O Bibliji

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

O Bibliji

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 8:00 am

Engleski književnik Walter Scott ležao je na samrtnoj postelji.

Pozvao je zeta da mu nešto pročita.

"Iz koje knjige da čitam?" upitao je ovaj.

"Postoji samo jedna Knjiga!" glasio je odgovor.


Ta izuzetna Knjiga je Biblija. Ona nadilazi sve ostale knjige. Biblija je najprodavanija i najčitanija knjiga svih vremena. Dosad je prevedena na preko 1700 jezika sveta. Biblija se po mnogo čemu razlikuje od drugih knjiga. Obično su knjige plod jednog autora. Medutim, Bibliju je pisalo najmanje 40 ljudi, u razdoblju od 1500 godina, u više različitih zemalja, na tri različita jezika.

To je jedinstvena poruka koju je Bog uputio ljudima. Na neobičan način sačuvana je kroz hiljade godina do danas, usprkos vremenima u kojima je progonjena i uništavana.

Poruke Biblije su sveobuhvatne: važe za sve ljude u sva vremena. Uticaj Pisma oseća se u cijelom svijetu; a kad bi svi ljudi čitali Bibliju i dopustili Božjem Duhu da ostvari pravu promijenu u njima, zavladio bi mir i svi bi uživali u zdravom načinu života.

Hrišćani veruju da je večni Bog zamislio Sveto pismo i preko proroka ga prenio ljudskom umu. Bog nije diktirao reč po reč Biblije, osim Deset zapovesti. On je stavio svoje misli u um pisca, koji ih je potom prenio u ljudski jezik. Poruka Pisma upućena je čoveku. Iako su Bibliju prepisivali i prevodili ljudi skloni greškama, Bog je na čudesan način upravljao ovim delom, tako da nam je danas svima na raspolaganju Njegova sveta Reč.

Prepisivači masoreti poštovali su svako slovo Reči. Zna se da su brojali slova teksta pre nego što bi počeli da prepisuju, i ponovno - kad bi dovršili prepisivanje. Oni su tačno znali koliko reči ima u Starom Zavetu, i koja se reč nalazi u sredini biblijskog teksta. Kad bi otkrili neku grešku u prepisivanju, uništili bi napisani spis i otpočeli prepisivati novi. Sveti spisi su zbog ovakve pažljivosti sačuvali svoju verodostojnost kroz sve vekove.

Na sličan se način s biblijskim rukopisima postupalo i u novozavetnim vremenima. Pisari su prepisivali svete tekstove u samostanima, školama, palatama, crkvama i redovničkim naseljima. Pisali su ih na grčkom, aramejskom, latinskom, etiopskom, arapskom, persijskom, staroslovenskom, gotskom, koptskom, sirskom i drugim jezicima u različitim zemljama. U posljednja tri veka upoređuju se različiti prevodi. Pronađene su razlike, ali ni jedan tekst Pisma nije doživio značajniju promenu značenja. To je pravo čudo: nad Biblijom bdi Bog!

U starozavetno vreme Sveto Pismo se skoro izgubilo tokom vavilonskog ropstva. U prva tri veka naše ere, za vreme progonstva hrišćana od strane Rimljana, bilo je skoro potpuno uništeno. Od 7. do 9. veka namnožile su se legende i apokrifi, kao zamena i suprotnost Svetom Pismu. Zatim je došla nepismenost 10. i 11. veka kad ni knezovi nisu znali da čitaju, što je prouzrokovalo da Sveti spisi skoro izgube svoj značaj. Od 12. do 14. veka u nekim se evropskim zemljama navođenje Svetog Pisma kažnjavalo smrću. To su neobične činjenice iz istorije.

U Bibliji se spominju mnogi njeni pisci poput Mojsija, Isusa Navina, Samuila, Davida, Solomona, Jeremije i Danila. Prema jevrejskom predanju, književnik Jezdra prikupio je dovršene spise nedugo nakon povratka Izrailjca iz vavilonskog ropstva. Kako možemo znati da su knjige Starog Zaveta one iste kojima su se služili Jevreji pre Hrista? Sam Isus rekao je da se Pismo ne može ukinuti. Jevanđelist Luka izveštava o razgovoru koji je Hristos nakon svoga vaskrsenja vodio s dvojicom učenika na putu iz Jerusalima za Emaus: "I poče od Mojsija te, sledeći sve proroke, protumači im što se na Njega odnosilo u svim Pismima... Zatim im reče: Ovo je ono što sam vam govorio dok sam još bio s vama. Trebalo je da se ispuni sve što je o meni pisano u Mojsijevom zakonu, u Prorocima i Psalmima." (Luka 24,27.44) Jevreji su u staro vreme Pismo uglavnom delili na Zakon, Proroke i Psalme.

Jevrejski istoričar Josip Flavije piše u svom poznatom delu "Jevrejske starine" , oko 40 godina posle Hristove smrti: "Mi nemamo mnoštvo knjiga koje se suprote jedna drugoj (kao što je to kod Grka), nego samo 22 knjige koje sadrže izveštaj prošlih vremena; mi s pravom verujemo da su božanske; od njih pet pripada Mojsiju... Proroci koji su živeli posle Mojsija zapisali su u 13 knjiga šta se dogodilo u njihovo vreme. Preostale četiri knjige sadrže himne Bogu..." Flavije spominje 22 knjige. U savremenim izdanjima Biblije ima ih 39. Naime, Jevreji su pojedine knjige raspoređivali i delili drugačije nego što je to učinjeno u našim prevodima.

Zanimljivo je da se većina starozavetnih knjiga navodi u knjigama Novoga Zaveta: čak u 433 navoda. Citirano je ravno 30 od 39 knjiga. Imajmo na umu da ni jedan crkveni sabor nije trebalo da da autoritet Svetom pismu. Ovaj autoritet Biblija je imala od trenutka kad je napisana, i nju je kao takvu primila prva hrišćanska crkva. Sveto pismo ima unutrašnji autoritet, jer je nastalo pod uticajem Svetog Duha.(1. Korinćanima 2,13). Niko nema vlasti bilo šta oduzeti ili dodati Bibliji. (Otkrivenje 22,18.19)

Prema tome, Biblija nije odobreno ili autorizovano delo, nego zbirka knjiga koja iza sebe ima Božji autoritet. Do danas su nastali mnogi prevodi Svetog Pisma. Podudarnost prevoda je čudesna. Pronalazak biblijskih rukopisa u pećinama na obali Mrtvog mora dodao je još hiljadu godina najstarijim rukopisima koji su nam bili poznati do 1946. godine. Ovaj nalaz pomogao je da se utvrdi tačnost kasnijih prepisa i da se potvrdi kako su Isaija i Danilo živeli prije Hrista. Pre tog značajnog nalaza mnogi su kritičari zlonamerno tvrdili da su ove dve knjige napisane posle Hrista, uglavnom zato što sadrže mnoga proročanstva o Njemu. Nalaz je mnoge osvedočio u tačnost biblijskih proročanstava.

Proučavajte Bibliju da biste obogatili svoj život i pripremili se za večni život koji će doći. Upoznajte njenog pravog božanskog Autora i dopustite Mu da postane deo Vašeg života.
Izvor , Biblija.rs
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: O Bibliji

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 8:02 am

Naziv i značenje Biblije

Sam naziv nastao je znatno nakon knjige. U feničanskom gradu kojega su Izraelci nazivali Gebal a Grci Biblos bila je razvijena proizvodnja papirusa, koji se onda prodavao po celome svetu. U to vreme ne postoje knjige u današnjem smislu (tzv. kodeksi se pojavljuju krajem antike), nego se svi spisi umotaju u rolne, koje su se onda nazivale po gradu "biblion" (što je deminutiv koji znači "knjižica", "mali svitak"). Reč "biblia" zapravo je imenica u množini (srednji rod, nominativ) i znači "svici". Naziv Biblija zapravo označava zbirku svitaka.

Izraelci su za Bibliju - a kod njih se radi o Starom zavetu - koristili dva naziva - Tora i Tanak. Tora ili poduka je naziv za prvih pet biblijskih knjiga, odnosno Mojsijevo Petoknjižje. Vrlo često se taj naziv upotrebljava i za sve knjige SZ, što se vidi i na nekim mestima kod apostola Pavla (Rim. 3,19). Ipak, Izraelci su naziv "Tora" koristili specifično za Petoknjižje, a ostale spise SZ nazivali "svedočanstvom" (Isaija 8,20) i delili ih na proroke (nebi'im) i spise (ketubim). Naziv "tanak" ustvari je skraćenica od tora, nebi'im i ketubim.

I novozavetni pisci koriste naziv "sveti spisi" (hiera grammata -v. 2. Tim. 3,15) misleći na celi SZ (što je i u njihovo vreme zapravo cela Biblija). S obzirom da reč "gramma" ujedno znači i pismo, Biblija je dobila kod nas naziv Sveto Pismo. Izvorno, trebalo bi da glasi "sveta pisma", ali budući da negde od 3-4. vijeka spisi bivaju uvezivani u današnji oblik (koji se tada zvao codex), na Bibliju se sve više gleda kao na spis, a ne na spise.

ZNAČAJ BIBLIJE

Biblija se može tretirati kao dokument, kao knjiga i kao sveti spis. Upravo od našeg stava kako ćemo je tretirati zavisi i značenje koje ćemo u njoj pronaći. Ukoliko na Bibliju gledam kao na dokument (tj. zbirku dokumenata) onda u njoj nalazim svedočanstvo o vremenu i prostoru u kojem je nastala. Ako je Biblija za mene lepa književnost, onda u njoj tražim književne vrednosti i mogu da se zanosim njezinim umetničkim ostvarenjem. Ukoliko gledam na Bibliju kao na Sveto pismo, onda je ona Reč koju Bog upućuje meni i svom narodu. Vredno je primetiti da ćemo Bibliju posmatrati i kao dokument i kao knjigu i kao Reč.

Biblija kao dokument

Biblija kao hronika jednog vremena i prostora najveći je sačuvani spis svog perioda. Ona govori pre svega o jednom narodu, Izraelu, i pruža popriličan materijal, a najčešće i jedini dostupni o istoriji Izraela, te pridonosi i razumevanju istorije drugih naroda tog vremena i prostora. Mnogi događaji iz istorije Asiraca, Vavilonaca, Egipćana i drugih naroda zabilježeni su samo u Bibliji, ali je iz života tih naroda prikazano samo ono što je bilo u vezi s istorijom Izraela. Iako je u savremenoj nauci došlo do oštre kritike Biblije kao istorijskog dokumenta, ona se u osnovi drži knjigom koja je zadržala istorijsko jezgro, mada joj se pritom zamera da je "obogaćena" mitološkim motivima. Činjenica je da ne postoje strogi istorijski dokazi da je, na primer, Bog razdvojio Crveno more pred Mojsijem, jer se za tako nešto dokaz ne može tražiti. Nije moguće niti dokazivati da su Avram ili Mojsije postojali, nezavisno od biblijskih izveštaja, ali je prilično neutemeljeno ove likove proglašavati potpunom fikcijom.

Biblija kao književnost

Stari narodi svoje ideje o svetu i Bogu najčešće izražavaju kroz umetnička dela. Biblija jeste umjetnost - s brojnim pripovetkama, raznolikom poezijom, dramom, i svim što odlikuje književnost. Ona je jedinstvena po svom književnom pristupu, naročito u poređenju s umetničkim delima iz njenog vremena. Njeni likovi nisu božanstva i heroji, nego ljudi od krvi i mesa, koji su nam bliski iako su od nas udaljeni hiljadama i kilometara i godina. I dok je sve do druge polovine XIX veka vladalo uverenje da književni likovi mogu biti samo kraljevi, božanstva i heroji, Biblija govori o običnim ljudima, stočarima i ratarima, neplemenitog porekla. Nema idealnih osoba - osim Boga - koji je prikazan na način neuobičajen u svoj dotadašnjoj književnosti i mitologiji. Svi su ostali prikazani kao pogrešivi ljudi, koji imaju i svoje pobede i poraze. Niko nije Supermen, nema crno-bele tehnike slikanja osoba, nema prikrivanja mana i nedostataka, ali ni cinizma ili sarkazma u razotkrivanju propusta. Za razliku od grčke književnosti Homera i Hesioda, biblijski prikaz je jednostavan i dubok - nema detaljisanja i komentarisanja, nema ni psiholoških raščlanjivanja i didaktičkih seansi, tako omiljenih nekim savremenim piscima. Sve je dato u kratkim potezima, kroz događaj i postupke i govore likova, pisac ne nameće svoj stav. Što se događa u srcu Josifa, kojega ne prepoznaju njegova izdajnička braća nama postaje jasno tek kada pažljivije iščitamo opisani događaj. Biblijska poezija i dalje deluje savremeno, jer gaji načelo slobodnog stiha (bez rime), što je ujedno čini lako prevodivom. Njena misaonost i ljepota izraza mogu se bez gotovo ikakvog gubitka razumeti na svim jezicima.

Biblija kao Sveto pismo

Svetost je osnovno značenje religije uopšte. Sveti su ljudi, prostori, vreme, predmeti, a između ostalog i spisi. Pojam svetosti u biblijskom razumevanju znači da je nešto drugačije od ostaloga, izdvojeno i posvećeno Bogu. Da je Biblija sveta, to znači da je ona spis potpuno drugačiji od drugih - po svom poreklu i svojoj svrsi. Naziv "Sveto pismo" najverovatnije potiče iz vremena nakon prevođenja Biblije na grčki, ali je Biblija oduvek bila za njezine čitaoce iznad svega sveti spis. Ona je temelj verovanja (jer govori ko je Bog, a ko smo mi) i življenja (jer nam samim ovim prikazom govori kakvi trebamo da budemo).
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: O Bibliji

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 8:06 am

Vreme nastanka

Ovo je svakako jedno od spornih pitanja u vezi s Biblijom. Vekovima je vladalo tradicionalno uverenje da je pisanje Biblije započelo s Mojsijem u 15. v. pr. Hr. a završeno s apostolom Jovanom krajem 1. v.n.e . Naučnici XIX. i XX. v. osporavaju ovakvo shvatanje, te Mojsijeve spise pomeraju vekovima unapred, dok su Jovanove spise neki smeštali čak na kraj II. v.n.e.

Koji kriterijumi vode naučnike u određivanju vremena nastanka? Nabrojićemo one najglavnije i videti koliko su oni pouzdani:

1. – starost rukopisa.

Ovo je najmanje pouzdan kriterijum. Nije potrebna velika mudrost da se zaključi da ako imamo neki rukopis iz 300. g. n.e. da knjiga nije mogla nastati sto godina kasnije. Ali kada je ona nastala? Rukopisi su uvek prepisi knjiga, a ne njihovi originali (autografi). Oni mogu biti vekovima mlađi od originala - kao što u slučaju Platonovih ili Aristotelovih dela ta razlika iznosi više od hiljadu godina.

U istraživanju Biblije ova je metoda pomogla u utvrđivanju datuma Jovanovog jevanđelja - budući da je pronađen rukopis iz oko 125. g. n.e. postalo je jasno da nisu ispravne teze o nastanku ovog dela krajem drugog veka. Sada je utvrđeno da je ono nastalo još u prvom veku.

2. – jezički kriterijum.

Svaki jezik se razvija i mi već jasno razlikujemo u našem jeziku da li neki spis potiče iz ovog veka ili iz vremena Ivana Crnojevića. Međutim, u proučavanju Biblije taj je kriterijum prilično "klimav". Jevrejski jezik Starog zaveta nije trpio tako značajne promene tokom deset vekova razvoja biblijskog teksta. Još se manje menjao jezik Novoga zaveta tokom kojih pedesetak godina pisanja. Svako naučno dokazivanje da je jevrejski jezik ovoga teksta mlađi od nekog drugog teksta prilično je problematično.

3. – istorijski kriterijum.

Na osnovu ovoga kriterijuma pokušava se videti postoje li neki istorijski zapisi u drugim izvorima o određenim biblijskim knjigama. Tako ćemo u knjizi proroka Jezekilja (14,14) iz 6. v. p.n.e imati spominjanje Jova, junaka istoimene knjige, što znači da je ona starija od knjige. Ali koliko starija - to je pitanje na koje nauka ne može dati pouzdan odgovor.

Postoji i druga vrsta ovog istorijskog kriterijuma. Prema njemu možemo na osnovu dostupnih arheoloških i istorijskih činjenica doći do saznanja poznaje li autor knjige razdoblje u kojem je tradicionalno smeštena knjiga ili u kojem autor tvrdi da se nalazi (kao što na primer Danilo sebe smešta u VI. v.p.n.e.).

Svakako da i tu preciznost varira: za Knjigu Isusa Navina znamo da gradovi koje ona spominje postoje pre 10. v. p.n.e. što nam sugeriše da je i spis iz vremena pre 10. v. Kod Jovanovog jevanđelja taj datum je znatno precizniji. Budući da su trimovi ribnjaka Vitezde nestali padom Jerusalima 70. g. sigurno je da je autor živio u vremenu prije 70. g. i da je spis nastao najkasnije krajem 1. veka.

Ipak pošteno je priznati da nam određene biblijske knjige ne daju gotovo nikakvu istorijsku pozadinu (brojni psalmi, neki mali proroci) i da je nemoguće tačno ih smestiti u istorijsko razdoblje.

Neka pitanja će sigurno i dalje ostati otvorena, no uglavnom može da se s priličnom izvesnošću potvrdi hronološka tablica Biblije:

Stari zavet - XV - IV vek p. n. e.

Novi zavet - oko 50. do oko 95. g. n. e.

Neki Knjigu ponovljenog zakona (Peta Mojsijeva), smeštaju u vreme verske obnove Isusa Navina (640-609), tumačeći da događaj opisan u 2. Carevima 22,8-10 upućuje na stvaranje, a ne na pronalaženje spisa. Činjenica je međutim da se još tokom vladavine Manasije (796-781), i to na samome početku vladanja, spominje citat iz Ponovljenog zakona (vidi 2. Carevima 14,6), što nedvosmisleno pokazuje da je poslednja knjiga Petoknjižja autoritet i prije osmog veka. Time otpada i teorija da je Ponovoljeni zakon knjiga starije predaje koju donose ostaci prognanih Izraelaca negde nakon 722. g. (kada su Asirci osvojili Samariju).

Sigurno je da su prvi spisi Staroga zaveta Mojsijeve knjige, a da poslednjima nastaju knjige proroka Zaharije, Ageja i Malahije. Što se Novog zaveta tiče, još nije sasvim jasno da li je prvi nastali spis poslanica Galatima ili Prva Solunjanima, kao ni je li poslednji nastali spis Jovanovo Otkrivenje ili Jevanđelje po Jovanu. No, to može da dovede samo do manjih pomeranja (od po par godina) u prihvaćenoj hronologiji.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: O Bibliji

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 8:10 am

Nadahnuće

Reč »nadahnuće« prevod je latinske reči inspiratio, a ne nalazimo istovetnu grčku ili jevrejsku reč u Bibliji. Njoj najsličniju reč nalazimo u Drugoj Timotiju 3,16: "Svako Pismo je bogonadahnuto" (Čarnić) - (theopneustos). Učenje o biblijskoj inspiraciji znalo je da izazove brojne teološke probleme i postavi nas pred brojna pitanja, tako da slobodno možemo reći kako još nije data posljednja reč o toj temi. Ipak, mogu se podvući određeni stavovi:
*
Pavle u ovom tekstu prvenstveno misli na kanonske spise Starog zaveta, jer se u njegovo vreme Novi zavet tek piše i oblikuje, ali se njegov zaključak odnosi na sve kanonske spise: nadahnuti su svi biblijski spisi, što znači da nema nenadahnutih ili manje/više nadahnutih biblijskih spisa.
*
Nadahnuće o kojem govori Pavle nije pesnička inspiracija, koja ima svoje prirodno, odnosno ljudsko poreklo. Biblijsko nadahnuće podrazumeva da je Bog taj koji vodi pisca u stvaranju biblijske knjige.
*
Nadahnuće ne znači da je autor samo olovka u Božjoj ruci. Autor zadržava svoju ličnost, svoj način posmatranja, stil i ostale vlastite osobine. Ukoliko prihvatimo krivo gledište da su biblijski spisi nastali diktatom, ne možemo objasniti raznolikost stilova, emocija i interesa koje pokazuju biblijski pisci.
*
Bog nadahnjuje ljudske misli, a ne reči ili slova. Stoga Biblijske misli nisu ljudske, nego božanske; dok riječi i slova nisu božanske, nego ljudske. To podrazumeva i mogućnost grešaka u Bibliji, ali te greške mogu biti samo činjeničnog, a ne spasenjskog karaktera, što znači da Biblija nigde ne uči krivoverje. Uz to, treba znati da se semitsko i zapadno razumevanje greške bitno razlikuju.

Tako Matej 27,9 riječi iz Zaharija 11,13 pripisuje Jeremiji, što je greška prema našem shvatanju. Ali Matej aludira na neke Jeremijine stihove i navodi Zaharijine riječi, spominjući ipak samo ime poznatijeg proroka, Jeremije. Isto tako i Marko 1, 2-3 citira Isaiju i Malahiju, ali imenuje samo poznatijeg Isaiju. Zapadnjački nastrojen čitalac primetiće takođe da Isus u Marko 2,26 pogrešno navodi Avijatara kao velikog svešenika u vrijeme Davidovog bekstva od Saula (vidi 1. Sam. 21,2-9), jer se radi o Avimelehu. Međutim, činjenica je da je opisani događaj doveo do toga da Avijatar postane veliki sveštenik (v. 1. Sam. 22,20) i toga radi se on i spominje. Stoga je zapadnjaku greška ono na što semit uopšte ne obraća pažnju. S druge strane, činjenica je da u Bibliji ipak ima grešaka: 2. Dnevnika 22,2 potpuno pogrešno navodi da je Ohozija, Joramov sin, imao 42 godine kada se zacario, po čemu bi ispalo da je bio dve godine stariji od svojeg oca, koji je ubijen u 40 godini. Tačan podatak o Ohozijinim godinama iznijet je u 2. Carevima 8,26 – Ohozija je imao 22 godine. Ovo je samo dio problema hronologije Jude i Izrailja, koje je nemoguće međusobno uskladiti.

Autoritet Biblije

Protestantska doktrina

Prema ovom uverenju, Biblija je božansko-ljudski spis: nju su napisali ljudi, ali pod Božjim nadahnućem i stoga ona poseduje božanski autoritet. Na Bibliji se mora zasnivati sva teologija i ona je dovoljna u svim stvarima koji se tiču hrišćanske vere i življenja. To ne znači da nema drugih autoriteta osim Biblije, ali da svi oni svoj autoritet dobijaju na osnovu Biblije. Autoritet imaju svi biblijski spisi, što ne podrazumeva da su svi podjednako značajni. Značajniji su oni koji otkrivaju i uzdižu Isusa Hrista. Biblijska istina ne može biti predmet čisto intelektualne debate, nego spoznata verom. Sveto Pismo tumači samo sebe – Sacra Scriptura sui ipsius interpres – osnovno je načelo protestantskog razumevanja Biblije. Svakako, ne sledi da se Biblija može tumačiti bez ikakvog prethodnog predznanja.

Katolička doktrina

Svoj pogled na Bibliju katolici su uobličili na koncilu u Trentu (Tridentu) 1545-1563. I oni prihvataju da je Biblija božanski nadahnuta, verodostojna i da se ne može svojevoljno tumačiti. Njihovo se stanovište pak razlikuje od protestantskog u nekoliko tačaka:

a. Kanon Biblije – katolici, kao što smo videli, prihvataju i deuterokanonske knjige.

b. Tumačenje pisma – Biblija ne tumači samu sebe, nego su joj potrebni ovlašteni tumači. To su tumačenja ranih crkvenih otaca, odluke crkvenih koncila te papine izjave ex cathedra, kao krajnji autoritet.

c. Jedinstvenost Biblije – Prije pisanja Biblije postojala je bogata usmena predaja, koja potiče od apostola i seže do današnjih dana. Stoga je predaja (tradicija) istog ranga kao i Biblija. Tradicija se sastoji od univerzalno prihvaćenih učenja i običaja sprovedenih u Crkvi, koje nisu pobijali crkveni učitelji, a poznata su u Crkvama koje su osnovali apostoli (pre svega Rim).

Liberalizam

Radi se o zajedničkom nazivu za različite trendove koji negiraju božanski autoritet Biblije. Sva ova učenja potiču iz postreformacijskog perioda i prisutna su u filozofijama prosvetiteljstva, hegelijanizma, marksizma, evolucionizma i drugih novovekovnih i modernih filozofija. Ne postoji nikakav transcendentni Bog, stoga niti nadprirodna Božja dela. Sledi da je Biblija čisto ljudsko delo, i njeno se nadahnuće ne razlikuje od umetničkog ili naučnog. Kao ljudski proizvod, Biblija je puna grešaka, posebno zbog svojih zastarelih koncepcija stvaranja, spasenja, natprirodnog, itd. Tako ona ne može biti nikakav temelj za doktrinu ili život – jer učenje o Bogu i čoveku treba da se temelji na razumu, a ne na Bibliji.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: O Bibliji

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 8:13 am

Biblijski jezici

Tumačenje Biblije zasniva se na poznavanju njenog jezika. Jezik Starog zaveta jesu jevrejski i (na pojedninim mestima) aramejski, a jezik Novoga zaveta je grčki. Postoje još neke posuđenice iz drugih jezika, poput persijskog, egipatskog, nekih mesopotamskih jezika (čak i iz keltskog), ali su posuđenice normalna pojava u praktično svim jezicima.

JEVREJSKI (HEBREJSKI) JEZIK

Naziv jevrejski jezik pojavljuje se u spisima tek oko 130. g. u nekanonskoj Knjizi Sirahovoj. Izraz "jevrejski jezik" pojavljuje se i na više mesta u Novom zavjetu (Djela 21,40; 26,14), ali se tamo po svemu sudeći on odnosi na aramejski jezik. Starozavetni naziv za jevrejski jezik jest kanaanski jezik (Isaija 19,18) ili judejski tj. jevrejski (2. Car. 18, 26.28).
Jevrejski jezik spada u skup zapadnosemitskih jezika i po svojim se karakteristikama prilično razlikuje od našeg jezika.
Iz jevrejskog jezika praktično nemamo ni jednu posuđenicu - one koje i imamo (kao reči šećer, Mesija, ili imena Jovan, Jakov, Danilo, Marija, Suzana itd.) došle su u naš jezik posredstvom drugih indoevropskih jezika. Jevrejsko pismo je glasovno (u čemu je jedno od najstarijih), ali slova postoje samo za suglasnike. Ima dosta guturala (postoje dva h), kao i različitih izgovora slova b, g, d, k, p i t, (koji su se vremenom delimično izgubili), što početniku zna da pričini velike teškoće. Tek se u srednjem veku donose znaci za samoglasnike, kojih opet ima znatno više nego u našem jeziku. Jevrejski se piše s desna na levo. Većina jevrejskih reči ima troslovnu osnovu, kojoj se onda dodavanjem samoglasnika i nekih drugih znakova menja smisao. Jevrejski jezik nema glagolska vremena nego samo glagolske vidove svršeni (perfekt) i nesvršeni (imperfekt). Perfektom se obično izražava prošlo vreme, a imperfektom - buduće. Međutim, to ne mora biti tako i za pravilno razumevanje potrebno nam je dobro razumeti kontekst. Ti su problemi znatno bolje rešeni u novijim prevodima. Stvari se dodatno komplikuju i pravilom poput vau consecutivum prema kojemu niz imperfektnih glagola koji započinje s jednim perfektom treba takođe tretirati kao perfekt.

Jevrejski jezik je siromašan pridevima i prilozima, ali je zato izuzetno bogat raznim imenicama. Solomun koristi 19 naziva za mudrost a u Knjizi o Jovu 4,10-11 imamo 5 naziva za lava (što sasvim drugačije izgleda u našem prevodu). Raznolika značenja glagola jevrejski postiže glagolskim oblicima, koji ne određuju vreme nego nijansiraju značenje: ubijam, ubijam se, okrutno ubijam (koljem), dajem da se zakolje, zaklan sam, itd. Jevrejska je rečenica obično kratka i glavni veznik u složenim rečenicama je i (wau - w), koji ima značenje i, ali, a, čak, tako, onda. Jedna od osobenosti jevrejskoga jezika jeste njegova slikovitost: jevrejski nije apstraktan jezik pojmova, nego konkretan jezik slika. Ukoliko ne shvatimo ovu osobinu, djelovaće nam čudno mnogi antropomorfizmi u prikazivanju Boga. Osim slikovitosti, jevrejski jezik odlikuju ritmičnost i jezgrovitost. Ritam jezika, osobito pesničkog, nosi čitaoca i omogućava mu lakše pamćenje. Uzgred rečeno, pisci Starog zaveta često se koriste raznim metodama zvuka i ritma jezika kako bi se poruka lakše upamtila. Jezgrovitost jevrejskog jezika omogućena spajanjem i srastanjem izraza postiže da se u jednoj riječi kaže ono za šta nama ponekad treba nekoliko puta više reči. Psalam 23 u jevrejskom originalu ima 57 reči, u prevodu Vuka Karadžića 91, dok u engleskom prevodu (King James) čak 122. Odlaskom u vavilonsko ropstvo, jevrejski jezik je postao zaboravljen od strane običnog naroda i njime se služe samo teolozi i mudraci. Srednjevekovni jevrejski, uz dodatke nekih savremenih termina, u osnovi je današnjeg jevrejskog jezika.

ARAMEJSKI JEZIK

Aramejci su bili moćno pleme (ili savez plemena), koji su naseljavali područja današnje Sirije, Iraka, Jordana i drugih prostora Bliskog Istoka. Aramejskog porekla bili su i Haldeji koji su vladali Novovavilonskom imperijom. Aramejski jezik je sličan jevrejskom (poput španskog i portugalskog), kao i drugim bliskoistočnim jezicima, a zbog svoje jednostavnosti i uticaja Aramejaca, postao je lingua franca drevnog Bliskog Istoka. Nakon vavilonskog ropstva, Izraelci govore aramejskim jezikom, koji je maternji jezik Izraelaca u Isusovo vreme. U Starom zavetu na aramejskom su napisane od Danilo 2,4 do kraja 7. poglavlja, nekoliko stihova u Jezdrinoj knjizi, zatim jedan stih u Jeremiji (10,11) i jedna riječ u Prvoj Mojsijevoj (31,47). U Novom zavetu se spominju neke aramejske reči: "efata" (otvori se (Marko 7,34), "talita kumi" ("ustani devojčice", Marko 5,41), "Eloi, Eloi, lama sabahtani" ("Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio", Marko 15,34) i "maran ata" ("Gospod dolazi") ili "marana ta" ("Gospode, dođi"- 1. Korinćanima 15,22). U nekim delovima Bliskog Istoka i danas se govori aramejskim jezikom (koji se sada zove sirijskim).

GRČKI JEZIK

Grčkim jezikom napisan je celokupni Novi zavet, iako ima razloga vjerovati da je Matej napisao svoje jevanđelje prvo na aramejskom. Zahvaljujući osvajanjima Aleksandra Velikog, grčki jezik postaje svetskim jezikom, kojim se služe i učeni Rimljani. U prostorima Palestine grčki jezik je mnogim stanovnicima, uključujući Isusa i učenike, bio drugim jezikom. Svakako, to više nije jezik Homera ili Evripida; to je jedan pojednostavljeni govor nazvan " koine dialektos " (zajedničko narečje), ili samo koine. U odnosu na klasični jezik, rečnik je siromašniji i ponešto drugačiji. Neke reči dobijaju novo značenje (tako daimon više ne znači bog, nego zli duh), a pojavljuju se i neke nove reči. Gramatika se pojednostavljuje, kod imenica više nema duala (dvojine), a kod glagola optativ je vrlo redak. Međutim, jezik Novoga zaveta nije čisti koine. U Novom zavetu su brojni semitizmi, jer su autori bili (osim možda Luke) semitskog porekla. Kao prvo, tu su transliteracije jevrejskih reči poput "aleluja" ("slavite Jahvu", Otk. 19,1); "amin" ("neka tako bude", Mat. 6,13), "mana" (hleb poslat s neba, Jovan 6,31), "osana" ("pomozi", Matej 21,9), i mnoge druge. Osim njih, imamo i doslovne prevode jevrejskih fraza na grčki jezik (kao kada bismo "spava kao zaklan" preveli na engleski "he sleeps like slaughtered"). Takvi su izrazi "podignuti lice" (u smislu "izazvati poštovanje"), ili "usta mača" (u smislu "oštrica mača"). Zanimljiv je i izraz gehena koji dolazi iz jevrejskog dolina Enomova, čije je značenje potpuno nepoznato običnom Grku koji nema spoznaje o geografiji Jerusalima. Takođe postoje brojne riječi iz koine grčkog koje imaju drugačije značenje u Novom zavetu. Tako "anatema" znači "posvećen dar", a u NZ "prokleto"; "baptizo" znači "uranjam", a u NZ to postaje tehnički izraz za krštenje. Postoje neki NZ izrazi kojima nije jasno značenje, iako se koriste i izvan novozavetnog jezika. Najpoznatija je reč epiousios ("svagdašnji") koja može značiti "neophodan za život" ili "za ovaj dan" ili "za sledeći dan" ili "za budućnost".
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: O Bibliji

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 8:20 am

Biblijski rukopisi

Kao i kod svih antičkih spisa, i od biblijskih su nam ostali samo rukopisi prepisa, a ne autografi (pisani autorovom rukom). Važno je da znamo da su mnoga antička dela izgubljena (neka se samo spominju, a neka ni to), dok su se ostala dela sačuvala u svega nekoliko rukopisa, koji su nastali više od hiljadu godina nakon izvornog dokumenta. Stoga nije preterano reći da je Biblija, naročito Novi zavet, najsačuvaniji antički spis.

Jevrejski rukopisi Starog zaveta

Qumranski rukopisi

Sve do 1947. godine najstariji rukopis Staroga zaveta bio je tzv. Nash papirus iz 1. v. p. n. e. koji je sadržao Dekalog i 5.Mojsijevu. 6,4-5 (tzv. šema – “čuj”). Tada je grupa beduina slučajno našla u pećinama blizu Mrtvog mora, kod Wadi Qumrana, brojne rukopise sačuvane u glinenim posudama. Oni su pripadali Esenima, nastanjenim u stambenom sklopu Khirbet Qumran, koji je uništen tokom prvog judejsko-rimskog rata (66-73 n.e.).

Osim brojnih spisa same sekte, nađeni su i rukopisi (čak i u više primeraka) praktično svih starozavetnih knjiga, osim Jestire. Qumranski svici pisani su kvadratnim pismom kojim su se služili Jevreji nakon vavilonskog ropstva (osim Levitske knjige pisane pred-ropskim pismom). Uopšteno se prihvata da su ovi rukopisi nastali u periodu od 3. v.p.n.e. do 1. v.n.e.

Masoretski spisi

Masoreti (od masora, što znači predaja) jesu jevrejski srednjevekovni prepisivači. Bili su krajnje pedantni i nisu nipošto menjali tekst, ali su na margine stavljali verziju koju su smatrali ispravnijom. Oni su prvi izmislili znake za samoglasnike i naglaske. Ispod Božjeg imena YHWH (hWhy), koje se verovatno izgovaralo Jahve, stavljali su samoglasnike za Adonai (Gospod), što je hrišćane navelo da Božje ime čitaju kao Jehova. Masoreti su imali detaljna pravila prepisivanja, koja su propisivala čak i dužinu reda i kolone, kao i boju mastila. Na kraju svake biblijske knjige stajao je broj reči i središnja reč knjige. Najstariji sačuvani masoretski rukopis je Petoknjižje iz IX veka. Ostali najpoznatiji kodeksi su Lenjingradski, Oksfordski i Alpski - svi iz X. vijeka. Pronalaskom Kumranskih spisa masoretski su rukopisi znatno dobili na verodostojnosti, jer je utvrđeno da se tokom više od deset vekova tekst nije bitno izmenio.

Samarjansko Petoknjižje

Samarjani su narod koji je nastao mešanjem bliskoistočnih naroda dovedenih u Palestinu nakon pada Severnog carstva (722. g.p.n.e.) s ostacima Izraelaca. Vremenom su prihvatili religiju Izraelaca starosedelaca, ali su od celokupnog Starog zaveta prihvatali samo Petoknjižje. I u njemu su unosili izmene kako bi potvrdili svoj inat izraelskoj religiji. Posebno je to vidljivo po doslednom zamenjivanju gore Sion (kod Jerusalima) gorom Garizim. Najstariji samarjanski rukopis potiče tek iz XII v.n.e.

Grčki rukopisi Novog zaveta

Najstariji rukopisi Novog zaveta pisani su velikim slovima (tzv. majuskule ili unicijali), bez interpunkcije i odvajanja reči. Najznačajniji novozavetni rukopisi jesu papirusi i unicijali pisani na pergamentu.

Papirusi

Poznato ih je 97, a najstarijim se smatra P52, koji se zove Papirus Rylands (po biblioteci u kojoj se čuva). Sadrži Jovan 18,31-33.37-38., nađen je u Egiptu i nastao je oko 125. g.n.e., dakle najverovatnije svega tridesetak godina nakon originala, što je jedinstven slučaj u istoriji antičkih rukopisa. Papirus P66 potiče iz oko 200.g. i sadrži Jovan 1,1-14,26. Takođe su značajni i tzv. Papirusi Čester Biti iz trećeg veka, koji sadrže ostatke Jevanđelja, Dela i poslanica.

Unicijalni kodeksi

Obično se označavaju sa 01, 02, itd. ali se prvi kodeksi označavaju s A, B, C, itd. Najpoznatiji je tzv. Codex Sinaiticus (oznaka heb. alef - )), koji je pronašao nemački istraživač Tišndorf u samostanu Sv. Katarine na Sinaju (1844-1859). Rukopis potiče iz IV. veka, sadrži pola Starog zaveta i celi Novi zavet. Bio je čuvan u Petrogradu, a 1933. prodat je za 100 hiljada funti Britanskom muzeju. Drugi poznati unicijal jeste Codex Vaticanus, takođe iz IV. veka, iz kojega je nestao tekst od Jev. 9,14 do kraja NZ. Ukupno je sačuvano 300 unicijala.

Ostali grčki rukopisi

1. minuskule – nazvani zato što su pisani malim slovima. Najraniji su iz IX vijeka, ali mogu biti značajni zbog starosti rukopisa s kojega su prepisivani.
2. lekcionari – delovi Novoga zaveta koji su se koristili u liturgiji. Imaju sličnu vrednost minuskulama.
3.citati crkvenih otaca - sačuvani u njihovim knjigama, takođe po vrednosti zaostaju za papirusima i unicijalima.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: O Bibliji

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 8:32 am

Prepisivanje Biblije

Poznato je da u vreme nastajanja Biblije nije bilo pisaćih mašina, štamparija i kompjutera. Svi spisi su se pisali i prepisivali ručno na papirus ili skuplji pergament, pomoću pera (stylos) i mastila. Iako je pismo biblijskih jezika alfabetsko, što je olakšavalo učenje, ipak većina ljudi ne zna da piše. Pisari su profesionalci koji su bili plaćeni za svoj rad prema kvalitetu posla i broju redova. Obično bi pisar samostalno prepisivao tekst, čitajući ga naglas, ali su postojale i pisarnice (skriptoriji) u kojima bi grupa pisara pisala po diktatu. To su bili najsavremeniji centri za kopiranje onoga vremena.
Sigurno je da su pisari grešili: njihove su greške mogle biti nenamerne ili namerne (premda se radilo o dobrim namerama). Zapazi da se ova konstatacija odnosi na sve spise prije pronalaska štamparije, uključujući i Bibliju.
UOSTALOMIMAJUVIDUDATADANIJEBILO
INTERPUNKCIJEIRAZDVAJANJAREČIIREDOVA.

1. Nenamerne greške

a. greške u gledanju

1Tim. 3,16 – neispravno (vidi prevod DK): qs (Bog); ispravno (vidi HS): os (onaj koji).
Za ovaj tekst ne možemo biti sigurni da je čista nenamerna greška iz dva razloga: 1verojatnije je prevideti postojeću crticu, nego videti nepostojeću i 2očito se radi o detalju trinitarne teologije (iako ispravno čitanje ne ruši ovu teologiju) da je Bog postao telo (što je uneto na još nekoliko mesta Novoga zaveta).
2. Pt. 2,13 – neispravno: APATAIS (("hrane svojim prevarama", tako DK); ispravno AGAPAIS (“hrane na gozbama”; slično je u HS). Iako ovako štampane ove reči deluju prilično različitim, u rukopisnoj verziji je ovo moglo lako da se učini jednakim.

Nekada bi se izostavio stih koji slično završava kao prethodni.
Tako u Codex Vaticanus imamo čudan tekst Jovan 17,15: “Ne molim te da ih sačuvaš (sveta, nego da ih sačuvaš od) od Zloga” (izostavljeni je tekst u zagradi). Očito su se oba stiha u rukopisu završavala s riječima “da ih sačuvaš”. Vjerovatno je to izgledalo ovako:

NEMOLIMTEDAIHSAČUVAŠ
ODSVETANEGODAIHSAČUVAŠ
ODZLOGA

b. greške u slušanju
Kada bi se tekst diktirao, onda su se mogli zameniti glasovi koji se slično izgovaraju, kao primjerice o i w (kratko i dugo o)
Rim. 5,1: "imajmo (exwmen – u grčkom je to konjunktiv)/ “imamo (exomen) mir s Bogom"
Interesantno, ovog problema nema u našim prevodima. Činjenica je da su oba čitanja potvrđena, ali se prednost daje drugom čitanju zbog teološkog konteksta.

c. greške u pamćenju
Često bi se dogodilo da pisar rič u delu diktiranog teksta koju je čuo zameni sinonimom. Postoji spisak parova sinonima u grčkom jeziku, koji praktično nije prevodiv na naš jezik.

d. neznanje i nepažnja
Neki prepisivači su stavljali komentare (tzv. glose) na marginama teksta. Nepažljivom ili neupućenom prepisivaču činilo se da je reč o delu teksta, a ne o margini i unio bi ih u tekst svoga prepisa. Najpoznatije glose su 1 Jovanova. 5,7 b, Dela 8,37 i Jovan 5,4. Ove tekstove naći ćeš u starijim prevodima, ali su izbačeni iz novih (osim Jovan 5,4 koji se nalazi u prevodu HS).
Tekst 1. Jovanova 5,7 b eksplicitno brani trinitarnu teologiju i pojavio se u vreme trinitarnih borbi (4.vek). Dela. 8,37 su verovatno autentičan zapis kršteničke formule rane crkve i ne unosi nikakvu teološku pometnju. Jovan 5,4 već ukazuje na kasnije pobožnjačke srednjevekovne fantazije i stran je duhu Jovanovog jevanđelja. Moguće je da on prenosi neku staru tradiciju o ribnjaku Vitezdi, ali je to manje vjerovatno s obzirom da je taj ribnjak razoren od strane Rimljana još 70. g.

2. Namerne greške:

Radilo se o dobronamernim pokušajima popravljanja teksta. Ima više vrsti namernih grešaka:

a.gramatičke prepravke – posebno u Otkrivenju koje sadrži zanimljiva kršenja gramatičkih pravila.
Jovan u Otk. 1,4 krši pravila slaganja predloga s imenicom, što bi se doslovno prevelo s "od onaj koji jest, koji beše i koji dolazi" (bilo bi ispravno "od onoga koji jest…”). Međutim, jasno je da Jovan izbegava da ovdje deklinira Božje ime iz teoloških razloga a ne iz neznanja.

b. korekcije – Marko 1,2 "kao što piše u prorocima"/ "kao što piše piše kod proroka Isaije”. Činjenica je da su citati uzeti iz dva proroka – Malahije i Isaije, ali da je Marko naveo samo Isaiju, što samo pokazuje da biblijski pisci nemaju naš bolesni osećaj za pedantnost. Uz to, nije slučajno da izostavlja Malahiju, dajući prednost većem i značajnijem Isaiji.

c. harmonizacija – Pisari su znali Novi zavet gotovo napamet, tako da su bili svesni kada bi se Lukin tekst razlikovao od Matejevog. Kako bi se ovi tekstovi uskladili, pisar bi onom “krnjem” dodao delove iz drugog Jevanđelja. Tako je u Luki 11,2 (Molitva Oče naš) dodat dio iz Matej 6,10 ("Bude volja tvoja"), jer se kod Luke odmah prelazi s dolaska Carstva na hleb naš svagdašnji.

d. sjedinjavanje različitih čitanja (tzv. konflacija).
Neki stariji rukopisi su u Dela 2,47 čitali da su vernici u hramu hvalili Boga, dok su drugi isto tako cenjeni rukopisi imali slavili Boga. Razmišljajući kojem bi čitanju dali prednost, neki kasniji rukopisi donose hvalili i slavili.

e. doktrinarne – kada bi se tekst učinio doktrinarno sumnjivim, unela bi se prepravka koja bi "ispravila zabludu". Primer dodatka u 1. Mojs. 2,2 "I svrši Bog do sedmoga dana".
Već se prevodiocima Septuaginte činilo nepriličnim da je Bog nešto radio i sedmoga dana. Kada se tekst bolje razmotri vidimo da nam Mojsije hoće reći kako je Božji počinak, blagosiljanje i posvećenje subote zapravo dovršenje stvaralačkog dela, a ne nešto nepovezano sa stvaranjem. U tom će smislu Isus reći da je Bog stvorio subotu.

U Novom zavetu imamo Jovan 7,8: "Ja još neću otići na praznik ovaj”.

Prevodilac je pomislio da naš izvorni tekst navodi na grešnu misao: ili je Isus slagao učenike da neće otići na praznik (a ipak je otišao) ili je tako zaista mislio, pa se predomislio. A laganje i predomišljanje nemaju veze sa Sinom Božjim. Ipak, i bez učitavanja ovoga još možemo izbeći obje oštrice. Isus na sebi svojstven način želi reći da on ne ide na praznik radi praznika, nego radi svog poslanja.
Luka 23,32 – zamena redosleda reči kako bi se izbeglo “i druga dva zločinca”. Zanimljivo je da ovdje greši novi prijevod koji kaže “Vodili su i drugu dvojicu, zločince”, što se u grčkom postiže jednostavnom promenom u redu reči (kod nas mora i dodatno da se deklinira). Luka ovim tekstom, kojem ne treba premetanje, samo želi reći da je Isus kao zločinac odveden na krst.
Nije slučajno da na marginama jednog rukopisa čitamo Budalo, ne diraj staro čitanje. Iako se nekim pobožnim, ali nedovoljno teološki obrazovanim prepisivačima novo čitanje činilo ispravnijim.
Zapazi reči jednog od najvećih autoriteta svih vremena na području biblijskih rukopisa:

“Uprkos vrlo realnim mogućnostima kvarenja teksta tokom prepisivanja i stvarnog postojanja mnogih razlika među raznim rukopisima NZ, rad prepisivača NZ, gledano u celini, bio je obavljen s velikom brižljivošću i verodostojnošću. U stvari, procenjeno je da supstancijalnih varijacija ima u svega hiljaditom delu celokupnog teksta.” Fenton J. A. Hort
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: O Bibliji

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 8:37 am

Kritički tekst Biblije

Šta je kritičko izdanje Biblije?

Najkraće govoreći, kritičko izdanje Biblije jeste ono koje uklanja sve greške u prepisivanju i razotkriva izvorni tekst. Tim se postupkom dobija tzv. textus receptus, odnosno prihvaćeni tekst. Svakako, ovako nešto uopšte nije lako napraviti: kako ja uopšte znam koje je čitanje ispravno? Postoje reči ili izrazi koji imaju nekoliko mogućih čitanja i teško je odgonetnuti koje je ono pravo, kakvo je izašlo iz pera biblijskog pisca.

Međutim, iako to nije lako odgonetnuti, ne radi se o nemogućoj misiji. Celokupni posao izgleda otprilike ovako:

· Zbog obima posla, mora da se sastane više naučnika, odnosno više naučnih ekipa iz različitih oblasti.

· Prikuplja se i analizira sva postojeća rukopisna građa.

· Donose se strogi kriterijumi prihvatanja ispravnog čitanja.

· I tek onda se prelazi na posao koji traje decenijama, tokom kojih se dobija sve čišći i čišći tekst.

Svakako, jedno je raditi na Starom zavetu, drugo na Novom. Nikada neće isti čovjek raditi i na jednom i na drugom području.

Kritički tekst Starog zaveta

Jevrejski tekst danas pisan je na osnovu aramejskog kvadratnog pisma iz oko 100. g.n.e. Masoreti su ovome pismu postepeno dodavali znake za samoglasnike i interpunkciju što je konačno standardizovano u vreme ravija Aaron ben Mošea ben Ašera iz Allepa (oko 930. g.). Na osnovu njega je grupa naučnika na čelu s Rudolfom Kittelom sastavila tzv. Biblia Stuttgartensia (1929-37), koja se smatra kritičkim izdanjem Starog zaveta. Rad na kritičkom izdanju nastavili su i brojni drugi naučnici, koristeći se stotinama jevrejskih rukopisa, u čemu sve presudniju ulogu imaju i ranije spomenuti Kumranski spisi. Međutim, u kritičkom izdanju Starog zaveta ulogu imaju i njegova antička izdanja na drugim jezicima (grčki, aramejski, sirijski, latinski).

Kritički tekst Novoga zaveta

Prvi pokušaj izdavanja kritičkog izdanja Novoga zaveta izveo je Erazmo Roterdamski 1516. Ovo je izdanje značajno samo po tome što je bilo prvo (tačnije prvo objavljeno), ali se zasnivalo na malom broju relativno loših rukopisa. Kasniji naučnici, poput već spomenutog Tišndorfa, Vestkota i Horta, Eberharda Nestlea, postigli su znatno pouzdanija izdanja grčkog Novog zaveta.
Današnji oblik kritičkog teksta rezultat je rada grupe evropskih i američkih stručnjaka na čelu s Kurtom Alandom (i njegovom ženom Barbarom), i Brusom Mecgerom, a nastavljaju se na rad Eberharda (i sina mu Ervina) Nestlea. Ovaj se rad zasniva na hiljadama rukopisa na grčkom jeziku (papirusi, unicijali, lekcionari, minuskule, citati crkvenih otaca), kao i na brojnim ranim prevodima na antičke jezike (latinski, sirijski, koptski, arminijski, gruzijski, etiopski, staroslovenski), u njihovim različitim podvrstama. Ukupno se radi o nekih 25000 rukopisa, što omogućuje pouzdanost kritičkog teksta kakvu nema niti jedan drugi spis tog perioda.

Razlike u rukopisima obuhvataju otprilike 1% teksta, a 90% tih razlika uopšte nisu supstancijalne prirode. Tamo gdje imamo bitnih razlika (a radi se o 0,1% teksta), imamo vrlo stroga pravila koja određuju prihvaćenost teksta. Ta su pravila prilično komplikovana za laika, no dovoljno je znati da pomoću njih bivaju razrešene praktično sve nedoumice o izvornom tekstu. Sve razlike u čitanjima donose se u fusnoti i nabrajaju se izvori koji podupiru jedno od mogućih (prosečno tri) različita čitanja. Prihvaćeni tekst dobija ocenu od A (nedvosmislen) do D (vrlo dvosmislen). Posljednji su slučajevi najređi i nikada ne sačinjavaju doktrinarni problem. Primer teksta vrijednosti D je Rimljanima 14,19 gde Pavle kaže “Težimo" (imperativ, odn. konjunktiv) ili “Težimo” (indikativ) ili “Težite” (i u grčkom isti je oblik za indikativ i imperativ) "za onim što pridonosi miru".
Iz svih je ovih razmatranja potpuno jasno da nam savremena kritička izdanja Novoga zaveta donose nepromenjen i potpuno (99,9%) očuvan tekst kakav je bio napisan od strane novozavetnih pisaca. Na ovome su polju skeptici definitivno izgubili bitku.

Primer kritike jednog teksta

Codex D (Bezae Cantabrigiensis) donosi u Luka 6,4 nakon reči “koje niko nije mogao jesti osim samih sveštenika" zanimljiv nastavak: “Istoga dana videvši čovjeka koji je radio subotom reče mu: Čovječe, ako znaš što radiš, blagosloven si. Ako ne znaš, kršitelj si i prestupnik Zakona". Evo razloga zbog kojih ovaj tekst nije prihvaćen kao dio originalnog teksta:

Spoljašnji razlozi

Ovo čitanje ne nalazimo ni u jednom drugom grčkom tekstu. Od prevoda, postoji samo još u starom latinskom prevodu iz Kembridža, vrlo sumnjive pouzdanosti (kao i svi latinski prevodi pre Vulgate).

Inače codex D spada u tzv. zapadnu familiju tekstova, sklonu dodavanju teksta.

Naučnici načelno daju prednost kraćem čitanju, bez umetaka

Unutrašnji razlozi

Tekst se očigledno useca između primera s Davidom i zaključka koji iz tog primera sledi: "Sin Čovečji je gospodar od subote”. Neprirodno je da Luka između ove dve izreke stavlja opis događaja. Doduše, tekst se može shvatiti i kao Isusov govor o Davidu (dakle, da je David izgovorio ove riječi), ali to unosi dodatni problem navođenja potpuno fiktivnog primera.

Matej 12,1-8 i Marko 2,23-28 navode isti slučaj trganja klasja u subotu i Isusov razgovor s farisejima. Ovi su izvještaji gotovo doslovce istovetni. Međutim, ni u jednom od njih nema ni najmanje aluzije na razmatrani tekst.

Ni u jednom drugom Isusovom govoru nemamo slično učenje o suboti, grehu, zakonu i sl. Tekst čak ni stilski ne odgovara Isusovom načinu govora.

U celokupnoj Bibliji ne postoji tekst koji bi tvrdio išta nalik ovome.

Zbog svih ovih navedenih razloga, nijedan prevod ne donosi ovo čitanje. Prihvaćeno čitanje ima vrijednost A, dakle, nedvosmisleno je.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: O Bibliji

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 8:44 am

avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: O Bibliji

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu