Ontologija usmenosti

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Ontologija usmenosti

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:46 am

Kad su na­sta­ja­le reči, na­sta­jao je i svet - čo­ve­kov svet, narav­no: reči bez ostat­ka obuh­vat­a­ju svet, re­pre­zen­tu­jući ga na način ka­ko ga čo­vek doživl­ja­va, uređu­je i st­va­ra.
Uvek me je kop­ka­la čin­je­ni­ca da je čo­ve­kov moz­ak to­kom prvih me­se­ci ži­vo­ta, kod be­ba, živl­ji i ak­tiv­ni­ji u smis­lu bur­nog us­po­stavl­jan­ja si­nap­si, a broj neu­ro­na, nerv­nih će­li­ja da­le­ko veći kod ma­le de­ce ne­go kod odras­le čo­ve­ko­ve je­din­ke. To mi je iz­gle­da­lo kao su­prot­no­st opštem za­ko­nu ži­ve ma­te­ri­je da ne­pre­sta­no ras­te, uveća­va se i bu­ja, sve do sta­di­ju­ma pu­ne pol­ne zre­los­ti. Stručn­ja­ci za višu fi­zio­lo­gi­ju mo­z­ga kažu da je moz­ak be­ba u stan­ju hao­tičnog, neu­tre­ni­ra­nog, ali bur­nog us­po­stavl­jan­ja si­nap­si: to je pro­ces ko­ji se ubr­za­no sta­bi­li­zu­je i uređu­je, moz­ak de­te­ta se po­ste­pe­no "ob­li­ku­je" ta­ko što se možda­ne re­gi­je spe­ci­ja­li­zu­ju u cen­tre za određe­ne ak­tiv­no­s­ti, či­ji se među­sob­ni od­no­si sinhro­ni­zu­ju i fi­no ušti­ma­va­ju (za raz­li­ku od ve­ge­ta­tiv­nog nerv­nog sis­te­ma ko­ji pri­mar­ne bio­loške rit­mo­ve, kao što je rad unu­trašnjih or­ga­na ili di­san­je, re­gu­liše au­to­mats­ki, od rođen­ja).
Nau­ka je uočila na­jživl­ju možda­nu ak­tiv­no­st, na­jz­nača­j­ni­je "pre­for­ma­ti­ran­je" u ra­du tog moćnog or­ga­na, upra­vo u onom uz­ra­stu kad se uči go­vor. Os­va­jan­je spo­sob­no­s­ti go­vora na­j­du­blje je po­ve­za­no sa for­mu­la­ci­jom možda­nih funk­ci­ja; re­zul­tat tog pro­ce­sa je mi­sao­no biće. Ne­ma sum­nje da je taj sta­di­jum ov­la­da­van­ja go­vor­om, us­me­nom prera­dom sve­ta, de­fi­ni­tiv­no pre­for­mu­li­sao čo­ve­ko­vu (pred)vr­stu, dik­ti­ra­jući po­ja­vu ho­mo sa­pinsa.

Ho­mo sa­pi­ens ži­vi u sve­tu ko­ji sam st­va­ra: od­li­ka čo­ve­ko­ve vrs­te jes­te da ne­pre­sta­no prerađu­je da­to­st, ži­vu i neži­vu pri­ro­du, u pro­duk­te ko­je na­zi­va­mo ci­vi­li­za­ci­jom. Čo­ve­ko­vo ci­vi­li­za­ci­js­ko okružen­je na­sta­je u pro­ce­su ko­jim se, "o istom troš­ku", pro­fi­li­ra go­vor i mišl­jen­je, pred­me­ti ma­te­ri­jal­ne kul­tu­re i društ­ve­ne usta­no­ve (običa­ji). Njiho­vu međuza­vis­no­st i isto­vre­me­no­st, an­tro­po­loš­ka nau­ka de­fi­ni­sa­la je još pre po­la ve­ka. Ta prera­da da­to­s­ti poč­in­je fa­s­cinaci­jom i kon­cen­tra­ci­jom (us­reds­ređe­nošću) na na­draža­je iz sve­ta po se­bi, iz sve­ta da­to­s­ti, da na­zo­ve­mo ta­ko čo­ve­ko­vo okružen­je bez pre­više on­to­loških oba­ve­za.
Fa­s­cinaci­ja i kon­cen­tra­ci­ja (us­reds­ređi­van­je) ni­su čo­ve­ko­va no­vo­ta­ri­ja u bio­loš­kom sve­tu. Evo­lu­tiv­ni pro­ces po­ka­zu­je usa­vrša­van­je us­reds­ređe­no­s­ti ko­jom se izd­va­ja­ju bio­loški važ­ne tačke kao što su pri­bavl­jan­je hra­ne i raz­m­noža­van­je; us­reds­ređe­no­st se­lek­tu­je nači­ne (mo­du­se) u zado­vol­ja­van­ju pot­re­ba, de­fi­nišući stra­te­gi­ju vrs­te, a fa­s­cinaci­ja u to­me po­maže ta­ko što fo­ku­si­ra de­talj. Kod ži­vo­t­in­ja ti­me se veo­ma izoštra­va­ju ču­la, re­cep­to­ri za spol­jašn­je na­draža­je, ali u jed­nom prav­cu: to je, re­kli bis­mo, veo­ma us­ka fah spe­ci­ja­li­za­ci­ja. Više ži­vo­t­in­js­ke vrs­te po­ka­zu­ju širu za­in­te­re­so­va­no­st za svet oko se­be: to je pos­le­di­ca čin­je­ni­ce da se čul­ni re­cep­to­ri ra­z­gra­na­va­ju, a stra­te­gi­ja vrs­te već se de­fi­niše u raz­liči­tim kom­bi­naci­ja­ma na­draža­ja. To znači da je us­reds­ređe­no­st proši­ri­la op­seg, po­sta­la pro­pus­ni­ja za mnošt­vo raz­liči­tih na­draža­ja. Pre­ci čo­ve­ko­ve vrs­te ima­li su na ras­po­la­ga­n­ju svih pet ču­la, bio­loš­ka stra­te­gi­ja za­vi­si­la je od kom­bi­naci­je; po­ka­za­lo se da je na­jus­peš­ni­ja ona stra­te­gi­ja ko­ja stal­no kom­bi­nu­je svih pet ču­la. Sa­ma mo­gućno­st kom­bi­no­van­ja iz­bi­la je u prvi plan stra­te­gi­je op­stan­ka. Ali to znači i da je us­reds­ređe­no­st stal­no bi­la pri­mo­rana da vo­di raču­na o ukup­no­s­ti na­draža­ja, op­se­gom ši­rih i ispre­ple­ta­ni­jih; um­nožena re­cep­ci­ja une­ko­li­ko će pre­de­fi­ni­sa­ti i sam ka­rak­ter us­reds­ređi­van­ja, pre­mešta­jući ak­ce­nat sa se­lek­tiv­no­s­ti na kom­bi­na­to­ri­ku.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ontologija usmenosti

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:47 am

Sim­bo­li­za­ci­ja
Us­reds­ređe­no­st os­lon­jena na kom­bi­na­to­ri­ku na­draža­ja, među­tim, po­stavl­ja i no­ve us­love nerv­nom sis­te­mu. Pro­sto - više ma­te­ri­ja­la za prera­du do­bi­je­nog pre­ko ču­la, zah­te­va i više re­da u prera­di, zah­te­va no­va sis­tems­ka rešen­ja. Traži se od­go­vor "šta je šta" u mnošt­vu na­draža­ja. Taj no­vi red u prera­di čul­nog ma­te­ri­ja­la ko­ji da­je no­va uputst­va za snal­ažen­je - ko­jim se ra­zaz­na­je "šta je šta" - na­zi­va­mo sim­bo­li­za­ci­jom. Pre­ma na­jopšti­joj de­fi­ni­ci­ji, sim­bo­li­za­ci­ja je pre­nošen­je osećan­ja, poj­mo­va, i ide­ja po­moću ugo­vore­nih zna­ko­va (sim­bo­la): jed­no se ka­zu­je dru­gim, pos­redst­vom slično­s­ti (ili raz­liči­to­s­ti).
Pro­ces sim­bo­li­za­ci­je, ko­me je put ot­vor­en no­vom stra­te­gi­jom kon­cen­tra­ci­je na kom­bi­no­van­je na­draža­ja svih pet ču­la, Klod Le­vi Stros je de­fi­ni­sao kao opšti pro­ces ko­jim poč­in­je mi­sao­na ak­tiv­no­st, ko­jim se ak­ti­vi­ra sve­st. Sim­bo­li­za­ci­ja pos­re­du­je, "iz­luču­je", tvo­ri uvek u os­no­vi bi­po­lar­nu struk­tu­ru, ko­ju je struk­tu­ra­lis­tič­ka an­tro­po­loš­ka ško­la uočila de­fi­nišući mit, sa ubeđen­jem da je po­ve­zi­van­je bi­nar­nih opo­zi­ci­ja u st­va­ri os­no­va čo­ve­ko­vog mišl­jen­ja. To bi mo­ra­lo da znači: i je­zi­ka, kao i sva­ke tvor­e­vi­ne čo­ve­ko­vog ci­vi­li­za­ci­js­kog okružen­ja ko­je on se­bi "od počet­ka" non-stop pro­du­ku­je, re­kla bih "abe­rant­no", u upor­nom pro­ce­su "za­stranji­van­ja", tj. u stal­nom ot­klo­nu od pri­rod­nog, bio­loš­kog po­našan­ja re­gu­li­sa­nog ins­tik­ti­ma. Ali, to ne znači da čo­vek, pro­du­ku­jući ci­vi­li­za­ci­ju (kao je­di­no svo­je okružen­je), ra­z­građu­je bio­loške obrasce, bio­loške pri­rod­ne rit­mo­ve. Baš na pro­tiv: on se tim bio­loškim i pri­rod­nim rit­mo­vi­ma i služi kao "učvršći­vači­ma", sta­bi­lizi­ra­jućim fak­to­ri­ma u no­vi­na­ma i pro­me­n­a­ma ko­je ne­pre­sta­no pro­du­ku­je. Ako bis­mo čo­ve­ko­vu "sve­s­no­st", tj. pro­ces mišl­jen­ja, mo­g­li da de­fi­niše­mo (držeći se struk­tu­ra­lis­tičke spoz­na­je) kao stal­nu na­pe­to­st iz­među dve su­prot­no­s­ti, on­da mo­ra­mo reći da se ta na­pe­to­st raz­reša­va os­lon­cem na pri­rod­ne bio-rit­mo­ve: u do­me­nu ču­la vi­da na pri­mer, ta ini­ci­jal­na, po­kre­tač­ka na­pe­to­st je iz­među svet­la i ta­me, a raz­rešen­je je u rit­mično­s­ti njiho­ve sme­ne i opažan­ju pre­laz­nih ni­jan­si; u do­me­nu ču­la slu­ha na­pe­to­st je iz­među oglaša­van­ja i tiši­ne, a raz­rešen­je u njiho­voj sme­ni, sa ni­zom pre­laz­nih mo­gućno­s­ti. Uoča­van­je rit­mo­va ta­ko po­ve­zu­je dve inače (pri­vid­no) ne­za­vis­ne po­ja­ve, a raz­rešen­je na­pe­to­s­ti je u ne­tom usta­novl­je­nom smis­lu proi­zašlom iz po­ve­zi­van­ja. To je i suština sim­bo­li­za­ci­je, to je suština i go­vora kao fe­no­mena.
Autor: Ljiljana Bailović
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ontologija usmenosti

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:47 am

Pret­va­ran­je pro­stor­nog u zvučno
- Rit­am i eho efe­kat -
Tak­ve pri­rod­ne bio-rit­mo­ve uočio je Erik A. Ha­ve­lok ("Muza uči da piše"), de­fi­nišući au­dio-us­love u ko­ji­ma op­sta­je ce­lo­kup­na čo­ve­ko­va us­me­no­st. Go­vor je, nai­me, kre­a­ci­ja čo­ve­ko­ve us­me­no­s­ti, i kao tak­va, ona mo­ra da obez­be­di mo­gućno­st pre­nošen­ja in­for­ma­ci­je u služ­bi ho­ri­zon­tal­ne društ­ve­ne ko­mu­ni­ka­ci­je (iz­među čla­no­va za­jed­nice), ali i ver­ti­kal­ne, korz vre­me, s ge­ne­ra­ci­je na ge­ne­ra­ci­ju. Ha­ve­lok je ut­vr­dio da tu pre­no­si­vost obez­beđu­ju rit­am i eho efe­kat, na­zi­va­jući ih akus­tičkim za­ko­ni­ma ma­mo­ri­za­ci­je, a raz­ra­dio ih je prouča­va­jući Ho­me­ro­vu epi­ku. Sas­vim la­ko i lo­gično mo­g­li bis­mo, među­tim, rit­am i eho efe­kat uopšti­ti i prih­va­ti­ti ih u da­le­ko ši­roj de­fi­ni­ci­ji: kao opšte za­ko­ne me­mo­ri­za­ci­je. Ti opšti za­ko­ni me­mo­ri­za­ci­je nai­me sva­ka­ko mo­ra­ju bi­ti zas­no­va­ni pre sve­ga na aku­sti­ci za­to što je čo­vek pri­mar­no us­me­no biće, i na ci­vi­li­za­ci­js­kim poče­ci­ma spe­ci­fična težina ukup­ne čo­ve­ko­ve ko­mu­ni­ka­ci­je - poči­va na us­me­no­s­ti.
Po­re­klo rit­ma Ha­ve­lok je ve­zao za he­do­nis­tičke efek­te bio­loških rit­mo­va, kao što je rit­mično­st ko­ju zah­te­va sek­sual­ni čin. Eho efe­kat je "proiz­vod" rit­mično­s­ti, a ra­di se, u sušti­ni, o po­navl­jan­ju, ko­je može bi­ti po­navl­jan­je is­te, ili sa­mo de­li­mično iz­men­je­ne te­me (pa­ra­sin­tak­sič­ko ve­zi­van­je reče­ni­ca), i po­navl­jan­je po su­prot­no­s­ti (ti­pa: s jed­ne stra­ne... i s dru­ge stra­ne). Za­pra­vo, i rit­am i eho efe­kat, osim zvučnog, ima­ju i pro­stor­ni kon­tekst - tim pre i tim više, ako se složi­mo da je, ljuds­ki is­kust­ve­no, po­re­klo rit­ma u ba­zičnom čo­ve­ko­vom na­go­nu, u sek­sual­nom na­go­nu i rit­mičnoj rad­nji spa­jan­ja u ko­joj se taj na­gon ost­va­ru­je. Uo­sta­lom, u bio­loš­kom obras­cu to­ga čina ima­mo go­tov mo­del bi­po­lar­ne struk­tu­re, ko­ji pot­pu­no od­go­va­ra an­tro­po­loškim uvi­di­ma o bi­nar­noj pri­ro­di pro­ce­sa sim­bo­li­za­ci­je kao nači­nu čo­ve­ko­ve prera­de st­var­no­s­ti. Da pod­se­ti­mo, de­fi­niše­mo ga kao mo­del u ko­me se spa­ja­ju i pre­va­zila­ze (raz­reša­va­ju) opaže­ne su­prot­no­s­ti (dva ne­za­vis­na i raz­liči­ta opaža­ja). Sa tak­vim saz­nan­jem, i ob­red nam se, u svom os­nov­nom vi­du i funk­ci­ji, po­ka­zu­je upra­vo kao ta­kav mo­del, ali u čet­vor­o­di­men­zio­nal­noj va­ri­jan­ti, dakle u vre­me­nu i pro­storu, gde se rit­ams­ko po­ve­zi­van­je ost­va­ru­je kao rad­nja (te­les­ni po­kret). Ne­ma sum­nje da bi to bi­la na­juopšte­ni­ja (na­japstrakt­ni­ja) i na­js­ve­de­ni­ja de­fi­ni­ci­ja ri­tuala (i kao tak­va et­no­lo­zi­ma možda neu­pot­reblji­va), ali za ovaj rad je važna jer se ta­ko vi­di da se ona, s jed­ne stra­ne, po­du­dara s uvi­dom o pri­mar­nom, us­me­nom doživl­ja­ju sve­ta ko­ji je čul­no-nara­tiv­ni, a s dru­ge stra­ne ot­va­ra nov po­gled na čin­je­ni­cu da se go­vor for­mi­ra u pret­va­ran­ju pro­stor­nog u zvučno. Nai­me, pro­stor­no i zvučno, po pri­ro­di st­va­ri, ima­ju za­jed­nički kon­tekst u rit­mično­s­ti i eho efek­tu. Rit­mično­st i eho efe­kat je­su ključ za pret­va­ran­je pro­stor­nog u zvučno, to su mo­de­la­to­ri i u for­mi­ran­ju go­vora, i u struk­tu­i­ran­ju društ­va, za­jed­nice (jer se nji­ma pos­re­du­je ob­red, ri­tual­na for­ma)...
U pri­ro­di je proiz­vod­nja zvu­ka da­to­st ko­ju čo­vek pri­ma, zvu­ke re­gis­tru­je sluš­nim apa­ra­tom i raz­vr­sta­va kao jed­no­krat­ne, ili po­novl­je­ne, pros­te ili slože­ne (pre­ma mo­de­lu bi­nar­nih opo­zi­ci­ja, ras­poz­na­tih, tj. raz­reše­nih u ne­koj rit­ams­ko-me­lo­di­js­koj šifri, ili kao eho efe­kat), ali ih pri­ma, opaža u pro­ce­su ko­ji poč­in­je fa­s­cinaci­jom i kon­cen­tra­ci­jom (us­reds­ređi­van­jem), u to­ku če­ga među­tim ot­poč­in­je sim­bo­li­za­ci­ja - fe­no­men na­jčvršće ve­zan za čo­ve­ka, ali ga ru­di­men­tar­no, u zače­ci­ma, uoča­va­mo u ukup­nom ži­vom sve­tu (ti­pa: jak zvuk je si­gnal za opas­no­st i od­bram­be­nu re­ak­ci­ju za sve što ima re­cep­to­re za zvuk). Flek­si­bil­ni ob­li­ci društ­ve­no­s­ti, kak­ve su raz­vi­li pre­ci čo­ve­ko­ve vrs­te - u če­mu po­ja­va emo­ci­ja igra ne ma­lu ulo­gu - po­ten­ci­ra­ju, fa­vo­r­i­zu­ju značaj si­gna­li­za­ci­je, društ­ve­no­st "ra­di" na nje­nom usa­vrša­van­ju. Bit­no je da sim­bo­li­za­ci­ja (ili pro­sta si­gna­li­za­ci­ja u ži­vo­t­in­js­kom sve­tu) ko­jom se zao­kružu­je sva­ki pro­ces re­cep­ci­je, pa i re­cep­ci­je zvu­ka, "pu­ni" značen­jem (smis­lom) zvučno-sluš­ni opažaj. Sim­bo­li­za­ci­ja pu­ni sa­drža­jem akus­tičke za­ko­ne me­mo­ri­za­ci­je; ta­ko se akus­tički eho pret­vo­rio u ide­j­ni. Zvučna da­to­st pri­ma se kao si­gnal­na, ko­ja se dal­je pre­no­si, u us­lo­vi­ma čo­ve­ko­ve društ­ve­no­s­ti (od jed­ne do dru­ge čo­ve­ko­ve je­din­ke ko­je među­sob­no de­le ista zadužen­ja) - opo­našan­jem. Šta je dru­go opo­našan­je do (ta­kođe): po­nal­jan­je kao eho efe­kat?! Put ka me­mo­ri­za­ci­ji pro­bi­ja po­navl­jan­je, od če­ga se (od po­navl­jan­ja) rit­am i eho efe­kat na oso­ben način i sas­to­je.
Ne ško­di da ceo pro­ces sagle­da­mo u jed­no­stav­nom pri­me­ru: je­den­je hra­ne de­lu­je kao po­zi­tiv­ni na­dražaj sa efek­tom pri­jat­no­s­ti; efe­kat pri­jat­no­s­ti - sa­mim tim što je pri­jat­no­st - bi­va zah­vaćen pro­ce­som fa­s­cinaci­je, kon­cen­tra­ci­je i sim­bo­li­za­ci­je, to­kom ko­jih će bi­ti is­tis­nut (i re­gis­tro­van) zvuk ml­jackan­ja; na­jzad će zvuk ml­jackan­ja bi­ti pod­vr­g­nut akus­tičkim za­ko­ni­ma me­mo­ri­za­ci­je, bu­dući da je po­držan efek­tom pri­jat­no­s­ti. Sve za­jed­no od­vi­ja se kao pro­ces pun­jen­ja sa­drža­jem (tj. smis­lom) akus­tičkih za­ko­na me­mo­ri­za­ci­je, ko­jim se us­po­stavl­ja (opo­našan­jem i po­navl­jan­jem) sta­bi­li­za­ci­ja i pre­no­si­vost do­bi­je­nog zvu­ka, kao "odra­za" efek­ta pri­jat­no­s­ti. Ta­ko smo do­bi­li žar­g­ons­ko njam-njam sa značen­jem ukus­no, a i engle­s­ko yum­me - kre­a­ci­ju ko­ja nam, među­tim, su­ge­riše da su i jes­ti i je­lo, svo­jom "tes­načnom me­koćom" poč­et­nih gla­so­va, ne­pos­red­no po­ve­za­ni sa efek­tom pri­jat­no­s­ti pri kon­zu­mi­ran­ju hra­ne.
Da bi se po­drža­le fa­s­cinaci­ja i kon­cen­tra­ci­ja kao per­man­ent­ne ak­tiv­no­s­ti stal­no hran­je­ne iz svih pet ču­la, mo­ra­le su se na­množi­ti si­ve možda­ne će­li­je, a sim­bo­li­za­ci­ja je u st­va­ri sa­stav­ni deo pro­ce­sa spe­ci­ja­li­za­ci­je (i po­ve­zi­van­je spe­ci­ja­li­zo­va­nih) možda­nih re­gi­ja, što je ta­kođe i "odraz" čo­ve­ko­ve društ­ve­no­s­ti. Spo­sob­no­st mišl­jen­ja je način na ko­ji se mo­de­li­ra čo­ve­kov moz­ak to­kom ov­la­da­van­ja go­vor­om, pos­redst­vom pro­ce­sa sim­bo­li­za­ci­je. Ta­ko se bio­loš­ko pret­va­ra u kul­tur­no, u ar­te­fakt. U našem sas­vim pro­stom pri­me­ru proiz­vod­nja zvu­ka pret­vo­ri­la se u sim­bo­lič­nu for­mu, u reč.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ontologija usmenosti

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:48 am

Bi­nar­ne ling­vis­tičke struk­tu­re
O akus­tičkim za­ko­ni­ma me­mo­ri­za­ci­je i obras­cu rit­mično­s­ti može­mo go­vo­ri­ti, da­ka­ko, i sa sta­no­višta ling­vis­ti­ke. Nai­me, kad je reč o zvu­ku ko­ji proiz­vo­di čo­ve­kov go­vor­ni apa­rat, ono što je pevl­ji­vo, što ima duži­nu (tra­jan­je), to je sa­mo­glas­nik. Rit­mična fra­za for­mi­ra se, dakle, ta­ko što se pevl­ji­vi, tra­j­ni ton sa­mo­glas­ni­ka mo­ra is­pre­se­ca­ti iz­ve­s­nim pre­pre­ka­ma. Te pre­pre­ke proiz­ve­de­ne go­vor­nim apa­ra­tom čo­ve­ka je­su su­glas­ni­ci. Znači: ujed­načen, tra­j­ni (pevl­ji­vi) ton sa­mo­glas­ni­ka, pre­ki­da se su­glas­nič­kom pre­pre­kom, i to je rit­mič­ka fra­za. I za­i­sta, u na­j­s­ta­ri­jem je­zič­kom slo­ju ling­vis­ti su ut­vr­di­li ka­rak­te­ris­tič­ne re­du­pli­ka­ci­je (kao što su MA-MA, TA-TA, BA-BA, i sl.). Isto­vre­me­no, tak­va rit­mič­ka fra­za, pre­ki­dan­je sa­mo­glas­nič­kog to­na su­glas­ni­kom, sa­ma so­bom či­ni bi­nar­nu opo­zi­ci­ju (ko­ju je, bi­nar­nu opo­zi­ci­ju, još struk­tu­ra­liz­am de­fi­ni­sao kao os­nov­nu struk­tu­ru sves­ti). Rit­mič­ka fra­za, ko­ja se u st­va­ri sas­to­ji od bi­nar­nih opo­zi­ci­ja - što je, po de­fi­ni­ci­ji, di­rekt­ni re­zul­tat ak­ti­vi­ran­ja čo­ve­ko­ve sves­ti - so­bom pred­stavl­ja i akus­tički za­kon me­mo­ri­za­ci­je. Reč je, dakle, o sa­mo­gra­di­vom i sa­mo­no­si­vom sis­te­mu, ko­ji - s jed­ne stra­ne - obez­beđu­je sta­bil­no­st i pre­no­si­vost, a s dru­ge stra­ne - pret­va­ran­je akus­tič­kog eha u ide­j­ni, tj. pun­jen­je rit­mičke fra­ze smis­lom. Smis­lom ko­ji ima čul­no-emo­tiv­no po­re­klo, a sta­bi­li­zu­je se u stal­nom pro­ce­su akus­tičke sim­bo­li­za­ci­je...
Može­mo uoči­ti ta­kođe da je čo­ve­ko­vo pre­poz­na­van­je go­vor­nih rit­mičkih fra­za, kas­ni­je omo­gući­lo izum slo­gov­nog pis­ma - kao što je, mno­go kas­ni­je, st­vo­ri­lo i os­no­vu ukup­ne elek­trons­ke ko­mu­ni­ka­ci­je, ko­ja u sušti­ni ta­kođe poči­va na sis­te­mu bi­nar­s­nih opo­zi­ci­ja. To je, da­ka­ko, i ba­za raču­nars­kih sis­te­ma, sa ko­ji­ma poč­in­je upo­ran rad na st­va­ran­ju veštačke in­te­li­gen­ci­je. Među­tim, ako ona - veštač­ka in­te­li­gen­ci­ja - tre­ba da bu­de "is­te pri­ro­de" kao čo­ve­ko­va, on­da će joj, za ko­načan pro­boj, ne­do­sta­ja­ti is­kust­vo društ­ve­no­s­ti. I to društ­ve­no­s­ti ko­ja uključu­je i aspekt ago­na. Ag­ons­ki spekt čo­ve­ko­ve prera­de sve­ta da­je ob­red­ne rad­nje kao pro­duk­te pro­ce­sa sim­bo­li­za­ci­je...
Pre­ma Ka­si­rer­o­vom mišl­jen­ju ("Je­zik i mit") na­j­s­ta­ri­ji stu­panj sves­ti iz­raža­va iz­ve­s­nu stal­nu for­mu pre­di­ka­ci­je - prvo­bit­ne mits­ko-re­li­gioz­ne pre­di­ka­ci­je; to je iz­raz du­hov­ne kri­ze, ili na­pe­to­s­ti, pu­tem ko­je se stal­no vrši razd­va­jan­je sve­tog od sve­tov­nog, onog što je u re­li­gioz­nom smis­lu obe­leže­no i istak­nu­to od onog što je u re­li­gioz­nom smis­lu in­di­fe­rent­no. Ali, taj prvo­bit­ni mits­ko-re­li­gioz­ni sloj (stu­panj sves­ti) ima "ano­nim­ni" ka­rak­ter jer ono­stra­no još ni­je sups­tan­cio­nal­no iz­di­fe­ren­ci­ra­no: ta se "ano­nim­no­st" pre­poz­na­je i u je­zi­ku (ili na­jpre u je­zi­ku), u je­zičkim od­li­ka­ma.
Zada­tak ko­ji ling­vis­tič­ka nau­ka se­bi po­stavl­ja da ut­vr­di da li su oz­na­ke st­va­ri pretho­di­le oz­na­ka­ma do­gađa­ja i de­lo­van­ja ili obr­nu­to - da li je­zič­ka mi­sao prvo sh­vata st­va­ri ili pro­ce­se, i da li je, pre­ma to­me, iz­gra­di­la prvo no­mi­nal­ne ili gla­gols­ke "ko­re­ne", Ernst Ka­si­rer, na pri­mer, sma­tra neo­drži­vim jer se raz­li­ko­van­je ko­je je ov­de pret­po­stavl­je­no, ne nal­a­zi u te­mel­ji­ma je­zi­ka kao da­ta čin­je­ni­ca, već da sam je­zik vo­di ka tom raščlan­ja­van­ju, je­zik ga u svo­joj oblas­ti i ost­va­ru­je (sas­vim u sk­la­du sa još ak­tu­el­nom ge­ne­ra­tiv­nom teo­ri­jom je­zi­ka No­ama Čoms­kog na pri­mer). Ka­si­rer kaže da su je­zički pra­poj­mo­vi neg­de iz­među no­mi­nal­ne i gla­gols­ke sfe­re, u spe­ci­fičnom stan­ju in­di­fe­rent­no­s­ti. Toj "ano­nim­no­s­ti" u sfe­ri go­vora, od­go­va­rala bi ani­mis­tič­ka ver­o­van­ja, prvo­bit­ni "pan­teiz­am" u re­li­gi­js­koj sfe­ri i ob­red­ni sin­kre­tiz­am.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ontologija usmenosti

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:48 am

Eu­ri­no­mi­na de­ca
Ako pođe­mo sa Ka­si­re­r­om un­azad - do praob­li­ka me­ta­fo­ričnog go­vora (a go­vor je upor­na prera­da sve­ta po se­bi u čo­ve­kov svet, pret­va­ran­je neoz­nače­nog u oz­nače­no, pre­ta­kan­je iz ništa - ili svašta - u nešto), može­mo po­kuša­ti da stig­ne­mo do "ra­di­kal­ne me­ta­fo­re" (Ka­si­rer­ov iz­raz), ko­ja je us­lov je­zičkih, kao i mits­kih, for­mi­ran­ja poj­mo­va. Ta­kav je­dan us­lov za for­mi­ran­je poj­mo­va, Ka­si­rer­o­va ra­di­kal­na pra­me­ta­fo­ra, jes­te - da se po­zaba­vi­mo tim pri­me­rom - i lu­dus. Do­duše, u vo­ka­bu­la­ru la­tins­kog je­zi­ka (iz ko­ga je preu­ze­ta za pot­re­be sa­vre­me­nih an­tro­po­loških istraži­van­ja) ta reč već više ni­je ima­la prvo­bit­ni tvor­ački na­boj, bi­la je već do­bra­no is­ko­račila u pro­fa­no­st (u la­tins­kom lu­dus ima značen­je: la­krdi­ja, ali i jav­na zaba­va na šal­jiv način). Da je prvo­bit­ni me­ta­fo­rički po­ten­ci­jal ove reči jači od onog što za­tič­mo u nje­nom po­ton­jem pro­fa­nom ži­vo­tu, sve­doče nam je­zički tra­go­vi u in­doe­vrops­kom go­vor­nom area­lu. U srps­kom je­zi­ku, na pri­mer (i to će­mo la­ko pre­poz­na­ti), sro­dan joj je gla­gol lu­di­ra­ti se, pa pri­dev lud, i ime­ni­ce lu­dost i lu­dak. U značenji­ma tih reči može se naz­re­ti da im je raz­vo­j­ni put do­ne­kle bio sličan kao u la­tins­kom (ot­pri­li­ke sa­držan u značen­js­koj ni­jan­si "lu­di­ra­ti se"), a on­da su "kre­nu­le" u raz­liči­tim prav­ci­ma: u la­tins­kom se značen­je igre vre­me­nom raz­vi­lo u prav­cu la­krdi­jaš­kog na­stu­pa, a u srps­kom nav­de­ne reči nas­ta­le od tog ko­rena ču­va­ju, une­ko­li­ko, trag "ju­ro­di­vos­ti" iz prvo­bit­nog po­ten­ci­ja­la...
Na veći ot­por može naići tvrd­nja da iz istog in­doe­vrops­kog ko­rena u slovens­kim je­zi­ci­ma ima­mo i zbir­nu ime­ni­cu lju­di. Ona ne­ma ob­lik jed­nine, već se za po­je­di­nač­ne pri­pad­nike ljuds­ke vrs­te ko­ris­ti reč čo­vek (od sas­vim drugog ko­rena) - ta ime­ni­ca, pak, uopšte ne­ma množi­nu. Već ta je­zič­ka si­tua­ci­ja pot­vrđu­je nam da one obe (i lju­di i čo­vek) do nas stižu iz veo­ma ve­li­ke sta­ri­ne. S tak­vom sta­ri­nom i raču­n­am kad sam sprem­na da u "rod­bins­ki od­nos" sta­vim reči lju­di i lu­dost. Pri to­me je oči­to da zvu­kov­na slično­st po­sto­ji, ali se­man­tič­ka?!
Ako obra­ti­mo pažn­ju na ju­ro­di­vost ko­ja se, kao ni­jan­sa, ču­va u značen­ju lu­dos­ti (a još više u tra­di­cio­nal­nom od­no­su slovens­ke, i uopšte ru­ral­ne za­jed­nice pre­ma lu­da­ku kao pre­ma ju­ro­di­vom), prib­ližiće­mo se prvo­bit­nom me­ta­fo­ričnom po­ten­ci­ja­lu ko­ji će, vr­lo smis­le­no, do­ves­ti u se­man­tič­ku ve­zu lju­de i lu­dost. Nai­me, ras­po­loži­va mi­to­loš­ka građa, i njena tu­mačen­ja, upuću­ju nas u (pret­po­stavl­je­nu) si­tua­ci­ju u ko­joj igra, uvek i oba­vez­no, ima božans­ku tvor­ač­ku moć. Da po­me­ne­mo, za ovu pri­li­ku, sa­mo pe­laški mit o st­va­ran­ju sve­ta: dok još ni­je ništa po­sto­ja­lo, Eu­ri­no­ma, či­je ime Ro­bert Grevs ("Grčki mi­to­vi") pre­vo­di kao "ve­li­ka luta­li­ca", igrala je, vr­teći se oko se­be, a njena igra st­va­rala je ve­tar; okrećući se sve brže, u za­no­su ona pro­trl­ja ru­ka­ma taj se­ver­ni ve­tar i st­vo­ri se ve­li­ka zmi­ja Ofion, ko­ja se oba­vi oko nje­nog te­la. Ta­ko je Eu­ri­no­ma zat­rud­ne­la, a on­da je, kao go­lu­bi­ca, sne­la ve­li­ko ja­je; iz ja­je­ta su, kad se rasprs­nu­lo, izašla Eu­ri­no­mi­na de­ca: sve st­va­ri ko­je po­sto­je...
U ri­tua­li­ma je igra od na­j­veće važno­s­ti za us­po­stavl­jan­je božans­ke vol­je u ko­rist lju­di. Onaj ko, među­tim, igra u sve­tom za­no­su ri­tuala, već u sle­dećem pro­fa­nom tre­nut­ku po­ka­zu­je se kao lu­dak - i to i u vre­me ne­tak­nu­te tvor­ačke moći ri­tual­nog ple­sa, kao i da­nas. A opet, u (pret­po­stavl­je­noj) ro­dovs­koj za­jed­nici, u ri­tual­noj igri učest­vu­ju oni ko­ji ima­ju među­sob­no jed­nak rang u gru­pi - dakle: ko­lek­ti­vi­tet lju­di, oni ko­ji igra­ju. Igra­ju u ri­tua­lu ko­ji je, ta­kođe, mo­me­nat sa­moi­den­ti­fi­ka­ci­je za da­tu za­jed­nicu.
I eto, tu smo: tvor­ač­ka moć igre je ob­je­d­in­ja­va­jući či­ni­lac u prvo­bit­nom sin­kre­tič­kom po­ten­ci­ja­lu, iz ko­jeg su po­te­kle reči lu­dus, lu­dost, lu­da, lju­di, pa i lu­dak, sva­ka sa svo­jim kas­ni­jim, pro­fa­nim, se­man­tičkim raz­vo­jem. Zbir­na ime­ni­ca lju­di zadržala je aspekt oz­bil­jno­s­ti i od­go­vor­no­s­ti ri­tual­nog čina; lu­dost ču­va njen za­nos ko­ji nika­ko ni­je od ovog sve­ta; lu­dus nas ti­me zabavl­ja, lu­dak plaši, a lu­da opo­m­in­je. U je­zi­ku ta­ko, a u po­zo­rištu sve je to - da­nas po­go­to­vo - jed­inst­ve­ni do­men igre za pu­bli­ku. Os­lo­bođena ma­gi­js­ke od­go­vor­no­s­ti - da za­vrši­mo ta­kođe s Ka­si­re­r­om - po­zo­rišna um­et­no­st, sva­ka um­et­no­st, us­po­stavl­ja se slo­bod­no, kao svo­je vlas­ti­to sa­moost­va­ren­je.
Grama­tič­ka čin­je­ni­ca pak da ko­lek­ti­vi­tet lju­di ne­ma jed­ninu (a slovens­ka je­zič­ka po­ro­di­ca ni­je u to­me usaml­jena), već se za po­je­di­nač­ne sub­jek­te tok ko­lek­ti­vi­te­ta mo­ra upot­re­bi­ti reč od sas­vim drugog ko­rena, ta­kođe nas vo­di do an­tro­po­loške prais­to­ri­je, do vre­mena ka­da je ljuds­ko biće on­to­loški dru­gači­je se­be doživl­ja­va­lo u sred sve­ta, u vre­me prvo­bit­ne pre­di­ka­ci­je u ko­joj su sub­jek­ti­vi­za­ci­ja - i s njom po­dra­zu­me­va­jući in­di­vi­dual­ni čin i po­je­di­nac - bi­li od man­jeg znača­ja. Ling­vis­ti ne­ma­ju opšte­prih­vatl­ji­vo raz­jašn­jen­je po­re­kla reči čo­vek, ali či­ni mi se da ne može bi­ti sum­nje da i ona, kao tvor­e­vina slovens­kog vo­ka­bu­la­ra, ču­va tra­go­ve jed­ne dru­gači­je on­to­lo­gi­je. Za raz­li­ku od ko­lek­ti­vi­te­ta lju­di, njena vred­no­st je možda više pro­fa­na ne­go ma­gi­js­ka. Može bi­ti da je ona u ve­zi sa ču­ti i, sledst­ve­no, sa ču­va­ti (ču­va­ri su val­jda oni ko­ji bud­no os­luš­ku­ju da bi u mra­ku, kad je strah na­j­veći, pre­du­pre­di­li opas­no­st). Bi­lo bi smis­le­no da čo­vek proiz­la­zi iz određe­ne društ­ve­no-pro­fa­ne spe­ci­ja­li­za­ci­je, a sa­mim tim što je ta spe­ci­ja­li­za­ci­ja os­lon­jena na po­je­di­načno ču­lo slu­ha sva­kog od ču­va­ra, ima­la je po­ten­ci­jal da raz­vi­je jed­ninu, a ne množi­nu. U prvo­bit­nim "ra­di­kal­nim me­ta­f­o­ra­ma", ter­min lju­di de­fi­niše čo­ve­ko­vu za­jed­nicu u re­la­ci­ji sa ono­stra­nim (i za­to je to ko­lek­ti­vi­tet), dok čo­vek na­sta­je u re­la­ci­ji pre­ma sva­kod­nev­nom, sa umeša­nošću (ne­po­novl­ji­vos­ti) ličnog, in­di­vi­dual­nog opaža­ja - i za­to je to sin­gu­lar....
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ontologija usmenosti

Počalji od MustraBecka taj Sre Jan 05, 2011 11:49 am

Apo­lo­no­va de­ca
Kažu da je Apo­lon po­stao bog mu­zi­ke i poe­zi­je pošto je po­be­dio Pana, sta­rog bo­ga Ar­ka­di­je, u mu­zič­kom tak­mičen­ju. Po­be­dio je on i Mar­si­ja­sa, Ki­be­li­nog pra­tio­ca i svi­rača na fru­li, do­ka­za­vši da je sed­mostru­na li­ra mno­go bol­ji in­stru­ment od Pa­no­ve i Mar­si­ja­so­ve fru­le, jer - za raz­li­ku od fru­le - li­ra može da svi­ra i kad je okre­neš nao­pa­ko. Tu je Mar­si­jas grd­no na­stra­dao: Apo­lon ga je ži­vog odrao, a kožu mu ra­za­peo na bo­ro­vo drvo.
Apo­lon se sla­vi kao bog skla­da, mu­zi­ke, poe­zi­je i ple­sa, ali se većina mi­to­lo­ga slaže da mu ime po­tiče od apol­lu­n­ai - "ra­zo­ri­ti" (za­to je, val­jda, i Mar­si­jas stra­dao), ma­da Ro­bert Grevs na­po­m­in­je da može bi­ti i od abol - "ja­bu­ka". Uo­sta­lom, ja­bu­ka je čud­no­va­to umešana u tak­ve st­va­ri kao što su le­po­ta i stradan­je, tak­mičen­je i bor­ba, iz­bor na­jlepše i brak, raj i pad u smrt­no - od tro­jans­kog ra­ta, Pa­ri­sa, Je­le­ne i Afro­di­te, edens­kih vr­to­va, Ada­ma i Eve, do našeg "de­vo­j­ka ko ja­bu­ka" i "strel­ja­ti kroz prs­ten ja­bu­ku"... Mar­si­ja­so­vo stradan­je, među­tim, i ne mo­ra bi­ti ta­ko strašno (ma­da su i strast i strašno u tes­noj i veo­ma lo­gičnoj ve­zi), ako se uz­me sim­bo­lično, da je to tek u nara­ci­ju pre­točena sli­ka o odra­noj ja­rećoj koži spreml­je­noj za meh pastirs­kih ga­j­di, ili ol­jušte­noj ko­ri sa zo­ve da bi se na­pra­vila svi­rala (zo­va je od zva­ti, drvo ko­je zo­ve). Bi­lo ka­ko bi­lo, za Pana - Apo­lo­no­vog neu­s­pešnog tak­ma­ca - ve­zana je pa­nika i ve­li­ka bu­ka - a bu­ka je na su­prot­nom kra­ju od tiši­ne: oglaša­van­je, jav.
Jav je, u na­jopšti­jem smis­lu, da­van­je glasa od se­be. Pus­ti­ti glas da izađe iz grla, to oda­je da po­sto­jiš, da si tu, da se (još) ima s to­bom raču­na­ti. U (bar) mi­lion i po go­di­na pre­dis­to­ri­je i prais­to­ri­je čo­ve­ko­ve vrs­te, u pri­mar­noj us­me­no­s­ti (dok pis­me­no­st sve to ni­je po­re­me­tila i preo­kre­nu­la), ukup­na težina društ­ve­ne ko­mu­ni­ka­ci­je poči­vala je na go­voru - na gla­su. Jav nas ta­ko upo­zora­va da je pri­mor­di­jal­ni krik, plač de­te­ta kad se ro­di - način na ko­ji čo­vek ula­zi u ovaj svet i iz nje­ga iz­la­zi. Jav još po­sto­ji u ži­voj upot­re­bi u svom na­jprvot­ni­jem ob­li­ku: kao do­zi­va­juće ej, kao jao i joj. Sa tak­vim uz­vi­kom poč­in­ju tuž­ba­li­ce, ali je ta­kođe strast­ve­no ugrađen u dis­ti­he po­skoči­ca i oj­kača, u svad­bar­s­ke pes­me...
U Sko­ko­vom eti­mo­loš­kom reč­ni­ku ime­ni­ce jav i ja­va (kao i pri­dev-pri­log jas­no) uvršte­ni su u po­ton­je iz­dan­ke od is­te (pret­po­stavl­je­ne) prain­doe­vrops­ke os­no­ve od ko­je je i grč­ko aist­han­o­mai - "osećam, opažam", a ta je grč­ka reč dala i, da­nas in­ter­nacio­nal­ni i svev­la­da­jući, po­jam: es­te­ti­ka. Val­jda se i ne može os­po­ri­ti da je da­van­je glasa od se­be u na­jtešn­joj ve­zi sa oseća­jem, sa sen­za­ci­jom, dok es­te­ti­ka pred­stavl­ja na­red­ni stu­panj - iz­ve­s­no uređi­van­je sen­za­ci­je.
Kad zat­vo­r­i­mo krug, is­pa­da da je nes­reć­ni Mar­si­jas stra­dao za­rad uređi­van­ja sen­za­ci­je: da bi se (ob­red­na) bu­ka, i pa­nika, pret­vo­ri­le u mu­zi­ku i ples. To je Apo­lo­no­va po­be­da. U sva­kom sluča­ju, ceh je pla­tila ge­ač­ka svi­rala, ia­ko je od nje sve po­te­klo. A ja­bu­ka je me­dial­na, ra­di po­skoči­ca i svad­be­nih pe­sa­ma, pre i pos­le ra­to­va...
Le­po­ta je od zeml­je
Pri­dev lep, pa i nje­go­va apstrakt­na ime­ni­ca le­po­ta, da­nas su iz­gu­bi­li se­man­tič­ku ve­zu sa svo­jim po­re­klom. A po­re­klo im je, ka­ko se to le­po vi­di u gla­go­lu le­pi­ti (oble­plji­va­ti, na­le­plji­va­ti) u čo­ve­ko­vom umeću sa zeml­jom - gli­nom i bla­tom: prvo­bit­no, le­po je ono što je (vešto) na­pravl­je­no, sa­građe­no od gli­ne ili bla­ta - od zeml­je. U sva­kom sluča­ju, le­po­ta je u do­me­nu čo­ve­ko­vih veština i umeća, ona je ljuds­kih ru­ku de­lo. Slično je i u dru­gim in­doe­vrops­kim je­zi­ci­ma: la­tins­ko ars (um­et­no­st) još ču­va sećan­je na ar­mus (ra­me, pleća, tj. deo ru­ke), pa i ar­ma (oružje), slažući se u sas­vim spe­ci­fičnom smis­lu sa grčkim ari­stos (na­j­bol­ji). Otu­da nam je i ari­sto­kra­ti­ja, a sa­mo je ona i ima­la pri­li­ke da se ba­vi le­pim vešti­na­ma ko­je da­nas na­zi­va­mo um­et­nošću.
Bi­lo da ga vla­da­juće es­te­ti­ke uvaža­va­ju, bi­lo da ga pro­ble­ma­ti­zu­ju, po­jam le­po­te je ne­razd­vo­jiv od um­et­no­s­ti. Obe reči, među­tim, i le­po­ta i um­et­no­st, svo­jim prvo­bit­nim značen­jem pod­seća­ju da je ta vr­sta st­va­ran­ja u čo­ve­ko­voj in­ge­ren­ci­ji. Za raz­li­ku od božans­kog st­va­ran­ja ko­je je da­lo ka­men-sta­nac, bil­jke i ži­vo­t­in­je, do­men um­et­nič­kog - i le­pog - jes­te čo­ve­ko­va proiz­vod­nja, i u to­me, u toj di­stink­ci­ji, i jes­te se­man­tič­ko težište poj­ma um­et­no­st. Um­et­no­st i le­po­ta su u do­me­nu čo­ve­ko­vih me­ri­la - božans­ko st­va­ran­je ne pod­leže čo­ve­ko­vom su­du, i je­zik nam o to­me jas­no sve­doči.
Kao što je le­po (bar za Slove­ne) od zeml­je, i kul­tu­ra je od zeml­je. U svoj in­ter­nacio­nal­ni po­hod, reč kul­tu­ra kre­nu­la je iz la­tins­kog, a ta­mo je čvr­sto po­ve­zana sa ga­jen­jem bil­ja­ka i obrađi­van­jem zeml­je. LJuds­ki pos­lo­vi tvr­do su na zeml­ju nas­lon­je­ni, čak i kad je le­po­ta u pi­tan­ju. Za­to što su i lju­di od zeml­je. U Epu o Gil­ga­mešu, na­j­s­ta­ri­jem saču­va­nom (na gli­ne­nim ploči­ca­ma sta­rog Su­me­ra), En­ki­dua je od zeml­je st­vo­ri­la bo­g­in­ja Ar­u­ru: "Ona opra ru­ke, uze bla­to/ i ov­laži ga svo­jom božans­kom/ ma­jčins­kom plju­vač­kom./ Ob­li­ko­va En­ki­dua, st­vo­ri ju­n­a­ka/ oživl­je­nog krvl­ju i da­hom/ bor­be­nog bo­ga Ni­ni­ba..."(pre­vod Sta­nis­la­va Pre­pre­ka). Na počet­ku, En­ki­du je pot­pu­no ne­vin, kao i zeml­ja od ko­je je st­vor­en. On ništa ne zna o lju­di­ma, i ne zna da je lep; to će saz­na­ti tek kad sr­et­ne Gil­ga­meša, i Iš­ta­ri­nu svešte­ni­cu ko­ju mu je Gil­ga­meš pri­veo da bi upoz­nao že­nu i po­stao čo­vek. Ta­da će mu spas­ti (ži­vo­t­in­js­ka) dla­ka sa te­la, i biće lep. Tek među lju­di­ma - među dru­gi­ma slič­nim se­bi - le­po­ta ima smis­la...
Kad su na­sta­ja­le reči, na­sta­jao je i svet - čo­ve­kov svet, narav­no: reči bez ostat­ka obuh­vat­a­ju svet, re­pre­zen­tu­jući ga na način ka­ko ga čo­vek doživl­ja­va, uređu­je i st­va­ra. Kul­tu­ru zeml­je, a s njom sva­ka­ko i le­po­tu ko­ja je od zeml­je, du­gu­je­mo neo­li­tu. Na evrops­kom tlu, on se zač­in­je na­j­kas­ni­je u sed­mom mi­le­ni­ju­mu pre no­ve ere - pre­ma ono­me što je arheo­lo­gi­ja do sa­da us­pe­la da saz­na - na ne­ko­li­ko ma­lih i među­sob­no znat­no udal­je­nih te­ri­to­ri­ja (Krit, Te­sa­li­ja, sred­nje Po­du­n­avl­je). Neo­lit je raz­do­blje u ko­me je čo­vek naučio da sam uz­ga­ja jes­ti­ve bil­jke i do­me­sti­fi­ko­vao ži­vo­t­in­je, što ga je na kva­li­te­no nov način pri­ve­za­lo za zeml­ju (se­den­ta­riz­am); sa sta­no­višta is­to­ri­je re­li­gi­js­kih sh­vat­an­ja, Dra­gos­lav Sre­jo­vić tu neo­lits­ku re­vo­lu­ci­ju opi­su­je kao du­gotra­jan pro­ces de­sa­kra­li­za­ci­je kamna i sa­kra­li­za­ci­je zeml­je. U tom pro­ce­su na­sta­la je i ke­ra­mi­ka kao no­vi, neo­lits­ki izum. Na­j­s­ta­ri­ja teh­ni­ka iz­ra­de pred­me­ta od zeml­je sas­to­ji se u na­le­plji­van­ju ov­laže­ne zeml­je, sloj na sloj, dok se ko­načno, ru­kom, ne ob­li­ku­je žel­jena for­ma. I eto: tom st­va­ralač­kom po­stup­ku neo­lits­kog čo­ve­ka, toj teh­ni­ci sta­roj bar de­vet hil­ja­da go­di­na, du­gu­je­mo je­dan od ter­mi­na ko­jim se i da­nas (u slovens­koj je­zič­koj po­ro­di­ci) is­ka­zu­je apstrak­tum iz­v­an­red­no­s­ti - is­ka­zu­je se le­po­ta...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Ontologija usmenosti

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu