Genije od rođenja

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Genije od rođenja

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 1:11 am

Piše: Novo Tomić
O 250. GODIŠNjICI Volfganga Amadeusa Mocarta, pre nego što se kaže bilo šta o ovom geniju, treba se prisetiti reči velikog austrijskog dirigenta i violončeliste Nikolausa Arnonkura (1929): “Mocart je veliki kompozitor o kojem se zna najviše. Ali, i pored toga, on je najveća tajna.”
Ovome bi mogle da se dodaju reči jednog od velikih magova opere Đoakina Rosinija. On je na pitanje koji je najveći kompozitor, odgovorio da je to Betoven. A Mocart? - priupitali su ga.
- Mocart je jedini - kazao je Rosini.
I tako cele ove godine ceo muzički svet nastojaće da pronikne u tajnu Mocart. A tajna je u jednostavnom pitanju: Kako je moguće da se takav kompozitor, takav genije, uopšte rodi?
Možda je na to pitanje odgovorio još veliki Johan Volfgang Gete, 831. godine, koji je svom znamenitom sagovorniku Ekermanu rekao da “pojava kao što je Mocart uvek ostaje čudo koje ne može pobliže da se objasni. A kako bi božanstvo uopšte našlo prilike da stvara čuda, kad ne bi s vremena na vreme pokušalo da to čini u izvanrednim pojedincima, kojima se divimo i ne shvatamo odakle dolaze.”
A Mocart je divno čudo zbog mnogo čega. Živeo je samo 35 godina (27. januar 1756. - 5. decembar 1791), i tokom tako kratkog života komponovao je više od 600 dela; između ostalog 54 simfonije, 30 klavirskih koncerata, sedam violinskih koncerata i još 17 koncerata za razne druge instrumente i orkestar, 33 sonate za violinu i klavir, 26 sonata za klavir, 23 gudačka kvarteta, 19 divertimenta za orkestar i više od 100 kamernih kompozicija za razne sastave, zatim 20 opera, 18 misa, sedam kantata i mnogobrojne arije za vokalne soliste i orkestar.
Poslednje delo “Rekvijem”, čije je spektakularno izvođenje u Centru “Sava”, sa 700 mladih učesnika, 28. januara, slušalo 4.500 ljudi, a dan kasnije i televizijski auditorijum, Mocart je komponovao pred samu smrt.
Ima kompozitora sa većim opusom, poput Hajdna, Baha ili Telemana, ali nema nijednog koji je toliko stvorio za tako malo vremena.
A Mocart je bio muzičar takoreći od rođenja. Počeo je da svira kad je napunio četiri godine, menuete i lakše kompozicije, ali je u petoj već komponovao - "Menuet" i "Klavirski trio u Ge-duru", "K.1." (1761) prva je njegova kompozicija.
SVET je 2006. godinu proglasio godinom Mocarta. Iz mnogo razloga. Ako bi jedan pasionirani meloman sada počeo da sluša sva njegova dela, pod uslovom da to ne čini baš svakog dana, potrebna mu je cela godina. Mocartov opus zauzeo je, u najnovijim izdanjima, 170 kompakt-diskova; ukupno oko 200 časova muzike. A ko poželi da neka dela sluša u više interpretacija, onda tu nema kraja.
Bez Mocarta danas ne može da se zamisli nijedan muzički repertoar, nijedan festival, nijedna koncertna ili operska sezona... Mocart je svuda oko nas. Ušao nam je u mobilne telefone, u telefonske sekretarice. “Mala noćna muzika”, “Turski marš”, tema iz Simfonije u ge-molu... Toliko sveta nema ni pojma da svakog dana na svakom koraku sluša Mocarta.
Njegovo blago lice smestilo se na kuhinjske krpe, na čaše i šolje, na upaljače... Kako bi bilo divno jedno putovanje Mocartovim tragom. Na hiljade knjiga, magazina, naučnih časopisa i simpozijuma njemu je posvećeno. Pa "mozart" liker, bombonjere i kugle! Koliko se samo novca zarađuje na njemu.
A prisetimo se, umro je u potpunoj bedi. Zakopan je u zajedničkoj grobnici na bečkom groblju. Danas bi od autorskih prava zarađivao više od dvadeset miliona dolara godišnje.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Genije od rođenja

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 1:12 am

MOCART je bio malog rasta, oko metar i šezdeset. Stručnjaci kažu da je to zbog toga što je u detinjstvu malo spavao. A kako bi i spavao kad je na svoju prvu veliku evropsku turneju, koja je trajala tri i po godine, krenuo 9. juna 1762. godine; imao je tada samo sedam i po godina.
A i pre toga često je svirao i putovao noću, a poznato je da deca rastu u snu. U nedostatku sna Mocart nije ni mogao da postane džin, možda je i zato preko svake mere izrastao u muzici.
Na turneju je krenula cela porodica. Malog Volfganga pratili su otac Leopold, majka Ana Marija i sestra Marija Ana, koju su iz milošte zvali Nanerl. Otac Leopold bio je violinist, kompozitor i poznati pedagog, autor jednog od najboljih udžbenika za violinu tog vremena. Svom sinu najviše je pomogao kao pedagog. Majka Ana Marija, rođena Perkl, najverovatnije nije sudelovala u muzičkom životu porodice. Nije svirala nijedan instrument, teško da je bila i muzikalna. Ali, bila je srdačna, dobra i vedra osoba, brinula je o mužu i deci. Sestra Nanerl, četiri godine starija od Volfganga, bila je, takođe, vrlo darovita, svirala je klavir i pevala.
A MALI Volfgang svirao je savršeno klavir, čembalo, orgulje i violinu. Njegovi koncerti često su imali cirkuski dodatak: svirao je vezanih očiju ili sa čaršavom preko klavijature, da ne bi video dirke! Sa sestrom je izvodio i druge trikove: svirali su ukrštenih ruku, ili iz partitura koje do tada nisu videli, a koje su im slušaoci stavljali pred njih ili su izvodili eho efekte...
Na turneju su Mocartovi krenili iz Salcburga, u kojem je Ana Marija Leopoldu rodila sedmoro dece, ali su u životu ostali samo Volfgang i Nanerl. Put je prvo vodio u Minhen, zatim Augzburg, Ulm, Ludvigzburg, Bruksal, Švezingen, Hajdelberg, Manhajm, Vorms, Majnc i Frankfurt. Tu je Mocarta slušao četrnaestogodišnji Gete. Pošto se porodica u Frankfurtu “odmorila” dvadeset dana, nastavila je ka Briselu preko Bona, Brila, Kelna, Ahena i Tirlemona, a iz Brisela je preko Monsa, Bonavija i Gurneja stigla u Pariz 18. novembra 1763. godine. Putovali su u kočijama, što je, naravno, dodatno zamaralo decu. Tokom ovog putovanja Mocart nije samo svirao, već je i slušao druge majstore, a i komponovao je svoje prvo ozbiljno delo Sonatu za violinu i klavir. Svuda su ga primali toplo i sa oduševljenjem, kao čudo od deteta, obasipali ga poklonima.
U PARIZU će Mocartovi ostati pet meseci. I tu su naišli na izvanredan prijem. Ručali su kod kraljevske porodice u Versaju, Mocarta je lično poslužila kraljica Marija Leščinska, žena Luja DžV. Svirao je na najotmenijim mestima, a jedinu neprijatnost doživeo je u salonu gospođe De Pompadur. Osmogodišnji Mocart spontano je prišao gospođi i pokušao da je poljubi. Ona mu to nije dozvolila.
“Ko je ta žena da se tako ponaša. A imperatorka Marija Terezija me je lepo poljubila”, jadao se malo kasnije dečak.
Ta ista imperatorka savetovala je, međutim, sedam godina kasnije svom sinu, koji se nalazio u Milanu, da “ne putuje kao ološ, kao Mocart i njegovi pratioci”. I da ih slučajno ne angažuje na svom dvoru!
A hladnom držanju gospođe De Pompadur kao da se umesto Mocarta osvetila sudbina. Krajem februara 1764. prehladila se i dobila zapaljenje pluća. Umrla je 15. aprila, pet dana pošto su Mocartovi nastavili turneju, uputivši se u London. “Još dobro držeća”, kako je u jednom pismu primetio Leopold Mocart.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Genije od rođenja

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 1:13 am

MEĐU velikim muzičarima teško da je ikada postojao putnik poput Mocarta. Njegova prva muzička turneja trajala je tri i po godine, ali su posle nje odmah usledile druge: sa manjim prekidima, Mocart je na putu tokom naredne decenije, još jednom po Nemačkoj, zatim tri puta po Italiji, ponovo po Francuskoj...
Od njih su posebno bila značajna tri muzička putovanja po Italiji. Ali, zaustavimo se u Londonu. Mocartovi su u prestonici Kraljevstva proveli više od godinu dana, zadržavši se do 24. jula 1765. A šta se sve na ovom putovanju, pa i u Londonu, događalo znamo iz Leopoldovih pisama, koja je otac Mocart pisao takoreći svakodnevno svom salcburškom prijatelju Lorencu Hagenaueru, što iz osećanja obaveze u znak zahvalnosti za pozajmljeni novac za put, što iz želje da ta pisma ostanu sačuvana kao svedočanstvo jednog poduhvata (koja mu se, srećom, i ostvarila).
Iz tih pisama znamo da su Mocartovi bili spremni da daju koncerte i danju i noću, da se pojave u svakom salonu u koji su bili pozvani, a u nedostatku stalnijih angažmana smišljali su alternativne koncerte, spontane nastupe, svirali na balovima ili u hotelima. Tako su marta 1765. godine svakog dana od podne do tri nastupali u Hikfordovoj velikoj dvorani u Bruerovoj ulici. To je zapravo bio hotelski salon u kojem je dvadeset godina pre njih na glasharmonici svirao Kristof Vilibald Gluk, autor slavne opere “Orfej”.
VOLFGANG i Nanerl su svirali, a Leopold je naplaćivao ulaz. Ulaznica je bila skuplja kad bi deca pokazivala posebne muzičke veštine, poput sviranja na pokrivenoj klavijaturi. Leopold je bio vešt u marketinškim trikovima. Na plakatima je objavljivao da deca imaju manje godina, verujući da će to privući više publike.
U Londonu mali Mocart je prvi put slušao Hendlovu muziku, a upoznao se i sa Johanom Kristijanom Bahom, najmlađim Sebastijanovim sinom, koji je tada bio prvi muzičar kraljevske kuće. U Londonu je komponovao nekoliko kompozicija za klavir za dve i četiri ruke i prvo složenije delo: "Simfoniju u Es-duru". Uz podsećanje da on tada ima samo devet godina. Koliko samo vremena i učenja treba drugim kompozitorima dok stignu do prve simfonije!
U Londonu je, takođe, započeo praksu da sam komponuje dela za klavir koja će kasnije izvoditi. Ako je opere, kako se smatra, komponovao iz strasti, klavirska dela, a naročite koncerte, stvarao je za sebe lično, da bi ih tokom celog života izvodio. U Londonu je komponovao još nekoliko simfonija, od kojih neke nisu sačuvane.
London je, uopšte uzev, za malog Volfganga predstavljao nešto posebno. Teško je reći da se on već tada zaljubio u ovaj grad, ali ni to nije nemoguće, s obzirom na umetničku zrelost koju je već pokazivao. Možda se i ideja da stalno živi u Londonu, koja se kod njega javila kasnije, začela baš tada.
PORODICA Mocart napustila je englesku prestonicu 24. jula 1765, putujući do Salcburga još skoro godinu i po dana. Preko Kenterberija, Dovera, Kalea i Denkerka stigli su u Lil, gde ih je oko mesec dana zaustavila bolest, a onda su preko Belgije (Gent i Antverpen) stigli u Holandiju - u Roterdam i Hag, gde su se deca razbolela od tifusa! Srećom, preživela su i odmah nastavila da nastupaju u Holandiji, pa ponovo u Belgiji, da bi preko Antverpena, Brisela i Valensijana, 10. maja 1766. Mocartovi stigli u Pariz.
U francuskoj prestonici zadržali su se do sredine jula i onda preko Dižona, Liona, Lozane, Berna, Ciriha, Vintertura, Šafhauzena, Ulma, Augzburga i Minhena najzad stigli u svoj Salcburg. Posle Londona Volfgang je svojoj riznici pridodao još nekoliko klavirskih sonata i drugih kompozicija, a neka dela je započeo. Zna se da je "Simfoniju u Be-duru" komponovao u Holandiji.
Godine kad se Mocart vratio u Salcburg kod Srba se rodio Filip Višljić. A do rođenja svog najvećeg kompozitura Stevana Stojanovića Mokranjca Srbi su čekali još 90 godina.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Genije od rođenja

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 1:14 am

PORODICA Mocart bila je neobična, Volfgang Hildeshajmer, autor knjige “Mocart”, uporedio ju je sa porodicom akrobata, pišući o njenoj troipogodišnjoj turneji po Evropi. I danas je čest slučaj da se roditelji žrtvuju za decu tako što ih prate u njihovom pohodu na uspeh. Te “pratnje” ponekad su blagotvorne, ponekad dramatične; kod Mocartovih je bilo i jednog i drugog.
Leopold Mocart pokazao se kadrim da u četvorogodišnjem Volfgangu otprve otkrije božanski dar. I on je odmah odlučio da se tom daru sav posveti.
Kompozitor Andreas Šahtner, u pismu Volfgangovoj sestri Mariji Ani (april 1792), saopštava kako se to otkriće dogodilo:
- Šta to radiš? - pitao je Leopold četvorogodišnjeg sina.
- Jedan koncert za klavsen; uskoro ću da završim prvi deo - odgovorio je mali Volfgang.
- Pokaži mi.
- Ali, nisam još sasvim dovršio.
- Daj odmah da vidim... Ovo mora da bude nešto vrlo lepo...
Od tog časa pa sve do Volfgangove ženidbe Leopold je, manje-više, upravljao i životom i karijerom svog sina. Sestra Marija Ana bila je, takođe, veoma darovita, ali i njoj je određeno da bude pratnja genijalnom bratu. Da li se otac suviše žrtvovao za sina? Da je to manje činio možda je sam mogao da stvori značajnije delo. Neki stručnjaci to nagađaju, drugi su kategorični da je Leopold bio značajan violinist i pedagog, ali nikakav kompozitor!
NOVINARKA francuskog “Ekspresa” Lorans Liban “postavila” je Mocartu pitanje da li je otac bio njegova druga savest i, na osnovu prepiske oca i sina, “dobila” sledeći odgovor:
- Kad sam bio mali uvek sam govorio: “Posle Boga je otac.” I to je bilo istina. Sve mu dugujem. Sve je za mene žrtvovao, svoju karijeru, svoj konfor, svoje zdravlje. Čak i svoj brak, pošto je živeo daleko od moje blažene majke, ili zato što me je pratio, ili zato što je ostajao kod kuće dok je ona bila sa mnom. Ali on kao da je želeo da ja uvek ostanem dečak, kao da je hteo da me stavi pod stakleno zvono. Njegove primedbe ponekad su bile zaista preteške... Ali, moje načelo je da o onome što me se ne tiče nije vredno ni da se govori. Tu ništa ne mogu, naprosto sam takav. Živ me sram da se branim ako sam pogrešno optužen. Uvek mislim da će istina sama izbiti na svetlo dana.
Posle prve evropske turneje, Leopold je sina pratio i na tri italijanske. Zatim je u Francusku s njim krenula majka, koja je na tom putovanju umrla - 3. jula 1778! Mocart se prvi put suprotstavio ocu kad se u njegovom životu pojavilo žensko stvorenje. Na putu u Pariz u Manhajmu se upoznaje sa pevačicom Alojzijom Veber i zaljubljuje se. Možda prvi put. Osamnaest mu je godina. Odmah kuje ženidbene planove i o tome obaveštava oca. Leopold mu upućuje jedno vrlo diplomatsko pismo, nagovarajući ga da nastavi u Pariz. Uspeva u tome. Veza sa Alojzijom završiće se godinu dana kasnije, pošto je ona odbila da se uda za njega.
ALI, sudbina je htela da se nešto kasnije zagleda u njenu mlađu sestru Konstancu. I tome se otac suprotstavio, podržala ga je čak i Marija Ana. I tada Mocart, decembra 1781. piše ocu pismo puno protesta:
“Priroda se u meni javlja isto toliko glasno kao i u svakom drugom čoveku, možda čak i glasnije no kod mnogih visokih i snažnih klipana. Meni je nemoguće da živim onako kako to čini većina današnjih mladih ljudi. Pre svega, po prirodi sam suviše religiozan; drugo, previše sam milosrdan prema drugima i moje namere su suviše čiste da bih mogao da prevarim jednu nevinu mladu devojku, i treće... suviše mi je stalo do moga zdravlja da bih se mogao vucarati sa kurvama; sem toga mogu vam se zakleti da nikada nisam imao bilo kakav odnos sa nekom od ovakvih žena...”
Početkom avgusta 1782. godine Volfgang Amadeus Mocart se oženio Konstancom Veber. Istovremeno, u punom je stvaralačkom zanosu: komponuje Serenadu za duvače u ce-molu K. 388, Simfoniju u De-duru K. 385, Gudački kvartet u Ge-duru K. 387, počinje veliku seriju klavirskih koncerata... Brojevi uz K označavaju redne brojeve njegovih dela koje je ustanovio Kеhel. Njegov opus, dakle, već tada je vrlo veliki.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Genije od rođenja

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 1:14 am

MOCART je u rodnom Salcburgu živeo do svoje dvadeset pete godine, ali sa stalnim osećanjem da je sputan. Verovatno zato što je na svojim čestim putovanjima video mnogo veće i zanimljivije gradove.
Počev od 1769. bio je u stalnoj službi. Najpre ga je nadbiskup Sigismund fon Štratenbah, koji je cenio njegovo umeće, izabrao za počasnog koncert-majstora svog orkestra. Za ovu službu nije primao nikakvu platu. Zauzvrat je bio slobodan da putuje kad god poželi, što je on izdašno i koristio.
Sigismundov naslednik Hijeronimus za isti taj posao odredio mu je platu od 150 guldena, koju je kasnije povećao na 450. To je za ono vreme bila pozamašna suma. Ali, poslodavac je Mocartu nametnuo i niz obaveza. Uskratio je putovanja i njemu i ocu, takođe u njegovoj službi. Zbog toga je došlo do nesuglasica, tako da su 1777. godine obojica bili otpušteni. Leopold je, posle molbe nadbiskupu, bio vraćen, a Volfgang je sa majkom otputovao u Pariz.
Dve godine kasnije nadbiskup ga, ipak, ponovo prima u službu, ovog puta kao orguljaša katedrale u Salcburgu, sa obavezom da komponuje određeni broj duhovnih kompozicija i da uvežbava dečji hor. Tako je Mocart napisao petnaest misa, koje su svojom umetničkom vrednošću nadmašile uobičajeni kvalitet dela po porudžbini.
MOCARTOV život u Salcburgu bio je obeležen i sa tri značajna putovanja u Italiju, na kojima ga je pratio otac. Prvo je bilo od 13. decembra 1769. do 28. marta 1771, drugo od 13. avgusta do 15. decembra 1771, a treće od oktobra 1772. do marta 1773. godine. U to vreme najcenjeniji muzičari, kompozitori i profesori u Evropi bili su Italijani. Mocart je tako jedno vreme učio kod padre Martinija, tada najpoznatijeg stručnjaka za kontrapunkt, a u Bolonji je stekao diplomu Akademije filharmonike. Nisu izostala ni priznanja. Dobio je više porudžbina, a papa ga je odlikovao Zlatnim krstom na crvenoj traci.
Imao je samo jedanaest godina kada je ušao u svet opere, školskom komedijom “Apolo i Hijacint” (1767), a ubrzo posle toga komponovao je igrokaz “Bastijen i Bastijena” (1768), koja se i danas često izvodi. Tokom boravka u Italiji, on se još ozbiljnije iskazuje u tom žanru, komponujući šire muzičko-scenske forme.
Kao četrnaestogodišnjak u Milanu završava operu “Mitrididat, kralj Ponta” (1770), koju sam izvodi: sam diriguje i svira čembalo. Godinu dana kasnije u istom gradu premijerno izvodi i operu “Askanio”, povodom venčanja nadvojvode Ferdinanda, koji je bio u publici. Nekoliko dana kasnije, Volfganga i Leopolda on je primio u audijenciju.
U ITALIJI Mocart piše još dve opere: “Scipionov san” i “Lucio Sila”, ali njegovi biografi naročito ističu događaj iz Sikstinske kapele, kada je Mocart pokazao neverovatno pamćenje. Prisustvovao je 1770. izvođenju Alegrijeve duhovne “Mizerere”. Od 1638. godine, kada je ovo delo nastalo, izvodio ga je jedino hor Sikstinske kapele, a rukopis je brižljivo čuvan u trezoru Vatikana, da ga slučajni neko ne bi prepisao.
Bio je to izazov za nestašnog genija. Vrativši se kući zapisao ju je u celini, od note do note, bez ijedne greške. Ova kompozicija za devetoglasni hor traje 12 minuta.
Takav Mocart sedeo je kod svog salcburškog poslodavca za stolom sa slugama. To je bilo u skladu sa ondašnjim običajima. I njegov otac je počeo karijeru kao četvrta violina u nadbiskupskom orkestru a istovremeno bio sobar!
Ali, Mocartova priroda i talenat bili su iznad takvih društvenih pravila. Zato će on u jednom trenutku doneti sudbonosnu odluku: napustiće službu, odreći će se sigurnog i zagarantovanog prihoda, okrenuće leđa rodnom gradu i otisnuće se u svet kao prvi slobodni umetnik u istoriji muzike.
To je bilo neminovno. Osećao se teskobno. U pismima prijateljima govorio je da je njegov rodni grad “mrzovoljan i provincijski”, a muzički život u njemu “mršav i zapušten”.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Genije od rođenja

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 1:15 am

NAPUŠTAJUĆI Salcburg u 25. godini, Mocart je odlučio da osvoji Beč. Ne samo glavni grad, već i najveći umetnički centar habzburške monarhije. Po svemu onome što je do tada pokazao on je bio kadar za to. Možda se u tom času još živo sećao kako je kao šestogodišnjak, čudo od deteta, sedeo u krilu imperatorke Marije Terezije i “obećao brak” njenoj petogodišnjoj kćeri Mariji Antoaneti, budućoj kraljici Francuske.
Ili ga je na to podstakao veliki uspeh koji u martu te iste 1781. postigao svojim bečkim dobrotvornim koncertom. Verovatno već tada nije više želeo da se vraća u rodni Salcburg, ali to će od njega tražiti nadbiskup Koloredo. Mocart moli da mu se produži boravak u Beču, gde cveta njegova idila sa Konstancom Veber, ali zahtev mu odbija nadbiskupov ađutant (i ulizica) grof Arko.
Ljutit, Mocart daje otkaz! Ovog puta, grof mu izlazi u susret i izbacuje ga napolje, šutnuvši ga nogom u zadnjicu! Grof Arko je zbog ovog gesta postao “slavan” i pominje se u svim Mocartovim biografijama. A u Mocartovom životu ovaj događaj predstavlja trenutak kada je veliki muzičar od sobara postao slobodni umetnik.
ZA vreme vladavine Jozefa II, bečki muzički život je bio vrlo bujan, zahvaljujući pre svega velikoj scenskoj aktivnosti. Na snagu je stupila odluka dvora o otvaranju privatnih pozorišta. Zato su se pojavile mnoge nove scene, čak i u predgrađima.
Takođe, car je podsticao operu na nemačkom jeziku. U okrilju prestižnog Burg teatra počele su da se izvode nacionalne "zingšpil" opere, muzička scenska dela sa govorenim dijalozima. Mocart se brzo uklopio u ovu atmosferu i, pošto je u leto 1781. godine, imao samo četiri učenika odlučio je da za narednu sezonu dovrši već započeti zingšpil “Otmicu iz saraja”. Opera će, međutim, biti izvedena tek u julu naredne godine, u Burg teatru, sa velikim uspehom.
Trideset pet godina kasnije, kompozitor Karl Marija Veber, tvorac prve nemačke nacionalne opere (“Čarobni strelac”), istakao je šta “Otmicu iz saraja” izdvaja iz Mocartovog opusa:
“Iz ovog dela zrače srećne godine mladosti svakog čoveka koje nikad više ne mogu da se ponove.”
BILO je dosta razloga da i Mocartova mladost zasija iz ovog dela. U vreme kad je “Otmica iz saraja” nastajala, Mocart je bio zaljubljen u Konstancu Veber. Konstanca je bila mlađa Alojzijina sestra. Mocart je stariju sestru prosio, ali ga je ona odbila. Volfgang se, dakle, zaljubio u nesuđenu svastiku.
Kao da je sudbina htela da se ovo dvoje mladih sretnu. Konstanca je u Beč došla s majkom Cecilijom kod sestre Alojzije, udate za glumca Burg teatra Jozefa Langea. A Mocart je iznajmio sobu baš kod njih. Možda to i nije bilo slučajno... Dvadesetak dana posle premijere “Otmice”, Konstanca Veber je postala gospođa Mocart, uprkos očevim i sestrinim pokušajima da ga od toga odvrate.
Imao je Mocart, u to vreme, uspeha i na drugim mestima. Posebno u otmenim muzičkim salonima, kao što je bio Esterhazijev ili princa Galicina. Zarađivao je toliko da je mogao da šalje poklone sestri i ocu, a i da se useli u raskošnu Kamezinu, kuću u kojoj je danas Muzej kompozitora.
Volfgang i Konstanca živeli su, bar u početku, prilično burno. O tome svedoči pismo koje je Leopold pisao kćeri Nanerl za vreme posete svom sinu i snahi:
“Ne idemo na spavanje nikad pre jedan posle ponoći, a ne ustajemo nikad pre devet, ručamo u dva, pola tri. Svakog dana akademije, koncerti, uvek buka, muzika... Nemoguće je opisati ovaj haos i žurbu; otkako sam ovde pijanoforte tvog brata najmanje dvanaest puta prenose iz kuće u pozorište ili u neku drugu kuću.”
Stiče se utisak da su Mocartu u početku sva vrata u Beču širom otvorena. Ali, to neće dugo trajati.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Genije od rođenja

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 1:16 am

Mocartova bečka slava trajala neočekivano kratko, tek nekoliko godina. I bila je mnogo više izvođačka nego kompozitorska. I danas je neshvatljivo zašto bečka publika u njemu nije otkrila velikog kompozitora i velikog operskog autora. I ne samo publika već i struka: njegove dve molbe za prijem u Društvo kompozitora, upućene 1785. godine, ostale su bez odgovora. Član svog esnafa nikada nije postao!
U prestonici je, ipak, zasjao kao veliki pijanist. Ali, u tome se krila izvesna podvala razmaženoj bečkoj publici, jer je Mocart, koliko je poznato, na klaviru izvodio samo svoja dela. A ona su nastajala u izobilju.
Muzikolog Leo Šrade otkrio je jednu zanimljivu šemu u stvaralaštvu ovog genija, koja se tiče količine Mocartovih kompozicija. U svakom četvorogodišnjem periodu svog kompozitorskog rada, Mocart je napisao po 100 kompozicija. Možda koju više ili manje. To znači da je radio jednim neverovatno ujednačenim ritmom. Mnogi ovu šemu ne prihvataju, ali u periodu svoje najveće bečke slave, od 1784. do 1787, on je komponovao više od polovine svojih klavirskih koncerata, koncert za hornu, pet kvinteta za različite instrumente, pet klavirskih kvarteta, tri trija, pet sonata, a bio je i koncertno vrlo aktivan. Zanimljivo je da je tada prvi put počeo da vodi i katalog svojih dela, upisavši Klavirski koncert u Es-duru, K.449, kao prvo svoje ostvarenje...
U to vreme imao je i najviše učenika klavira i kompozicije, za koje je, takođe, često komponovao, bilo pedagoške komade, bilo složenije kompozicije. Godine 1785. prvi put se susreo sa Hajdnom, to je početak jednog velikog prijateljstva, kakvih u Mocartovom životu nije bilo mnogo.
MAMILA ga je, međutim, opera. Možda je razlog za to bio uspeh “Otmice iz saraja”. Želeo je, međutim, da se ogleda u velikoj italijanskoj operi. Ideju je našao u tada kontroverznoj i često zabranjivanoj komediji “Figarova ženidba”, Pjer-Ogistena Karona de Bomaršea, u kojoj, pojednostavljeno kazano, sluga, čovek iz naroda, pobeđuje gospodara - to jest aristokratu.
Prema Bomaršeovom tekstu Lorenco da Ponte je sastavio libreto za operu u četiri čina, vrlo živog zapleta. Bomaršeova komedija nije bila dobra preporuka za Mocartovu “Figarovu ženidbu”, jer je francuski komad bio zabranjivan u Beču, kao i u Parizu. Ali, car je odobrio izvođenje.
U “Figarovoj ženidbi” Mocart je, vođen idejom slobodnog umetnika i pobunom protiv moći stečene rođenjem, stvorio lik grofa Almavive, najnegativnije ličnosti u čitavom svom opusu! Ovim je bečkoj aristokratiji bacio rukavicu u lice.
PREMIJERA “Figara” bila je 11. maja 1786. godine, u Burg teatru, u velelepnoj postavci. Opera nije doživela veliki uspeh. Danas se smatra da je to bio početak Mocartovog bečkog kraja.
Prijem pred italijanskom publikom bio je, međutim, još gori: 1787. godine “Figarova ženidba” je premijerno izvedena pred nadvojvodom iz Monce. On se toliko dosađivao da je posle dva čina naredio da se Mocartova muzika zameni muzikom izvesnog Tarkija, koji je, takođe, komponovao po istom libretu!
Mocart nije prisustvovao ovoj premijeri, ali i da jeste ovo ne bi mogao da spreči, jer su sva njegova prava prestajala čim bi delo bilo isplaćeno.
Nasuprot Beču, “Figarova ženidba” je januara 1787. godine doživela pravi trijumf u Pragu. Prag je grad koji je kolektivno otkrio Mocarta. U njemu je genijalni kompozitor otprve postao heroj. Ljudi su ga na ulici pozdravljali, zviždali melodije iz “Figara”. Ovaj uspeh zaslužan je i za nastanak druge velike Mocartove opere “Don Đovanija”. Praški impresatio Bondini poručio je da mu Mocart ovu operu komponuje već za tu sezonu i platio mu 100 dukata.
“Don Đovani” je izveden u Pragu 29. oktobra te iste godine, u Nacionalnom teatru. Mocart je još jednom pokazao da je čudo od umetnika.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Genije od rođenja

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 1:16 am

BEČKI dvor, kao i većina drugih, imao je svog zvaničnog kompozitora. Od 1774. godine to je bio Antonio Salijeri (1750-1825), koji je u toj počasti uživao više od dvadeset godina, sve dok ga 1798. godine nije nasledio Mocartov učenik Franc Ksaver Zismajer.
Italijan Salijeri je imao mnogo manje dara od Mocarta, ali je bio mnogo veštiji u sticanju privilegija. Mocart nije imao karakter za dvorskog kompozitora, Salijeri jeste. Mocart je suviše želeo da bude slobodan.
Među njima je, svakako, moralo da bude rivalstva. Utoliko više što je Mocart, takođe, dobio priliku da “zasedne” na dvoru, jer ga je car Josif Drugi 7. decembra 1787. izabrao za “kraljevskog kamernog muzičara”, što je Salijeri mogao da shvati kao ugrožavanje svog primata. S druge strane, muzički obrazovani Italijan mogao je bolje od Bečlija da proceni Mocartovu veličinu. Neki izvori kažu da ga je zbog toga stalno grizla zavist, drugi njih dvojicu prikazuju kao prijatelje. Govorilo se da je Salijeri bio jedan od nekolicine poštovalaca koji su Mocarta ispratili na njegovo poslednje putovanje do malog groblja na bečkoj periferiji!
Za mnoge legende o Mocartu i Salijeriju zaslužna je literatura, a najviše Aleksandar Puškin. On je napisao malu tragediju u stihu “Mocart i Salijeri”, prema kojoj je Nikolaj Rimski-Korsakov komponovao istoimenu operu, a Puškinovo delo bilo je pred očima i Milošu Formanu kad je snimao svoj poznati film “Amadeus”.
SALIJERI u Puškinovoj tragedini truje Mocarta da bi spasao svet, verujući da posle njega, ako još poživi, niko više neće moći da stvori ništa vredno i dostojno njegovog dela!
“Bog, Bog si, Mocarte - a sam to ne znaš: / No ja to znam - ja znam”, kaže Salijeri, a Mocart odgovara: “Zaista? Možda... / Ali božanstvo moje glad oseća.” I tada će Salijeri doći da ideju da Mocarta odvede na ručak “Kod zlatnog lava” i da mu tu u vino uspe otrov. Ali se onda kaje što otrov nije ispio i sam. Završna scena je pravo remek-delo. Otrovani Mocart svira odlomak iz "Rekvijema", svog poslednjeg ostvarenja, koji mu je tri nedelje pre toga poručila smrt u liku crnog čoveka. I pita se zašto taj gospodin nikako da dođe po svoju narudžbinu, kad je ona već gotova.
U stvarnosti "Rekvijem" je poručio ekstravagantni grof Franc fon Valseg, koji je nameravao da ga izvede kao sopstvenu kompoziciju. Učinio je to preko svog sluge, koji je Mocartu, kao i u Puškinovoj tragediji, uručio pismenu porudžbinu i udaljio se bez reči.
NE zna se, dakle, pouzdano kakvi su bili odnosi između Mocarta i Salijerija. Priče da je drugi zavideo prvom verovatno nisu bez osnova. Mocart svog takmaca, ako je on to uopšte bio, pominje u jednom pismu svom ocu, napisanom 7. maja 1783. Žali mu se da opat Da Ponte, “mesni pesnik”, nema vremena da mu napiše libreto za jednu operu, jer je prezaposlen, a još piše “per obbligo” za Salijerija. “Kao što znaš, ova italijanska gospoda (misli i na Salijerija i na Da Pontea) vrlo su uljudna prema nama, ali mi ih dobro znamo. Ako se udružim sa Salijerijem, ništa od njega neću da dobijem, ali bih zaista želeo da pokažem šta mogu da učinim sa italijanskom operom! Stoga sam mislio da bi Varesko, ako nije više ljut na nas zbog Minhenske opere, mogao da mi napiše nov libreto za sedam lica.”
Neki izvori navode da je Salijeri na samrti, maja 1875. godine, priznao zločin. Jedan od boljih Mocartovih biografa Volfgang Hildeshajmer tvrdi da je to “sasvim neverovatno, ukoliko (Salijeri) nije umro lud, što izgleda nije bio slučaj”.
Na mestu je i pretpostavka da Salijeri i nije imao razloga za preveliku zavist, jer je kod savremenika imao više uspeha od Mocarta. Bio je značajan muzičar a kod njega su, između ostalih, učili Betoven, Šubert i List. A priča o rivalstvu naprosto je bila neophodna, jer, kako kaže Hildeshajmer, “samo preko zavidljivog antagonizma suparnika heroj dobija potpunu potvrdu svoje vrednosti”.
Mocart je tu potvrdu, nažalost, stekao tek posle svoje prerane smrti.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Genije od rođenja

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 1:17 am

MOCART je imao šestoro dece - nadživela su ga samo dva sina - Karl Tomas (1784-1858) i Franc Ksaver (1791-1844). Za Franca Ksavera se još sumnjalo da i nije Volfgangov, pošto mu je majka Konstanca dala ime po Mocartovom učeniku Zismajeru, s kojim je često bila u društvu, a i rodio se 18 dana pre devet meseci, pa su pažljivi biografi izračunali da je možda začet kad je Mocart bio na putu.
Karl Tomas je živeo 74 godine i bio visoki činovnik u Milanu, poštovan i darežljiv, a Franc Ksaver je bio osrednji muzičar u Lenbergu i Karlsbadu, ali nije ostavio nikakvog umetničkog traga. Nijedan se nije ženio, tako da se Mocartova genijalnost ugasila s njim samim.
Ostala deca, još dva sina i dve kćeri, nisu doživljavala ni prvi rođendan. Kćer Tereza živela je osam meseci, a Ana Marija samo jedan sat! Sin Rajmond umro je u drugom mesecu života, a brat mu Johan posle mesec dana. Volfganga je, što se poroda tiče, pratila tragična očeva sudbina, jer od sedmoro Leopoldove dece, u životu su ostali samo on i sestra Nanerl.
Konstanca je sve šestoro dece rodila u razmaku od osam godina, od 1783. do 1791. Reklo bi se da im je gotovo ceo brak, ionako kratak, jer venčali su se 4. avgusta 1782, a Volfgang je umro 5. decembra 1791, protekao u žalosti. Međutim, u njemu je bilo dosta uzbuđenja i veselih trenutaka. Pre svega zbog čudesno vedre Mocartove prirode, koju Konstanca nije sputavala.
DANAS dosta znamo o Volfgangovim osećanjima prema supruzi, zahvaljujući mnogobrojnim pismima koja joj je pisao sa svojih putovanja ili iz Beča dok je ona bila u banji Baden, u koju je često odlazila. Ne znamo gotovo ništa o njenim osećanjima prema mužu, jer nijedno Konstancino pismo Volfgangu nije sačuvano. Možda ih je uništila ona sama.
Volfgang je Konstanci pisao nežna i maštovita pisma, ali nije se ustručavao ni od lascivnosti. Iz Berlina joj 23. maja 1789. poručuje: “U četvrtak, 28, poći ću u Drezden, gde ću da provedem noć. Prvog juna nameravam da spavam u Pragu, a 4. s mojom dragom ženicom. Uredi tvoje drago slatko nežno gnezdo, jer moj čovečuljak to zaista zaslužuje, on se sasvim pristojno ponaša i želi da poseduje tvoju najslađu. Predstavi sebi tog podlaca. Dok ja pišem on puzi po stolu i gleda me s neizvesnošću...” Bio je vrlo neposredan i direktan, sklon preterivanju u šali i lascivnosti. Lascivna pisma pisao je i svojoj rođaki Mariji Ani Tekli Mocart, zvanoj Bezle.
KNJIŽEVNICA Karolina Pihler ostavila nam je o Mocartu ovo svedočanstvo:
“Jedanput sam sedela za klavirom i svirala jedan odlomak iz `Figara`. Mocart, koji je slučajno bio prisutan, seo je kraj mene, kazao mi da nastavim da sviram basovsku deonicu i počeo da improvizuje varijacije, tako lepo da su svi prisutni ostali bez daha... Ali, odjedanput mu je bilo dosta. Skočio je. I, kao što je često činio prilikom svojih ludih raspoloženja, počeo da preskače sto i stolice, mjaukao je kao mačka i okretao se prilikom skakanja u vazduhu kao goropadni dečak...”
U svakodnevnom životu Mocart nije odavao utisak velikog i ozbiljnog umetnika. Strasno je igrao bilijar, kuglao se, čak mačevao. Nije mogao da prođe ni pored jedne horizontalne površine, a da po njoj ne pređe prstima kao po klaviru. Često je udarao petom o petu.
U nekim Mocartovim biografijama naći ćemo podatak da je 4. juna 1787. sahranio svog čvorka. Za ovu pticu, koju je kupio tri godine ranije za 34 krajcare, bio je posebno vezan. Zabeležio je da je ona mogla da otpeva pet taktova teme iz Klavirskog koncerta u Ge-duru.
A možda je bilo obrnuto, da je Mocart cvrkut ptice pretočio u temu svog koncerta.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Genije od rođenja

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 1:17 am

MOCART je bio veoma druželjubiv. U svom kratkom životu sreo je hiljade ljudi, ali nije imao ni mnogo zaštitnika, ni mnogo pravih prijatelja. Baron Gotfrid van Sviten najduže je ostao uz njega, godine 1789. on je jedini na listi pretplatnika za Mocartove koncerte.
Svi ostali, vojvotkinja Tun, baronica Valdšteten, braća Štadler, baron Veclar, njegovi brojni učenici - svi koji su se utrkivali da budu uz Mocarta, nisu više želeli ni da ga vide. Tokom dve teške poslednje godine njegovog života najviše mu je pomagao Mihael Puhberg, ugledan poslovni čovek, pozajmljujući mu značajne sume novca. Mocartovi biografi izračunali su da su te pozajmice dostigle sumu od današnjih 15.000 dolara. Dug je nekoliko godina posle Mocartove smrti vratila Konstanca, koja je u međuvremenu postala poslovna žena i bogata udovica, zahvaljujući objavljivanju dela svog muža.
Jedno Mocartovo prijateljstvo ostaje na posebnom pijedestalu. Prijateljstvo sa velikim kompozitorom Jozefom Hajdnom (1732-1809). Upoznali su se u Beču 1785. godine na koncertu kamerne muzike u Mocartovoj kući. Hajdn je odmah procenio Mocartovu genijalnost. Njegovom ocu Leopoldu je rekao: “U ime Boga i kao pošten čovek saopštavam vam da je vaš sin najveći kompozitor kojeg poznajem. On ima ukusa i, što je još važnije, najdublje poznavanje komponovanja.”
I MOCART se divio Hajdnu, naročito njegovim gudačkim kvartetima. Zato je želeo da i sam zadivi Hajdna, posvećujući mu svojih šest kompozicija za kvartete, koje su, kako je sam zapisao, bile “rezultat dugog i tegobnog napora”. Koliko se ovom poslu predavao najbolje svedoči to što je jedan od kvarteta komponovao u trenutku dok se u susednoj sobi porađala Konstanca. Mocart nije zastao!
Ovi kvarteti zaista spadaju u sam vrh njegovog kamernog opusa. Hajdn mu je prijateljstvo uzvraćao tako što se za njega zauzimao: “Ljut sam - piše on Francu, guverneru praške oblasti - što ovaj jedinstveni čovek, Mocart, još nije angažovan ni u jednom kraljevskom ili carskom pozorištu. Izvinite ako sam preterao, jer tog čoveka mnogo volim.” Iako je Hajdn bio najslavniji kompozitor svog doba i jedan od najvećih autoriteta, ni to nije pomoglo da Mocart dobije značajnije mesto na društvenoj lestvici. Deset godina posle Mocartove smrti Hajdn ga se još jednom setio i odao mu počast u svom znamenitom oratorijumu “Godišnja doba”.
MOCARTOVA slava počela je ponovo da raste odmah posle njegove smrti. I nije prestala do danas. Šta današnja publika najviše voli da sluša od Mocarta? Njegove velike opere “Figarova ženidba”, “Don Đovani” i “Čarobna frula” na repertoaru su svih operskih kuća na svetu, a poslednje dve su obišle svet i u filmskim verzijama. “Don Đovani” u režiji Džozefa Louzija, a “Čarobna frula” - Ingmara Bergmana.
Tri velike Mocartove simfonije, dovršene tokom samo dva meseca, od juna do avgusta 1788. godine, Simfonija u Es-duru K. 543, u G molu K.550 i u C duru K.551, zvana “Jupiter”, predstavljaju veliku završnicu niza od 54 simfonije i smatraju se njegovim vrhuncem. Ali, na programima orkestara širom sveta podjednako se nalaze i “Hafner” simfonija, Praška, Pariska, Linc-simfonija i mnoge druge koje u svom naslovu ne sadrže ime grada u kojem su nastale ili čoveka koji ih je poručio.
A šta tek reći o delima koja je Mocart tokom celog života “poručivao” sam od sebe, o klavirskim koncertima, u kojima je ispisao svoje najintimnije i najpoetičnije stranice. Među njima, a ima ih ukupno 27, izdvaja se dvanaest nastalih u periodu od 1784-1786. Ajnštajn ih je nazvao apoteozom klavira, sam Mocart je naglašavao da su oni komponovani i za poznavaoce i za obične ljubitelje.
Nije lako nabrojati samo Mocartova remek-dela, njegove mnogobrojne klavirske i violinske sonate, divertimenta, violinske koncerte (posebno u D duru K. 218 i A duru K. 219), Kvintet sa klarinetom K. 581 (kruna Mocartovog kamernog stvaralaštva)... dok se ne dođe do Rekvijema, njegovog poslednjeg dela, obavijenog i tajnom nastanka i tajnom završetka, koji stavlja još jedan veo na najveću tajnu u istoriji muzike zvanu Mocart.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Genije od rođenja

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 1:18 am

MOCART je umro 5. decembra 1791. u jedan čas posle ponoći. Živeo je 35 godina, 10 meseci i 8 dana. U poslednjoj noći uz njega je bila svastika Sofija. Konstanca se nalazila u banji Baden. Sofija je 34 godine kasnije ispričala Mocartovom biografu Georgu Nikolausu Nisenu, Konstancinom drugom mužu, da joj je zet umro na rukama.
Mocart je bio ozbiljnije bolestan od 20. novembra, bolovao je poslednje četiri godine, ali je poboljevao od detinjstva. Zato oni koji su bili uz njega verovatno nisu slutili da mu je kraj. Dan ranije održao je probu nedovršenog “Rekvijema”, istina iz kreveta, 18. novembra dirigovao je na otvaranju novog masonskog templa lože Zur gekronten Hoffnung. Bio je mason, i to ugledan među braćom. Dva meseca pred smrt još je jahao. Verovatno bi to i nastavio da u besparici nije morao da proda svog konja.
Kao muzičar, bio je potpuno zaboravljen. Umro je u bedi, u kući nije bilo novca za sahranu. Zato je zakopan u zajedničku grobnicu. Njegovo siromaštvo bilo je jedna od velikih tajni. Biografi su, kasnije, izračunali da njegovi prihodi i nisu bili tako mali. Za operu “Don Đovani”, recimo, dobio je oko današnjih 14.000 evra. Izdavač Artarija platio mu je za kvartete posvećene Hajdnu 450 florina (oko 9.000 evra), za “Figarovu ženidbu” isto toliko. Koncerti koje je davao u korist plemstva donosili su mu između 500 i 1.500 florina, a časovi svakog meseca više od 500 današnjih evra.
H. C. ROBINS Landon je izračunao da je Mocart dok je živeo u Beču zarađivao godišnje od 2.000 do 6.000 florina, to jest od 40.000 do 120.000 evra. “Ne kao Majk Džeger, ali ne ni tako loše”, piše Robins Landon u “1791. poslednja Mocartova godina”. Poređenja radi, godišnji prihodi jednog sluge bili su 12 florina, hirurga 800, a učitelja 300 florina.
Gde je odlazio toliki novac?
Mocart je umeo da troši. A tek Konstanca. “Prepuštala se nagonima, volela je zadovoljstva, bila je potpuno prilagodljiva i povodljiva. I dok je Volfgang, isto tako, bio sklon haotičnom materijalnom rasipništvu, bila je najprirodnija stvar za nju da učestvuje u tom haosu... Mada je njeno rasipništvo odigralo svoju ulogu u porodičnoj finansijskoj propasti, ipak nije bilo veće od Mocartove neumerenosti”, piše Volfgang Hildeshajmer u knjizi “Mocart” (izdanje “Dereta”, prevod Gordana Trbojević).
Neki misle da je Mocart gubio novac na kocki. Nije dokazano. Mada je uvek bio spreman da se bavi nekom novom vrstom zabave, bilijar mu je bio najveća strast kad nije komponovao. Ali, najviše je voleo da igra sam! I da za to vreme priča sa Konstancom. Ostala je, dakle, tajna kako je Mocart proćerdao svoje bogatstvo.
VEĆINA biografa smatra da Konstanca nije bila ni svesna veličine svog muža. Ali, kada se preudala za danskog diplomatu Georga Nikolausa Nisena “postala je dostojanstvena i staložena, razborit staratelj nasleđa”. Verovatno ju je na ovakav put izveo sam Nisen. Nadživela je i njega. Tada je imala vizitkartu na kojoj je pisalo “udovica državnog savetnika Fon Nisena, ranije Mocartova udovica”. Titule za poštovanje. Do njih je stigla zahvaljujući i svojim revnosnim boravcima u banjama, za vreme Mocarta u Badenu, tokom braka sa Nisenom u Bad Gaštajnu. “Danas, 23. septembra 1829. imam sreće, uz pomoć blagoslova mog nebeskog Oca, da se dvanaesti put okupam”, unosila je u svoje beleške i ovakve detalje. Umrla je u osamdesetoj godini.
Nisen se latio pisanja prve Mocartove biografije. Nije je završio za života, učinila je to prilično trapavo Konstanca i objavila je 1828, dve godine posle Nisenove smrti. I pored Konstancinih nepromišljenih intervencija, ova knjiga je do danas dragocena. Ona je polazište u rasvetljavanju Mocartove tajne.
Ako tajna njegovog života i stvaranja uopšte može da se dokuči.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Genije od rođenja

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu