Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Magija, Bijelo dugme

taj Uto Dec 21, 2010 12:51 am
Na prevaru u studio
Ilegalno, bez ičije dozvole, snimljene prve dve matrice za "Top" i "Ove ću noći naći bluz" u muzičkoj produkciji Radio Sarajeva. Prvi nastup pod imenom "Bijelo dugme" za novu 1974. u "Skenderiji".


Piše: Dušan VESIĆ
BEZBRIŽNE 1973. godine, od Jugoslovena koji su se bavili rok muzikom publika je najviše poštovala "JU grupu" i njenu "meku" verziju "teškog" roka. "Korni grupa" je još više bila produbila jaz između svoje "progresivne" i svoje "lake" strane, tako što je "progresivnu" stranu sve više okretala inostranstvu, dok je status u domovini održavala instant-hitovima. "Indeksi" su sve više išli stopama "Korni grupe". U tom periodu, imali su zajedničke koncerte sa Čobijem i Đorđem Novkovićem, najvažnijim ljudima "Pro arta". "Pro arte" nije bila rok grupa, ali je bila najpopularniji sastav u tadašnjoj Jugoslaviji i nije se više sećala Gorana Bregovića, kojeg je šest ili sedam godina ranije bezuspešno vrbovala da joj bude bas gitarista. Njihov bivši bubnjar Vladimir Borovčanin Šento počeo je da svira s tim istim Bregovićem u grupi "Jutro". I povremeni orguljaš "Indeksa" Vlado Pravdić povremeno je sarađivao sa "Jutrom". Glavni problem "Jutra" bio je upravo u tome da nije moglo da ustali postavi. Bregović se tešio da iste takve probleme ima i grupa "Tajm".
Tokom proleća, Šento, kao bivša zvezda "Pro arte", pokušao je da zainteresuje "Jugoton" za svoju novu grupu. Kad nije uspeo, njegov entuzijazam počeo je naglo da slabi. Početkom leta, pokazalo se da bez opreme nema ni letnje "gaže" na moru, što je bio glavni izvor prihoda svih bendova tog doba. Šento, isuviše slavan da bi opet počeo od nule, okrenuo se ženama i pivu i prestao da dolazi na probe. Zoka Redžić je pošao za njim. Posle jedne žestoke svađe sa Bregovićem, "Jutro" je ostalo bez ritam-sekcije. U toj situaciji, Pravdić je otišao na more sa "Indeksima". Bregović je letovao kod majke u Gradcu, ali je veći deo vremena provodio kod Pravdića u Baškim Vodama. Puno su razgovarali i puno su radili. Goran bi svirao teme na gitari, a Vlado bi ih harmonski definisao i zapisao na notni papir. Tada su nastale prve pesme "Bijelog dugmeta".
Početkom jeseni, za jednu vikend svirku u "Skenderiji" "Jutro" je dobilo novog bubnjara - iz grupe "Rok" stigao je Ipe Ivandić.
U JESEN 1973. godine, "Jutru" je bila potrebna nova ploča. U to vreme nije bilo privatnih studija i moglo se snimati samo u Muzičkoj produkciji Radio Sarajeva. Raskol sa Ismetom Arnautalićem učinio je da su im vrata Muzičke produkcije bila zatvorena. U to vreme sve je ličilo na intervenciju Ismetovog moćnog brata Esada i Vlado je pokušao da učini nešto preko izvesne teta-Mace, službenice Radio Sarajeva, prijateljice svoje majke. Teta-Maca je rekla ovako: - Znaš, Vlado, u Sarajevu postoji još jedna grupa "Jutro". Ako to međusobno raščistite, odmah ćete snimati. Dotle, odlučili smo da ni u jednoj ni drugoj grupi ne damo ništa.
U početku, Bregović nije hteo da popusti. Dogovorio se sa Nikolom Borotom da "Jutro" snimi dve matrice - "Kameni cvijet" i "Hop-cup" (ovu drugu snimiće dve godine kasnije i "Bijelo dugme") - za pevača Hamdiju Ćustovića, a da zauzvrat, u istom terminu, snimi i dve svoje.
- Borota je za nas učinio nešto za šta ćemo mu doživotno ostati zahvalni: poslednji sat studija, koji je bio rezervisan za njega, ustupio je nama - rekao je Bebek u knjizi "Istina o Bijelom dugmetu". - Kasno posle ponoći, pošto je Borota završio snimanje sa Ćustovićem, u studio smo počeli da unosimo svoje instrumente. Tako smo ilegalno, bez ičije dozvole, snimili matrice za "Top" i "Ove ću noći naći bluz". A to nije bilo lako, jer je producent Radio Sarajeva Milan Stupar najavio te noći u dva navrata dolazak u studio, pa smo na brzinu morali da iznosimo stvari i krijemo se po budžacima. Nije teško zamisliti koliko smo bili besni i nervozni.
Pod utiskom cele situacije, grupa je krajem godine odlučila da ipak promeni ime. - Shvatili smo da samo gubimo vreme - objasnio je Pravdić. - A, nešto nam je govorilo da više nemamo vremena: meni je već bilo dvadeset četiri, Goranu isto toliko, Željka je njegov direktor diskretno ispitivao da li misli da se ošiša. Bilo je: ili ćemo učiniti nešto krupno, ali odmah - ili ćemo ostaviti muziku i postati službenici.
Novu 1974. godinu grupa je dočekala na grupnom koncertu u "Skenderiji", i taj događaj smatra se njihovim prvim nastupom pod novim imenom. Onda je teta-Maca održala obećanje, i sve je odjednom izgledalo dobro. Već tokom januara, grupa je na "tajne" matrice u miru i bez nervoze dosnimila Bebekov glas. Borota je posle pričao da je on snimio krik u srednjem delu "Topa" jer Bebeku nikako nije išlo. Za današnje pojmove zvučnog prostora, slika prvih dveju pesama "Bijelog dugmeta" tanka je i slabo uverljiva, ali, za to vreme, to su bila dva ozbiljna snimka.

BASISTA
- BILO je krajnje vreme da nešto učinimo sa mestom basiste, ali nismo imali pravo rešenje - priča Pravdić. - Jedini pravi čovek za nas bio je Zoka, no, on je bio u svađi sa Goranom. Ipak, kada smo videli da nema druge, Željko i ja smo se dogovorili i otišli kod Zorana. Ja sam zvonio, a Željko je stajao pola koraka iza mene. Zoka nam je otvorio nasmejan. Pitao sam ga zna li zašto dolazimo. U redu je - odgovorio je - ali da me ne izbacite.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Moć pastirskog roka

taj Uto Dec 21, 2010 12:52 am
Album "Kad bi` bio bijelo dugme" sniman u Ljubljani, u rekordnom roku prodat u 40.000 primeraka. Uvod u naslovnu numeru recenzent Dražen Vrdoljak nazvao "pastirskim". Na koncertima se traži karta više.

LETO 1974. godine "Bijelo dugme" je provelo u Cavtatu. Uveče, na terasi hotela "Kroacija" svirali su prearanžirane pesme "Bitlsa" i "Prokol Harum", dok su preko dana, u jednoj usamljenoj kući u okolini, definisali ulogu orgulja i uigravali ritam-sekciju pred snimanje prvog LP. Sa finansijske strane, bio je to nepovoljan aranžman, ali ga je grupa prihvatila zbog idealnih uslova za rad na albumu - koji je u Cavtatu dobio konačan oblik.
Snimanje albuma "Kad bi` bio bijelo dugme" otpočelo je 2. oktobra u sedam časova ujutru, u ljubljanskom studiju "Akademik". Ploča je snimljena za dvadeset dana, a izmiksovana u noći 22-23. oktobra. Kod Torlakovca, 26. oktobra, jedan "reno osam" u nepravilnom preticanju poslao je Vladinog "stojadina" u otpad i otkazao prvi samostalni koncert "Bijelog dugmeta" u Banjaluci. Sutradan, ugruvani i krvavi, doživeli su u Osijeku prve ovacije u karijeri. Zato što organizator nije dopustio da publika ustane sa sedišta, "Dugme" je prvi put sviralo pred nekoliko hiljada ljudi koji su sedeli i slušali.
- Te večeri - kaže Pravdić - otkrili smo smisao koncertiranja.

Album "Kad bi` bio bijelo dugme" stigao je u prodavnice u, za to vreme, revolucionarnom omotu Dragana S. Stefanovića, koji će se kroz nekoliko godina naći u britanskoj ediciji "Pet stotina najlepših omota sveta". Stefanović nikada nije hteo da otkrije identitet modela, ali je rado pričao sledeću anegdotu: - Jednom mi je u Radio Sarajevu prišao neki mladić i pozvao me da izađem napolje. Tu je stajala jedna devojka. Momak me je pitao da li je poznajem. Prepoznao sam devojku koju sam slikao za omot. Ej, ćao, rekao sam. Na to je momak prišao, nazvao je kurvom i opalio joj šamar. Pitao sam zašto, a on je odgovorio: "Rekla mi je da ona ta sa omota. Želeo sam samo da vidim da li je poznajete. Hvala vam." Onda su otišli, kao da ništa nije bilo.
Album će oboriti dotadašnji diskografski rekord "JU grupe" (prvi album, 1973. trideset hiljada kopija). Samo do februara 1975, kada su im na Opatijskom festivalu uručene zlatne ploče, "Bijelo dugme" je prodalo preko četrdeset hiljada primeraka prvog LP. U recenziji ploče ("Studio", 30. novembar) Dražen Vrdoljak je nazvao uvod u naslovnu numeru "pastirskim", od čega će u "Tini" od 25. decembra nastati termin "pastirski rok", kasnije stalno vezivan uz muzičku orijentaciju "Bijelog dugmeta".
PLOČA "Kad bi` bio bijelo dugme" konačno je definisala grupu kao neprikosnovenu jugoslovensku rok-atrakciju, izazivajući mnoštvo komentara, polemika i analiza tipa "kako to da su uspeli, a ne znaju da sviraju". U stvari, dok su drugi nastojali da što više komplikuju, Bregović se trudio da što više pojednostavi. "Bijelo dugme" je uspelo, pre svega, zato što je odgovaralo upravo onom predubeđenju koje je publika imala o tome kako bi trebalo da izgleda jedna rok-grupa. Odjednom, neko je na našem jeziku pevao ono što je proslavilo "Bitlse", "Stonse", Čaka Berija - ali i "T. Reks", "Svit" ili "Slejd".
Nova 1975. godina počela je sređivanjem tek kupljenog ozvučenja, za to vreme enormne snage od hiljadu vati. Novac je avansom obezbedio "Jugoton" i "Dugme" je u Londonu nabavilo novu miksetu, pojačala i zvučnike u vrednosti tada basnoslovnih deset milona starih dinara. Pripremalo se i uređenje scene. Grupa je sama napravila rasvetu, od Duleta Ćućuza kupljena je mašina za pravljenje veštačke magle. Onda su krenuli na put.
Putovali su u tesnom, prljavobelom kombiju, po hladnim i zaleđenim drumovima, spavali po jeftinim i nezagrejanim hotelskim sobama, jeli iz konzervi koje su pre koncerata podgrevali na malom rešou. U svim mestima tražila se karta više. U nekim mestima koja na geografskim kartama obeležava tačka veličine do hiljadu stanovnika skupljalo se po tri hiljade ljudi. Posle koncerta bežali su ispred raspamećenih obožavateljki, tajno trpali pojačala u kombi, a zatim pokušavali da se što udobnije smeste iza bubnjeva. Na kombiju je pisalo "Bijelo dugme", jedan plakat sa nazivom turneje "Iz sve snage, na sva čula" bio je zalepljen sa unutrašnje strane prozora, a pored njega bio je zalepljen omot singla "Da mi je znati koji joj je vrag", za koji je ilustraciju uradio sam Bregović i koji je znatiželjnike dovodio u silnu nedoumicu jer još nije bio u prodaji.
Prvi koncert na velikoj jugoslovenskoj turneji održan je 4. aprila u Mariboru. U Beogradu 27. aprila publika je demolirala halu "Pinki", a milicija je posle koncerta pendrecima i vatrogasnim šmrkovima rasterala nekoliko stotina najupornijih obožavateljki. Najzanimljiviji momenat zbio se kad su Bregović i Bebek bez muzičke pratnje zapevali narodnu pesmu "Ajd idemo Rado", a četiri hiljade prisutnih zavrištalo od zadovoljstva.

TAKTOVI ZA TITA
- PET dana pred Novu godinu zvali su nas iz protokola da sviramo za Tita u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu - objasnio je posle Bregović. - I mi kažemo: Ajd, pusti koncert, idemo za Tita svirati! Bili smo sretni. Dođemo gladni, žedni, spremamo se... Već smo počeli svirati, kad ulazi Tito sa drugaricom Jovankom. Kad će ti ovi iz protokola: "Tiše, tiše". I poslije pola minuta oni će nama: "Prekidaj!" I, nastupi opera i balet. Tako smo mi drugu Titu, sve u svemu, svirali dvadeset taktova...
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Prva dijamantska ploča

taj Uto Dec 21, 2010 12:53 am
U februaru 1976. godine u Sarajevu ih slušalo 15.000, a u Beogradu 18.000 mladih. Počinju i prvi napadi i izmišljene afere. Goran Bregović - gitara, Željko Bebek - glas, Vlado Pravdić - klavijature, Ljubiša Racić - bas i Ipe Ivandić - bubnjevi....

JANUAR 1976. godine protekao je u pripremama za Zoranov odlazak u JNA i veliku jugoslovensku turneju. Pošto sa Kurtalićem nije pronađen zajednički jezik, neko se setio Ljubiše Racića, gitariste sarajevske grupe "Formula 4".
- Zoka me je pozvao jednog dana i rekao da ima problema s prstom i da, osim toga, uskoro odlazi na odsluženje vojnog roka, pa mu je potreban čovek koji će ga zameniti - seća se Ljubiša. - Ja ga nisam dobro razumeo, mislio sam da želi da mu pomognem da nađe basistu i bio sam nemalo iznenađen kad sam shvatio da on misli upravo na mene. Ja nisam bio poznat kao čovek koji prelazi iz grupe u grupu i prilično me je začudio njegov poziv, naročito zato što sam ja gitarista, ali mislim da je u celoj stvari bio najbitniji moj izgled. Dogovorili smo se za cenu (100.000 po nastupu i 25.000 na ime dnevnice) i da ja kod kuće skinem stvari s ploča. Onda, krenem sa njima na turneju, i u prvo vreme samo posmatram, a potom se, kad Zoka ode, aktivno uključim u posao. Prvi put sam sa "Bijelim dugmetom" nastupio na trećem beogradskom koncertu 11. februara.
Turneja je počela 7. februara trijumfalnim koncertom pred 15.000 Sarajlija i nastavljena trodnevnom okupacijom hale "Pionir": 9, 10. i 11. febrauara "Bijelo dugme" je sviralo pred 18.000 Beograđana. Na koncertu u Zagrebu, 22. marta, predstavnik "Jugotona" Veljko Despot uručio im je dijamantsku ploču za prodatih 100.000 albuma „Šta bi dao da si na mom mjestu“. Do kraja marta, kada je okončan prvi deo turneje, grupu će pratiti histerija do tad nezabeleženog intenziteta. U štampi se pojavio novi termin - dugmemanija.
Razume se da je takav razvoj događaja zasmetao raznim moćnim ljudima tadašnje Jugoslavije. Tekstom Sergija Lukača u „Ninu“, 28. marta, započela je serija napada na "Bijelo dugme".
- Tada smo bili trn u oku i mnogo većim moćnicima od ovih koji osećaju potrebu da nekog pljunu samo zato što o nečemu moraju da pričaju za ručkom - komentarisao je Vlado Pravdić.
- Ja sam mogao da polemišem sa tim nesrećnim Lukačem preko stranica tog istog "Nina" - rekao je kasnije Bregović - ali ne znam kuda bi to odvelo. Ja sam sve što sam imao da kažem poručivao preko pesama.
POSLE štampe, proradila je čaršija. U to vreme (još tada!) Ipetu je navodno „pronađena droga na tavanu“, „Željko i Vlada su poginuli u saobraćajnim nesrećama“, „Goran je u besnoj vožnji pregazio čoveka“... Priče su išle ispred njih i sačekivale ih u gradovima kroz koje su prolazili.
- Često su nas zgranuto pitali zar smo živi, zar nismo u zatvoru - seća se Pravdić. - Doduše, Željko je 8. aprila imao saobraćajnu nesreću iz koje je samo srećom izašao živ, ali je pri tom poginuo njegov brat od tetke. Goran se našao u kolima pod koja je pao neki nesrećni starac; dokazano je, međutim, da ga je izdalo srce i da je već bio mrtav kad je pao sa bicikla pod automobil. Tada smo, zapravo, shvatili kako funkcioniše čaršija. Prvo smo se nervirali, a onda smo počeli da rezonujemo na jedini ispravan način: neka se priča, pa makar i loše. Doduše, bolje je bilo da se priča, pa makar i dobro.
Goran, Vlado i Ipe otputovali su u Njujork, 10. aprila, Željko im se pridružio nekoliko dana kasnije. Trebalo je da sviraju jugoslovenskim iseljenicima u Njujorku, Detroitu, Čikagu, Torontu, Montrealu i Vankuveru, ali im je, po Pravdićevim rečima, „nešto zasmrdelo na ustaške organizacije“, pa su odlučili da otkažu. Međutim, javnost je već bila nakljukana informacijama o "Dugmetovom" odlasku „preko bare“, pa je sklopljen dogovor sa "Jugotonom" da finansira polovinu troškova snimanja dva singla. Ipetov singl „Džambo“/“Vatra“ i Bebekov singl „Milovan“/“Goodbye Amerika“ izašli su 21. juna, odnosno 8. jula, i otkrili da je "Dugme", za to kratko vreme koliko je boravilo u SAD, već uspostavilo odgovarajuću vezu sa fankom, koji je tada ulazio u modu.

RADNA AKCIJA
U JUNU grupa je iznenadila javnost odlaskom na radnu akciju "Kozara ’76." Dosta se govorilo o pravim motivima koji su rukovodili ovim neobičnim potezom.
- Otišli smo da bismo svim zainteresovanim faktorima ovog društva pokazali da smo mi u stvari sasvim obični mladi ljudi i da nije potrebno plašiti nas se - kaže Pravdić. - Ljudi su mislili da je to samo reklamni štos i da tamo ništa nećemo raditi - seća se Racić koji je nevoljno zamenjivao Redžića i tom prilikom. - Međutim, Goran, Željko i ja smo čak dobili udarničke značke. Vlado je malo nežniji, a Ipe ležerniji, pa su ih nagrade mimoišle, ali i oni su se trudili da budu što bolji.
- U stvari, rekli su nam da bi bilo dobro da odemo na tu radnu akciju, da se sklonimo malo sa naslovnih strana - priznao je mnogo godina kasnije Željko Bebek.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Skandal u "Skenderiji"

taj Uto Dec 21, 2010 1:00 am
"Dugme" je sviralo ne znajući zapravo šta svira. Nečijom greškom razglas grupe je otputovao u Beograd, pa je za ovu priliku na brzinu iznajmljeno ozvučenje koje niko nije umeo da dovede u red.

KRAJEM septembra, Ipe i Vlado su iznenada dobili pozive da se 13. oktobra jave u JNA; Ipe u Beograd, Vlado u Čačak. Bregović je istog dana zvao Milića Vukašinovića i Lazu Ristovskog.
- Pozvao me je jedne večeri i rekao: "Ajde, Lazo, dolazi, treba da se radi" - seća se Laza. - U to vreme, međuljudski odnosi u "Smaku" bili su u krizi, naročito su se svi loše ponašali prema meni, valjda zato što sam bio najmlađi, i odlučim ja da odem, mada mi je bilo strašno teško. To je značilo baciti u vodu tolike godine poznanstva sa tim ljudima. Krenem, dođem do Mrčajevaca, predomislim se i vratim. Samo što sam se vratio, Goran mi opet telefonira, i tako cele noći. Sutradan, ipak, rešim da odem, sednem u voz i stignem na Borike. Počne proba, taman hoću nešto žešće da odsviram, kad će Goran: "Ujujujuju, nemoj tako". Mislim ja, ovde se meni crno piše. Bio sam mlad i živeo sam u zabludi da je dobro samo ono što je teško. Tih dana bio sam u velikoj krizi, nisam znao šta bih sa sobom, čak su neki Kragujevčani dolazili da me vrate... Ali, kada sam počeo da ulazim u suštinu "Dugmeta", uklopio sam se veoma brzo.
Sa Mićom Vukašinovićem, koji je prešao iz "Indeksa", nije bilo takvih problema. On je već ranije svirao sa Bregovićem, i to muziku koja je bila dosta slična novom albumu "Bijelog dugmeta", pa je period njegovog prilagođavanja potrajao znatno kraće. Mića i Laza prešli su u "Dugme" za po dvadeset tadašnjih miliona dinara (za snimanje i koncerte, plus dnevnice).

Treći album "Bijelog dugmeta" trebalo je da se zove "Sve se dijeli na dvoje, na moje i tvoje", po pesmi Duška Trifunovića koju je nekoliko godina kasnije snimila Jadranka Stojaković. Međutim, Bregović nije uspeo da napiše muziku i odlučio se za naziv "Hoću bar jednom da budem blesav". "Jugoton" se nije složio i na kraju je ostala upristojena verzija "Eto! Baš hoću!". Album je stigao u prodavnice 20. decembra 1976. godine.
ZA kraj godine ostalo je da se pronađe novi basista. Racić je zahtevao da mu se povećaju honorari, pa je Bregović odlučio da ga zameni Saninom Karićem.
- Stajao sam ispred "Skenderije" i pio pivo kad su mi prišli "Dugmetov" tehničar Raka Marić i Željko Bebek - priča Sanin. - Bilo mi je to malo sumnjivo, nikada se do tada nismo pozdravljali. Raka me je pitao hoću li na koncert - bila je to neka "Venova" priredba na kojoj su Goran i Željko učestvovali kao gosti sa akustičnim gitarama - a ja odgovorim da bih, ali da nemam love za ulaznicu. "Ajde", kaže Raka, "sa nama". Prođem, niko me nizašta ne pita. Još uvijek mi ne pada na pamet da sam ja jedini mogući basista "Bijelog dugmeta": jedini koji dobro izgleda, jedini koji može da odsvira sve što je potrebno, jedini koji može da otpeva drugi glas i jedini koji uz to može da priča sa ljudima. Dođemo iza bine i sretnemo Gorana. Traži mi trzalicu. Ja mu dam. On me zagrli i kaže: "Ajde da prošetamo malo. Bi l` ti", kaže, "sarađivao sa nama". "Kako", pitam. "Pa, tako, da malo sviramo". "Važi", odgovorim. "Možemo da se dogovorimo. Dođi u nedelju kod mene", kaže Goran, "da malo poslušamo ploču i popričamo". Dođem ja, šef zna gard, našlo se pivo, gostoprimstvo na svakom koraku... To je mene stvarno impresioniralo. Goran počne ovako: "Laza i Mića imaju po devet miliona (tu je slagao i trebalo je da ćutim i malo nabijem cijenu, ali ja sam se istrčao) i po tri zato što su snimili LP." "Onda za žive svirke ostaje šest", lupim ja. "Da", kaže Goran. "Dobro", rekoh, onda smo se dogovorili. Posle sam shvatio da sam se prešao. Tako sam postao član "Bijelog dugmeta".
Probe su počele odmah posle Nove godine u Domu Medresa. Ali, kako: Goran je bio u Londonu, u nabavci nekih komponenti ozvučenja, Željko je bio negde u gradu sa svojim društvom, a preostala trojka se divno zabavljala; Mića se ne odvaja od svoje nove gitare, Laza svira bubnjeve, a Sanin sedi za klavijaturama. Naravno, prvi koncerti bili su skandalozni: u Sarajevu 11. i 12. februara, pred pozvanim novinarima iz cele zemlje, "Dugme" je sviralo ne znajući šta zapravo svira. Uz to, nečijom greškom, razglas grupe je otputovao u Beograd, pa je za ovu priliku na brzinu iznajmljeno ozvučenje koje niko nije umeo da dovede u red.

USPEH U POLjSKOJ

U ORGANIZACIJI "Jugokoncerta", "Bijelo dugme" je drugu polovinu aprila provelo u Poljskoj, gde je održalo ukupo devet koncerata: 16. i 17. aprila u Varšavi, 19. aprila u Olstinu, 21. aprila u Zjelonoj Gori, 22. (dva) i 23. aprila (jedan koncert) u Poznanju i 25. aprila dva koncerta u Kalisu. Interesovanje publike bilo je ogromno, reakcije jednako impresivne u svakom gradu.
Za oba koncerta, naravno, tražila se karta više. Od rok grupa u Kongresnoj sali do tada su svirali samo Rolingstonsi 1967. godine.
U međuvremenu, Zoran je izašao iz vojske, a Ipe je otpušten kao privremeno nesposoban.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz krize u srce

taj Uto Dec 21, 2010 1:01 am
Mnoge stvari nisu funkcionisale. Posle koncerta kod Hajdučke česme, publika se vratila "Bijelom dugmetu" da ga isprati na put u do viđenja. Još nekoliko dana ranije izgledalo je da će to biti put u zbogom.

POVRATKOM Ipeta Ivandića i Zorana Redžića iz JNA, "Bijelo dugme" se, praktično, vratilo u staru postavu - Laza Ristovski se takođe računa kao stari jer je Bregović u načelu prihvatio Ipetov predlog da novom klavijaturisti prizna status stalnog člana. Ali, stvari se nikako nisu kretale nabolje: organizacija je i dalje bila traljava, a problemi sa razglasom nisu prestajali. Posle jednog Bebekovog nasrtaja na seksualnu disciplinu u Šibeniku, Bregović je odlučio da otkaže koncert u Splitu i prekine turneju.
- Činjenica je da sam ja tada najobjektivnije mogao da procenim stanje u grupi zato što sam došao iz druge sredine, iz vojske, i video da tu mnogo stvari ne funkcioniše - pričao je Ipe. - Goran i Željko su toliko bili u poslu da nisu imali vremena da sagledaju šta se oko njih događa. Ja sam predlagao da se promiene menadžer, sistem poslovanja i još mnogo štošta. Oni su me saslušali, ali ništa bitno nisu promenili. Zbog takvih stvari dogodilo se da smo turneju po jadranskoj obali, koja je planirana na četrdeset, prekinuli posle dvadeset dana. A prekinuli smo je u jednoj upravo košmarnoj situaciji, kada su ljudi, koji su pune četiri godine bili u paklenom poslu, došli u taj stadijum da više ne mogu da gledaju jedan drugoga.
Bila je to, zapravo, najveća kriza u istoriji "Bijelog dugmeta". Prvog avgusta, u jednoj od tajnih odaja Doma mladih u Sarajevu, održan je sastanak grupe na kojem je odlučeno da se ispune ugovorne obaveze, ali je dalja sudbina zajedničkog rada ostala u domenima različitih pretpostavki.
Bregović je panično tražio rešenje. Činilo se da bi koncert kod Hajdučke česme, 28. avgusta 1977. godine, mogao da ispravi neke stvari i vrati ih na svoje mesto. Valjalo je makar pokušati. "Bijelo dugme" više nije imalo šta da izgubi.
"Ovaj koncert je prilično ispraznio budžet `Bijelog dugmeta`, ali mu je napunio srce“, napisao je Duško Pavlović u knjizi „Bijelo dugme“. To je, u stvari, i najobjektivniji prikaz tadašnjeg stanja grupe: pošto se u srcu "Bijelog dugmeta" ponovo našlo mesta za "Bijelo dugme", sličice iz albuma sledećih šezdesetak dana njegove koncertne aktivnosti obojene su žarom, profesionalnošću i međusobnim razumevanjem. Novinski izveštaji sa Hajdučke česme izazivali su kod publike u drugim gradovima želju da se oseti makar delić atmosfere najznačajnijeg pooda za okupljanje u istoriji muzike bivše Jugoslavije i publika se vratila "Bijelom dugmetu" da ga isprati na put u do viđenja. Još nekoliko dana ranije izgledalo je da će to biti put u zbogom.
ONDA je "Ekspres politika“, 27. septembra, objavila vest o hapšenju Ipeta Ivandića, Ranka Bobana i Gorana Kovačevića i time prekinula sve dileme oko sudbine ove pretencizone aktivnosti pobegulja iz "Bijelog dugmeta".
- Tog dana (bio je 10. septembar) spremao sam se da krenem u Beograd gde me je čekao Laza Ristovski - pričao je Ipe četiri godine kasnije u intervjuu „Reporteru“. - Trebalo je da završimo neke ugovore koji su se ticali filma. Međutim, Laza je uzalud čekao da se pojavim na dogovorenom sastanku. Vraćao sam se sa devojkom iz šetnje kada mi je na ulazu u zgradu prišao čovek iz SUP-a. Imao je da me pita "neke stvari"...
U „interesu istrage“ te stvari su skrivane od javnosti dovoljno dugo da čaršijom počnu da kolaju neverovatne priče, a novinari željni senzacija zauzmu „odgovarajući stav“. Tako je Dušan Savković u „Dugi“ od 14. oktobra pod naslovom „Panika u (sarajevskom) parku droga“ pisao: „Ta muzika dovodi iole labilnije slušaoce u stanje u kojem se emocije uvećavaju kao pod džinovskom lupom, do neslućenih razmera, a nelagodnost, uznemirenost, neka toplina puna jeze, letargija, ali i nasilništvo, pronalze svoja mesta pod kožom. Seks, droga i muzika. Trio mortales.“ „Nekom koleriku dovoljno je pokazati prst da pobesni, a neke budale spremne su da na temelju rezultata iskonstruišu tok čitave utakmice - odgovorili su mu novinari `Džuboksa` i tom prilikom preneli najsvežiji Bregovićev komentar:
- Ja sam znao da bilo šta loše da napravimo... evo, to se i pokazalo tačnim. Neće doći na naslovnu stranu neko ko je rasturio i dvadeset kilograma hašiša. Jedan Ipe Ivandić hoće.

OPTUŽNICA
IPE je priznao da je za tri miliona starih dinara kupio hašiš od pomorca Vese Adamovića i sakrio ga u garaži svog stana u Nedžarićima. Dodao je da je veliki deo robe mirisao na buđ i bio praktično neupotrebljiv. Tri ploče hašiša preneo je u stan svojih roditelja, a ostatak je ostavio u bubnjevima.
- Nisam imao nameru da nabavljeni hašiš prodajem - izjavio je na sudu. - Čak i kad sam vidio da mi je Veso dao mnogo više nego što sam očekivao, pozvao sam ga i rekao mu da uzme višak ili ću ga baciti, na šta mi je on napomenuo da je to njegov poklon meni. Izvesnu, malu količinu dao sam prijateljima bez namere da mi oni na bilo koji način uzvrate nekom uslugom. Dao sam im, a nisam, u stvari, znao zašto. Goran Kovačević je tražio da mu dam. Da sam htio da prodajem, mogao sam to da učinim samo za 24 sata. Ja to nisam učinio, jer sam nabavio drogu za vlastito uživanje.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Simfonijski rok

taj Uto Dec 21, 2010 1:02 am
Na beogradskim koncertima "Dugme" nastupa sa sinfonijskim orkestrom i horom "Krsmanović", postigavši jedinstven domet na domaćoj rok sceni. Sav prihod, oko 100.000 dolara, za postradale od zemljotresa u Crnoj Gori.

SNIMANjE novog albuma "Bijelog dugmeta" izazvalo je ogromno interesovanje štampe. Čak se i Televizija uključila u zbivanja emitujući u "Nedeljnom popodnevu" kraći prilog iz studija. Javnost je sa zanimanjem iščekivala prve rezultate. A onda se umešao "Jugoton".
"Prvo su sekli tekstove, a onda im se nije dopao omot", objašnjavao je Bregović u intervjuu „Džuboksu“. - Otpala je psovka "koji mi je moj“ (iz pesme "Ala je glupo zaboravit’ njen broj", prim. a.) i otpao je onaj Hrist (originalni stih u pesmi "Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“, glasio je: "A Hrist je bio kopile i jad", prim. a.). Psovka je otpala već na snimanju, al’ ovo sa Hristom su obrazložili "politički". Čim ti kažu "politički“, odmah si bez argumenata. To je jedno famozno, univerzalno obrazloženje: "Moglo bi biti političkih neprilika". Mada ja, zbilja, ne znam kakve bi to posledice moglo izazvati. U zemlji u kojoj je slobodno ispovedati Hrista, slobodno je biti i protiv Hrista. Cela ta pesma nije ni intonirana tako da je u njoj bitan Hrist na bilo koji način. On je samo tu da podvuče jednu sliku. Nije namera te pesme da se bavi religijom. A ako čovek ima problema da izda sedam ljubavnih pesama, onda to već počinje da brine.
- Prva verzija omota bila je takva da se muškarac držao za jaja. Onda su svi rekli da je to vulgarno. Mi smo odgovorili da i ne mora da se drži. Kad te neko udara, ti se ne držiš, isto kao što se fudbaleri ne drže za jaja kad su u živom zidu nego drže ruke u zraku, je l’? Međutim, pošto po ideji nije bilo bitno drži li se ovaj ili ne, napravili smo drugu seriju slajdova na kojima je naslikana ista situacija, samo što se muškarac nije držao dole. Onda su rekli: "Dajte da pokrijemo jedan deo pantalona slovima `Bijelo dugme`". Mi smo i tu popustili, a onda su nam rekli da im se ideja ne dopada i da je to ideja brutalne agresije. Oni se plaše nekakve krajnje konsekvence da bi mogli dobiti porez na šund. A ja kažem: kakve veze ima porez na šund, neka ga. Onda oni računaju da će prodati trideset posto ploča manje. Onda ja kažem: valjda sam ja zaslužio prodajući dosad po 200.000 ploča da prodam jednu u dvadeset, u krajnjoj liniji. A onda su mi rekli da shvatim realnost, a ta realnost je ugovor. Mi smo hteli da stavimo na omot njihovo pismeno obrazloženje. Onda su oni rekli da bi trebalo da se sastanu, pa će mi odgovoriti...
- Kad su odbili sve varijante s nogom, napravio sam totalno beli omot - pričao je Dragan S. Stefanović. - U "Jugotonu" su rekli da na unutrašnjem delu napravim neku fotografiju, jer "deca vole fotografije", i da bi to dobro uticalo na prodaju. Ja sam onda odgovorio da ne bi bilo dobro da pravimo šarenu lažu i ostao pri tome da omot bude beo. U novinama je pisano o tome, ali nigde nije pomenuto da su ga u "Jugotonu" prihvatili, da bi se kroz nekoliko dana pojavio njihov omot...
SAV prihod sa beogradskih nastupa (21-25. april), koji je iznosio nešto manje od 100.000 dolara, "Dugme" je poklonilo postradalima u zemljotresu u Crnoj Gori. Pet uzastupnih večeri, Hala "Pionir" bila je domaćin do tada neviđenog spektakla: u prvom delu koncerta "Dugme" je izvelo presek svojih bržih pesama iz svih perioda, dok je u drugom poluvremenu, pojačano simfonijskim orkestrom i Horom "Krsmanović", pod upravom Ranka Rihtmana, predstavilo balade i, kao poseban kuriozitet, pesme "Ne spavaj, mala moja, muzika dok svira“ i "Tako ti je, mala moja, kad ljubi Bosanac" u simfonijskoj obradi. Tako što je spojio "Bijelo dugme", hor i simfonijski orkestar u nesvakidašnji eksperiment, Rihtman je postigao jedinstven domet na domaćoj rok sceni kojim je, čini se, najzadovoljniji bio uvek nezadovoljni Bregović. Kada je jednom prilikom pitali šta bi voleo da ponese u starost, odgovorio je: - Voleo bih da, kada ostarim, ispričam nekome kako sam se lepo osećao dok sam svirao s velikim simfonijskim orkestrom i horom. To je najveća stvar koju sam radio.

DOŽIVETI STOTU
- BREGOVIĆ je došao je kod mene i rekao: "Hoću da me slikaš sa širokim objektivom" - seća se Dragan S. Stefanović. - To je bio prvi put da on nešto hoće; obično sam ja, kao dizajner, predlagao, a on odbijao ili prihvatao. Čovek u jednom momentu oseti da stari, da ga je pregazilo vreme, i tada se strašno uplaši. Ja sam imao takav period, prestao sam da izlazim, postao sam vegetarijanac (pesma "Doživjeti stotu“ zapravo je posvećena meni) i mislim da se ista stvar dogodila i sa Goranom: nije dugo radio, u međuvremenu je izgubio neke drugare koji su mu bili oslonac u životu i odjednom osetio da mu nešto izmiče ispod nogu, dok je s druge strane nadirala horda udruženih klinaca. Meni nije bio problem da ih slikam sa širokim objektivom, ali pokušavao sam da objasnim Goranu da publika ne želi takvo "Bijelo dugme", isto kao što se pokazalo da ne traži ni onakvog Čolića iz perioda albuma "Malo pojačaj radio". Mislim da je Goran u toj fazi sa "nju vejvom" dobio dobru lekciju
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tezga u Bugarskoj

taj Uto Dec 21, 2010 1:03 am
U susednoj zemlji grupa održala 41 koncert pred prepunim ali i zabezeknutim gledalištem, nenaviknutim na rok. Videlo ih je oko 120.000 ljudi. Razmišljanja o kraju.

TURNEJA je počela 24. febraura koncertom u Sarajevu, a zatim je nastavljena beogradskim nastupima, 26. i 27. februara. Novim rege i ska aranžmanima grupa je iznenadila i pomalo razočarala publiku, pa je na prvom beogradskom koncertu ostala bez bisa. Bebek je za tu priliku "prekomandovan u dečkića": obrijao je brkove, ošišao se, izvukao pramen i sasvim promenio imidž.

Na kraju jugoslovenske turneje, 5. aprila u zagrebačkoj sali "Kulušić", "Dugme" je snimilo svoj drugi koncertni album. Sem zanimljive obrade starog hita "Indeksa" "Sve ove godine", kojim se Bregović blagovremeno uključio u trend prisećanja na stara dobra vremena, LP "5. april `81" ne nudi ništa sem dokumenta o rutini jednog rutiniranog benda, čije se slabašne sviračke i vokalne ambicije povlače pred paničnim strahom od grešaka. Ploča je štampana u ograničenom tiražu od dvadeset hiljada posebno numerisanih primeraka, što je stvorilo sliku o kolekcionarskom raritetu, pa teškoća oko prodaje ove male količine nije bilo.

Nešto povoljniji, rokerskiji utisak, "Dugme" je ostavilo na dvodnevnom rok festivalu, održanom 5. i 6. septembra 1981, na beogradskom Hipodromu. Za razliku od Hajdučke česme i Stadiona JNA, koncert nije bio značajniji za grupu od jedne dobre "tezge". Na isteku 1981. godine, "Bijelo dugme" se još jednom susrelo sa Beograđanima; međutim, doček nove 1982. godine u hali "Pinki" ostavio je publiku glavnog grada ravnodušnom.
Po povratku iz Insbruka, gde je sviralo u okviru posete budućeg domaćina olimpijskih igara prethodnom domaćinu, "Bijelom dugmetu" je u Sarajevu zaplenjena oprema vredna šezdeset šest miliona tadašnjih dinara. Dugme je u stare kutije stavljalo nov razglas, a taj pokušaj šverca izveo je basista Zoran Redžić. Cela priča potekla je od izvesnog carinskog radnika, člana kulturno-umetničkog društva, koji je plesao u Insbruku i usput gledao šta se radi, da bi svoja zapažanja izneo po povratku u domovinu. Carina je napravila ustupak i vratila "Bijelom dugmetu" zaplenjene stvari tako što mu je omogućila da ih otkupi, ali je pogrešila što nije odmah uzela novac, pa se posle žalbi i odugovlačenja pokazalo da su njena potraživanja zastarela. Neke novine pokušavale su da podignu tiraž tako što su objavile „ekskluzivnu“ vest kako su naši junaci zamalo prošvercovali opremu vrednu „šest milijardi dinara“.

RAČUNAJUĆI da bi mogla da izgubi oba spora (i sa „Unisom“ i sa Carinom) grupa je prihvatila ponudu iz Bugarske i otišla da zaradi za dugove. Od 15. jula do 31. avgusta 1982. godine "Bijelo dugme" je održalo 41 koncert pred obavezno prepunim ali pomalo zabezeknutim gledalištem, nenaviknutim na rokenrol. Računa se da ih je tokom turneje videlo preko 120.000 ljudi. Pošto je Điđi u aprilu otišao u JNA, kao ispomoć poslužio je Garabet Tavitijan, bubnjar sastava "Leb i sol".
Garo je očekivao da će ostati u grupi do Điđijevog povratka iz vojske, ali Bregović je imao druge planove. U broju od 5. maja, „Rok“ je najavio povratak Ipeta Ivandića, o kojem Bregović nije želeo da govori jer je cela stvar, sve do decembra, počivala na staklenim nogama: Ipe je, naime, bio kategorično protiv. Pregovori, vođeni tokom cele 1982. godine na relaciji Sarajevo-Foča, preko menadžera Rake, nisu doneli nikakve rezultate.
- Desetak dana po izlasku iz zatvora sreo sam Vladu - pričao je Ipe. - Pokušao je da mi na brzinu objasni kakva je atmosfera u bendu, da sam im potreban, da bi bilo dobro da konsolidujemo redove i krenemo sa pripremama novog albuma. Otišao sam na probu, malo slušao i odlučio da se ponovo pridružim "Bijelom dugmetu".
U nove radne pobede Bregović je krenuo pločom „A milicija trenira strogoću“, koju je, na opšte iznenađenje, otpevao do tada anonimni jedanaestogodišnji Sarajlija Ratimir Boršić Rača. Prolećna turneja "Bijelog dugmeta", na kojoj je Bebek pevao naslovnu numeru, pokazala je da je „A milicija trenira strogoću“ imala veći efekat od svih pesama sa „Uspavanke za Radmilu M.“.
Planirani oproštaj iziskivao je i malo sentimentalnosti, pa je tako prvi album počeo instrumentalnim uvodom, a „Uspavanka“ se završila instrumentalnim „izvodom“. Na sreću stotina hiljada obožavalaca "Bijelog dugmeta", Bregović se kasnije predomislio:
- Kad smo radili tu ploču, radili smo je kao poslednju - jer je sve tako izgledalo: vratio se Ipe, Dragan S. Stefanović nam je pravio omot, turneju su nam radili menadžeri s kojima smo se razišli posle prve, druge, pete godine. Sve su se te neke ljudske stvari zatvorile, tako da smo sad mogli da krenemo samo od početka. Mislio sam da taj koncert na Sajmištu (24. aprila 1983.) bude poslednji koncert "Bijelog dugmeta". Raka je plakao, dovezli smo iz Sarajeva sve prijatelje da bismo bili kod kuće... To je bio jako čudan koncert. I u onoj euforiji bilo nam je žao da se rasturimo. Promotivna turneja „Uspavanka za Radmilu M.“ završena je 24. maja 1983, koncertom u Mostaru. Bila je to do tada najuspešnija turneja "Bijelog dugmeta".
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Odlazak Bebeka

taj Uto Dec 21, 2010 1:05 am
Bregović putuje oko sveta, a Bebek snima duet sa Zanom Nimani i planira solo-album. U grupu dolazi Tifa, iako je mesto frontmena prethodno ponuđeno Alenu Islamoviću, a ovaj ipak ostao u "Divljim jagodama", misleći da će se Bebek predomisliti.

OKTOBRA 1983. godine, Goran Bregović je otišao na put oko sveta. U to vreme, Bebek je prihvatio ponudu da snimi pesmu "Jabuke i vino" u duetu sa Zanom Nimani. Istovremeno, počeo je da planira solo-album. Bregović se vratio s puta januara 1984. godine. U Olimpijskom selu u Sarajevu, 13. februara, "Bijelo dugme" je održalo poslednji koncert sa Bebekom u postavi.
"A onda je naša pevačica dobila menstruaciju. Neki strpljivi švaler bi sačekao da prođe. Ja nisam od tih". (Goran Bregović, "Rok")
"Ovoga puta stvar ću izgurati do kraja - znači pratiću plasman svog albuma, promovisaću ga na turneji po celoj zemlji, a već krajem jeseni počeću da snimam novu samostalnu ploču. Zbog svega toga, plašim se da će Goran ovoga puta morati na mene da čeka bar dve godine. `Bijelo dugme` je bilo ništa drugo nego njegova radna organizacija u kojoj je on lepo profitirao, dok su ostali članovi crnčili za male pare. Tek sada mi je jasno šta je mislio kada je izjavljivao da je `Dugme` gomila budala... On i od kamata može da uživa, a od čega ću ja da živim ako radim svake dve godine! U `Dugmetu` sam imao slavu i popularnost, ali nju nisam mogao da delim sa svojom decom za doručak. To je glavni razlog što krećem svojim putem." (Željko Bebek, "Radio TV revija", 20. 4. 1984).
"Nekoliko dana posle sarajevskog koncerta Eltona Džona, trebalo je da se nađemo kod Gorana na sastanku članova grupe. Idući na sastanak svratio sam u kafić "Estrada" i sreo Željka. Bio je neraspoložen i nije mu se išlo kod Gorana. Pitao sam ga zašto, a on mi je odgovorio: - Neću više da sarađujem s `Bijelim dugmetom`. - Čekaj - rekao sam - polako... Nekako sam ga nagovorio da ipak pođemo. Tamo je ponovio da više neće da radi, sedeo petnaestak minuta, popio jedno piće i - otišao." (Svedočenje Ipeta Ivandića)

"Dvadeset trećeg aprila 1984. godine, postao sam slobodan." (Žeko Bebek, aprila 1985)

- Rakina poruka glasila je da dođem u kafić "Estrada" - priča Tifa. - Pronašao sam ga u podrumu. Rekao je: "Treba otići kod Gorana, da probamo nešto, da vidimo šta možemo da uradimo". Odvezli smo se do mene da uzmem svoje studijske snimke s grupom "Top" i potom smo otišli kod Gorana. Tog dana nismo ništa radili, pošto je pesma "Meni se ne spava" napravljena u Bebekovoj lagi koja meni nije odgovarala. Sutradan sam ponovo došao, a on je u međuvremenu podigao matricu za dva tona. Posle smo dugo razgovarali, smetale su mu neke stvari kod mene. To je pitanje posla o kojem ja nisam imao predstavu. Onda su me počeli da sređuju - šišaju, farbaju, uče kako da prilazim ljudima, poslali su me kod zubara, logopeda. Govorio sam kao novi primitivac.
TIFINA sudbina bila je neizvesna sve do septembra, kad je konačno kao član "Bijelog dugmeta" snimio prve vokalne deonice na novom albumu. I sam nesiguran u svoj izbor, Bregović je od prvog dana započeo igru skrivalica: sve do završne faze snimanja, nije dopustio nikakav medijski kontakt sa novim pevačem. Zanimljivo je da je mesto frontmena "Bijelog dugmeta" prvo ponuđeno Alenu Islamoviću. On je najpre pristao, a onda je zaključio da će se Bebek na kraju ipak vratiti u grupu i odlučio da ostane u "Divljim jagodama".
Realizacija novog albuma "Bijelog dugmeta" započeta je 6. septembra u Studiju 1 Radio Sarajeva. Bregović je najavio ploču za Dan Republike, ali se ona pojavila u prodaji tek 12. decembra, prvi put u od postojanja "Bijelog dugmeta" bez posebnog naziva i u omotu na kojem se nalazi reprodukcija slike "Kosovka devojka" Uroša Predića. Prema jednoj verziji, album je trebalo da se zove "Još uvijek nas ima", što je s jedne strane moglo da se protumači kao odgovor na pitanje šta će se dogoditi s "Bijelim dugmetom" po Bebekovom odlasku - a s druge strane, moglo je da izazove određene asocijacije političke prirode.

REKORDNA POSETA
POSLE desetodnevnog uigravanja po gradovima Makedonije, Kosova i južne Srbije, "Bijelo dugme" je stiglo u Sarajevo 2. marta, u Beograd 8. marta i u Zagreb 11. marta, ostvarivši rekord u broju prodatih ulaznica i ukupnom prihodu - na samo dva tri koncerta inkasirano je oko milijardu i sedam stotina miliona ondašnjih dinara. Nezapamćena navala na ulaznice pratila je grupu tokom cele (rekordno rasprodate) turneje, koja se, kao i prošla, završila malim koncertima: 28. aprila "Hala sportova" na Trešnjevci zamenjena je salom "Moša Pijade", 29. aprila program sa Sajma repriziran je u SKC-u, 30. aprila, "Dugme" se još jednom vratilo u "Slogu". Prvom sarajevskom koncertu prisustvovao je i Bebek (zbog ogromne gužve ispred "Skenderije" do ulaza ga je sprovela milicija) i potom, navodno, izjavio da je ostao razočaran.
Posle koncerta u SKC-u 29. aprila, Bregović i Bebek sreli su se u zgradi Televizije Beograd u Košutnjaku, na snimanju spota za pesmu "Za milion godina". Nisu progovorili ni reč.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Skandal u Moskvi

taj Uto Dec 21, 2010 1:06 am
Koncert u parku Gorki prekinut je kada je "Dugme" trebalo da izađe na binu. Dvadeset hiljada prekobrojnih posetilaca napravili su nered, i policija je reagovala.

DVADESET petog jula 1985. godine, "Bijelo dugme" je otputovalo u Moskvu, na Dvadeseti svetski festival omladine i studenata.
- Mi smo deset godina sanjali da sviramo u SSSR-u - izjavio je Bregović. - Pred taj odlazak temeljno smo se pripremali. Petnaest dana vežbali smo u Budvi, jer nam je bilo stalo da se predstavimo u što boljem svetlu.
Bregovićev san umalo da se ostvario drugog dana festivala, 28. jula. Međutim, koncert u parku Gorki u Moskvi prekinut je upravo kada je "Dugme" trebalo da izađe na binu.
- Prvo je nastupio Bajaga i, u prostoru koji može da primi četrdeset hiljada ljudi, u tom momentu našlo se dvadeset hiljada prekobrojnih - pisao je Juso Prelo („Radio TV Revija“, od 16. avgusta 1985).
- Po rečima organizatora, toga dana se u parku nalazilo pola miliona Moskovljana. Po mlade Sovjete, neiskustvo organizatora sa ovakvim priredbama bilo je prilično bolno. Kad je "Bijelo dugme" trebalo da izađe na scenu, prema pozornici se kretalo oko sto hiljada ljudi. Već je bilo i povređenih. Na pomolu je bila drama. Dovedene su pojačane policijske snage. Policija je pokušavala da rasturi okupljenu masu. Sevali su i pendreci. Nastao je pravi haos. U takvim uslovima, ne postoji ni grad, ni zemlja gde koncert ne bi bio prekinut.
- Bilo je mučno gledati te scene. Ali, mi ne možemo osuditi njihovu policiju, oni se prvi put sreću sa takvom situacijom. Tukli su više iz straha. Mislim da policajci nisu ni sami znali šta da rade. Nešto slično dogodilo se pre nekoliko godina u Bugarskoj. Na koncertu se našlo oko trideset hiljada posetilaca, kad je došlo do nereda i intervencije policije. Surovo su ih tukli.
"Bijelo dugme" je sviralo 30. jula, tačno u podne, pred dve hiljade radnika noćne smene na brzinu dopremljenih u dvoranu „Dinamo“ na periferiji Moskve. Koncert je trebalo da se održi u parku ispred hotela „Izmailovo“, ali organizatori su se uplašili novih nereda. Umorni radnici prespavali su koncert - i "Dugme" i Bajaga primljeni su sasvim hladno.
BREGOVIĆ je smatrao da bi za njegovog pevača bilo bolje da malo ohladi glavu. Po kratkom postupku, „spakovao“ mu je dosluženje vojnog roka, na koje je Vojičić imao da se javi već 3. oktobra. Vokalni solista je reagovao impulsivno i 1. oktobra u hotelu „Evropa“ u Sarajevu izjavio je autoru ove knjige: - Od danas, ja više nisam član "Bijelog dugmeta“.
U to vreme, Tifa je ostavljao utisak čudnog čoveka, neobično senzibilnog, ali neuhvatljivog raspoloženja: na trenutak je umeo da bude euforičan, potom depresivan, nekoliko minuta kasnije agresivan, zatim bi odjednom briznuo u plač. Pod izgovorom „ja sam roker, i ja sebe ne dam“, na svako ulično dobacivanje umeo je da reaguje pesnicom. Njegovi drugovi su govorili da je Tifa istovremeno „i dobar i loš, i pametan i lud“. Ljudi koji se mogu nazvati njegovim intimnim prijateljima tvrde da je Bregović „osedeo zbog njega“, a da je menadžer Raka iz istih razloga „sasvim oćelavio“. Ali, od samog početka bilo je jasno da se Tifa, s one ljudske strane (pevačku, i pored nekoliko koncertnih kikseva, niko nije osporavao) ipak nije snašao u jednoj tako složenoj mašini kakvo je "Bijelo dugme".

U proleće 1986. godine činilo se da je Bregović na velikim mukama. Koga dovesti posle Bebeka i Tife - to je pitanje koje je stvarno tražilo razuman odgovor. U početku, mnogo se spekulisalo sa Bebekovim povratkom. Intervjui koje je Bebek davao povodom trećeg samostalnog albuma bili su intonirani uvek isto: vratio bi se u "Dugme" samo da ga Bregović pozove. Međutim, Bregović to nije učinio.
Sredinom februara „Ekspres“ je doneo vest da je novi pevač "Bijelog dugmeta" Emir Cerić, tada dvadesetjednogodšnji vokalni solista sarajevske grupe "Kongres". Međutim, dobri poznavaoci prilika tvrdili su da je to samo prolazna Bregovićeva halucinacija - i bili su u pravu. Cerić ima „tanak“ glas, sličan Stingu, a Bregović je pokazivao malo volje da napusti liniju teškog, hrapavog vokala s kojim je jedno mogao da se usudi da krene na turneju.
- Taj Cerić je fin momak - komentarisao je - neka sam dva demo-snimka napravio s njim. Odličan je pevač. Nije za "Dugme", ali pričali su mi o njemu da je veoma dobar pevač i onda ga je Raka doveo na Jahorinu. Tako...

NOVI PEVAČ
POČETKOM aprila izgledalo je da je novi vokalni solista "Bijelog dugmeta" Dado Topić. Jedne ozbiljne novine donele su ovu vest kao prvorazrednu senzaciju. Međutim...
- Nije to nikad bio jako ozbiljan razgovor - odmahnuo je Bregović. - Bio je to razgovor iz velike daljine. Ma, nisu to ni razgovori bili... Izokola tek, dok sam razmišljao šta bih.
Najzad, krajem aprila, Alen Islamović je napustio "Divlje jagode".
- Goran je bio na Jahorini i stupili smo u vezu preko Rake i Miše Rodića, bivšeg producenta "Divljih jagoda" - pričao je Alen. - Našli smo se u Sarajevu i dogovorili.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Živeti zajedno

taj Uto Dec 21, 2010 1:07 am
Pokušaj Bregovića da na albumu okupi Svetozara Vukmanovića Tempa, Vicu Vukova i Miću Popovića, posle mnogo otpora sa strane - propao. Na novom albumu veliki hit "Hajdemo u planine" i rekordan tiraž.

ZA album „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo“ Bregović je imao zanimljivu ideju: da okupi trojicu predstavnika različitih mišljenja: Svetozara Vukmanovića Tempa, Vicu Vukova i Miću Popovića.
- Moramo da naučimo da svi živimo zajedno - objašnjavao je Bregović. - Kao sav civilizovan svet da živimo zajedno, a da pri tom ne moramo da mislimo svi isto. Svet je izmislio bonton zato da četiri čoveka koji se ne podnose mogu da sednu za sto i ručaju s mirom, a da jedan drugog ne zakolju escajgom.
Bregović je želeo da Vice Vukov otpeva pesmu „Ružica si bila, sada više nisi“, da Tempo, zajedno s horom Doma za nezbrinutu decu, otpeva partizansku pesmu "Padaj silo i nepravdo“, a da se na omotu nađe slika Miće Popovića "Dve godine garancije“. Međutim, u broju od 29. oktobra 1986. godine „Politika“ je provalila dobro čuvanu tajnu o Bregovićevim planovima s Vukovim. Sarajevske „Večernje novine“ objavile su informaciju po kojoj su predstavnici "Diskotona" primećeni u Republičkoj konferenciji SSRN Bosne i Hercegovine u pokušaju da pribave saglasnost za gostovanje Vukova na ploči. U "Diskotonu" su, naravno, odmah demantovali da je takva kombinacija uopšte postojala. U pouzdanim krugovima oko Bregovića šuškalo se opet da su predstavnici "Diskotona", u stvari, išli tamo gde su išli da bi izvršili pritisak na Bregovića da odustane od ideje.
Slično je bilo i sa Popovićem. U međuvremenu, pojavio se Memorandum SANU, čiji je jedan od potpisnika bio i Mića Popović. S obzirom na prašinu koja se bila podigla oko Memoranduma, Popović je i sam savetovao Bregoviću da odustane.
Tako je na ploči ostao samo Vukmanović.
- "Padaj silo i nepravdo" je pesma koja ima smisla da se peva u svim vremenima - komentarisao je Bregović. - Nigde nema dovoljno pravde da se ta pesma ne bi pevala.
ALBUM „Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo“ pojavio se u prodaji sredinom novembra, s velikim hitom „Hajdemo u planine". S obzirom na to da je ostatak ploče vrlo depresivan, nije nemoguće da se - samo zahvaljujući prerađenoj verziji popularne TV-reklame - osmi album "Bijelog dugmeta" prodao u rekordnih 570.000 primeraka.
Na promotivnoj turneji "Bijelo dugme" je sviralo koncerte u trajanju od dva i po sata. Treba reći ipak da su oni pomalo zamarali publiku, naročito je bio dosadan dug srednji deo s poređanim „istorijskim“ baladama. Posebna atrakcija bila je obrada stare pesme grupe "Roboti" "Mramor, kamen i željezo“.
Pod tim nazivom pojavio se u jesen 1987. godine treći koncertni album "Bijelog dugmeta", ovoga puta dvostruki. Sve kritike bile su porazne: reč je ne samo o najgorem izdanju "Bijelog dugmeta", već o najgorem koncertnom albumu ikada izdatom u Jugoslaviji.
Bregović, koji se u vreme izdavanja albuma nalazio na krstarenju Atlantikom, dao je prve komentare tek posle godinu dana.
- Nije mi bila namera da pravim koncertni album - rekao je. - Htio sam samo da ostavim zabeležene neke aranžmane "Bijelog dugmeta“.
Album „Ćiribiribela“ objavljen je 24. novembra 1988. godine. Već u pretprodaji naručeno je 130.000 kopija. U isto vreme objavljen je i album sa muzikom iz filma „Dom za vešanje“ Emira Kusturice, koju je pisao Bregović. Nije tajna da je Bregović još tada verovao da će muzika za „Dom za vešanje“ imati znatno širi domet nego što ga može imati album "Bijelog dugmeta". Na kraju, „Ćiribiribela“ je ostala samo poslednji album "Bijelog dugmeta", a „Dom za vešanje“ je završio u kolekcijama najvažnijih albuma filmske muzike. Jasna etno-orijentacija „Ćiribiribele“ nametnula je koncertnu koncepciju koju će Bregović kasnije pretvoriti u "Orkestar za svadbe i sahrane".
- Imao sam vrlo čudne uticaje... - seća se Bregović. - Ja sam se tad vratio sa Kariba, tad sam preplovio okean, tako da smo iz čistog mira imali neke karipske teme... „Ćiribiribela“, „Neću to na brzaka“, tako neke... "Bijelo dugme" je već tada imalo punu svest o tome šta je vredno a šta nije. Od "Bijelog dugmeta" ostalo je vredno samo ono što je naslonjeno na folklor, sve ostalo je provincijalno i bezvredno.

KO JE KO
NIJE, naravno, propustio priliku da presliša Bebeka i Tifu:
- To nisu normalni ljudi! Ne znam šta im znači to da je Goran derikoža, životinja... To je za mene debilna furka. Zna se ko je ko u ovom bendu. Mogu samo da kažem da mi je žao njih petorice s kim su sve morali da se bore. I drago mi je da im je sad dobro. Meni je još bolje - rekao je Alen Islamović.
- Jebeš pevanje i pevača, važna je osoba - rekao je Bregović. - Jer, najveći problem u "Dugmetu" je možemo li da budemo zajedno. Sve ostalo je lako. Izuzetno sam srećan s Alenom. Bend mi je zdrav. Umorili smo se od pijanaca i narkomana.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Mučna turneja

taj Uto Dec 21, 2010 1:08 am
Standardno zamišljena spektakularna turneja sa horom i trubačkim orkestrom, neslavno trajala, uz nacionalističke ispade. Poslednji koncert u Derventi, 15. marta 1989. godine. Čini se da "Dugme" nije imalo više kome da svira.

OTIŠAO je Vlado Pravdić. Tiho, bez velikih reči. Njegovo objašnjenje je bilo lakonsko - zauzet je. Na pitanje da li je Pravdić otišao, Bregović je neodređeno odgovarao: - Ne znam, otkud znam. Na pitanje da li je otišao, Pravdić je desetak dana odgovarao: - Ne znam, moram da razmislim. U stvari, hteo je da se još jednom sretne sa Bregovićem.
Susret se odigrao u Sarajevu, krajem novembra. Pravdić je, posle, ispričao da je, formalno, ostao član "Bijelog dugmeta", ali je insistirao na formulaciji "ne član benda, nego član institucije". Rekao je da je zadržao pravo da se pojavi sa bendom na koncertima u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. Međutim, nije se pojavio.
Promocionalna turneja albuma "Ćiribiribela" počela je 25. januara 1989. godine. Uz Gorana, Ipeta, Lazu, Zorana i Alena, putovao je hor, orkestar Feata Sejdića, operska pevačica Dubravka Zubović, Amila, Zu i Lidija kao prateći vokali. Mada je bila standardno spektakularno zamišljena, svi članovi "Bijelog dugmeta" slažu se da je to bila najmučnija turneja koju pamte.
- Prvi put se vidio nacionalizam, ja ga nikada ranije nisam vidio na koncertima rokenrola - seća se Bregović. - Čovek se teško snalazi u takvoj atmosferi. Kasnije će se, u toku rata, ljudi uvežbati, ali tada još niko nije bio spreman na to. Znaš, upaljena svetla, a po dubini srpske zastave, hrvatske zastave... i, čuje se: "Srbija, Srbija!", `Hrvatska, Hrvatska!"... Niko nije bio spreman na to. Tako da sam ja jedva čekao da se završi ta turneja. Nije mi više prijalo. Ne zato što ja imam nešto protiv Srba ili Hrvata - jednostavno, nije mi prijalo to. Bio sam star, verovatno, ali nisam voleo da imam takvu salu. Nisam nikad zamišljao "Bijelo dugme" u takvoj sali. Onda... Sve je postalo agresivnije, znaš. I ljudi su nas voleli agresivnije. Nekako je bilo sve već u vazduhu.“
- U Zagebu su predlagali da ne sviramo "Đurđevdan" i "Lijepu našu", ali, Goran nije hteo da ih skine s repertoara - seća se Alen. - Onda su nas gađali petodinarkama, koje su mogle raseći lice. Ja sam govorio sebi: Alene, šetaj se ivicom bine, to je najsigurniji način da ta ne pogode. U Splitu je pored mene uleteo sifon, pao je Ipetu u doboš, rasturio bubnjeve, Ipe je ostao da svira samo na činelama. Pratilo nas je sto pedeset policajaca do kombija, a i kombi su gađali kamenicama. U Dubrovniku se sve ponovilo, izgleda da su ljudi našli načina kako da oteraju "Dugme" iz grada. Onda smo rešili da prekinemo turneju po Hrvatskoj i pređemo u Bosnu. Tamo nije bilo kao u Hrvatskoj, pa nam je to dalo slabašnu nadu, ali, svi smo i dalje bili nervozni, osećalo se šta će biti.
POSLEDNjI koncert "Bijelo dugme" je održalo u Derventi 15. marta 1989. godine. Iznenada, "Tanjug" je 17. marta objavio saopštenje Republičke poslovnice kulturno-umetničke priredbe u Sarajevu da je dvomesečna turneja "Bijelog dugmeta" prekinuta "zbog iznenadne bolesti soliste Alena Islamovića (jaki bubrežni napadi)". O tome su obavešteni i svi gradovi u kojima su najavljeni koncerti "Bijelog dugmeta". Republička poslovnica, preko koje je "Bijelo dugme" organizovalo bosansku turneju, izdala je ovo saopštenje "da se ne bi pojavila proizvoljna mišljenja i zaključci" o razlozima prekida turneje.
Nekoliko dana kasnije, Bregović je izjavio da su Raka i on više puta zvali Alena telefonom, ali da su uvek dobijali odgovor da je bolestan i da se nalazi u bolnici, na pregledima. - Istina, i mi smo u početku sumnjali - dodao je Bregović. - Jer, Alen je bio zdrav kao dren i uvek se ponašao pristojno. Da li je on i dalje član "Bijelog dugmeta", to ni sam još ne znam.
- Ja sam počeo da dobijam bolove u srednjem pojasu stomaka - priča Alen. - Jednog dana, baš u Sarajevu, išao je sa mnom u Hitnu pomoć, dobio sam lekove i savet da mirujem. Rekao sam Raki da ćemo, izgleda, morati da pauziramo. On je rekao da ne možemo... Nakon jednog koncerta, pojavila mi se sluz u mokraći, i ja sam rekao Raki: Ja moram kod lekara, na detaljne preglede. On je rekao: "Dobro, ja ću reći Goranu šta si odlučio". Mene su u Bihaću odmah primili u bolnicu, i, tako se završilo, a onda su novine uradile svoje. A u tom momentu, čini mi se, "Dugme" više nije imalo ni kome da svira.

NACIONALNI NABOJI
- KAD je Goran spajao hrvatsku himnu sa starom srpskom pesmom, nikom od nas se to nije dopadalo - priča Alen o pesmi "Lijepa naša". - Da se mogu složiti a-mol i a-dur, i Mocart bi to radio. Mi smo smatrali da "Dugmetu" to nije neophodno. Goran se pravdao time da će to biti divna ljubavna pesma. Kasnije se u izvođenju ispostavilo da ta divna ljubavna pesma nije našla mesta u nekim republikama. Došao je period nacionalnog naboja, odjednom su na svirkama počele da se pojavljuju zastave.
Sponsored content

Re: Magija, Bijelo dugme

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu