Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:11 pm

Ovaj tekst je namenjen svim ljudima koji žele da saznaju nešto više o nematerijalnoj odbrani našeg organizma, koja je jedan od tri imuniteta koji posedujemo. Takođe, tekst je posvećen mladim naučnicima koji stupaju na teren mikrobiologije, medicine i drugih prirodnih nauka. Neka im posluži kao inicijalni korak ka širokom polju nauke i podsticaj na širenju znanja iz ovih oblasti. Sve naše odbrambene snage, opipljive i neopipljive, funkcionišu u sadejstvu i ne mogu se razdvojiti.

Krajem šezdesetih godina prošlog veka, došao sam na ideju da napravim jednu vrstu univerzalne slike čoveka preko neuroimunoendokrinog sistema. Radeći na ovom poduhvatu, prvo sam 1987. godine završio mapu imunobiološkog sistema i prijavio je, ondašnjem, Patentnom zavodu.

Neurološki i endokrini sistem je mogao da se uklopi, medjutim takvo predstavljanje bi bilo prilično nepregledno, pa sam od toga odustao. Ali, to nije bio jedini razlog. U pitanju su bile NK (eng. natural killer = prirodne ubice) ćelije, koje su štrčale kao generali odbrane, medju imunokompetentnim ćelijama, potom su tu bili T i B-limfociti kao pukovnici, monociti / makrofazi – oficiri i podoficiri, zatim vezisti i internisti – komunikacione supstance (limfokini, citokini, globulini, interferoni). Odlučio sam, s toga, da je bolje da radim mapu «ćelijskog sistema», koja je daleko važnija od imunološkog sistema ćelije.

Naime, postoje ćelije materijalnog, ali i nematerijalnog sveta, odnosno one koje imaju kontakt sa zajedničkom i individualnom (ličnom) svešću, kao i sa svešću Univerzuma. To su večite, svemoćne, neuništive praklice (sorabi, nemanodije), koje pripadaju i materijalnom i nematerijalnom svetu. Za razliku od imunokompetentnih ćelija, praklice pripadaju besmrtnom svetu.

Kopča, bez koje ne može da dodje do spajanja duše i tela – praklice, jesu mitohondrije (dobrovoljno zarobljeni mikroorganizmi osudjeni na večiti zatvor i rad). I klica večitog života postoji u nazovi mrtvoj, neorganskoj materiji.
Prim. dr sci. Todor Jovanović
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:12 pm


Ukoliko mitohondrije rade u suprotnosti sa genetikom, ne stvara se energija, nema života, nema ničega. Bez njihovog rada je sve mrtvo u ćeliji, nema ATP-a, respiratornog lanca, Krepsovog ciklusa, nema kalorija... Zarobljenici koji vladaju, koji su se udružili kada se pojavio «smrtonosni» kiseonik – to su, ustvari, mitohondrije.

Praklice, latentni endogeni, koji to i nisu, kontrolori bolesti i zdravlja, života i smrti, prelaze iz jednog oblika u drugi. Kako to čine? Njihov poli i pleomorfizam (ukrštena pojavnost) se odvija dosta jednostavno, pomoću transformirajućeg principa TGF (jedan od 8 faktora rasta, ali ne smemo zaboraviti ni sistem oktava u notnom sistemu, ukoliko su u pitanju talasne čestice). Uglavnom se pominje 17 osnovnih, materijalnih, pojavnih oblika praklica, ali je Todoksinova naučna grupa pronašla još 3 oblika, tzv. talasne čestice. Pretpostavljamo, da postoji još mnoštvo oblika praklica, koji se mogu svrstati u sistem sličan Mendeljejevom. Svaki oblik ima svoje mesto i funkciju, svoj redni broj.

Najcelovitiji sistem bi se sastojao od mape imunobiološkog sistema, prema mom patentu, i vibraciono-talasne mape, koja bi predstavljala njeno proširenje i dopunu. Zapravo, treba uklopiti i poklopiti ove dve mape, koje su potpuno kompatibilne, budući da talasna mapa u potpunosti prožima genetsku. Kada ne bi bilo tako, fenomen života uopšte ne bi mogao da se ispolji. Vibraciono-talasna mapa je ta koja daje vitalnost, energiju, sokove života, volju genetskoj mapi.

Jedini činilac koji utiče na uvećanje, umnožavanje, jačanje vibraciono-talasnog elementa jeste duša. Efikasnost, sposobnost natapanja i prožimanja organizma delovima vibraciono-talasnog sistema, praklicama, zavisi od delovanja duše na njih. Ustvari, duša preko njih deluje na svoje fizičko telo. To se najbolje može potvrditi primerima trijumfa snage volje ili želje za životom. U tim situacijama, duša nadvladava telo, nadvladava bolest. Duša na fizički organizam deluje vibraciono-talasnih struktura i vibraciono-talasnog sistema – imuniteta.

Vibraciono-talasni elementi sve prožimaju i svuda prodiru. Ako negde ne prodju i ne natope neki segment, tu nema ni zdravlja, ni snage, ni života. Ukoliko iz nekog razloga dodje do obustave, velikog usporavanja ili opadanja broja vibraciono-talasnih delića, to se dogadja zbog nezadovoljstva duše. Duša, preko ovih delića, ima mogućnost da izvrši samoubistvo fizičkog tela u kome je. To se dogadja ukoliko je neophodno da se oslobodi iz bezizlazne situacije – suviše bola, nesreće, besa, čak i osvete... U takvim prilikama, duša mora da se oslobodi, izadje, i tako obustavi taj sistem.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:13 pm

Duša ne može da deluje, recimo, na ćelije jetre, ne može direktno da deluje ni na šta što je čisto organske prirode, ali zato je tu vibraciono-talasni sistem, kao posrednik.

Ako možemo da kažemo da postoji skeletno-mišićno telo, krvno telo, pa i genetsko, ovo bi bilo vibraciono-talasno telo (VTT), koje prožima organizam. Čak i organizam jedne planine, planete, kao i svet u celini natopljen je vibraciono-talasnim telom – supstancom i nadsupstancom. Ne sme se izgubiti iz vida da vibraciono-talasno telo nije energija, iz njega se stvara energija, to jedan potencijal za život. Ne može se reći ni da je u pitanju princip, jer je on potpuno nematerijalan, a VTT leži na granici materijalnog i nematerijalnog. Još uvek se ne može reći da je ono materijalno, jer za to ne posedujemo dovoljno dokaza. Ne može se reći ni da nije materijalno, jer se ipak može identifikovati materijalnim sredstvima.
Praklice (sorabi, nemanodije) mogu da pređu u nematerijalno i da čekaju kada će se materijalizovati. One su jedan vid praživota, ono od čega je sve nastalo, ono što je postojalo pre života. Vrlo je verovatno da tako nešto postoji u Sunčevoj masi i da se otkinulo od «matičnog» Sunca i ostalo da živi u Planeti, do trenutka kada su se stvorili uslovi da može da se formira život, ovakav kakav nam je danas poznat.

U svetlu ove priče, treba pomenuti i eksperiment sa kvarcnim staklom i UV zracima. Naime, akvarijum je podeljen pregradom od kvarcnog stakla i u jednom delu je postavljena posuda sa infektivnim sojem streptokoka, dok je u drugom delu bio sud sa neinfektivnim streptokokama. UV zraci su, potom, pušteni kroz infektivni soj bakterija u smeru ka neinfektivnom. Po završetku eksperimenta, uočeno je da je apatogeni soj postao, takodje, patogen. Ovo se može objasniti prenošenjem infektivnog principa.

U svetlu, pomenutog eksperimenta, može se pretpostaviti i da je moguće da je na Zemlji, pre ovog materijalnog života, nastao neki nematerijalni život. Ovakav vid života je mogao nesmetano da funkcioniše i na mračnoj i hladnoj, kao i na užarenoj ili planeti bez vode. Jedino što je bilo neophodno za opstanak tog iskonskog života bio je jedan vid primarnog praimuniteta, odnosno vibraciono-talasnog imuniteta. Taj praživot je mogao da bude čak i vrlo inteligenta, a moguće je i da je još uvek prisutan. Moguće je da postoji ne jedan, nego čak i više paralelnih svetova raznih vrsta, zasnovanih na raznim principima, koji se nikad ne spajaju i dodiruju.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:13 pm

Vrlo lako možemo da zamislimo da svuda oko nas, čak i na praznim stolicama poredjanim u krug, sede neka nematerijalna bića koja sa sačinjavaju jedan drugi, nematerijalni, svet, koji nas prati i radi sa nama. I istovremeno, i za taj drugi, postoji nevidljivi treći svet, koji ko zna šta radi i neki četvrti, koji nije ni u kakvoj vezi ni sa jednim od ovih svetova. U svakoj tački prostora, može da živi bezbroj paralelnih tačaka raznih svetova. Ljudima je na raspolaganju jedan svet u kome jesu i jedan drugi svet u koji prelazi i iz koga se vraća duša.

Smrt ljudi, sama po sebi, nije nikakvo zlo. Naravno čovek ne sme to u potpunosti i bezrezervno da prihvati, jer čovek koji ubija radi užasnu stvar. Ali, smrt onoga koji je umro nije nikakvo zlo, u kosmičkim, a ne porodičnim i zemaljskim razmerama. Smrt nije zlo čak ni za dušu, ako se gleda u nekoj daljoj perspektivi.

Ali da se vratimo na fenomen života. Kako se može objasniti da se na jednom ostrvu koje je potpuno prekriveno lavom i pepelom, prilikom erupcije vulkana, a udaljeno je hiljade kilometara od najbližeg kopna, posle 3, 5, 7, 12 godina, vraća sav živi svet koji je tu postojao i pre erupcije? I najobičniji kamen ima uspomenu, sećanje, zapise svemu što je na njemu nekad bilo ispod lave. Ovde se može spomenuti i primer pravoslavnih svetinja i njihovih svetih temelja i svetog kamena.

Ova priča o ponovnom nastanku života, u skoro za to nemogućim uslovima, može se uporediti sa pričom o partenogenezi (bezgrešnom začeću). Ako ne postoje normalne mogućnosti za začeće, žena može da ih, prosto, izmisli. Kao što može da se izmisli bolest i zdravlje, može da se izmisli i dete koje će žena roditi sama, čak i na ostrvu iz prethodne priče. Ako može jedna žena da rodi dete sama na ostrvu, može i jedno ostrvo da rodi biljku, guštera, papagaja...

Moguće je i to da sama jajna ćelija uopšte ne pravi to samozačeće. Moguće je da se od materice jednostavno odlubi jedan jednoćelijski i / ili višećelijski delić tkiva i da se od njega, silom želje, silom potrebe, sudbine ili nekog zakona koji još nije poznat, napravi čovek. I taj čovek ne mora da bude kopija majke, već može da preuzme ceo genetski niz. Zašto bi bilo neophodno, ako imamo u vidu da od svake ćelije organizma može da se napravi klon, da se čovek napravi samo od jajne ćelije? Čovek može da nastane od bilo čega. Činjenica je, svakako, da se od tog «bilo čega» može napraviti identična osoba. Mada, ko bi i mogao da tvrdi da ljudi rodjeni samozačećem nisu identični svojim majkama, samo zato što su, recimo, suprotnog pola? To ne mora ništa da znači.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:14 pm


Ova priča, čije sam delove izneo ovom tekstu, a koja je začeta pre oko 50 godina, može predstavljati nešto sasvim novo. Čak iako je još neko, negde u svetu, krenuo putem koji je sličan mome sve je to novijeg, da ne kažem najnovijeg, datuma. Dovoljno je da imamo u vidu da i oni koji su imali dovoljno razvijenu intuiciju i mogli vrlo daleko i duboko da prodru u prošlost nisu imali tehnička sredstva koja bi im omogućila da otvore, «otključaju» ta vrata. Takvi pojedinci su samo stajali pred vratima. Zahvaljujući napretku tehnologije, ali i stručnjacima iz Todoxinove naučne grupe, kao i najsavremenijoj mikroskopiji koja se nalazi u Todoxinovim laboratorijama, mogu izneti naizgled veoma smele hipoteze.

Naime, za sada deluje prilično daleko, ali naša naučna grupa je već na pragu da dosegne mogućnosti za snimanje, samim tim, i skidanje vela mistike čak i sa samog duševnog dela i celokupnog vanmaterijalnog bića i ne samo čoveka i živih bića, nego čitavog sveta.

Naši stari su, tako, bili u pravu kada su govorili da i šume i vode i kamenje imaju svoj nevidljivi deo, svoju dušu. Smeo bih, na osnovu opsežnih ispitivanja koja sam do sada sproveo, da pretpostavim da su, pomenute, talasne čestice upravo kopča ili pretkopča izmedju materijalnog i nematerijalnog u čoveku – kopča izmedju tela i duše. I takva jedna kopča je, ovo već smem da tvrdim, neuništiva i besmrtna. Praklice su vezane za telo, ali su još više vezane za dušu, budući da posle smrti tela one ostaju.

Talasne čestice ili ćelije, ja bih pre rekao organizmi, jer mi još uvek ne znamo njihovu strukturu, ne funkcionišu samo zato što su, recimo, neki proteini. Nije dovoljno da su neki proteini, pa da imaju tako bitnu i snažnu ulogu u svemu tome. Može se pretpostavljati da upravo preko njih volja duše prelazi na telo ili, čak, volja tela prelazi na dušu. U tome se, upravo, sastoji njihova uloga u nastajanju bolesti. Moguće je da se praklice te koje odobravaju ili ne odobravaju bolest – dozvoljavaju ili zabranjuju da se izvesna bolest ukoreni, raširi...

Ne postoji toliko infektivna bolest, toliko zarazna bolest, pa da svi od nje obole. Zašto ne bi ako, recimo, dodje kuga, stvarno svi umrli od kuge? Neki čak i neguju bolesnike i ne obole. Koji je to u njima imunitet i da li je u pitanju imunitet ili neka energetska ili, čak, mistična zabrana koja dolazi iz organizma.

Istina je da duša sa telom čini novo biće, koje nosi svoj genetski repertoar i iskustvo duše i slojeve tragova genetike kroz sve živote.

Genetiku ne možemo posmatrati izolovano od praklica. Uostalom, nije slučajno da u jednoj oplodjenoj jajnoj ćeliji prevladaju baš te osobine koje su prenesene genetikom, a ne neke druge koje su, isto tako, mogle da budu prenesene. Zašto bi jedan čovek bio nizak i imao plave oči, ako mu je drugi deda visok ima crne oči? Oni su svi imali jednake šanse, u pogledu genetske šeme. Znači, svako oplodjeno i neoplodjeno jajašce ima jednake šanse, u pogledu nasledjivanja. E, sad zašto nasledi ovo, a ne ono i koji mehanizmi utiču na to? Sa velikom sigurnošću, mogu reći da su to praklice.

Možda je previše smelo, ali bih smeo da iznesem i pretpostavku da zapravo duševni deo, preko praklica, izabira sebi iz raspoloživog genetskog repertoara ono što će biti njeno.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:15 pm

Nauka sve, na žalost, previše banalizuje. Dovoljno je navesti primer ukrštanja različitih vrsta cveća – toliko procenata od belih petunija i toliko procenata od crvenih, da bi se dobilo toliko procenata roze, crvenih, belih, šarenih petunija. To je jednostavno i logično, ali i previše poznato.

Mora se uzeti u obzir i to da su procenti i statistike u velikoj meri namešteni i predvidivi. Oni su, naime, proizvod naše ideje, želje. To je poput onoga što sam pisao u ranijim tekstovima – bolest se javlja tako i tako, zbog tih i tih uzroka, a pri tome analiziramo samo bolesne, bez uzimanja u obzir broja zdravih i mogućnost da oni imaju isto što i bolesni, a ipak ne oboljevaju.

Dobar primer jeste 5% ljudi na Planeti, koji su stariji od 100 godina, a medju kojima nema nepušača. Na našim prostorima živi starica u selu Brdarevo, puši «ko smuk» i danas, a drugarica joj je umrla u 105-oj, jer su joj lekari zabranili da puši.

Na žalost, i genetska mapa je u velikoj meri nameštena. Ako se, na primer, desi da umesto tri bele petunije bude samo jedna, naučnici će odmah reći da je to neki izuzetak i da se desilo nešto neobično, neki izuzetak. U suštini, nije tako.

Pretpostavimo da duševni deo, prosto, bira i da tu leži šansa nerodjenog čoveka, koji se radja od roditelja po izboru duše ili koji su mu slučajno dati ili su mu dati po zadatku ili kazni – da bude od slučajnih roditelja, koji jedva da su njegovi. Medjutim, to dete prima genetiku roditelja, iskustvo duše. Dete ne može, u takvoj situaciji, ništa da uradi. Ono je bespomoćno i izgubljeno.

Dete, istina, pamti iskustvo duše, ali se sad ono sudara sa jednom realnom ljudskom genetikom koju nosi njegovo telo. Ali, kao što je pomenuto, duševni deo ima šanse da iz genetske mape izabere ono što mu odgovara i ono što mu je potrebno. Tako će, recimo, dva unuka izvući od dede jednaku količinu osobina, ali u toj meri različitih da u pitanju dva različita čoveka. Ono što je najvažnije jeste da je svako izvukao ono što odgovara njegovoj duši, njegovoj ličnosti. Veza izmedju genetike i večite duše se ostvaruje, prema mom mišljenju, preko praklica i mitohondrija.

Ono što se, u svetlu ovih pretpostavki, ne sme izgubiti iz vida jeste da duša živi niz života. Zbog toga je, ponekad, primorana da uzme niz osobina koje joj se možda i ne dopadaju. Duša može da dobije neki zadatak, kaznu ili iskušenje da živi u jednom telu koje joj se uopšte ne svidja i da se bori protiv osobina protiv kojih se buni. Recimo, da se bori protiv pohlepe – duši je to odvratno, gadno, ali je genetski, iz nekih razloga, morala to da uzme da bi se protiv toga borila i iskusila tu borbu i spoznala šta znači imati pohlepu u sebi.

I prof. Jerotić je, u jednom od svojih predavanja, rekao – Pa, zašto ne da se duša seli, zašto je to nemoguće?

Na osnovu prethodnog teksta, može se zaključiti da kao što svaki pojedinac ima svoju genetsku i imunobiološku mapu, isto tako bi se morala uzeti u obzir i njegova mapa duše, života, ona nematerijalna, a ponekad i amaterijalna mapa (2005. godine sam stvorio vibraciono-talasnu mapu, kao dopunu boljem razumevanju fenomena života). Ona se, naime, može slagati ili ne slagati sa biološkom i genetskom mapom, odnosno stajati u harmoniji ili disharmoniji sa njom.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:15 pm

Kada su mape harmonične, uskladjene, pojedinac je, bez obzira na intelektualne i sve druge sposobnosti, genetsku otpornost, stabilan i dobrog zdravlja. Čak i ukoliko je kod ovakve osobe fizički sastav loš, ali su intelektualne vrednosti snažne, ona je u suštini zdrava. Ovakav pojedinac može da doživi duboku starost u dobrom zdravlju i dobroj duševnoj stabilnosti. Mora se dodati da ovakve osobe nemaju neke velike lomove i dobro podnose život – lako se adaptiraju na svaku tešku situaciju, bez obzira na fizičke i duševne kvalitete koje poseduju.

Kada su mapa duše (vibraciono-talasna mapa) i mapa imunobiološkog sistema u disharmoniji, dobija se ličnost koja se teško prilagodjava, koja je sklona oboljenjima, psihozama, neurozama, infekcijama i, uopšte, svim uticajima sa strane. Ustvari, takva ličnost se može okarakterisati kao labilna. Ukoliko je suprotnost izmedju dveju mapa potpuna, jedna ide na jednu, a druga na drugu stranu, javljaju se užasne turbulencije u centru života. Sve to rezultuje u pojavi krajnje poremećene ličnosti. Takve osobe su teške naravi, sklone teškim bolestima, neretko ludilu, nasilju, zločinu, uopšte jednom teškom poremećaju ličnosti. Ovde nije u pitanju samo nesklad, koji je veoma česta pojava, već i bolest duše.

Sukob dve baze, duševne i biološke, života se dogadja kada duša udje u genetsko telo koje je u ogromnoj suprotnosti sa njenim sastavom. To bi bilo kao kada bi u Svemir ušlo jedno sazveždje koje se kreće u suprotnom smeru od celog Svemira. Šta bi se, tada, dogadjalo? Kakvi sve sudari i poremećaji? To bi bila prava katastrofa. Čak i jedna planeta koja bi se, u nekom trenutku, usudila da se kreće kako ne treba bi bila prisiljena, delovanjem zakona Svemira, da se kreće kako treba, ali bi ipak napravila probleme.

Kada je u pitanju ljudski organizam, dešavaju se iste stvari ukoliko je prisutna velika suprotnost. Ako je, ipak, u pitanju blaže odstupanje, ono se stalno prilagodjava i dolazi do borbe organizma – ili duša nadvladava genetiku ili genetika nadvladava dušu. Tu je prisutna jedna borba koja se svodi na ono što se naziva normala. Jedan čovek koji se u životu puno menja, koji nije mnogo stabilan, ali nije ni nestabilan, to čini u zavisnosti od intenziteta suprotnosti.

Ako se dogodi da su suprotnosti toliko velike da je u pitanju živo sazveždje koje se kreće u suprotnom pravcu, onda je to užasno. Ovakva situacija se dogadja kada duša izabere roditelje i porodično stablo koje joj ni po čemu ne odgovara ili ukoliko, po zadatku ili po kazni, bude prisiljena da udje u jedno porodično stablo koje je u potpunoj suprotnosti sa njenim potrebama. Takvi ljudi, koji se radjaju u tudjim porodicama, ne vole ni roditelje, ni braću ni sestre, ne vole nikoga. Vrlo jednostavno, jednog dana oni se jednog dana otudje od kuće, odu, da se nikad nikome ne jave i ni osete tu potrebu ni posle, recimo, 40 godina.

Naravno da je najbolje, najsrećnije roditi se u svom porodičnom jatu, tamo gde su se duše kroz generacije radjale u istoj genetskoj lozi i koje su stvorile uzajamne rodbinske i prijateljske odnose. Tokom mnogo, mnogo generacija, došlo je do zbližavanja i to su ljudi koji se drže na okupu. Takav je slučaj sa starim porodicama, koje su se polako obogatile, sticale veliku imovinu, «s kolena na koleno», za koje se u narodu kaže kod Kolenovića. Sve je to veoma stabilno i teško odlazi u sunovrat. Veliku ulogu igraju i ta toplina, sigurnost i veliko, dobro okruženje, ali i jedan fini, apsolutni sklad izmedju duša i genetskog nasledja. Ta sigurnost potiče od svesti da svaki pojedinac stalno radi i stiče za sebe – «Ja stičem za svog unuka, a taj unuk biću ja!» Sve što steknem na nivou novca, nekretnina, položaja, ugleda, obrazovanja, imena sve će to naslediti moj unuk i praunuk, a to sam ja – radim za sebe samog stalno.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:16 pm

Čovek koji ne živi u jednom takvom porodičnom jatu, već u sredini koja se stalno menja mešanjem, nema to osećanje i te potrebe da stiče i ostavlja sigurnost za čitave generacije svojih potomaka. Može se reći da nema to iskustvo. Kada se dogodi da se u jednom stabilnom, lepom porodičnom jatu rodi neki stranac, on najčešće raspe i upropasti sve što sticale generacije pre njega. On sve propije, prokocka, potroši i uništi, a nema potrebu da išta stvori i sagradi.

Iz svake genetike, duša sačuva po nešto i, ustvari, deluje na njeno formiranje. Mogao bih da kažem, ali da to ne bi zvučalo suviše smelo, samo ću pretpostaviti da jedna duša koja se ovaploćuje u telu, u svom prvom trenutku, dobija na izbor ceo genetski repertoar koji nose roditeljske ćelije. Ona izabira ono što joj odgovara i ne samo šta njoj odgovara, nego ono što odgovara njenoj sudbini, karmi, njenom zadatku i svemu drugom.

Mikrosvet i mikroorganizmi, kao i biljni i sav biološki svet, materijalni i nematerijalni svet, ali i vidljivi i nevidljivi svet (paralelni nematerijalni svet koji je uglavnom nevidljiv za naša čula, ali ne i za pojedince koji su svesni njegovog postojanja) prožeti su vibraciono-talasnim imunitetom. Kao što pri spajanju muške i ženske polne ćelije dolazi do spajanja talasnih čestica, kao elemenata nematerijalnog imuniteta, tako se može razmatrati i mogućnost delovanja ovog imuniteta na pojavu partenogeneze (bezgrešnog začeća) – sa i bez jajne ćelije, kao i uz pomoć ćelija endometrijuma i dr. Mapa nematerijalnog, večnog i besmrtnog, imunog sistema u potpunosti odgovara materijalnoj imunobiološkoj mapi (Mapu imunobiološkog sistema sam patentirao 1987. godine). Sveopšti prožimajući, vibraciono-talasni imunitet, dakle, predstavlja nematerijalni oblik identičan životu koji je prisutan u celokupnom Sunčevom sistemu.

Čovekov organizam i svaka njegova ćelija je jedna kompletna mrvica Svemira i Univerzuma. Taj delić se može osetiti kao talas, strujanje vazduha, koji ispušta umirući kada napušta ovaj svet. Znači, pored tela, koje je «iz praha nastalo i u prah se vraća», postoji nešto još veće – Nebo Nebu! Praklica je to, kada je na zemlji, a postaje talas kad odlazi gore. Osnova mape ovog, talasno-materijalnog sistema, tinjala je u meni od 1941. godine, rodila se 1954. god, eksperimentisao sam do 1981. godine kada sam postavio njenu skicu, a mapa talasno-materijalnog sistema je definitivno objavljena 2002. godine u mojoj knjizi «Nada za Srbiju».

U okviru ljudskog mikrokosmosa, ali i mikrokosmosa svog biološkog sveta, sve funkcioniše saglasno i sinhronizovano u okviru istog sistema i u istom ritmu u kome pulsira ceo Svemir.

U osnovi notnog ustrojstva i muzike čitavog Univerzuma, ali i konstrukcije atoma i molekula, a time i čitavog živog i neživog sveta, leži oktavni sistem.
Oktava je pramera, osnovna mera, etalon čitavog Univerzuma. Sasvim je logično i normalno da se odražava u svim detaljima živog i neživog sveta. Da nazovemo taj drugi svet neživim, za razliku od živog, mada nije on baš neživ. Znači, to je samo jedna manifestacija jednoobraznosti i istog porekla, iste baze, iste osnove celog sveta – od poslednje mrve, poslednjeg truna prašine – do celog Univerzuma. Taj osmonotni sistem leži u osnovi i nebeske muzike.

To što ljudska muzika ima osnovnu jedinicu od osam tonova i što muzika uopšte postoji je zbog toga što čovečanstvo – ljudi, i biljke, i životinje čuju nebesku muziku, a kompozitori je prepisuju. Muzika Univerzuma nije slična čovekovoj muzici, nego ju je čovek učinio čujnom, u savršenom ili nesavršenom obliku, onoliko koliko je u njegovoj moći.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:17 pm

Postavlja se pitanje udela moderne muzike u svemu tome. Svaka muzika koja se suprotstavlja osmotaktnoj harmoniji sveta jeste, zapravo, antimuzika. U pitanju je delo zla, pokušaj da se harmonija razbije i uništi. Muzika je moćno sredstvo. Muzika koja je danas moderna, najvećim delom, predstavlja «muziku greške», «muziku nesklada». Naravno, nije sva savremena muzika takva, ali činjenica je da je u muzici prisutan jedan trend, koji će da prodje, a koji je u vezi sa zlom namerom. Ovakve tendencije će se, vremenom, iživeti, propasti... A harmonična božanska muzika na kojoj i od koje živi i funkcioniše ceo Univerzum i svako biće je večna.

Antimuzika će, svakako, odneti svoj danak, «pomoći će» jednom delu čovečanstva da ode u propast – da ode u drogu, nervno rastrojstvo... Na tome će se završiti. Razlog zbog koga neće moći da se održi i zbog koga nema šanse da pobedi leži u nemogućnosti da se suprotstavi harmoniji – Univerzuma, zvezde, svake biljke i svakog drveta.

Činjenica je da će i biljke i životinje i čovek, pod jednom divnom skladnom muzikom, poboljšati svoje stanje i osećati se dobro. Delovanjem harmonične muzike, u svakom biću se poboljšava unutrašnje stanje, razvija plemenitost, dobrota, ljubav i svaka nevolja se bolje i lakše podnosi. Muzika lišena sklada deluje uznemirujuće, dovodi do depresije, očajanja, nesposobnosti suočavanja sa problemima (kada svaki mali povod za nezadovoljstvo izgleda kao uvećan pod lupom i pretvara se u pravu nesreću) i, u krajnjoj liniji, uništava jedinku.

Ljudski organizam je tanan i osetljiv. Ponekad zavisan od samo jednog jedinog virusa koji će, ili neće, proći. Ćelija je velika fabrika u malom. Još bolje veliki simfonijski orkestar, s tim što su prve ili druge violine, flaute, fagoti, trube, udaraljke, u ovom slučaju enzimi, geni, prioni, belančevine, proteini. I dovoljno je da se samo jedan jedini instrument otrgne vrhovnoj komandi centralnog nervnog sistema, da unutar organizma, organa, tkiva, ćelija, svako zasvira samo svoju melodiju (kako zna i ume), pa da se, umesto bogougodne muzike jednog Baha ili Hendla, prolomi neartikulisano sazvučje disharmoničnih tonova i akorda od kojih pucaju bubne opne i strada sluh.

Na podsvest često možemo da utičemo putem muzike. Muzika poseduje osobinu četvrte dimenzije i oslobadja dušu iz zatočeništva. Ona čini da čudesne stvari izgledaju moguće i lako ostvarive. Ritam i uskladjenost muzike i pokreta mogu rečima molitve dodati ogromnu snagu.

Postoje ljudi u kojima svira loša muzika. Oni su njoj podložni, traže je, za njih je takva muzika harmonična. Muziku možemo, slikovito, predstaviti kao jedan motor, sistem, princip, kao vrhunski princip funkcionisanja sveta.

Disharmonična muzika bi, u jednoj takvoj slici, predstavljala ekvivalent kanceru u ljudskom organizmu. Nešto poput drugačijih ćelija koje bujaju, množe se i koje «sviraju» nasuprot organizmu. Muzika je samo jedan od odraza cele te disharmonije, nesklada, tog razbijanja života i rasturanja univerzalnog sklada. Još slikovitija i razumljivija predstava bi ležala u pokušaju da tu «lošu» muziku personifikujemo. U tom slučaju bismo joj mogli dodeliti naziv «muzika satane», u okviru njegove akcije za razaranje božanskog dela. Naravno, sve ovo se može prihvatiti samo kao simbol, kao figura, a ne neka bukvalna istina.

Ali, ako ćemo zlo, nesklad, razaranje, propast da identifikujemo sa satanom, onda se za nas i u toj stilskoj figuri krije delić istine. Ukoliko krenemo tim putem, moramo se zapitati zašto se taj satana pojavio, zašto mu je dozvoljeno da se pojavi? Da li je možda u pitanju višak «zle» krvi koja treba da isteče iz zamorenog organizma Univerzuma. Kao što toksična tečnost koja se sakupila u telu, prosto, kao «na slavinu» da bi se telo oslobodilo zla. Na sličan način se i čitav svet čisti, da bi zlo koje je nagomilano u dubini izašlo na površinu, isteklo i odnelo sa sobom sve što je podlo i sve što kvari.
Jedna tako ogromna sila koja svira na jedan način, počevši od Univerzuma, pa do ćelije svake biljke, svakog najprimitivnijeg organizma, ne može da se «pokvari» muzikom, ma koliko ona bila disonantna i protiv opšteprisutnog sklada. Ta loša muzika može da zavede jedan mali deo koji se nalazi oko nje, može privremeno ili trajno da ga zavede, da ga upropasti ili ne, ali ne može da naškodi tako velikoj snazi kao što je oktavni sistem sveta. Dragi Bog, svuda prisutan, muzikom Univerzuma napaja, hrani energijom taj još uvek nevidljiv atom, njegove ljuske, orbite, njegove elektrone preko biofotona. Dragi Tvorac je to sve stvorio tako jednostavno da je energija oktava neprekidna, neuništiva.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:18 pm

Ta divna, neobično prijatna muzika (mogu da je čuju «odabrani») ispunjava sve do poslednje čestice, atoma, molekula, svih 92 elementa, bez onih 17 koje je čovek stvorio. Sklad i kretanje elektrona po putanjama, poput putanja nebeskih tela, delo je Tvorca. To nije nikakv «prasak», posle koga se iz zgarišta i pepela sve stvorilo. Mendeljejev je samo otkrio elemente, napravio je mapu gde je sve to i ono što je otkrio sistematizovao po uputstvu koje je dobio i umeo da sasluša.

Čestica foton bi trebalo da bude transmiter univerzalnih tonova sve do jezgra svakog atoma. On je taj koji stvara, prenosi i koji se stvara sudarima elektrona i antielektrona, protona i antiprotona i neutrina i antineutrina. Foton je zrak, energija, talas, materija i sve drugo. Ima svojstvo da daje, nosi život žive i «nežive» prirode. Drugim rečima, svira muziku Dragog Boga.

Fotoni su samo jedan mali korak dalje u shvatanju mehanizma života (ne života kao jednog jedinog – živiš, pa umreš) kao Univerzalnog pojma na svetu, budući da je već sam Univerzum život. On se kreće, na njemu se stvaraju svetovi i «skrame» života koji mi možemo da shvatimo. Foton se ne kreće brzinom svetlosti, već brzinom fotona. Kreće se onako kako mu je potrebno. Misao može da se prenosi fotonima i telepatija ima za bazu fotone, s toga se o ovome može još mnogo diskutovati.

Kako se kreće foton? Smešno bi bilo reći da se kreće brzinom svetlosti, ali brzinom misli je već prihvatljivo. Upravo je to jedna supstanca krajnje nepostojeća i krajnje moćna. Čovek koji je neupućen kad kaže «vazduh», hoće da kaže da nema ništa. Medjutim, vazduh je pun nečega, on ni u kom slučaju nije «ništa», već naprotiv. Isto važi i za fotone, koji su eteričniji i od vazduha, ali grade energetski omotač svakog bića. Tek budućnost može da donese bolje sprave, koje mogu da otkriju pravu priču o fotonima – koliko vrsta fotona postoji, kakve sve funkcije imaju (muzika, ton, oktave), odakle izlaze, koji fotoni «izlaze» iz mozga (prenos misli), fotoni komunikacije, fotoni osećanja, fotoni misli, fotoni genijalnosti, fotoni veze sa muzikom i vremenom Univerzuma...
Kada se fotoni počnu razlagati, otvoriće se vrata u nešto potpuno novo, u nešto toliko mnogostruko, toliko raznovrsno, toliko delikatno, da će se postaviti teorija da je u osnovi svega foton. On je pokretačka snaga života i bez njega ništa ne postoji. To je volja Tvorca koji svira suptilnu muziku preko oktavnih tonova koji napajaju fotone, a ovi upravljaju živom i neživom prirodom po volji Tvorca.

Sama uloga fotona je veoma raznovrsna. Kao kad biste rekli – ćelija. Ćelija može biti svašta – da ima razne funkcije, različito živi, različito se hrani, razmnožava, može da posluži u različite svrhe... To je čovečanstvo tek otkrilo i tek je na pragu jedne ogromne i beskrajne priče.

A foton se može izjednačiti sa otkrićem ćelije, od pre stotinak godina. Postoji ćelija, sada se to zna, a znaće se i da postoji foton. Foton je svašta, odnosno može da bude svašta. Čitave nauke će se baviti fotonima misli, fotonima mozga uopšte. Kako uopšte funkcioniše mozak? To se još uvek tačno ne zna. Ogromno iznenadjenje će nastupiti kada se skine prvi veo sa te tajne, ali ispod njega ima još ne sedam, nego sedam hiljada velova na putu do suštine. Medjutim, neke prave tajne i nema, nema nikakve misterije. Čovek samo nema dovoljno sposobnosti, nema dovoljno vremena, a nema ni odgovarajuće instrumente da dodje do kraja.

Značajnu prepreku i opterećenje mogu predstavljati iskustvo, saznanja i znanje da iza tzv. vidljivog sveta ne postoji ništa ili da je to što postoji puno tajne, misterije, pretnji, opasnosti. Čovek čija je ta zavesa, ta mreža, oklop propustljiv, tanak ili ima čak neke otvore može da gleda «gore» i da to što vidi neuko protumači. On može biti svestan i da sve što vidi ne može da protumači, nego samo prenese onako kako vidi. U tom slučaju, reč je samo o vidovnjaku – čoveku poput ostalih ljudi, samo sa mogućnošću da «vidi».

Dobar deo ljudi te «otvore» prema «gore» doživljavaju krajnje racionalno – kao mistiku. Nekada je zaista potrebno mnogo da pojedinac padne u trans ili drugo stanje svesti, da bi probio svoj oklop i došao do onoga do čega će svakako doći kad se oslobodi tela i što će, isto tako, morati da napusti čim stekne novo telo. To ciklično kretanje ne nauči, naročito živog čoveka, ničemu. To nije krivica ni Univerzuma, ni Boga, ni vrhunskog bića, već samog čoveka i ljudi oko njega.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:18 pm

Jednostavan primer takvog, ometajućeg, delovanja jeste jedna svakodnevna situacija kada se neko pored Vas proteže. Takva, naizgled, bezazlena radnja izaziva ometanje mentalnih funkcija i osećanje nemira, nesigurnosti, slabosti, tromosti, apatije... Čak i u sportu, fudbalu na primer, moguće je misaono uticati na psihološki aspekt pojedinca. Tako se dešava da fudbaleri budu «blokirani» prilikom izvodjenja najstrože kazne, penala, i promaše gol ili slabo izvedu udarac.
Čovek pamti, neko vreme posle rodjenja, ono što mu se dogadjalo u prenatalnom periodu. Pod pritiskom okoline, ta sećanja mu se brišu. To što nestaju sećanja na prethodne živote, sasvim je opravdano, budući da se čoveku na taj način pruža prilika, ali s druge strane biva onemogućen da nauči iz iskustva prethodnih života, jer mu to znanje iščezava.

U mozgu postoji taj neaktivirani deo. To je upravo ono u čoveku što je vrlo potrebno. I taj segment bi mogao da se aktivira, samo što čovek ne zna kako. Trebalo bi pogledati kod životinja – da li one imaju deo mozga koji je potpuno neaktivan i čemu on služi. Njihov mozak je, svakako, manje savršen i one ne mogu mnoge stvari koje čovek može. Ali, postavlja se pitanje da li životinje poseduju neki deo mozga koji prima, upravo od više svesti, fotone ili osećaju samo preko energetskog omotača i zbog toga im ne treba, recimo, nikakvo obaveštenje preko radija da dolazi cunami.

Neko će reći – Pa dobro, toliko se napredovalo da čovek može da bude satelitski praćen i u skloništu, ali problem raka i side nije rešen! A opet, atomi su čvrsti i meki, u zavisnosti od materije i nematerije, energije. Oduvek su izmišljani razni sastavni delovi rzanih atoma, tragalo se za njima (prvo se iznese presuda – pa se istražuje krivica okrivljenog), kao u slučaju HIV-a i klice raka.

Da li je klica raka greška u oktavno-notnom Božijem sistemu? Greška koju su ljudi stvorili u Božijoj muzici koja se izvodi na fotonskim instrumentima. Kakvi su to «mali huligani» koji remete sklad cepajući jezgro vodonika, uranijum, itd. Sve može da prelazi iz jednog stanja u drugo, tako i čovek može da remeti muzičku simfoniju stvaraoca Univerzuma.

Obično se kaže da je ono što se kosi sa dobrim delima «djavolji posao». A šta je djavo? Djavo je samo naličje Boga. Šta je zlo? Zlo je druga strana dobrog. Ne bismo znali šta je sreća da ne postoji nesreća, a i to je relativno. Nesrećan čovek je nesrećan i duboko pati. A drugi bi, u njegovim okolnostima do poslednjeg detalja, bio vrlo srećan i zadovoljan.

Sreća (i endorfin, kao «hormon sreće») je krajnje subjektivna stvar. Čovek koji ima potrebu za srećom, čak i kod objektivnih i velikih stresova i trauma, ima makar kratke periode euforije koja dolazi spontano, da ga malo opusti i on postaje, odjednom, euforičan. Naravno, kad lekar vidi da si, još, i euforičan to shvata veoma tragično. Medjutim, nije tako. To su predasi u trenucima kada više ne možeš da podnosiš nesreću, najedanput te uhvati euforija i to traje dogod se ne skupi malo snage. A optimizam i pesimizam su samo različiti načini gledanja na iste stvari. To je polupuna i poluprazna čaša vina. Polupuna za optimistu, poluprazna za pesimistu – ista čaša vina.

A sama sreća ne zavisi samo od endorfina, nego od negovanja endorfina. Kada čovek stalno prebrojava sve što je lepo oko njega i što je lepo za njega i u njemu, sam endorfin će da raste. Ako on neprestano izvlači iz istih stvari sumorne sadržaje, endorfin će da opada. Za to postoje vežbe, ali treba naterati čoveka da vežba. Onaj pravi pesimista neće pristati da se izvuče iz svog pesimizma i depresije. Neće pristati ne zato što mu je lepo, nego zato što je to pitanje časti. To je, u suštini, njegov izbor.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:19 pm

Može se reći da su fotoni kompatibilni sa «hormonima sreće» i ne samo to, već sa njima imaju odnos simbioze, neke vrste prožimanja. Zanimljivo je i da se nedostatak aktivnosti fotona može povezati sa opadanjem količine «hormona sreće». Zanimljivo je, u svetlu ove teme, pozabaviti se svime što može da probudi čoveka iz, recimo, depresije. Recimo, najedanput izadje sunce, obasja nešto ili neki lep cvet su dovoljni da čovek oseti zadovoljstvo, sreću, blaženstvo, mir... Šta se, zapravo, dešava? Kao odgovor na spoljni podsticaj, pokreću se fotoni – sunčeva svetlost, jedno vedro jutro, itd. Stvar je u tome što se fotoni napajaju sunčevom energijom. Ta energija može da dolazi iznutra i spolja.

Foton je transmiter energije Tvorca. On je dirka na klaviru, pomoću njega se komponuje Božija muzika, on je veza sa Univerzumom, Božija misao, prenosnik božanske harmonije. Fotoni su oblik luminescencije (ona nije termičko zračenje, znači u pitanju je vid fosforescencije, hladno i dugotrajno osvetljenje, za razliku od fluorescencije koja je kratkotrajna, poput odsjaja).

Energija atoma (koji je, recimo, sličan modelu Sunčevog sistema) održava se muzikom Univerzuma. Ali, šta je muzika koju svira Tvorac Univerzuma i šta je muzika, uopšte? Kako se muzika pravi, budući da se na razne načine pokreću različiti delovi različitih instrumenata? Dobro, pokreću se, ali šta je potrebno da bi se čula muzika? Potrebno je da se taj zvuk materijalizuje na neki način. Potrebno je i da se zvuk prenosi, da se čuje, onda je to muzika.

Mi muziku Univerzuma ne čujemo. Zašto? Zato što je na frekvencijama koje naše uho ne prima. Kako se ona stvara? Stvara se tako što to, da kažemo, strujanje energije u prolazu i sudaranju stvara taj vrhunski zvuk, koji ide odredjenim ritmom, u odredjenom skladu, po odredjenim nepromenljivim zakonima. Znači, muzika se sama stvara. Muzika stvara energiju i muzika, upravo, jeste energija.

A šta je ljudska muzika koju stvaraju, koju komponuju i sviraju? Ništa drugo nego sećanje na muziku koju su kompozitori čuli kada su bili sposobni da primaju frekvencije Univerzuma, onda kada su bili oslobodjeni telesnih ograničenja. U pitanju mogu biti i osobe sa «otvorenim» glavama koji primaju jedan deo muzike Univerzuma i jedan njen deo prenose svetu kao čujnu, znači pristupačnu ljudskom uhu. Svu tu muziku su oni, već, negde čuli. To što su čuli prolazi kroz njihovu dušu, kroz njihovu svest dobija obeležje njihove ličnosti, njihove epohe, sveta koji ih okružuje i pušta se medju ljude, odnosno pušta se u materijalni svet kao muzika koju materijalni svet može da čuje. Znači, transformiše se u frekvencije koje mogu da se čuju.

Muzika je neuhvatljiva, upravo je ona jedna od priča u vezi sa fotonima. Jedna pretpostavka može biti i da fotoni sviraju. Sudarajući se, lebdeći, leteći, kružeći i trajući u nekom svom unutrašnjem ritmu koji osećaju ko im je potreban, ko je ustvari deo njihovog života i njihove egzistencije. A to je muzika.

Muzika smiruje, muzika oplemenjuje, muzika zavodi, ali i umrtvljuje, zaludjuje i budi nova osećanja, svest i podstiče na dela. Znači, različita muzika može da uradi razne stvari. Kao što znamo, muzika deluje na vodu, a voda na živi svet. Ako deluje na vodu u šerpi, kako tek deluje na vodu u biću, u čoveku?

Ona priča da je Orfej uspavljivao lavove svojom muzikom nije izmišljena, Potrebno je da taj neko ume sa svira, ali ne samo to već je potrebno da ima svoju krajnje dobru nameru i da ume da muzikom kaže divljoj zveri da je voli, da je prema njoj dobronameran, da joj ne želi zlo i da traži od nje mir i prijateljstvo.

Oktava, svet i cela priroda odgovara stalno na isti ritam. Svi mi po njemu idemo, krećemo se, živimo i umiremo. Da nije tog sklada, tog osmougaonog sklada, u prirodi ne bi bilo tih divnih boja cvetova, leptira i cele prirode. Sve je to prelamanje, vibriranje skladnih frekvencija, luminescencija svetlosti fotona. Bez toga, svet bi postao crno-beo. Medjutim, to ne bi bio jedini problem. Svet bi se jednostavno raspao, jer bi ostao bez energije, bez sklada putanja od atoma do Galaksije.

Kada govorimo o atomima, onda nema gravitacije, nego postoji stroga koherentnost koja se ostvaruje putem elektrostatičkih i elektromagnetnih polja, koja drže elektron koji je ili čestica ili elektromagnetni talas. Taj elektron može da služi na razne načine: kao prenosnik energija, za kontakt izmedju atoma; bez tih čestica nema interakcija, nema molekula, nema ispoljavanja specifičnih svojstava.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:19 pm

Fotoni u biljci podržavaju (održavaju) suštinu biljke, sadrže jedan hologramski zapis, jednu sliku, koju daju tom hologramu pomoću celovitosti spektra. To i fizika priznaje kao belo svetlo celog spektra. Znači, pomoću tog multipotentnog i multipolarizovanog svetla, u fizikalnom smislu reči. Fenomen da se svetlost širi u svim pravcima je već odavno opisan.

I tako svaki foton koji dolazi sa Sunca potencijalno nosi sa sobom energiju, koja se može u principu smatrati energijom ili materiju ili podrškom suštini svakog individuuma – biljke, životinje, čoveka... Svaka ćelija može da apsorbuje samo količinu energije koja se njoj dodeljuje u obliku fotona. Medjutim, ta energija služi za napajanje hologramskog zapisa, kome je potrebna da bi jače emitovao svoj signal. Jedan deo tog signala služi za funkcije unutar ćelije, a drugi deo, sa dužim talasima, za komunikaciju izmedju ćelija. Samim tim, svaka ćelija apsorbuje i transformiše energije, ne time što koristi foton da bi ga pretvorila u nešto. Ćelija, zapravo, funkcioniše kao prava jedinka koja svoju zapisanu celinu informacije, na takav način, intenzivnije ispoljava.

Ako jedinka emituje svoju zapisanu informaciju, onda to ona čini, takodje, pomoću fotona, a to su onda njeni fotoni.

Tako, traje večna igra stotina i hiljada fotona, koji kao pesnice boksera traže cilj i udaraju ili samo otplešu svoj večiti ples! I dok elektron kruži u prostoru, on baca fotone kao ping-pong loptice i u jednom momentu, koji niko ne razume, foton se oslobodi. Inače, u prostoru dok su dovoljno udaljeni, samo se izbacuju i vraćaju ponovo na elektron.

Samo onda kada se stvaraju nove jedinke, počinje razmena fotona i onda se nevidljive niti kidaju. Tada nema vraćanja fotona. Ovo je jedan model. On se može opisati matematičkim izrazom, gde se elektron nalazi u odredjenom trenutku. Ako ovo želimo da iskažemo i u matematičkoj jednačini, on se nalazi recimo u koordinati na tom punktu, onda ne možemo istovremeno da kažemo ništa o kretanju elektrona u prostoru. Kakvu pozitivnu energiju elektron nosi? Zbog čega? Moramo imati u vidu i to da se elektron ne može dovoljno dugo «zamrznuti», da bi ostao dovoljno dugo na tom punktu i da bi uopšte bio nosilac energije.

Fotoni će se uvek javljati tamo gde se traži Božija čestica. Njima pripada slava i prioritet u celokupnom ustrojstvu Univerzuma do poslednjeg zrna peska, poslednje bubice i biljke.

U suštini je sve izuzetno jasno, jer je Božija čestica svuda i ona je sve. Ne želim da božansku iskru svedem na jedan foton. Ona je i mnogo više od toga. Sve što je živo obasjano je Božijim dahom ili Božijom iskrom. Nešto je samo obasjano, nešto je nadahnuto, nešto je prožeto, nešto je do dna natopljeno – ali, sve je to Bog!

Što se, pomenute, božanske svetlosti tiče, odgovor je jednostavan. Ono što čovek uporno neće da shvati jeste da ne postoji ništa što je samo božansko ili samo ljudsko. Ako Božije biće prožima ovaj svet do poslednjeg truna prašine, ovaj svet ne može da ima drugu svetlost – nebožansku. Može da ima osvetljenje – sijalicu, sveću, ali to nije to. Sve je to osvetljenje, ali ta svetlost, to zračenje koje daje život svetu, to je božanska svetlost, iskra, čestica.

Svi smo mi obasjani božanskom svetlošću – neko više, neko manje, neko u sebi ima njenu česticu. Kad božanska svetlost ili iskra (čestica, energija) iz nekog razloga izadje iz čoveka, on tone, vene, ide u neku vrstu ludila. Naravno, i sa božanskom svetlošću može da upadne u ludilo. Ali, tada, odlazi u tupost, u mrtvilo, lenjost, u jedan poluživot, ali ostaje živ i obasjan, donekle, božanskom svetlošću. Ne bismo smeli da kažemo da je i mrtav čovek bez božanske svetlosti, jer je njegova duša sublimacija Božije svetlosti, a telo je napušteno i osvetljeno je kao bilo koja mrtva stvar. Znači, jedna organska materija koja se razloži kao nepotrebna i prelazi u druge kvalitete, u druge života, u druge načine življenja.

Stvar je u tome što je Bog, ustvari, tu – tu je izmedju nas, to je ta energija koja sve prožima i sve zna i etar sve zna. Onog trenutka kad se oslobodimo tela, mi više nemamo tajne. A zašto smo se, onda, uopšte «zatvarali»? Zatvorili smo se od straha i ne dozvoljavamo sebi da uvidimo zbog čega čuvamo svoju misao da je drugi ne vide. Koliko, u toku samo jednog dana, čovek ima najbolje i najpoštenije misli, a koliko onih koje su ružne, čega je i on sam svestan? Šta je u stanju sve da pomisli o drugim ljudima i kako bi bilo kada bi oni znali sve to, a on želi da sa njima sačuva najbolje odnose? Čitav «kofer» odvratnih misli čovek može da «spakuje» prema onima koje voli, do kojih mu je stalo. Čovek drži svoju misao zarobljenu i zbog toga ne može da prodre u etar.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:19 pm

Zbog čega se ljudi plaše nekoga ko «čita» misli? Moguće je videti i na licu sagovornika, po nekim malim treptajima, šta čovek misli i oseća, samo treba znati kako se gleda i opaža. Ljudi se, ipak, odaju. Ako dobro razmislite i pogledate, i te kako ste u stanju da vidite da li čovek laže, da li je iskren ili neiskren, da li iza njegove priče ima nešto ili nema ništa. Potrebno je samo istrenirati se za opažanje onoga što se lepo vidi na licu.

Fotoni su i sa jedne i sa druge strane. Sve je u njima – oni kreiraju misli, prenose ih, skladište, brišu, itd. Oni su osnov svih znanja i komunikacija. Možemo ih zamisliti kao talase, zrake duginih boja, astralne niti; brzina im je neograničena, u sebi kriju neslućene mogućnosti, a podložni su transformacijama u najrazličitijim oblicima i bojama.

Jednog dana, kada se fotoni malo više prouče, kada sve to bude pristupačno, videće se da postoji beskrajno mnogo različitih fotona i da su oni vrlo komplikovani u medjusobnim odnosima, kao i da imaju vrlo raznolike funkcije u gradnji sveta, naročito duhovnog, bestelesnog. Fotoni, zapravo, spajaju bestelesni i telesni svet. Oni prožimaju telesni svet do kraja, do svakog detalja i spajaju ga sa bestelesnim svetom, kome i sami pripadaju.

Sve je na nivou fotona – od prapočetka do laserskih zraka, boja leptira, cveta, ptice, tamne boje kože, itd. I Sveti duh je od fotona, a duša je samo «konzervans». Sve između nematerije i materije je sačinjeno od spektra vidljivog i nevidljivog zračenja fotona. Isto tako, sve je ostvarenje hemije – i bio i čiste hemije.

U biologiji, do sada nisam naišao ni na jednu teoriju koja govori o značaju fotona za ćeliju. Govori se nešto malo o tome u oblasti fotosinteze, ali su sve ostale ćelije, anaerobne i aerobne, izuzete od ovakvih objašnjenja.
Dupla funkcija, nosioca energije i nosioca informacija, tajna je, verovatno, i za filozofska razmišljanja; o tome da li je energija ili nivo energije povezan sa kvalitetom informacije. Ukoliko stvari postavimo na ovaj način, na kraju se dolazi do zaključka da je, u jednoj skali, jača ona energija koja nosi kvalitetniju informaciju. Jedna zemaljska kugla, jedno planetarno telo je isto kao ceo čovek ili samo jedna ćelija. U suštinskom pogledu na princip života, samo je smanjeno ili uvećano. To je ono što nas spaja i zato je to predispozicija preko koje ide komunikacija, jer samo preko tog principa mi možemo da se prikazujemo i povezujemo.

Sve što se dešava u jednom makrokosmosu, što su mnogi veliki umovi propratili, mora se dogadjati i na nivou mikrokosmosa. Naši preci su dokazali, da mi ljudi možemo da stvaramo države i razne velike konstrukcije, ali ipak postoje zakoni prema kojima živimo i preko kojih delujemo jedni na druge. Veliki i mali entiteti ne bi mogli da ispoljavaju tako snažna dejstva jedni prema drugima, da se to delovanje ne odvija na zajedničkoj pozadini – biološkom supstratu svesti.

Na problemu konfrontacije virusa sa organizmom čoveka i tom nivou, moguće je objasniti šta se, zapravo, dešava na nivou ćelije, organele, molekula, energije – fotona.

Polazeći od pretpostavljene energetske konstrukcije organizma virusa, došli smo koristeći fiziku i njene poznate zakone elektrofizike, do postulata konstrukcije tog energetskog organizma.

Pri tom smo uzeli kompjutersku sugestiju (nebo), da se radi o zajedničkom nastupu virusa, ukoliko se radi o HIV-u, i da to znači da moja analiza susreta izmedju dve energije – znači organizma čoveka i organizma virusa, upućuje da njihov susret ne treba posmatrati na nivou jedan virus – jedna ćelija. Treba uzeti u obzir i mogućnost da virus nastupa u zajednici i stvara jedno koliko toliko homogeno polje, homogeno u smislu u suštini istih polja energije, a ljudski organizam se tome ne suprotstavlja u obliku zajedničkog potencijala ili zajednički stvorenih polja.

Ovde, u tom kontekstu, mislim da je korisno izbegavati detaljnu analizu svih zamislivih, poznatih i nepoznatih energija u ljudskom organizmu, znači onih finih strujanja duha, duše, elektromagnetizam finih vrsta, itd. Čak i električni potencijal koji se prenosi preko nervnog sistema bih zapostavio, u ovom trenutku. Prosečan čovek nema načina da uzima u sebe u dovoljnoj količini spoljašnju energiju i da se njom služi. Kad bi to bilo moguće, bilo bi sve lako. A s druge strane, od višeg oblika – nivoa energije uvek mogu da se stvore niže energije, a obrnuto je mnogo teže.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:20 pm


A mi polazimo od konfrontacije na nivou elektromagnetnih polja, koje mogu sve ćelije zajedno da proizvode ili svi virusi zajedno. I ako to uradimo, dolazimo na jedno pitanje koje nas vraća na početak mog izlaganja.

Ukoliko je to moguće, da na nivou energetskih organizama, postoji mogućnost spajanja, povezivanja ili homogenizacije takvih tela jednog sa drugim, ukoliko se radi o istim vrstama, da tako kažem, u nekom svom kvalitetu, onda važi i za virus i za ljudske snage, da bi bilo verovatno moguće da postoji puno ljudi, puno individua, koje imaju tzv. kompatibilne energije, takva polja, i koji, na taj način, stvaraju puno veće skupine ili polja.
Što se tiče virusa, postavlja se pitanje da ono što važi za spajanje polja ili nastupa u jednom organizmu, da li to važi i za viruse i čak za ceo planetarni sistem, u kome se isto daleko veće količine energije koje se tu kriju, povezuju na neki način.

Ja mislim da kada bi čovek, sam ili uz pomoć spolja (neki aparat ili drugi čovek), promenio svoju energiju, uspeo da je prikupi i superponira, u smislu da bude u istom «znaku» i «pravcu», virus bi bio pobedjen.

To se poklapa sa onim što sam malopre pomenuo, da ljudski organizama nije u dovoljnoj meri razvijao mehanizme pomoću kojih bi mogao da sadejstvuje ili komunicira sa onim višim (većim) energijama. To znači da je mehanizam koji je predvidjen u organizmima poput čovečijeg jedini način na koji mogu da se proizvedu fini mehanizmi napada. Ti mehanizmi nisu poklonjeni, to je jedna velika tajna i svako ko ovlada tom tajnom i uspe da svoju i spoljnu energiju iskoristi i usmeri u pravcu neophodne borbe organizma sa virusom, uspeće sam sebe da izleči, uspeće da se suprotstavi energiji virusa. U korist ovakve tvrdnje, mogu da podsetim da skoro sve religije u sebi sadrže poruku okretanja sebi kao rešenje problema, pa i bolesti.

S vremena na vreme, može se primetiti da se govori o mogućnosti promene polariteta i to se poklapa, u potpunosti, sa mojim radom. Mnogo od toga što i iz iskustva znam, a što je slabo razumljivo, svodi se na činjenicu da količina negativnih jona u području gornjeg dela trupa i od pazuha do glave veoma mnogo deluje pozitivno na subjektivno i objektivno stanje organizma i da je to zajedničko čoveku i ostalim biološkim jedinkama na našoj planeti. I biljkama to pogoduje, a još veći fenomen koji je malo poznat jeste da kad biljke rastu u većim grupama, iznad svog tela razvijaju polje negativne jonizacije i da takav ambijent postoji i u zdravoj šumi i na otvorenom moru.
Ta se slika sve više zatvara i ona postoji i u sistemima merenja i moguće je pratiti te fenomene. Do sada nisam naišao na takav rezime kao što ga ja pravim, a pogotovo ne kroz filtraciju virus i virusnih oboljenja.

Što se tiče omotača virusa, njega je moguće oslabiti samo jačom energijom. Onog trenutka kad energetski omotač ćelije prsne, ne postoji više ćelija. Ukoliko se ova postavka prihvati kao tačna, moglo bi se ustanoviti prisustvo virusa neuporedivo lakše, nego što se to sada radi. Trebalo bi samo staviti preparat pod infracrveno svetlo i iščitati. To bi bilo mnogo jeftinije, brže, efikasnije i, najzad, došlo bi se do toga da su i u ćelijama «zdravih» dešifrovani virusi. Ako je tako, mada i to može da bude jedan od jezika, i to je vrlo novo. U razmazu krvi pod infracrvenom svetlošću, trebalo bi videti ima li virusa ili ne.

Virusi su paketi infektivne nukleinske kiseline, oko kojih postoji zaštitni omotač. Oni su najinfektivniji intracelularni paraziti koji se sami reprodukuju. Virusi ne mogu da stvaraju energiju metabolizma, niti mogu da sintetišu proteine. Pored toga, razlikuju se od drugih ćelija po tome što sadrže ili DNK ili RNK, ali ne i jedno i drugo.

A opet zamislimo jednu ćeliju, jedinku virusa, koja je 300 000 puta veća od jednog atoma i, kao elektroni kod atoma, odjednom se pojavljuju šećeri na spoljnoj opni, kao glavni delovi za komunikaciju. Oni su nezamenjivi činioci u ćelijskoj interakciji.

I bakterije su omotane polisaharidnim omotačem i dolazi do izražaja cela postavka u vezi sa tim zašto jednom hibridizacijom izmedju virusa i bakterije, taj virus dobija novu razornu snagu koja je ogromna, u odnosu na prirodne viruse. Moguće je zamisliti da se slična stvar dogadja i na energetskom nivou, kao u slučaju fuzije atoma, koja još uvek, barem koliko je meni poznato nije uspela na ovoj planeti. Fuzija bi trebalo da, uz najveće moguće energije, poveća atomsku masu jezgra i, samim tim, omogući svojstvo sasvim druge vrste, posledice koje se odražavaju uglavnom u energetskom nivou elektrona, fantastično rastu i zagreju do maksimuma te energije, ali, opet, te energije se izražavaju u energetskom nivou elektrona, koji je u obliku fotona. Fotoni se rasprše na sve strane kao višak i novi dobitak energije, koji može da se koristi.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:20 pm


Ako smo svesni toga da se kod atoma i kod hibridnog virusa, radi o negativnom naelelktrisanju na spoljnom omotaču, onda smo vrlo blizu shvatanja cele problematike i ovoga haosa i smrtonosne igre koja je naneta čovečanstvu.

Jedini dokaz te slike je pomoću otkrivanja značenja polisaharida, kao neshvaćene pogranične zone izmedju materije i energije. Rad na tom polju predstavlja dokazivanje da su polisaharidi prostorne konstrukcije koje su u sebi zadržali ili, bolje, da su najbliži po svome ponašanju i po svojoj konstrukciji atomima koji ih čine. Oni se najlakše medjusobno spajaju i stvaraju velike konstrukcije molekula i mogu da se postepeno razgrade i zato su, u prirodi, ušli kao prvi mehanizam korišćenja i skladištenja energije. Zbog svih tih dragocenih svojstava i najlakših oslobadjanja i spajanja tih energija su, verovatno, ušli u ono sferu živih jedinki i mikroorganizama (na opnama) u kojoj služe za medjusobne kontakte, za prostiranje signalnih energija, možda i smrtonosnih energija.

Pre više od 50 godina, u Rusiji je jedan naučnik publikovao rad u kome tvrdi da je, prilikom ispitivanja infektivnosti u jednoj hematološkoj laboratoriji, dobio vrlo neočekivan rezultat. Pronašao je da, kada je podelio sud u kome je ispitivao viruse (Petrijevu šolju) na dva, hermetički razdvojena dela, infektivnost virusa prešla iz jednog suda u drugi. Naučnik je tvrdio da ne može da se desi da infektivnost prolazi sa jedne polovine na drugu stranu koja nije inficirana virusom, ako su ta dva dela hermetički razdvojena.

Kada je potražio uzrok pojave infekcije susednih ćelija u jednom slučaju, ali i razlog zbog kog u ponovljenom eksperimentu nije došlo do toga, našao je da je za deljenje u jednom slučaju korišćeno kvarcno staklo. Iako su obe sredine bile maksimalno izolovane, infektivnost je išla kroz kvarcno staklo. Danas je nauci poznato da kvarcno staklo propušta ultravioletne zrake, a da ih obično staklo veoma malo ili uopšte ne propušta.

Iz svega pomenutog, može se izvesti pretpostavka da je moguće da se virusi povezuju kroz neku vrstu komunikacije, i da za to nije potrebno da se nalaze u neposrednom materijalnom ili nekom drugom kontaktu. Virusi, naime, mogu da emituju specifične signale i, u prirodi, moguće je nivo tih signala uvećati i po 10 000 puta. Za sada je to dokazano samo u uslovima smrti, ali niko nije govorio o tome šta se dešava oko ili kad dolazi do mutacije jedne bakterije, koja isto ima omotač sastavljen od polisaharida, odnosno omotač negativne energije.

Od ranije je poznato da u slučaju smrti, ćelija razvija izuzetno veliku energiju, koja inače postoji kao vitalna energija, ali na niskom nivou. I ako je u celom svetu priznato da je DNK izuzetno važna, kao centar informacija, ponašanja, upravljanja raznoraznim procesima genetike, raznim enzimima, koenzimima, molekulima, integracijama i dezintegracijama raznih hemijskih procesa, možda bi bilo podjednako zanimljivo razmotriti mogućnost da se prenos informacija vrši kao geneza, možda u celini.

Todoksinova studijska grupa je došla, putem mnogobrojnih eksperimenata, do saznanja da HI-virus vrši transekciju kroz materijalnu prostornu barijeru (ona ne propušta ni gas, ni bilo koji vizuelni spektar, osim svega onoga što je ultravioletno. Tada smo ponovili nešto što je odavno uradjeno bez implikacija na HIV i postavili tezu da taj virus ima moć replikacije bez potrebe za ćelijom domaćinom, sa i bez korišćenja reverzne transkriptaze.

Činjenica je da je moguće pomoću elektromagnetnih informacija i snažnih polja, koja prenose te informacije, pomoću pojačivača i snažnih «antena» da se celi niz tih informacija prenosi i da jedan prijemnik dešifruje te informacije.

Poznato je da, u prirodi i svetu elektrotehnike, postoji informacija u kojoj prijemnik mora aktivno da učestvuje da bi je dešifrovao. Ali, postoji i primer za situaciju gde je odašiljač aktivan, a primalac pasivni deo.

Trebalo bi razmisliti o tome da li bi bilo moguće da primalac, u ovom slučaju, uopšte neka jedinka, već samo neka vrsta, recimo kao alkohol ili destilovana voda za homeopatiju, medijuma energije, koja je totalno nepotrebna i može se apsorbovati, obično pod dejstvom emitovane informacije i tako počinje da poprima odredjeni oblik, a na kraju se stvara DNK ili RNK.

Sve potrebne informacije izlaze u obliku jednog aktivnog elektromagnetnog polja, koje je daleko snažnije i po svome kvalitetu daleko iznad materijalizovane strukture duplog heliksa sa nekim vrlo jednostavnim jedinjenjima baza. Moguće je stvoriti izvanredno jednostavna jedinjenja, prostorno ih oblikovati i nanizati u pravom redosledu.

Kada je reč o polisaharidima ili kada su pitanju glikoproteini na površinama ćelija i virusa i na njihovim omotačima, kad ih uporedimo sa sastavnim elementima DNK i RNK, dolazimo do saznanja da su osnovni elementi fosforno-šećernih jedinjenja, o kojima se tu radi, identični, gledano na nivou gradivnog materijala.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:21 pm

Taj «paket» najsnažnije biološke informacije izuzetnog kvaliteta i snažnog potencijala bi mogao da se nadene, da se napravi supstrat i da se elementi sastave.

Za mnoge bi ova tvrdnja mogla delovati izuzetno smelo. Množenje virusa, pa onda medjudejstvo različitih elektromagnetnih polja. Ako se pitamo šta su ta polja i imajući u vidu da ona nisu identična sa poljima nekog aparata, vidimo da ne može jedno polje, samim tom što je negativno naelektrisano, da bude identično sa nekim drugim poljima sa istim naelektrisanjem. Biološka jedinica ima specifična svojstva, koja mogu biti donekle kompatibilna, ali koja nisu identična, iako imaju identična naelektrisanja.

Samo ukoliko se približavamo nekom većem stepenu te identičnosti, onda možemo da neutrališemo odredjene informacije, kao što su npr. za vreme II svetskog rata pravljeni odašiljači u kontrafrekvenciji, sa amplitudama, tamo gde je «+» amplituda, u kontrafrekvenciji, emituje se negativna amplituda i briše se informacija.

Ako zamislimo elektron kao jednu loptu koja kruži oko nekog jezgra i stalno «baca» neke zračne efekte – plazmu, fotone, koji kao da su vezani za elektron nekim nevidljivim električnim nitima i ako fotoni nemaju gde da udare da bi se «zakačili», oni se vraćaju nazad i opet poleću. I dok elektron kruži u prostoru, on «baca» fotone i u jednom trenutku, koji niko ne razume, foton se otkači. U prostoru, dok su dovoljno udaljeni, samo se izbacuju i vraćaju na elektron. Medjutim, kad se stvaraju nove jedinke, počinje razmena fotona i onda se «niti» kidaju. Ovo je samo jedan apstraktni model.
Ovo pominjem zbog toga što niko, do sada, nije napravio model u eksperimentalnoj fizici, pomoću koga bi se moglo objasniti kako se, zapravo, elektroni kreću oko jezgra i koji je to mehanizam po kome se fotoni prostiru oko elektrona.

Moje mišljenje je da bi foton (ukoliko je tačno da su fotoni čestice eteričkog porekla, koje je elektron svojom snagom i veličinom, kao negativni potencijal, zgrabio) morao da bude polarizovan, on mora elektromagnetski da bude osetljiv na negativno naelektrisanje, tj. da bude pozitivno naelektrisan. Nikada niko nije utvrdio da li je naelektrisanje fotona pozitivno ili negativno.

Budući da znamo da je elektron čvrsto vezan za atom, verovatno nije svejedno da li elektron dolazi od atoma «X» ili «Y», što mu daje različite u kvalitativne osobine, ali je verovatno glavna razlika u kvalitetu njegovih fotona.

Količina je – više ili manje fotona! Da li je moguće da su fotoni u obliku hetero-brzih talasa, da svaki foton nosi delić informacije? Niko nije uspeo da vidi kako se stvarno foton kreće, to dinamičko mišljenje je jedan hologramski zapis. Hologram je polarizovana svetlost, to su dve različito polarizovane svetlosti, i kada se hologramski zapis osvetli polarizovanom svetlošću, dobije se izvorna informacija.

To znači da, pošto je poznato da je DNK jedan mogući generator infracevrenog svetla, ona može da zrači monohromatsku svetlost. Postavlja se, u skladu sa tim, pitanje da li bi konstrukcija DNK mogla da čita hologramski zapisanu informaciju. DNK pomoću svoje svetlosti može da čita tu informaciju. Samim tim, možemo doći do zapažanja da su elektroni ti koji transportuju fotone informacije. Oni imaju električni potencijal i ponašaju se elektroneutralno. Foton putuje zahvaljujući činjenici da postoje «plus» i «minus» i predispozicijama neophodnim za putovanje izmedju «plusa» i «minusa». Sve ono što se prema pozitivnom i negativnom naelektrisanju ne ponaša onako kako se očekuje naziva se neutrino i ne može da prenosi informaciju. Znači, budući da foton putuje sa elektrona, onda nije slučajno što su ćelije na spoljnoj opni prema polu i prema jezgru polarizovane negativno. Onaj deo prema membrani od DNK je pozitivno naelektrisan.

Svaki elektron ulazi, svejedno na koji način – u obliku hrane, proteina, preko membrane, itd. (postoje razni mehanizmi protoka), ali jednom kada se nadje u citosolu i počne proces degradacije, oslobode se elektroni. Postavlja se pitanje gde ti elektroni putuju. Ne putuju oni samo unutar, nego pre svega putuju u pravcu jezgra. Da nije ovako bilo bi apsurdno tvrditi da je jezgro «plus», a prema opni «minus». Medjutim, ako kažemo da je ćelija jedna jedinka, koja je u stanju da čita i, do izvesne mere, preradjuje informacije, onda i nije neophodno da elektron završi kao elektron u jezgru, jer bi to nanelo čak i odredjenu štetu.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:21 pm

Trebalo bi osmotriti šta se dešava sa elektronom i njegovim fotonima, od momenta kad udje u citosol. Trebalo bi osmisliti eksperiment kojim se može dokazati da se kvalitet u bilo kom obliku fotona, koji su vezani za odredjenu količinu elektrona, menja i da postoji korelacija sa menjanjem fotona na DNK. Znači, da se sagleda medjusobna povezanost ulaska putujućeg elektrona u citosol i istovremenih promena u fotonima ili DNK. Ogroman pomak bi bio učinjen ukoliko bi se isto dokazalo za jedan virus koji ulazi u ćeliju.

Virusima uopšte nije potrebno da aktiviraju mehanizme, kao što je npr. reverzna transkriptaza, da bi postigli odredjene promene na ćelijama domaćina. Virus, tako ne pomoću svojih, nego pomoću fotona koje prenosi, infracrvenom ili polarizovan svetlošću, može da izvrši te promene. Pri tome je neophodno da ima jači potencijal, jače polje od ćelije domaćina.

Lakše će se dokazati šta virus radi sa ćelijom domaćina, nego šta jedan ili nekoliko elektrona čine u odnosu na DNK. I jedno i drugo je veoma interesantno, jer potvrdjuje da su fotoni nosioci odredjenog kvaliteta koji utiče na DNK. Taj makromolekul, znači, nije jedna mrtva stvar, čim može da reaguje na kvalitet fotona, okoline.

Znači, virus, kao nosilac zapisa, koji pomoću fotona emituje energiju i dovodi do promena u DNK ćelije i, uopšte, elektroni koji ulaze u ćeliju nisu samo nosioci neke energije, u smislu elektronskog potencijala. Sve se vidi jasno na nivou samog elelktrona.

Moramo se pozabaviti i problemom konflikta izmedju informacija i energetskog potencijala bakterija i virusa, budući da se na njega često može naići. Trebalo bi naći odgovarajući model pomoću koga bi se to objasnilo.
Kako jedan mali virus može biti nosilac energije, koja je jača od «prirodne» virusove energije, budući da mu se može izmeniti jedan, deo jedno parče DNK. Medjutim, ovakvo razmišljanje podrazumeva zaustavljanje na onom statičkom modelu da je sve što je od informacija važno zapisano, na statički način, u DNK. Ja ne delim to mišljenje.

Išao sam korak dalje, pa sam postavio DNK kao laser i kao hologram. Laser, u aktivnom smislu, pošto može da zrači, aktivno interaguje sa okolinom, a hologram je pasivan prenosilac, služi kao mehanizam zapisnika. On stvara sebi zapis u obliku DNK, strukture koja je svima poznata. Ako je to tačno, onda se u HI-virusu krije nešto što je iz bakterijskog izvora. Nije uopšte značajno da li su se prenosili ili se prenose molekuli, nego je očigledno moguće preneti jedan deo holograma, koji je znatno snažniji. Taj deo ima razarajuću moć u odnosu na ćeliju, ali koji je to deo koji omogućava da bakterija ima toliko jače dejstvo na ljudske ćelije od jednog virusa. Ako je u DNK onaj deo koji nije dešifrovan u HIV-u, onda taj deo može sadržati komplementarnu informaciju za aktiviranje starih vakcina.

Informacija, koja postoji pri vakcinaciji da se razvije bolest, recimo TBC ili poliomijelitis, uništena je pre nego što se deponuje detetu ili odrasloj osobi. Sa HIV-infekcijom ta informacija se vraća. Tada nastaje borba odbrane koja je izgubila pamćenje (poput janičara) i uljeza koji je potpuno svestan i pojačan informacijom kuge (plus još 1,2 virusa). Nije dovoljno da informacija dodje do ćelije, već mora da prodre, razori je i iz nje pošalje informaciju, kako bi se stvorila svojevrsna odrana «najamnika» koji štite agresora, umesto da brane organizam. Antitela, na taj način, postaju lažna odbrana.

Veoma je bitno pomenuti i specifičan mehanizam, pomoću koga HIV vraća onaj deo koji mu je uništen i nastavlja da, do kraja, deluje kao kompletna celina. Znači, ako DNK izgleda kao gramofonska ploča i ako se ta ploča na jednom delu preseče tu se izostavi delić spirale DNK ili se napravi da se helikon tu razilazi, informacija je prekinuta. Ukoliko se taj presek, na neki način, ponovo spoji, dobija se celina. Uraditi tako nešto, značilo bi dobiti pravi argument za tvrdnju da ceo prenos informacija ide preko elektrostatičkih, infracrvenih ili ultraljubičastih zraka.

Fenomen mesindžera (glasnika) za sintezu informacija unutar nukleusa u sistemu ćelijske DNK se dešava samo pod komandom elektromagnetnih talasa. Cela molekularna biologija se, trenutno, zasniva na činjenici da su naučnici pronašli jedan odsečak, nazvan matrica. Tako, na primer, za sintezu «X» i «Y» proteina, postoje dva različita odsečka. Niko ne pretpostavlja da kada je ćeliji potrebno, DNK se na odredjenom mestu otvara (poput rajsferšlusa), odvaja se tačno koliko je potrebno da se sintetiše jedan negativni duplikat RNK, pa se, potom, zatvara i RNK putuje iz nukleusa u citosol, na mesto gde će se pod njenom komandom stvoriti protein. Sve što se dogadja je pod komandom neke informacije koja je zapisana u obliku holograma. Hologram je ono što stvara ceo DNK i njime upravlja. To je mehanizam ili individualni stav koji ćelija, kao nosilac svojih informacija, zauzima u odnosima sa okolinom, svojim sopstvenim telom. Znači, sem statičkog kompleta koji dobija od pra-ćelije, sve što se dogadja u svakom deliću sekunde u ćeliji je pod njenom vlastitom komandom, koja se vrši u okviru interakcije sa drugim ćelijama ili samostalnom delovanju ćelije.

Zato smatram da je RNK povezan sa informacijom ultraljubičastog svetla. Ono steriliše u velikoj meri i postoje mnoga objašnjenja na osnovu kojih su naučnici našli da kancerozne ćelije imaju i do 1000, ali najmanje 20 puta veće emitovanje fotona na ultraljubičastoj talasnoj dužini, od zdravih ćelija. Tako nastaje izuzetno snažna informacija, malformacija, koju ćelije primaju i na nju reaguju nekim oblikom nasilnog ponašanja. Ultravioletno svetlo, koje je neophodno za informacije u citosolu, u ovom slučaju, zloupotrebljeno je za intracelularnu komunikaciju.

Virus, takodje, uglavnom vrši emisiju u okviru ultravioletnog polja (talase iste dužine kao što to čini ćelija) i ulazi u ćeliju, tako da ga ona ne vidi, kao da je podstanar ćelije, a proteini virusa su, takodje, jedna vrsta molekula proteina. Virus živi u ćeliji, množi se i, pošto su i virusi klonovi, to je, zapravo, rak ćelije. A onda ukupna snaga virusa u jednom trenutku poraste, jer ako je virus 1000 ili 10 000 puta manji od ćelije, kada ima 1000 virusa u ćeliji, moguće je da oni mogu da prenesu svoju informaciju na DNK ćelije.
Ukoliko se sada vratimo na mRNK (mesindžer ili glasnička RNK) i RNK-virus, uvidećemo da on emituje talase veoma slične talasne dužine onima koji potiču od ćelije. Poznato je iz fizike da je uticaj jednog talasa na drugi, koji mu je blizak po talasnoj dužini i drugim karakteristikama, tzv. interferencija. To znači izobličenje do koga se jednostavnije dolazi, što su talasne dužine bliže.

Pre nego što se gomila virusa nadje u ćeliji inficiranoj HIV-om, deluju razni blokirajući agensi. To može biti razlog zbog koga dolazi do inhibicije odredjenih funkcija, a da se virus, pritom, ne može naći. Ono što se može opaziti su ćelije u kojima se, već, nalazi ogroman broj virusa.

Puka slučajnost je pronaći ćeliju sa jednim jedinim virusom, ali to je dokaz da u njoj može da dodje do blokade odredjenih efekata. Postoje teoretska razmišljanja o tome da virus može da udje u ćeliju, pa je napusti, odnosno da su virus ili virusi ostavili, iz nekog razloga, ćeliju u životu. To može da znači da nisu bili dovoljno snažni, nisu narasli do pupljenja i konačnog raspadanja ćelije, ali su bili dovoljno snažni da su preneli ili razbili svojim emitovanjem odredjene sekvence DNK, koje su odgovorne za sintezu nekoliko mRNK, koje su, sa svoje strane, odgovorne za sintezu nekoliko proteina.
To je važno za ćelije u kojima su bili virusi. Postoje radovi iz 1988. godine, u kojima se govori da su samo spoljni receptori neka vrsta antene, preko kojih se prenosi, kao preko pojačala, informacija do jezgra. Sve ovo je potpuno razumljivo, ukoliko se ima u vidu da je spoljna opna u odnosu na jezgru negativno polarizovana. To funkcioniše baš kao antenski modul, znači, omotač plus jezgro su antena, a receptor su specijalni rezonatori, koji biraju šta će da prenesu, a šta ne.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:22 pm

Ukoliko je virus bio u kontaktu sa površinskim markerom i nije ušao unutra, što je u laboratorijama i isprobano, ipak je došlo do malfunkcije, do inhibiranja svih funkcija ćelije. Naravno, moguće je i upotrebom npr. nekih rastvora oštetiti fiziologiju ćelije, ali je princip isti. Naravno, postavlja se pitanje kako je virus to mogao da izvede.

Jedna zemaljska kugla, jedno planetarno telo je isto kao ceo čovek ili samo jedna ćelija. U suštinskom pogledu na princip života, samo je smanjeno ili uvećano. To je ono što nas spaja i zato je to predispozicija preko koje ide komunikacija, jer samo preko tog principa mi možemo da se prikazujemo i povezujemo.

Opravdano bi bilo da se funkcija DNK, kao najznačajnijeg biološkog molekula, tumači ne jednostavno kao morfološki model prema kome se sintetiše sav život i koji može da se izražava na nivou elektrostatičkih i elektromagnetnih polja ili uloge u prenosu energije ili informacije. DNK treba tumačiti na osnovu njene mikrostrukture i po zbirnim svestima koje obuhvata. Naime, DNK je slična jednom hladnom provodniku, odnosno u stanju je da bez ikakvog gubitka energije prenosi informacije. Ukoliko ima takvo svojstvo, može se pretpostaviti i da ima neku vrstu ulaza, otvora u koji može da se postavi informacija u vidu holograma, odnosno da služi kao mali rezervoar za hologramski zapisanu informaciju. Ta informacija se, zbog odredjenih električnih svojstava (da se energija ne gubi), može za vreme trajanja tog entiteta nalaziti u njemu, bez gubitka energije ili uz njeno povremeno osvežavanje, takodje, u okviru te sredine.

Sada postaje jasnije zbog čega i virusi i bakterije mogu da tako snažno deluju na ćelije. Ako se sva tri pomenuta entiteta ponašaju kao zbir i budući da i DNK funkcioniše, po svojoj strukturi, na isti način, onda postoji objašnjenje zbog čega, na nivou energije i protoka energije, takve celine mogu snažno da deluju jedna na drugu, bez obzira na sve različitosti u morfološkoj strukturi i sl.

Ceo prenos informacija, koji karakteriše jednu jedinku, ima svoju suštinu i izvor na energetskom nivou. Rezultat te činjenice je da se energija, na kraju, pretvori u materiju. Prvo, u obliku DNK, a DNK, potom, sebi stvara primarne materijalne ambijente, koji joj omogućavaju da bude u komunikaciji, kao otvoreni sistem. Pre mnoga godina je postavljen postulat da su svi biološki sistemi otvoreni da primaju energiju, a ako se to dogadja, oni moraju i da daju energiju. Prema tome, sve što je zapisano u DNK mora da stvara uslove za njen nastanak. Virus i bakterija, s toga, moraju imati na svojoj površini sve što im omogućava ne samo materijalni metabolizam, već pre nego što se on i stvori, da imaju sisteme i strukture na energetskom nivou.

Kada ćelije umiru, one povećavaju 1000 puta jačinu emitovanja infracrvenih i ultravioletnih zraka, u odnosu na period pre umiranja. One predaju svom potomstvu, kao prirodni sistem, tu informaciju, na jednostavan električni način. Potencijal, energija ćelije koja umire prelazi u momentu sa jednog na drugi entitet (ćeliju). Ona se ne gubi, prema Ajnštajnovom zakonu.

Prema tome, ako to sada dovedemo na nivo virusa, ukoliko se oni namnože u jednoj ćeliji, volvoks-deljenjem i ukoliko pri svakom novom «radjanju» dolazi do hiljadu puta jačeg emitovanja, zamislite šta se dogadja ako se to odvija u lančanom sistemu. To moraju biti ogromne količine, pošto se radi o istoj virusnoj energiji, koja ima isti koren, pri čemu je moguće i spajanje energetskih čestica u jednu ogromnu energiju, koja nosi identične informacije i koja se nalazi u velikoj koncentraciji ćelijske DNK, koja je oslobodjena i služi za hranjenje novih virusa informacijama.

U bolesnom organizmu, DNK ćelije ne može više da se zaštiti od te druge, strane informacije i pošto je gradjena na principu holograma, otvorenog sistema, koji ima receptore (antene), kroz koje ulazi ta energija. Može doći i do deformacija holograma i da se na nekim česticama očitaju onkogeni, koji se potom detektuju u materijalnom obliku.

Zato nije teško pretpostaviti da se preko RNK i DNK mutacije sve dogadja i da su RNK-virusi oni koji se dele po sistemu volvoksa i dobijaju, samim tim, dovoljnu snagu da se u zbirnoj formaciji koju oni šalju, kao na magnetofonsku traku ili dijapozitiv koji je dva puta eksponiran, zapišu dve slike. A ako postoji još snažnija informacija i ako sad počne, ne hiljade virusa u jednoj ćeliji, već hiljade ćelija u jednom organizmu da se spajaju, u svojoj informaciji mogu da naprave materijalizaciju.

Stvaranje nebiologije je, zapravo, stvaranje ni iz čega – od «blata» dijamanta i / ili plemenitih i neplemenitih metala, gasova i svega što će tek biti otkriveno. U početku je postajala Prasupstanca, stvorena od Prirode sveopšte, poput one muzike koja potiče od akorda i sofisticirane, premudre simfonije. Ona se čuje i danas u državama na severnom Baltiku. Tu muziku prirode čiji su autori zima, more i vetrovi moguće je snimiti i reprodukovati. Iz oktavnog ustrojstva i prasvesti Prasupstance je stvorena Pramudrost – Tvorac.

Prema tome, i evolucija se može shvatiti kao posledica ovog suptilnog stvaranja Prasupstance svesnosti – najviše inteligencije ili ono što je stvorilo ovu inteligenciju. Tvorac, Bog se može označiti kao sveprisutna, najkvalitetnija, svesna prasupstanca.

Lična voda je, takođe, svuda prisutna. Ona nije obična voda, već jedna neverovatno suptilna, ne tečna, već sveprožimajuća supstanca koja je veoma kohezivna i rastegljiva. Upravo je lična voda ta koja nosi informacije, a ne geni koji samo donekle mogu da ih «čitaju» i prenose. Mitohondrije su samo delimično čuvari genetskog «blaga». Čovek nije izmislio gene. Oni postoje, samo su bez te suptilne, svete supstance, koju možemo nazvati i Sveta voda.
Potpuno specifični pripadnici biološkog sveta jesu biljke.

Kod njih je u punoj meri izražena mogućnost prelaza iz jednog u drugi svet, iz jedne u drugu mapu imuniteta. Dovoljno je razmotriti situaciju kada se biljke ponašaju kao svojevrsne fabrike. Naime, biljke imaju sposobnost da sintetišu recimo jedan metal, koji im je potreban za životne funkcije, iz drugog metala – magnezijum i / ili gvoždje, molibden, bakar i drugo. To nastajanje jednog elementa od drugog se dogadja posredstvom promene broja elektrona (valence) u spoljnom prstenu. Talasne čestice, u ovom slučaju, mogu davati potencijal za život, odnosno za stvaranje elemenata neophodnih za život.

Da bismo objasnili ovo «čudo prirode», potrebno je pozabaviti se, za početak, egzistencijom biljaka i njihovom ulogom na Zemlji.

Kada se biljke beru i prepariraju za lečenje, one su 30 – 40% lekovitije, nego kada se taj postupak obavlja u neke druge svrhe i kada ga obavlja neznalica.
Dovoljno je samo uporediti biljku u saksiji, na njivi ili cvet u vrtu, koji poseduje drugačiju lepotu, drugačije raste kada se voli, sa njim se opšti, jednostavno kada onaj koji ga neguje čini to «sa dušom». Drastično drugačije je ukoliko se biljka samo mehanički zaliva i gaji.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:22 pm

Budući da su životinje ipak bliže čoveku, slično poredjenje možemo napraviti i na polju staranja o njima. Jedno je kada domaćica gaji neku domaću životinju sa ljubavlju, a drugo je kada se životinje legu u inkubatoru, gaje industrijski, bez ikakvog učešća ljudske duše. Jedna kokoška koja je izašla iz jajeta, kojoj su se svi radovali, mazili je dok je bila pile, puštali je da šeta po dvorištu, prinosili joj hranu sa puno ljubavi, imaće sasvim drugačije meso ili jaja, nego kokoška koja je rasla, na primer, na dobru nekog poljoprivrednog kombinata.

Ali, da se vratimo biljkama. Svaka od njih ima svoju dušu i preko nje uspostavlja kontakt sa svakom drugom dušom koja to želi. Duše se sa dušom zbližava, pruža joj toplinu, emocije. Biljka, iz tog razloga, oseća strah kad neko dolazi da je poseče, otkine, ubere njene plodove. Ona tačno zna šta će da joj se desi, ima paniku, stres. Biljka koja će se koristiti u ishrani, a ubrana je pod stresom, ima isto negativno svojstvo kao životinja koja je, pod jakim strahom, ubijena u iste svrhe. Nije slučajno da, recimo, Muslimani zahtevaju, kad uvoze meso iz stranih, nemuslimanskih zemalja da se pod posebnim uslovima (ritualom) kolju životinje namenjene za njihovu upotrebu. Ukoliko se ne taj ritual klanja ne ispoštuje, takvo meso je zlo.

Pojedinac koji ne samo poseduje znanje, već je i posvećen za pravljenje lekova i čajeva od lekovitog bilja mnogo je efikasniji, nego čovek koji je ignorantan i ravnodušan. Nije dovoljno znati recepte i meriti na vagi – toliko grama ovoga, toliko onoga, pa to složiti i pomešati. Da bi se iz biljaka izvukle i primile prave stvari, onaj koji ih priprema mora da daje sebe, svojom dušom da objašnjava i upućuje biljku čemu treba da posluži. Biljka se, u suštini, rado predaje čoveku na upotrebu, ona nije nesvesna svog značaja za život živog sveta.

Različite situacije su kad neka životinja pase i kada čovek dolazi sa srpom ili kosom. Medjutim, ako taj ko nosi kosu ima žetelačku pesmu ili čak molitvu, neke reči koje upućuje biljci, svim tim duhovima bilja i govori im šta to čini. Na kraju, kad kosi ili žanje žito, on priprema i daje novo seme. Ona životinja koja pase biljku daje joj djubrivo, znači hranu za nove biljke. To jedan zatvoreni krug. Drugačije se biljke odnose prema tom prirodnom krugu, nego prema grubom, bezdušnom, uništenju. Isti je slučaj i sa mehaničkom preparacijom biljaka, koje nemaju svest o svojoj nameni.

Osoba koja nema svest o tome zašto, na primer, bere odredjenu biljku ne može joj ni predati poruku koja njena svojstva treba da pomognu nekome da, recimo, ozdravi. Čovek koji to zna, radi uz molitvu duše, sa ljubavlju, daje onaj fluid koji će da donese lekovito delovanje onome kome je potrebno, nepoznatoj ili, još bolje poznatoj, osobi. Takvi berači lekovitog bilja imaju sposobnost da komuniciraju sa biljkama.

I u narodnoj mitologiji se pominju vile i duhovi trava, drveća šuma, izvora pored kojih raste bujno drveće, duh potoka... Činjenica je da postoji veza između te energije, kolektivne svesti, kolektivne mudrosti. Ne možemo sve da svedemo na biofizičke uslove. Kod biljaka je sve prirodno, nema tu nikakvog čuda. Moguće je da će svaka prirodna nauka, i biologija, i fizika, i hemija, jednoga dana objasniti ovaj fenomen. Onog trenutka kada se neka pojava objasni, ona prestaje da bude čudo.

Što su primitivnije, manje, biljke se lakše razmnožavaju. Možete joj otkinuti list, čak je prepoloviti i napraviti od nje dve biljke i svaka će da raste za sebe. Ali, sve biljke imaju jedinstveni, zajednički duhovni organ za mišljenje, osećanje, komunikaciju. Upravo uspostavljanje te komunikacije izmedju čoveka i tog biljnog ili virusnog astrala jeste ono čega čovek uglavnom nije svestan. Svakako, moguće je i pokušati stvaranje takve komunikacije.

Moramo znati i to da je leku potrebno dati ne samo snagu, već se mora pokazati i pokornost Bogu. Pre želje za komunikacijom sa biljkom, treba izgovoriti molitvu poput ove:
«Ne idem protiv Tebe, Tvorče moj,
Neka bude volja Tvoja
Ovo dajem ljudima iz ljubavi bratske,
Iz ljubavi prema bližnjem svom,
Dajem ovaj lek, ali ne protiv Tvoje volje.»

Da bismo na pravi način razumeli biljke i njihova lekovita svojstva, moramo se pozabaviti i uticajem koji Mesec ima na živi i neživi svet. Poznato je njegovo delovanje na podizanja i spuštanje nivoa mora (plima i oseka). Budući da je ljudski organizam u velikom delu (oko 70%) sastavljen od vode, prisutne su i promene u njemu, u zavisnosti od mesečevih mena. Sledeći ovu logiku, dolazimo do zaključka da je biljku najbolje brati kad je mlad mesec, jer ona tad poseduje najbolju ravnotežu svojih sastojaka i lekovitog dejstva. Kada je mesec pun, u narodu je poznato, da se mesečari šetaju po krovovima. Čovek se, zapravo, «otvara» kad je pun mesec. Mesec, tada, deluje na Zemlju svojom najvećom snagom, budući da je prema njoj okrenut svojom obasjanom, toplom stranom. Kada nije pun, Mesec okreće Zemlji hladnu stranu, onu koja je u senci.

Moramo, imati u vidu da je Mesec sasvim drugačiji sa one strane koja je zagrejana, gde je svetlost i dan, u odnosu na večni mrak i hladnoću tamne strane, sa koje se samo vidi crni svemir. Zbog toga je taj pun mesec, koji je «topao», koji sija, delotvorniji. On ima i svojstvo da privlači svojim magnetizmom, koji je vrlo slab, kada se meri instrumentima, ali je vrlo jak kada deluje na živa bića, a ne samo na njih nego npr. i na more. Deluje i na organizam čoveka, koji je, da kažemo, najsavršeniji, odnosno mozak mu je najsavršeniji.

Taj mesečev magnetizam je maksimalno «otvoren» i ne ometaju ga druga magnetna polja. Naročito, kad je noć mirna, pored velike reke ili mora, ili u ravnici, drugačije deluje pun mesec, nego kada je noć u planini ili na šumovitom terenu. Ta razlika se javlja zbog toga što se magnetizam razbija i površina je mnogo veća kada je u pitanju neravan prostor, pa je tu njegovo delovanje slabije.

I biljke su, u tom periodu, «van sebe», sklonije su da negde dalje šalju svoju energiju, upućuju je u etar, da komunicira sa nebeskim telima. Suprotno od perioda mladog meseca, kada je biljka najviše zatvorena u sebe, najefikasnija i najvrednija.

Postoje, svakako, biljke koje treba brati u vreme punog meseca ili u neko odredjeno doba dana (recimo noću ili poput nevena koji se, da ne bi uvenuo, bere kada voda potpuno ispari sa latica, u prepodnevnim časovima, posle 10h) ili godine (ivanjsko cveće, na primer, treba brati baš na Jovandan, bez obzira da li je mlad ili pun mesec, jer je ono tada najlekovitije).

U vezi sa biljem, postoje mnoga verovanja i sva ona su vezana za neka vrlo duga iskustva i stara predanja (u pitanju su hiljade godina). Ta znanja su se prenosila kroz prostor vreme, od kad je «sveta i veka». Mora se imati u vidu da bi svako verovanje, koje nema podlogu napustilo, vremenom, a ova iskustva sa biljkama su ogromna i stara hiljadama godina i, ne bez razloga, opstaju i danas.

Ljudi, u današnje vreme, žele da imitiraju lekovite biljne sastojke, tj. proizvode njihove hemijsko-sintetske formule. Oni iz biljke mogu da izvuku pravu stvar, lekovitu supstancu, a da bi se dobio jedan gram tog sastojka koji će delovati direktno na bolest, treba da se preradi, recimo, kilogram odredjene biljke. A pitanje je koliko grama tog lekovitog sastojka jedan čovek treba da konzumira, da bi dejstvo bilo efikasno i momentalno. Zatim, koliko bi kilograma te ist te biljke morao da pojede, da bi došao do tog grama, koji će se jednim delom izgubiti, sakriti iza celuloze ili nečeg drugog što će biti izbačeno.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:23 pm

Kada čovek isti taj lek proizvede hemijsko-sintetičkom formulom, to može i ne mora da bude izuzetno dobro. U svakom slučaju je jeftinije i ima bar neku delotvornost. Ako se lekoviti sastojak neke biljke svede na formulu, koja se može sastaviti, da kažemo, ni od čega, to je jedna vrsta surogata. On možda ne deluje jednako efikasno i uvek deluje bez duše, jer nema onu svoju auru, zajedničku svest, delić kristala. Izmedju čoveka i hemijske formule pomoću koje je, recimo, napravljen aspirin (čiji je glavni sastojak obična kora vrbe, a doneo je milijarde profita), pa aspirin deluje. To je sintetički lek, ali je lek. Medjutim ako se on zloupotrebljava, što je čest slučaj, može doći do pojave deficita faktora za zgrušavanje krvi i trombocitopenije, kao i veoma neprijatnih krvarenja. Naravno, može postojati i zloupotreba lekovitog bilja, koja može dovesti do niza negativnih posledica.

Razlike izmedju hemijskih i prirodnih formula su mnogobrojne i raznorodne, a za to je dobar primer C-vitamin. Poznato je da se vitamini dele na: liposolubilne i hidrosolubilne, na termostabilne i termolabilne. Vitamin C, kao hemijski-farma proizvod, uglavnom je termolabilan, kao i većina od preko stotine vrsta biljnog porekla. Medjutim, u visokom procentu, termostabilan je C-vitamin iz šipka, krompira, itd.
Moramo imati u vidu da postoje sastojci iz biljaka koje ne možemo da iskoristimo, ukoliko biljka nije kuvana ili pečena. Ovo se dogadja ukoliko je aktivna supstanca čvrsto zatvorena ćelijskom opnom. Tu opnu želudac često nije u stanju ili nema vremena da rastvori (ako nije mlevena, pečena, kuvana, ekstrahovana eterom, alkoholom, vodom, uljima, itd.). Zbog teške varljivosti ćelijskog omotača, prolazak pojedinih aktivnih supstanci kroz organizam izuzetno kratko traje.

Što je organizam na višem stupnju razvoja, naročito ako je u pitanju viši organizam iz sveta životinja, on ima sve manje mogućnosti. Može se pretpostaviti da biljka u svakoj svoj ćeliji ima mogućnost osećanja i razmišljanja. A da li je biljci, uopšte, potrebno da razmišlja? Ona je statična, vezana za mesto i tu čeka svoju sudbinu. Ne može da se ukloni ni svinji koja pase travu, ne može da se ukloni ni kosaču, ni oluji, ni suncu... Iako biljka ostaje tu gde jeste, procentualno su male mogućnosti da joj neko nanese štetu.

Svaka biljka, osim što ima dušu, ima i svoje astralno telo, koje nije tako razvijeno i nije iste forme kao astralno telo čoveka. Medjutim, ono ima moć predvidjanja, razmišlja umesto biljke i živi u astralnom vremenu.
Razlika, upravo, leži u toj kolektivnoj svesti biljaka, insekata, mikroba, virusa i svih tih sitnih bića koja nemaju nikakav fizički, fiziološki sistem za razmišljanje, već razmišljaju svojim astralnim bićem. To astralno biće, telo nije za svaku vlat trave posebno, nego je na neki način kolektivno. Ono se, istina, razbija na grupe, ali je i jedinstveno, budući da misli umesto ćelijskih mitohondrija.

Što se tiče svesti biljaka, ona nije blokirana u njima, već velikim delom zadire u drugu dimenziju. Biljke, kao što je pomenuto, ne samo da imaju svest, već imaju i sposobnost predosećanja. Ali, koji je organ za to zadužen, ako nije svaka ćelija biljke senzor? Biljka ima koren, kojim izvlači hranu, ima stablo, list, cvet... U tom sistemu, nema ničeg što bi ličilo na nervni sistem, na mozak. Ako otkinemo list ili odsečemo granu, biljka će uginuti, ali ima mogućnost i da nastavi da živi. Kod većine biljaka, ako tu granu ili list stavimo u vodu ili u zemlju, iz njega će izrasti nova biljka. U svakom svom deliću, biljka je na neki način autohtona.

Svest koja se nalazi u svakoj ćeliji biljke je verovatno kolektivna svest. Zbog toga je komunikacija među biljkama mnogo realnija, nego komunikacija između mozgova životinja. Što je niži stepen razvitka, to je komunikacija bolja. Mnogo bolju komunikaciju ostvaruju mačke ili medvedi, nego čovek.

Tu je razum, racio, koji je svakako neophodan, ali deluje i ograničavajuće.

Veoma bi bilo zanimljivo uporediti biljne ćelije i životinjske ćelije. Razlika u samoj suštini nije velika. Da li čovek, koji najmanje „oseća“ druge dimenzije, može da razmišlja svakom svojom ćelijom? Dokaz za to je tzv. strah tela. Telo može da se boji, da se parališe, da se ukoči, uđe u drhtavicu, da se jave grčevi i to bez nekog naročitog uticaja svesti i glave. Na primer, ova pojava se dešava u nekim veoma teškim trenucima, pre nasilnu smrt, pred neku katastrofu koja preti uništenjem tela. Duše koje su snažnije mogu da deluju na taj strah tela, u stanju su da ga kontrolišu, da ga blokiraju i da pojedinac bude svestan svega toga. Osoba može da radi iz sve snage na sprečavanju drhtavice, kočenja i sprečavanju straha od smrti. Čovek može da se nađe u situaciji da, čak, želi da umre, iz ko zna kojih razloga. Čovek može da nema strah od smrti, ali telo će se bojati.

Samoubica hoće da skoči sa mosta i odjednom ne sme, iako je čvrsto rešen da to uradi. Znači, mora da savlada strah tela, da bi se ubio. Taj strah tela kod čoveka je vrlo sličan strahu tela kod biljaka. Biljke mogu da se boje raznih stvari. Nekim ljudima svako seme koje bace u zemlju nikne i buja. Ima i ljudi koji imaju ista znanja, ali im ne uspeva da odgaje nijednu biljku, nijedna im ne speva, ne daje veliki plod.

Osoba koja se sa mnogo ljubavi bavi cvećem, biljkama, sobnim ili bilo kojim drugim, koja ih voli, može da uoči da se, recimo, jedna biljka u saksiji odjednom osvežila. To je posledica ljubavi i brige. Potpuno drugačije je kada o toj biljci brine neko ko prema njoj nema nikakav emotivni odnos. Na primer, neka komšinica koja zaliva cveće, u odsustvu gazdarice. I pored sve njene brige cveće će nazadovati ili čak propasti. Cveće može i da tuguje za nekim članom porodice koji je završio život ili je živ, ali je zauvek napustio kuću. I pored odgovarajuće nege, cveće jednostavno neće prihvatiti neku drugu osobu.

Većina ljudi ne želi da prizna da biljke i životinje imaju emocije. Tako, pas ne voli gospodara samo zato što ga on hrani. Tu mogu da se razviju emocije. Isto je čak i sa najnižim životinjskim vrstama. Usamljenom čoveku životinja, ali i biljka, može da pruži veliku ljubav i ohrabrenje, da ublaži samoću.

Glavna namena ovog teksta je pokušaj da se spozna značaj pomirenja naše individualne, pojedinačne, i kolektivne svesti sa kolektivnom svešću biljaka, životinja, svake bubice, pa sve do virusa i delova virusa.. Drugim rečima, potrebno je usaglasiti svest čoveka, zajedničku svest svih ljudi i kolektivnu svest svega onoga što se ne zove čovek, za dobrobit jednih i drugih. Jedno je sigurno, takvom harmonizacijom čovek bi najviše dobio u kvalitetnoj dugovečnosti neizmernoj sreći, bez koje nema ni opstanka.

Potrebno je, za početak, stvoriti mir u svakom biološkom biću, čoveku, izmedju njegove svesti i ulaska u zajedničku svest svih mikroorganizama i moliti, pre svega, za pomirenje i zdrav zajednički život. Čovek je odgovaran za stvaranje adekvatnih uslova tom mikrosvetu, kroz časne, zdrave, čiste misli, zdravu hranu, da bi sokovi koji teku kroz njega bili čisti kao planinski potok, treplje u disajnim organima, organima za varenje, izlučivanje bile desetine hektara negovane šume sa čistim prohodnim, dobro očuvanim komunikacijama, koje bi vodile do pašnjaka i rajskih pašnjaka (za mikrosvet).
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:23 pm

Čovek nije kriv samo za propadanje svoje Planete, već i svaki pojedinac odgovara za svoje telo koje predstavlja planetu za njegov mikrosvet, koji je nezadovoljan kada se čovek sam truje lekovima, hranom, vodom, vazduh, ali i negativnim vibracijama i mislima. Mora se stati na put tome i sve preokrenuti u pozitivnom smeru. Za to postoji bezbroj načina, samo je potrebno malo dobre volje.

Običan primer za to je kad domaćica izadje u baštu, nabere grašak, oljušti ga i pripremi. To je, u suštini, isti grašak kao i onaj na pijaci, ali suština u je u tome da ga je domaćica brala namenski, za odredjene ljude. Ona je svesno ili nesvesno mislila na njih, dok je brala taj grašak, zapravo ona ga je prinosila na žrtvu životu svojih dragih. Nabrala je i peršuna, otkinula listić ovde, listić onde, da bi njime začinila hranu za svoju decu, roditelje ili dragog gosta. To je jedna potpuno druga ljubav koju sadrži ta hrana.

Ono što se gubi i zaboravlja kada se kuva, priprema hrana jeste da se preko nje daje ljubav. Obično je u pitanju žena, koja kuva sa ljubavlju, daje ljubav onima za koje kuva. Zašto majka voli da hrani svoje dete, da za njega pravi razne kašice i papice? Ona svoju ljubav kroz tu hranu daje direktno organizmu, telu svog deteta ili svoje već odrasle dece, muža. Prosto se vidi i oseća kad je ručak skuvan bez ljubavi. Kad je žena nesrećna ona ne kuva kao kad je srećna, njena hrana ima drugačiji ukus, ona tu nešto zaboravi, misli su joj na drugoj strani i ona svoju tugu emituje kroz hranu.

Obrnuta situacija je sa osobom koja inače ne čini mnogo dobrih stvari za druge ljude, ali kad kuva s ljubavlju svojoj porodici, ona je dobra prema njoj, bez obzira što je možda zla prema nekom drugom. Razlika je znatna i uočljiva i kada dve različite osobe spremaju jedno isto jelo, po istom receptu. Jedno jelo je sjajno, divno i ne može uopšte da se uporedi sa drugim, u koje su stavljeni svi sastojci prema receptu, sve sem ljubavi.

Tako je i sa biljem. Jedan pravi zaljubljenik u lekovite biljke, bere ih sa ljubavlju, nežnošću i biljka zna da je izabrana da pomogne nekome, da izvrši svoju misiju zbog koje je i nastala. Još ako je onaj ko se leči prima sa ljubavlju i poverenjem, onda je čitav krug zatvoren, biljka je maksimalno delotvorna.

Ako je biljka mehanički sakupljena, pripremljena i progutana kao lek, prepisan čak i bez vere da može da pomogne, efekat je neuporedivo manji.
Značajno je da je uništavanje, uzimanje života, bićima sa kolektivnom svešću, onim bićima koja misle kolektivno kroz astral, u mnogo manjoj meri se može shvatiti kao ubistvo, nego kad su u pitanju bića sa ličnom svešću. To je manji greh ili se uopšte ne može smatrati grehom. Kad, na primer, naberete maslačak, lincuru ili najbolje kantarion, prvo što on nastavlja da raste, ne zatamani se, pošto se bere samo odredjeni deo biljke.

Ta kolektivna svest ostaje da živi, dokle god i jedan struk kantariona negde postoji. Njegov život nije uzet, u pravom smislu reči. Isti slučaj je sa bubama, pčelama, mikrobima, ali sasvim druga je stvar, recimo, ubiti psa. Mnoge biljke se beru integralno od korena do cveta, to ništa ne menja. Sami postupci branja, bez obzira na to što biljka oseća strah, paniku u svakom slučaju, medjusobno se razlikuju. Pred jednom kosilicom ili traktorom, biljka oseća neuporedivo veći strah, nego pred detetom koje je iščupalo šaku travice ili pred jagnjetom koje pase samo vrhove.

U homeopatiji, ne postoji otrovne biljka jer može da se napravi takva potencija, da se rastvori do 500 puta, da ne ostane nijedan molekul aktivne (otrovne) supstance. Svi sastojci biljke prolaze kroz vodu, a voda oslobodjena od molekula biljke pamti i leči , kroz primljene poruke, bolje, jače i brže od same lekovite biljke. Često se dogadja da homeopatski lekovi deluju brže od hemijskih lekova. Naravno, glavni preduslov za uspešno lečenje je upotreba prave potencije homeopatskog leka za odredjenu bolest.

Biljni prasupstrat biološke svesti može da leči svakog pojedinca od najtežih bolesti i održava prasupstrat biološke svesti organizma u punoj vitalnosti do kraja života. Ukoliko telo, ipak, ignoriše sopstveni prasupstrat svesti, ostaje bez pomoći. Dakle, ostaje prepušteno samo sebi – svom biološkim trajanju i biološkim mogućnostima. Da bi narod u Srbiji opstao, treba da nađe u sebi ovaj novi imunitet.

Naime, pored centralnog nervnog sistema, timusa, jetre i materijalnog, imunobiološkog sistema, kao i nematerijalnog, vibraciono-talasnog, u našim organizmima postoji i prasupstrat svesti, kao treći vid odbrane. Todoxin broj 1 pokreće imunobiološki sistem, timus (ali i u situaciji kada nema timusa), jetru, nerve...

Timus bi, biološkim pregledom, izgledao kao običan organ koji nema neku naročitu funkciju. Međutim, rad koji on obavlja, posle detaljnog ispitivanja, ostavlja neverovatnu sliku.

U timusu, limfociti dobijaju neku vrstu obuke. Obuka je prenos informacije koja može da se obavi sa bićima koji imaju određeni nivo inteligencije. Ono što ovde vrši obuku je komad tkiva, tj. timus, a prima je minijaturna ćelija. Na kraju, oboje su nesvesna bića.
Posle 21. godine, timus atrofira kod svih. Ova pojava je posebno izražena kod HIV / AIDS pacijenata kod kojih je od 18. do 21. godine kao kod starca. Znači, «poligon» za specijalizaciju T-limfocita je sužen i defektan. Međutim, ukoliko se koristi Todoxin broj 1, vitalnost se vraća i brojčano stanje i status.

Biljna prasupstanca svesti Todoxina broj 1, u svim oblicima (kaša, kapsule, sirup) pokreće zamenu za timus preko prasupstrata svesti koji predstavlja materijalno-nematerijalnu spojnicu vibraciono-talasnog i materijalnog imuniteta. Dokaz za to su HIV «+» pacijenti sa miastenijom gravis. Kod njih je posle timektomije (vađenje timusa sa okolnim žlezdanim tkivom) količnik T4 (pomoćničke) : T8 (supresorske) ćelije poboljšan do te mere, da je bio kao kod zdravih mladih sa vrlo vitalnim timusom.

Biološki prasupstrat ima uticaj na kompletan sistem, ustrojstvo koštano-mišićnog i limfo-hematološkog sistema. Ta veza se na najbolji način može detektovati upotrebom uređaja koji sagledavaju sveukupno stanje organizma merenjem provodljivosti kroz tkiva, organe, sisteme organa, kao i celokupnog energetskog omotača oko i energetskih čvorova u organizmu (npr. DDFAO i Aura-kamera u Todoxinovom dijagnostičkom centru). Zbog toga ne treba da nas iznenadi pojava da retki pojedinci čak i u osmoj deceniji života imaju besprekoran sklop fizičke strukture tela - nervni sklop bez i jedne oštećene ćelije, vitalnu i mladalačku kožu, a telo velikog isposnika.

Bez obzira na sve probleme koje život stavlja pred njih, njihova svest ostaje čista, a telo asketsko. Da bi pojedinac dostigao ovaj ideal, neophodno je nesmetano funkcionisanje biološkog supstrata svesti. Tokom višedecenijskog rada, došao sam do spoznaje koliki je značaj ovog segmenta organizma. Prvo, moramo biti svesni da je on materijalne prirode. Njegove lokalizacije su: mozak, nervi, jetra i timus. Zanimljivo je to što srce ovde nema značajnu ulogu. Znači, mogao bih smelo reći da sam ja odgonetnuo tajnu biološkog supstrata svesti.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:24 pm

Srce je, naime, suviše protočno i autonomno. Ono je zaštićeno od uticaja, jer je u toj meri vitalno, važno, da ne bi smelo da stane. Upravo zato ne poseduje biološki supstrat svesti, dok ga pomenuti organi imaju – u manjoj ili većoj koncentraciji. Tako, čak i ovde postoji neka vrsta zračenja i uticaja. Srce mora da bude zaštićeno od duše. Ako bi bilo izloženo duši i duševnom stresu, vrlo bi lako podleglo (čak i bez biološkog supstrata svesti), traumama. Prosto, reakcije drugih organa deluju na srce i pritiskaju ga. Srce, u svakom slučaju, mora da ostane autonomno.

Da li je on eliksir života i zdravlja i duhovnosti, ljubavi, sreće, saosećanja i isceliteljske moći? To je supstanca, to je ljubav, sreća koja se isijava iz čoveka i širi se kroz Svemir i Univerzum. To su note Božanske muzike – oktavnog ustrojstva...

Supstrat svesti je nešto opšte za sva živa bića na svetu. Upravo on je spona između biološkog i astralnog bića. Može se sagledati i kao osnova kolektivne svesti svih živih bića, pa i čoveka. A zbog čega životinje imaju kolektivnu svest? Imaju je i bube i još savršeniju mikrobi, upravo zbog toga što su mnogo jednostavniji, pa im je Vrhunska svet daleko pristupačnija. Znači, prosti oblici života su bliži izvornoj svesti, Prasvesti. Iz toga se može izvesti i jedna stara istina koja postoji u svim religijama, a to je da su čovek i priroda prožeti Bogom. Dakle, Bogo-čovek postoji. Prisutne su i nijanse – neko je samo obasjan Vrhunskom svešću, neko je prožet Vrhunskom svešću, a neko samo vidi svetlost, odnosno samo je pri svetlosti svesti.

Svest je, istina, u osnovi života. Zbog toga je neophodno imati znanje o svesti i znanje po izrazima svesti. Svaki aspekt čovekovog postojanja i delatnosti je zasnovan na svesti – svaki vid nauke, umetnosti, bilo koje zanimanje... Međutim, ukoliko nemamo znanje o svesti, u situaciji smo kao da imamo kuću bez temelja. Poznavanje sebe, sopstvene svesti i mehanizama njenog funkcionisanja može biti najbolja preventiva za sve bolesti ili ukoliko ovakvo znanje izostane, može doći do nastajanja različitih zdravstvenih poremećaja. Čovekova svest, krajnje uprošćeno, funkcioniše na različitim nivoima. Prvi je nivo govora, zatim slede misli koje mi pretačemo u govor ili aktivnost i, konačno, tu je osnovni nivo od koga izviru misli. Taj izvor misli jeste neograničen izvor energije i inteligencije. Budući da se kreće, svaka misao mora imati energiju i, pošto usmerava našu aktivnost, mora imati inteligenciju. Upravo, izvor misli dopire do i natapa se prasupstratom svesti.

Da bismo došli do izvora misli, moramo poznavati različita stanja svesti. Prvo stanje jeste budno stanje, zatim imamo stanje spavanja, dubokog sna, i stanje sanjanja, kada se odmaramo, ali kada je prisutna i određena aktivnost. To su tri osnovna stanja kroz koja prolazimo celog života. U budnom stanju, mi trošimo energiju. U stanju sanjanja, nadoknađujemo energiju, ali nismo svesni svih objekata Univerzuma. Osim tri osnovna stanja svesti, postoji i četvrto stanje svesti. U njemu se nalazimo u nečemu što se može nazvati budno sanjanje. Tokom tog stanja, dobijamo sve odgovore koji su nam potrebni, a pritom se i naše telo regeneriše. Ukoliko ovo stanje možemo da održavamo i u budnom stanju, postižemo novo stanje svesti – peto stanje. Pojedinac treba da teži tome da to stanje tišine, dubokog odmora održava i u svojoj najdinamičnijoj aktivnosti.

Osim toga, moramo biti svesni i fenomena polja svesti. Prema fizici, mi smo tačke u polju svesti. Različite vere govore o tome da jedna tačka u polju odjednom može da postane sve. Dakle, versko znanje jeste znanje o tački i beskonačnosti. Kompletno znanje između tačke i beskonačnosti jeste opšte versko znanje. Jedan čovek je deo jedinstvenog polja i on utiče na to polje. Svaka naša misao, svaka naša reč i akcija je jedna vibracija u tom polju. Ukoliko imamo previše talasa koji se slažu u nešto što će doneti destrukciju, možemo govoriti o kolektivnoj svesti koja nije u dobrom stanju. Ali, prema fizičkim zakonima, ako proizvedemo drugačije talase, koji će neutralisati pomenute, razvoj može da se nastavi.

Prirodni zakon na Planeti ne funkcioniše upravo zbog delovanja pojedinaca koji krše zakon prirode. Normalan tok prirodnog zakona je takav da se ljudi razvijaju da budu srećni, da uživaju u životu i da napreduju. Ukoliko nema znanja o svesti, ljudi ostaju na površini života i čine mnoga dela za koja ne znaju da će oštetiti život. Nepoznavanje prirodnih zakona uslovljava nepoznavanje posledica naših dela. Mi mislimo da se stvari događaju slučajno, a zapravo postoje samo jasni uzroci i posledice. Kada ne znate zakon to Vas ne opravdava. Dovoljno je osvrnuti se na neke ljude koji krše ljudske zakone, a neki od njih uspevaju i da pobegnu od istih. Od prirodnog zakona niko ne može da pobegne. Svaka Vaša akcija će Vas stići. Ona predstavlja vibraciju koja će dotaći bilo koju tačku Univerzuma i vratiće Vam se isti kvalitet koji ste posejali.

Sve ovo je na bazi, čak ne ni teorije, nego čiste teorije. Potrebno je još neko vreme da bi postalo predmet čiste hemije i biologije, geografije i drugih prirodnih nauka koje će egzaktno objasniti pojam Boga. Svakako da Bog može da se materijalizuje i da se otelotvori. To nije nikakvo čudo. Otelotvoriće se on i u jagnjetu i u piletu i u čoveku, ali pre u novorođenčetu ili starcu, nego u čoveku u kome vlada razum.

Razum je produkt svesti. Znači, svest i razum su najčvršće povezani. Međutim, razum je dostižući svest napravio taj «rez», napravio je oklop. Na taj način je udaljio svesna bića od svesti o Prasvesti. Ona je i dalje prisutna, ali čovek je udaljen od svesti o Prasvesti. Razum je, dakle, postao dominantan. To se dogodilo u istorijskom trenutku kada je čovek stao na prag iskustva o svojoj moći, veličini, o svojoj veličini, o snazi svog razuma i «zaleteo» se suviše daleko. Kada se čoveku otvore jedna vrata saznanja, on se odmah nađe pred drugim zaključanim vratima. Pre bi do istine mogla da dođe jedna ameba, nego čovek, ali ona nema razum. I ta njena istina ne bi mogla da bude pretvorena ni u teoriju, ni u znanje, bez obzira na to što ameba spontano znanje poseduje. A biljni svet , čičak, cikorija, na primer, da i ne pominjemo – bliži im je magarac, nego čovek.

Posebno je zanimljivo to da što je životinja manja, to poseduje manju svest o svojoj ličnosti, o sebi kao jedinki. Što je čovek primitivniji, što mu je civilizacija manja ili bar manje evropska, to je i sam manje svestan sebe kao individue. I što je manje svestan svog identiteta, to je bliži znanju i to je bliži Bogu. Identitet je, zapravo, u Bogu. Ta velika svest o identitetu, to grčevito znanje nas odvaja od velike Prasvesti. Mi se na taj način ograđujemo, otuđujemo i branimo od nje. U tome leži osnova ljudske «superiornosti» i nemoći.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od MustraBecka taj Pet Jan 07, 2011 6:24 pm

Kod čoveka je kolektivna svest, zahvaljujući velikoj ličnoj svesti, svesti pojedinačnog bića, prilično ne umanjena i ne degradirana, ali je izgubila svoju veličinu u proporcijama. U srazmerama jedne pčele, na primer, jedina u biološkoj svesti jeste kolektivna svest. Ona je jedina osnova. Kod čoveka je ona samo jedna od više njih.

Međutim, dokaz da čovek ima tu kolektivnu svest jeste patriotizam. Tako imamo situaciju da se jedne godine muškoj deci daje ime Nikola, a ženskoj, recimo, Snežana. Postoji nešto što deluje na više ljudi u isto vreme. Čak i kolektivna histerija i panika zavise od kolektivne svesti. Sada kolektivnu svest, ipak, ostavljam po strani da bih govorio o biološkoj svesti.

Biološka svest nas vezuje sa našim astralnim bićem. Ona je spona između tela i aure. Zbog toga je možemo shvatiti kao jednu veliku svepovezujuću snagu, budući da povezuje organizam i dušu jednog živog bića, u ovom slučaju čoveka. Svaki organizam je ima, čak bi se usudio da kažem, u istoj količini. Problem se krije u svesnosti o postojanju te svesti i njenoj deblokiranosti. Naime, ona je dobrim delom blokirana razumom. To je jedno suptilno, komplikovano, osetljivo biće u biću i na njega može pozitivno ili negativno da se deluje u svim pravcima. Ukoliko nastupi njena blokada, što je čest slučaj, dolazi i do pada imuniteta i do usvajanja bolesti, do malignih procesa, ali i do loših poteza u životu, do loših odluka, nezdravog odnosa prema ljudima i životu, pa i do mentalnih oboljenja. Do svega ovoga dovodi blokada, zagađenje, upravo te biološke svesti.

Za razliku od drugih bioloških organa, zbog tesne veze sa dušom, na nju deluju i duhovni, kao i fizički činioci. Ukoliko krenemo od osnovnog, tu je zdrav život, da kažem «higijenski» život koji je izuzetno značajan za biološku svest. Veliku ulogu može imati to što pojedinac, recimo, živi uredno, redovno vodi računa o ličnoj higijeni i higijeni životnog prostora. Sve to dodaje «poen» biološkoj svesti.

Sledeći «poen» nosi njegova radna disciplina, dobar raspored rada i odmora, zatim njegov emotivni život. Najveći «poen» je ljubav. Znači, ona empatija koju jedno živo biće u stanju da «proliva» na druga živa bića. Tu su i svi oni lepi kontakti pogledom, osmehom, dobrim izrazom lica i ljubavlju koju nudi i pokazuje omima kojima nije dužan da je pokazuje. To je jedan od najvećih «poena» u biološkoj svesti.
Jedna od tajni dugog života, duge mladosti, duge vitalnosti, posvećenog života jednog monaha, isposnika, pustinjaka je upravo u toj biološkoj svesti. Kod njih je ona pročišćena i dovedena do savršenstva. Jednostavno, u toj meri je odnegovana, da čuva «starca» i u nemogućim uslovima života u savršenom zdravlju. Niko od njih nije umro sa razorenom jetrom, sa bolesnim srcem, bolesnim krvnim sudovima... To nije zato što su živeli 50 godina na travi i korenju, ne zato što su trava i korenje zdrava hrana koja podmiruje sve potrebe organizma. Neko drugi ne bi izdržao takvo gladovanje. Suština je u tome da je biološka svest svela na minimum potrebe organizma. Znači, on živi u punoj snazi ni na čemu, na vodi i koprivi, i ume da izvuče «ni iz čega» ono što mu treba. To je zasluga upravo biološke svesti. Isto tako je zasluga biološke svesti da se jedno telo raspada od truleži, od boleštine, od sala, od debljine, jer taj čovek nije umeo da nađe i odneguje tu svest.

Biološka svest može da bude odnegovana iz potrebe, pre svega duše, da taj organizam traje. Potreba duše, budući da je okrenuta ljubavi, empatiji i saosećanju, brizi, dobrim stvarima, dovoljna je za aktiviranje biološke svesti u pravcu čuvanja organizma. Svaki organizam bi mogao da živi, ne beskrajno dugo, već da živi mlad, biološki mlad.

Znači, bore, seda kosa zahtevaju neke redukcije u životu. Ne može se sa sedamdeset živeti kao sa četrdeset, ali tkiva svih organa se natapaju tom biološkom svešću i ona ga leči. U suštini, biološka svest je upravo ono čime čovek ili svaki organizam leči sam sebe. Tu je tajna i onih spontanih isceljenja. Tu leži i tajna vitalnosti. Ali, biološka svest može da bude zagađena, zatrovana, uspavana, zanemarena, umorna i to već u detinjstvu. Na nju deluju traume, frustracije, žalosti, nezadovoljstva, zavist, pakost, mržnja, želja za osvetom, nezadovoljstvo, izostanak nagrade za trud, osećanje nepravde, emocije, sve su to porivi i nagoni koji upropašćuju biološku svest.

Neophodno je biti svestan i postojanja dobre i zle svesti. Ukoliko bi na svetu ostalo samo Dobro, ono više ne bi imalo čime da se meri i prestalo bi da postoji. Jednostavno, Dobro bi se izgubilo i pretvorilo u ništavilo, budući da ne bi imalo nikakve mogućnosti da se brani, da reaguje, da živi i da se bori. U borbi Dobra i Zla, jednako su važni i Dobro i Zlo. Na temelju tog sukoba egzistira svet uopšte – i svesni i nesvesni. Čitav Univerzum je prožet istim zlom. Pogotovo je ono ispoljeno u ljudskom rodu. Mi smo dovoljno agresivna i luda rasa da smo u stanju da pokoravamo i uništavamo čitave autohtone civilizacije na čitavim kontinentima. Tu je, opet, u pitanju borba Dobra u Zla.
Međutim, ako je čovek «obložen» Dobrim, ovde ne mislim ni na kakva dobra dela, ni na etiku, mislim isključivo na sile, analagno fizici po kojoj se «plus» i «minus» odbijaju, zlo će se odbiti od takve osobe. Znači, ne može da mu naudi, budući da se odbija, isto kao što se Dobro odbija od onog ko je «obložen» Zlim. U svakoj nesreći je upravo to osnovna baza. Sila Dobra čini srećnim i zadovoljnim onoga koga obavija, bez obzira na ono što mu se dešava. Kada je čovek prožet tom dobrom silom, on može blaženo da trpi bolest, smireno da podnosi nesreću, naći će način da prevaziđe svaku brigu. Čak i ako ima neke brige, to su uglavnom brige za drugoga.

Ukoliko je, međutim, pojedinac prožet zlom, najčešće će postati nervni bolesnik i sl. Objektivno, on može da živi u sasvim dobrim okolnostima i da bude duboko i strašno nesrećan. Takva osoba može da ima od materijalnog života sve, da bude okružen ljudima koji ga vole ili koji bi mogli da ga vole, samo da nije takav kakav jeste. To je ono što odbija ljubav. Ne odbija on ljubav zato što je neće, nego zato što ljubav uz njega ne može da prione i otpada sa njega kao voda sa masne površine, prosto se otkotrlja. Kolika bi trebalo da bude ljubav nekoga prema zlom čoveku, koji ne oseća ništa prema drugima, koji gleda vrlo hladno na nesreću koja nije njegova, koga ništa ne može da usreći? Ljubav postaje uzaludna, počinje da propada, počinje da pati, da se gasi, gubi i udaljava.

S druge strane, onaj koji je prožet dobrim privlačiće sve dobro oko sebe. Znači, oko njega će ići ljubav, jer on ljubav pruža. Njegova sposobnost empatije će privlačiti sve oko sebe. Onaj ko je u stanju da spontano, ljubazno, zrači ljubav budiće dobre osećaje i privlačnost prema sebi u nepoznatom čoveku koga pogleda, u psu na ulici, čak i u jednoj žabi.

Treba oprostiti, ne da bismo oprostili tamo nekome, već da bi pomogli sebi, da bi bili dobri prema sebi, a ne prema nekoj osobi koja će, svejedno – oprostili joj ili ne, ostati ista. Nikako se ne smemo predavati svim nepravdama sveta i života, jer ako im se predamo, one će nas zagaditi i uništiti. Postizanje i čuvanje tog unutrašnjeg blaženstva je jedna izuzetno teška disciplina – bilo da je u pitanju neka vrsta svetitelja ili neko ko je više pripadnik običnog naroda.

Moguće je i da se jedna duša koja je već u detinjstvu zagađena, lošim okruženjem i nesrećnim okolnostima, jednim čišćenjem, koje može sprovesti osoba sa velikim iskustvom, dovede u stanje prosvetljene, izgrađene i ojačana biološke svesti koja može i da leči. Koliko je samo svako od nas imao prilike da vidi ljude sa sasvim prosečnim ili čak ružnim crtama lica koji su mnogo lepi, koji zrače, sijaju, imaju harizmu, neku magiju i koliko odvratnih, čak vrlo lepih ljudi. Kroz to biološko biće prosijava duša, jer se tu ono «vaja», sve dok se duša ne odvoji i izađe iz tela.
U više navrata sam govorio o mogućnostima lečenja i regeneracije organa, organizma, regeneraciji kože, ali ne kremovima i masažom, nego jednom unutrašnjom hranom i prosvetljenjem, jednim punjenjem sokovima organizma, životnom snagom. Na taj način se sve iznutra popuni, prosija, oživi, dobije lepotu.

Biološki supstrat svesti je spona, kopča koja ima materijalnu prirodu. Preko nje nematerijalno deluje na čitav organizam. Koliko je snaga provodljivosti biološkog supstrata veća, toliko je jača i veća snaga regeneracije, vitalnosti. Čak i ako je to nematerijalno telo, ta duša dijabolična, zla, ona isto tako deluje preko tog biološkog supstrata na organizam i ti organizmi su, takoreći, večiti i zdravi. Kada se ta spona prekine i zapuši ili kada je organizam ignoriše, telo ostaje bez pomoći, ono je prepušteno samo sebi, svom biološkom trajanju i svojim biološkim mogućnostima. Ova povezanost postoji i ona je uočljiva na primerima ljudi koji se nikad ne razbole, a leče gubave, leče kugu, sede pored bolesnika sa velikim boginjama...

Tako su i četiri ruske monahinje ostale da žive pored Černobila, posle nuklearne katastrofe, dok su na hiljade kilometara unaokolo ljudi umirali od zračenja. Monahinje su uz molitvu, veru i pomoć biološkog supstrata svesti odbranile svoja tela, čak, i od nebiologije... Ništa ni od bioloških, ni od nebioloških agenasa ne može da ugrozi organizam sa razvijenom biološkom svešću. Moguće je i negovati bolesne, presvlačiti ih, kupati, hraniti kašikom i ostati zdrav.

Ovaj treći imunitet (pored imunobiološkog i vibraciono-talasnog) omogućava da se bolest spira, kao voda, i da ne ulazi u organizam. Upravo ta velika ljubav koja je u stanju da uđe među paćenike, među bolesne, nakazne i želja da im se od srca pomaže čuvaju pojedinca od bolesti. I nije to svetinja. To je samo velika, topla i istinska spona između duše i tela koja može da brani telo od svake nevolje.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Sklad između duševnog i genetskog dela organizma

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu