđen): Ali, gospodine, hoćete li već jedanput umuknuti!
AGATON: Pa da, zato baš i kažem, ne treba govoriti o to-me!
ADVOKAT (diže očajno ruke i odlazi).
VIII
AGATON, SIMKA
AGATON: Vide li ti, Simka, kako ja udesih stvar. To ti je ono što kažu: treba umeti. Ne vredi ti znanje bez umenja.
SIMKA: Ama izgleda mi da se oni srde kad im spomeneš.
AGATON: Pa srde se, dabome, takav je red. I ti si se bajagi srdila kad su ti mene pomenuli, iako ti je u duši bilo milo.
SIMKA: Velim, znaš, da nešto ne pokvarimo.
AGATON: Ostavi ti to meni. Znaš me valjda; ništa ja do da-nas nisam pokvario. Pokvario sam, to jeste, izbore kad nisu bili po volji
vladi; pokvario sam po koju državnu licitaciju kad nije bila po volji meni; ali to je drugo; to je politika, a ovo... Ostavi ti to meni pa
ćeš videti kako će sve ići kao namazano. (Sa raznih strana iz raznih uglova i vrata kao i stepenika zbiraju se svi člano-vi porodice. Svi
su natovareni kuferima i paketima; očigledno je da nose više no što su doneli).
IX
PORODICA
AGATON: E, jeste li se spremili?
TRIFUN, PROKA, TANASIJE: A ti?
AGATON: Ja? Što vi mene pitate, drugo sam ja.
PROKA: Kako drugo?
AGATON: Pa tako. Jeste, rod ste i vi, ne kažem da niste, ali, što kaže Sarka, svi ste vi, brate, deveta rupa.
SARKA: A koja si ti rupa, tako ti boga? (Oni onako natova-reni stoje u redu te prave jedan front ispred koga Agaton šeta).
AGATON: Koja sam da sam, preči sam od vas... zato, vidiš, ja ostajem ovde.
SVI: Ostaješ?
AGATON: Ostaje, nego; jer ko bi upravljao ovolikim ima-njem? Od ovoga trenutka imate mene da smatrate za šefa familije.
TRIFUN: Budi ti šef kome si i dosad bio a ne meni!
SARKA: Ni meni, bome ne!
AGATON: Vama ja i ne mislim da budem šef. Ne znam i što će mi da budem Sarki šef, ali mene imate da smatrate kao šefa celoga
imanja, i od ovoga trnutka u ovoj kući samo moje naredbe važe.
SVI: Oho!!!...
AGATON: Došli ste, videli ste kuću, pregledali ste sve, sedeli ste dan i noć, pa dosta. Došli ste sa praznim kuferima, a sad ih nosite
pune, i uz to i neke pakete.
SARKA: Biće, Agatone, da i ti imaš paket:
AGATON: Ako ga imam, to se tebe ne tiče. Drugo sam ja a drugo vi, vi ste ovde privremeno.
TRIFUN: A ti stalno?
AGATON: Stalno, dabome! Vi ste ovde samo gosti, a ja sam u svojoj kući.
SVI: Oho, ho, ohooooooo!!!...
AGATON: Šta je, brate, šta se iščuđavate?
PROKA: Ne iščuđavamo se samo, nego se i čudimo i krsti-mo i pitamo se: Ko si ti i šta si ti?
AGATON: Znaš ko sam, pa što pitaš?
PROKA: Pitani, jer hteo bih da znam po čemu ti imaš veće-ga prava u ovoj kući nego ja i nego ovaj i nego ovaj i nego ovaj? Na
osnovu čega si ti nešto drugo, i ko ti je dao prava da se isprsavaš pred nama?
TRIFUN: Jeste, to hoćemo da nam se objasni.
AGATON: Jes', baš tebi da se objasni.
SVI: Hoćemo svi da nam se objasni.
PROKA: Inače nećemo da se selimo odavde; ako ti imaš prava da sediš, onda imamo i mi!
SVI: Tako je! Nećemo da se selimo! (Svi spuštaju kufere na zemlju).
AGATON: Pa šta, kog đavola, da vam objasnim?
PROKA: Da nam objasniš na osnovu čega se ti praviš gazda ovde?
AGATON: Mislite li vi da je to tako lako objasniti?
PROKA: Pa nije, dabome! Zato i ne pristajemo da se seli-mo.
AGATON: A ako vam objasnim, je l' onda pristajete?
SVI: Objasni prvo!
AGATON: Evo, brate, u čemu je stvar. Vi znate, je l' te, da je naslednik ovoga imanja ona vanbračna devojka?
SVI: Znamo!
AGATON: E pa eto, zar vam nije sad jasno?
PROKA: Ama kako jasno; ako je ona vanbračna, nisi ti vanbračan; ako je ona naslednica, nisi ti naslednik.
AGATON: Pa čekajte, pobogu ljudi, da vam kažem stvar do kraja. Ovoj devojci, vidiš, ja sam već dao blagoslov.
SARKA: Iju, kakav blagoslov?
AGATON: Tako, verila se, udaje se!
SVI: A!!!...
MIĆA: To ne može biti, to ne sme biti.
AGATON: Tebe ćemo valjda da pitamo!
PROKA: Ama ostavite ga, ljudi, da nam objasni. Pa dobro, Agatone, ako se ona verila, i ako se ona udaje, nisi se ti verio i ne udaješ se
ti. Mi pitamo otkud ti ovde?
AGATON: A što ne pitate za koga se udaje?
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Branislav Nušić- komedije

taj Ned Mar 08, 2009 8:46 am
SVE ŽENE: Pa za koga?
AGATON: Za advokata, za onog njenog advokata!
SVI: Šta???!!!...
MIĆA: Pa to je užasno!
AGATON: Za njega, jeste, i eto sad možete razumeti otkud ja ovde, i ja vam u ime njeno i u ime advokatove kažem: 'Ajde, brate,
iselite se lepim. Ožalili ste kao porodica pokojnika koliko ste umeli i mogli, i to će vam biti isplaćeno.
GINA: Šta će nam biti isplaćeno?
AGATON: Biće vam isplaćeno što vam po testamentu pri-pada, i na četrdesetodnevni parastos ne morate ni doći.
SVI: I nećemo!
AGATON: Pa nećete, dabome, a i ne morate, jer naposletku ne može se od vas ni tražiti da celog veka žalite pokojnika. Mi koji
ostajemo u kući, mi ćemo ga i dalje žaliti i priređivati mu parastose i palićemo mu kandilo... (Seti se). Jest, bogami, sad mi pade na
pamet da je porodica kad se uselila u kuću ugasila kandi-lo. 'Ajde, pođi, Simka, pa upali ono kandilo u sobi gde je umro pokojnik,
grehota je da ne gori.
SIMKA: Pravo kažeš! (Ode uz stepenik).
PROKA: Ama, ljudi božji, vidite li vi kako ovaj čovek zao-bilazi oko onog što ga pitamo? Te dao blagoslov, te devojka se isprosila, te
advokat zet, te pokojnikovo kandilo, a nikako ne iz-vede stvar na čistinu. Što ti nama, brate, ne kažeš jasno i glasno: šta si ti, ko si ti; u
čije ime si se isprsio?
AGATON: Dobro, reći ću vam, ali uzmite najpre kufere. (Svi dižu kufere). Evo u čemu je stvar: najpreči sam joj rod, pa me je
zamolila da ostanem.
GINA: Zar vanbračna devojka pa rod?
TRIFUN: A rezolucija da je preziremo?
PROKA: I po čemu si ti najpreči?
TANASIJE: Ja sam joj mnogo preči.
MIĆA: A ja?
AGATON: Ne znam šta ste vi, ali ja sam joj najpreči i po prirodnim zakonima.
TRIFUN: Eto ti ga sad; gde pronađe prirodne zakone?
AGATON: Jeste, prirodni zakoni, jer po tim prirodnim za-konima i on me je zamolio da ostanem ovde.
TANASIJE: Koji on?
AGATON: Pa zet, advokat!
PROKA (ostalima): Ne možeš ga uhvatiti ni za rep ni za gla-vu. Ja vam, braćo i sestre, predlažem da se mi vratimo svaki u svo-ju
sobu pa kad nam dođe advokat sa policijom, a mi da tražimo da se prvo Agaton izbaci.
SVI: Tako je!...
AGATON: Ama nije tako!
PROKA: E pa reci kako je?
AGATON: Ne mogu da vam kažem.
PROKA: Pa ne možeš, dabome!
AGATON: I ne smem da vam kažem.
TRIFUN: A što, da nije to počem kakva tajna?
AGATON (jedva je dočekao tu misao): Jeste, to je tajna!
SARKA: Iju, tajna!
AGATON: Pa tajna, dabome, nego šta misliš ti?!...
PROKA: Vidite li vi, ljudi, kako nas ovaj čovek zavitlava i igra sa nama kao da smo mi deca. Ne dozvoljavam da se sprdaš sa nama.
(Ostalima). Zar vi ne vidite da on samo hoće da nas izbaci a on da ostane, zar ne vidite da je sad izmislio i neku tajnu?...
SVI: Nećemo da idemo!
AGATON (u zabuni je): Nisam, brate, izmislio, nego to je jedna velika tajna pa ne mogu, ne smem da vam ja kažem.
SVI: Kaži!
AGATON: Nikad vam to ne bi' poverio, ali... O, brate... (Svi se radoznalo skupe oko njega). Kad ste tako navalili. Ja ost-ajem ovde
zato... čekaj, molim te (briše se maramom). Ja ostajem ovde zato, vidiš, zato što je taj advokat, što je isprosio ovu vanbračnu devojku,
pa on, vidiš, on je moj - vanbračni sin. (Jed-an opšti uzvik iznenađenja i zaprepašćenja. Svi ispuštaju kufere i pakete, a sve nadmaša
vrisak Simkin na stepenicama, koja se vra-ća i silazeći niz stepenice čuje poslednje reči te pada u nesvest. Nema slika traje izvesno
vreme).
AGATON (zastršen utiskom koji je učinila njegova laž, klo-ne i tupo gleda čas Simku čas ostalu porodicu. Najzad rezignirano diže
ruke). E, sad sam udesio stvar!...
Sponsored content

Re: Branislav Nušić- komedije

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu