O liku Filipa Višnjića i drugih guslara Vukova vremena

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

O liku Filipa Višnjića i drugih guslara Vukova vremena

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 11, 2011 10:05 pm

Vojislav M. Jovanović

Veoma je rasprostranjena, čak se može reći i da je vrlo popularna ona impresivna slika Filipa Višnjića koja se tako jednoliko viđa po uxbenicima i kalendarima, u dnevnoj štampi i na dopisnim kartama: nju znaju i srpski čitaoci kojima je inače nepoznato kako su izgledali poneki od najslavnijih naših književnika. Tom slikom guslara ukrašene su i korice četvrte knjige državnog izdanja Vukovih pesama od 1932. godine, a obećava nam se za iduću jesen i njena reprodukcija na jubilarnim poštanskim markama, - kao neka vrsta službene potvrde dostovernosti i kulturno-istorijske vrednosti lika u pitanju.

Taj Višnjić je slep starac zabačene glave, kao u zanosu, široka čela, valovite prosede kose koja mu pada na ramena, sedih opuštenih brkova koji pokrivaju obe usne, očiju ugašenih, ili bolje reći utonulih u dve upale mračne duplje natstrešene gustim obrvama, mršava i voštana lica sa istaknutim jagodicama, - njegova glava je prava lobanja kožom prevučena. Starac je u narodnom odelu: preko grudnog koša i dugih suhih ruku prelazi košulja od seljačkog platna sa alvatnim rukavima; preko košulje ječerma od zagasite čohe, opervažena širitom; na krilu drži gusle. Vidi se kako desnom rukom prevlači gudalo preko zategnute strune, dok prsti leve ruke dodiruju strunu ispod čivije na divčiku. Vrh od divčika urešen je drvenom glavom jarca. Snažno koščato telo opasano je širokim pojasom; sa desnog ramena spušta se ka levom bedru sjajan kožni kaiš, - o njemu, valjda, visi torba slepca putnika. Lik ima izvesne dramatike, i to je svakako bio razlog što je postao popularan.

Ali to nije lik Filipa Višnjića; to je tvorevina jednoga veštaka. To nije ni rad kakvog Višnjićevog savremenika; to je sasvim skorašnja tvorevina. Ova danas tako poznata slika, za koju mnogi veruju da je autentična, pojavila se prvi put u našem XX veku, tek 1901. godine, skoro sedamdeset godina posle Višnjićeve smrti. Rađena iz mašte ili po improvizovanom modelu, a svakako i po ugledu na već postojeće slične radove, ona prikazuje idealizovani lik "srpskoga Homera", onako kako su pre njenoga autora i posle njega pokušavali da predstave guslara i mnogi drugi naši umetnici. To je ne samo jedna apokrifna ikona, nedavno kanonizirana, već jedna sasvim sveža apokrifna ikona.

Nama doduše nije poznat fizički izgled nijednoga iz velike plejade naših guslara s početka XIX veka, onih čije je pesme zabeležio ili skupio sam Vuk. Iako u izvesnoj meri možemo predstaviti sebi tip, opštu sliku, pa i izvesne lične karakteristike pojedinaca između njih, mi ipak ne znamo kako su izgledali ni Višnjić, ni Tešan Podrugović, ni starac Milija, ni starac Raško, ni Stojan hajduk, ni Gajo Balać, ni slepica Živana, ni toliki drugi narodni pesnici i pevači Vukova vremena, Vukovi guslari. Poznajemo stvarni lik samo jednoga od njih, pa i to snimljen tek u njegovim starim godinama, - jedinoga koji nije završio svoj život zaboravljen od savremenika, već priznat, i u obezbeđenim ličnim okolnostima. To je lik Đure Milutinovića, slepoga Crnogorca koji je 1809. godine proneo kroz turski Sanxak pismo Karađorđu od crnogorskoga vladike, skriveno u guslama, pa potom ostao u Srbiji. On je sa Srbima izbegao posle 1813. u Besarabiju, ali se 1817. godine vratio u Miloševu Srbiju. Pomagan od kneza i države, slepi Đura, "brat Đura", kako ga je zvala kneginja Ljubica, cenjen i poštovan, ožaljen posle smrti 1844. godine u dva broja službenih Srpskih novina,[1] poznat nam je po liku na platnu koji je izradio Uroš Knežević, i danas sačuvanom u Narodnom muzeju u Beogradu. Slika ostavlja jezovit utisak svojim realizmom, mešavinom mučeništva i zadovoljne bezbrižnosti na jednom licu bez očiju. Rađena u vremenu kad je stari Đura kao guslar već pripadao prošlosti, ona ničim ne nagoveštava njegov slavni poziv. Šta više, šezdeset godina docnije ona je u tolikoj meri izgledala nezadovoljavajuća kao dokument da se prilikom njena reprodukovanja u Znamenitim Srbima XIX veka smatralo za neophodno podvrći je prethodnom premazivanju i docrtavanju fotografskog snimka Kneževićeva originala.

Između šest lepih pesama koje je Vuk zapisao od Milutinovića u Kragujevcu 1820. godine i objavio u trećoj i četvrtoj knjizi svoje zbirke, nalaze se i vrlo poznata crnogorska Tri sužnja, od kojih je on imao pribeležene tri versije. Jednu varijantu iste pesme dao je i Sima Milutinović u svojoj Pjevaniji crnogorskoj i hercegovačkoj.[2] Zanimljivo je da je sačuvan lik i guslara koji je Milutinoviću ispevao ta druga Tri sužnja, jedinoga Siminog guslara čiji izgled poznajemo, ako izuzmemo vladike Petra I i Petra II, koji su mu bili saradnici u Pjevaniji, kao što je poznato. Iz napomene koja prethodi tekstu vidi se da je pesma zabeležena od "Vuka Đurova Radonjića, što je u knjizi morskome oficiru G. Branjevskom izobražen". - Ruski marinski oficir Vladimir Bogdanovič Branjevski služio je pod viceadmiralom Senjavinom u toku akcije ruske flote u Boki Kotorskoj i Dalmaciji od 1805. do 1807. godine; svoje beleške o operacijama crnogorsko-ruskim protiv Francuza, kao i podatke o Crnoj Gori, on je objavio u svojim Zapiskama i Pismima pomorskog oficira 1824-1826. godine.

Prevarili bismo se ako bismo isključivo našem vremenu pripisivali shvatanje interesa koji ima za nauku, i inače, prikupljanje podataka o onima koji su stvarali ili pronosili naš narodni ep. Takozvani terenski rad, danas tako popularan kod proučavalaca narodnog pesništva, nije skorašnji pronalazak. Vuk Karadžić je vrlo rano, takoreći u samom početku svoga skupljačkog rada, dobro razumevao svoj posao. On je znao da je pomenuti materijal od značaja za istoriju i za nauku. Iako je tek 1833. godine položio račun (kako on to kaže) o tome šta je od koga zapisao ili dobio, - mnogo pre toga, još od 181 . godine, on je počeo činiti zabeleške i pribirati podatke o svojim guslarima.

Prvi o kome je želeo imati biografske građe bio je Filip Višnjić. Vuk je Filipa i lično poznavao; od njega je 1815. godine zabeležio nekoliko pesama u manastiru Šišatovcu, kod Lukijana Mušickog, koji mu je ovoga i "dobavljao". Po odlasku u Beč, Vuk se u nekoliko mahova obraćao Mušickom molbama da se "jošt štogod novo prepiše od Filipa Slijepca", koji se bio nastanio u selu Grku u Sremu, i povremeno dolazio i u Šišatovac. Naposletku, 6. marta 1817. Vuk je zamolio Mušickog i za pomenute podatke: "Dozovite Filipa Slijepca (ako nije otišao u Srbiju) pa ga zapitajte koliko ima kako je oslijepljeo, i odašta; i ostala sva njegova priključenija (na pr. kad se oženio, dokle je putovao i šta mu se znamenito događalo itd.) pa popišite, te nam pošljite (to osobito želi G-d Kopitar). Vrlo bi dobro bilo kad bi ga mogli izmolovati s guslama."

Prepiska između Vuka i Mušickog nije sačuvana u celini; iz pisama koja imamo ne vidi se baš jasno kako se najzad Mušicki odazvao na ovu molbu. Vidi se da je prvi odgovor na nju dao tek posle tri meseca, u svome pismu iz Šišatovca od 12. juna 1817: "Ovaj mi čas dođe ključar u sobu i javi mi da je čiča Filip, Slepac, sinoć docne došao u monastir i rad se prijaviti. Sad ću vam udovletvoriti vašoj preporuci."

Posle sedam nedelja, 20. jula 1817, Mušicki je izvestio Vuka: "Za Filipovu biografiju već sam od njega sva data skupio." Iz dalje prepiske ne vidi se da li je on ikad "udovletvorio" Vukovoj molbi, ali da je doista ispitivao Višnjića i 12. juna 1817. pribeležio neka njegova kazivanja znamo po tome što su među njegovim hartijama nađene te zabeleške, iako u vrlo nesređenom stanju. Njih je objavio dr Nikola Krstić u Glasniku Srpskog učenog društva 1866. godine (knj. XX), pod imenom "Beleške pokojnog vladike Mušickog o Filipu Višnjiću". One su dosta sumarne i ne izgleda da ih je Vuk ikada primio, pošto nisu upotrebljene u kratkoj belešci o Višnjiću koju je Vuk napisao u predgovoru svoje četvrte knjige 1833. godine. Kakve su da su (Mušicki nije raspolagao naročito živom isledničkom maštom), one su uz tu Vukovu belešku glavni izvor za Višnjićevu biografiju.[3]

Što se tiče Višnjićeve slike, "portrea" (kako sam Vuk baš i kaže), stvar je manje jasna. Vuk je nešto ranije razgovarao sa slikarom Arsom Todorovićem da mu ovaj "risuje" neke razvaline, koje je kako izgleda nameravao reprodukovati kao naslovnu sliku uz svoj Srpski Rječnik. Todorović, koji je zaslužan već i po tome što nam je ostavio lik Dositejev, živeo je tada u Novom Sadu, ukoliko ga slikarski posao nije vezivao za crkvu kakvog drugog mesta. Mušicki je bio u odnosima sa Todorovićem. Izvešten o Vukovoj nameri da donese uz Rječnik Todorovićevu sliku, on se oduševio idejom i to svoje oduševljenje izrazio još 9. februara 1817. u pismu Vuku: "Šta učiniste vi s onim razvalinama na Rječnik? Nemojte izostaviti. Silne su ono pričine črez koji smo to namjerili. I novo će ime Rječnika, ako ga primite, Kovčeg mislene narodnosti Srbske, u tjesnom i lepom sojuzu biti s onim razvalinama, pri kom pogledu neće moći ne uzdaniti prave i tople prsi Srbljina."

Svoju nameru da Rječnik ilustruje jednom osijanskom ili valterskotovskom "razvalinom" Vuk je docnije napustio, ali je i dalje želeo imati sliku Višnjićevu. Teško je prosuditi da li je od njegove strane ili od strane Mušickoga ikada bilo pomisli da se za izradu Višnjićeve slike zatraži Todorovićeva saradnja; ona bi svakako povlačila novčanih izdataka. Stvarnost je da je pune dve i po godine Vuk uzalud očekivao od Mušickoga traženu sliku, kao što se to vidi iz jednog njegovog nedatiranog pisma koje je izdavač Vukove Prepiske Ljubomir Stojanović stavio u decembar 1819... "a Slijepca Vilipa portre ne dobismo".

Šta je bilo posle toga: da li je Vuk uopšte došao bio do "portrea" Višnjića, bilo preko Mušickog, bilo kojim drugim putem, danas ne znamo; u Vukovoj Prepisci ne nalazimo o njemu traga sve do 1823. godine, kad je Vuk otišao u Lajpcig radi štampanja novog izdanja svoje zbirke narodnih pesama. Hoćemo li novim istraživanjima u ovom pravcu doći do kakvog iznenađenja, ostaje tek da se vidi.

Iz prepiske Vukove sa Kopitarom za vreme njegova boravka u Lajpcigu 1823. godine imamo nešto pojedinosti o bakrorezu koji je bio namenjen trećoj knjizi Narodnih srpskih pjesama. Izrada "figure" toliko se bila otegla da je treća knjiga (ona koju u prepisci s Kopitarom zove ugovorenim imenom "Sestrić Jovan") već bila odštampana pre no što je naslovna slika bila gotova. Vuk se odlučio da tu knjigu pusti bez gravure i da ovu stavi pred naslovni list druge knjige (koja je završena, kao što je poznato, posle treće knjige, dok je prva štampana posle druge). U početku se prepiska vodila samo o nekom nacrtu gusala; jedan od razloga ovoj skromnosti nameravane ilustracije bila bi i štednja: izrada "figure" stajala je veoma skupo, kao što je to Vuk objasnio u pismu Milutinoviću od 20. februara 1826. povodom štampanja Serbijanke. U pismu od 25. juna 1823. Kopitar je pisao iz Beča: "Pitajte ga (Sestrića Jovana, tj. treću knjigu) da li još može upotrebiti crtež gusala." Deset dana docnije, 5. jula, on izveštava Vuka: "Gusle ovoga puta još nisu mogle biti gotove, pa opet sam vam hteo odmah pisati. Dakle, perve pošte." Četiri dana posle toga, 9. jula, Kopitar je poslao crtež i dostavio svoje predloge kakva bi imala biti naslovna slika: "Evo crteža muzičkog instrumenta za Sestrića. Ali bi trebalo dati jednu familijarnu scenu - jednoga Homera okruženog mladim i starim slušaocima? ili 2 scene: jednu žensku bez gusala, i jednu mušku sa njima? to ćete vi videti!?"

Vukov odgovor iz Lajpciga tek je od 11. avgusta: "Sestrić je sasvim gotov, samo gradi ruo, te se odijeva za put. Onaj Zeichnung on nije mogao primiti sa sobom, nego je ostavio Strainjiću (tj. drugoj knjizi), koji će još do 2 mjeseca odavde poći."

Posle šesnaest dana, pismom iz Hale, od 27. avgusta, Vuk izveštava da je slika gotova (reč je jedino o nacrtu, a ne o samom bakrorezu, za čiju je izradu bilo potrebno duže vreme). On je vrlo zadovoljan radom nemačkog crtača: "Ama sam onaj Zeichnung uredio, da Vam oko vidi! Ero sjedi, pak digao glavu, kakogođ Slijepac Vilip, a ostali se oko njega načetili pa slušaju." Izrada samog bakroreza trajala je preko dva meseca, kao što se vidi iz Vukova pisma Jakovu Grimu u Kasel, od 28. oktobra: "Druga knjiga narodnih pesama potpuno je gotova, očekujem samo još bakrorez, koji će ove nedelje takođe biti gotov."

"Ova nedelja" trajala je nešto duže, jer je 6. novembra Vuk ponovio Grimu svoj raniji izveštaj o uzroku zakašnjenja, a dva dana docnije (8. novembra) obavestio je Kopitara: "Strainj. je gotov ima 10 dana, samo čeka Eru s guslima, a i on će biti gotov najdalje do jedno 8 dana."

Tačan dan izlaska iz štampe druge knjige lajpciškog izdanja nisam mogao utvrditi. Ona je morala biti gotova pre 19. novembra 1823. kad se Vuk nije više nalazio u Lajpcigu već u Hale (a vraćati se nije mogao dok ne dobije novaca da isplati štampara). Uostalom, iz navedenog pisma Kopitaru nas može najviše interesovati izraz: "Ero s guslima". Očevidno, gusle to je onaj "muzički instrument" sa Kopitareva crteža: gusle kratke, iskićene glave i oboda od "varjače", kao što danas sa slike vidimo.

Na ovom mestu treba načiniti bibliografsku primedbu da je naslovni bakrorez uz drugu knjigu lajpciškog izdanja, "cajhnung" kojim se Vuk ponosio, danas dosta retka stvar. Malo primeraka imaju sačuvan taj list; gravura se svakako odvajala od knjige i uramljivala pod staklo ili prosto lepila na zid. Od desetak primeraka te druge knjige Pjesama koje sam imao u rukama, video sam svega dva primerka sa slikom; nema je ni primerak koji danas ima Narodna biblioteka u Beogradu. U primerku koji se nalazi u beogradskoj Univerzitetskoj biblioteci, i koji potiče iz biblioteke Joce Vujića, razume se da ima naslovne slike.

"Ercegovac, pjeva uz gusle", piše ispod slike rezane u pravougaonom okviru, otprilike veličine današnje dopisne karte (8h14,5 cm). Bakrorez ne nosi potpis ni svoga crtača ni svoga gravera. Već od prve, slika odaje kompoziciju, delom stvorenu iz glave, delom sastavljenu po datoj građi i uputstvima. Kao kompozicija ona je vrlo nevešta: oko guslara slušaoci nisu se toliko "načetili" koliko ih je sastavljač nalepio jednog uz drugog, nasumice i nespretno: osam bezizraznih nasmejanih i bucmastih lica u dosta neodređenoj narodnoj nošnji; do njega sedi dečak sa kuburom o pasu, pažljivo slušajući: jedino lice, osim guslara, koje je prirodno postavljeno. Primitivni nacrt podseća nešto na nemačke gravure XVIII veka, otprilike na bakroreze uz Đulinčev prevod Velizarija G. Marmontela. Vidi se umetnikov trud da se unese opisni materijal (odeća, obuća, kape, oružje), ali pada u oči da je sve to crtao stranac koji još nije zaboravio gola kolena i muskule klasičnih Rimljana. Središna figura međutim "Ero s guslima", vrlo je uspela i Vukovo zadovoljstvo s njim potpuno je shvatljivo. Razume se da to nije Višnjić (pre svega ovaj guslar nije slep), ali to je naš čovek, čovek iz naroda, srednjih godina, oštrih crta, snažna nosa i ponosita čela nakrivo kapom pokrivena, dobro rastavljenih obrva; ispod gustih zagasitih brkova koji ovlašno padaju otvorena su usta, jabučica pod grlom podrhtava, - guslar peva; oseća se kako iz grudi izbija ne samo njegov glas nego i njegov dah. Oči su nešto bolne i pogled zamišljen: pevač duboko proživljava svoju pesmu. Tip je vrlo hercegovački i podseća izrazom na Jovana Dučića iz mlađih dana. Očevidno je da je lik rađen s prirode, po modelu, najverovatnije prilikom izrade definitivnog nacrta u Lajpcigu, gde je ne samo bilo Srba, već i prenumeranata na Vukove knjige; ipak, vrlo je mogućno da je taj model bio sam Vuk.

Slika je vredna pažnje i nerazumljivo je što izdavači naših državnih izdanja nisu nikad smatrali za potrebno da je reprodukuju; ona to zaslužuje već i stoga što je u njenoj izradi bilo i Vukove saradnje. Zatim, originalna bakarna ploča s koje je ona štampana nalazila se možda (ili se nalazi još i danas?) u Vukovoj zaostavštini, onom delu njenom kojim je rukovao Vukov Odbor, kao što je 1898. godine tu nađen bakrorez lika Miloša Obrenovića, koji je i upotrebljen prilikom štampanja državnog izdanja Istorijskih i etnografskih spisa. Ljubomir Stojanović beleži, međutim, da se u knjizi Vukovog plagijatora dr Fedora Posarta[4] nalazi reprodukovana slika Srbi oko pevača iz Vukove druge knjige pesama, ali bez oznake odakle je sliku uzeo.[5]

Petnaest godina posle pojave ove zaboravljene slike javio se i drugi "srpski Omir", rad poznate naše slikarke Katarine Ivanović koji je danas isto tako zaboravljen kao i Vukova ilustracija. Još kao o mladoj učenici slikarske akademije u Beču, Srpkinji iz Stonog Beograda, Srpski narodni list Todora Pavlovića doneo je 1837. godine o njoj pohvalnu belešku, sa litografisanim njenim autoportretom, koji već po tehničkoj izradi znatno odskače od grubih drvoreza kojima je taj list bio "ilustrovan", - većinom starih klišea pozajmljenih od nemačkih i mađarskih listova u Budimu. Pohvala je došla svakako zauzimanjem Sime Milutinovića, čiji stihovi dopunjuju belešku; poznato je da je iste godine Milutinović toj mladoj slikarki ("najpervoj serb-krasarki") posvetio svoje Trojesestarstvo. Dve godine docnije, u broju od 11. februara 1839, Srpski narodni list u posebnom dodatku doneo je "veštom rukom naše poznate u Beču živopiskinje po našem kazivanju risovani obraz serbskog barda ili Omira".

Ilustracija je data u litografskoj obradi, ne zna se čijom rukom, po originalnom crtežu Ivanovićeve koji izgleda da je zagubljen; nije mi poznato da li je po ovom svom crtežu slikarka radila i kakvu veću kompoziciju, na platnu i uljanim bojama, kao što se to ponekad pretpostavlja. Svi natpisi na litografiji kaligrafski su pisani položenim slovima; na sredini, krupnije: "Serbskié Omirú"; s leve strane, u jednom redu: "Risovala Ekat. Ivanovičú u Beču"; s desne strane: "Prilogú S. N. Listu, 1839", a više toga sitno: "Litogr. kodú G. Trenšenskié i Komp. u Pešti".

Po čijem je to "našem kazivanju" Katarina Ivanović "risovala" svoga guslara? Po kazivanju samog urednika lista Todora Pavlovića, ili po kazivanju Sime Milutinovića, koji je na povratku iz Lajpciga boravio 1838. i 1839. godine u Beču i u Budimu, gde se oženio Marijom Popovićevom "Punktatorkom"? Pre bi se moglo pomisliti na Simu, čijim je zauzimanjem dve godine ranije Srpski narodni list i objavio onu pohvalnu belešku o mladoj umetnici i doneo njen autoportret. Simina je svakako i ovoga puta bila propratna beleška uz lik "srpskoga barda", crtan "veštom rukom naše poznate u Beču živopiskinje". Iza ove poslednje reči uredništvo je stavilo, u zagradama, jedan znak pitanja: reč živopiskinja bila je očigledno Milutinovićeva kovanica, s kojim se uredništvo nije slagalo.

Sam crtež predstavlja pre jednu studiju za sliku nego okončan rad. Na njemu su svega četiri figure: guslar i tri slušaoca; dvojica od ovih su stasiti momci, kao i sam guslar, treće je lepa mlada devojka. Svi su u narodnoj nošnji, nešto proizvoljnoj, kao kostimirani varošani. Oni su prirodno posađeni i dobro ukomponovani, skicirani lakim i elegantnim draperijskim linijama. U stvari, na slici je svega jedan čovek, lepi mladi brkajlija, sveže podbrijan, sa mrvom bradice ispod donje usne, idealizovana muška lepota gledana kroz oduševljene oči mlade slikarke; jedan isti model poslužio joj je i za guslara koji peva i za dvojicu njegovih slušalaca: pažljivog i zamišljenog junaka s kuburlijama i puškom, koji sedi podlakćen, kao i za stidljivog kavaljera koji stoji iza ovoga i oborenih očiji prati pesmu. Taj trostruki doista "veštom rukom" ocrtani lik lepog Srbina koji je za ljubav mlade umetnice prihvatio gusle i gudalo, ne prikazuje nikog drugog do slavnog našeg poeta Simeona Milutinovića, autora pomenutog Trojesestarstva. Taj trostruki doista "veštom rukom" ocrtani lik lepog Srbina koji je za ljubav mlade umetnice prihvatio gusle i gudalo, ne prikazuje nikog drugog do slavnog našeg poeta Simeona Milutinovića, autora pomenutog Trojesestarstva. Lepa devojka posađena ispred guslara na tle, smerno ispruženih nogu kao da lebdi na oblaku, to je svakako sama mlada slikarka, "najperva serb-krasarka" iz Milutinovićeve posvete.

Ni Vukov "Ero" ni "srpski Omir" Ivanovićeve nisu pretendovali da predstavljaju lik nekog od čuvenih guslara, a najmanje lik Filipa Višnjića, koji je još bio u životu kad se pojavila prva od ovih slika a umro svega pet godina pre nego se pojavila druga. Nijedna od njih ne nosi Višnjićevo ime, niti bi izgledalo da predstavlja Višnjića. Kroz celo to vreme, i dugo još posle, uopšte nije ni bilo u nas nekog njegovog portreta, ako izuzmemo bezuspešni pokušaj iz 1887. godine, prilikom svečanog otkrivanja spomenika Višnjiću, da se poznata slika Ded i unuk prikaže kao njegov lik, - o čemu će biti reči na jednom daljem mestu. Tek 1901. godine štampana je prvi put slika koja je po tvrđenju njena izdavača imala da bude autentični Višnjićev lik. Nju je objavio poznati naš književni istoričar Andra Gavrilović u već pomenutoj zbirci Znameniti Srbi XIX veka, koju je te godine pokrenula u povremenim mesečnim sveskama Srpska štamparija u Zagrebu. Kao i svi ostali likovi u toj publikaciji, koja je važila za luksuznu i bila za tadašnje prilike skupa, iako je umetnička vrednost većine slika dosta mala, Višnjićev lik je na zasebnom listu, dat vrlo savršenim grafičkim postupkom, fototipijom (reprodukcije su rađene u Pragu), veličine 14,5h19,5 sm, sa širokim marginama. Ispod slike je krupnim slovima ime: "Filip Višnjić". Ona predstavlja mladog lepo odnegovanog čoveka, nešto gojazna podbratka, u bogatom narodnom, skoro vojvodskom odelu izvezenom zlatom i u prazničnoj seljačkoj beloj košulji, sa dve iskićene kubure za pojasom, brižljivo očešljane zagasite kose, duge i talasaste, visoka čela, lepa lica, uvoštanjenih brkova, čežnjiva pogleda iz muških očiju. Junak je lako posađen; desnom gospodskom rukom iz širokog rukava prevlači gudalom po guslama oslonjenim na krilu, čiji divčik, ukrašen glavom jarca, drži u levoj ruci, pritiskujući strunu svojim dugim otmenim prstima sa lepo negovanim noktima.

Lik ni po čemu ne podseća na Višnjića kakvog ga znamo po opisu koji su dali Vuk i Mušicki, a po njima sastavio Milićević u svome Pomeniku. U jednoj biografskoj belešci, koja je data odvojeno od slike, izdavač Gavrilović ponavlja uglavnom Milićevićev tekst, iako taj tekst potire verodostojnost samoga lika, jer opis nimalo ne odgovara slici. Na kraju, Gavrilović daje primedbu: "Lik je po skici sačuvanoj u jednoj staroj umetničkoj grupi, a overen je kazivanjem onih koji su Višnjića lično poznavali."[6]

Očevidno je da lik nije Višnjićev. Nije to, ne samo iz razloga što ovaj prerušeni gospodin nije slep (dok se u samoj Gavrilovićevoj belešci navodi, po Milićeviću, da je Višnjić još u svojoj osmoj godini oslepeo od boginja), već pre svega stoga što mi tačno poznajemo pomenutu "staru umetničku grupu" iz koje je ovaj lik izvađen. "Stara umetnička grupa" to je poznata litografija Srbi oko pevača koju je Anastas Jovanović izdao u Beču 1848. godine. Gavrilovićev "Filip Višnjić", to je prosta fotografska reprodukcija pevača, središne figure sa Jovanovićeve litografije, toliko verna da reprodukuje čak i njegovu neodređenu zaleđinu, deo velikog grma koji na Jovanovićevoj slici zakriljuje celu "umetničku grupu". O tome se uveravamo najprostijim poređenjem. Na Gavrilovićevoj reprodukciji jedino se primećuju sitne mehaničke retuše, koje su bile neophodne prilikom izrade fototipskog želatinskog klišea.

Pre svega, na Jovanovićevoj slici ne bi bilo mesta Višnjiću, prostom narodnom čoveku iz Ustanka, u društvu uglednih ljudi i velikaša iz 1848. U njegovoj "umetničkoj grupi" nalaze se: knez Mihailo Obrenović, crnogorski vladika Petar II, Milan Jevremov Obrenović, Anka Obrenović, Vučić; u njoj su od književnika, osim Njegoša, Vuk Karadžić, Đuro Daničić i (naknadno ucrtani) Branko Radičević, a kao umetnik na slici je i sam litograf Jovanović. Po spisku ličnosti, obeleženih brojevima, u jednoj reprodukciji Jovanovićeve litografije koju je dao francuski prevodilac naših narodnih pesama Ogist Dozon u svojoj knjizi Le Epopee serbe (1888), pevač oko koga su se Srbi okupili i koji je obeležen brojem 2 nije niko drugi do "Zouban, represente dans le role de gouslar". Dozon je proveo devet godina u francuskom konsulatu u Beogradu (1854-1863), i po svom službenom položaju morao je biti u ličnom dodiru sa Jovanovićem, dvoroupraviteljem i poverljivom ličnošću vladajućega kneza. Za razliku od većine stranih predstavnika u Beogradu, on je dobro znao srpski, imao dosta srpskih prijatelja i bio svestrano ušao u naše stvari; njegov spisak, iako nepotpun, morao je biti sastavljen po kazivanju domaćih ljudi. Valja primetiti, međutim, da u njegovom spisku nema Branka Radičevića, iz čega bi se moglo zaključiti ili da Brankov lik u Dozonovo vreme još nije bio mnogo poznat u Beogradu ili da se Dozon za Branka nije mnogo interesovao, što je verovatnije.

Sa Zubanom stvar stoji drukčije. On je umro relativno mlad 1850. godine i Dozon ga nije mogao poznavati, ali je njegova reputacija i kao književnika i kao državnog velikodostojnika bila živa bar još desetak godina posle njegove smrti; ona je bila svakako veća od reputacije njegova brata Gliše Zubana, stihotvorca pesama u duhu narodnom, na čije bi se ime moglo pomišljati.

Laza Zuban bio je dugogodišnji prijatelj Vuka Karadžića, s kojim je 1829. godine zajednički prevodio u Kragujevcu Napoleonov Zakonik. O njemu i Vuku govori Joakim Vujić u jednom žučnom pismu knezu Milošu, pisanom iz Novog Sada 7. februara 1839:[7]

Zato želeo bi da bi G. Zuban s najprosveštenijim G. Hegavim Vukom i krompavom Maskarom jošte jedan put u Kragujevcu sastali se i kodeks Napoleonov prevodili, pak nekij puta iz izlišnog vremena kada bi G. Zuban u njegove sladke Gusle svirao a šantavi, hegavi i krompavi G. Vuk maxarski Verbunkoš, harmadtanc, aprič-aprič, serbske lesice, keteuše, štaeriš i dajč igrao i onim njegovim kao u ćurka ili krokodila kriljavim glasom podvikivao: "U-ju! Cupa! Cupa! Aj uj! ne luduj, s tuđom ljubom ne druguj!"...

Ali predobri i premili Svetli Gospodaru, Otac, pokornjejše molim da bi ste blagouserdstvovali prostiti ovoj mojoj nevinoj šali, zašto ja ovo samo Vama činim radi radostnoga uveselenija Vašego, a drugome nikome na svetu.

Vaš vjerni

Vuič.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: O liku Filipa Višnjića i drugih guslara Vukova vremena

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 11, 2011 10:06 pm

Nije jasno o kakvim je guslama reč u ovom pismu: o violini (kao što bi donekle izgledalo po tekstu) ili o pravim guslama, koje bi kao Zuban imao, koje bi mu bile "sladke" i u koje bi on "svirao". Zabavljač Milošev, mnogo kivan na Vuka od ranijeg vremena, Vujić je mogao svoju otrovnu sliku zakititi baš otačastvenim instrumentom, što bi na ovom mestu sasvim bilo u stilu. Ali da je Zuban pevao uz gusle narodne junačke pesme, u društvu "ljubitelja srpske pjevanije" koje se okupljalo uveče u njegovoj čuvenoj "oxakliji", imamo izrečno savremeno svedočanstvo. Niko drugi do Sima Milutinović ostavio nam je opis tog intimnog "studija" ukrašenog likovima Karađorđa, Franklina i Dositeja, u kome bi Zuban svojim gostima, "uz gusle, kao učeni Srbin, prvi zasvirao narodski, no i zapjevao je uz nju Kraljevića Marka, Karađorđa uzdig, kao i sami pjevun i Omir srbski Filip Višnjić".[8] Zuban je imao lep i zvonak glas i kao "najgrlatiji od pisara" bio je određen da 1. decembra 1830. godine, na svečanosti kod današnje crkve Sv. Marka u Beogradu, pročita "od reči do reči" Sultanov hatišerif i berat, kojim je Srbiji bilo priznato političko biće i Miloš Obrenović postao "nasljedstveni knjaz".[9]

Pevanje narodnih pesama Zuban nije gajio samo kao mlad pisar kneževske kancelarije u Kragujevcu i u Beogradu, već nastavio i docnije kao visok državni službenik. Gusle i gudalo, štaviše, on je nosio sobom i na svojim putovanjima u strane zemlje. Engleski diplomata Henri Lejard, koji se sa Zubanom upoznao u Beogradu 1842. godine i nastavio to poznanstvo docnije u Carigradu, gde je ovaj bio poslat u službenu misiju od beogradske vlade, zabeležio je u svojoj autobiografiji kako se sa Zubanom vrlo često viđao u to vreme i kako je "mnoge večeri provodio u njegovom društvu". Na "pasjem latinskom" kojim su bili prinuđeni da se služe u njihovom usmenom i pismenom opštenju (jer Lejard nije znao nemački, dok je Zuban slabo govorio francuski), srpski deputat otpravljao je svoju rodoljubivu dužnost tumačeći teško stanje našega naroda pod turskim jarmom mladom engleskom diplomati, koji je neku godinu pre toga posetio Cetinje i čuo sličnih jadanja od Njegoša. O svojim sastancima sa Zubanom u Carigradu (i to svakako u Zubanovom stanu) Lejard je ostavio preciznu belešku, koja dopunjuje kazivanje Vujićevo i Milutinovićevo. "On mi je izlagao događaje iz srpske istorije, veli Lejard u pomenutoj autobiografiji, a naročito ratove sa Turcima i borbe za nezavisnost svoje otaxbine, u kojima je uzeo i ličnog učešća. Obično je završavao pevajući monotonim i žalostivim glasom narodne balade u kojima su Srbija i druge slavenske zemlje koje Dunav zapljuskuje veoma bogate, prateći svoje pesme na grubom gudačkom instrumentu (fiddle) sa jednom žicom i prevodeći mi ih posle sa srpskog jezika. Odvojen daleko od svoje rodne zemlje, on je u ovim pesmama nalazio velikog uživanja. One su uzbuđivale njegovu dušu, i kako ih je pevao, uz njihovu tužnu pratnju, suze bi vrcale niz njegove obraze, a on bi prekidao svoje pevanje da popusti svojim jecajima. Na mene, isto tako, njegova primitivna muzika proizvodila je osećanje neopisive melanholije."[10]

Zuban je bio jedan od retkih visokih državnih činovnika ustavobraniteljskog režima koji je javno bio za Vukovu reformu: "Samo Zuban i ja smo javno i svuda za vas; a drugi i ako je, on kazati ne sme; pa ko će ji znati koi su", pisao je Vuku iz Beograda Jovan Gavrilović (1. februara 1848.). U Vukovoj zaostavštini koja je predata Narodnom muzeju u Beogradu 1895. godine nalazio se njegov litografisani lik sa faksimilnim potpisom: "Lazo Zuban, član Sovjeta Knjažestva Srbije i narodni srbski polkovnik" i svojeručnom posvetom: "Svome prijatelju G. Vuku St. Karadžiću, Lazo Zuban".[11] Danas toga lika u Narodnom muzeju nema: primerak o kome je reč iščezao je još za vreme austrijske okupacije od 1915. do 1918; dalji neki primerak nisam uspeo naći u Beogradu. Verovatno će se ta litografija negde pronaći; ona će potvrditi ili oporeći sličnost Zubanova lika sa likom guslara na Jovanovićevoj litografiji.

Međutim, u Narodnom muzeju postoji drugi jedan rad od znatnog interesa za istoriju Jovanovićeve litografije. To je jedan originalni crtež rađen olovkom, veličine 38h27 sm, zaveden u inventar toga muzeja pod brojem 1195 kao: Guslar, knez Mihailo sa vojvodama. - Sign. E. Braumann, 1847. U Muzeju nema podataka o poreklu samoga crteža, kao ni o načinu kako je on dospeo u Muzej. Na tom crtežu dopisana su u četiri slučaja kod pojedinih ličnosti iz grupe njihova imena (Knichanine,Voutschitsch, ein Volk-Saenger, fuerst Michael), a u dnu čisto i jasno napisano: "crtao E. Brauman, 1847" (gey. v. E. Braumann, 1847.) Pada u oči francusko-nemačka transkripcija imena Knićanina i Vučića, kao i bezimena oznaka guslara.

Navedeni naslov crteža, kakav je unet u inventar 1929. godine, ovlašan je u pogledu identifikacije predmeta, pošto nije tačno da grupa koja okružuje guslara predstavlja kneza Mihaila samo "sa vojvodama". Što je važnije primetiti, on je nepotpun, jer ne konstatuje odnos ovoga crteža prema drugim postojećim crtežima. Pravilno utvrđivanje toga odnosa, međutim, od znatnog je interesa za bolje poznavanje rada jednoga od najuglednijih starih naših grafičara, već pomenutoga Anastasa Jovanovića. Kao što smo najpovršnijim poređenjem lika Filipa Višnjića u zbirci Znameniti Srbi XIX veka sa Jovanovićevom litografijom Srbi oko pevača utvrdili da je taj tobožnji Višnjić mehaničkim putem izvađeni lik guslara sa Jovanovićeve litografije, isto tako najpovršnijim poređenjem Jovanovićeve litografije sa ovim Braumanovim crtežom daje se utvrditi da su ova poslednja dva rada jedna i ista slika, istovetna i u celini i u detaljima, pa čak i u karakterističnoj pojedinosti da je lik Branka Radičevića i na jednoj i drugoj od njih pogrešan u proporcijama i perspektivi, da je odvojen od ostale grupe, i da je svakako naknadno ucrtan na sliku.

Po mome uverenju, Braumanov crtež - pravilnije bi možda bilo reći Braumanov nacrt - predstavlja original sa koga je bačena na kamen čuvena Jovanovićeva litografija. Sudeći po godini stavljenoj uz Braumanov potpis: 1847, nacrt je rađen godinu dana pre litografije, koja je kao što se zna iz 1848. godine. Braumanov nacrt je izvrstan rad dobrog majstora od zanata, svakako bečkog umetnika, pomagača-najamnika kakvi se nalaze u svima velikim gradovima sa umetničkim akademijama, bogatim muzejima, trgovinama sa slikama i izdavačima ilustrovanih dela, - rad zaposlenika čija se saradnja naročito tražila u starije doba, pre pronalaska mehaničkih postupaka u reprodukciji: cinkografije, fototipije i heliogravure. Ja nisam mogao naći Braumanovog imena ni u čitavom nizu nemačkih leksikona i biografskih rečnika, pa ni u specijalnim rečnicima nemačkih likovnih umetnika, što je znak da je on proveo život (možda samo kratak?) neuspelog slikara, u mraku anonimata, onako kako provode život u pomenutim sredinama mnogobrojni slični najamnici. O njemu znam toliko da je četrdesetih godina prošloga veka vio litograf u Državnoj štampariji u Beogradu; radio je na kamenu i litografskom pisaljkom i čeličnom rezaljkom; o njegovom službovanju u Srbiji mora biti podataka u srpskoj Državnoj arhivi, koje bi valjalo iznaći i prikazati. Trebalo bi pribrati i njegove radove, kojih će svakako biti veći broj. Od njega imamo nekoliko crteža i litografija kneževa Srbije Miloša Obrenovića i Aleksandra Karađorđevića, kao i kneginja Ljubice i Perside; naročito se ističe njegov izvrsni litografisani portret mladoga Ljubomira Nenadovića, iz studentskih putničkih dana, sa Rajnom u zaleđu, koji bi veoma lepo pristajao uz svako iduće izdanje Nenadovićevih Pisama iz Švajcarske.

Dok o Braumanu za sada znamo tako malo, život, rad i ličnost Anastasa Jovanovića dobro su nam poznati i bez naročite monografije njemu posvećene, - iako on zaslužuje posebnu studiju ne samo vidnim udelom koji je uzeo u razvoju naše kulture, već i interesantnom skrivenom ulogom koju je igrao u političkim događajima Srbije za vlade kneza Mihaila, kao njegovo poverljivo lice. Daroviti i prilježni dečak sa malo škole, rodom iz daleke Vrace u Bugarskoj, učenik u slovolivnici novoosnovane Državne štamparije u Beogradu (1832-1838), sa zapaženim darom za rezanje slova i pečata, Jovanović je bio poslat u Beč da se usavrši u grafičkoj veštini. Trudoljubiv, preduzimljiv i okretan, on je za dvadeset godina života u Beču (1838-1858) uspeo da napravi mnogostranu karijeru grafičara, poslovnog čoveka i dinastijskog dvorjanina. Vrlo dug izgleda njegov kulturni put: od siromašnog dečka iz Šopluka, razvio se majstor stručnjak fotograf i litograf potpuno na visini tadašnje evropske tehnike. Taj put materijalnog i društveno-kulturnog napretka on je prešao u jednoj generaciji, ostavivši drugoj da ga nastavi: kao što je poznato, njegov stariji sin bio je arhitekta od međunarodnog ugleda, mlađi sin bio je profesor Visoke tehničke škole u Švajcarskoj; njegova kći, koja je umrla pre kratkog vremena (31. maja 1954.) u 86 godini, koliko prošle godine dala je nemački prevod naših narodnih pesama o Kosovu, pošto je ranije prevela Gorski vijenac (1939).

Jovanović je bio darovita priroda sa vrlo mnogo preduzimačkih sposobnosti. On je imao radoznalosti za tehniku, kao i dovitljivosti i sitno- pronalazačkog talenta. Od istočno-balkanskih osobina imao je vrednoće, durašnosti i realističkog shvatanja života. On je istina nosio znatnu dozu idealizma u nezainteresovanom amaterstvu s kojim je pratio napredak tehnike, u kome je težio i sam da učestvuje; u njemu je bilo i romantičarskog rodoljuba koji se trudio da svojim litografijama starih srpskih vladara, slavnih srpskih ljudi i istorijskih scena iz srpske prošlosti probudi i očuva nacionalna osećanja tamo gde ih nije bilo ili koja su bila ugrožena. U svojim starim godinama on je, zadovoljstva i zabave radi, kao jedno kulturno delo stvorio naš prvi vanstranački, informativni list Novi beogradski dnevnik (1882-1887), iz koga se posle razvio još poznatiji Dnevni list (1887-1911), bivšeg faktora štamparije koju je Jovanović finansirao Svetozara Nikolića.[12] Ali je on uglavnom bio ipak materijalistička priroda; prožman duhom tečevine i štednje, on je prošao kroz život ne samo kao čovek od posla već kao čovek od poslova. On je mnogo više bio izdavač litografija koje su imale vrlo dobru prođu i od kojih je on u kratkom vremenu dao veliki broj, nego što je bio umetnik-litograf koji je računao na savremenu slavu i glas kod potomstva. Njegova "umetnička radionica" koju je u Beču držao otvorenom četrdesetih i pedesetih godina prošloga veka nije bio umetnički atelje već radionica, bolje reći radnja. Iz nje su izlazile ikone, na drvetu, platnu i hartiji, likovi, litografije, plaštanice, ripide; on je trgovao i okvirima za slike.[13] U toj radionici Jovanović nije radio sam, već je imao zaposleno osoblje, uglavnom austrijske Nemce, koji su po njegovim uputstvima crtali i molovali poručene predmete, vršili prepravke. Kako je svoju trgovinu najviše vodio sa srpskim crkvama u Austro-Ugarskoj, Jovanović je morao voditi lični nadzor da radovi njegovih pomagača Nemaca budu u strogo pravoslavnom duhu. Kći njegova Katarina, u biografskom napisu pisanom sa kćerinskim pijetetom po njegovim autobiografskim beleškama, ističe da je u toj "radionici" bio zaposlen "veći broj veštog osoblja" i naročito pominje "veštog portretistu Johana Besa, koga je Jovanović više puta slao u Srbiju kada mu beše potreban lik neke ličnosti van domašaja njegovog fotografskog objektiva. O tom svedoče i pisma prote Mateje Nenadovića upućena Jovanoviću, kao i ona lepa slika prote Mateje koju je takođe izradio Johan Bes."[14]

"Van domašaja njegovog fotografskog objektiva!" - Doista, fotografskim objektivom Jovanović je rukovao magistralno. Velika je njegova zasluga što nam je ostavio onaj niz likova znamenitih Srba svoga vremena koje je put nanosio u Beč, likova koje je on prema svojim fotografskim snimcima izdavao u litografiji. Pre dvadesetak godina, originalne staklene ploče tih snimaka poklonila je njegova kći beogradskom Fotografskom klubu; uvećane fotografije načinjene su bile ovom prilikom za jednu izložbu, pošto su prethodno sa njih oprane svojevremene fotografske retuše; tim načinom, bore, bradavice, ispucala koža, primitivni narodski izgled i izraz, lične neuglednosti koje je ondašnja sitna retušerska četkica, ulepšavajući često gruba seljačka lica, izbrisala ili izgladila, pojavile su se posle skoro punog jednog veka na tim zaboravljenim snimcima u punoj svojoj svežini.

Ipak, ni za takvog iskusnog veštaka kakav je bio Jovanović, put od staklene ploče do kamena nije bio tako brz i tako prost. Jovanović je umeo vladati litografskom pisaljkom kao retko koji naš grafičar. On je imao sigurno oko i sigurnu ruku; znao je svoj zanat i u trenucima nadahnuća umeo je stvoriti umetnička dela od trajne vrednosti. Naš istaknuti slikar, nezaboravljeni Petar Dobrović, koji je u svoje vreme dobio poruxbinu da izradi sliku Vuka Karadžića za veliku dvoranu starog beogradskog Univerziteta i kome sam tom prilikom bio pozajmio čitav niz Vukovih portreta, među kojima i fotografsku reprodukciju poznate Jovanovićeve litografije, bez dugog predomišljanja izabrao je ovu poslednju i po njoj izradio svoju sliku. On mi je tada sa ushićenjem govorio o starom majstoru, ističući detalje na Jovanovićevoj slici koje ja sam ne bih bio kadar zapaziti bez njegovog znalačkog tumačenja. Ali ostaje činjenica da je Jovanovićeva visoka produktivnost, - preko 400 slika za nepunih dvadeset godina, uz druge poslove, - trajala relativno kratko vreme pa naglo usahla: po povratku u Srbiju sa vaspostavljenim Obrenovićima (1858), sve do svoje smrti (1899), punih četrdeset godina on se prestao baviti litografijom. Treba takođe primetiti da radovi iz njegove plodne mladosti i zrelog doba ostavljaju utisak da ih nije uvek radila ista ruka; šta više, oni najčešće i ne nose potpis crtača koji ih je stvarno radio već samo izavača-litografa Jovanovića. Povodom konstatacije koju smo napred učinili da je jedna od njegovih najpoznatijih slika, grupa Srbi oko pevača, delo najmljenog pomagača Braumana, otvara se pitanje šta je sve od Jovanovićevih litografija uopšte njegov lični rad, a šta rad njegovih plaćenih anonimnih saradnika.

Andra Gavrilović je načinio grešku kad je iz kompozicije Srbi oko guslara (pod kojim je imenom ova poznatija no pod onim koje joj je Jovanović dao) izvadio lik nepoznatog amatera-guslara, i reprodukovao ga kao lik Filipa Višnjića. Pogreška je svakako bila zapažena (a verovatno i kritikovana u tadašnjoj štampi) još odmah po objavljivanju mesečne sveske Znamenitih Srba koja je tu sliku sadržavala, tako da se Gavrilović našao u obavezi da pretplatnicima pruži pravu sliku Višnjićevu, koja bi zamenila pogrešno dat Zubanov lik.[15] Nažalost, ni taj novi lik, spravljen na brzu ruku, nije bio autentičan, kao ni povučena slika. Taj tobožnji portret Filipa Višnjića, objavljen 1901. godine u Znamenitim Srbima, a danas toliko rasprostranjen, rad je savremenog grafičara i karikaturista bečkog šaljivog lista Muskete iz vremena Prvog svetskog rata, Josipa Danilovca. On je izrađen, po narudžbini uredništva Znamenitih Srba, delom iz glave, delom po pomenutom liku Zubana (naročito gusle, i rukavi od košulje), a takođe i po jednoj ranijoj slici koja predstavlja neodređenog i neimenovanog srpskog guslara, sa korica narodnih pesmarica kakve su izdavali novosadski knjižari Braća M. Popovići, počev od 1883. godine. Ova slika, poznata pod imenom Ded i unuk, imala bi biti ilustracija proslavljene Zmajeve dečje pesme, čiju je popularnost delila. Kao što je pomenuto na jednom ranijem mestu, prilikom svetkovine otkrića spomenika Višnjiću 1887. godine u sremskom selu Grku u kome je Višnjić proveo poslednje godine svoga života, učinjen je bio pokušaj da se ta slika prikaže kao lik slavljenoga guslara. Među mnogobrojnim prigodnim publikacijama koje su se tim povodom pojavile, štampana je i knjižica novinara Ivana Ivanića: Filip Višnjić, srpski pesnik, junak i guslar, u izdanju knjižare Krainovića iz Mitrovice, u čijoj se blizini i nalazi selo Grk. Njen naslovni list bio je ukrašen slikom Ded i unuk, koja je bila otisnuta sa istog klišea kojim su se Braća M. Popovići služili u štampanju svojih pesmarica (crtež litografskom pisaljkom na cinku veličine 7h10 sm, izrađen u tada čuvenom cinkografskom zavodu Angerera i Gešla u Beču); kliše su bili pozajmili novosadski izdavači u čijoj je štampariji Ivanićeva stvar i štampana. Razume se da ova skromna i danas potpuno zaboravljena knjižica nije imala dovoljnog autoriteta da već opredeljenoj narodnoj mašti nametne novo tumačenje jedne dobro poznate i već određeno shvaćene slike. Stvarno, Ded i unuk, kao i Brankova Devojka na studencu, bili su rodoljubivi zidni ukras u svakom srpskom domu širom Vojvodine, najčešće izvezeni u bojama svilom na juti ili vezeni crvenim koncem na platnu "trukovanom" indigom. Sa ove slike, naivno romantične ali pune efekta, Danilovac je preneo patetični izgled slepoga starca sedih valovitih vlasi i opuštenih brkova. Uprostivši dramatizaciju kompozicije izostavljanjem "unuka", on je uspeo da stvori jedan još efektniji lik, koji je vremenom zamenio onaj prvi i zauzeo njegovo mesto kao popularna slika. Ali, treba opet ponoviti, ova istorija počinje tek 1901. godine.

Kako se često događa da popularnost steknu dela anonimnih autora, i ovaj lik Filipa Višnjića, improvizovan za hitnu potrebu jednog uredništva, prihvatili su ne samo književnici, novinari, pisci udžbenika i sastavljači antologija, već kroz štampu i školu i široki narodni slojevi kao uspeli simbolički lik guslara ovaploćenog u Višnjiću, najvećem od njih. Izdvojen od ostalih konvencionalnih, bezizraznih pa i loših likova koji sačinjavaju Znamenite Srbe XIX veka, taj Višnjić je postao slavan, ali niko nije vodio računa o imenu umetnika koji ga je stvorio a on ostao anoniman.

Mislim da se ovo prvi put u javnosti preduzela identifikacija Josipa Danilovca kao autora toga tobožnjeg Višnjića koji je usvojen za pravog, kao nekada legendarni Homer. Saznanje na osnovu koga ja to činim dobio sam juna 1921. godine od jednog dobro upućenog zagrebačkog Srbina u trpezariji sremskog manastira Jaska, u kojoj se nalazio na zidu jedan rad istoga umetnika, portret patrijarha Georgija Brankovića, rađen oko 1898. godine. Razgovor o ovoj poslednjoj slici dao je povoda našem sabesedniku da učini svoje saopštenje. Sledovala je i napomena da se Danilovac za vreme Prvog svetskog rata nacionalno loše držao i da je u Musketi kao austrijski rodoljub ismevao "opančarsku" srpsku vojsku. Desetak godina pre toga, međutim, on je učestvovao kao grafičar na Prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu 1904. godine.[16]

Gornji spisak likova naših starijih guslara nije još potpun. I naši i strani umetnici iz prve polovine XIX veka a naročito oni iz kasnijeg vremena, sve do poslednjih dana, ostavili su znatan broj guslarskih likova, od kojih su mnogi izgubljeni, zaboravljeni ili još nepoznati. Stari Sakcinski, na primer, zabeležio je u svom Slovniku za Pavla Simića da je "načinio lijepu sliku crnogorskoga pjevača, sa 22 lica, koja slika litografirana je od J. Claroa, i posvećena Teodoru Pavloviću".[17] Prema Milićeviću, tu svoju sliku Simić je izradio pre postanka Jovanovićeve litografije, negde između 1842. i 1848. godine, dok je molovao crkvu u Pirošu. "U to vreme, navodi on, sastavio je kompoziciju u kojoj pevač, Crnogorac, peva među 22 druga lica. Tu je kompoziciju posvetio književniku Todoru Pavloviću. Ta je slika posle litografisana i jako se rasprostranila u narodu."[18]

Koliko je meni poznato, Simićevu kompoziciju "od 22 lika" još niko nije opisao ni po originalu niti po litografskoj reprodukciji. Mogućno je da će se jednoga dana i naći, bilo u nas bilo u kakvom stranom muzeju, bar ta litografija koju je dao J. Klaro, a koja je posvećena Todoru Pavloviću. Ono što mene buni, to je što bi Simićeva kompozicija imala približno isti broj figura koji i Jovanovićeva, kako to tvrdi Sakcinski, i što bi se ona tako "jako rasprostranila u narodu", kao tvrdi Milićević. Meni izgleda da podaci Sakcinskoga i Milićevića odaju neku zbrku: oni se pre odnose na Jovanović-Braumanovu sliku no na Simićevu. Simićeva slika, ako je i postojala, nije mogla imati baš tako upadljivo istovetne opisne podatke koje i Jovanovićeva. Ipak, celo ovo pitanje još ostaje da se rasvetli.

Da pomenem još jednu i to vrlo interesantnu sliku guslara Vukova vremena. U Etnografskom muzeju u Beogradu nalazi se jedna akvarela poznatog krojača-ilustratora Nikole Arsenovića, koji je ostavio za sobom veliki broj crteža etnografskog karaktera. Ona je zavedena u inventar toga muzeja pod brojem 1027, kutija LXII, kao: Guslar sa slušaocima u krčmi, Dubrovnik (Dalmacija); prema podacima Muzeja ona je rađena "50-tih godina prošloga veka". Ja bih, možda, pomerio taj datum za deset godina unapred, pa je opet sigurno da je u njoj, na najautentičniji način, utvrđen izgled jedne dubrovačke krčme i njenog pevača baš u vremenu kad je Vuk prolazio Dalmacijom. Ona ima puno živopisnih detalja u pogledu narodne i varoške nošnje, kao i unutrašnjeg uređenja same krčme; u pozadini slike, uz bure i merdevine, umetnik je naslikao i sebe sama, jedino lice pod građanskim šeširom.

Ne ulaze u okvir ovoga pregleda radovi naših slikara i ilustratora, kojima su se docnije pridružili i vajari, od sredine XIX veka do naših dana. Njihovih je imena mnogo; može se reći da su svi važniji naši umetnici ovoga vremena dali svaki svog guslara. Među njima su: Stevan Todorović, Đorđe Krstić, (čiji su Ded i unuk već pomenuti), Uroš Predić, Pavle Jovanović, Vlaho Bukovac, Đorđe Jovanović, Rista Vukanović, Mirko Rački, Mihailo Milovanović, Atanas Bocarić, Vladislav Titelbah. Ostavljajući na stranu umetničku vrednost samih likova, može se učiniti opšta primedba da je dokumentarni značaj njihov najčešće slab. U nekoliko slučajeva (Predić, Vukanović), mesto guslara dat je njegov podražavalac prosjak.

Ostalo bi mi da kažem nekoliko reči i o stranim ilustratorima i slikarima koji su zabeležili izglede naših guslara starijeg vremena. Nagađam da ih je bilo mnogo više no što bi se moglo očekivati, iako nam je poznat od njih sasvim mali broj. Imalo bi da se sistematski i brižljivo pretraži, pre svega, strana putopisna literatura o našoj zemlji, naročito luksuzni albumi gravura, štampani obično u malom broju primeraka, koji se mogu naći samo u veoma bogatim bibliotekama inostranstva. Isto tako, imale bi da se pregledaju i neobjavljene, predromantičarske i romantičarske zbirke crteža, bakroreza i litografija s kraja XVIII i prve tri decenije XIX veka, kad se interesovanje za narodne nošnje, običaje i tipove stalo naročito razvijati, a nova reprodukciona tehnika olakšala posao i smanjila troškove izrade. Tih crteža, štampanih crno i onih kolorisanih rukom, ima vrlo mnogo po stranim bibliotekama i muzejima, kao i u privatnom posedu; oni se često nalaze pribeleženi u antikvarijatskim katalozima: ima dosta verovatnoće da se među njima mogu naći i crteži koji prikazuju naše guslare. Ova pretraživanja trebalo bi otpočeti u Bogišićevoj biblioteci u Cavtatu, koja sadrži bogatu zbirku od preko 9.500 komada otisaka: bakroreza, drvoreza, litografija i geografskih karata od XVI veka naovamo.[19] Stranih umetnika i ilustratora koji su putovali kroz naše krajeve bilo je naročito Francuza, Talijana i Austrijanaca, kao i nešto Engleza. Očigledno je da je još pre 1827. godine bila izrađena takva neka slika ili skica, s prirode, koja je poslužila mladom francuskom romantičaru Prosperu Merimeu kao izvor iz koga je on izvukao detalje za litografisani portret tobožnjeg ilirskog guslara Hijacinta Maglanovića, stavljen kao naslovna slika pred njegovu književnu mistifikaciju La Guzla 1827. godine; ovaj crtež uglavnom je sastavljen po autentičnoj građi. I u jednom engleskom časopisu istoga vremena objavljena je gravura koja predstavlja srpskog guslara, takođa rađena po nekim tačnim podacima; ali ona je bila samo reprodukcija iz nemačkog izvora: ostaje da se pronađu ne samo njen nemački original već i sama engleska kopija.

Najzad, treba navesti i ovu zanimljivu belešku našeg starog književnika Đorđa Rajkovića u Javoru 1877. godine: "U ono vreme kad se Vuk bavio u Lajpcigu, izašla je njegovim nastojavanjem u tamošnjem nemačkom "Modežurnalu" slika slepca Filipa Višnjića isečena na bakaru, na osmini tabaka. Filip, ozbiljan brkat Srbenda s guslima, gudi i peva. I slika i tekst uz nju napraviše senzaciju kod Germanaca, koji Srbima dadoše ime čilog, svežeg, za život sposobnog naroda, koga lepa budućnost čeka."[20] Između dva rata ja sam činio mnoga traganja po bibliotekama u Nemačkoj da pronađem sliku o kojoj govori Rajković. Taj Modencajtung (kako se časopis stvarno zvao) iz godina 1823-1827, koje se imaju uzeti u obzir, nisam uspeo naći ni u Berlinu, ni u Minhenu, ni u Lajpcigu, niti u Beču. Nijedna biblioteka u Nemačkoj nema njegovu potpunu kolekciju; prema izveštaju koji je u svoje vreme ljubazno pribavio u Berlinu za mene pređašnji bibliotekar Matice srpske Dragiša Polužanski, od toga časopisa kao da će najviše imati Univerzitetska biblioteka u Getingenu, ali i ona nema ni približno potpun komplet. Tek kad se bude jednoga dana pronašla ta slika u Modencajtungu moći će se utvrditi njen pravi odnos prema ostalim likovima Vukovih i drugih starih guslara, pomenutih napred. Želeti je da ona ne bude imala veze na sa jednom od pobrojanih slika, - a naročito ne sa Vukovim bakrorezom uz drugu knjigu lajpciškog izdanja, koja je baš iz istoga vremena! - i da nam bude pokazala stvarni izgled našeg velikog Višnjića.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: O liku Filipa Višnjića i drugih guslara Vukova vremena

Počalji od MustraBecka taj Uto Jan 11, 2011 10:09 pm

REPRODUKCIJE:


Sl. 1 - Đura
Milutinović, 1770-1844 (Slepi Đura). Rad Uroša Kneževića, Narodni
muzej u Beogradu.
Sl. 1a - Lik
Đure Milutinovića, objavljen u Znamenitim Srbima XIX veka, Zagreb,
1901.
Sl. 2 - Naslovna
slika uz Vukove Srpske narodne pesme knj. II, Lajpcig; 1823. Bakrorez.
- Rađeno po Vukovim uputstvima. Misli se da lik guslara predstavlja
Vuka Karadžića.



Sl. 3 - Katarina
Ivanović, Srpski Omir. Litografija, (Srpski
narodni list, 1839)
Sl. 4 - Filip
Višnjić (po liku Laze Zubana izvađen sa litografije Srbi oko pevača
(1848). (Znameniti Srbi XIX veka, Zagreb, 1901)
Sl. 5 - Srbi
oko pevača. Litografija Anastasa Jovanovića, (Beč, 1848)
Sl. 6 - Knez
Mihailo sa vojvodama. Crtež E. Braumana (1847), Narodni muzej
u Beogradu.
Sl. 7 - "Filip
Višnjić - U spomen podizanja spomenika" (1887.)
Sl. 8 - Filip
Višnjić, rad Josipa Danilovca (Znameniti Srbi XIX veka, Zagreb,
1901)
Sl. 9 - Nikola
Arsenović, Guslar u dubrovačkoj krčmi (oko 1860). Etnografski
muzej u Beogradu.
Sl. 10 - Hijacint
Maglanović. Litografija nepoznatog francuskog umetnika (verovatno
crtež Prospera Merimea)
Sl. 11 - Uroš
Predić, Guslar (1882). Narodni muzej u Beogradu.
Sl.
12 - Rista Vukanović, Guslar. Narodni
muzej u Beogradu.

Klikni na sliku, da je uvećaš
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: O liku Filipa Višnjića i drugih guslara Vukova vremena

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu