Džordž Bernard Šo

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Džordž Bernard Šo

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 9:27 am

Најчитанији музички и позоришни критичар своје генерације, „савест Енглеске”, визионар и мистик, социјалиста и идеалиста, а истовремено циник и оштар критичар друштва, у савременој историји ипак је остао најпознатији као драмски писац



Џорџ Бернард Шо рођен је у Даблину 26. јула 1856. године, као треће, најмлађе дете Џорџа и Лусинде, шеснаест година млађе од супруга. Породица Шо припадала је нижем ирском протестантском племству. Џорџ старији био је неуспешан трговац и тежак алкохоличар, па је породица живела у такозваном отменом сиромаштву (кованица којом се жели рећи да су живели тешко, с мало средстава, али не баш у беди). Управо због очеве склоности ка алкохолу, Шо млађи одлучио је да живот проведе као трезвењак. Са званичним образовањем, Бернард је завршио у шеснаестој години. Потом се окушао као агент у агенцији за продају земљишта али, иако је савесно обављао свој посао, никада га није волео и убрзо га је напустио.
Шоова мајка је 1872. године напустила супруга. Заједно с учитељем музике Џорџом Ванделером Лијем (који је у кући Шоових боравио од 1866. године) и своје две кћерке отишла је у Лондон. Бернард им се придружио четири године касније. Покушавао је сам да продуби знање у нади да ће на тај начин допринети побољшању својих радова, а самим тим и њиховом успеху, али ће ово раздобље бити испуњено лутањима, сиромаштвом и неуспесима. Његов први роман ниједан издавач није желео да објави, а иста судбина задесиће и наредне. Ни музичка критика, ни други (ретко) објављивани чланци, ни посао у телефонској компанији нису потрајали, нити су допринели побољшању живота.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Džordž Bernard Šo

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 9:30 am

Године 1884, две године пре но што ће у Чикагу штрајковати 40.000 радника захтевајући боље услове рада, Шо учествује у оснивању Друштва фабијанаца, чији је члан био и писац Херберт Џорџ Велс. Обојица су један другом слали примерке својих нових књига. Ова британска социјалистичка образовна организација заговарала је постепене друштвене промене, а не револуцију и касније је имала важну улогу у оснивању Лабуристичке странке. Шо се залагао за укидање приватног власништва, за промене изборног система, водио је кампању за поједностављење правописа и реформу енглеског алфабета (код нас је чувена његова изјава да је српска ћирилица најсавршеније писмо на свету). Био је уредник једног од класика британског социјализма, насловљеног „Фабијански есеј о социјализму” (1889).

Демократија се стара да нама управља управо онаква влада какву заслужујемо.

Ово је одлучујућа година у његовом животу, јер је захваљујући пријатељу Вилијаму Арчеру почео да сарађује с неколико угледних часописа, да би право признање стекао пишући као позоришни критичар за „Saturday Review”. Његов стил се разликовао, био је изузетно оштар, често ироничан, увек духовит. Нападао је застарело британско позориште, извештаченост радње и ликова и залагао се за ибзеновски тип позоришта.
У Бразилу је 1888. године укинуто ропство, годину дана касније у Паризу је отворена Ајфелова кула, а Бернард Шо вредно је радио на првом у низу позоришних комада који неће имати дуг век на сцени, драми под именом „Кућевласници” (1892). Данас је чувена анегдота по којој је Шо позивнице за своју нову представу послао Винстону Черчилу (с којим је био у политичком непријатељству) с текстом: „Поштовани господине! Шаљем вам две улазнице. Једну за вас, а другу за било ког вашег пријатеља – ако га имате!” Черчил му је одговорио: „Поштовани господине! Враћам вам улазнице и срдачно захваљујем. Нажалост, на премијеру не могу доћи, али доћи ћу на репризу – ако је буде!”

Мој углед расте са сваким новим неуспехом.

У овој драми Шо слика добронамерног младог Енглеза који се заљубљује, а онда открива да богатство његовог будућег таста потиче од искоришћавања сиромашних. Шо се грозио вештачких заплета и уобичајених ликова који су владали тадашњим енглеским позориштем, па је ток своје приче окренуо у супротном смеру и, уместо очекиване победе морала, јунак драме налази изговор за презирање неугодне истине, дајући тако целокупном делу типичан ироничан, шоовски тон. Он у својим делима непрестано исмева лицемерје, малограђанску површност, тупу послушност масе, а све то на духовит начин, излажући подсмеху генерале, богате индустријалце, банкаре, лекаре, покондирене жене из виших класа и уопште доколичарско друштво окренуто једино стицању иметка и моћи.

Разуман човек покушава да се прилагоди свету; неразумна особа истрајава у покушајима да свет прилагоди себи. Стога сав напредак лежи у рукама неразумних људи.
И следећа драма „Занат госпође Ворн” прожета је истим тоном. Написао је 1893, али је на сцену постављена тек 1902. године, пошто је виши дворски коморник, драмски цензор, одбио да изда дозволу. Тема је организована проституција, а јунакиња млада, образована жена која открива да се њена мајка бави вођењем бордела широм Европе. Поново науштрб морала одлучује економски чинилац, па се девојка мири с постојећим стањем, јер је то једини начин да задржи сопствену новчану сигурност. Као што је случај с већином Шоових драма, и ово је драма идеја.

Цензура се завршава с логичким савршенством по коме људи смеју да читају само оне књиге које нико не жели да чита. Своје прве драме Шо је назвао „непријатним”, јер је помоћу њих желео да гледаоце суочи с непријатним чињеницама. Пошто оне нису наилазиле на добар пријем, окренуо се писању такозваних пријатних драма, а 1898. године сабрао је драме из једне и друге групе и објавио их под заједничким насловом „Пријатне и непријатне драме”.

Машта је почетак стварања. Прво измаштате оно што желите, потом постајете оно што сте замислили, и на крају стварате оно што сте постали.

Драма из групе „пријатних” – „Кандида” – бави се питањима шта жене очекују од својих супружника и колико има истине у тврдњи да иза сваког успешног мушкарца стоји његова лепша половина. Замишљена као „снажна жена” тог доба, дакле као она на којој почива како породица, тако и успех њеног супруга, Кандида је суочена с тешким избором кад у њен живот изненада уђе млади и страствени песник. Њен супруг је поштовани свештеник – вредан, али досадан човек, чије идеје се уклапају у чудну филозофију хришћанина-социјалисте – док је песник његова супротност, особа која Кандиду својим стиховима и животном филозофијом води у прелепе измаштане светове, далеко од сувопарне свакидашњице. Она, иако заљубљена у оба човека, на крају ипак остаје верна свештенику, јер процењује да је он слабији, односно да му је потребнија као подршка у његовим настојањима.

Паметне и згодне жене не желе да гласају; оне допуштају мушкарцима да владају све док оне владају њима.

Есеј „Суштина ибзенизма” Шо је написао 1891. године, не скривајући дивљење према овом великом и даровитом ствараоцу. Уосталом, он је с писањем драма и почео управо упознавши се с делима Хенрика Ибзена, из којих је схватио да је уметност право оруђе моралне пропаганде. Ипак, уочљиве су разлике у приступу и прављењу ликова: док Ибзен захтева емоционалну сложеност, Шо се бави интелектом, сматрајући да тек кад човек почне исправно да користи свој ум може да промени и самог себе, да постане морално биће које ствара морално друштвено уређење.

Енглески писац и математичар Луис Керол умро је 1898. године, а Бернард Шо се оженио Шарлотом Пејн-Тауншенд, ирском наследницом и пријатељицом Беатрис и Сидни Веб, суоснивача Друштва фабијанаца.

Иако је овај брак у јавности доживљаван као срећан, Шо је често повезиван с другим женама, а данас је позната његова ватрена преписка с некима од њих. Вероватно осећајући да се продао због материјалне сигурности, Шо ће касније написати драму „Човек и натчовек”, у којој делимично осликава сопствени живот и вероватно због тога постаје и огорчени противник брака. Постоји неколико анегдота у којима сасвим јасно изражава став о њему. Једном су га упитали да ли се слаже да су бракови склопљени петком несрећни, а он је одговорио: „Наравно да се слажем. А зашто би петак био изузетак?” Или, кад му је млада и лепа глумица написала ватрено писмо у коме изражава жељу да с њим има дете које ће бити лепо као она и паметно као он, одговорио јој је: „А шта као буде глупо као ви, а лепо као ја?”
Клеопатру је приказао као размажено и порочно шеснаестогодишње дериште, а не тридесетосмогодишњу заводницу, како је то учинио Шекспир. Цезар је усамљени човек и више филозоф него војник.

Ох, тигар ће вас волети. Нема искреније љубави од љубави према храни.

Док се 1903. године у Шпанији национализује црквена имовина и укидају црквене школе, Шо пише драму „Човек и натчовек” (1903) у којој објашњава своју филозофију, по којој „животна сила” унутар човека увек тежи ка вишем облику постојања. Многи у наслову дела виде утицај немачког филозофа Фридриха Ничеа и његову причу о натчовеку, али треба знати да је и Ниче био само још једна карика у низу, те да је прича о натчовеку далеко старија. Јунак у драми тежи личном, духовном усавршавању и супротстављен је материјалистичким погледима јунакиње. На крају, јунак је ипак принуђен да поклекне, да болно прихвати пораз и ступи у брак с јунакињом, лажно препознајући у њој моћни инструмент „животне силе” за којом је трагао, сматрајући да постојање и судбина људске расе лежи у репродуктивним органима жена. Наука никада не реши неки проблем а да не створи десет нових.

Драма „Лекар у недоумици” (1906) сатира је на медицинску професију, бавећи се њеним злоупотребама које се користе за лично богаћење. Било да су у питању појединци или фармацеутска предузећа, циљ је увек исти – искористити страх људи ради продавања било лекова било квазилекова, ради стицања огромног новца. У драмским делима која су уследила Шо се окренуо нечему што би се могло назвати озбиљна фарса; интелектуална комедија с његовим уобичајеним живим дијалозима, у коју уводи нереалистичне чиниоце које ће касније потпуније истражити.
Две године после смрти Лава Николајевича Толстоја на сцену је постављена драма „Андрокле и лав” (1912), у којој се Шо бави правом и лажном верском заслепљеношћу. Наредне године објављује најзабавнију и најомиљенију драму „Пигмалион”, а по избијању Првог светског рата пише памфлет „Здрав разум о рату” у коме не прави разлику између Велике Британије и њених савезника и Немаца, називајући их све злочинцима. Тражи договор и склапање мира. Његови антиратни говори постали су озлоглашени а он мета многобројних критика, доживљавајући исту судбину као његов колега, писац Херман Хесе који је покушао да на супротној страни буде глас здравог разума.

Мањина је понекад у праву, али већина увек греши.

Шо је сматрао да „модерна цивилизација нагиње да добронамерне, дарежљиве и савесне људе учини непотребним, а зле, себичне и обожаватеље новца моћним”, те стога пише „Кућу сломљених срца”, драму у којој показује до чега доводи такав став према људима и друштву. Ипак, како би дао свеобухватни приказ човечанства, он пише „Повратак у Метузалем” (1921), пет повезаних драма-парабола у којима истражује људско напредовање од Рајског врта до научнофантастичне будућности.
Шо 1923. године пише драму „Света Јованка”, у коме главну јунакињу Јованку Орлеанку не види само као католичку светитељку и мученицу, већ од ње прави комбинацију мистичарке, јеретичке светитељке и надахнутог генија. Њена смрт обухвата парадокс човечанства које убија своје свеце и јунаке и то ће и наставити да чини све док високи морални квалитети не постану саставни део сваког човека. Успех ове драме донео му је Нобелову награду за књижевност 1925. године (коју је намеравао да одбије, али је на наговор супруге ипак прихватио, јер га је убедила да награда није само његов лични успех, већ допринос целокупној ирској књижевности; ипак, на крају, прихвативши награду, није прихватио и новчани износ, већ га је преусмерио за преводе шведске књижевности на енглески језик).

Не могу да опростим Алфреду Нобелу што је изумео динамит, али само је ђаво у људском обличју могао да измисли Нобелову награду.

Развијајући драме у којима се бави моралним начелима, драме препуне интелектуалних сукоба, оживљавајући комедију манира и ризикујући са фарсом и театром неверице, Шо је у знатној мери допринео обликовању тадашње позоришне сцене. Писао је и кад је прешао деведесету годину, све више се окрећући самоспознаји и самореализацији, тражећи одговоре на духовну кризу у коју је Европа све дубље упадала.

Моћ исправног посматрања ствари уобичајено називају цинизмом они људи који ту моћ немају.

Остаће упамћен и као најзаједљивији памфлетиста још од Свифта, најчитанији музички критичар у Енглеској, најбољи позоришни критичар свог времена, те чудесни предавач и есејиста који се бавио политичким, економским и друштвеним темама. Умро је 2. новембра 1950. године.

Живот није налажење себе. Живот је стварање самога себе.

Аутор:
Драган Матић
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu