Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Velike ljubavi

taj Pon Jan 10, 2011 9:49 pm
КРАЉ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ И КРАЉИЦА ТЕОДОРА
Као ножем у млеко
У тај је вир све своје повукла. У том је виру своју љубав, своје стрпљење, трпљење, сву своју скромност удавила. Испливао је Душан. Њен млађи син. Олуја њене душе. У њему сав њен скривани гнев. Чист пркос и огромна снага. Да се људи не стиди и Бога не плаши. Да на свог оца не личи. Читав свет да покори и пред своје ноге простре. Таквог га је родила. Направила. Силног. Против света и против Стефана – богобојажљивог, остављеног, вечито тужног и увек изиграног, за све с овог света изгубљеног, свог господина мужа. Сада је поново могла да покуша да га воли. На његов тих и постојан начин. Лепо, лако и некако узгред




То с Тобом, Теодоро, могла је бити сама срећа. Срећа сама. Дар Божји име ти значи, све с тобом могло је бити дар, од Бога вишњег. Али... Није он. Није он, Стефан, могао да види срећу.
Од свих најтужнији, власник све невоље, краљ тужног, невољног, невољеног, Стефан, није могао то да види. Очи су му, тамне, дубоке, увек у свему гледале мрак. Очи су му, Теодоро, биле провалија. Бездно. Тмина. И ти си, кротка, увек сама, само склизнула доле... Тамо. Где никад ништа присно... Где никад ништа топло, од Бога просто, ко чиста љубав даровано, није се срушило, никада није. Никада ништа просто. Опрости, Теодоро!
„Ко није умео бити сужњем, умети неће да буде Краљ.” Том га је реченицом, отац испратио, по први пут. Мајке се не сећа. „Краљевима нису потребне мајке. Очеви су им потребни мање. Ко није оцу одрубио главу или бар круну с главе – тај није знао како да постане Краљ.” Затим следи смех.
Тим му је смехом, отац његов, Стефан Урош Други Милутин, одговорио на питање: ко ми је мајка?
„Нико, сине мој. Краљевима нису потребне мајке.”
„Ко ме је родио, Благочастиви?”
„Моја сагрешења. Према ближњима, пред Вишњим. Ја сам те родио. Да би ми дошао главе, сине. Да би својим смртним грехом откупио моју смрт.”
Сувише. Не мисли! Одбиј! Склони! Мисао та нека никад не слети, никад за твоје огромне очи, никад у твоје црне, не! ... Отерај је као птицу. Сову. Ону што не спава. Што ноћу лови а дању слути, хучи, најављује скору смрт.
Волео би да може.
Волео би да је могао да има више времена са својим оцем. Волео би да су могли још који пут о томе, сами. Волео би да га тог дана његов помало отац, а више краљ, није од себе послао. Далеко. Од свега блиског. Од себе, заправо. Само од себе. Краљ Стефан Урош Други Милутин отерао је најстаријег сина од себе. Све друго, сви други били су небитни. Дечак, Стефан Урош Трећи, чупав, мусав, таман, очију као угаљ – црни угаљ, какав рудари Саси ваде са дна ждрела земље, из пакленог огња; очију тамних; крило гаврана, ноћ – тај дечак је само њега имао. Само је њега, свог оца, волео у присуству само једног сведока.
„Господе, Боже?!...”
Тако је отишао. С тим питањем. Мали, храбри Стефан. У земљу страну и чудну. Сумњивих обичаја, променљивих граница, вере још сумњивије. Јесте. Тамо је био. Прогнан, проклет, далек од свега познатог, драгог, блиског. Близу необичним људима. На двору којим влада сурови Ногај, избријан, оштар, преплашен као бритва, гладак, љигав, ужасан и смешан татарски кан.
Пише: Милена З. Богавац
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Velike ljubavi

taj Pon Jan 10, 2011 9:51 pm
СЕЋАЊЕ НА НЕПОЗНАТО



Прошле су године. Да је имао мајку, заборавио би матерњи језик. Да је имао оца, заборавио би његове речи. Да је имао дом, јахао би ка њему брз као муња. Али, Стефан се свега сећа. И штеди свог црног, ситног а снажног коња. Никуда не жури.
Нико га никуд не зове. Одлази себи у госте, тамо га нико други не чека. Краљевић Стефан и његова пратња полако јашу ка Западу. Залази Сунце. Доле, негде дубоко, чује се како жубори река. Мала. Поток. Поточић. Брз и дрзак, бистар. У свом звонком жуборењу постојан, као сећање. На људе, земљу, језик и мајчинску љубав, коју не познаје. Одакле извире сећање на све оно што не познајеш?!
Тако малена река, помисли, а тако дрско брза и бистра. Бистрица, даје јој у себи име. Бистра – бистрија – многобистра – Бистрица. Игра се речима, српским, што му жуборе бистро у грлу. Осећа бујицу. Лед му се под брадом отапа, пролеће, речи ће потећи. Речи на матерњем Стефана Уроша Трећег без мајке, однеће све. Преплавиће и опрати године ропства на татарском двору, превалиће даљину и спојити, као што река спаја извор и ушће. Леп поглед, одавде...
Ово је добро место, помисли Стефан. Узвишено, равно и травно. Лежи на највишем, сачињено сваким дрвећем, многогранато и многоплодно, а одасвуд теку најслађе воде и извиру велики извори. Боголепо, многочудно. Овде ће провести ноћ. И ту, на том месту, очију широм, Стефан слуша жуборење Бистрице у свом грлу. Стефан лежи, гледа у тамно, звездано.
Не спава. На очи му се, црне и сјајне, ко пролећно небо над његовом главом – на којој тек помало, тек, тек мало, ко трава испод снега, тек, ето толико косе расте – на очи му се црне и сјајне, ко пролећно небо, спустио сан. Није спавао. Сањао је. Будан. Светог.
Кажу да је сан лажа. Кажу: Бог је једина истина.
Стефан је Светог сањао будан.
Није сањао.
Јутро. Као ножем у млеко. Бљесак. Краљевић још увек не спава. Први му се ужарен Сунчев зрак зарива у зеницу. То боли!
– Краљевићу, зар сте још будни?
– Које је ово место? пита.
– Ово је место звано Дечане. Област хвостанска... Чујете? Пева кос. Код куће смо. Скоро сасвим код куће. Док се Сунце попне, већ ћемо бити у Неродимљу. Кад сенке на друму нестану, стићи ћемо на двор Вашег оца.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Velike ljubavi

taj Pon Jan 10, 2011 9:51 pm
ОЧИ ЗА ДРУГИ СВЕТ

Јутро. Као ножем у млеко. То просто боли. Опрости, Теодоро!
То с тобом, Теодоро, могло је бити сама радост. Радост сама. А једина сама ипак си остала ти. Није он. Није он, Стефан, могао да те види. Очи су му, тамне, дубоке, увек гледале у неки други свет. Очи су му, Теодоро, биле рупа у небу. Сјај. Бљесак. Као када се први сунчев зрак одбије о сребро. Крст. И ти си, нежна, увек добра, само нестала, горе... Тамо. Где никад ништа јасно. Где никад ништа мило, човеку драго, као жена – као, тек, тек ето толико: жена, није залутало, никада није. Никада ништа смешно. Смеши се, Теодоро!
И смешила се. Увек се смешила. Кад год би, макар на трен, укрстила поглед с погледом свога мужа. Покушавала је.
Била је страсна, па хладна. Блиска, па онда далека. Храбра, па сасвим преплашена. Верна њему, верна једино Богу. Покушала је све. Господе, Боже! ... А онда је, напокон, одустала. Када је Душиц, њихов старији син, још дечак, испустио душу, она је и без своје остала. Када је стало његово срце, њено се сломило. Куцало је, уистину, брже и дубље него пре, али је било напукло. Кроз те је пукотине отекла и сва она љубав за њеног мужа. Стефана Уроша Трећег Далеког. Стефана Трећег Јадног. Стефана Трећег Прогнаног. Слепог. Мусавог. Нејаког. Није га више волела. Он, његов син, њено тело, смрт, ропства и сјај, плакања, смех, све је постало исто. Стопило се у исто. У мрак.
Још се само чинила кротком. Само се чинила драгом. Смешила се, кријући иза осмеха бес. Огроман. Оштар. Гласан. Свепродирући, свепрождирући. Као кад заријеш зубе у усну, осетиш укус сопствене крви, као у сну када удараш, удараш а твоје руке немају снаге, као када се земља тресе, када се сручи киша, кад гласно плачеш, кад ти се тело кида и када уместо речи из твојих уста излећу крици. Као страшне ноћне птице. Као кад мирна површина реке негде дубоко скрива вир.
У тај је вир Теодора све своје повукла. У том је виру своју љубав, своје стрпљење, трпљење, сву своју скромност удавила. Испливао је Душан. Њен млађи син. Олуја њене душе. У њему сав њен скривани гнев. Чист пркос и огромна снага. Да се људи не стиди и Бога не плаши. Да на свог оца не личи. Читав свет да покори и пред своје ноге простре. Таквог га је родила. Направила. Силног. Против света и против Стефана – богобојажљивог, остављеног, вечито тужног и увек изиграног, за све с овог света изгубљеног, свог господина мужа. Сада је поново могла да покуша да га воли. На његов тих и постојан начин. Лепо и лако и некако узгред. Између невоље и несреће. Злог и горег. Тако да њена љубав за њега буде невидљива.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Velike ljubavi

taj Pon Jan 10, 2011 9:52 pm
ОНО МАЊЕ СУРОВО ОД ЉУБАВИ



И смешила се. Још се смешила када га гледа, кријући сузе које Стефан, као ни њен осмех, сунчев сјај, пркосно лице свог сина, није могао да види.
Зашто у очи, око моје? Зашто не ниже? Право у груди. У срце право. Зашто у очи, Оче?
Волео би да може. Волео да може то да га пита.
Волео да може да га воли, онако, као оног дана, далеког дана, јединог дана када су разговарали, он и Милутин, као отац и син. Стефан Урош Други и Трећи, на дан растанка, кад му је уместо руке понудио вечити рат. Сурова правила игре. „Ко није оцу одрубио главу или бар круну с главе...” Чудна љубавна прича... „Да би својим смртним грехом, откупио моју смрт.” Волео би да не мора. Да му се вид очињи изгубљен никада не врати. Волео би да не види... Па ипак, њене очи су сјајне. Хаљина коју носи је плава и Стефан, ослепљен, то ипак некако зна. Волео би да не зна. Да нико не зна његову тајну. Да нико не зна то да он зна...
То с тобом, Теодоро, нема никакве везе. Све то са тобом могло је бити љубав, али... Није он. Није он, Стефан, могао никог да воли. Волети значи убити. Згазити. Задавити. Поразити. Протерати. Отерати. Одрубити. Наредити. Ослепети. Ужареним ленгеном право у зеницу... Као ножем у млеко. Као када се земља тресе, када се сручи киша, кад гласно плачеш, кад ти се тело кида и када уместо речи из твојих уста излећу крици. Као страшне ноћне птице. Волети значи ловити у мраку и слутити скору смрт. Остати постојан као сећање на оно које не познајеш. Сањати будан. Не сањати. Превалити даљину и спојити.
То није просто. Опрости, Теодоро!
Све то са тобом другим би именом назвао. Многолепим. Богочудним. Добролепим. Мање суровим. Јер све је, Теодоро, мање сурово него љубав.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Velike ljubavi

taj Pon Jan 10, 2011 9:53 pm
Моћ недореченог
Краљ Стефан Урош Трећи Немањић (владао 1321-1331), познат под именом Стефан Дечански, једна је од најтрагичнијих фигура српске историје. Његов отац, краљ Милутин, наредио је да га ослепе, а син цар Душан Силни досудио му је смрт дављењем. Историчари не знају поуздано ко му је била мајка. Према једној верзији, рођен је у Милутиновом браку са бугарском принцезом Аном Тертер, према другој родила га је ћерка севастокатора Јована Анђела. Буран љубавни живот Стефановог оца Милутина оставља простора за многа нагађања, па поједини извори као Стефанову мајку наводе Јелену, Српкињу властелинског порекла. Велики део свог живота, Стефан Дечански провео је у изгнанству. Одрастао је међу Татарима, као талац на двору кана Ногаја, а након што се вратио и подигао буну против оца (1308), ослепљеног су га послали у Цариград, код цара Андроника, Милутиновог таста и оца његове последње супруге, краљице Симониде.
Након очеве смрти, Стефан се вратио у Србију и устоличио као краљ, победивши бројне претенденте на Милутинов престо. Недуго пре тога – верује се да је то чудотворно дело светог Николе – повраћен му је вид. Григорије Цамблак, учени монах, писац Житија Стефана Дечанског, наводи како је овај светитељ и владар имао приказања светог Николе у свим важним тренуцима овоземаљског живота.
Стефанова задужбина, манастир Високи Дечани на Косову, право је ремек-дело средњовековне уметности. Енглески путописац Ивенс назива их „најплеменитијом грађевином на Балканском полуострву”, а Милан Кашанин „круном нашег црквеног градитељства”. По својој славној задужбини, владар је добио и име: Стефан Дечански.
Као младић, Стефан Дечански био је ожењен бугарском принцезом Теодором Смилец. О овој жени не зна се много, иако је била мајка првог српског цара, Душана Силног. У браку са Дечанским, родила је и сина Душица, који је преминуо у Цариграду, за време њиховог изгнанства.
После смрти краљице Теодоре, Стефан Дечански оженио се Маријом Палеолог, ћерком Филипа Таренског, рођаком цара Андроника.
Сматра се да је овај брак склопљен из строго политичких разлога, па је интересантан податак да је млађа ћерка Стефана Дечанског и Марије Палеолог добила име Теодора.
То је историја. Све остало су, овде, питања белетристике.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Velike ljubavi

taj Pon Jan 10, 2011 9:54 pm
КНЕЗ МИЛОШ (1780-1860) И КНЕГИЊА ЉУБИЦА (1785-1843)
Лаку ноћ, Мала Госпођо
Господар све ово гледа са стране. У Петрију, па у Љубицу. Да ли га ово заиста забавља? „Шта могу, Љубице, кад ти Бог није дао?...” „Тако?” Рука јој сама креће ка оном клину, о којем виси Милошев пиштољ. Крај представе, господару! Завеса пада. „Пиштољ Милошев, рука Љубичина. Да видимо: хоће ли слагати?” Била је на сахрани. Све је гледала, скривена, до гуше у блату. Осам месеци касније, родила је сина. Михаило. Лепо име. Значи: Богу сличан. А на ногама Петријиним, кад су је сахранили, биле су папуче. Жуте


Претходне ноћи је сањала Кума. Дошао јој је у сан, носећи своју главу у рукама. Рекао је: „Поздрави мужа.” Пробудила се од сопственог вриска, пре свитања. Милошева страна постеље је празна. Додирује беле, везене плахте. Хладне су, господар није спавао овде. Устаје. Обува жуте папуче уредно сложене поред постеље. Уплиће косу у пунђу, умива лице млаком водом из бокала. А онда, чује кораке. Женски кикот, удах-издах, шапат, пред вратима. Ослушкује. Опрезно прилази. Судара се са својим мужем. Он стаје, препречи јој пут, и она остане тако, ту, испред њега. Не миче се. Крајичком ока, преко његовог рамена, угледа бело-плаву хаљину. Угледа босо женско стопало, како замиче у мрак.
Љубица стеже усне. Милош је гледа. Она ћути.
„Шта је?” пита је. „Зашто ћутиш?”
„Не ћутим”, промрмља себи у браду, крене напред, али он је задржи.
„Зашто ћутиш?”
„Ако проговорим, господару, ако сад проговорим...” помисли. Али не каже ништа. Оставља ту мисао недовршену, у глави. И док излази из собе, у којој њен муж није спавао, стиже је као прекор његово:
„Само ти ћути!”
Иза лошег сна, дан је почео горе. Покушава да скупи расуте мисли, покушава да мисли на обичне ствари, на платно у својим рукама, на пример, шије па пара, и тако у круг. Ништа јој не иде. А и не осећа се добро. Јутрос јој је, после оне сцене, припала мука. Мука јој је и сада.
По кући се мотају девојке, послују, причају, певуше, месе хлеб... Једна је примети како са платном у руци одсутно седи и гледа у небо: већ је подне. Девојка стаје пред њу уз наклон: „Треба ли помоћ, госпо?” Лице јој не види добро, јер је гледала у Сунце.
Зато је пита: „Која си ти?”
„Анка”, одговори девојка. Кнегиња посматра њену хаљину, белу, црвеним извезену... То није та. „Анка. А где је Петрија?”
„Петрија још није изашла, господарице”, девојка не скрива осмех. И пре него што стигне да нареди да је позову, иза својих леђа чује познати глас.
„Ево ме”, каже Петрија. Каже се: „Eво ме, господарице”, помисли, али не каже ништа. Ћути, а онда се пита колико још може да ћути.
„Петрија, иди на’рани свиње!”
Девојка шири своје плаве очи: „Ја?”
Љубица устаје: „А зашто не ти, Петрија?”
Ова се дрско насмеши. Покупи своју бело-плаву хаљину, климне главом уместо наклона, а затим оде у задње двориште. Кнегиња је испрати погледом... Како је само постала дрска, та мала. Зову је Мала Госпођа. Звони јој још у ушима оно њено зачуђено: „Ја?” Ти, наравно, у кога гледам! Ко да је она боља од других, Боже сачувај. Додуше, лепо пева... Па шта?! А и уме да чита и пише. Добро, за то јој свака част... Сећа се Љубица како је прошлог месеца причала с Караџићем, када је дошао да моли за новац, што му недостаје да доврши превод Светог Писма.
„Немам више и не могу ти дати. Народ нема шта да једе, Вуче!”
А Петрија? Мота се туда, служи, нити је ико гледа, нит’ је ко шта пита, стане одједном са стране, па каже:
„Вера је за душу народа ‘рана. Свето Писмо превести, значи душу гладном народу нар’анити...” Мудрица!
И шта је друго могла Љубица, после тога? Дала му је новац. На. Ево, узми. Кад је одлазио, видела је како љуби Петрију у руку. Слушкињу у руку, као владику, Боже опрости! О, чуда! И шта ће жени да чита букве? А њен муж, Књаз Милош, који се тој вештини Петријиној толико диви, ни сам је никад није изучио. Мисли на нешто друго, молим те мисли на нешто друго...
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Velike ljubavi

taj Pon Jan 10, 2011 9:55 pm
ПАПУЧЕ ЗА ДРУГИ СВЕТ

Јуче је овде била Круна, јетрва Љубичина, жена Јевремова, да каже како ниже Рудника има Циганка што сваку травку зна. Чудна је, кажу да је вештица. Неће са сваким да говори, али... „Кога је од ватре лечила, тога се ватра као од воде клони.” Дошла је да предложи Љубици да неког пошаљу по ту жену, не би ли малом Милану пронашла лек. Јадно дете! Тек што прездрави, опет се сручи у постељу... „Послаћу неког, још данас, Круно.” Тако је рекла. Док ју је испраћала до капије, Круна је стегла под руку: „Свашта се прича по народу, Љубо. Смири ту малу, ако Бога знаш. Син ти је нејак, болешљив, јединац, а муж ти од тебе чини спрдњу.” И чим се овога сети, опет јој буде мука. Није послала никог. Јетрви је рекла да сутра дође опет. Рудник није далеко. „Што не би ти и ја, Круно, пошле саме? Чекаћу те, кад падне Сунце.” А Сунце никако да падне.
Покушава да мисли на обичне ствари, на било шта, ништа, ни на шта, на нешто друго, било шта друго. На платно у својим рукама, на пример. Нешто није у реду? Ништа није у реду. Није њој, Љубици, муж ни раније био веран. Изашла је она на крај и са Радојком, и са Станом, и с којекаквим цурама што их је код ње слао, „да им нађе какав посао”, па „да јој помогну у кући док се работа на суду не сврши”. Све то она зна. Али, ово... Ово је нешто друго. „Мала Госпођа”. Да ти се смучи.
Врти јој се у глави... Ово, ово је нешто друго. Покушава да смисли шта није било у реду. Од прошле Вукове посете, до данас, нешто је изостало. Нешто, нешто, нешто... Нешто није у реду. Нешто је превидела. Како и не би када је сва... сва је расејана, све јој је, баш све, у глави мутно. Покушава да мисли на обичне ствари. На платно у својим рукама, на пример... Нешто је изостало... Убоде се на иглу и цикне... Ово је нешто друго. Погледа свој прст. Види крв. Остаје тако и гледа капљицу крви. Црвена флека на белом платну. Одједном, помисли да зна. Мисли, мисли, мисли, рачуна... То је!
Требало би да одмори. Отићи ће у своју собу, лећи и тамо сачекати Круну. И онда, одлази у своју собу. Леже у постељу, и поглед јој пада на пиштољ Милошев, окачен о клин.
Кад су се волели, последњи пут, рек’о је: „Љубице, роди ми сина.” Било је нешто чудно у њему, у том његовом: „Роди ми сина.” Било је нешто сабласно, и уплашила се, стварно јесте. „Мој син није мртав, Крњо.” Тако је рекла: Крњо. Баш намерно. Баш тако. Од тад је није ни пипнуо... Сада лежи исто, као и тада. Гледа у његов пиштољ, који виси о клину. Опет јој је зло... Мути јој се у глави, устаје и истрчава из куће.
Жуте папуче остају уредно сложене на поду.
Повраћа. Умива се. И опет повраћа. Опет се умива, а затим креће назад у собу. На вратима стаје, укопана. Петрија седи на рубу њене постеље. Завлачи своје стопало, у Љубичину папучу. Разгледа како јој папуча стоји, смешка се, па обува и другу.
„Шта то радиш, Петрија?”
Реченица пара тишину, као пуцањ, као гром. Из ведра неба.
„Опрости”, каже девојка. Брзо се изува, спушта поглед, сва румена у лицу. Каква мучна ситуација.
„Опрости”, понавља постиђено. „Не знам шта ми је било.”
Крене на врата, али Кнегиња стане испред ње.
„Чекај, девојко. У очи ме гледај. Тако.” Стоји пред њом. Очи у очи. Саме. Нигде сведока. Никад до сада нису се нашле овако близу, и Петрија наједном помисли како је нешто у Љубичиним очима подсећа на мајку. Глупа помисао. Зна да је глупа, па је склони са стране.
„Јесу ли ти таман, Петрија?” Девојка ћути.
„Јесу ли ти таман моје папуче, чујеш?” „Јесу”, прошапће.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Velike ljubavi

taj Pon Jan 10, 2011 9:55 pm
ВРТЛОЗИ И КРИВИЦЕ

Крива је. Није крива што их је обула, крива је што су јој таман. Љубица се смеши, а онда, одједном, питање: „Какав је чо’ек био твој муж, Петрија?”
„Мој муж?” Хтела би да је слаже, толико би хтела да је слаже, али... нешто у Љубичином погледу, нешто строго, гордо, а опет топло, нешто што подсећа на њену мајку, мада то не уме да објасни, то нешто, шта и зашто... Хтела би, тако би хтела да слаже, па, ипак, изговара истину: „Никакав.” И већ се каје. Проба да ублажи: „Нејак. Ко дечак.” Пита се зашто је ово рекла. Могла је да каже било шта друго, могла је да ћути, тако је, Петрија, само ти ћути! И хоће. Ћутаће. То је одлучила.
„Као твој син. Болешљив. Мршав.” Умукни, Петрија! „Нисмо ни две године живели, кад се изврнуо. Јадничак.”
„Бог да му душу прости”, каже Љубица. „Ниси га волела.”
То није питање, то је закључак. Нико је, дакле, ништа не пита. Не мора ништа да одговори, па опет... Петрија до сада није примећивала ово код Кнегиње. Тон, начин на који гледа, дубоко, озбиљно, као икона. Жели да слаже, толико жели, и нема разлога да јој се правда. Жели да ћути, па ипак говори: „Моји су били сироти људи. Нико ме није ни питао. Нисам могла да бирам.” Љубица ово разуме.
Саосећа, мада њени нису били сироти људи, и мада ова девојка овде није њена пријатељица. „Змијо”, помисли. „Је л’ треба зато да те жалим? Да ти опростим што спаваш с мојом мужем, јер ниси могла да бираш.” Која уопште може да бира? То не постоји. Није могла ни она. На леђима има белег. Обележена турским пророчанством. Није јој било ни петнаест година, када су дошли да је одведу. Код паше. У харем. Да је удају, да је потурче. То тамно, као облак, та флека на њеним леђима, према некаквом предсказању значило је како ће једном знати за великог господара. Није могла да бира. У харем, или за Крња. Сумњив избор. Никакав избор. Пита се шта би одлучила Петрија. Шта би Петрија, на њеном месту?
Није се она, Љубица Вукосановић, од оца Радосава и мајке Маре, удала за Кнеза. Он је њен белег, крст на њеним леђима, њена срећа и њена несрећа. Није га бирала. Он јој је дошао, неизбежан. Као судбина. Како то објаснити овој девојци овде? Кад би се стварно потрудила, изабрала најтеже речи, саму би себе повредила много више него њу. Зато ћути. Загледа Петрију. Замишља руке свог мужа на њеним раменима и ту слику, зачудо, прихвата веома лако. Равнодушно. Муж јој ни раније није био веран, али ово, ово је нешто друго.
„Колико ти је година, Петрија?” „Двадесет. И једна”, каже. Љубица помисли: „Шта то радиш, дете? Бежи, сад, док можеш, шта ће ти то?”
„Млада си”, каже јој. „Лепа. Требало би уредити да се поново удаш. Не брини, ја ћу се за то заложити код Господара.” Ово је стварно превише. Чак и за Петрију. Зашто се прави да не зна? Па, цео град је зове Малом Госпођом. Чак је и у цркву одлазила са Кнезом. Уосталом, зар она није млађа и лепша и паметнија од ове жене овде, па нек’ му је и стопут венчана? И баш кад удахне ваздух да јој све то саспе у лице, улази Анка: „Господарице, дошла је ваша јетрва. Каже да вас позовем.”
Петрија с трема посматра Круну и Љубицу, како се пењу на кола. Љута је. Љута? Слаба реч... Чим скрену за прву кривину, она ће право код господара. Тако је! Иде право код Кнеза. Какве год послове има, нека их одложи, с овим се не може чекати. Све ће му рећи, све у лице, све, све, од речи до речи тако. У глави смишља говор, дорађује, труди се, бира најтеже речи. Све ће му рећи, па нек’ је отера. Нека је уда за другог, нека је убије – више неће да ћути. Неће друга да му буде, хоће све. СВЕ! Занима је, јако је занима израз на његовом лицу. Рећи ће: ради са мном шта ти је воља, ал’ њу да зовем „господарице” нећу! Није ти мушко родила здраво! Твој брат и она његова жена већ виде свог сина, у твојој столици. Жена ти све против тебе ради, отерај је, још данас, а ја се кунем да ћу њену децу пазити као своју! Није је брига шта ће с њом бити, она га воли. Во-ли. Да, тако ће рећи. Рећи ће: „Волим те, више од себе, никада ти се нисам противила, али овако даље не могу! Отерај је!” Виче. ... „Полако, Петрија. Успори. Тако. ‘Оди. Лепа си када се љутиш...”
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Velike ljubavi

taj Pon Jan 10, 2011 9:56 pm
ТО МАЛО СУДБИНЕ НА ДЛАНУ

Циганка узима Љубичин длан, Љубица извуче руку. Жена се гласно насмеје. Права вештица. Лепа је. Као грех. „Нисмо због тога дошле”, каже јој Круна, „него да питамо знаш ли како да излечимо дечака. Већ пола године има ватру. Колико тражиш? Само реци. Даћемо ти све!”
Циганка гледа у Љубицу, па у Круну. Пита: „Је л’ ти то син?”
„Није мој син”, одговори Круна. Љубица ћути. Лице је сакрила марамом, али је Циганка изгледа зна. „Твој син, госпођо”, каже, „биће велики. Богу сличан.” Љубица заборавља на своју мараму, погледа Циганку, откривши лице: „Хоће ли оздравити?” Циганка је добро погледа, а затим спусти поглед у прашину. Не говори ништа. „Хоће ли оздравити?!” Тренутак траје бескрајно дуго. „Ја ти не могу помоћи.”
Кнегиња остаје слеђена. Циганка узима њену руку, она стоји, немоћна, непомична, не покушава да се брани. На кратко погледа Љубичин длан, затим јој спусти руку на трбух. Гледају се у очи. „Твој син”, каже јој. Очи јој црне. Као поноћ. Чује се гром.
„Пробуди се!” Ништа. Круна је хвата за раме. „Љубо, буди се! Скоро смо тамо. Хајде, душо. Шта си то сањала?”
Отвара очи. Срце јој удара тако, да јој се чини како читава кола одскакују, у ритму њеног пулса. „Нећу да идем код те жене!” каже. „Нећу!” виче.
„Шта ти је, Љубо?”
Она зна шта јој је. Зна шта је било, и шта ће бити.
„Окрећи кола, идемо назад!” нареди.
„Не буди луда”, виче јој Круна.
„Нисам луда, идемо назад. Почеће олуја!”
Круна се загледа у небо. Каква олуја? „Бог с тобом, Љубице. Нема ни облачка. Погледај!” „Нећу. Окрећи. Назад!”
Никад је није видела овакву. За све ове године, никада није видела јетрву у овом стању. Брине је. Све је то брине. Кочијаш окреће кола... Љубица ћути. И Круна ћути. Свака у својим мислима... Напокон стижу. Кнегиња трчи до куће.
„Шта је то, Петрија?”пита улазећи у собу.
„Спремам постељу”, каже Мала Госпођа.
„За кога спремаш постељу?”
Господар све ово гледа са стране. Као да се не догађа стварно. Као у позоришту код Јоакима Вујића. Сцена набијена, да све пршти. Луде жене!
Петрија се не повлачи.
„За себе, и господара.”
„Где ћу ја спавати?”
Петрија слегне раменима: „Фала Богу, велика је кућа.”
Господар све ово гледа са стране. У Петрију, па у Љубицу. Да ли га ово заиста забавља?
„Шта могу, Љубице, кад ти Бог није дао...”
„Тако?”Рука јој сама креће ка оном клину, о којем виси Милошев пиштољ. Крај представе, господару! Завеса пада.
„Пиштољ Милошев, рука Љубичина. Да видимо, хоће ли слагати?”
БУМ! Велико бум. Онда тишина.
„Лаку ноћ, Мала Госпођо.” (Прави наслов за драму код Јоакима.)
Трчи низ двориште, ка капији. Одједном - почиње киша.
Била је на сахрани. Све је гледала, скривена, до гуше у блату. Падало је, и падало, и то је добро, помислила је... Киша сакрива сузе. Патетично? О томе није размишљала. Ако и јесте, није ни знала ту реч.
„Знам шта сам урадила. Искрено се кајем. Но, ако би мојем господару у којем случају требала крв, хоћу је за њега добровољно дати. Несрећа је моја што сам женског рода и слабог расуђенија, па сам тако увредила свога господара.”
Осам месеци касније, родила је сина. Михаило. Лепо име. Значи: Богу сличан.

А на ногама Петријиним, кад су је сахранили, биле су папуче. Жуте.
Sponsored content

Re: Velike ljubavi

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu