Savetovalište za mlade

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Savetovalište za mlade

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 06, 2011 8:28 am

Psihološka subdisciplina mentalno zdravlje, ili kako je još često zovu mentalna higijena bavi se, pre svega, prevencijom i promocijom psihičkog zdravlja. Na veliku žalost stručnjaka iz tzv. pomagačkih zanimanja (psihologa, psihoterapeuta, psihijatara, socijalnih radnika itd.) jedna od karakteristika prosečne osobe savremenog doba je nedovoljna briga o mentalnom zdravlju – čini se da većina ljudi uzima zdravo za gotovo svoje psihološko blagostanje. Održavanje redovne dentalne higijene ili barem povremene posete lekaru postali su sasvim prihvaćeni oblici prevencije raznih fizičkih oboljenja, međutim, mentalna higijena i traženje pomoći od stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja još uvek se smatraju tabuima u našoj sredini. Ovakva vrsta nemara, pa čak i neodgovornosti prema sopstvenom psihičkom zdravlju neretko doprinosi razvoju vrlo neprijatnih posledica, poput različitih oblika psiholoških poremećaja, intenzivne patnje, distresa, psihosomatskih oboljenja, kao što su kardiovaskularne tegobe, čir na želucu, alergije, pa čak i kancer. Nabrojani su samo neki od razloga zbog kojih je od izuzetne važnosti da se na nivou celokupne društvene zajednice posveti veća pažnja prevenciji i promociji mentalnog zdravlja.
Broj faktora koji direktno ili posredno doprinose pojavi raznih psihičkih (i fizičkih) simptoma izuzetno je velik. Razlikujemo spoljašnje ugrožavajuće faktore, poput nekih stresnih i traumatskih događaja ili neadekvatnih, nezdravih uslova za život, i unutrašnje činioce, kao što su neke genetske predispozicije ili – uslovno rečeno – negativne osobine ličnosti (npr. agresivnost, pasivnost i sl.). Potpuno sveobuhvatnu listu svih onih činioca koji potencijalno ugrožavaju i narušavaju mentalno zdravlje nije moguće sastaviti. Jedan od razloga za to je činjenica da smo svi mi različiti i da je svaki pojedinac osetljiv na različite i za njegovu konstituciju i životno iskustvo specifične faktore koji su opasni po psihičko zdravlje. U oblasti mentalne higijene najviše pažnje posvećeno je stresu i psihološkoj traumi.

Izjava: „Naše vreme je vreme stresa“ postala je gotovo slogan sa kojim se susrećemo skoro na svakom koraku. Ova i druge slične rečenice koje naglašavaju štetnost stresa sadrže veliku količinu istine, međutim, često predstavljaju i izvore pogrešnih znanja i zabluda. Reč „stres“ se u toj meri odomaćio u svakodnevnom govornom i pisanom jeziku, da je ponekad nemoguće zaključiti na šta tačno misli osoba koja upotrebljava taj termin. Neki smatraju da stres opisuje spoljašnje neprijatne događaje, poput konfliktnih situacija, gužve u saobraćaju, razvoda i sl. Drugi pod istim tim terminom podrazumevaju naše reakcije na spomenuta dešavanja, kao što su nervoza, strah, panika, tuga, ljutnja i druge neprijatne emocije ili fiziološke promene poput znojenja, mučnine, glavobolje i sl. Oni koji o stresu govore kao o spoljašnjim događajima, ustvari misle na tzv. stresore, dok unutrašnje reakcije na teškoće nazivamo distresom. Razlikujemo nekoliko različitih grupa stresora:
1.
Veliki životni događaji – Naučnici su primetili da u životu većine ljudi postoji nekoliko velikih događaja koji služe kao markeri prekretnice, odnosno promene iz jednog u drugo stanje ili životnu fazu. Oni stvaraju neku vrstu neravnoteže zbog veće količine novih zahteva za prilagođavanjem. Upravo ta potreba za adaptacijom na potpuno nove i nepoznate životne okolnosti predstavlja nabijeni stresogeni potencijal tih tranzitornih dešavanja. Stresnost različitih situacija moguće je definisati količinom promene koju te situacije zahtevaju od osobe, bez obzira na njihov smer. Ustanovljeno je da čak i promene koje doživljavamo kao vrlo pozitivne mogu izazvati distres. Mnogobrojna istraživanja su dokazala da postoji značajna povezanost između količine proživljenih izuzetno stresnih velikih životnih događaja i raznih, kako psihičkih, tako i fizičkih zdravstvenih tegoba. Primeri velikih životnih događaja su razne ozbiljnije bolesti, odlazak u penziju, rođenje deteta, venčanje, otkaz na poslu, selidba itd.
2.
Pod hroničnim stresnim događajima podrazumevaju se teškoće koje su relativno dugotrajne i/ili koje se učestalo ponavljaju tokom dužeg razdoblja. Ovde se ne misli na jedan konkretan događaj, nego na niz dešavanja koji vremenom poprimaju oblik nelagodnih opterećenja. Žena, meta višegodišnjeg mobinga (psihološkog zlostavljanja) na radnom mestu, dečak čiji je otac često u bolnici zbog depresije, devojka koja je podstanar u vrlo bučnoj i vlažnoj garsonjeri i nema izgleda da se odseli – svi oni predstavljaju samo neke od mogućih primera. Život u hronično stresnim okolnostima neretko izaziva vrlo neprijatne posledice po mentalno zdravlje
3.
Dnevni mikro-stresori – Svima su nam dobro poznati oni dani kada nam ništa ne polazi za rukom: zakasnimo na posao jer smo se uspavali, isprljamo omiljenu majicu, sve nam ispada iz ruke, izgubimo kišobran i pokisnemo do gole kože, saznamo da nas najbolja prijateljica ogovara iza leđa, pokvari nam se auto ... Naš svakodnevni život ispunjen je mnogim, na prvi pogled manje dramatičnim stresnim doživljajima. Međutim, te sitnica poseduju nezgodnu tendenciju nagomilavanja i time se njihova snaga značajno povećava. Svakodnevne neprilike igraju značajnu ulogu u slabljenju fizičkog (a i psihološkog) imunog sistema, iscrpljuju organizam i neretko rezultiraju u zdravstvenim tegobama.
4.
Traumatski stresori predstavljaju vrlo snažne, često ekstremno neprijatne događaje koji su izvan uobičajenog ljudskog iskustva i koji izazivaju intenzivnu patnju kod velike većine ljudi – tzv. psihološku traumu. Najčešće razlikujemo 3 tipa traumatskih događaja:

· prirodne i tehnološke katastrofe, kao što su poplave, zemljotresi, eksplodiranje nuklearne elektrane itd.;

· ratne traumatske stresore i

· traumatske događaje sa isključivo ličnim implikacijama, poput silovanja, fizičkog zlostavljanja, učestvovanja u po život opasnoj saobraćajnoj nesreći itd.

Psihološka trauma predstavlja vrlo složen sklop intenzivnih reakcija na traumatske događaje, koje mogu da se razviju čak do nivoa tzv. post-traumatskog stresnog poremećaja. Neki od simptoma traumatizovanosti su: snažni neprijatni afekti koji otežavaju svakodnevno funkcionisanje, razne fizičke tegobe, uznemirujuće misli, ponovno proživljavanje traumatskog događaja u mašti, izbegavajuća ponašanja, agresivnost, želja za samoubistvom, košmarni snovi itd.

U ovom tekstu pomenuti su samo neki od mnogobrojnih faktora koji mogu da naruše mentalno zdravlje i samo neke od reakcija koje ukazuju na to da je nečije psihološko funkcionisanje ugroženo. S obzirom na činjenicu da smo svi mi učestalo izloženi barem nekim od opisanih neprijatnih iskustava i imajući u vidu da posledice ponekad mogu da budu čak i tragične, postaje vrlo jasno koliko je prevencija mentalnog zdravlja važna.

Prevencija, odnosno zaštita mentalnog zdravlja, najčešće se određuje kao zajednička primena psiholoških, medicinskih i socijalnih mera sa ciljem odstranjivanja po zdravlje štetnih činioca iz čovekovog života. Takođe, od posebnog je značaja da se članovima zajednice omogući što potpuniji razvoj psihičkih potencijala, sposobnosti i veština, kao i da se obezbedi pravovremena i adekvatna pomoć onim članovima zajednice kojima je ona potrebna. Mogu da se navedu brojni saveti o tome kako da aktivno učestvujemo u zaštiti svog psihičkog zdravlja, a ovde su nabrojani samo neki od njih:

· prikupljanje informacija o temama koje se tiču mentalnog zdravlja i kvalitetnog psihološkog funkcionisanja uopšte, odlaskom na razne tribine sa psihološkom temom, čitanjem odgovarajuće literature i sl.

· posećivanje raznih radionica koje imaju za cilj da ojačaju naše pozitivne kapacitete i snage;

· pravovremeno traženje stručne pomoći kada se nalazimo u situacijama koje sami ne možemo da savladamo;

· odlazak na psihoterapiju čak i kada nemamo ozbiljnih psiholoških problema, samo da bismo bolje upoznali sebe, razvili svoje pozitivne osobine i promenili one aspekte naše ličnosti kojima nismo zadovoljni.

Nije sramota ponekad biti slab i tražiti oslonac. Nije sramota tražiti psihološku pomoć. Nije sramota obratiti se psihologu, psihoterapeutu i drugim stručnjacima za mentalno zdravlje. Vrlo je važno da se razume i prihvati da ljudi nisu pasivne igračke u rukama surove sudbine i da mogu da postanu aktivni kreatori sopstvenog kvalitetnog života.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Čet Jan 06, 2011 9:11 am, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Savetovalište za mlade

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 06, 2011 8:31 am

10 jednostavnih koraka za očuvanje mentalnog zdravlja

Pod stresom ste, nervozni, zabrinuti ili uplašeni.
Ponekad se mnogi od nas tako osećaju.
Može Vam se činiti da iz situacije u kojoj se nalazite nema izlaza. Izgubili ste dragu osobu...
Vaša veza je u krizi...
Izgubili ste posao...
Poniženi ste ili zlostavljani...
Odbačeni ste zbog bolesti...
Vaš glas se ne čuje zato što ste suviše mladi, suviše stari ili jednostavno različiti...

1. Prihvatite sebe onakvim kakvi ste
Nasa uverenja, poreklo, kultura, religija, pol i životno iskustvo čini nas onakvim kakvi smo. Svako ima pravo da bude poštovan, uključujući i Vas.

2. Razgovarajte o tome
Većina ljudi se oseća otuđenim i preopterećenim svojim problemima. Ponekad, pomaže ako o tome razgovarate i podelite svoja osecanja sa nekim.

3. Družite se sa prijateljima (negujte prijateljstva)
Ne morate uvek da budete jaki i da se sami borite. Prijatelji su važni, posebno u teškim vremenima. Negujte prijateljstvo.

4. Uključite se u zajednicu
Upoznavanje novih ljudi i uključivanje u zajednicu može da učini mnogo – i za vas i za druge.

5. Budite aktivni
Redovno vežbanje može da pomogne ako ste depresivni ili nervozni. To vam takođe daje više energije. Pronađite nešto u čemu uživate: sport, plivanje, šetnja, ples ili vožnja bicikla.

6. Umereno uzimajte alkohol
Ukoliko problem rešavate uzimanjem alkohola samo ćete stvari učiniti jos gorim. Najbolje je da u alkoholu budete umereni. Ne opijajte se! Ako imate problem sa alkoholom obratite se lekaru.

7. Naučite nešto novo
Bilo da je to zadovoljstvo, prijateljstvo ili prilika za promenu posla - povećaće vaše samopouzdanje.

8. Učinite nesto kreativno
Bavljenje kreativnim aktivnostima pomaže ako ste nervozni ili u depresiji. To vam pomaže da povratite poljuljano samopouzdanje. Muzika, pisanje, čitanje poezije, slikanje/crtanje ili kuvanje - pronađite nešto u čemu uživate.

9. Opustite se
Pronađite vreme samo za sebe. Uključite u vaš dan stvari koje vas ispunjavaju: čitanje, slušanje muzike, sviranje ili meditacija - sve u čemu uživate i što vas relaksira.

10. Obratite se za pomoć
Znajte da je svakome ponekad potrebna pomoć. Nije sramota tražiti pomoć, čak i ako vam je neprijatno zbog toga. Obratite se prijateljima, roditeljima, lekaru ....

Nastavite da koračate...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Savetovalište za mlade

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 06, 2011 8:35 am

Šta je stres, kako ga prepoznati i kako se sa njim nositi?

Gotovo svakodnevno čujemo da ljudi upotrebljavaju reč stres, tako da nam se čini da gotovo svi znaju šta je to, kako se može prepoznati, kako se mogu sprečiti ili ublažiti njegove štetne posledice. Pri tom se on neretko doživljava kao neman, koja nas u današnje „stresno“ vreme vreba na svakom ćošku. Često ljudi govore da su pod stresom, pri čemu pod pojmom stres podrazumevaju neke spoljašnje činioce, na koje ne mogu nikako da utiču. Žale se na stres na poslu, školi, kod kuce, na šalterima, u prodavnici, banci, u saobraćajnim gužvama, a u isto se vreme osećaju nemoćnim da bilo šta preduzmu.

Međutim, bitno je da znamo da je stres nešto što je u nama. On je subjektivno reagovanje koje osoba doživljava u skladu sa svojim iskustvom i sopstvenom procenom situacije u kojoj se nalazi. To je sklop emocionalnih, fizičkih, fizioloških reakcija i ponašanja koje se javljaju kada osoba za neki događaj proceni da je opasan ili uznemiravajući i prevazilazi njene kapacitete nošenja sa postojećom situacijom.

Naravno, ne treba zaboraviti da je stres u svojoj suštini veoma pozitivan deo čovekove prirode. Ovakva reakcija prvenstveno ima zaštitnu ulogu u opasnim situacijama, kada organizam treba da bude spreman da bi se spasao. Takođe znamo i u narodu prihvaćeno mišljenje da „ono što nas ne ubije, osnaži nas“. Kad se uspešno i na pravi način, izborimo sa poteškoćama, velika je verovatnoća da ćemo iz te borbe izaći jači, iskusniji, mudriji... U skladu sa svim ovom možemo govoriti o stresu i kao izazovu, nečemu što motiviše i podstiče na razvoj.

Ipak, kada je stanje stresa dugo, kad je opterećenje veliko i naše uobičajene strategije u borbi sa problemima ne daju rezultate, to ima negativne posledice kako na psihičko, tako i na fizičko zdravlje, sposobnost, produktivnost, zadovoljstvo i kvalitet čovekovog života uopšte.

Zato je važno da shvatimo suštinu stresa, budemo svesni koji su njegovi izvori, procenimo sopstvenu snagu, spremnost i mogućnosti da nešto preduzmemo u smislu suočavanja i prevazilaženja njegovih nezdravih posledica, kao i da naučimo nove ili osvežimo i unapredimo već postojeće strategije u ovoj borbi.

Osvrnuvši se oko sebe većina bi se složila da postoji mnogo izvora stresa. Ljudi svakodnevno doživljavaju stres u svim oblastima svog života, u svojoj porodici, u kontaktu sa prijateljima, poznanicima, na javnim mestima, školi, fakultetu, radnom mestu...

Izvori stresa mogu biti sve ono u nama ili našoj okolini na šta reagujemo stresom. Zato možemo da ih podelimo u dve grupe.

· U unutrašnje izvore spadaju oni koji zavise od same osobe.

- Možemo reći da su pod većim rizikom ambiciozni ljudi koji sebi postavljaju vrlo visoke ciljeve i imaju nerealna očekivanja i od sebe, svog rada, okoline. Onda ne uspevaju da se prilagode okolnostima u kojima su, tj. stvarnosti. Rizik je najveći kod onih koji su skloni perfekcionizmu, ali i onih koji su skloni povlađivanju autoritetu, pa ne umeju da postave svoje granice.

- Ukoliko čoveku njegova uloga, u bilo kojoj oblasti života, nije u potpunosti jasna, nije mu jasno šta drugi od njega očekuju, on može imati utisak da mora mnogo više da radi kako bi razrešio tu situaciju. Tada problem nezadovoljstva postignućem postaje sve veći i veći.

- Problem se produbljuje ukoliko osoba ne ume da postavi prioritete, ukoliko joj je sve podjednako važno, pa vreme neracionalno troši na nebitne stvari. Pritisak se povećava i ako neko ne ume da napravi balans između različitih oblasti života. Na primer, posao mu postane jedini smisao života. U isto vreme je sve nezadovoljniji, umorniji, a oseća se neuspešnije.

- Ovaj problem zauzima još značajnije mesto ukoliko je osoba sklona da sve sama radi, tj. ne deli posao sa svojim kolegama, ukućanima, prijateljima; ukoliko nema poverenja u njih, pa ima utisak da sve mora sama. Tada ima i utisak da je i sva odgovornost njena.

· Izvori stresa, koji spadaju u grupu spoljašnjih (iz okoline), mogu biti nepovoljna društvena, materijalna i socijalna situacija. Ljudima koji poslednjih godina žive u ovim krajevima, verovatno za ovo nije potrebno pojašnjenje.

-Sa ovim mogu tesno biti povezani i izvori koji se odnose na nepostojanje adekvatnih uslova za život i rad. U svakom slučaju je verovatnoća da čovek doživi stres veća ukoliko boravi ili radi u neadekvatnoj, nedovoljno zagrejanoj ili prevrućoj, skučenoj prostoriji, ili nema svoj kutak u kojem su ispunjeni uslovi privatnosti. Nije nam teško da ovo prepoznamo u svojim i kućama prijatelja, u kojima u par prostorija živi i po tri ili više generacija; jer u ova teška vremena, mladi retko da imaju priliku i podsticaj da žive svoj život u prostoru kakav sami osmisle. A onima koji imaju radno mesto (u ova tranziciona vremena), ne moramo ni da pominjemo neadekvatne, skučene radne prostore sa zastarelom opremom u nerenoviranim prostorijama (jos od starih dobrih vremena), koje dele sa gomilom nezadovoljnih i nemotivisanih kolega.

- Takođe je veoma bitna da osoba jasno zna šta je njena uloga, zadatak, šta se od nje očekuje, za šta je ko odgovoran. Ni moderni trendovi uvođenja zapadnjačkog načina poslovanja ne štede čoveka. U slučaju da je prioritet profit, efikasnost, slepa lojalnost firmi, često se zaboravi na čoveka. Prirodne ljudske potrebe je teško uskladiti sa iznenadnim promenama u procesu rada, hitnošću intervencije, neadekvatnim radnim i vremenom za odmor, nepostojanjem finansijske i sigurnosti radnog mesta...

- I naravno, neophodno je istaći značaj međuljudskih odnosa. Nije svejedno da li su prisutni stalni konflikti, sumnjičavost, podcenjivanje i rivalitet, da li neko trpi šikaniranja ili vlada atmosfera podrške, poverenja i osećaj pripadnosti i međusobnog pomaganja.

Ipak, treba istaći da svaki od ovih faktora ne mora nužno da prouzrokuje pojavu stresa. Međutim, što je njihov broj veći i što izloženost njima duže traje to je veća verovatnoća za njegovu pojavu.

Kakve će biti posledice zavisiće i od procene važnosti i opasnosti stresora i od procene da li je moguće nešto uraditi u vezi sa tim. Ovo je, nadalje, u skladu i sa tim kako osoba uobičajeno reaguje u sličnim situacijama i koje su karakteristike njene ličnosti, ali i od toga kakve su karakteristike njene okoline (postojanje socijalne podrške, ograničenje, trajanje događaja).

Međutim, često ne prepoznajemo na vreme da kod nas ili nama bliskih osoba postoje negativne posledice stresa. Zato je važno znati da je u pitanju proces koji se odvija u nekoliko faza. Dobro je da znamo da prepoznamo znakove koje ih karakterišu, da bismo mogli da reagujemo što je ranije moguće. Kao što smo ranije naglasili, posledice, naročito u kasnijim fazama, se negativno odražavaju na čovekovo funkcionisanje u svim oblastima njegovog delanja. Ukoliko se ništa ne preduzme, odnosno,ukoliko se na početku zanemare ovi znakovi, dolazi do završne i najozbiljnije faze sindroma izgaranja.

1. Prvi pokazatelj da čovekovi uobičajeni načini borbe sa stresom ne daju efekta je pojava preteranog entuzijazma. Osoba se oseća prepunom energije, ima utisak da sve može da uradi, idealizuje i sebe i svoju okolinu. Tada nekritično i nerealno želi da reši sve postojeće probleme. Na ovako nešto okolina uglavnom, ne samo da ne reaguje zabrinutošću, nego to i podržava. To je radnik, supružnik, dete, komšija…”kakvog samo poželeti možete”. Međutim, u isto vreme, ova osoba zanemaruje sopstvene potrebe, jako dugo radi, a preskače odmor i aktivnosti u kojima doživljava sopstveno zadovoljstvo. Logično je pitanje, koliko dugo ovo može da traje?

2. S obzirom na to da je broj problema veliki, počinje da uočava raskorak između uloženog truda i postignuća, što dovodi do prvih znakova nezadovoljstva. Veoma brzo se prelazi u fazu u kojoj su sve češći razdražljivost, anksioznost, nesanica, neuobičajene aritmije, problemi sa koncentracijom, problemi sa organima za varenje.

3. Ukoliko osoba ne reaguje tako što nauči kako da pomogne sebi, kako da odredi prioritete i napravi balans u svom životu uz pomoć njoj bliskih osoba, nastupa faza stagnacije. Neophodno je sačuvati energiju kako bi se kompenzovao stres. Ali to nije sve. Počinje da sumnja u svoju sposobnost, kompetentnost, pa se oseća razočarano i isključeno iz sredine. Emocionalno je ranjiva i povlači se da bi izbegla konfliktne situacije. Ovde dolazi i do emocionalne izolacije, pa se osoba udaljava od ljudi, što dalje doprinosi doživljaju besmislenosti da se bilo šta preduzme. Osoba sve ćešće kasni sa izvršavanjem svojih obaveza, odlaže završavanje započetog posla, a odbija da prihvati nove zadatke, produžava lenčarenje i sl. Stanje se komplikuje i pojavom fizičkih simptoma u vidu hroničnog umora, glavobolja, opadanja seksualnih želja... Ovde je već jako mala verovatnoća da će osoba sama da prevaziđe novonastalo stanje.

4. I sami simptomi mogu predstavljati dodatno opterećenje, i ukoliko se ništa ne preduzme kod nje, kao poslednja faza izgaranja, javlja se apatija i gubitak životnih interesovalja. Lični resursi u ovoj fazi su iscrpljeni. Osoba je depresivna. Ne postoji motivacija da se bilo šta preduzme, kako na poslu tako i u ličnom životu. Osoba je cinična i ravnodušna prema svojoj okolini, želi da pobegne kako sa posla tako i od svoje porodice i prijatelja. Smatra da nema pomoći. Ovo se odražava i na pad imuniteta, pa su sve češće ozbiljne i dugotrajne posledice infekcija, pa i razne povrede (padovi, uganuća, posekotine...). Sada joj je već neophodna veoma ozbiljna stručna pomoć.

Zato je mnogo svrsishodnije blagovremeno reagovati i pomoći ljudima u najranijim fazama ovog sindroma ili aktivno raditi na prevenciji. Kad ovo kažemo možemo da mislimo na organizovane akcije samog društva ili organizacija koje su u svakom slučaju potrebne, međutim, važno je znati da svako od nas može i treba nešto da prduzme kako bi unapredio kvalitet, kako svog, tako i života ljudi iz njegove okoline.

Kada smo govorili o izvorima stresa, rečeno je da ima onih na koje možemo delovati i onih koji su izvan naše kontrole. Od toga zavisi i strategija koju ćemo koristiti za njihovo uklanjanje ili ublažavanje. Logično je da ćemo kod ovih za koje procenjujemo da na njih ne možemo uticati primeniti izbegavanje, a za one na koje možemo- napraviti plan i preduzeti neku akciju. Nema smisla da trošimo energiju na nešto šta procenjujemo da ne možemo da utičemo, pa u tom slučaju prikupljamo energiju za neke povoljnije prilike.

Važna je i razmena iskustava i razgovor, kako sa stručnjacima koji se bave ovom problematikom, tako i sa svojim prijateljima, kolegama, poznanicima jer svi mi znamo i svakodnevno primenjujemo veoma dobre, korisne i svrsishodne strategije. Ipak, ponekad nam ponestane ideja, zablokiramo se u uobičajenom, pa nam treba podsticaj i ideja sa strane, kako bismo svoj repertoar proširili. Ne treba zanemariti da sam čovek može mnogo toga preduzeti da bi pomogao sebi.

U svakom slučaju, korisno je podsetiti se i nekoliko saveta koji je blizak mišljenju, kako većine stručnjaka, tako i zdravorazumskom delu većine ljudi.

- Nije na odmet ponoviti da su uravnotežena, zdrava ishrana, bavljenje sportom i redovno uzimanje pauza, veoma važni za redukciju stresa. Takođe je smeh (vicevi, komični filmovi, sagledavanje situacije na komičan način uz pomoć kolega i prijatelja) jedan od najboljih metoda za smanjivanje stresa.

- Nemojte zanemariti sebe, svoje potrebe i želje. Brinite se o sebi jer to nije luksuz, već neophodni deo života. Opustite se i zabavljajte u svoje slobodno vreme, koje je važno da razgraničite od radnog.

- Uz sve ovo, naučite da kontinuirano pratite svoje misli, osećanja, ponašanja i telesne reakcije.

- Pri tom je bitno upoznati sebe i naučiti šta je to što možemo promeniti, a šta ne.

- Pravite što realnije procene. Redovno planirajte vreme, izdvajajući prioritetne aktivnosti

- Kad rešavate probleme dobro je usredsrediti se na manje, opipljive zadatke, koje ćete i završiti.

- Svesno obuzdavajte ekstremna osećanja (nemoći i svemoći).

- Pri tom ne zaboravite da usaglasite vaša očekivanja, zadatke i uloge.

- Ne zaboravite da ne možete sve sami. Okupite oko sebe ljude u koje imate poverenje i sa kojima se možete dogovarati i o svemu razgovarati. Ovako ćete obezbediti međusobnu podršku i pomoć sa strane. Razmenjujte redovno iskustva sa njima. Veoma je korisno deliti probleme sa drugima koji su imali slična iskustva.

- Nemojte se ustručavati da potražite stručnu pomoć ako vam je potrebna.

- I još nešto što je vazno istaći je sugestija da smislite vaš originalni način da pomognete sebi. To je bitno iz razloga što smo svi različiti, pa nas različite stvari pogađaju, ali i na jedinstven način izlazimo na kraj sa njima.

Ipak, bez stresa ne možemo jer je, kao što je pomenuto, on u svojoj suštini nešto što je zdravo i potrebno ljudima. Naravno, proširivanje pogleda, znanja i iskustava o strategijama suočavanja i prevladavanja su, u svakom slučaju, neophodni kako njegove posledice ne bi bile štetne i pogubne po naše zdravlje i kvalitet života, kada intenzitet stresa postane previsok za naše biće.

Što se tiče pojmova bliskih pojmu stresa, poslednjih godina naučnici sve više skreću pažnju na jos jedan koncept „work-life balance“. Naime, primećen je trend vođenja nezdravog načina života, koji podrazumeva zanemarivanje porodičnog aspekta, kao i društvenih i sitnih ličnih potreba, povezanih sa ljudskom prirodom, temperamentom i njegovim željama i navikama. Bez obzira na očekivanja da će s razvojem tehnologije ljudi imati sve više slobodnog vremena da se posvete sebi, da se odmaraju ili budu kreativni i rade ono što sami izaberu, dogodilo se upravo suprotno. Naime, u poslednjih dvadesetak godina se uočava trend porasta vremena koje zaposleni provode na svom radnom mestu, a sindrom izgaranja postaje sve češći problem kod većine profesija. U isto vreme, poslednjih desetak godina, se sve više govori o novoj vrsti pritiska u vidu različitih vidova individualnog i grupnog zlostavljanja na radnom mestu, tj. popularnije rečeno, mobingu. Naravno, ovo su sve veoma interesantne i važne teme koje u svakom slučaju zaslužuju više diskusije, kako u stručnoj, tako i u široj javnosti, pa i u nekim od narednih tekstova.

Katarina Stojanović
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Savetovalište za mlade

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 06, 2011 8:40 am

SINDROM SAGOREVANJA

Sindrom sagorevanja na poslu je već dvadesetak godina tema o kojoj raspravljaju sva industrijalizovana društva, a poslednjih godina se i kod nas počelo govoriti o tom društvenom i profesionalnom problemu.
Prema definiciji koju su 1996 godine dali Girdino, Everly i Dusek: Sindrom sagorevanja je stanje psihičke, fizičke ili psihofizičke iscrpljenosti uzrokovane preteranim i prolongiranim stresom. Ti autori razlikuju tri stepena sagorevanja:

I stepen - početna zahvaćenost stresom

II stepen - reaktivna kompenzacija stresa sa očuvanjem energije

III stepen - faza istrošenosti

Kao uzroci sagorevanja na poslu navode se:

OSOBINE SAMOG POMAGAČA: sve što osobu čini nesigurnom i nezadovoljnom, npr. nedovoljna motivacija, stimulacija, nesklad između očekivanja i stvarnih učinaka. Brže sagorevaju radoholici, nedovoljno iskusni, nedovoljno stručni, oni koji se identificiraju s klijentom (“što bih ja da sam na njegovom mestu”), umesto kognitivne empatije, tj. razumijevanja situacije, anksiozno depresivni...

OSOBINE KLIJENTA: nespremnost na saradnju, nemotivisanost za pomoć, kao da ne žele da im se pomogne, niske sposobnosti, stalne žalbe i prigovori, lična pitanja upućena pomagaču, problemi bez mogućnosti rešenja.

USLOVI RADA: neprikladan i neopremljen prostor, neodgovarajući i mikroklimatski uslovi, stalna izloženost klijentima i nedostatak mesta za vođenje poverljivih razgovora, ponekad i fizička ugroženost.

ORGANIZACIJA RADA: prekomerna i neujednačena opterećenost, forsiranje, favoriziranje nekih pojedinaca, nedovoljne informacije, pomanjkanje dnevnih i nedeljnih odmora, nejasno definirana podela poslova, nedostatak supervizije, nesrazmer odgovornosti i ovlaštenja, rasipanje energije i vremena, strogost i preterana kritičnost nadređenih, bez pozitivne stimulacije, predugo radno vreme, prekratki rokovi izvršenja.

PSIHOSOCIJALNA KLIMA: rivalitet, nepoverenje, sumnjičavost, sputavanje samostalnosti i kreativnosti, nesigurnost, takmičarski odnosi, stalni konflikti, svađe, pomanjkanje duha zajedništva, nemogućnost iznošenja mišljenja i uticanja na odluke, trošenje energije na preživljavanje u neprijateljskom radnom okruženju, nedostatak povratne informacije o obavljenom poslu, ako sve to dugo traje, onemogućava prilagođavanje i dovodi do otuđenja.

FAZE U RAZVIJANJU SINDROMA SAGOREVANJA

Prva faza je idealistički entuzijazam tokom prvih godina rada. Prisutna je silna energija, velike nade i nerealna očekivanja. Osoba očekuje pozitivnu atmosferu na poslu, prihvaćenost od saradnika i pravednost za sve ljude. U toj fazi osoba se ne štedi, neracionalno troši energiju, radi prekovremeno, a upravo je to rizik za sagorevanje na poslu.

Druga faza ili faza stagnacije je razdoblje obeleženo “osveživanjem stvarnosti”, “prizemljenjem”. Osoba i dalje voli svoj posao, obavlja ga, ali ne s istim oduševljenjem. Shvata postojanje drugih interesa u životu, porodicu, prijatelje, stan, novac, napredovanje i stručni razvoj.

Treća faza: frustracija, kada se osoba počne preispitivati koliko je uspešna u obavljanju posla i gde je smisao posla kojeg obavlja. Postojanje raznih ograničenja na poslu osobu dovodi do preispitivanja svrhe posla koji radi.

Četvrta faza ili faza apatije obeležena je povlačenjem i izbegavanjem kao obranom od frustracije. Osoba postane potpuno nezainteresirana za svoj posao. Radi samo da bi preživela. Ulaže vrlo malo energije i vremena u posao i beži od svake odgovornosti.

SIMPTOMI I ZNACI SAGOREVANJA NA POSLU

Kod ljudi se pojavljuju simptomi i znaci sagorevanja na poslu kroz tri aspekta:

telesni poremećaji – Hronični umor, iscrpljenost, probavne smetnje, prekomerna telesna težina ili mršavljenje, nesanica, različiti bolni sindromi, smanjen imunitet, povećana potreba za alkoholom, sedativima, cigaretama.

emocionalni poremećaji – depresija, burn-out sindrom, emocionalna praznina, osećaj gubitka životnog smisla, umor od saosećanja, anksioznost, gubitak motivacije za odlazak na posao, gubitak entuzijazma, apatija ili hipomanija, poremećaj prilagođavanja, izolacija, dosada, osećaj tuge i bespomoćnosti, doživljaj bezvrednosti, gubitak samopouzdanja i samopoštovanja, gubitak seksualnog interesa, osećaj gubitka snage.

bihevioralni simptomi – iritabilnost, projektivnost, nekritično rizično ponašanje, gubitak koncentracije, zaboravnost, eksplozivnost, grubost, preterana osetljivost na spoljašnje stimuluse, npr. buku, svetlo, mirise..., negativni stav prema poslu, ljudima, međuljudski sukobi, bezsaosećajnost, rigidnost, stalna okupiranost poslom, platom, beneficijama, uslovima rada, otpor promenama..., porodični problemi, razvod braka,suicidalni izlaz.

Biljana Rašković-Živković
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Savetovalište za mlade

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 06, 2011 8:42 am

KRIZA

Kao što se telo čoveka trudi da održi fizički balans, tako se i njegov um trudi da održi neku vrstu mentalne ravnoteže. U trenutku kada um nije više u stanju da održi tu ravnotežu, odnosno kada uticaji sredine prevazilaze čovekove mogućnosti da se nosi sa novonastalom situacijom, dolazi do pojave psihičke krize. Dakle, pojava krize je znak da naši postojeći mehanizmi prevladavanja nisu u stanju da savladaju problem sa kojim se suočavamo.

Najčešće se uzročnici javljanja psihičke krize dele u dve osnovne grupe: one vezane za rast, razvoj i smenu različitih životnih faza (razvojne krize) i one vezane za neke negativne spoljašnje dogadjaje kao što su bolest, gubitak, povrede, pretnje i sl (situacione krize).

Važno je istaći da kriza ne predstavlja bolest, već je to kratkotrajna psihička pometnja. Okosnicu stanja krize čine teskoba i depresivnost. Ukoliko se rešavanju krizne situacije ne posveti pažnja, to može dovesti do porasta tenzije i pojave anksioznosti, straha i osećanja bespomoćnosti. Ovi simptomi su praćeni brojnim telesnim smetnjama, a javljaju se i promene u ponašanju: slabija radna i intelektualna efikasnost, teškoće u komunikaciji i otežano obavljanje socijalnih uloga. Čovek u krizi je veoma često “poljuljan iz temelja” i neophodna mu je pomoć okoline.

Jedna od najburnijih kriza kod većine ljudi se javlja na početku adolescentnog doba. Osnovne promene u ovom periodu su vezane za fizički izgled i buđenje snažnih seksualnih nagona. Mladoj osobi u tom dobu je veoma teško da pronađe odgovarajuću ravnotežu između ograničavanja i izražavanja nagonskih težnji. Ona napušta sigurnost detinjstva i preuzima odgovornost odraslih. Česti nesporazumi roditelja i adolescenata dodatna su otežavajuća okolnost.

U adolescentnoj krizi uočavaju se potištenost i nekontrolisana razdraganost, potreba za samostalnošću, teskoba, zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci, asocijalno ponašanje (prvenstveno agresivnost), zapuštanje školskih obveza, pa i pokušaji samoubistva. U mnogim od ovih situacija je ponekad teško odrediti šta je normalno, a šta i patološko reagovanje.

Ishod krize adolescentnog perioda je formiranje ličnog identiteta mlade osobe koji je uvek povezan sa biološkim, psihičkim i socijalnim sazrevanjem. U tom periodu adolescenti pokušavaju da nadju odgovore na mnoga pitanja, medju kojima su najčešća: "ko sam","gde pripadam", "gde želim da stignem", "šta želim da postignem", "kakav želim da budem". Mlada osoba tada počinje da integriše iskustva iz dotadašnjeg socijalnog i emotivnog života, a rezultat tih integrativnih procesa omogućava mladoj osobi da definitino kristališe svoj identitet i živi skladno kao nezavisna i autonomna osoba.

Veliki broj stručnjaka smatra da je adolescentna kriza normalni razvojni fenomen, da "adolescencija bez nekih od ovakvih oblika ponašanja i nije adolescencija" jer su mnoge krize ne samo normalne, nego i nužne u tom razdoblju. Upravo iz tog razloga se u literaturi za krizu često kaže da predstavlja i rizik i šansu. Bez kriza ne bi bilo ni psihičkog napretka ličnosti jer nam ona pomaže da prevazilazimo sami sebe, da se osnažujemo razvijanjem mehanizama i ponašanja kojima uspevamo da rešavamo probleme.

Da bi se proces izlaska iz krize što lakše i bezbolnije odvijao, podrška i pomoć osoba iz okruženja je od izuzetnog značaja. Ovu pomoć, u zavisnosti od vrste krize, stepena njene izraženosti i drugih faktora, mogu da pruže osobe iz neposredne okoline, zdravstveni radnici, psiholozi i sl. Naročito važnu ulogu u pružanju pomoći imaju centri za intervencije u krizi u kojima rade profesionalci ili obučeni volonteri.

Cilj intervencije u krizi je pružanje pomoći osobi da se vrati u okvire normalnog psihičkog funkcionisanja. U prvom redu, to znači da osobi treba pomoći da povrati njene postojeće mehanizme za prevladavanje i da samostalno pokuša da se suoči sa novonastalom situacijom

Šta sam možeš da uradiš da se lakše nosiš sa krizom?

* Nemoj ignorisati probleme jer time možeš ozbiljno zakomplikovati proces.
* Prihvati krizu kao deo normalnog razvojnog procesa.
* Ne nasedaj na priče o "lakim" rešenjima. To su uglavnom samo kratkotrajna, površinska olakšanja
* Pokušaj da u krizi uvek vidiš izazov koji ti pomaže da rasteš i da se razvijaš se kao osoba.
* Aktiviraj sve svoje raspoložive resurse jer rešenje krize je uvek u tebi
* Iskoristi sva svoja stečena znanja i iskustva i jasno definiši svoje ciljeve
* Pokušaj da promeniš stvari koje kod sebe ne voliš.
* Budi strpljiv i tolerantan prema sebi.
* Podeli svoja osećanja s nekim ko te neće osuđivati. To može biti prijatelj, volonter ili psiholog.
* Razgovaraj sa roditeljima ili drugim osobama u koje imaš poverenja.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Savetovalište za mlade

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 06, 2011 8:44 am

DEPRESIJA

Priroda depresivnog poremećaja je takva da utiče na način na koji se hranimo, spavamo, kako se osećamo i kako se doživljavamo. Mnogi za sebe govore da su “depresivni”, ali prava depresija nije loše raspoloženje i tuga koja će proći za dan ili dva uz malo dobre volje, dobro društvo, razgovor sa prijateljima ili uz šetnju. Ustvari, prava depresija se ne može odagnati snagom volje i nažalost nema koristi od blagonaklonih reči ljudi oko nas da se saberemo, stisnemo zube i idemo dalje ili opaske poput “Sa obzirom šta ti se dešava nije ni čudo da si depresivan/na i da razmišljaš o najgorem”. Jedna od predrasuda vezanih za depresiju je da je ovaj poremećaj raspoloženja vezan za slabost karaktera i volje što nije tačno. Ova predrasuda je deo širokog dijapazona predrasuda vezanih za mentalne bolesti i kao takva je široko raprostranjena među ljudima i vodi u stigmatizaciju, koja kao posledicu ima diskriminatorno ponašanje. Značano je ukazati na fenomen “samostigmatizacije”. Naime, osobe su usvojile predrasude ranije tokom života, pa po razvoju poremećaja I na sebi primenjuju naučeni način percepcije poremećaja, što doprinosi kasnom javljanju lekaru za pomoć, podstiče samoizolaciju i doprinosi produbljivanju same depresije.

Odgovarajući tretman može pomoći u najvećem broju slučajeva, dok odlaganje ili neodgovarajući tretman mogu produžiti ovakvo stanje na mesece i godine.

Kako prepoznati depresiju

Različiti ljudi depresiju doživljavaju različito, ali ipak se mogu izdvojiti simptomi koji su karakteristični. Depresija je bolest raspoloženja koja zahvata i telo i misli. Najlakše je prepoznati depresiju kroz osnovne simptome, a značajno je napomenuti da je potrebno da simptomi traju najmanje 2 nedelje ili duže.Treba napomenuti, da depresija može biti blaga, umerena, teška i teška sa psihotičnim elementima. Osnovnu simptomatologiju čine:

· Gotovo obavezni simptom je nedostatak životne radosti ili barem smanjenje uživanja u mnogim aktivnostima u odnosu na period pre pojave bolesti;

· Osećaj tuge ili žalosti. Osoba se nekada oseća vise praznom nego tužnom, ili navodi da je istovremeno i tužna i prazna;

· Bezvoljnost, kao gubitak interesa za hobije i sve drugo u čemu je bolesnik ranije uživao;

· Niska energija i brzo umaranje;

· Strah se javlja kod mnogih, najčešće vezan uz misli kako će se nešto loše da se dogodi;

· Smanjenje sna, najčešće kao nesanica i rano buđenje, ali i kao pojačana potreba za snom;

· Razmišljanje o samoubistvu i smrti uopšte;

· Teškoće u donošenju odluka;

· Oštećena koncentarcija i pažnja;

· Smanjeno samopouzdanje i samopoštovanje;

· Osećaj krivice, bezvrednosti i bespomoćnosti;

· Stalne fizičke smetnje kao glavobolja, probadanja, vrtoglavica, hronični bolovi, usporenost u kretanju;

· Razdražljivost;

· Nemogućnost opuštanja;

· Gubitak ili povećanje telesne mase.

Depresija je u velikom broju slučajeva povezana sa osećanjem strepnje koja može biti vrlo uznemirujuća i oneposobljavajuća, i kaže se da depresija i anksioznost idu ruku pod ruku. Tako da se depresija može kriti ogrnuta strepnjom, ali i nekim drugim nespecifičnim telesnim simptomima, kao što su glavobolje, bolovi u drugim delovima tela koji nemaju organski uzrok, vrtoglavice ili zaokupiranost telesnim bolestima, smetnje disanja, gastrointestinalne smetnje tipa “nervoza želuca” ili zatvor, zatim zloupotrebljvanje alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci. Može se reći da je depresija bolest sa mnogo lica i tada govorimo o tzv. “maskiranoj depresiji”.

Depresija takođe može biti jedna strana medalje tzv. bipolarnog poremećaja raspoloženja, koja se manifestuje izmenom maničnih i depresivnih faza. To je bolest sasvim druge prirode, te se njene terapija i tok znatno razlikuju.

Depresija je često udružena sa telesnim bolestima i nepovoljno utiče na njihov tok i ishod. Američka asocijacija za srce npr. predlaže da se depresija uvede kao nezavisni faktor rizika za razvoj kardiovsakularnih bolesti.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Savetovalište za mlade

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 06, 2011 8:47 am

Uzroci i okidači

Uzroci leže u nekoliko ravni koje zajedno ali kod različitih osoba u različitim odnosima uzrokuju depresiju. U te ravni spadaju: genetska konstitucija (neke osobe su sklonije razvoju depresivnih reakcija), psihološki razvoj i struktura ličnosti koja se formira u kontekstu porodice i društva, i podrazumeva postignut stepen zrelosti, adekvatnost Ego mehanizama odbrane itd. Zatim su tu i brojni socijalni faktori kao što su gubitak bliske/ih osoba, gubitak socijalne sigurnosti, stres, prirodne katastrofe, telesne bolesti, društvene promene i nesigurnost itd. Svi ovi faktori zajedno doprinose poremećaju ravnoteže neurotransmitera u mozgu (pre svega serotonina i noradrenalina ali i drugih za funkciju mozga važnih molekula), što rezultira pojavom depresije

Kako se depresija dijagnostikuje? Šta će se dogođati kod psihijatra?

Lekar specijalista psihijatar/neuropsihijatar će kroz razgovor moći da odredi radi li se o pravoj depresiji ili samo o prolaznom depresivnom raspoloženju ili pak eventualno o nekom drugom poremećaju. Moguće je da će vas psihijatar uputiti kod kliničkog psihologa kako bi popunili neke testove, ne biste li stekli što bolji uvid u stanje depresivnosti i njene uzroke.

Kako se depresija leči?

Najvažnije je znati da lečenje postoji i da je uspešno u velikom broju slučajeva. Lečenje podrazumeva primenu lekova-antidepresiva i psihoterapije.

Antidepresivi

Lekovi koji se koriste u lečenju stanja depresije, anksioznosti ali drugih bolesti su antidepresivi. Antidepresivi nisu anksiolitici tj. sedativi, kao što su Bensedin, Bromazepam, Xanax itd. i ne treba ih brkati sa ovom grupom lekova. Postoji nekoliko grupa antidepresivnih lekova, različitih mehanizama delovanja. Danas, pored mnogih drugih najčešće spominjani su lekovi iz grupe SSRI- Selective serotonin reuptake inhibitors tj. Selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina, sa predstavnikom fluoksetinom poznatijim kao Prozac, koji je kod nas registrovan pod drugim zaštićenim imenima. Lekovi ove grupe deluju tako što stabilizuju količinu neurotransmitera serotonina u mozgu i na taj način deluju i antidepresivno ali i protiv strahova, prisilnih misli i radnji. Nove grupe antidepresiva koje se danas propisuju imaju daleko manje nuspojava. Važno je znati da je antidepresive potrebno uzimati duže vreme I da njihovo delovanje počinje tek nakon 2-3 nedelje kontinuirane upotrebe, pa ih treba strpljivo uzimati prema uputstvima lekara. Lečenje je potrebno uvek sprovoditi pod kontrolom lekara.

Terapija depresije odvija se u tri faze:
Prva, akutna faza lečenja traje četiri do šest nedelja. U bolesnika koji reaguju na propisani antidepresiv početno se poboljšanje može uočiti tek nakon 2 do 3 nedelje lečenja. Ukoliko nakon razdoblja od 4 do 6 nedelja redovnog uzimanja leka u odgovarajućoj terapijskoj dozi nema zadovoljavajućeg poboljšanja, treba ili povećati dozu leka koji se trenutno uzima ili promeniti lek, tako da se uvede lek iz druge farmakološke grupe, odnosno drugog mehanizma delovanja.

Jedan od čestih razloga terapijskog neuspeha je subdoziranje antidepresiva (uzimanje antidepresiva u dozi nižoj od terapijski delotvorne) i neredovno uzimanje leka. Dok je prevremeni prekid terapije razlog učestalog javljanja novih epizoda depresije.
Ako je postignut dobar učinak, sledi druga faza - terapija održavanja koja treba trajati do godinu dana. Cilj terapije je održavanje sprečavanja pojave nove depresivne epizode, jer je utvrđeno da je u ovom periodu osoba koja se oporavlja od depresije vulnerabilna i moguće je da se neki ili svi simptomi depresije obnove. U fazi terapije održavanja lek se uzima u istoj dozi kao i u akutnoj fazi lečenja. U slučajevima kada se nakon određenog vremena odlučimo na prekid terapije on treba da bude postepen.

Treća faza- je faza održavanja i ona se razmatra u bolesnika sa dodatnim faktorima za razvoj nove epizode depresije. Koristi od ove faze imaju osobe sa ponavljanim depresivnim epizodama, hroničnom depresijom, kao i osobe kod kojih postoji rezudualna simptomatika koja ometa svakodnevno funkcionisanje.

U vreme lečenja kao i posle povlačenja simptoma bolesti preporučuje se redovna psihijatrijska kontrola, a broj poseta u ovoj fazi zavisi od vrste odabranog lečenja i kliničkom stanju bolesnika. Najbolja prevencija ponovnog pojavljivanja depresije je uzimanje antidepresiva kao terapije održavanja, čak i neko vreme nakon što su se simptomi povukli. Terapiju nije preporučljivo prekidati bez dogovora sa lekarom! Ako se nakon prekida terapije simptomi depresije ponovo pojave, treba odmah započeti sa uzimanjem antidepresiva kako bismo na vreme sprečili daljnju progresiju bolesti.

Uzrokuju li antidepresivi zavisnost?
Ne! Antidepresivna sredstva nisu stimulansi kao npr. amfetamini. Uobičajeni strah od zavisnosti je neutemeljen. Prava zavisnost je praćena neizdrživom potrebom, zloupotrebom, te potrebom za sve većim količinama da bi se osigurao isti učinak, nepoznata je kod uzimanja antidepresivnih sredstava, čak i ako se lek uzima vrlo dugo.

Psihoterapija

Terapija razgovorom će pomoći da otkrijete uzroke svoje depresije i da je bolje i brže prebrodite. Lekar vam može preporučiti dobrog licenciranog psihoterapeuta za individualnu ili grupnu terapiju.

Kognitivno-bihevijoralana terapija će vas naučiti da preispitate svoje negativne misli i razvijate daleko realističniji pogled na život. Psihoanaliza ili psihoanalitička terapija će vam pomoći da rekonstruišete svoj psihički život, da se upoznate sa samim sobom, da se prihvatite i razvijete zrele mehanizme odbrane. Mogući izbor uključuje i transakcionu analizu, Rogersovu na klijenta orijentisanu psihoterapiju, kao i psihoanalitičku grupnu terapiju.

Tehnike opuštanja mogu vam pomoći da pobedite stres i teskobu koje su često povezane sa depresijom. U svoje lečenje uključite i zdrave životne stilove, kao što su zdrava ishrana, dodatke ishrane poput omega-3 masnih kiselina, te vitamina B-kompleksa, a ne treba zaboraviti na rekreaciju (npr. šetnju). Promena stila života može biti od velike pomoći. Redukujte svoj posao u okvire radnog vremena i ostavite se poroka poput droge i alkohola.

Kako pomoći depresivnoj osobi?

Kada bliska osoba postane depresivna, mnogi odnosi unutar porodice, neke druge grupe ili prijateljstva postanu poremećeni. Iz prva je teško shvatiti šta se događa, pa se javljaju osećaji nemoći, besa, nestrpljenje i neverica prema osobi koja je depresivna. Zbog ovakvih osećanja često padnemo u iskušenje da kažemo osobi : ”Saberi se, nije to ništa”, “Sve je to samo u tvojoj glavi”, “Potrudi se više, nemoj da se prepuštaš”, “I drugima je teško, pa se trude”, “Trgni se”, “Depresija je luksuz, nema se danas vremena za to” itd.. Neophodno je zapamtiti i imati na umu da osoba koja boluje od depresije nije u stanju da pomogne sebi na način kako bi to inače činila. Stoga su nežna briga, iskazivanje ljubavi, strpljenje i ohrabrivanje za javljanje lekaru i primenu terapije ključni načini naše pomoći. Nemojmo preterivati u nameri da razveseljavamo i da predlažemo aktivnosti koje su za depresivnu osobu teške, jer ćemo time samo povećati osećaj nemoći i podstaći ćemo negativne misli. Konstantno ponavljanje negativnih misli i druge manifestacije nemoći su mnogim ljudima teške za podnošenje, zato se vežabajmo strpljenju i ugrizimo se za jezik, kada god posegnemo za argumentacijama koje kod obolelog mogu uzrokovati kontraefekte.

Kako bi bolje razumeli depresiju i kako bi bili što bolja podrška potražimo informacije o depresiji na internetu, u knjigama ili od stručnjaka psihijatra ili psihologa. Informacije će nam pomoći da modifikujemo svoje stavove i ponašanje prema depresivnoj i da joj budemo adekvatna podrška. Nemojmo zaboraviti da su svima pa i depresivnoj osobi potrebna privatnost i poštovanje.

O autoru: Željko Bibić je apsolvent na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, volonter centra za pružanje emotivne podrške u krizi i prevenciju samoubistva “Srce”. Zainteresovan je za psihijatriju, psihoanalizu, psihosomatsku medicinu i umetnost. Završio je mirovne studije u Centru za mirovne studije u Zagrebu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Savetovalište za mlade

Počalji od MustraBecka taj Čet Jan 06, 2011 8:52 am

Mentalno zdravlje mladih u Srbiji

Kliničko iskustvo i rezultati istraživanja u Srbiji ukazuju na značajno psihološko trpljenje populacije mladih, koje se često vezuje sa periodom adolescencije. Mladi manifestuju određenu, za ovaj uzrast specifičnu psihopatologiju: različite teškoće adolescentnog procesa skoncentrisane oko formiranja stabilnog i definitivnog identiteta, depresivna stanja (uključujući samoubilaštvo) i poremećaje ponašanja (uključujući zloupotrebu psihoaktivnih supstanci, nasilno i delinkventno ponašanje i poremećaje ishrane). Trećina srednjoškolske populacije pokazuje znake psihološkog trpljenja i mentalnih problema. Slični podaci dobijeni su i u istraživanjima studentske populacije. Naročitih problema u zadovoljavanju svojih specifičnih potreba imaju mladi iz ugroženih grupa kao što su: mladi sa invaliditetom, mladi bez roditeljskog staranja, mladi koji nisu obuhvaćeni školskim sistemom, mladi iz nacionalnih manjina, verskih zajednica, mladi sa potrebom za posebnom podrškom i izbegla i raseljena lica.[1]

Pod kategorijom mladi, obično se misli na osobe koje imaju između 15 i 24 godine. Međutim, usled nemogućnosti osamostaljivanja mlade osobe, pre svege u zemljama u tranziciji, gornja granica perioda mladalaštva se pomera do 29. pa čak i 30. godine.

MLADI I AUTODESTRUKTIVNOST
Više nego u bilo kom razvojnom periodu, u mladalaštvu se sreću različiti vidovi autodestruktivnog ponašanja. Autodestrukcija se kod mladih najčešće ispoljava u vidu samopovređivanja, pokušaja samoubistva i izvršenog samoubistva, ali i drugih ponašanja koja predstavljaju neku vrstu pasivnog, povremenog ili hroničnog izlaganja samouništenju. Ovakva ponašanja se nazivaju autosaboterskim (odustajanje od sporta, napuštanje škole, povlačenje od vršnjaka) ili rizičnim (zloupotreba alkohola i drugih psihoaktivnih supstanci, brza vožnja, nebezbedan seks, anoreksija i bulimija, nasilno ponašanje).

MLADI I SAMOUBISTVO
Eksperti iz Svetske zdravstvene organizacije upozoravaju o kontinuiranom porastu stope suicida (broj izvršenih samoubistava na 100.000 stanovnika godišnje) među mladima u poslednjih nekoliko decenija. Mladi su, pored starih ljudi, najrizičnija uzrasna kategorija za samoubistvo. Samoubistvo spada u vodeća 3 uzroka smrti mladih i srednje mladih (15-35 godine) u mnogim zemljama u svetu.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, 1990. godine je u Srbiji registrovano 99 samoubistava mladih od 15-29 godina, da bi taj broj rastao i dostigao kulminaciju 1997. godine (192), sa tendencijom pada do 2005. godine (106 slučajeva). Ipak, u 2006. godini registrovano je u ovoj uzrasnoj grupi čak 120 slučajeva samoubistava.[2]

Stručnjaci smatraju da su podaci o broju samoubistava potcenjeni – neretko se smrt usled suicida vodi pod kategorijom nesrećnog slučaja. U populaciji mladih ljudi, naročito su izraženi pokušaji samoubistva. Dok se za opštu populaciju procenjuje da su pokušaji od 20 do 40 puta češći od izvršenih samoubistava, u populaciji mladih su pokušaji i do 100-150 puta češći od ostvarenih suicida!

Svaki pokušaj suicida, bez obzira koliko bezazleno izgledao, treba ozbiljno shvatiti!

Treba pomenuti da su razmišljanja o samoubistvu kao pojavi, u sklopu razmišljanja o smislu života, o životu i smrti, sasvim uobičajena za adolescente. Kada, međutim, adolescent razmišlja o samoubistvu kao jedinom izlazu iz trenutnih problema, to je već razlog za zabrinutost.

ŠTA je to što vodi mladu osobu u autodestrukciju? Mladi su vrlo ranjivi i često se dešava da na događaj koji odraslima izgleda krajnje bezazleno, oni odreaguju vrlo burno. Mladi su naročito osetljivi na neuspehe, bilo koje vrste, doživljaje razdvajanja, ostavljanja ili odbacivanja, kao i konflikte u porodici ili sa vršnjacima. To su najčešće provokativne situacije koje u mladima mogu izazvati unutrašnje nespokojstvo, mešavinu neprijatnih osećanja sa kojima oni ne znaju kako da izađu na kraj. Autodestrukcija, bilo koji njen vid, po pravilu je odbrana od sopstvenih misli i osećanja koja se doživljavaju kao nepodnošljiva, dakle akt protiv trpljenja, a ne protiv života (Vojislav Ćurčić).

PREVENCIJA
I pored ozbiljnosti problema, o samoubistvu se govori malo. Tabu i duboko ukorenjene predrasude koje okružuju fenomen samoubistva, depresiju i mentalne poremećaje uopšte, velike su prepreke na koje nailaze osobe kojima su podrška i pomoć potrebni. Zato je prvi korak u prevenciji, informisanje javnosti o činjenicama i zabludama povezanim sa ovim problemima, i naglašavanje da se depresija, kao najviše povezana sa suicidom, može lečiti, a da se samoubistvo može sprečiti!

Dva najvažnija zaštitna faktora koji smanjuju rizik od samoubistva i ostalih vidova autodestruktivnih ponašanja kod mladih su:
*
stvaranje uslova koji će dovesti do razvoja samopouzdanja kod mladih, kao i razvoja veština suočavanja sa emotivnim problemima,
*
razvijanje i dostupnost sistema društvene podrške, naročito u momentima psihičke krize (bilo da podrška dolazi od porodice, škole, zdravstvene ustanove ili neke druge specijalizovane službe).

Kako možete da pružite podršku osobi koja pati i, možda, razmišlja o samoubistvu?

Za početak, možete da pokažete svoju brigu za osobu i da joj ponudite razgovor. Dajte joj do znanja da nije sama.

Stavite se u poziciju te osobe – to će vam pomoći da bolje razumete kroz šta prolazi, a pomoći će i vama da reagujete na prirodan način.

Budite pažljiv i nepristrasan slušalac. Ne kritikujte je, ne morališite, ne sažaljevajte i nemojte da joj govorite šta je najbolje za nju da uradi. To može da je zatvori i udalji od dalje komunikacije.

Važno je da pokažete da osobu prihvatate takvu kakva jeste.

Ne ustručavajte se da otvoreno pitate o samoubistvu – time ne možete nekome «usaditi tu ideju u glavu», a ako zaista razmišlja o samoubistvu, osetiće olakšanje što sa nekim može da podeli teško breme.

Ako utvrdite da osoba razmišlja o samoubistvu, prihvatite razgovor na tu temu sa ozbiljnošću, bez zgražavanja i komentarisanja.

Budite strpljivi; tolerišite tišinu. Osobi koja se bori sa suicidalnim osećanjima ponekad je vrlo teško da o njima priča, pa joj treba dati vremena da objasni kako se oseća.
Ako sumnjate (i ako utvrdite) da je osoba suicidalna, ne ostavljajte je samu. Sklonite sve predmete kojima bi mogla sebe da povredi.
Pomozite joj da shvati da su problemi REŠIVI; da nepodnošljivi unutrašnji doživljaj koji ima neće trajati večno, a da samoubistvo nije nikakvo rešenje.

Gde potražiti pomoć?
U kontaktu sa mladom osobom sklonoj autodestrukciji važno je stvoriti atmosferu poverenja i brige. Takođe, važno je dati joj do znanja da ima izbor, te da postoje razni društveni nivoi gde može potražiti pomoć. Pored razgovora sa članom porodice, nastavnikom, ili sa bilo kim u koga ima poverenje, može se obratiti:

*
lekaru opšte prakse
*
psihijatru
*
psihoterapeutu
*
(najbližem) savetovalištu za mlade
*
školskom psihologu ili pedagogu
*
Centru za pružanje emotivne podrške i prevenciju samoubistva «Srce»
*
Psihološkom savetovalištu za mlade NSHC-a.

Da bi se došlo do psihijatra, mora se prvo otići kod lekara opšte prakse koji će uputiti osobu na pregled kod specijaliste (psihijatra ili kliničkog psihologa). Takva su pravila u našem zdravstvenom sistemu. Za psihoterapeuta koji drži privatnu praksu ne treba uput, ali se usluge naplaćuju.

[1] Strategija razvoja zdravlja mladih Vlade Republike Srbije

[2] Nacionalna strategija za mlade Vlade Republike Srbije
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Savetovalište za mlade

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu