Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Šumadija i Pomoravlje

taj Ned Mar 15, 2009 6:41 pm
Šumadija i Pomoravlje su turistički region u koji smo smestili gradove uz reku Moravu. Kragujevac kao najveći privredni i univerzitetski centar regije, Smederevo, Arandjelovac, Gornji Milanovac, Topola, Valjevo, Kruševac... Brojni istorijski spomenici, banje, manastiri, vinski podrumi nude bogatu turističku ponuda za mnogobrojne jednodnevne ili vikend izlete. Bukovička banja, banja Vrujci kao i seoski turizam u skoro svim opštinama pružaju brojne mogućnosti i za duži boravak uz poznato šumadijsko gostoprimstvo.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Smederevo

taj Uto Okt 06, 2009 4:34 pm
О Смедереву

Само су ретки српски градови настајали онако како је Смедерево настало. За
разлику од оних који су градовима постали тако што су израсли из села и
других насеља, деспот Ђурађ Бранковић је Град Смедерево подигао са
наменом да буде престоница.



После пада последње средњовековне српске престонице под турску власт 1459. године, Град је изгубио свој значај.
Касније Смедерево, оно које је у 19. веку расло уз зидине Града под турском
влашћу, Карађорђе је учинио престоницом српском, да би се од тада
развијало као варош трговачка и изнова господска.



О грандиозности средњовековног Смедерева посведочиће и подаци да су на
деспотовом двору написане 24 књиге, да је сам Ђурађ, будући један од
најобразованијих европских владара, имао за оно време богату
библиотеку, да је Кир Стефан Србин компоновао духовну музику, те запис
да је "... попут античког позоришта..." спектакуларан био дочек моштију
Светога Луке које су у граду чуване до пада Смедерева под турску власт.

"Предео сликан чајем", назив је оне лепоте од природе Смедереву дариване, коју
књижевник Милорад Павић описује загледан са терасе виле Обреновића на
Плавинцу. И Доситеј Обрадовић, пре њега, 1806. године, задивљен лепотом
овог краја, смедеревско Југово назива земаљским рајем.



Сваковрсни благород којим је Смедерево даривано, људи су препознавали још од
римског императора Проба који је на обронцима Златног брда лозу за
потоња славна смедеревска вина засадио.
И од свакога је, до данашњих дана, понешто у Смедереву остало.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Uto Okt 06, 2009 4:37 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Šumadija i Pomoravlje

taj Uto Okt 06, 2009 4:36 pm
Римска граница

У првом веку нове ере природна граница река Дунав, омеђила је Римску државу. Римљани су тек седамдесетих година I века први пут стигли до Дунава. Потребно им је било још деведесет година ратовања, да би до краја Антике IV Флавијева и VII Клаудијева легија трајно обезбедиле северну границу. Изградњом путева десном обалом Дунава првенствено ради транспорта трупа приликом освајања Дакаје, допринела је и развоју градова и насеља, најпре око утврђених војничких логора.

Градско насеље Mons Aureus, на левој обали потока Сеона, пружало се на већем простору поред Дунава. Изворни подаци о овом насељу потичу из III и IV века. У Еутропији се спомиње гајење винове лозе у околини овог насеља за време цара Проба (276-282), једног од тројице римских царева, које је Риму подарила древна Илирија. Монс Ауреус је означен као цивитас (насеље) удаљен 26 миља од Singidunuma (Београда). Tabula Peutineriana, која се датира у IV век, потврђује овај податак, док га Itinerarium Antonianum лоцира на две миље мање.

Између овог насеља и следеће станице Винцеје, нађени су трагови римског граничног утврђења. Vincea (Ћириловачки поток) је била насеобина између два града Mons Aureusa и Marguma (Дубравица).

Даље низ воду од Смедерева, налази се, на ушћу Мораве у Дунав, градић Кулич чији полигонални темељи можда потичу још од касно-античког утврђења Marguma, али које је као српско Моравиште могло играти улогу и у средњем веку јер има о томе помена.

Трагови, које су многобројне људске заједнице оставиле поред једне од четири, по Мојсију „рајске реке", Дунава, просторно и временски ближе одређују културну историју, док се сложена судбоносна збивања у праисторијско доба могу само наслућивати. Сигурно је да су се заједнице на овом простору увек налазиле у процепу између два потпуно различита, али подједнако снажна света, што је и у каснијим периодима одређивало њихову драматичну историју.
Тврђава Кулич била је подигнута на последњем узвишењу према Дунаву, код данашњег села Кулича. Основа утврђења је шестоугаоног облика и била је саграђена од камена. Имала је три одбрамбена зида са воденим ровом, чак 17 кула и мању цитаделу.

Ово утврђење су вековима рушили и поново обнављали народи који су се овде дуже задржавали. Познато је да је тврђаву користила Византија, а после пада Србије и Турска.

Данас је тврђава Кулич зарушена. Она је и иначе била тешко приступачна, а нарочито је то сада услед подизања нивоа вода Дунава након изградње бране хидросистема Ђердап.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Порекло назива

taj Uto Okt 06, 2009 4:37 pm
Званични назив насеља Смедерево помиње се први пут у повељи цара Василија II из 1019. године, а име Смедерево у хрисовуљи кнеза Лазара 1381. године, којом је кнез Лазар ово, тада мало насеље, поклонио манастиру Раваници. Још увек се трага за коренима имена града који је у једном историјском тренутку био оличење славе и пропасти српске државе, а бедем на ветрометини Истока и Запада.

Порекло назива Смедерево и значење овог топонима још нису поуздано утврђени. Мишљења о томе су бројна а овде ћемо изнети неколико најубедљивијих.

Једна теорија каже да је „с погледом" на некадашње шуме у околини назив Смедерево постао од „смет" и „древо". Такође је могуће да је назив потекао од имена неке личности која се могла звати Смендер (средњовековно мушко име).

Италијански историчар Antonio Bonfini (1427-1503) у свом делу Rerum Hungaricarum deccades IV cum dimidia наводи да је Смедерево настало генезом изговора имена св. Андреја.

Стојан Новаковић је писао у свом познатом делу „Охридска архиепископија у почетку XI века": „Познато је поодавно да је Смедерево покварено Eis Monte Aureo". Римска насеобина Mons Aureus забележена је и на Појтингеровој карти која потиче из IV века.

Др Леонтије Павловић је сматрао да порекло овог имена треба тражити у словенским језицима и наводи да је овај назив настао из једног војног израза који је направљен од словенске именичке заменице „всје" и грчког израза „медомаи-медерео", што би требало да значи „бринути се" или „чувати", односно „управљати".

Више историчара сматра да је овај назив морао имати корене у иранским, односно хазарским топонимима. У преводу са иранског „Семендер" значи „крајња врата" -- положај какав је географски у хазарији имао град Семендер (С-м-н-д-р). Овај назив је састављен од персијских речи „Семен" - крај (али и „сува земља") и „дер" - врата. Хазарски Семендер се налазио на југозападној обали Каспијског мора и био је бедем одбране од непријатеља. Слично данашњем Смедереву, то је био утврђени град са баштама и виноградима у околини. Њега је разорио руски кнез Свјатослав (913-914) а крајем X века и читаво хазарско царство заувек нестаје. Многи становници Семендра, бежећи пред најездом освајача, упутили су се у наше крајеве, називајући своја нова насеља именима ранијих станишта.

Први помен смедеревских крајева забележен је у III веку пре нове ере у делу „Песма о Аргонаутима" Аполонија с Родоса. На овом подручју живели су Трибали Мези, а надирали Хуни и Авари. У време Римске империје овде су постојала два насеља западно од града Винцеа (Ћириловац) и Монс Ауреус (Златно брдо). За време цара Марка Валерија Аурелија Проба смедеревски крај је постао центар за гајење винове лозе.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Тврђава - Престони град

taj Uto Okt 06, 2009 4:41 pm


Друга средњевековна српска престоница на обали Дунава било је Смедерево.
Када, после смрти Стефана Лазаревића, деспот Ђурђе Бранковић није могао
остати у Београду који су преузели Мађари, он је саградио нову
престоницу у Смедереву. Место је изабрао што даље од Турака, а са
ослонцем на Дунав и границу Угарске. Ту је равница те је саграђен
„водени град", опкољен Дунавом и Језавом, а са треће стране прокопан је
широк ров са водом. То је свршено од 1428. до 1430. године, како се
види из великог натписа изведеног опекама на једној кули унутрашњега
(малог) града.
Овакви натписи су уопште ретки, а ово је једини
пример на простору бивше Југославије. Има их још у Византији, а са те
стране узет је можда и модел за зидове и куле, што је разумљиво када се
зна да је радове водио Византинац Кантакузен, брат Ђурђеве жене Јерине.
Смедеревски град био је (када се изузму утврђене вароши) једна од највећих
средњевековних тврђава у Европи (једна страна његове троугаоне основе
износи око 550 метара). Језгро је представљао троугаони тзв. Мали град,
у врх Великога, опет троугаонога града. Овај већи део саграђен је одмах
после Малога града (који је завршен 1430. године). Мали град је имао 6
а велики град још 19 - укупно 25 великих четвртастих кула. Мали град је
служио Деспоту Ђурђу као утврђен замак, од чије су једине велике
дворане остала до данас четири дводелна прозора на градскоме платну, а
пространство Великога града било је потребно за смештај многобројне
посаде, чији је број могао износити и више хиљада људи, као што је, по
неким подацима, и број нападача износио више десетина хиљада.
Мада је XV век већ увелико време ватренога оружја и мада то оружје Срби, а
нарочито Турци, већ увелико употребљавају - Смедерево град је ипак
конципиран као град саграђен за борбу и одбрану хладним оружјем.
Топовских места нема, сем ако топови нису били постављени само на
платформама високих (и преко 15 м) кула - али то су могла бити само
мања оруђа. Пошто су га заузели, Турци су га (1480. године) појачали у
томе смислу, додајући му испред сва три угла по једну савременију ниску
батеријску кулу за одбрану.
Данас је цео велики комплекс у рушевинама, али нема дуго времена кад то није тако било: за време првог
светског рата и преласка Аустријанаца преко Дунава, стари град је био
најтеже бомбардован (чак и топовима од 42 цм) и тешко оштећен. Затим је
у другом светском рату доживео ново разарање великом експлозијом
муниције која је ту била смештена. И најзад су, пред крај тога рата
довршили његово рушење енглески бомбардери из ваздуха. Тако је
Смедеревски град од најлепшег и најочуванијег средњевековног града,
остао до данашњих дана као један од најруиниранијих, чије чак неке, од
експлозија накривљене куле, представљају животну опасност за
пролазнике. Цео тај архитектонски комплекс захтевао би хитну и обимну
заштиту и конзерваторску интервенцију јер, сем делимичног пошумљавања у
импровизовани парк и релативно незнатних конзерваторских радова, на
њему није досада ништа озбиљније урађено, а то је најимпозантнији стари
споменик ове врсте у земљи.

√ Основни подаци

Површина малог и Великог града, по премеру из 1975. године, износи 11,3272 ха.
Она је укљештена између десне обале Дунава и ушћа Језаве облика
неправилног троугла. Пошто је имала и ров око Великог града, Тврђава је
припадала типу такозваних водених утврђења, мада није зидана тако да
темељи буду у води.
Паралелна страна са Дунавом има 550м, друга
са Језавом 400, а трећа према вароши 502 м. То је заправо умањена слика
цариградског утврђења. Тако је уметнички и умствено обликовано војно
утврђење са мањим и већим троуглом, два канала, затим римским и српским
уграђеним споменицима.
Овај монументални колос српске војне архитектуре, са све три стране окружен водом, деловао је неосвојиво.
Па ипак, светски догађаји, јаки продори Турака и српска неслога убрзали су
пад Смедерева, сведока српске стваралачке снаге. Тешки намети,
дугогодишњи исцрпљујући рад на зидању града, оставили су трагове у
народном сећању и везали проклетство за име његове жене Јерине.
Од некада малог предграђа, које је било смештено уз саму обалу Дунава и то
даље од градских зидина, јер је испред ових морала остајати чистина
градскога поља „калемејдана", развила се у току векова, а свакако
нарочито после 1867. године, данашња велика варош Смедерево.
Поред Куле са крстом и натписом, Мали град садржи још два занимљива градитељска елемента.

Престона дворана,
ослоњена на северни зид према Дунаву, спада у најрепрезентативније грађевине нашег средњовековног градитељства.
На њој су бифоре - четири велика дводелна прозора са погледом на Дунав,
исклесана у камену с готским и романским луковима. Ту су биле деспотове
просторије за становање и сала за пријеме. У овој сали потписан је
чувени трговачки уговор између Венеције и Деспотовине.

Донжон кула
је била последња одступница и одбрана. У ову кулу са зидовима дебелим
преко 4 метра, повлачиле су се истакнуте личности приликом турских
напада.

Кула с натписом
На једној од кула смедеревског Малог града налази се опекама узидан велики
натпис који сведочи о години изградње утврђења. Ова кула је због крста
озиданог изнад натписа у народу још позната као „Крстата кула" или кула
„Крстача".
Натписи као што је овај, су уопште ретки, и још се
могу наћи само на територији коју је некад обухватала Византија, а ово
је једини пример на простору бивше Југославије.
У оригиналу текст гласи:
„В Христа Бога благоверни деспот Гург, господин Србљу и Поморју зетскому;
заповешћу његовом сазида се овај град в лето 6938 (1430)"
(„Христу Богу благоверни деспот Ђурађ, господин Србљем и поморју зетском.
Наредбом његовом сазида се овај град у години 6938 (1430)").
Овај натпис импозантних димензија - историјски раритет - широк је 10,5 метара, док је висина слова 35 цм.

]Прозори - бифоре
- гледају на север преко Дунава. Лево се налази Донжон кула, последња
одбрана и склониште дворског племства у случају напада. У дну Донжон
куле налази се капија, један од неколико излаза на реку уколико се
тврђава више не би могла бранити, па је једино преостајала евакуација
важних личности и преостале посаде.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

√ Деспот Ђурађ Бранковић (1375-1456)

taj Uto Okt 06, 2009 4:43 pm

историја смедеревског подручја досеже дубоко у прошлост, ореол славе ставиће му последњи значајни владар на српском средњовековном престолу, деспот Ђурађ Бранковић.
Ђурађ Бранковић потиче из угледне велможке српске породице Бранковића, чији су преци уживали висока достојанства на двору српских владара лозе Немањића, краљева Милутина и Стефана Дечанског и царева Душана и Уроша, управљајући класичним јужним територијама српске државе и то областима Скопља, Охрида, Косова, залеђа дубровачког и полимља. Као савладар деспота Стефана, свог ујака, Ђурађ је управљао Косовом и Зетом.
Деспот Ђурађ као човек и као државник, духовно је био привржен православљу и укупној византијској традицији. Био је ожењен Гркињом Јерином, из угледне царске породице Кантакузина, ћерком Теодора, господара Пелопонеза. Захваљујући Есфигменској повељи, данас можемо видети како је према живопису изгледао деспот и његова породица.
Како га извори описују, деспот је био „стасит и пун достојанственог изгледа" и „достојан поштовања". Он је коначно ујединио земље Бранковића и Лазаревића које су биле угрожене са више страна. Овај мудри владар последње српске престонице, на ватрометини Истока и Запада, као последњу одбрану, сазидао је на ушћу Језаве у Дунав, тврђаву, која ће својом монументалношћу означити сјај и пропаст једне блиставе епохе српске, немањићке државности. Како је на Крстастој кули записао вредни неимар, Мали град је подигнут од 1428-1430. године. У том троуглу је смештен двор, велика сала за пријеме, просторије за Деспота, његову породицу, пратњи и стражу, писарница, ковница новца и чувена дворска библиотека.
Увидевши да је Мали град са пет кула и зидовима, претесан да заштити двор, за десетак година успео је да сазида и Велики град, на површини од око 10,5 хектара задржавши облик неправилног троугла.
На двору богатог и образованог деспота Ђурђа, живело се раскошно, сјај двора привлачио је Дубровчане, Грке, Мађаре, Турке. Неки од њих, као Тома и Ђорђе Кантакузин, Јеринина браћа, митрополит Атанасије, Дубровчанин Паскоје Соркочевић, грк Стефан Ратковић, логотет, заузимају висока места као „господа од Смедерева", и уживају Ђурђево поверење. Константин филозоф, је у Смедереву написао Житије Стефана Лазаревића, а кир Стефан Доместик прве ноте-неуме по којима се изводила црквена музика. Смедерево је постало центар у који су се сјатили многи наши и од Турака избегли бугарски и грчки књижевници, преписивачи и састављачи оригиналних дела српске средњовековне књижевности. У Смедереву је постојала и колонија дубровачких трговаца.
Оштроумни дипломата деспот Ђурађ покушао је да и родбинским везама сачува границе своје државе. Уз раскошне свадбе и богат мираз, послао је своје кћери Катарину (Кантакузину) на двор грофа Улриха Цељског, а Мару у Муратов харем у Једрене. У знак још већег пријатељства са Византијом, свог сина, наследника Лазара, оженио је византијском принцезом Јеленом. Међутим, ни удајом својих кћери, ни вештом дипломатијом, ни новцем, ни потписивањем пограничног уговора са Венецијом, није успео да стабилизује Србију. Његов зет султан Мурат II са својом војском је продро у Србију и после тромесечне опсаде, више глађу него борбом, принудио очајнички брањени град на предају 18. августа 1439. године. Несрећни владар пет година је лутао Европом тражећи помоћ, али је добио само празна обећања. После више победа хришћанске војске, Сегединским миром, деспоту су враћена 24 града, међу којима и Смедерево. Држава је обновљена, враћени су му ослепљени синови и ћерка, удовица Мара. Али овакво стање није дуго потрајало. Даровити наследник на турском престолу, Мехмед II Освајач одмах је почео обрачун са хришћанским државама. После двомесечне опсаде 1453. године освојио је бастион православног хришћанства, Цариград. Србија је поново била на удару.
Два пута је Смедерево одолевало турским нападима, али стари деспот је био на измаку снага. Умро је 1456. године у приликама, које су мало доброга обећавале. Оставио је Србију укљештену између угарских и турских интереса, а његови потомци и наследници откривају сву трагику у којој се нашла породица Бранковић и српски народ. Ни краткотрајна владавина најмлађег сина, деспота Лазара, ни намесништво на челу са Михајлом Анђеловићем, ни слепи Стефан, а понајмање млади босански краљевић Стефан Томашевић, чија је владавина на српском престолу трајала непуна три месеца, нису биле кадре да сачувају српску државу. Борба за власт у српској престоници давала је прилику не само Османлијама него и осталим суседима Деспотовине да се боре за њене остатке. У последњем ратном походу кроз опустошену Србију, без икаквих препрека, султан је са великом војском стигао пред зидине Смедерева. Без отпора, по други пут коначно Турци су ушли у престоницу деспота Ђурђа, тако да је 1459. године падом Смедерева престала да постоји раније најмоћнија сила на Балкану. За Србе је почело вишевековно ропство.

√ Деспотово завештање
Оставио је деспот Ђурађ отечеству још нешто, по чему се може закључити да је био мудар владалац који није мислио само на материјална блага. Он је на свом двору неговао уметност коју је такође оставио наследницима као традицију. Кир Стефан Србин, доместик (диригент), управо је на деспотовом двору написао музику бележену неумама, која се лепотом не може мерити ни са чим. То су псалтике на српском и грчком језику "Ninja sili" и "Vkusite", хорске композиције компоноване у најлепшем маниру средњовековне византијске и црквене музике. Оригинални записи су уништени приликом бомбардовања Народне библиотеке Србије, 6. априла 1941. године, када су Хитлерови генерали испланирали и културни геноцид.

У време деспотовине, од 1428. до 1459. године, у Смедереву су написане чак двадесет четири књиге, које су такође нестале у трагедији Народне библиотеке.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Есфигменска повеља

taj Uto Okt 06, 2009 4:49 pm
Есфигменску повељу издао је деспот Ђурађ Бранковић 11. септембра 1429. године, на самом почетку своје владавине а на молбу монаха манастира Есфигмена да постане нови ктитор овог манастира. Ова Повеља, која представља изузетан историјско-правни документ, израђена је у манастиру Жичи. На њој је насликан деспот Ђурађ са деспотицом Јерином и са њихово петоро деце. Илустрацијама Есфигменске повеље можемо захвалити што је сачуван лик деспота Ђурђа.

Издавањем Есфигменске повеље деспот Ђурађ је на најбољи начин наставио вековну традицију дубоке духовне повезаности српских средњевековних владарских кућа са православном црквом и Светом Гором, којој и Деспотовина, иако је далеко одмакнута на север, на Дунав, пружа достојну материјалну помоћ. Деспот Ђурађ је богато обдарио светогорски манастир Есфигмен у време када је у пуном јеку била градња његовог великог утврђеног престоног града Смедерева.

√ Повеља у преводу Димитрија Е. Стефановића:

„По неизреченом милосрђу и човекољубљу владара мог слатког ми Исуса Христа и по његовој свемилосној доброти одабрао је смиреност моју и поставио ме за наследника родитеља мојих, за господара Србима. Тако сам ја деспот Ђурађ милошћу божјом у Христу Богу правоверни и христољубиви господар Срба са од Бога дарованом ми побожном и христољубивом господарицом деспотицом госпођом Јерином. Господство ми пише да се да на знање свима како је господству нашем дошао из часне и Свете Горе, из часног и царског манастира Спасове обитељи Вазнесења Господњег, који се зове Свимен (Есфигмен), духовник јеромонах господин Давид, најчаснији међу свештеноиноцима, којег ми у Христу волимо, и замолио је господство наше да будемо ктитори вишереченог манастира. Ми пак милосрђем покренути и препоруком заповести вођени благоизволели смо да удовољимо његовој молби и прихватили смо да од данас будемо ктитори вишереченог манастира, да се зове манастиром господства нашег. Ради тога је и приложило господство наше за опскрбу манастирску, нека се даје сваке године од новобрдске царине по педесет литара сребра. Ово да се даје сваке године и да се не одузме од вишереченог манастира док је живота господства нашег.

Молимо и онога кога ће Бог изабрати да буде наследник после нас престола нашег, било сина нашег, било неког из рода нашег, или неког другог, да ово наше завештање не буде нарушено, него потврђено. Ако се неко обузет завишћу или лакоумством усуди да наруши било шта од оног што смо горе записали, тај да је проклет од Господа Бога Сведржитеља и врховних апостола, и од триста осамнаест светих и од Пречисте Богоматере и од силе часног и животворног крста, и од дванаест светих и свехвалнихбогоносних отаца у Никеји, и од свих светих који су од почетка света угодници Господњи. Задатом речју и заповешћу господства нашег утврдило се и записало се године 6938. месеца септембра 11. у патријаршији у Жичи.

Милошћу Божјом господар Срба деспот Ђурађ"
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Šumadija i Pomoravlje

taj Uto Okt 06, 2009 4:50 pm
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Слике старог Смедерева

taj Uto Okt 06, 2009 4:53 pm
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Šumadija i Pomoravlje

taj Uto Okt 06, 2009 4:53 pm
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Šumadija i Pomoravlje

taj Uto Okt 06, 2009 4:53 pm
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Слике новог Смедерева

taj Uto Okt 06, 2009 4:54 pm
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Šumadija i Pomoravlje

taj Uto Okt 06, 2009 4:55 pm
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Šumadija i Pomoravlje

taj Uto Okt 06, 2009 4:56 pm
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Aranđelovac

taj Uto Okt 06, 2009 5:06 pm
Aranđelovac se nalazi gotovo u središtu opštinske teritorije na 44°18′ severne geografske širine i 20°34′ istočne geografske dužine. Leži u severoistočnom podnožju šumovite Bukulje, visoke 696 m, na nadmorskoj visini od 250 m.
Aranđelovac se formirao kao izrazito izduženo drumsko naselje, duž magistralnog puta Valjevo-Topola-Kragujevac. U aranđelovačkom basenu, jedinom pored kolubarskog basena u Srbiji, postoje ekonomski značajne količine vatrostalnih glina, koje su osnova za proizvodnju šamota i keramike.
Duž severnih podnožja planina Venčac (658 m), Bukulje, Šutice, Orlovice i Vagana (473 m) najvažnija je bukovička rasedna linija, za čije postojanje je vezana pojava mineralnih voda na ovom području.
U Aranđelovcu je zima najduže godišnje doba i traje prosečno 108 dana. Srednje dnevne temperature vazduha su niže od 5°C, a prosečan broj dana sa snegom višim od 1 cm je 43,9 što omogućava veliki broj dana za rekreaciju na padinama Bukulje. Proleće traje 83 (5°-18°C), leto 95 (+18°C) i jesen 79 dana (18°-5°C).
Najčešći vetar duva iz severozapadnog (NW 305‰) i zapadnog (W 146 ‰) pravca. Srednja godišnja vrednost relativne vlažnosti vazduha je 74%. Najveća količina padavina se izluči u junu i julu a najmanja u januaru.
Aranđelovačko područje spada u VI gradobitni razred – najviši. Grad pada skoro svake godine i karakterističan je za letnje mesece; pada veličine lešnika i često je praćen nevremenom sa olujom i nanosi veće štete, naročito usevima i voću koje je prilično važno.
Najrasprostranjenije i privredno najvažnije voće su šljive, slede višnje, jabuke, kruške, breskve, trešnje, orasi, kajsije i dunje, dok jagoda ima na relativno malim površinama. Padine Venčaca, nadmorska visina i klima pogoduju gajenju vinskih sorti grožđa sa relativno visokim procentom šećera.
Šumsko zemljište zauzima 25,2% a livade i pašnjaci skoro 22% ukupne katastarske površine aranđelovačke opštine.
Kubršnica je najveća i najznačajnija pritoka Jasenice. Izvire na severoistočnim padinama Bukulje. Dužina toka iznosi 47 km sa prosečnim padom 10,6‰.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Šumadija i Pomoravlje

taj Uto Okt 06, 2009 5:06 pm
Postanak i istorija grada

Naselja u okolini Aranđelovca datiraju od praistorije, što dokazuje pećina Risovača sa bogatim nalazištima predmeta iz paleolita, keramike iz neolita, rimskog novca…

Tokom srednjeg veka ovaj kraj je postao presek važnih saobraćajnica: puta Morava-Rudnik-Jadransko more i beogradskog druma prema Zapadnoj Moravi.
Turci su prodrli u ove krajeve krajem 14. i početkom 15. veka, pa je tada stanovništvo nalazilo utočište u gustim šumama. Udaljenost od glavnih komunikacija je dovela do retkog dodira sa turskim porobljavanjem.Ta izolovanost doprinela je očuvanju autonomnog života i stvaranju dubokih suprotnosti između šumadijskog seljaka i turske vlasti.

Pretpostavlja se da su naselja ovog kraja skoro potpuno opustela u vreme velike seobe Srba 1690. god. Tek u vreme austrijske okupacije od 1718. do 1739. godine obnavlja se stanovništvo . U to doba život je bio organizovan na vojnoj osnovi jer su stanovnici sela Vrbica vršili pomoćne vojne službe.

Krajem 18. veka, po zapisu Pavla Josifa Mitesera, obaveštajca austrijske vojske “selo Vrbica imalo je petnaest kuća i jedan mali han”.
Uoči Prvog srpskog ustanka Šumadijom krstare brojne čete a najpoznatija je ona Stanoja Glavaša iz Glibovca, kao i Karađorđa Petrovića iz Topole i Alekse Dukića Iz Banje. Tokom Prvog i Drugog srpskog ustanka ustanici iz sela Vrbice i okoline su se mnogo istakli u borbama.

“Zemlje ima samo treba krčiti šumu” rekao je Miloš Obrenović, za vreme čije vladavine se ovaj deo Šumadije sve više naseljava.

Današnji Aranđelovac je mlado naselje. Osnovan je po naredbi knjaza Miloša, marta 1837. godine, na teritoriji sela Vrbica, u podnožju Risovače, ušoravanjem duž druma i raskrsnice prema Beogradu, Kragujevcu i Valjevu. Prve kuće su bile pod Risovačom, između Kubršnice i njene pritoke Balabanca. Prvi doseljenik bio je Androbaša iz Bukovika.

Aranđelovac je dobio ime po Vrbičkoj crkvi, posvećenoj Arhangelu Gavrilu, pismenim dekretom knjaza Miloša Obrenovića, 17. jula 1859. godine. Tada je sreska kancelarija premeštena iz Topole u Vrbicu a Vrbica preimenovana u Aranđelovac. Povećanjem broja stanovnika i daljim širenjem, grad se vremenom spojio sa Bukovičkom banjom, čiji se park danas nalazi u centru grada.

Ratna vremena srpsko-turskih ratova nisu ostavila mnogo pisanih tragova o životu u opštini. Bune protiv Obrenovića krajem 19. veka nisu potresale ovaj kraj, čak su aranđelovčani bolno dočekali prevrat 1903. i ubistvo poslednjeg Obrenovića.

U toku I svetskog rata Aranđelovac je podneo velike ljudske i materijalne gubitke. Stala je trgovina, banja je opustela a njeni objekti su pretvoreni u bolnice za ranjenike (prvo za srpske a zatim i za neprijateljske).

Prve posleratne godine su teške za stanovništvo, zbog niskih nadnica i zelenašenja trgovaca i već dovode do stvaranja bunta u narodu. Sve se to potvrđuje posle zavođenja šestojanuarske diktature 1929. godine kada grupa naprednih aranđelovčana štampa letke i poziva na neplaćanje poreza. Posle procesa u kojem su osuđeni, cela Srbija saznaje za bunt u Aranđelovcu. Ovakva borba protiv vladajućeg režima nastavlja se do početka Drugog svetskog rata kada prelazi u borbu protiv fašizma, koja, sa usponima i padovima, traje kao i u celoj zemlji.

Po završetku rata, grad se industrijalizuje jer su na teritoriji ove, relativno male, opštine izgradjene fabrike kao što su: “Venčac”, koji se bavi vađenjem i preradom belog mermera (koji je bio glavna sirovina za izradu skulpura u okviru manifestacije “Mermer i zvuci” i od koga je napravljena nadgrobna ploča na grobu Josipa Broza Tita), Rudnici i industrija šamota “Šamot” (sa dva pogona, u Aranđelovcu i selu Partizani), Fabrika Elektroporcelana i “Elka”.

Turistički značaj grada je porastao, naročito izgradnjom novih puteva, uređenjem parka i objekata u njemu, kao i početkom industrijskog korišćenja mineralne vode, izgradnjom fabrike za preradu vode “Bukovička Banja” (danas “Knjaz Miloš”) i izgradnjom hotela “Izvor”.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Šumadija i Pomoravlje

taj Uto Okt 06, 2009 5:07 pm
Iz iskonskog spoja triju praelemenata vode, zemlje i kamena, u
okrilju Bukulje i Venčaca, izrastao je Aranđelovac sa Bukovičkom
banjom, naselje na prostoru centralne Šumadije – osobeno po belom
mermeru, mineralnim vodama i glini, tom neodvojivom fenomenu čovekovog
bitisanja od praistorije do danas.
Stoletne bukove šume, pitomi brežuljci i livade, plavi šljivici i
vinogradi – okvir za sliku modernog grada sa svim obeležjima savremenog
urbanog življenja. Njegovi ljudi dočekaće vas toplo, otvorenog srca i
poželećete da mu se ponovo vratite. Očaraće vas netaknuta priroda koja
ga okružuje i koja mu, sa svakim godišnjim dobom, daruje novo lice i
neponovljivu lepotu.
Bukovička banja će vam podariti bezmernu lepotu i
spokojstvo očuvane prirode, blagotvornu vodu iz tajanstvenih zemljinih
dubina i širok osmeh svojih ljudi.
Od vajkada su ljudi ovog kraja znali za blagotvornost bukovičke
kisele vode. Još pre 1811. godine njom je svoje zdravlje krepio
znameniti srpski prosvetitelj, Dositej Obradović. Na lični zahtev
knjaza Miloša Obrenovića dopremana je u „butelima“ i korišćena je na
dvoru kao stona voda.
Blagotvorna svojstva bukovičke kisele vode korišćena su tokom dva
veka za okrepljenje i lečenje. Danas se u bukovičkom lečilištu
„Bukovička banja“, na bazi lekovitosti mineralnih voda, gline i klime,
primenjuju najsavremenije terapeutske metode u lečenju oboljenja
gastrointestinalnog i hepatobilijarnog sistema, bolesti respiratornog,
kao i povrede i oboljenja lokomotornog sistema.
U specijalnoj bolnici radi jedino odeljenje u našoj zemlji za
produženo lečenje, edukaciju i rehabilitaciju dece obolele od
insulinozavisnog oblika šećerne bolesti.
Hotel „Staro zdanje“, simbol grada, započeo je sredinom XIX veka
knez Mihailo Obrenović. Prvobitno zamišljena kao letnja rezidencija
dinastije Obrenović, zgrada je završena 1872. godine i usled izmenjenih
političkih prilika, odmah postala banjski objekat, verovatno najveći te
vrste u ondašnjoj Kneževini Srbiji. Izgrađen po projektu minhenskog
đaka, arhitekte Koste Šreplovića, „Staro zdanje“ u svojoj arhitekturi
objedinjuje originalne elemente sa motivima ornamentalne dekoracije.
Zbirka skulptura u parku Bukovičke Banje ovekovečuje zadivljujuće
prožimanje oplemenjenog kamena i netaknute prirode i istovremeno
svedoči o tendencijama i naše i svetske savremene vajarske umetnosti.
Simpozijum „Beli Venčac“ UNESCO je svrstao u red najznačajnijih svetskih akcija u domenu likovne umetnosti.
Hotel „Šumadija“, izgrađen pred II svetski rat, sa banjskim
kupatilom i otvorenim bazenom predstavljala je, za to vreme najbolje
rešen banjsko – stacionarni kompleks u Srbiji.
Pećina Risovača, arheološko – paleontološko nalazište
starijeg kamenog doba i osobit spomenik prirode, jedno je od
najstarijih svedočanstava ljudskog postojanja na čitavom Balkanskom
poluostrvu. Danas je Risovača uređena kao svojevrstan Muzej paleolita
nezaobilazan za turiste, a sa namerom da se taj davnašnji beleg života
i kulture naših dalekih predaka sačuva za sadašnjost i budućnost, kao
potvrda neprekinutih ljudskih korena iz ledenog doba starih stotinu
hiljada godina.
P
Park Bukovičke Banje
,
jedan je od najlepših parkovskih prostora u našoj zemlji, uređen na
površini od preko 25 hektara sa geometrijskom strukturom u svojoj
osnovi, odavno je nadrastao ulogu banjskog šetališta koje pleni skladom
i bogastvom biljnih vrsta. Sa 1966. godinom, za koju se vezuje početak
međunarodnog simpozijuma „Beli venčac“, park Bukovičke Banje prerasta u
jedinstvenu zbirku skulptura u slobodnom prostoru. Pored simpozijuma
skulptura, u parku Bukovičke Banje svake godine, u letnjim mesecima
teče i smotra mnogih drugih aktivnosti kompleksne kulturno – umetničke
manifestacije „Mermer i zvuci“ – muzička, folklorna, baletska, dramska
i filmska ostvarenja, a od 1973. i međunarodni festival „Svet keramike„.
Ovaj festival okuplja brojne domaće i strane umetnike, keramičare, koji
na ovoj zemlji i od ove zemlje stvaraju svoja dela dajući im sjaj svog
talenta i toplinu svojih ruku.
Gradski trg „Venac slobode“ uz letnju pozornicu u
parku Bukovičke banje, predstavlja jedinstven koncertno-scenski
prostor, na kome se, preko cele godine, održavaju brojni koncerti
popularne, umetničke, pop, rok i folk muzike, pozorišne predstave,
pesničke večeri, izložbe slika, fotografija, knjiga…
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Šumadija i Pomoravlje

taj Uto Okt 06, 2009 5:19 pm




avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Gornji Milanovac

taj Uto Okt 06, 2009 5:28 pm
GORNjI MILANOVAC nalazi se u centralnom delu Srbije između planina Maljena, Suvobora, Rajca, Rudnika, Ješevca, Vujna i Kablara. Kroz rudničko-takovski kraj prolazi Ibarska magistrala pravcem sever-jug i put Kragujevac-Gornji Milanovac-Požega, pravcem istok-zapad.
Dominantan položaj ima masiv Rudnika, sa devet vrhova preko 1.000 metara nadmorske visine. U podnožju starih gromadnih planina nalaze se termomineralni izvori: Mlakovac, Svračkovci, Savinac i Brđani.

Priroda je ovaj kraj obdarila pitomim šumovitim planinama i čistim rečicama i potocima, predelom privlačnim u sva četiri godišnja doba. Takođe je istorija smestila u ovaj kraj brojne događaje i ljude iza kojih su sačuvani kulturno-istorijski spomenici. U Takovu je pod barjakom Miloša Obrenovića počelo stvaranje prve srpske države o čemu svedoči muzej, crkva brvnara, i spomenici drugog srpskog ustanka. Iz najstarije zgrade suda u Srbiji, legendarni vojvoda Mišić komandovao je suvoborsko-kolubarskom bitkom.
Manastir Vraćevšnica, na putu Gornji Milanovac-Kragujevac, podignut je početkom 15. veka. U dvorištu manastira su tri konaka i riznica u kojoj se čuvaju Takovski krst i delovi nameštaja dinastije Obrenović.
Opština ima 63 seoska naselja, od kojih je svako povezano asfaltnim putem sa gradom i drugim selima. Za seoski turizam značajna su sela: Koštunići, Savinac, Rudnik i Leušići.
Koštunići se nalaze na 25 kilometara od Gornjeg Milanovca i isto toliko od Čačka. U Koštunićima se nalazi industrijski kompleks zdrave hrane "Etno-art" i turistički kompleks koji čine Etno kuća "Anđelije Mišić", Etno muzej "Prodanovića magaza", istorijski muzej i hotel "Milica i Panajota". Smeštaj gostiju obezbeđen je u seoskim domaćinstvima i vajatima, živopisnim drvenim kućicama, apartmanskog tipa.
Rudnik je varošica na istoimenoj planini koja je prekrivena bujnom šumom i brojnim putevima i stazama koje vode do arheoloških lokaliteta, Rudničkih vrhova i manastira Vraćevšnice, Voljavče i Nikolje. Pešačkim stazama lako se stiže i do vulkanske kupe Ostrvica koja predstavlja izazov za planinare. Vrh Ostrvice se završava zidinama Jerininog grada. U centru varošice je hotel "Neda", "Šumska kuća", dečije odmaralište, brojni sportski tereni i sl.
Savinac je zaseok sela Šarani udaljen 4 km od Takova. Legenda kazuje da je ovim putem prošao sveti Sava i da se u kamenu može videti otisak kopita njegovog konja. Miloš Obrenović je ovde podigao svoju prvu zadužbinu, u spomen svoje supruge kneginje Ljubice. Ovde počivaju i kosti Vukove ćerke Mine, slikarke i pesnikinje. Sačuvan je i čardak iz Miloševog doba.
Za smeštaj gostiju mogu se koristiti brojne vikendice i sobe u seoskim domaćinstvima.
Leušići se prvi put pominju 1718. godine, a ime su dobili po svom osnivaču Leju. Po prirodnim lepotama, nepreglednim pašnjacima i livadama šarenim od raznobojnog livadskog cveća, Leušići se razlikuju od drugih sela, pa se po tome i pamte. Turistička manifestacija u Leušiću, s pravom je nazvana "Cvet livada". Sam naziv manifestacije opredeljuje njen karakter i sadržaj, posvećen prirodi i lepoti sela u kojem dominira cvet livada. Smeštaj je organizovan u kući za odmor "Cvet livada".
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Šumadija i Pomoravlje

taj Uto Okt 06, 2009 5:41 pm

НАЈСТАРИЈЕ ДОБА

Археолошки налази на неколико локација горњомилановачке општине потврђују да је ово подручје било насељено и у праисторији. Истовремено, готово да нема села у којем се не могу пронаћи трагови народа старог века: Илира, Келта, Римљана, Гота...
Бројни трагови материјалне културе доказују да је на Руднику било велико римско насеље. Поред старих рударских окана, пронађени су остаци римског храма посвећеног богињи Мајци земље - TERA MATRIS. Храм је раније порушен па га је римски цар Септимије Север обновио у III веку.
У периоду раног средњег века има веома мало података о рудничко-таковском крају. Оскудни су подаци о насељавању првих јужнословенских племена на овом простору.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Šumadija i Pomoravlje

taj Uto Okt 06, 2009 5:41 pm
СРЕДЊИ ВЕК

Планина Рудник била је стратешки значајна многим средњевековним државама због својих рудних богатстава. Око ње су ратовали и на њој успостављали границе Византија, Србија, Угарска... Највиша планина Шумадије препуна је остатака градова, гробља, ковница...
У састав српске средњевековне државе овај крај улази у другој половини XII века , ако не пре, свакако после Немањиних освајања области Левач, Белица, и Лепеница. У дубровачким књигама први податак о Руднику је од 27. октобра 1296. Са статусом жупе, половином XIII века, био је један од највећих рударских и трговачких центара ондашње Србије. У XIV веку је био поприште сукоба са Угарском. За време рата две државе 1354. године у овим крајевима боравио је цар Душан. Он је 14. августа потписао хрисовуљу "на Брусници под Рудником". Ово је први случај, колико је до сада познато, да се једно таковско насеље помиње у средњем веку.
Један од рудничких градова, Острвица, била је седиште великог жупана Николе Алтомановића. У XV веку, у време слабљења српске државе, на Руднику је боравио деспот Ђурађ Бранковић. Остаци његовог града још увек су видљиви.
Од 1458. године читав рудничко-таковски крај нашао се под турском влашћу, која је са краћим прекидима, трајала све до устанака у XIX веку.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Šumadija i Pomoravlje

taj Uto Okt 06, 2009 5:42 pm
ПОД ТУЂИНСКОМ ВЛАШЋУ

Ценећи стратешки значај Острвице и Рудника, Турци су настанили своје посeде у овим местима. Рудник са Острвицом постаје седиште војно-феудалне и административне организације читавог овог подручја. Један од пет кадилука Смедеревског санџака био је Острвички, односно Руднички.
Привредни живот на Руднику настављен је и после пада под турску власт, али он постепено губи пређашњи значај. Смањује се и интензитет рударске производње. Турци су на Руднику основали своју варош на северној падини Великог Штурца, на левој обали Јасенице.
У овом крају био је један од центара српске цркве у време после обнове Пећке патријаршије Седиште Рудничке митрополије било је у манастирима Враћевшници и Благовештењу.
У периоду аустријске владавине 1718-1739. године Рудник је био средиште дистрикта. У то време долази до обнове рударске производње, новог таласа насељавања и обнове духовног и културног живота. Поновно успостављање турске власти довело је до новог таласа репресије и сеоба. После Кочине крајине (1788-1791.) и Свиштовског мира у рудничко-таковски крај насељава се знатан број дошљака.
То је допринело обнављању ратарске производње и напретку сточарства, првенствено у гајењу свиња, оваца и коза које су биле главни извозни производ у Аустрију. Многи трговци из народа обогатили су се и постали "газде". Они су све више узимали учешћа у политичком животу. Најпознатији међу њима били су Милан Обреновић из Бруснице, Никола Милићевић из Луњевице, Стојан Павловић из Бершића и Јован Лазић из Сврачковаца.
Ово мирно раздобље прекинули су турски јањичари, који су 21. децембра 1801. убили београдског везира Хаџи Мустафа пашу и завели јаничарску страховладу. У Рудник за заповедника долази Сали-ага, рођени брат дахије Кучук-Алије. Завео је до тада незабележен терор и због бездушног и крволочног понашања добио је назив "руднички бик".
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Šumadija i Pomoravlje

taj Uto Okt 06, 2009 5:43 pm
СРПСКА РЕВОЛУЦИЈА

Рудничко-таковски крај је у Првом и Другом српском устанку чинио језгро отпора турској власти. После сече кнезова и збора у Орашцу устанак се врло брзо ширио, нарочито у Шумадији. У таковском крају Милан Обреновић је повео Рудничане и придружио се Карађорђу. Међу првим ослобођеним местима био је Рудник. Тврђаву су устаници порушили, град запалили, а Турке протерали. Године 1806. обновљена је рударска производња; вадило се гвожђе, олово и нешто сребра. Рудничка војска на челу са војводом Миланом, а касније Милошем Обреновићем, учествовала је у свим већим биткама Првог српског устанка.
Први српски устанак завршио се поразом устаника 1813. године. Турски муселим није могао да се врати у порушени Рудник, већ је за ново седиште изабрао Брусницу и уселио се у кућу војводе Милоша Обреновића.
Таково, где је на Цвети подигнут Други српски устанак, постаје симбол националне борбе за ослобођење. Људи из овог краја узели су активно учешће у припреми и организовању устанка; предњачили су Милош Обреновић, Арсеније Лома, Милић Дринчић, Тома Вучић Перишић, Мелентије Павловић... Народ, огорчен на Турке, није ни сачекао Цвети. Још на Цветни четвртак у Јасеници Арсеније Лома је растерао харачлије и ослободио Рудник.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Šumadija i Pomoravlje

taj Uto Okt 06, 2009 5:44 pm
ОСНИВАЊЕ ВАРОШИ

У првим годинама Милошеве владавине у Брусници, као новом нахијском (окружном) месту, основан је Суд Рудничке нахије, установљен сточни вашар, отварани дућани и механе. Брусница је са свих страна била стиснута стрмим брдима и није имала основни предуслов за развитак - простор, а број становника је стално растао. Већ 1839. године сав расположив простор у Брусници био је искоришћен и питање премештања вароши званично је покренуо начелник Рудничког округа, Вуле Вукомановић.
Нестабилне прилике у Србији и династичка смена гурнули су ово питање у страну све до 1851. када се проблем поново актуелизује. Приступило се одабиру нове локације и између три могуће варијанте изабрано је Дивље поље, у атару Бруснице. Направљен је регулациони план нове вароши, први такве врсте у Србији, по коме су се улице секле под правим углом, са тачно назначеним местима где ће се градити јавне, где приватне зграде. Нова варош је указом кнеза Александра Карађорђевића од 5/17. јануара 1853. добила име Деспотовица, по истоименој реци.
За насељавање вароши владало је велико интересовање и изван Рудничког округа. После само три године од оснивања Деспотовица је личила на прави град, у коме је своје место нашло 46 дућана и 19 механа, што је за око 500 становника био импозантан број. Централно место на просторном тргу заузимала је зграда Окружног начелства, данас најстарија јавна грађевина у Горњем Милановцу. И док се некадашње Дивље поље убрзано градило, Брусница је отпочела лагано умирање. У њој је још пркосила само црква Св. Николе, чувајући сећање на напуштену варош.
Новоизграђена варош Деспотовица није се наносила свог имена. Само шест година од оснивања кнез Милош је 3/15. априла 1859. године донео указ о промени назива вароши. Град добија име по Милошевом полубрату, војводи Милану, а пошто је већ постојао Милановац на Дунаву, Деспотовица је добила име Горњи Милановац.
Још 1857. године пресељена је основна школа, а 1858. почела је рад женска школа. Оснивањем читаонице 1860, завршетком цркве св. Тројице 1862. године, отварањем опште болнице 1864. и оснивањем дворазредне гимназије 1879. Горњи Милановац је убрзо постао, за ондашње прилике, веома напредна и угледна варош. У првој штампарији у овом делу Србије, 1890. почео је да излази лист "Таково", а три године касније и "Рудничанин", у време када се мало која варош могла подичити својим новинама.
Као седиште Рудничког округа, у који су улазили качерски, моравски и таковски срез, био је и управни центар овог дела Србије до 1890. године, када ту улогу преузима Чачак. Горњем Милановцу је враћено седиште Рудничког округа у периоду 1902-1922. када окрузи престају да постоје као управне јединице.
avatar
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Re: Šumadija i Pomoravlje

taj Uto Okt 06, 2009 5:46 pm
У XX ВЕКУ

Народ рудничко-таковског краја учествовао је у свих седам ратова вођених на
балканским просторима од 1876. до 1945. Рудничани су највише страдали у
Првом српско-турском рату 1876. и Првом светском рату 1914-1918. На
почетку Првог светског рата Горњи Милановац је један од највећих
центара отпора. Са ових простора започета је Рудничка офанзива у оквиру
чувене Колубарско-сувоборске битке. Једно од најстаријих градских
здања, зграда Окружног начелства, била је штабно место и команда Прве
армије војводе Живојина Мишића. Град је био под аустро-угарском
окупацијом 1915-1918.


Sponsored content

Re: Šumadija i Pomoravlje

Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu