Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Vilijam Tarner

taj Pet Jan 07, 2011 10:34 am
Човек који је обојио маглу
Чувени енглески сликар умро је 19. децембра 1851. године на сиротињској мансарди у Челсију, где се годинама скривао под лажним именом. Отварање његовог тестамента изазвало је запрепашћење, док је после прегледа заоставштине уследила издаја, по многима равна злочину!


Један од највећих сликара предела, под пуним именом Џозеф Малорд Вилијам Тарнер, родио се као син сиромашног берберина из Девоншира, 23. априла 1775. године. С породицом се веома брзо преселио у Лондон, тако да је прву прилику да види пољске пределе и бродиће на Темзи добио тек као десетогодишњак, кад су га послали код ујака у оближњи Брентфорд. Бродови су за њега, поред неба и сунца, постали најлепша ствар на свету! По повратку у град није се одвајао од докова и складишта испод лондонског моста. Шетао је око бродова, пењао се по њима и досађивао морнарима да га понекад повезу. Касније, кад је почео да копира слике мора холандског сликара Ван дер Велдеа, показивао их је уз речи: „Ево шта ме је начинило сликаром!”

У тим дечачким данима Тарнер је брзо напредовао. Најпре је кредом исцртавао петлове и кокошке на путу до школе, а потом је за два пенија по комаду акварелом бојио цртеже неких архитеката и слике у књизи Хенрија Бозвела „Живописни призори енглеских и велшких старина”. С дванаест година урадио је копију једне гравире Оксфорда (тај рад чувао је читавог живота), а две године касније већ је направио прву, малу продајну изложбу. У излог очеве радње поставио је радове с мотивима из природе и успевао је да на њима заради од једног до три шилинга по комаду. Кад му је отац добио наследство, прилике су се промениле па је могао да размишља о студирању. Учио је најпре код сликара Томаса Малтона, а потом је на Краљевској академији цртао по античким обрасцима и по природи. И поред тога што су га професори хвалили, осећао је да му у образовању нешто недостаје и, кад је закључио да су то путовања, кренуо је у пустоловину...
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Vilijam Tarner

taj Pet Jan 07, 2011 10:36 am
Истраживање света

Недуго затим, људи су могли да виде осамнаестогодишњег младића који, с пртљагом везаним у бошчу на крају штапа, неуморно пешачи у потрази за новим темама. По Енглеској и Велсу прелазио је и по четрдесетак километара дневно, спавао је и хранио се у јефтиним гостионицама и успео да уради скице планина, рушевина и чувених грађевина. Колико се тај труд исплатио, показало се убрзо. Академија је прихватила десет његових акварела и уље на платну „Рибари на мору”. Након тог успеха Тарнер је постао веома тражен, а како је марљиво завршавао наруџбине, добро је зарађивао. У то време размишљао је да се осамостали и напусти скучени родитељски дом, али кад су му мајку сместили у душевну болницу, одлучио је да оца не оставља самог.
Године 1799. доживео је напредак на пословном и приватном плану – постао је дописни члан Краљевске академије и почео везу с певачицом и глумицом Саром Данби. Ова млада удовица једног композитора никада није постала његова званична жена, али му је (како се на основу тестамента претпоставља) родила две кћерке. Да је овај заклети нежења волео и ценио жене, сведоче његови записи из блока за скицирање: „Нема особине или дара, способности или умећа које жене не поседују у већој мери.” И поред свега тога говорио је да је слободан и да су слике његова деца! На пример, једног дана пријатељ га је упитао за разлог његовог видног нерасположења и добио је одговор: „Данас сам испратио неколико своје деце.” С годинама, туга за отуђеним делима почела је да га притиска све више, па је маштао да сву „своју децу” окупи једног дана у свом музеју.

Замак Норам био је Тарнерово вишеструко надахнуће. Ово је излазак сунца, насликан 1845. године. Чува се у галерији Тејт у Лондону.

Наредне године Тарнер се с оцем преселио у улицу Харли број 64, у пространији и светлији стан, који му се одмах учинио као добар изложбени простор. У то време, упркос замеркама појединаца да је у сликама „неодређен и диваљ”, примљен је за редовног члана Краљевске академије. То му је дало нову снагу и одлучио је да крене на студијско путовање у Француску и Швајцарску како би се усавршио. На тим путовањима радио је студије у музејима, највише у Лувру, још више у природи. Скицирао је у свим временским приликама, чак и усред олује, а тада је био занет и „као зачаран”. Под утицајем дела Клода Лорена почео је да употребљава нову палету, сачињену од жутих и црвених тонова светлости, док је смеђе и сиве тонове напустио. Дивљење према свом новом узору није крио, напротив! Рецимо, гравирану збирку својих радова издао је под називом „Либер студиорум”, по Лореновим „Либер веритатис”, а касније, кад је своје слике завештао Лондонској националној галерији, изразио је жељу да се оне у изложбеној сали нађу уз дела овог уметника.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Vilijam Tarner

taj Pet Jan 07, 2011 10:37 am

Бели сликар

Пошто је 1804. године проширио први спрат куће, Тарнер је добио двадесет метара дугу и седам метара широку просторију, довољно велику да прими тридесетак радова. Радовао се, јер је сан о поседовању личног музеја почео да се остварује, али је знао да ће му за његово коначно испуњење бити потребно много новца. Зато је штедео све што би зарадио. Новац је, без обзира на опаске да је тврдица, улагао у државне обвезнице. Од 1807. године почео је да добија и хонораре, јер су га примили за професора перспективе на Академији (с 27 гласова према 1). За илустрацију својих предавања израдио је две стотине великих цртежа и дијаграма, и држао је занимљиве часове, мада су му замерали да говори исувише тихо. „Довољно разумљиво оку, иако његов језик није био разумљив за ухо.”
Његов успех и слава створили су љубомору код појединих сликара, нарочито код сер Џорџа Бомонта, имућног племића и једног од првих покровитеља Британске националне галерије, који му је постао отворени непријатељ. Он је изјављивао да Тарнерове слике личе на „дело каквог старца који није без идеја, али је изгубио способност да их спроведе у дело”.
Бомонту је највише сметала висока цена Тарнерових радова и чињеница да је навео младе сликаре да га с дивљењем подражавају. Тарнер, који је у тридесет петој години био на врхунцу снаге и славе, крио је колико га критике боле и настављао је да се приближава зацртаном циљу. Купио је још једну кућу у близини, у улици Краљице Ане, где је намеравао да направи нову галерију. Међутим, све гласније и учесталије критике почеле су да утичу на купце, па дуго није могао да прода ниједну слику. И критичари су му све више замерали што сликама у уљу покушава да оствари изглед акварела, а пошто је на белој подлози сликао светлом палетом, прозвали су га „белим сликаром”.

„Сунце је Бог!”, биле су последње Тарнерове речи. На слици „Ханибал прелази Алпе”, сунце се пробија кроз олујне облаке. Слика је настала 1812. године. Чува се у галерији Тејт у Лондону.

Заједно с оцем, Тарнер се преселио у летњиковац у Твикнему (касније назван Сандикомб лоџ). Живели су веома скромно и штедели на свему: намештају, одећи, превозу... Уместо шегрта отац је „започињао и завршавао његове радове” – припремао је платна и наносио завршни слој лака. Али, пошто је купаца за слике било све мање, Тарнер је увећао израду гравира које су имале прођу. Године 1819. отпутовао је у Италију, у којој га је, насупрот сивој светлости Енглеске, дочекала заслепљујућа светлост и сјај. Више није имао сумње и говорио је: „Сунце је Бог!” Све више је користио боје које „букте као бенгалска ватра”, светложуту, наранџасту, карминску и пурпурну, по чему се изразито издвајао од осталих сликара предела.
У новом окружењу почео је опет добро да зарађује и тај новац користио је за путовања. Кући се вратио с бројним цртежима Рима, Везува, Напуља, Венеције... Осим предела, сликао је и књижевне теме „Уништење Содоме”, „Дидона подиже Картагину”, „Ханибалов прелаз преко Алпа”... Кад је излагао слике, у каталогу је додавао цитате античких и модерних писаца или неколико стихова из поеме „Изгубљене наде” коју је сам написао. Чак се договорио с једним свештеником да ће му давати часове сликања у замену за часове грчког, да би могао „Одисеју” да чита у оригиналу.
С годинама, постао је повучен, сам себи довољан и потпуно посвећен раду, нарочито откад му је умро отац. Почео је све више да се игра бојама, цртеж је утопио у „колорисану маглу”, а слике предела заменио је својим визијама. Због тога је трпео оштре критике. Говорило се да тако слика због своје очне или халуцинантне болести, да радове –„запетљане пометње” – на крају уваља у сандук с брашном, да га могу разумети само они који знају да гледају у угљевље... Пошто је овакве критике доживљавао као окрутне и дрске личне нападе, ради њих је патио, готово плакао и „био спреман да се обеси”. Међутим, изненада је добио младог, ватреног браниоца који се звао Џон Раскин. У „Модерним сликарима” он је Тарнера назвао Великим анђелом Апокалипсе, који је „послат као Божији пророк да човеку открије тајну свемира”. Ови хвалоспеви надјачали су све нападе и вратили су Тарнеру славу коју заслужује.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Vilijam Tarner

taj Pet Jan 07, 2011 10:37 am
Скривени живот

Колекционари слика опет су почели да га обилазе или позивају у госте. Рецимо, лорд Егремонт га је радо примао у Петворту, великом пољском дому у западном Сасексу, где је чувао његове бројне радове. Сликар је тамо, обучен у стари фрак, похабану кошуљу и цилиндар, одударао од раскошне околине. Кад га је у мају 1846. године посетила отмена и привлачна дама Елизабета Ригби, запрепастила се колико су његов стан и галерија запуштени. Кров је прокишњавао, прозори су били поломљени и излепљени тамном хартијом, зидови готово без тапета... И – као „неопростива грешка” – врата је отворила ружна жена, по речима госпођице Ригби „права вештица”. Без обзира на такве прилике, Тарнер је одбијао да прода неке своје слике. Понос је ставио испред жеље за новцем и није хтео да се одвоји од „Дидоне” ни кад је добио празан чек на коме је могао да напише суму коју год је хтео.
У позним годинама живео је попут манијака. Крио се под лажним именом у једној кући у Челсију (коју је превео на име Софије Бут, своје нове сапутнице), јурио је да откупи своја дела, бежао је од посетилаца... Комшије су га виђале како сатима седи на тераси крова зграде у улици Дејвис број шест, и гледа у Темзу и излазак и залазак сунца. За њих је он био пензионисани „адмирал Бут”, који воли да попије и који трпи добацивања уличне мангупарије. Иначе, Тарнер је годинама пио, што му је веома нарушило здравље. Раније, кад му се један члан Академије пожалио да пијан види две кочије, добио је од њега савет: „Све је у реду пријатељу. Угледај се на мене па уђи у прву!” Сад, кад је живео на два литра млека и готово исто толико рума дневно, лоше му се писало. Пошто му је лекар рекао да ће с тим навикама убрзо умрети, само је закључио: „Онда ћу се ускоро претворити у ништа!”
Умро је 19. децембра 1851. године, а да је свет остао без генијалног уметника сазнало се по томе што су позвали леди Истлејк (раније Ригби), коју је непрестано тражио да види. Причало се да је пао и заувек заклопио очи на путу до прозора, љут што је тмуран и облачан дан и што не може да види сунце које је обожавао.
У време смрти Тарнерова имовина процењена је на сто четрдесет хиљада фунти, а он је у тестаменту изразио три жеље: да се слике „Дидона подиже Картагину” и „Сунце излази кроз маглу” нађу у Националној галерији покрај слика Клода Лорена, да остале завршене слике буду под једним кровом у галерији која ће се сазидати у близини, а да у кући у улици Краљице Ане остану акварели, цртежи и гравире. Уколико се све ово у десетогодишњем року не испуни, да се сва његова оставштина прода и новац поклони добротворној установи „за издржавање и помагање мушких уметника рођених од енглеских родитеља у законитом браку”. Кроз тестамент је обезбедио и своју „незакониту” породицу, али готово ништа од његових жеља, нажалост, није испуњено.
Појавили су се његови даљи рођаци, који су тврдили да није био при здравој памети, па су покренули парницу и добили кућу у улици Краљице Ане. Ни Национална галерија није испунила обећање – кад су узели сва дела, у својим просторијама ставили су натпис „Тарнерова галерија”. Осим тога, многе слике остале су занемарене. Кенет Кларк каже да је тек 1939. године откривено још педесетак Тарнерових слика, које су лежале смотане, јер се мислило да су то неке старе цираде. Ипак, највећу издају, равну злочину, урадио је нико други до Раскин и то из најбоље намере. Кад је, као извршилац тестамента, међу многобројним делима нашао и оне са опсценим садржајем „неподесне за јавност”, толико се запрепастио да их је све до једне запалио!
Као најбољи судија, време је показало да је Тарнер један од највећих сликара предела и претеча модерног сликарства. Читав век предњачио је у приказивању боје и светлости и све до импресиониста био је једини сликар који је славио ново доба железнице, јер је на платну овековечио локомотиве и парне бродове. У каснијим делима он се, чак, својим „врло верним сликама ничега”, приближио беспредметном, апстрактном сликарству. Иако је све то успео да уради, није успео да оствари свој велики сан – да сву „своју децу” окупи на једном месту и људима омогући да нађу кључ за њихово разумевање.
Аутор:
Весна Живковић
Sponsored content

Re: Vilijam Tarner

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Similar topics
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu