Život kao roman

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Život kao roman

Počalji od MustraBecka taj Pon Nov 29, 2010 6:34 pm

Црно сунце
Многи књижевници покушавали су да створе лепу аутобиографију. Успело је само некима. Ипак, у историји светске литературе постоји ниска писаца чија се слава не заснива само на стваралачком наслеђу, него и на романтизованој биографији...




Какав је то само био крај. И најмаштовитији писац тешко да би умео, таквог, да га смисли. Усред пустиње небо се изненада отворило а сувим коритом реке, где јој се налазио дом, протутњала је бујица и однела двадесетседмогодишњу Изабелу Еберхарт, са све рукописом незавршеног дела. Кад су нашли тело утопљенице, оно је било облепљено листовима хартије а она, до тада не много значајан писац, обезбедила је место у историји књижевности.
Да будемо правични, не само невероватна смрт, него и крајње узбудљив живот допринели су трајању лика и дела Изабеле Еберхарт (1877-1904). Ова ванбрачна кћи руског нихилисте, свештениковог сина, и неверне супруге једног сенатора, рођена је у Швајцарској, где ју је отац васпитавао као дечака и навикавао на тежак рад како би је „припремио за животне недаће”. Од двадесете године живела је претежно на Истоку, где је примила ислам, носила мушку одећу и себи наденула име Махмуд Есади. Као присталица ослобођења жене и слободне љубави, у 20. веку постала је омиљени лик феминисткиња. И онда је, или је то било још пре, пљусак дошетао до пустиње.
Смрт није помогла Т. Е. Лоренсу (1888-1935), познатијем као „Лоренс од Арабије”, да стигне у историју књижевности, мада је неуморни и храбри јахач камила по Арабији страдао усред Енглеске, на мотоциклу. Живот му је донео књижевну славу, оно кад је своје пустоловине у годинама Првог светског рата поверио хартији. Прави пример где су се узајамно испомогли, и изукрштали, биографија и књижевност.
Живот и литература измешали су се и у причама - скаскама о Пушкину, крупнооком хусарском поручнику Љермонтову, романтичарски разузданом лорду Бајрону, неуморном пустолову Хемингвеју, младим поетама Китсу и Радигеу, посмртно обожаваном Ромену Гарију и још мноштву других који су за себе и своје дело уграбили место у историјама књижевности. Заједничко им је, пак, да су сви они, на овај или онај начин, самовољно одлучили да оду с овог (земаљског) света.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Život kao roman

Počalji od MustraBecka taj Pon Nov 29, 2010 6:36 pm

„Два лепа леша”

У изузетној књизи - истраживању „Писац и самоубиство” Григориј Чхартишвили - у књижевном свету много познатији под псеудонимом Борис Акуњин - наводи примере три списатеља, иначе припадника посве различитих култура, који су успели да самозаљубљено „својеручно спусте завесе у унапред припремљеном декору” сатканом од литературе и живота.
За разлику од песника своје епохе, Хари Крозби (1898-1929) никад није имао новчаних неприлика, напротив. Рођен у баснословно богатој бостонској породици, није се приклонио гомилању пара већ је одлучио да смисао живота нађе на другој страни. Јер, по њему, требало је живети боемски, с пустоловином као смислом, згражавати фини свет лудоријама и све време бити у средишту пажње. И, најважније, умрети млад из неког поетичног разлога - то је истинска биографија човека посвећеног уметности!
Прво је, попут Хемингвеја, отишао да ратује у Европи, да осети, макар издалека, мирис барута и праве правцате пустоловине. Неколико пута за длаку је извукао живу главу и на крају га је, попут многих, очарао Париз, тада престоница разбарушеног уметничког света. И ту је, лишен брига о новцу, предводио свакојаке јавне изгреде, онако како је мислио да правом песнику и доличи. Закратко се вратио у Бостон, по још једну порцију скандала. На запрепашћење околине, буквално је украо туђу жену, даму из високог друштва, и с њом, и самом песникињом, вратио се у „Град светлости”.
Љубавни пар милионера, боема и песника - ослобођен уобичајене уметничке гимнастике у потрази за последњим пенијем - основао је издавачку кућу „Црно сунце” и, могло им се, почео да у малим тиражима објављује своје песме, али и књиге других, „непризнатих генија”. Ко зна да ли би, и кад, да није било њих двоје, свет литературе (пре)познао рукопис једног Џејмса Џојса, Езре Паунда, Д. Х. Лоренса, Харта Крејна. Крозби је самозадовољно јездио на челу колоне скандал-мајстора, претерујући где год и кад год је могао, од пијанства, преко бучних љубавних веза и испитивања дејства свакојаких наркотика, до коцке.
А онда му је, ваљда, и то дојадило. Није имао ни тридесет година кад му се допала идеја добровољне смрти јер је, је л’, то био „највиши чин у уметности”. Жена је одбила да му се придружи, а то није било (ни) довољно уметнички узбудљиво пошто му је била законита супруга. Са собом је у Бостон (јер је сматрао да тај чин у Паризу не би произвео одговарајући одјек) повео једну од својих љубавница. Убили су се пиштољем с угравираном сликом Сунца и били „два лепа леша”. Иначе, Крозби је себе називао поклоником Сунца јер је, по првобитној (самоубилачкој) идеји, желео да авионом лети у сусрет Сунцу све док се не стропошта, као Икар.
И намера је остварена. Хари Крозби настанио се у историју књижевности, а потоњи биографи имали су довољно материјала за своје приче, без обзира на то што су се више бавили његовим несвакидашњим претеривањима и скандалима него тумачењем стихова.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Život kao roman

Počalji od MustraBecka taj Pon Nov 29, 2010 6:38 pm

Ко је био Присутан?


Јежи Косински

Повест о Јежију Косинском (1933-1991) као да је из другог рукава, а опет има све састојке за добру причу о литерати који је још за живота од своје биографије направио легенду. Додуше, кудикамо другачију од горе поменутог Харија Крозбија, али ништа мање упечатљиву. И прилично значајну за историју светске књижевности. Дакле, овако.
Прича је одмах, с почетка, све дирнула у срце. Јер, мали јеврејски дечак нашао се сасвим сам у окупираној Пољској, где су Јевреје гонили и ловили као зечеве. Успео је да преживи, али се нагледао таквих ужаса да је једноставно занемео. Проговорио је тек две године после завршетка (Другог светског) рата, у тринаестој години. Био је природно обдарен и упоран у жељи да што више научи, те је у двадесет првој години постао професор социологије на универзитету. Лепо, али мало. Хтео је, пошто-пото, да оде у Сједињене Америчке Државе, у време кад се таква жеља у Пољској граничила с пустим сновима.
Он, вешти Јежи Косински, успео је, правећи чуда од дрскости и довитљивости, кривотворећи потписе непостојећих (пољских) академика на потребним документима и, уз то, надмудривши опасну државну безбедност, да стигне у „обећану земљу”. Тамо се оженио милионерком и објавио мноштво књига на одличном енглеском језику. Његов аутобиографски роман „Обојена птица” својом веродостојношћу освојио је свет и по снази сведочења поређен с дневником Ане Франк. Само, Ана Франк је убијена, а Јежи Косински имао је среће. Уследиле су друге књиге, све бестселери. Пре свега, „Присутност” на основу кога је у Холивуду снимљен врло гледани филм. Мали јунак кога живот није сломио постао је љубимац лепих жена, хазардер, миљеник судбине. А онда је мит почео да се распада као пешчани замак на обали.
Утврђено је да малог луталице није ни било. Родитељи петогодишњег Јежија Левинкофа 1939. године купили су такозвана аријевска документа и породица је цео рат мирно провела у сеоској забити. Све трауме биле су плод маште потоњег писца. Уз то, никаквог надмудривања с државним органима Пољске није било: Јежи је добио позив стрица из Америке и без тешкоће отпутовао. Али, ни то није било најгоре у причи о вештом и добром писцу Јежију. Утврђено је да су књиге за њега писали други, а он им за то није дао ни пфенига. Чак је и роман „Присутност” проглашен за плагијат пошто је био украден извесном пољском предратном писцу.
Штошта је још натоварено на плећа Јежија Косинског, од садомазохизма, воајерства до сталног госта секси-клубова. Пешчани замак на обали постао је руина. И Косински је одлучио да добровољно оде из живота. Он, легенда, аутор бестселера, добитник престижних награда, председник америчког ПЕН клуба, утицајна личност међународног књижевног врха.
Ипак, искључивости и с једне, његове, и с друге, новинарско-критичарске, стране нису могле да га лише уваженог чланства у премијер-лиги светске историје књижевности. Његов живот и литература постали су својина (читајућег) света.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Život kao roman

Počalji od MustraBecka taj Pon Nov 29, 2010 6:39 pm

Крваво „Море плодности”



Прави, можда и понајбољи, начин поистовећивања живота и литературе угнездио се у животу и делу јапанског класика Јукија Мишиме (1925-1970). Главни помагач у настајању овог текста Григориј Чхартишвили, иначе осведочени стручњак за јапанску литературу, тврди да је Мишима својим делом али и животом учинио нешто немогуће: натерао је свет да се заинтересује за јапанску књижевност, да је прими озбиљно, да је преводи на друге језике и издаје у великим тиражима. Како? Пред очима света, не само јапанског, театрално је извршио харакири, обредно самоубиство на самурајски начин.
Цео његов живот и дело били су упретени у својеврсну поруку такозваном великом свету. Драме је писао на следећи начин: прво завршну реплику, затим читав текст, почев од првог чина, без и једне једине исправке. А смишљајући како да ту поруку упути на прави начин, овај дугогодишњи поштовалац западне културе и књижевности последњих пет година живота окренуо се прошлости и обичајима свог народа, чак толико да је сматран ултрадесничарским идеологом и страственим поклоником монархије.
У међувремену је своје болешљиво тело пуних петнаест година покушавао да претвори у античку статуу, проводећи свакодневно по неколико сати у гимнастичкој сали. И успео је: постао је прави Херакле. И прави храм за мач у свом телу. У међувремену је завршавао свој главни рад - тетралогију „Море плодности”. Кад је ставио последњу тачку у четвртој књизи, Јукио Мишима ставио је тачку и на свој живот.
Како описује Григориј Чхартишвили, представа је била скупа а њено извођење било је поверено члановима „Друштва штита”, студентске војне организације која се издржавала управо захваљујући писцу. Уз одговарајуће сценске ефекте, окупио се огроман број гледалаца. Без ватреног оружја, само с једним самурајским мачем, Мишима и четворица његових младих помоћника успели су да као таоца за своју намеру узму команданта једне од војних база у Токију.
Обучен у као саливен мундир на голо тело, с белим рукавицама, док су изнад брујали полицијски хеликоптери, писац романа „Златни павиљон” наредио је својим помоћницима да крену у јуриш на парламент. Од тога, наравно, није било ништа. Писац се повукао у унутрашњу просторију и, дугачким и дубоким резом, себи распорио стомак. Претходно је, да се не би унередио, што није нимало витешки, чак ни у тренуцима смрти, у чмар ставио тампон од вате. И док му ниједног тренутка није задрхтала рука, његов секундант је тек из четвртог покушаја успео да му, какав је обичај, одруби главу.
Био је то дан кад су лик али и дело Јукија Мишиме обиграли свет и кад је његова слава постала планетарна својина. Писац четрдесет романа, дугогодишњи кандидат за Нобелову награду, одлепршао је у легенду. Врло брзо најпрестижнија књижевна награда стигла је у Јапан, у руке Кензабура Оеа. Остале су реченице Јукија Мишиме: „Нема уметности без трња, као што је нема без отрова. Немогуће је осетити мед уметности не проживевши с њеним отровом...”

Петар Милатовић
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Život kao roman

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu