Zabavnikove priče

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 6:39 pm

Месечев зрак из ципелице

Када је у кућу унела малу преријску веверицу, Пени Портер није ни слутила да ће на себе преузети одговорност за њен живот нити да ће је за дивљу животињу везати снажна осећања која се никад не заборављају
Било је рано априлско јутро, помало прохладно па је на малом имању породице Портер, у Аризони, владао мир. Једино је из кухиње допирала светлост. Пени Портер, четрдесетогодишња жена, седела је поред прозора и полако пила кафу. На крилу јој је била мала, дечија ципела. Нежно је прстима прелазила преко дотрајале беле коже док је погледом пажљиво осматрала околину, као да нешто тражи. Чинила је то сваког пролећа, већ девет година. Устајала је пре свих укућана да би неометано могла да се удуби у испитивање огољеног тла око куће. Надала се да ће још једном угледати оно за чим је тако чежњиво трагала - малу живахну преријску веверицу која је једног априлског јутра 1997. године изненада ушла у живот њене породице
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 6:40 pm

Исти као и ми

Јасно до детаља, сећала се, тог јутра. Њене кћерке, Беки и Џејми, сад већ тинејџерке, тада су биле још мале. Да би их забавила, Пени их је водила у шетњу по имању и смишљала разне занимљиве приче. Како се природа касно будила у овом делу Аризоне, на југозападу Сједињених Америчких Држава, и цео крај надомак прерије био још огољен и избраздан пукотинама, Пени се досетила да девојчицама то представи као површину Месеца.
- Ти баш умеш да машташ - насмејао се њен супруг Били спремајући се да нацепа дрва.
- Данас ћемо нас три да освајамо планету - добацила му је преко рамена и с девојчицама наставила да тумара око куће. Ужарених очију, Беки и Џејми пратиле су је у корак испитујући сваки педаљ под ногама. Задубљена у игру и Пени је помно гледала у тло. Одједном је угледала како се недалеко од њих из једне пукотине у земљи нешто помаља. Уочила је прво главицу, а потом и тело неке животиње.
- Погледајте - тихо се обратила кћеркама. Из пукотине су, једна за другом, измилеле четири мале животиње. Били су то пустињски пси, ретка врста америчке веверице.
- Пар с двоје младунаца - закључила је Пени гледајући невелика створења.
- То су Месечеви зраци! - одушевљено је узвикнула шестогодишња Беки показујући млађој сестри животињице које су весело скакутале недалеко од њих. - Исти су као и ми... Мама, тата и деца - закључила је мудро.
- Тако је - потврдила је Пени. - Они су сложна породица и воле да буду заједно. Зато нећемо да их ометамо. Посматраћемо их издалека - додала је и чучнула поред кћерки.
Али, задовољство коме су се препустиле кратко је потрајало. Готово бешумно, с неба се обрушио орао и у лету зграбио једно младунче. Џејми и Беки су вриснуле. Пени их загрлила и тако је покушала да их утеши. Није било речи којима би могла да им објасни сурове законе природе. Држећи у наручју децу која су јецал, Пени је погледала у небо. У том тренутку грабљивца с пленом напала су два орла. Бранећи се, он је испустио младунче које је пало на земљу недалеко од Пени и девојчица.
- Мама, помози малом зраку - кроз сузе су шапутале девојчице. Пени је на тренутак била у недоумици. Сумњала је да је животињица жива, али ипак јој је пришла. Подигла је са земље мало чупаво младунче не веће од њеног длана. Крвава подеротина протезала му се готово преко целих леђа, али мала веверица давала је знаке живота.
- Родитељи ће се постарати за њу ... - промрмљала је Пени окрећући се око себе. Али, уплашене мале веверице натрагом су нестале.
Видевши уплакана лица својих девојчица, одлучила је да животињу унесе у кућу.
- Шта то носиш? - упитао је Били гледајући у њен длан.
Пени је укратко објаснила шта се догодило.
- То је мали Месечев зрак, тата - рекла је Беки. - Мама ће да му излечи ране које му је нанео орао.
- То је глодар - кратко је узвратио Били.
- Мислим да је Месечев зрак преријски пас, врста веверице... - Пени је покушала да се одбрани.
- Ма како да су га деца назвала, то је глодар баш као и хрчак, пацов, миш. Све те животиње су штеточине и преносници болести. Не ризикуј здравље наше деце - Били је с неверицом гледао у своју жену.
- Очистићу јој рану и сутра ћу је однети до пукотине где смо виделе целу породицу. Сместићу је на сигурно место где деца неће моћи да је дирају - Пенин глас био је молећив.
- У реду. Донећу ти прибор за прву помоћ - Били је слегнуо раменима, а онда се обратио кћеркама. - Нађите нешто у чему би тај ваш Месечев зрак могао да спава.
Беки и Џејми отрчале су у своју собу и убрзо се вратиле. Млађа је у рукама држала пар старих дечијих ципелица.
- Мени су мале, али мислим да ће Месечевом зраку одговарати - Џејми је пружила мајци ципеле које је носила као беба.
- Једна ће бити довољна - Пени се насмејала домишљатости своје девојчице.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 6:41 pm

Хоће ли преживети?

Али, када је погледала у мало дрхтаво тело, Пени је осетила тугу. У сјају два искричава црна ока видела је бол и страх.
- Учинићу све да ти помогнем, малиша - прошапутала је мажући рану антибиотском кремом. Ма колико да је била пажљива знала је да животиња трпи болове. Само је неколико пута отворила уста и затрептала, али није се померила.
Када је завршила с чишћењем ране, Пени је малу веверицу нежно спустила у ципелу. Изморена, она се склупчала и склопила очи.
- Хоће ли јој бити добро, мама? - питала је Беки тихим гласом.
- Наравно, али не смемо да је померамо - узвратила јој је Пени. Међутим, није била сигурна у оно што је изговорила. Никада пре она није лечила ниједну животињу.
Страх да јој је можда нанела зло, а не указала помоћ натерала ју је да одмах позове ветеринарску станицу.
Дежурном ветеринару све је детаљно објаснила. На основу описа животиње он је закључио да је у питању ретка веверица из фамилије Сциуридае, рода Цyномyс, познатије под именом црни преријски пас, која углавном настањује пределе Колорада, Јуте и Оклахоме.
Начином на који је збринула рану, ветеринар је био задовољан, али није могао да јој каже хоће ли се животиња опоравити.
- Ти мали преријски пси исувише су нежни и осетљиви. Готово да нема изгледа да преживи у рупи под земљом. Ако можете, задржите га у кући. Можда ћете успети да га спасете - речи ветеринара нису биле утешне. Ипак, посаветовао је како да негује и храни дивљу животињицу. - Обезбедите јој топло и мрачно место за спавање, али пазите да се негде не завуче и угине. Бутер од кикирикија и рендане јабуке вероватно ће прихватити.
Пени је била затечена. Када је веверицу унела у кућу није ни слутила да ће на себе преузети одговорност за њен живот.
- Хоћете ли ми помоћи? - упитала је укућане. Уместо потврдног одговора Били јој је чврсто стегнуо руку, а девојчице су се привиле уз њу.
Охрабрена подршком Пени је смислила како да обезбеди веверицу. Ципелицу у којој је била веверица ставила је у празан кавез за птице, а њега окачила у ормар у ходнику тако да је често могла да је надгледа. До увече Месечев зрак није се померао. Пени је са зебњом отишла у кревет.
Будна је дочекала зору. Сачекала је да Били устане и отвори врата ормара.
- Месечев зрак је жив, а рекао бих и гладан - глас њеног мужа био је весео.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 6:42 pm

Сигуран у џепу



И тако су Портерови заједничким снагама почели да брину о Месечевом зраку. Али опоравак је дуго трајао. Тек у јуну животињица је постала мало снажнија и живахнија. Рана је готово зацелила. Ипак, још је било рано да напусти кућу и придружи се својој породици.
Из мрака плакара мала веверица преселила се у џеп Пенине блузе. Тако јој је стално била пред очима. Само је увече стављала у ципелицу и кавез где је спавала. До септембра веверица се већ толико навикла на људе да је слободно шетала од длана до длана, лижући им прсте намазане бутером и грицкајући јабуке. На могућност да би животиња могла да их зарази неком болешћу, Портерови су потпуно заборавили. Месечев зрак постао је њихов кућни љубимац.
- Овај мали чупавко ми се баш подвукао под кожу. Биће ми тешко када оде - невољно је признао Били гледајући веверицу како спава у ципелици.
- Задржимо га - молила су деца. Пени и Били су се погледали.
- Дивљим животињама место је у природи. Али, размислићемо о томе - рекао је отац. Пени је знала, да када би се она питала, Месечев зрак никада не би напустио њен џеп.
Али, једног дана, непосредно после њиховог разговора, мали преријски пас је нестао. Када је тог јутра Пени устала и отворила ормар угледала је отворена врата кавеза и празну ципелицу.
- Да ли је могуће да се искрао из куће и отишао? - питала се Пени. - Како? Врата и прозори били су затворени и није постојао никакав отвор кроз који би се животиња извукла.
У паници је обишла двориште а онда почела да загледа по кући. Померала је намештај дозивајући га по имену. А онда је отворила фиоку ормара у ходнику и вриснула. Склупчан и укочен Месечев зрак лежао је међу чарапама.
Чувши врисак Били је дотрчао до ње.
- Месечев зрак... Није више жив... - јецала је Пени показујући на фиоку.

Опроштај
- Жив је, лудице, али спава зимски сан - с олакшањем је изговорио Били. - Потпуно смо смели с ума да ови глодари с првим хладним данима западају у хибернацију.
Тек тада Пени је постала свесна да дивља животиња какав је преријски пас не може да буде кућни љубимац. Да би девојчице припремила на неминовни растанак с Месечевим зраком, набавила је књиге у којима је живот веверица био потанко описан. Целе зиме стрепела је хоће ли мали глодар дочекати пролеће. Фиоку у коју се сместио држала је донекле отворену, али у њу није смела да завири.
С првим топлијим данима Били је на имању уочио глодаре, породицу Месечевог зрака. Ипак, малишан из фиоке није се померао.
- Само да се пробуди - молила се Пени ува прислоњеног уз ормар. Када је најзад чула тихо шушкање из фиоке, заплакала је од среће.
Изгладнелу животињу добро је нахранила, а потом су сви четворо отишли до места где су га скоро годину дана раније нашли. Кад га је Пени спустила на земљу, мали преријски пас несигурно се осврнуо око себе, а затим потрчао ка једној пукотини. Из ње су измилеле три животиње. Дуго су се мирисали, скакали а потом ишчезли у рупи.
- Добро је. Породица Месечевог зрака опет је на окупу. Тако треба да буде. Они су баш као и ми. Мама, тата и деца - рекла је весело Пени да би орасположила девојчице.
- Тако је - Беки и Џејми спремно су прихватиле њене речи.
Оно што није изговорила била је њена жеља да још једном види Месечев зрак.
Та жеља јој се још није испунила. Ипак, Пени не губи наду. Верује да ће се њена мала преријска веверица једног дана појавити испред куће.

Припремила С. Делибашић
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 6:56 pm

Сабља Кулин-капетана

Војвода поцерски, Милош Стоићевић у једној борби заробио је изузетно вредно оружје погинулог турског команданта које су његови људи, бежећи из Мачве у Босну, хтели да спасу

Славна Мишарска битка, једна од најзначајнијих и најкрвавијих у Првом српском устанку, завршила се катастрофалним поразом велике турске војске. „Мишарско поље, доскора весело и зелено” - пише један хроничар овог ратног догађаја из 1806. године - „изгледало је тада тамно и тужно, преровано ђуладима из турских и српских топова и засуто црним лешевима необузданих делија и напојено њиховом крвљу”.
На Мишару су пали најславнији турски команданти: Кулин-капетан, Синан-паша из Горажда, Мехмед-капетан из Зворника са оба сина и многи други виђени бегови, чувени јунаци. У тој бици, са српске стране, посебно се истакао Милош Стоићевић, војвода поцерски.
Турци су после битке бежали на све стране. Прво ка Шапцу. Али, били су толико престрављени да им ни шабачка тврђава није изгледала довољно сигурно да их заштити од налета устаничких чета. Зато су бежали даље, што даље од Мишарског попришта.
Карађорђе је српским борцима наредио да гоне Турке. Међу гониоцима био је и поцерски војвода Милош Стоићевић са својим одредом који је нападао непријатеља по Мачви где год је стигао.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 6:57 pm

Нудили су злата колико је сабља тешка

У једној борби Милош је заробио сабљу погинулог Кулин-капетана, коју су његови људи, бежећи у Босну, хтели да спасу. Била је то драгоцена сабља не само по томе што је припадала славном турском јунаку и била један од најлепших ратних трофеја тог времена, него и зато што је на себи имала важне породичне записе...
На сабљи Кулин-капетана били су исписани берати (дипломе) Кулин-капетана. Ти царски берати садржавали су његове заслуге због којих је за узврат добио села и поседе. Стога је поцерски војвода убрзо примио поруку Кулинове породице. Нудили су му за сабљу онолико злата колико је тешка, а тежила је читаво богатство.
Милош Стоићевић одбио је понуду а тиме и богатство које би можда било једно од највећих у тадашњој Србији. Одговорио је породици погинулог турског феудалца да ће јој вратити драгоцену сабљу ако Турци врате све српско робље које су у току те године одвели из Мачве. Желео је тако да ослободи и своју мајку коју су Турци такође заробили.
Захтев поцерског војводе био је неостварљив. И да су хтели, Турци нису могли да га испуне јер је робље било распродато по целој царевини. Тако је сабља остала код Милоша, који је ипак имао срећу да своју мајку ускоро види слободну. Она је, наиме, и без откупа ослобођена када су Срби заузели Шабац јер Турци нису стигли да је одатле одведу.
„Јунак неисказани”
У књизи „Животи српских војвода”, Вук Караџић овако пише о поцерском војводи:
„Име је овога славнога јунака познато из народних песама наших и изван народа српскога. Ја овде не мислим његову славу умложити, него ћу само, колико знам, да назначим из његова житија оно што сваки, слушајући име његово, може зажелети да зна.
Милош Стоићевић родио се у Поцерини, у селу Врањској. У детињству своме научи по манастирима мало читати и писати. Прве године српске буне био је прост војник, а потом постане писар код грушићкога кнеза Илије Марковића, који је тада био као буљубаша у Поцерини. Кад Турци 1806. године пређу у Мачву и нахију шабачку попале и похарају, кнез Илија се преда Турцима и они га учине оборкнезом поцерским. Милош се не хтеде предати (премда су му Турци били матер заробили) него побегне у шуму и стане сам купити чету. У том Црни Ђорђије стигне одоздо, те Турке узбије и њега постави војводом поцерским и назове га својим посинком...
Милош је био малог раста, пошироких уста и дугуљастих образа, смеђе косе и танких, подугачких бркова, врло весео и шаљив; а јунак неисказани. Млого је његовом јунаштву помогло што је све помишљао на Милоша Обилића, који је, као што се пева и приповеда, такођер био из Поцерине, а кажу да га је и Црни Ђорђије тога опоменуо кад га је завојводио...”
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 6:58 pm

Прилике после Свиштовског мира

У биткама с Турцима, Милош Стоићевић задобио је и друге драгоцености и постао богат. Међутим, он се није обогатио грабећи турске поседе, намећући велике порезе и тргујући, као већина других кнежева и војвода потеклих из новостворених сеоско-трговачких слојева.
Ови први србијански богаташи настали су после Свиштовског мира, закљученог 1791. године између Аустрије и Турске, после трогодишњег рата између те две силе. Прилике у Србији тада су се нешто поправиле зато што су интереси и Турске и Аустрије тражили мир на граници и успостављање уобичајеног трговачког промета. Само зато унете су и у овај уговор о миру одредбе које су Србију довеле у повољнији положај, јер су турским царским ферманима дате неке олакшице Србији.
Одређен је годишњи данак у износу од 400.000 гроша, с тим да га разрезују кнежеви, а после прикупљања предају београдском паши. Утврђено је да народ сам бира кнежеве који су добили и право да решавају мање судске и управне спорове и да држе наоружане људе. Турцима је забрањено да насељавају села, а донете су и одредбе које забрањују делатност јаничара, главних изазивача нереда.
Новим стањем у земљи створени су услови за донекле миран живот и пословање које је одмах почело и све више се развијало. Под тим условима, који су постојали једно дуже време, ојачали су сеоско-трговачки богаташи. А са повећањем богатства растао је и утицај овог слоја људи. Убрзо је постало правило да се из тог реда бирају кнежеви и оборкнежеви, а то се одржало и у време кад је букнуо Први српски устанак.
У току устанка војводе и кнежеви повећали су још више своје богатство и настојали да учврсте власт, самосталност и господство, показујући тежњу да свако у свом крају постане оно што је раније био турски спахија. Карађорђе се, као врховни вођа, борио против ове тежње и то је довело до унутрашњих сукоба који су имали кобне последице по крајњи исход устанка.
Недаће унутрашњег уређења ослобођених крајева повећавале су се, а расле супротности између војвода и кнежева, с једне и Карађорђа, с друге стране. Док су први тежили да новим уређењем очувају своју самосталност, Карађорђе није хтео да се створе нове спахије и спахилуци. А то није хтео ни народ.
Унутрашња борба наносила је штете општем народном покрету, а и реду у земљи јер су почели да се појављују одметници, хајдуци. Хајдуке су подржавали војводе и кнежеви, и они су кварили поредак да би довели у питање нову власт. Карађорђе је издао строге наредбе против одметника по којима је сваки војвода морао не само да их гони него и да надокнади штету коју они начине.
У Поцерини се, како сведочи Вук Карџић, одметнуо „некакав хајдук Прело”. Милош Стоићевић није хтео да у свом крају трпи одметника. Сазнао је где се налази и ка тој шуми кренуо је са неколико људи. Хтео је да га ухвати или убије. Војвода је ишао на коњу, пред свима.
- Предај се! - рекао је кад је био надомак одметника.
Али, овај се заклонио иза једног дрвета, уперио пушку и одговорио:
- Натраг, војводо, погинућеш!
Милош Стоићевић није хтео натраг. Пушка је планула и један од најславнијих јунака Првог српског устанка је погинуо. Било му је тек тридесет пет година. Убрзо је одметник ухваћен и убијен, али то је била слаба утеха за све који су знали и поштовали легендарног Милоша Поцерца

Трофеј без откупа враћен
После Милошеве смрти, војвода поцерски постао је његов брат Јанко. Он, међутим, није био достојан наследник свог брата јер се 1813. године у Лешници предао Турцима. Тако је сабља Кулин-капетана враћена Турцима без откупа, а Јанко Стоићевић је, као роб, одведен у Цариград, где је и умро.

Ј. Радовановић
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 7:04 pm

Под окриљем Светог Николе
Ко сања море, биће богат и славан, веровало се у Византији. Али од мора су зависиле судбине многих - од владара до обичног света!




Море. Слика бескраја - закључује језгровито и свеобухватно француски књижевник Гистав Флобер. Та огромна водена маса, у бојама од загаситоплаве до светлозелене, одвајкада је узбуђивала и подстицала људску машту. У том погледу нарочито је занимљив и особен басен Средоземног мора који има веома дугу и бурну повест. Уосталом, за Медитеран се, не без разлога, наглашава да је колевка цивилизације.
Чувен је Помпејев поклич: „Пловити је нужно, живети није нужно!”, који му приписује хеленски писац Плутарх. Римски државник наводно га је изговорио када је са натовареним лађама жита требало да се врати са Сицилије, али је избила страшна олуја и довела у питање читав подухват. Уплашени морнари нису хтели да исплове, па је Помпеј први ступио на брод и дао поменуту заповест.
Море, а поново је реч о Средоземљу, одвајкада је писало грчку историју много више него било какав споменик или документ. Стари Грци, на непосредан начин усмерени на Медитеран, правили су јасну разлику између басена Средоземља и бескрајних и недовољно познатих морских површина које су се налазиле изван његових вода. Још је Аристотел Средоземно море означавао као „унутрашње море” (есо тхаласса), за разлику од „спољашњег мора” (еШо тхаласса), које је означавало Атлантски океан.
Будући да је Византија геополитички увек добрим делом била упућена на море, да је морала бити окренута ка басену Средоземља, па и умногоме усмерена на медитерански саобраћај, за поданике Царства море је одувек било саставни и нераскидиви део сваковневног живота. Византинци, који су наследили обичаје старих Грка, море су називали и пелагос, у значењу отворено море, пучина, не само зато што је укључивало неколико мора - као што су Егејско, Јонско, Јадранско, Тиренско, Мраморно, Црно - него и стога што су превасходно желели да нагласе да је за њих Медитеран море у правом смислу те речи и да су његове обале у дугим раздобљима разграничавале поједине области Царства. Како су Византинци уобичајавали да кажу, Средоземље је више повезивало него што је делило! Штавише, жива поморска трговина повезивала је различите народе који су живели на обалама Средоземља. Није без значаја подсетити да је превоз робе морем био јевтинији него када би се обављао копном.
Колико су византијски људи од пера били заокупљени морем казује и чињеница да у њиховим књижевним метафорама има много оних које се тичу мора. Иначе, ваља нагласити да је тема брода који плута по узбурканом мору била заступљена у позноантичкој и ранохришћанској литератури, па је на неки начин преузета и наставила да живи и у византијској књижевности. Уобичајене синтагме биле су бродолом, олујни ветар, запенушани таласи, мирна лука. Тако Никита Хонијат, историчар 12. века, на једном месту бележи: „Несрећа за несрећом, као талас за таласом.” Исти писац, описујући нерасположење Манојла I Комнина (1143-1180), каже да је цар успламтео гневом као узбуркано и дивље море када дува североисточни или северни ветар. На сличан начин Хонијат наглашава да су становници мало-
азијског града Клаудиопоља, које су Турци опсели 1179. године, дочекали спасоносни долазак василевса Манојла I са више одушевљења него што се морепловци радују повољном ветру.
Георгије Акрополит, историчар 13. века, образлажући нагли и мрачни успон Михаила VIII Палеолога (1259-1282) наглашава да је после смрти Теодора II Ласкариса (1254-1258) ситуација налагала да кормило државе преузме неко ко би могао да спасе брод царства Ромеја у времену када у њега дувају многобројни супротни ветрови, када га запљускују и угрожавају силни таласи, укратко када се налази усред велике узбурканости и стога има потребу за поузданим крманошем, кадрим да се носи са претећим невољама.
Средоземно море је готово три века, од 4. до 7. столећа, када се византијска империја распростирала на три континента - Европи, Азији и Африци - и буквално било обухваћено изразом „Римско језеро”. Тако је било у доба Јустинијана I Великог (527-565) када су све медитеранске воде, од Херкулових стубова (Гибралтар) до Кимеријског Босфора (данашњи Керч) и Танаиса (Азовско море), биле византијски посед. Истовремено, било је то и време када је византијски златник заиста био „долар” средњег века, како га назива један савремени истраживач. Додајмо да су примерци Јустинијановог новца нађени како у далекој Шведској, тако и у долини реке Хоангхо (Жута река) у северној Кини.
Из 6. столећа потиче и чувени спис „Хришћанска топографија”, изашао из пера александријског трговца Козме Индикоплевста (Индикопловца), „оног који је пловио Индијским океаном”, пустолова који је пропутовао читав ондашњи свет. Средоземни басен, Црно и Црвено море, Персијски залив, Египат, Арабија, Цејлон и Индија географске су одреднице које је посетио, али су то истовремено и домети ондашње византијске трговине која је допирала до најудаљенијих кутака познате васељене.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 7:06 pm

Ко сања море



Напослетку, било је то и време када су се сви поморски путеви сливали у Константинопољу, „мозгу и срцу” Византије. И као што су некада сви путеви водили у стари Рим, тако су у раном средњем веку сви путеви, поморски и копнени, водили у нови Рим. Отуда су средњовековни писци за Цариград говорили да је „свеопшта тржница васељене”, место у ком се сусрећу гласовити „пут свиле” и не мање чувени „путеви зачина”. Иначе, одвајкада је добро знано да се у лукама додирују светови и сливају боје и мириси из разних земаља. Осим Цариграда важне византијске луке у раздобљу од 4. до 7. века биле су: Александрија, Солун, Коринт, Ефес, Смирна, Трапезунт, Аталија, Драч, Равена.
Море и све што уз њега иде увек су били повезивани с богатством и разним обиљем. Тако је, на пример, у једном византијском сановнику из 10. века остало забележено: „Уколико си сањао море или таласе, то најављује да ћеш стећи велико богатство и славу!” Проучаваоци византијске прошлости проценили су да овај сан има још дубље значење. Према њиховом мишљењу, он изражава уверење да је море било кључ светске моћи и, следствено томе, имати његову милост значило је господарити светом. Чувене су речи којима се цар Нићифор II Фока (963-969) обратио Лиутпранду, епископу Кремоне и изасланику Отона I Великог, цара Светог римског царства (962-973). Он је с охолим потцењивањем говорио о флоти владара са латинског Запада, а потом је нагласио да он има одважне морнаре, што је био савршен израз византијског дубоког уверења у важност мора као предуслова светског владања.
Неоспорна византијска премоћ на мору први пут била је доведена у питање средином 7. века. Било је то време великог успона и ширења нове светске силе - арабљанског калифата. Муавија, намесник Сирије, каснији владар и оснивач династије Омејада, први је у арапском свету схватио неопходност да Арабљани изграде своју флоту. Бродоградилиште је устројено на феникијској обали, подручју које је још од античких времена баштинило поморство. Узалуд су Византинци покушали да убацивањем својих шпијуна међу градитеље осујете те планове. Премда пустињски народ, Арабљани су веома брзо напредовали у поморској вештини, па је њихова флота ускоро запретила византијским острвима на простору источног Средоземља. У њихове руке пали су Кипар, Родос и Кос, а јуначни покушај цара Констанса II Погоната (641-668) да стане на пут арабљанском ширењу завршио се потпуним неуспехом. Византијска флота надомак јужних обала Мале Азије претрпела је тежак пораз 655. године.
За Царство су уследиле године испуњене стрепњом и неспокојем јер се чинило да арабљанској најезди ништа не може стати на пут. Међутим, у најкритичнијем тренутку, који је за Византију био питање живота и смрти, Царство је одолело. У два маха исламски ратници су се на стотинама бродова појавили пред Цариградом у настојању да га заузму, али се најтврђи град средњег века показао као неосвојив. У првој опсади, од 674. до 678. године, пресудила је „грчка ватра”, чудо средњовековне ратне технике, којом су Византинци просто спржили арабљанске бродове. У другој опсади, предузетој и с мора и с копна, 717. и 718. године, исход је био исти. Можемо само да нагађамо како би се одвијала светска историја да су у једној од поменутих опсада Арабљани освојили византијску престоницу. Овако, Византија је умногоме поправила свој положај на мору и није изгубила значај велике поморске силе.
У следећа три столећа Царство и калифат борили су се с променљивом ратном срећом за првенство у водама Медитерана, како источним тако и западним, пре свега око Сицилије. Исход је био такав да су Византинци господарили северним обалама Средоземља док су јужне припале Арабљанима. Велики преокрет учинили су победоносни походи Нићифора Фоке који је Царству вратио острва Кипар и Крит. На тај начин, око 1000. године, Византија је, као у стара времена, поново била најјача сила у пространом басену Медитерана.
Међутим, 11. столеће - велики век западне Европе - отворило је нову епоху у историји Средоземља. Овога пута као византијски супарници више се не појављују „неверници”, Арабљани, него хришћански народи. Најпре су то били Нормани који су запоседањем Барија 1071. године учинили крај вишестолетном присуству Византије у јужној Италији. Потом су то били крсташи који су крајем 11. века почели да пристижу на Исток. И, напослетку, за Царство су се као најопасније показале италијанске поморске републике - Венеција, Ђенова, Пиза - које су лагано преузимале примат у Средоземљу. При том, неопходно је подвући чињеницу да је пресудна била 1082. година, када је цар Алексије I Комнин (1081-1118) помоћ Венеције у византијском рату против Нормана наградио тако што је трговцима Млетачке републике доделио право да у читавој Византији слободно тргују робом, не плаћајући царину.
Касније су сличне повластице добиле и неке друге италијанске поморске републике, пре свега Ђенова. Тако су венецијански и ђеновски трговци постали сасвим нелојална конкуренција византијским, па се Царство нашло у економском стиску пословних људи са Апенинског полуострва. У сваком случају, почев од 12. века било је сасвим јасно да су економска моћ Византијског царства и његова снага на мору ушле у раздобље неповратног опадања. Штавише, Византија је у више наврата тешко страдала у ратовима који су се водили између Венеције и Ђенове, а у које је она мимо своје воље била укључена.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 7:06 pm



Поморско право
Нове невоље за Византију, настале су у првим деценијама 14. века због турских упада на византијска острва, обале и луке. Као својевремено Арабљани, њихова старија браћа по вери, тако су и Турци, премда до тада превасходно континентални народ, веома брзо напредовали у савладавању тајни пловидбе Средоземљем. На несрећу Византинаца, било је то време када је због мера штедње византијски цар Андроник II Палеолог (1282-1328) био принуђен да укине византијску флоту. Нићифор Григора, историчар 14. столећа, тужно примећује да Латини не би били толико дрски према Византинцима нити би Турци икада видели морски песак да је византијска флота као некада владала морем. Уз то, не треба заборавити ни процват гусарства, до којег је на Медитерану дошло током последњих столећа постојања Царства, а које је византијско присуство у Средоземљу свело готово на симболично.
Колико је за Византију море било важно на особен начин показује и постојање такозваног Поморског законика (Номос наутикос), својеврсне збирке прописа о поморству и поморској трговини. Реч је о законику чији настанак није могуће тачно одредити него се смешта у временско раздобље између 600. и 800. године. У једној од његових одредби каже се да уколико брод на мору буде разбијен таласима и веома оштећен, онај ко успе да са брода нешто избави и однесе на обалу као награду добија петину вредности спасене робе. У другој се вели да, уколико неко од морнара или командног кадра заспе, било дању или ноћу, а брод због тога настрада, читаву штету морају да надокнаде управо несавесни чланови посаде. Уколико се, пак, брод приликом утовара робе задржао кривицом трговца или неког из његовог удружења, па стога предвиђени рок буде прекорачен, а деси се да пловило заробе гусари или страда од пожара или хаварије, тада је онај ко је нарушио договорене услове дужан да покрије настали губитак.
На Медитерану су се растојања између појединих градова, острва и обалних појаса одређивала бројем дана потребним да брод стигне из полазне у одредишну тачку. Тако је, на пример, од Александрије до Цариграда било потребно 18, од Рима до Модона, луке на југу Пелопонеза, 12, од Цариграда до Кипра 10, од јужне обале Мале Азије до Барија 20 дана. Растојања израчуната у данима, наравно, зависила су и од временских услова под којима се путовање обављало. У изворима је остало забележено да се дужина поморског пута од Трапезунта, важног византијског града на јужним обалама Црног мора, до Цариграда кретала у прилично широком распону од 5 до 22 дана. При том се најкраће време тицало повољних услова, летњих месеца и пловидбе без застајања, а најдуже уз неповољне метеоролошке услове и заустављања у успутним лукама.
Верује се да је заштитник свих који су пловили морем свети Никола. Хришћанске путнике штитио је у невољама не само на мору него и на копну. Реч је о светитељу чији се култ, како на Истоку тако и на Западу, нарочито раширио почев од 9. столећа и чији су прикази били веома чести у византијској уметности.

Радивој Радић
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 7:11 pm

Важна дама из наше прошлости
Кофер сликарке Бабет
Живела је читав век, волела је да слика и оставила је за собом много тога важног што у нашем уметничком животу до тада није постојало




Родила се у Немачкој, њено право име је Бабет Бахмајер, учила је сликарство у Минхену и Паризу код виђених уметника, а онда се удала за колегу са академије Ристу Вукановића и постала - Бета Вукановић, једна од наших најбитнијих сликарки. Разлог за атрибут „најбитнија” у случају Бете Вукановић нису само њени радови: она је у нашу уметност увела многе ликовне врсте и појаве које пре ње овде нису постојале или су биле неприметне.
Бета Вукановић живела је цео један век, до 1972. године. Навешћемо само неке детаље из њеног живота, нарочито новитете којима је обогатила нашу ликовну уметност.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 7:13 pm

Прва изложба

На крају лета 1898. године, месец дана након удаје, уместо на медени месец
кренула је пут Србије и нашла се у Београду да ту и остане. И пре тога
било јој је јасно да Београд није оно што су градови у којима је живела
пре удаје. Млади Срби који су се школовали у Минхену причали су јој да
је Београд мали, да је био турски град који постаје европска варош, да
је пре неколико година уведена електрична струја, али да се још налази
на рубу Европе. Кад је стигла, сазнала је да су сликарске изложбе веома
ретке, и да нису омиљене као што су у Европи.

„У кафани”, пастел рађен око 1900. године

Међутим, Београђани су били изузетно заинтересовани за изложбу на којој им се
Бета Вукановић први пут представила 20. септембра 1898. године у сали
Народне скупштине. Разумљиво, зато што такву изложбу пре тога готово да
нису имали прилике да виде: радови чак троје наших младих уметника и то
тек пристиглих са школовања у Минхену, Бете Вукановић, Ристе Вукановића и
вајара Симеона Роксандића. До тада су сликари најчешће излагали само по
једно дело и то у излозима радњи, ретко кад у Грађанској касини и у
Народној скупштини, јединим изложбеним просторима у граду, могуће и зато
што нису имали довољно радова да напуне тај простор. Изгледа да је
европски дух који су донели ово троје младих уметника пријао
Београђанима, па је на изложби сваког дана било пуно посетилаца.
Изложби је претходило свечано отварање, што је била права реткост, на ком је
говорио Михаило Валтровић, академик и управник Народног музеја. О
Бетиним сликама говорио је дуже него о радовима других излагача,
очигледно не само зато што су Бетини радови били најбројнији. Њене
портрете и студије људских ликова оценио је као одличне, издвојио је
студије и пределе, навео да су рађени уљаним бојама, пастелом и у
акварелу, да је сликарка изложила и цртеже у оловци и креди, графике,
радове на кожи и дрвету и нацрте за њих, да би закључио: „Међу радовима
госпође Вукановићке, портретима њеним приличи прво место, јер су
уметнички схваћени и одлично изведени. Нису прост, чудноватом тачношћу
преписани лик лица из оног времена и тренутка кад их је сликарка
портретисала, но су свеж и жив снимак оног што сачињава нарочиту особину
личности, њен карактер, а што се иначе на личности само повремено опажа
у покретима тела, у изразу лица и ока. Свежина и живост управо су оне
особине ваљаног портрета које освајају посматрача и пред ликом
непознатог му лица.”
На изложбу је дошао и краљ
Милан Обреновић. Очигледно му се допала, чим је позвао ово троје
уметника да излажу у двору. Они су тај позив искористили 1900. године.
Од новца којим је краљ Милан откупио животно дело Ристе Вукановића
„Дахије”, Вукановићи су купили земљиште за кућу у Капетан-Мишиној улици
број 13.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 7:14 pm

Верност

Бета Вукановић је импресиониста, а тај правац прихватила је у Минхену током студија и остала му верна до краја живота. Сматра се да је она утицала на наше тадашње уметнике, извела их из атељеа и указала им да треба да сликају у природи. Зато се уз њено име везује одредница „plain air” која се тиче уметника који сликају, у буквалном преводу, под ведрим небом.
Кад је импресионизам почео да јењава, да облик надвладава боје, Бета Вукановић успела је да помири своју наклоност ка правцу у коме је почела сликарски живот и нове појаве у сликарству: учврстила је облик, истакла цртеж, али и - задржала своје боје. Такво спајање старог и новог подржали су и други.
Није сликала из главе, увек по моделу. Сликала је сељанке и сељаке у разнобојној народној ношњи, Циганчице у живописној одећи, волела је покрет, изражајно лице. Уживала је у сликању, што се и види на њеним радовима. Трагајући за новим темама, путовала је. Куд год би отишла, нешто је насликала. Призрен је за њу био велики извор и тамо су настала њена најпривлачнија платна. Познато је велико платно „Призренка”, фигура лепе жене у народној ношњи живих боја како би се што више истакла њена раскош. Волела је да слика мртву природу, најчешће цвеће. Један од најпознатијих радова је „Мртва природа с грожђем”, насликана густим намазима боје.

Портрет Ристе Вукановића, из 1914. године, детаљ с уља на платну.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 7:14 pm

Изгубљена слика

Једна од првих слика које је насликала у Србији била је „Крсна слава”, њој можда најдража. Изложила ју је у Паризу, на Светској изложби 1900. године. Изабрала је тему својствену српском народу зато што су уметници који су излагали у Паризу желели да искористе ту прилику да своју земљу прикажу свету. У „Крсној слави” Бета Вукановић спојила је своје минхенско образовање и осећања према Србији. У интервјуу недељнику „НИН” 1958. године, Бета Вукановић се поверила: „Има пуно слика које волим више од осталих. Насликала сам много, па колико само има година откако сликам. Ево, од ње имам трага само овде, у овом албуму. То је моја прва велика композиција. Слика је имала много успеха, била је награђена. Обишла је десетак европских градова. Како сам дошла на идеју да то сликам? Врло просто: тек сам дошла у Србију и упознала тај обичај. То је леп обичај, за тако нешто нисам раније ни чула. И решила сам да то пренесем на платно. Композиција је била велика, сада се више не сећам тачног формата, али око два метра је била у ширину. Живе боје... Има бољих слика, има слика које су се другима више допадале, али ја сам се увек радо сећала Славе.” Бетина „Слава” нестала је највероватније током Другог светског рата. Сачуване су само две репродукције, као литографија и олеографија. Иако је све говорило да је оригинал изгубљен, Бета није престајала да се нада. Кад год би неко, видевши репродукцију, помислио да је открио оригинал и о томе је обавестио, Бета би се бар начас понадала да је „Слава” спасена.

„Крсна слава”, 1900. година, олеографија
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 7:15 pm

Плаве перунике

Пре него што су отишли у Париз на Светску изложбу, брачни пар Вукановић добио је дозволу Министарства просвете да наследи Прву српску сликарско-цртачку школу од њеног оснивача Кирила Кутлика. Пошто су променили две адресе, Вукановићи су школу уселили у своју кућу у Капетан-Мишиној 13 (кућа још постоји). Кућу је пројектовао Милан Капетановић, пројектант југословенског павиљона на Светској изложби у Паризу. У њој су била четири велика атељеа, имала је велику терасу, била је лепа и одговарала је намени, али ипак од свега најлепша је била фасада куће. Бета Вукановић је осликала: изнад главног улаза у кућу била је композиција „Три музе” - музика, сликарство и игра - приказане као три лепе жене, а око њих су на стубићима били цветови плавих перуника и шарено пауново перје. Била је то прва уметниковом руком осликана фасада, а могуће да је и до данас остала једина. Овај рад Бете Вукановић уништиле су бомбе Другог светског рата. Остала је само разгледница у издању „Геце Кона”.

„Летњи дан”, 1918–1919, уље на платну, насловна страна монографије у издању „Тору” из Београда.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 7:16 pm

Одустајање

У коферу из Немачке Бета Вукановић донела је и графике, и показала их на првој изложби. Касније је израдила и нове. У том послу била је једина, па је Београд, ненавикнут на графику, више волео њене сликарске радове. Ни успех на изложби „Bianco e nero” у Риму 1902. године није променио такав став јавности, па ни вест да је „Њ. В. талијански краљ купио две од изложених слика гђе Вукановић, а адвокат Скоти, правни саветник нашег посланства у Риму, такође једну” како је објавио „Српски књижевни гласник”. Уметница је била разочарана таквом незаинтересованошћу, па је неколико година након доласка у Београд поклонила алат за бакрорез свом талентованом ученику Љубомиру Ивановићу. Можда је управо захваљујући том поклону он касније постао врсни графичар.
Педесетих година сликарка је Музеју града Београда поклонила свој легат. Међу 247 уметничких радова није било ниједне графике.
Посебна привлачност четврте изложбе Друштва српских уметника „Лада”, одржане у Београду 1910. године, биле су карикатуре Бете Вукановић. Било је то први пут да су код нас изложене карикатуре, односно, да су добиле значај уметничког рада. Бета Вукановић тада је изложила шездесет карикатура, што значи да се том врстом уметности већ одавно бавила.

„Полуакт с ђерданом”, око 1925. године, уље на платну
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 7:17 pm

Добро око

„Прву карикатуру нацртала сам у основној школи. Разуме се - учитељицу. Казнили су ме и тако сам рано сазнала да карикатуре могу имати непријатности, али ме то није опаметило. Наставила сам без лоших намера да цртам смешне портрете и увек сам се чудила што се због тога љуте”, открила је Бета Вукановић у интервјуу „Политици” 1968. године.
Током студија објављивала је карикатуре у сатиричним часописима, али је тек у Србији почела да се бави карикатуром. Кад је на дворском балу 1904. године угледала једног малог трбушастог француског генерала како игра с нећаком писца Симе Матавуља, иначе изузетно високом женом, осетила је велику жељу да их нацрта.
„Повучем се иза једне завесе и одатле почнем на брзину да цртам. Успела сам те вечери да направим, опет кришом, још неколико карикатура других личности - министара и официра... Тако је, временом, настала једна врло завидна галерија карикатура најистакнутијих политичких, културних и војних личности Београда из прве деценије нашег века. Где се оне данас налазе, нарочито карикатуре које су припадале дворској галерији, не знам.”
Критичари су веома повољно оценили карикатуре Бете Вукановић.
„Та врста уметности досад нам је недостајала”, написао је критичар Богдан Поповић. „Може се рећи да је чак и мало чудновато што уметничке карикатуре досад нисмо имали. Каква је карактеристика гђе Вукановић као карикатуристкиње? Карактеристика њена општа је карактеристика добрих карикатура. Она уме да види - да види оно што је индивидуално и карактеристично, оно што одступа од нормалног, да то осети и у машти добије оно појачање, ону претераност која је битна особина сваке карикатуре.” Тема њених карикатура није био дневни догађај, што је занимало новинску карикатуру, већ личност.
Последња карикатура била је „Аутопортрет”, из 1954. године. У фонду Народног музеја чува се шездесет карикатура ове чувене сликарке, а највећи колекционари њених карикатура су породица Вељковић, њени пријатељи, и краљ Петар I, што до сада није потврђено.

Генерал Зечевић, карикатура
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 7:18 pm

Летовање

Готово свако лето Бета Вукановић боравила је у иностранству. Проводила је дане у музејима загледана у слику неког великог мајстора и - копирала је. Била је то навика са студија. Наиме, у Минхену и Паризу, где је учила сликарство, израда копија по делима славних мајстора била је обавезна за ученике виших разреда или класа јер се сматрало да ће им то користити.
Прве копије дела великих сликара које је Београд видео, урадила је Бета Вукановић. Већ на првој изложби 1898. године биле су копије „Христ и покајница” по Рубенсу, „Војници при коцкању” по Броуверу, портрети по Ван Дајку, Корнел де Восу, Ј. Б. Грезу и Рембранту. Добила је похвале и критике и публике, као и много година касније на изложби копија светског сликарства 1964. године. У каталогу објављеном том приликом, описан је и посао копирања: „Копије радова старих мајстора упркос репродуктивним достигнућима колор фотографије представљају и данас драгоцене комаде који скоро значе доживљај оригинала. Најчешћи повод и главни садржај копирања старих мајстора садржан је у аналитичком контакту са сликом, палетом, фактуром, са фазама настајања узора, од првих потеза четке до последњих лазура и туша. Није мали број сликара који су часовима у академијама претпостављали проучавање и копирање дела старих мајстора. Пред платнима сликара изабраним према личним афинитетима разјашњавали су се проблеми и откривале тајне, са пијететом уметника и заљубљеничким жаром истраживача откриване су етапе њиховог настајања, формирао се и проверавао сопствени ликовни речник.”

„Предео из Студенице”, уље на платну
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Uto Dec 21, 2010 7:19 pm

Ратови

Бета Вукановић преживела је четири рата. Балканске ратове провела је у операционој сали, поред рањених војника. Због знања страних језика, асистирала је страним лекарима. Није сликала.
Кад је почео Први светски рат, њен супруг тешко се разболео. Бета је поред супруга неговала у болници и рањенике. С нашом војском супружници Вукановић отишли су на југ, до Солуна, па затим с групом рањеника у Француску, у Марсељ. Зна се да је Бета тада сликала, али су сачувана само два акварела: на оном из 1915. године су француски војници из афричких јединица, а на акварелу из 1916. године је предео из Марсеља. Оба су у Војном музеју у Београду.
Риста Вукановић умро је у санаторијуму 1918. године и сахрањен је на војничком гробљу у Тијеу.
Бета Вукановић се вратила у земљу с последњим транспортом избеглица, 1919. године. Становала је у Дому ученица у Београду, где је радила као наставник цртања. Пријатељи, породица Вељковић, дали су јој атеље.
Током Другог светског рата представници немачког рајха, знајући за њено порекло, понудили су јој сарадњу и чланство у организацији „Културбунд”. Одбила их је. Бета Вукановић сматрала се Српкињом.
У једном интервјуу је забележено да су јој боје и четкица помогле да преброди бомбардовање и страхоте Другог светског рата.
„То је било огорчење, жеља да се не забораве страхоте које смо преживели. Сликала сам све осим религијских слика. Најрадије фигуралне мотиве, цвеће и децу која су врло захвални модели ако умете да их забавите причом.”

Откриће
Сликала је и цртала до последњих дана. Готово сваки дан одлазила је у свој атеље у згради Коларчевог народног универзитета, исто као што је то чинила свих претходних четрдесет година колико је тај простор био њен други дом. Ту је примала и посете од 12 до 14 часова - како је писало на вратима њеног атељеа. Често је седела у оближњем парку и цртежом или акварелом бележила призоре који су у њој побудили осећање, тренутни сјај који је сматрала вредним чувања.
Отишла је тихо и оставила много тога што се још открива. Недавна изложба њених карикатура из фонда Народног музеја и из збирке породице Вељковић, приређена у оквиру Дана европске баштине, било је једно од таквих открића о Бети Вукановић.

Соња Ћирић
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 29, 2010 7:03 am

Неразумљиви језици
Библијска легенда о постанку различитих језика на свету



У почетку су Ноини потомци лутали од једног до другог места идући према истоку. Али, после много година, једна група стигла је у плодну равницу у Вавилону и одлучила да се ту насели.
Људи су одржали састанак и одлучили да саграде велики град у коме ће да живе. Хтели су да га саграде од цигала које ће направити од блата и сламки и испећи их на сунцу, и које ће саставити катраном. Највећа грађевина била би величанствена кула, тако висока да би њен врх досезао до облака.
И, тако су људи почели да граде свој град.
„Имаћемо дом и нећемо више морати да лутамо светом. А кад остали људи виде како смо били паметни што смо саградили тако величанствен град, постаћемо славни”, говорили су поносно међу собом.
Али, њихов понос био је њихова пропаст. Кад је бог погледао њихов град и пажљиво израђену кулу, није био задовољан.
„Ови људи су ташти. Мене су заборавили и само мисле на то како су они важни”, рекао је Бог. „Ако их пустим да овако наставе, ускоро ће хтети да управљају свим на свету. Али, зауставићу их мешајући њихове речи тако да неће моћи да разумеју један другог. Тада неће моћи да спроведу своје замисли у дело.”
Ускоро се у граду чуло само брбљање. Градња је морала да се обустави јер нико није могао да разуме шта говори његов сусед. Сви људи говорили су различите језике и нису могли да се споразумеју, па су отишли у разне крајеве света.

Цигле од блата
И данас на Средњем истоку људи праве цигле на исти начин као што би урадили да су саградили Вавилонску кулу. Влажно блато или глина обликује се у дрвеним калупима, а онда оставља да се суши на сунцу или пече у пећима ради веће издржљивости.

Вавилонска кула
Вавилонска кула могла је бити врста вавилонског храма познатог као зигурат. Зигурати су били пирамидалног облика, неки чак виши од 100 метара. Степенице су биле са спољашње стране, а на врху се налазио храм. На неким зигуратима сваки ниво био је обојен различитом бојом, тако да је грађевина изгледала као огромна дуга.

Места на којима су се налазиле зигуратне куле
Од најранијих времена људи су градили храмове. Рушевине оваквих храмова (зигурата) нађене су по читавој древној Месопотамији, која се налазила на месту данашњег Ирака.
Место где се по предању налазила Вавилонска кула је Вавилон, један од главних градова које је основао Нимрод
(Ноин праунук, познат као велики ловац).
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 08, 2011 4:33 pm

ПРИЧА О ВИЛИ МЕГЛИНКИ

Док је, скривен у жбуњу, посматрао Меглинку како се купа у језеру, Стојан није имао никакву намеру, ни добру ни злу. Тада није ни знао да се она зове Меглинка, готово да није знао ни како се сам зове, али је знао, или боље рећи осећао, да мора нешто да учини како би то биће из језера задржао уз себе. Јер, осећао је Стојан, све што је до овог тренутка видео и доживео и све што ће видети и доживети касније у свом животу, неће вредети ништа у поређењу с овом лепотом из зелених вода Меглинског језера. Тако је, готово као у сну, истрчао из свог скровишта, зграбио вилино окриље и почео да трчи, и даље несвестан својих поступака и њиховог значења. Трчао је без даха, спреман и да му срце препукне у том трку, али сада сасвим сигуран да између овог, као перо лаког, окриља и Меглинке постоји нека нераскидива веза.

Увече, кад се већ све смирило у селу, и овце, и кокошке, и славуји у ружичњаку, пред Стојановом кућом појавила се Меглинка. Била је сасвим нага, али је њено тело скривала готово до земље дуга, плава коса. Ништа није рекла, једноставно је прошла поред занемелог Стојана и ушла у кућу. Тако је почео њихов заједнички живот.
Стојан јој је набавио одећу испредену од најфиније вуне и од најмекшег лана, знајући да је то за њену кожу још исувише грубо, а Меглинка је сплела косе у плетенице и обвила их око главе. Била је најлепша невеста коју је село икада видело. И најтужнија, додавали су сељани.

А како је време пролазило, они су све више гунђали. Истина је била да су с Меглинкиним доласком Стојанова стада постајала све бројнија, да су овце и краве давале све више млека, кокошке јаја, а да су његови петлови били већи од комшијских гусана, и да је пшеница класала брзо и плодније, а његови пашњаци бивали најбујнији. А сељанима се чинило да све то није Стојанова заслуга, већ ове лепе вештице коју је довео у кућу, за којом се класје повијало, као да јој указује почаст, а све што је додирнула постајало је родно и плодоносно. Сељанке су јој завиделе на Стојановој пажњи и љубави. Гледале су како је, с преданошћу посвећеника, свако вече чешља у дворишту и плете јој плетенице, као да не додирује женску косу већ неку светињу, гледале су како је, у предвечерје, носи по пропланцима, поскакујући и играјући од радости као ждребе.
Стојан је за село био слеп и глув. Њему је било важно да Меглинка буде уз њега и да га, заборавивши на вилинску тугу, бар мало заволи. Надао се да ће кад добију дете она коначно прећи на његову страну света и да ће се, најзад, насмејати.
Оно што је Меглинку највише чудило и збуњивало до унезверености, јесте да је она код Стојана волела и мрзела исту ствар – његову људску несавршеност, непотпуност, ону рањивост и недовршеност његове судбине, која је висила о тако танкој нити да јој се чинило да ће је један дубљи уздах прекинути. И онда више неће бити тог живота и те невероватне нежности. Једино што ће сигурно остати је његова чудесна, голема љубав, која би га сигурно надживела, јер, мислила је, од ње је саткан и начињен, као што прах и пепео надживе људе, јер од праха и пепела су начињени.

Кад им се родио син, Стојан му је дао име Хрст. Било је то старо и лепо име, али се он водио другим разлозима. За Стојана је то више био дубок и тајновито искрен шум, него име, и њиме се није могло дозивати. А њих троје, Меглинка, Хрст и он, мислио је, морају увек да буду заједно, као што доликује правој љубави и ту нема места дозивању. У сталном страху од Меглинкиног бега у шуму настојао је, дајући овакво име сину, да предупреди сваку могућност удаљавања.
Ипак, с Хрстовим рођењем ништа се није променило. Меглинка је и даље била тужна и ноћу се, кад поверује да је Стојан заспао, искрадала и скитала по шумарцима, расплићући косе и испуштајући готово животињске уздахе бола. Стојан је пратио и враћао се пре ње, у праскозорје, сав мокар и сатрвен сазнањем да је он узрок њене боли. Ослободиће је, мислио је, и омогућити јој да поново буде онаква какву је видео скривен у жбуњу на обали Меглинског језера. Узео је вилинско окриље и оставио га на гумну преко кога је Меглинка прелазила у својим ноћним шетњама.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 08, 2011 4:35 pm


Чудна сова у коју се претворио Хрстов отац Стојан. Због Стојанове сталне бриге за сина, због жеље да му је увек на оку, од тог времена сове могу, не померајући тело, тако окренути главу да виде шта им се догађа иза леђа.

Не знамо да ли би Меглинка напустила Хрста и Стојана да је нашла окриље. Не знамо и нећемо никада сазнати, јер су окриље пре Меглинке нашли гневни сељани и спалили га, као вештичији покров, као змијску кошуљицу. Меглинка је затекла тек хрпицу пепела и дуго је клечала над њом, рукама обухвативши колена, љуљајући се, с пете на прсте, с прстију на пете. А онда је нестала и више се никад није појавила у селу. Не припадајући свету људи и изгубивши последњу наду да ће се вратити међу виле, претворила се у птицу. У сковрана. Ова птица, својим искиданим, брзим летом, час лево, час десно, и данас сведочи о Меглинкиној чежњи за вилинским светом и патњи због напуштеног дома.
Стојан је нашао спаљено окриље и данима трагао за Меглинком. А потом, кад је приметио чудну птицу која лети изнад куће и слеће Хрсту на раме, узео је сина и одвео га стрини у суседно село. Затим се запутио у најдубљу шуму и нестао.
Прича се да се Стојан претворио у сову и да је тада, изненада, открио да је синовљево име, оно Хрст, као створено за дозивање на птичијем језику и да љубав може живети и у томе. Хрста је дању дозивала мајка, а ноћу га је отац уљуљкивао у сан. Тако су га обоје волели и учили немуштом језику љубави и птица.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 08, 2011 6:20 pm

Итало Калвино
ПЕРШУНКА
„Радије бих вилински зуби да ме макну, неголи усне мушке да ме такну!”


Били једном муж и жена који су живели у лепој кућици. А прозор те кућице гледао је на вилинску башту.
Жена је била трудна, те јој се неодољиво јео першун. Зато стаде на прозор и виде да је ливада сва у першуну. Причека ти она да виле оду, баци кроз прозор свилене мердевине и спусти се у башту. Чим набра нарамак першуна, попе се свиленим мердевинама назад и затвори прозор.
Сутрадан исто тако. Једи данас, једи сутра, и виле, шетајући по башти, почеше да примећују како је безмало сав першун обран.
– Знате ли шта нам ваља чинити? – рече једна вила. – Направићемо се да смо све отишле, а једна од нас има да остане скривена у башти. Тако ћемо видети ко то долази и краде нам першун.
Кад трудница поново сиђе у башту, пред њом се створи вила:
– Ех, лопужо! Најзад те ухватих!
– Имајте бар мало милости и стрпљења, објаснићу вам – рече жена. – Першун ми се баш много једе јер очекујем бебу...
– Опростићемо ти – одврати јој вила. – Међутим, ако будеш родила сина, даћеш му име Першун, а уколико буде девојчица, нека се зове Першунка. И чим порасте, дечак или девојчица, шта год, знај да ћемо ти дете узети. Живеће с нама!
Жена бризну у плач па се врати кући. Муж, сазнавши за обећање дато вилама, плану од љутине:
– Прождрљивице једна! Видиш ли шта си урадила?

Роди се девојчица, Першунка. Време је пролазило и родитељима више ни на крај памети није био договор с вилама.
Кад Першунка порасте, поче да иде у школу. И, док се враћала кући, свакога дана сусретала би виле које су јој говориле:
– Мала, реци мајци да не заборави оно што је обећала.
– Мама – говорила је Першунка долазећи кући – виле кажу како би требало да се присетиш шта им дугујеш.
Мајка је осећала као да јој је неко завезао камен за срце, али ништа није одговарала.
Једног дана мајка је била расејана. Вративши се кући, Першунка рече:
– Кажу виле да се присетиш онога што треба да им даш.
А мајка ће, не размишљајући шта јој је Першунка заправо казала:
– Ма нека већ једном узимају шта је њихово.
Наредног дана девојчица оде у школу.
– И, шта је било? Да ли се твоја мајка сетила шта нам дугује? – упиташе виле.
– Да, рекла је да можете узети то што вам дугује.
Виле не сачекаше два пута да им се каже. Зграбише Першунку и фију!
Видевши да се кћерка не враћа из школе, мајку почеше да обузимају црне мисли. Одједном се сети реченице коју је изговорила пред Першунком и повика:
– Ох, проклетнице! Сад не можеш назад!
Виле одведоше Першунку у своју кућу. Показаше јој собу, потпуно црну, где су, иначе, држале угаљ. Тада јој саопштише:
– Видиш ли, Першунко, ову собу? Кад се увече будемо вратиле, треба да буде бела као млеко и осликана; да на сликама буду све птице које постоје у ваздуху! Ако не буде тако, појешћемо те.
Отидоше и оставише Першунку очајну и у сузама.
Зачу се лупање на вратима. Першунка оде да отвори, уверена да су се виле већ вратиле и да је куцнуо њен последњи час. Али, то заправо беше Меме, рођак вила.
– Шта ти је? Зашто плачеш, Першунко? – упита је он.
– И ви бисте плакали – каза Першунка – кад би требало ову црну собу да претворите у белу и да је осликате свим птицама које лете ваздухом. И то пре него што се виле врате! У супротном, појешће ме!
– Ако ме једном пољубиш – рече Меме – ја ћу све то сам да обавим.
А Першунка му одговори:
„Радије бих вилински зуби да ме макну
Неголи усне мушке да ме такну!”
– Твој одговор је толико љубак – рече Меме – да ћу свеједно сам све да урадим.
Удари чаробним штапићем и просторија постаде сва бела и у птицама, баш као што су виле заповедиле.
Меме оде, а виле се вратише.
– Дакле, Першунко, јеси ли све обавила?
– Да, госпође, дођите и уверите се.
– Хајде, реци нам истину, Першунко! Да није долазио наш рођак Меме?
А Першунка ће:
„Рођак Меме не дође да вас походи
Као ни драга мајка моја што ме роди!”

Следећег дана виле се окупише.
– Шта нам је чинити да бисмо је смазале? Ух! Першунко!
– Изволите. Шта заповедате?
– Сутра треба да одеш код виле Опсене и да јој кажеш да ти да кутију Лакрдијаша Лепотана.
– Да, госпођо – одговори јој Першунка и у зору крену на пут. Ишла је и ишла, те наиђе на Мемеа, рођака вила. Он је упита:
– Куда си пошла?
– Идем код виле Опсене да узмем кутију Лакрдијаша Лепотана.
– Знаш ли да ће те појести?
– Још боље за мене. Бар ће се све окончати.
– Држ’ ово! – рече Меме. – Узми ова два лонца пуна масти. Наићи ћеш на врата са звекиром; подмажи их и пропустиће те. Затим узми ова два хлеба. Јер, наићи ћеш на два пса који један другог гризу. Баци им хлебове и они ће те пустити да прођеш. Затим узми овај конац и ово шило. Наићи ћеш на обућара што чупа косу и браду да би зашио ципеле. Дај му то па ће те пустити да прођеш. Напослетку, узми ове метле. Наићи ћеш на ложачицу која чисти пећ голим рукама, те јој подај метле и пустиће те да прођеш. Само води рачуна да све хитро обавиш.
Першунка узе маст, хлебове, конац, метле и предаде све на вратима, псима, обућару, ложачици. И сви они јој захвалише. Наиђе на трг, а на тргу се уздизаше двор виле Опсене. Першунка покуца.
– Причекај, девојчице – рече вила Моргана. – Причекај још који трен.
Али, будући да је знала како све треба хитро да обави, Першунка потрча уз степенице, угледа кутију Лакрдијаша Лепотана, узе је и трк назад.
Зачувши је како бежи, вила Опсене помоли се на прозору.
– Ложачице што чистиш пећи голим рукама, заустави девојчицу! Заустави је!
– Мислиш ли да сам луда? После свих напорних година, најзад ми неко даде метле да очистим пећ!
– Обућару што шијеш ципеле сопственом брадом и косом! Заустави девојчицу. Заустави је!
– Мислиш ли да сам луд? После свих напорних година, најзад ми неко даде шило и конац!
– Кучићи што се уједате! Зауставите ту девојчицу!
– Мислиш ли да смо луди? Ко нам најзад даде сваком по један хлеб?!
– Врата што ударате! Зауставите ту девојчицу!
– Ни случајно. Најзад ме неко подмаза од врха до дна!

И Першунка тако прође. Чим би на сигурном, упита се:
– Шта ли ће бити с овом кутијом Лакрдијаша Лепотана?
Не могаше да се суздржи, већ је отвори. Из ње искочи читава војска малих, малецких човечуљака, читав скуп људи с оркестром поврх свега. Креташе се по такту свирке и не заустављаше се. Першунка хтеде да их наведе да се врате у кутију, али чим би ухватила једног, десеторица би шмугнула. Поче да јеца, и баш у том тренутку појави се Меме.
– Знатижељнице једна! – рече јој. – Видиш ли шта направи?
– Ох, хтела сам само да видим...
– Сада нема поправке. Али, ако ме једном пољубиш, средићу све.
А она ће:
„Радије бих вилински зуби да ме макну
Неголи усне мушке да ме такну!”
– Тако си то лепо рекла да ћу све сам поправити.
Удари чаробним штапићем и сви мајушни људи вратише се у кутију Лакрдијаша Лепотана.
Кад су чуле како Першунка лупа на улазна врата, виле се растужише.
– Зар је не поједе вила Моргана?
– Нека вам је срећан овај дан – рече девојчица. – Ево кутије.
– Ах, добро је. Шта ти је рекла вила Опсене?
– Рекла ми је да вас поздравим.
– Јасно нам је! – рекоше виле једна другој. – Треба ми да је поједемо.
Исте вечери дође им рођак Меме у посету.
– Знаш ли нешто, Меме? – рекоше му. – Вила Опсене није појела Першунку. Ми треба да је поједемо.
– Ох, па добро – узврати Меме. – Баш добро!
– Сутра, кад обави све кућне послове, рећи ћемо јој да стави лонац на ватру. Велики лонац за веш. Кад вода буде прокључала, узећемо је и гурнути унутра.
– Па добро – рече он. – Договорили смо се, одлично сте смислиле!
Кад виле изађоше, Меме оде код Першунке:
– Знаш ли шта, Першунко? Оне хоће да те баце у врелу воду чим прокључа. Међутим, ти реци како нема довољно дрва и да мораш да одеш у подрум да донесеш још. А онда ћу ја доћи.
Тако виле рекоше Першунки како треба да пере веш и да стави лонац с водом на ватру. Першунка заложи ватру и одмах рече:
– Али готово да нема дрва.
– Иди у подрум и донеси још.
Першунка сиђе и тада зачу:
– Ја сам овде, Першунко.
Био је то Меме који је ухвати за руку. Одведе је у сам крај подрума где је било мноштво светиљки.
– Видиш, ово су вилинске душе. Дуни!
И почеше да дувају у једну по једну светиљку. Како су их гасили, тако су се и виле гасиле. Остаде само један жижак, највећи од свих.
– Ово је душа виле Опсене!
Заједно дунуше што су јаче могли док је не угасише. И тако постадоше господари своје судбине.
– Е, па сад ћеш бити моја невеста! – рече Меме. Најзад је пољуби.
Одоше у дворац виле Опсене. Обућара прогласише војводом, ложачицу маркизом. Псе задржаше са собом у дворцу, а врата оставише отворена, водећи рачуна да их с времена на време подмажу.
Дани су им срећни бивали
О миру су само снивали
И у својој срећи уживали.
Стара тосканска бајка коју
је приредио Итало Калвино
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 08, 2011 6:37 pm

Габријела Роа
ЕМЕОВЕ КРАВЕ


Кад идем у посету комшијама, увек пресечем преко ливаде. Емеове краве тада, као по наредби, прекину да пасу. Подигну главе, гледају ме, погледом прате моје кретање као да би ми боље одредиле место. Не знам зашто за њих кажу да су глупе животиње. Њихов поглед, док ме помно проучавају и памте детаље на мени, одаје јасно, рецимо, овакво размишљање:
„А, добро! Ово је госпођа из кућице, она иде код нашег газде. То је та госпођа из града. Која овде проводи лето.”
И онда полако наставе да пасу. Доказ да се то заиста на тај начин одвија у њиховој глави је, кад ја ту прођем десет минута касније, оне само баце накратко поглед на мене али више се не труде да престану да пасу и да дижу главу за мном, као да су закључиле: „То је она од малопре.”
Али ако само прођем два или три сата касније, е онда се понавља поступак од пре: престају да пасу, следе ме погледом, проучавају ме са сасвим новом радозналошћу. И тек онда схвате:
„А, па да! То је госпођа од јутрос. Она из кућице. Она која је дошла из града. Она која иде код нашег газде сто пута на дан.”
У ствари, слабо им је памћење, али не и здрав разум.
Или су већ прилично расејане па памте само одређене особе, све док им не дођу друге као „замена” у њиховој свести.
Моја теорија више не пије воду. Данас сам два пута прошла пољем у размаку од једног сата. И други пут, као и први пут, краве су престале да пасу. Дуго су ме посматрале. Дрско, да се боље изразим. Показивале су исту радозналост као и два сата раније. Као и дан раније.
Испричала сам о томе Емеу.
– Да ли ме оне препознају, шта мислите? Препознају ли оне људе?
– А, па да!
– И онда?
– ...
– И онда, изгледам ли чудно?
Еме одговори учтиво:
– Па... понекад.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od MustraBecka taj Sub Jan 08, 2011 6:38 pm

ВРАГОЛАНКА

Данас су три Емеове краве умочиле папке у воду минијатурног рибњака надомак моје куће. Попасле су све цвеће око те водице, нарочито овогодишњи дренак. Мало-мало па се једна нагне, гуцне воду размлачену од сунца, мало је проба али је не пије. Враголанка носи звонце окачено око врата које је Еме тражио да му купе у Беј-Сент-Полу да би је обележио и тако знао где је кад је зове а она се сатима скрива иза жбуња и неће да изађе.
– Бар ћу увек знати где је ова моја Враголанка.
Звонце се увек огласи на и најмању кретњу и тако се тачно зна где се налази Враголанка. Али, изгледа да је њу прошла жеља за скривањем, сада откако јој о врату виси прапорац који открива сваки њен корак.
Звук је мелодичан, благ и пријатан за уши.
Ако је велика тишина и нема других звукова, то звонце све разгали. Ако дува ветар, звук се једва чује од шуштања лишћа. Некад нам допире издалека па имамо утисак као да звони из неког другог времена, из другог света.
Јер, откако Враголанка сеје музику свуда око себе, зачуђујуће је како је две друге краве не напуштају. Онда је Еме, као што је обележио Враголанку, то исто учинио и с њима двема.
Пре неколико минута све три су се приближиле мојој огради, као да су радознале да сазнају где сам се денула. Кад би само знале да пишем о њима!

Звонце се чуло све јаче, сасвим близу куће. И зашто ми је то одједном пробудило успомене за које сам мислила да су одавно угашене – успомене на време кад сам, као дете, за време летњег распуста долазила код свог ујака, на његову фарму у Манитоби, и кад ме је још од силаска с воза дочекивало цин-цин ручног звона које се клатило изнад прага гостионице и оглашавало да је ручак топао и спреман ... и како ме је то испуњавало неком тајанственом срећом као да смо се окупили, сви заједно, незнанци с перона, око некакве пријатељске и празничне трпезе.
И ето, зато што је Еме био љут на своју краву и због тога јој окачио о врат звонце, ето како ми се вратила та чудна радост, највећа у мом животу, за коју никако не знам шта је у ствари и зашто ме још увек опчињава.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Zabavnikove priče

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu