Srednjovekovni gradovi.

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 4:59 pm

Чудеса на Сребрној планини

Бајковите приче о „мајци градова” које су као пламен запалиле не само Европу, и чак изазвале ратове због најдрагоценијег метала средњег века, имале су и те какво покриће...
Било је то некако у време кад је у Ђенови тек закмечао Кристифор Колумбо. Нови континент био је далеко још добрих четрдесет година. Америка није била убележена чак ни као Terra Incognita, непозната земља. Управо тада, средином 15. века, млетачки картограф фра Мауро саставио је своју карту света (Il Mappamondo). Важне земље и градове обележавао је великим, а остале средњим и малим словима. На Балканском полуострву најјаче је истакао Србију, а од градова Ново Брдо. Поред његовог назива, додао је, такође великим словима, fosse da oro et arcento (рудници сребра и злата). Ново Брдо је приказао као снажну тврђаву са три куле.
У исто то време многи путописци али и историчари исписују готово бајковите приче о богатству Новог Брда, али и Србије уопште.
Тако француски путописац Бертрандон де ла Брокијер бележи да српски деспот Ђурђе Бранковић има град по имену Ново Брдо толико богат златном и сребрном рудом да му годишње доноси више од двеста хиљада дуката „без којих би одавно био изгнан из своје земље Рашке”. Константин Филозоф у свом „Житију деспота Стефана Лазаревића” Ново Брдо помиње као „град сребрни и у истину златни”, док Константин Михаиловић вели да је Ново Брдо „Сребрна и Златна Планина”.
Преношен важним и никад посве сигурним караванским путевима, глас о таквој Србији хитао је на све стране света. Тако је византијски историчар Критовул писао да у њој злато и сребро просто извиру, а где год се закопа, наилази се на богата лежишта, издашнија од чувених рудника Индије. Слично, у поверљивим списима, дојављују и угарски краљ Ладислав и пољски каноник Длугош. А турски историчар Дурсун-бег, који је под командом султана Мехмеда II Освајача учествовао у коначном освајању Србије, забележио је:„Земља је та средиште свих земаља и сва је један мајдан злата и сребра”.
Уз Ново Брдо, у време Деспотовине Стефана Лазаревића и, посебно, Ђурђа Бранковића свој процват доживљава и Сребреница, али и Рудник, те не чуде фантастичне приче о земљи пребогатој најдрагоценијим металима које су распаљивале машту не само обичног човека него, по њу још више и још опасније, и владара који су желели да сами убирају богатство из комшијских рудника. Тако су Турци - након неколико освајања - коначно запосели Ново Брдо 1455. године и, с мањим прекидима, њиме господарили до 1912. године. Али то одавно, од краја 15. века, више није било „оно” Ново Брдо.
Некадашња „мајка градова” данас је, тридесетак километара југоисточно од Приштине, практично „забрањен град” препуштен неком другом времену и људима склоним да кроз окна новоподигнутих викенд-кућица исписују неку нову (своју) повест. Чак и бугарски историчари у новије време покушавају да средњовековно Ново Брдо сместе међу драгоцени багаж трагања за својом прошлошћу.
Ова наша данашња прича о златном добу златног града настала је на основу проверених, и проверљивих, података. Они су углавном преузети из недавно објављене монографије Републичког завода за заштиту споменика културе под називом „Ново Брдо” аутора: Војислава Јовановића, Симе Ћирковића, Емине Зечевић, Вујадина Иванишевића и Весне Радић, као и из обимне студије „Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба” Момчила Спремића.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:00 pm

За спас - Италије


Смештено у планинском пределу, између обронака Копаоника и Скопске Црне Горе, изнад Криве реке, леве притоке Биначке Мораве, Ново Брдо се први пут помиње 1319. године, на самом крају владавине краља Милутина. Овај податак, сачуван у Дубровачком архиву, казује да је Petrus de Bratosti de Cataro (из Котора) те године у Новом Брду купио робињу Дражицу и њену кћи Красну. Следећи писани траг потиче из јануара 1326. године кад краљ Стефан Дечански обавештава дубровачког кнеза да Лука Лукаревић, заступник трга новобрдског, није остао ништа дужан. За владавине његовог сина цара Душана Ново Брдо већ је један од најважнијих рудника Царства, уз кога ради и ковница новца.
О богатству Новог Брда на свој начин говоре и поклони које су српски владари одатле слали манастирима. Тако је, од 1348. године, цар Душан сваке године Хиландару упућивао око 87 килограма сребра. Потом кнез Лазар дарује и своју задужбину Раваницу, али и манастир Дренчу. Деспот Стефан, поред Хиландара, шаље сребро и другим светогорским манастирима, попут Ватопеда и Лавре св. Атанасија. Његов сестрић деспот Ђурађ не заборавља ни Есфигмен. Могло му се јер су савременици приход који је времешни владар имао од Новог Брда процењивали на 200 хиљада дуката годишње, што је значило да производња сребра није била мања од седам тона годишње. Заједно са Сребреницом и Рудником, тадашња Србија располагала је са више од петнаест тона сребра. Уосталом, није за занемаривање ни чињеница да је повећање производње сребра у Србији на самом почетку 15. века допринело превладавању монетарне кризе у Италији проузроковане недостатком овог племенитог метала.
Иначе, о богатству деспота Ђурђа Бранковића - за чије владавине Ново Брдо доживљава врхунац и које је махом потицало из његових рудокопа - сведочи инвентар његове ризнице коју је после првог пада Србије, 1439. године, предао на чување Дубровчанима, два лета доцније. Чувари блага навели су примљених: 50.000 дуката (око 175 kg злата), 112,7 kg гламског сребра, 973,2 kg чистог сребра, 114,3 kg сребра у разном посуђу и милион сребрних турских акчи (тежине око 1148 kg). Злата је укупно било око 200, а сребра око 2320 килограма, што је заједно вредело око 100 хиљада дуката. Не сме се сметнути с ума да је деспот Ђурађ претходно финансирао одбрамбени рат, а затим провео две године ван Србије, као ни околност да је пре открића Америке сребро било неколико пута скупље.
Постоје, истина, и тврдње да су овде, и много пре златног средњег века, рударили Римљани. Међутим, археолошка ископавања - од 1952. до 1960. и 1968. и 1969. године - нису дала поуздану потврду таквом мишљењу мада неки трагови постоје.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:00 pm

Највећи град на Балкану

Ново Брдо било је једно од најјачих утврђења средњовековне Србије. На 1100 метара надморске висине, на брегу који је готово орловски господарио околином, угнездила се тврђава која се састојала из два тада уобичајена дела: Великог или Доњег и Малог или Горњег града.
На Горњи град шестоугаоне основе, дужине око 50 а ширине око 40 метара, наслањао се Доњи, величине око 180 x 100 метара. Имали су један заједнички зид, а међусобно су били повезани капијом, те су донекле личили на Мали и Велики град тада престоне Смедеревске тврђаве. У Горњем граду - који је штитило и шест кула, висине од 8 до 13 метара и дебљине зидова и до 5 метара - била је смештена војна посада, можда и најважнији чланови управе, а у Доњем, где се данас назиру трагови зграда и складишта, вероватно и станови најутицајнијих Новобрђана. А цела тврђава, осим с источне стране, била је опасана широким и дубоким заштитним ровом.
У ратним временима становништво се склањало у тврђаву која је могла да се брани и кад се остали делови заузму. Тако је, у време турске опсаде 1441. године, један Дубровчанин изричито навео да се повукао „у тврђаву Новог Брда”, у којој је умро док су Турци држали град опседнут. Тврђава се последња предала румелијском беглербегу Шехабедину 27. јуна 1441. године.
Већина житеља Новог Брда живела је, пак, у вароши која се с јужне и источне стране наслањала на град и коју су, најчешће, звали Подграђе. То је био најмногољуднији део насеља у коме су живели рудари, топионичари, занатлије и остали такозвани мали свет који се скупљао око великих градова. У његовом средишту налазио се главни трг око кога су биле размештене најзначајније јавне и приватне грађевине.
Иначе, Ново Брдо је било мноштво насеља у пречнику више од једног километра. Откривен је читав низ бунара, а прилазни пут тврђави, широк три метра, био је калдрмисан. Ради заштите околине, у близини је било неколико мањих утврда, од којих су најпознатије биле Прилепац и Призренац.
Ту су се, разумљиво, налазиле и бројне богомоље. Археолошки трагови помињу седам цркава: једна је била у самој тврђави, пет на подручју вароши, а једна далеко ван ње. Најважнија је била Катедрала или Црква св. Петке, а занимљива је, због верника, била и Сашка црква коју су походили рудари Саси.
Мада су неки трагачи за остацима наше прошлости били склони да средњовековно Ново Брдо по броју становника, помињући чак и бројку од 40 хиљада, упоређују с тадашњим Лондоном, извесно је да посве поузданих података нема. У турском дефтеру из 1498/1499. године уписано је 38 махала (четврти) са 887 кућа, али то је било време пуног опадања. Четрдесетих година 15. века, у првом делу владавине деспота Ђурђа, када је било најнапредније, број житеља процењиван је на око десет хиљада. Био је то, дакле, један од највећих градова на Балканском полуострву и један од већих у Европи.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Uto Mar 24, 2009 5:01 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:00 pm

Минирање Цариграда

Разумљиво је да су у једном граду тако богатом рудом рудари били, хајде да кажемо, први људи. И то нису били само Саси, Немци из Ердеља које је у Србију први довео краљ Урош I и за чије владавине (1243-76) почиње вађење руда. Не бар у оноликом броју колико их је својевремено радило у Брскову. У Новом Брду махом рударе наши људи који су већ овладали рударским послом.
Од Саса су, пак, остали називи тих послова. Тако је шафар надзорник рудника, валтурци су људи који су куповали истучену и опрану руду и топили је у колу (топионици) те продавали трговцима, хаутмани су надзирали рад у одређеном руднику, плакаоничари су испирали руду, трајбари су радили на рату (нем. Rad - точак), машини у облику усправног вретена којом се помоћу упрегнутих коња извлачио већи терет из јаме, фурници су преносили руду, а фосери су били обични рудари (рупници).
Рад у рударским јамама био је изузетно тежак. Кривудајући кроз земљу како је кривудала жица, биле су узане, праве јазбине, у којима је човек могао да се усправи само на неким местима. Копало се клечећи, седећи, па чак и лежећи, а опасност од пожара и одрона била је свакодневна. Иначе, рударска окна била су подељена тако да је једно лице ретко имало цело окно, већ обично само неки његов део. А рад је био прописан Законом о рудницима деспота Стефана Лазаревића из 1412. године, чије су одредбе биле на снази и у време деспота Ђурђа.
Вештина новобрдских рудара била је позната свету бар колико и приче о богатству Новог Брда (и Сребренице). Зна се, рецимо, да су учествовали у паду Цариграда 1453. године. Наиме, они су - уз одред од 1500 коњаника, које је деспот Ђурађ морао да пошаље султану Мехмеду II - имали задатак да копају ровове и минирају цариградске зидине, исте оне које је годину дана раније обнављао деспот помажући свом тадашњем савезнику цару Константину XI Палеологу. Како прича архиепископ Леонардо са Хиоса, свој посао радили су у највећој тајности, али је њихов подземни ров открио неки немачки стручњак за рударске и ратне вештине, који се налазио међу браниоцима. За утеху, остале су речи несрећног располућеног деспота Ђурђа да Цариград „по нашој помоћи никад не би био освојен”.
Глас о њиховој умешности нарочито се проширио по Италији. У јесен 1457. године војвода Фераре покушава да нађе мајсторе „за рад у јамама које садрже жице злата и сребра”. А две године раније, Алфонсо Арагонски, краљ Сицилије и Напуља, моли деспота Ђурђа да му пошаље добре мајсторе рударе јер су у његовој земљи нађене златне и сребрне руде, али да нема људе који знају да их „пречишћавају”. Тражио је да му упути шест мајстора највише рударске спреме, а у Србију је послао и посебног посланика да их доведе. Позив није наишао на одзив пошто је тада и самом српском деспоту била потребна помоћ сваке врсте у очајничким покушајима да спасе државу стиснуту са свих страна.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:02 pm

Први познати глумци

У Новом Брду, посебним градским статутом, рударима је био загарантован повлашћен положај. На пример, при набавци намирница они су имали предност и због њих су одређене цене намирница и појединих занатских услуга. А у Закону о рудницима, у члану 51, рударима се даје право да заложе баштину власника дела рудника ако им он на време не исплати наднице. Али се, ако хотимично упропасти једно окно, за казну везан ужетом стрмоглавце спушта у јаму и онда се, зависно од висине и воље оштећеног, конопац пресече.
Поред рудара највише је било ковача, кројача, седлара, дрводеља, месара, кожара, чак двојица рибара, неколицина крчмара али и две пекарице. Богату лепезу употпуњавали су и свештеници, калуђери, пушкари, грнчари и зографи. Занимљиво је да је било и глумаца. Тако су Тодор Милошевић, Вукоје Иванковић и Милосав постали први наши глумци којима се зна име.
Мада је владар био неприкосновени господар, град је имао неку врсту аутономије. Главни представници власти на Новом Брду били су војвода, затим кнез и кефалија. Они су имали право да сами решавају само ситније спорове. За остало су морали да траже мишљење већа од 12 пургара (од немачке речи Burger - грађанин) које је било самоуправно тело унутрашњег уређења града. Заједнички су учествовали у управним и судским пословима и добијали извесне приходе, чак имали и неку врсту тржишне инспекције: „Војвода, кнез и пургари слободно бирају четири добра човека да надзиравају и огледају продају и куповину у граду”. Последњи војвода слободног Новог Брда био је Љеш Спан, представник албанске властелинске породице из Дриваста.
Иначе, наређења власти објављивао је и појединцима саопштавао путал (од нем. Buttel - пандур), док је приватно-правне исправе писао иномик. Било је, дакако, и кредитирања, махом за куповину занатских производа, посебно оних које су доносили спретни дубровачки трговци. И, сведоче извори, било је муке с наплатом потраживања, али су се те дужничке књиге доцније показале као драгоцен извор многих података везаних за одгонетање тадашњег начина живота града.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:02 pm

Калауз јаше на челу колоне

Новобрдско сребро, главни метал средњег века, највише је путовало на запад и било је најзначајнија извозна ставка Србије. Највише га је одлазило на Сицилију, у Абруцо, Тоскану, Анконитанску Марку, а посебно у Венецију, тада највеће тржиште. И све то углавном преко Дубровника и вештих Дубровчана који су у Новом Брду (и Сребреници) имали своје бројне колоније али и конзуле.
Највећи део ишао је према јадранској обали, нарочито према Дубровнику. Један пут је караване водио до многих лука у Зети одакле су товари до одредишта пребацивани морем, други је преко Сребренице ишао кроз Босну до Републике под Срђом. Саобраћај су одржавали Власи сточари, власници планинских коња из области данашње Херцеговине и Црне Горе. Караван је најчешће чинило до 20, понекад и до 100 натоварених коња, који су уларом били повезани један за другог. Темпо и правац давао је „калауз”, обично у пратњи пса који је лавежом најављивао опасност. Поносници су били наоружани, а на челу каравана јахао је крамар, обично на најбољем коњу, са звоном о врату. Он је заправо био старешина каравана задужен за бригу да товар стигне на циљ.
Пошто су каравани ишли само дању, ноћивало се по станицама обично удаљеним једну обданицу. Спавало се по „кућама”, свратиштима, „становима”, манастирима и то су били својеврсни средњовековни ханови у којима је могло и да се једе и пије. Остао је забележен податак да су се караванyије највише радовале боравку у свратишту које је држала извесна крчмарица Бољка. Путовало се обично петнаестак дана у једном правцу, а због опасности од пљачке трговци су се удруживали и заједнички изнајмљивали поноснике. Нападали су их локални господари и обични разбојници, али понајвише Турци. Зато крамари понекад нису ни могли ни хтели да гарантују безбедност робе.
Мада су Дубровчани били најбројнији, можда и највештији, трговци сребром, и у самој Србији се њим и те како трговало. Чинили су то деспотови чиновници, цариници и уопште властела. Њиме је трговао и сам деспот Ђурађ, а тражили су га сви, од спретних дубровачких трговаца до смерних светогорских калуђера. Постало је део српске свакодневице. Као, уосталом, и његова крађа, отимачина и пљачка.
И онда су ка Новом Брду похрлили Турци, са све султанима...
Прво је на Ново Брдо, почетком 1412. године, насрнуо султан Муса, али ништа није могао против његових снажних зидина и високих кула. Један турски хроничар одмах је похитао да забележи да „глас о неосвојивости Новог Брда допире до небеских ушију”.
Изгледа да тај извештај није чуо султан Мурат II. Он с војском опседа град почетком 1427. године и после вишемесечних борби враћа се на Босфор. Дванаест година касније Есе-бег Авранезовић успео је да потуче Новобрђане на Трипољу, на Косову, али није успео да освоји град.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:02 pm

Јели и сопствене руке

Турци су Ново Брдо први пут заузели тек 1441. године (Смедерево је пало две године раније), и то најпре варош док се тврђава дуже држала, а предала се румелијском беглербегу Шехабедину 27. јуна исте године, уочи Видовдана. Грађани су се упорно и огорчено бранили тако да су, по запису савременика, изнурени глађу јели „непристојне и забрањене ствари”, чак и сопствене руке.
Град је поново постао свој после успешног продора угарско-српске војске крајем 1443. године. Али, већ наредног леденог јануара, кад се хришћанска војска повукла са Балкана, Ново Брдо је опет турски посед. Закратко, до августа истог лета кад се деспот Ђурађ нагодио са султаном Муратом II и поново овладао својом земљом. Непознати летописац је то забележио овако: „Врати Мурат деспоту Ђурађу Смедерево и Ново Брдо и сву српску земљу”.
А онда, почетком 1455. године, нова паника у Новом Брду. Војвода Љеш Спан шаље у Дубровник депозит од 390 дуката, а многи трговци, занатлије и римокатолички свештеници напуштају град и склањају се у Приморје. Турци стижу некако с пролећа предвођени султаном Мехмедом II Освајачем. Али, ново освајање Новог Брда не иде тако лако. Овенчан славом освајача Цариграда, наоружан истим опсадним справама и праћен с педесет хиљада коњаника и много више пешака, султан није очекивао тако тврд орах.
Не зна се тачно колико је трајала опсада: извори ближи нама помињу четрдесет дана док турски хроничар вели да је град пао седмог дана по султановом доласку. Извесно је, међутим, да се град предао тек након султановог обећања бранитељима да ће их оставити на њиховим имањима и да неће дирати младиће и девојке. Освајач није одржао обећање. Наредио је да се све капије, осим једне, затворе, а он је, стојећи испред ње, пристале младиће одвајао на једну а девојке на другу страну. Прве, њих 320, узео је себи за јаничаре и послао у Анадолију, а 704 девојке и жене разделио својим војницима. Најистакнутије мушкарце је одмах посекао.
Овај догађај означио је почетак спуштања застора на златни век Новог Брда. Град постепено поприма одлике праве турске касабе на које утиче и стравична епидемија куге, затим ужасна рударска несрећа, буне, покољи, пресељења... И... нема више. Остало је историја.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:03 pm

Утврда ни на небу ни на земљи

Не зна се поуздано да ли су се грациозни високолетачи прво угнездили у народној песми или им је било прече да своје име пре тога подаре неприступачним врлетима у којима је човек средњег века веровао да је најсигурнији градећи камену утврду на средокраћи између неба и земље. Поуздано је једино да није поуздано кад је настао град-тврђава смештен на усправној стени изнад реке Моравице. Зна се, међутим, да први поуздан траг о њему потиче из 1413. године, из времена кад је после косовског страдања деспот Стефан Лазаревић покушавао да - оружјем, поткупљивањем и свакојаким преговарачким вештинама с нимало наивним Турцима - Србији продужи живот. Зна се и да је изграђен на темељима непознатог утврђења чије трајање археолози смештају између 4. и 7. века.
Историјских белешки о животу Сокограда нема много. Град од камена, два километра узводно Моравицом од данас свима знане Сокобање. Турски је коначно постао 1459. године, кад је и Србија престала да постоји као држава. Онда су у њему своје оружје оштрили и користили Аустријанци, и то прилично дуго: од 1690. до 1737. године. Његове утврде упознао је, 1808. године, и својеглави и разбарушени устаник Хајдук Вељко. Чини се да су се господари Сокограда ређали попут годишњих доба што је, повест нам је (не)поткупљив сведок, готово свакодневица овог поднебља.
Извесно је да је Сокоград, као средњовековна утврда, подигнут на остацима неких претходних темеља, уосталом као и многошта овде. Зна се да је у веку који међимо старим и новим то био град необично јаких зидова, великих размера и неправилне основе на коју је утицао сам облик стеновитог узвишења. Чинила су га два дела: доњи, коме се лакше прилазило и који је служио да околном становништву пружи заштиту пред непријатељем и горњи, који је био уточиште велможа, најсигурнији заклон пред наступајућом опасношћу.
Трагови данашње утврде у рушевинама, бар тако су одгонетнули археолози, упућују да се у Горњи град улазило кроз велики донжон или кулу мотриљу. На другом крају, оном према брду, био је изграђен високи заштитни зид с отворима за топове. Испод њега, у доњем делу утврде, и у тим смутним временима бујао је живот о чему сведоче и остаци преко потребне цистерне, засведене каменом и уклесане у стену. Средином столећа за нама приљежни истраживач наше старије прошлости Александар Дероко забележио је и да је видео керамичке цеви за довод кишнице... Ваљало је спреман дочекати наоружану напаст.
Сокоград је народ звао и Соколац, Соколник, али и Соколица. И сачувао неколико лепих легенди. Чини се да је најпотреснија она о Лептерији, како се данас зове можда најлепши део оближње Сокобање.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:04 pm

По њој, неименовани заповедник Сокограда имао је лепу кћи по имену Лептерија у коју се загледао Жупан, син господара оближњег Врмачког града. Била је то, дакако, велика љубав, али ништа мању нису гајили ни њихови родитељи, само што је ова била прилично овоземаљска и тицала се неких спорних поседа. Од брака, тако, није могло ништа да буде. Онда се двоје младих договоре да Жупан с дружином дојаше до зидина Сокограда, а да се Лептерија у међувремену искраде кроз тајни пролаз. С почетка је цео подухват наликовао бајци, али је девојчин отац убрзо открио да је нема и послао потеру за бегунцима. Његова срџба била је толико велика да је војницима наредио да је погубе чим је стигну. Тако је и било. Лептерија је страдала од мача очевих војника, а ожалошћени Жупан је, у очају, скочио у најдубљи вир Моравице и утопио се. Место, пропланак, где је страдала девојка и данас се назива Лептерија а вир - Жупан.
Друга легенда прича о паду Сокограда и каже да Турци ни после дуге опсаде нису успели да га освоје. Стамена и тешко приступачна утврда је успешно одолевала пошто су на време допремили довољно хране и чак успели да доведу воду. Народни приповедач даље вели да су нападачи онда потражили помоћ од једне јуродиве бабе која је свашта знала. Она им, за пристојну надокнаду, открије да им ваља да нађу коња ајдира и да му девет дана не дају воде, па да га тек тада прошетају око града. Где коњ почне копитом да копа, ту да они наставе јер су ту водоводне цеви које је онда лако пресећи.
Истовремено, мада приповедач не објашњава ову чудну игру главне јунакиње своје приче, баба је заповеднику града послала поруку шта му се спрема и да је најбоље да коње наопачке поткују и кроз тајни пролаз напусте утврђење. Тако је и било. Следећег јутра Турци се грдно уплашише кад су видели трагове копита помисливши да је опсађенима кришом стигло појачање. Кад су после дугог већања одлучили да ипак крену у град иза чијих зидина више није допирао жагор бранилаца, изненадила их је пустош...
Трећа легенда везана је за настанак Сокобање и данас је овде многи радо препричавају. Преносимо је зато што је и она блиско везана за, поузданим подацима сиротињску, повест Сокограда. И гласи овако:
Некад, у времена давна, силан велможа, господар тврдог Сокограда, јахаше котлином. Одједном, смрачи се небо над Озреном, севну муња са Оштре чуке, груну гром и задрхта земља све до Шиљка на суром Ртњу. Скочи уплашен ат. Јахач паде с њега и изгуби свест. Када се господар Сокограда освести, учини му се да су му све кости поломљене. Није могао да се осови на ноге. Лежао је беспомоћно и чекао смрт. Онда је изненада чуо гргољење воде. Лагано се, стискајући зубе од болова, придигао намеран да на онај свет не оде жедан.
Кад је, каже приповест, попио први гутљај с врела које му је дотад било непознато, у глави му се намах разбистрило. А кад је и руку ставио у воду, одмах јој се вратила снага и он се, онако у господском оделу, сручи у кладенац, за тили час оздрави, па се оран врати у своју утврду. Чим је стигао, наредио је да се изнад извора сместа подигне настрешица. Глас о лековитој води у котлини између Озрена и Ртња више нико није могао да заустави, а онда му се, много десетлећа доцније, придружио и двостих Бранислава Нушића и данас омиљена узречица мештана али и њихових многобројних гостију: „Сокобања, Сокоград/ дођеш матор, одеш млад!”
Наши средњовековни градови-утврде, данас тек неми камени сведоци нама још загонетне прошлости, нису се, како тврди већ помињани Александар Дероко, угасили због тога што их властела, као што је то било на Западу, није више могла држати, већ због тога што су их освојили Турци. Они су неке старе градове задржали само као утврђене постаје ради обезбеђења саобраћаја и лакшег управљања освојеним подручјима, док су друге, ако их већ нису порушили приликом освајања, једноставно напуштали. А онда су мештани поверовали да су нашли прави бесплатан мајдан за добијање камена...
По свој прилици, и Сокоград је поделио судбину старих градова који у новом времену више ником нису били потребни осим, наравно, околном становништву као прикладан и приручан материјал за куће и воденице... Ипак, постоји нада да ће у скорије време Сокограду изнад Сокобање умногоме бити враћен некадашњи изглед. О томе сведочи и нацрт сокобањског архитекте Вукашина Милетића који је пре неколико година проглашен за најбољи с надом да ће убрзо бити и опредмећен.
У међувремену соколови су постали права реткост и око Сокограда и изнад Сокобање, једино се још гнезде у месним проспектима, легендама, песмама и топонимима старих насеобина. Можда им недостаје рука с одговарајућом рукавицом за некад омиљен лов средњовековне властеле или су данашњи голубови дружељубивији с обзиром да прилично слободно слећу на рамена и мештана и гостију.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:05 pm

На кљуну врлетног брега

Кад се данас из Ужица магистралним друмом крене према Златибору, Шаргану и Мокрој Гори, с десне стране, на врху стеновитог гребена, готово надохват руке, назиру се остаци некад моћне и значајне утврде. Камени трагови обрасли су ситним растињем и тешко је одгонетнути како је све то некад давно изгледало
Слику града коме је глава међу облацима а ноге у вировима реке можда понајбоље илуструје догађај који се збио 2. октобра 1737. године. После пораза од Аустрије, потпомогнуте оружјем и вером Срба да је слобода куцнула и на њихова врата, Ужице је постало важан погранични град Турске која је изгубила готово цео Београдски пашалук. И ваљало га је бранити и одбранити.
Аустријске трупе артиљеријском ватром напале су град 30. септембра, а српска милиција тукла је браниоце с леђа. За наредни дан био је предвиђен јуриш на бедеме и већ су биле припремљене лествице за пењање на зидове, као и материјал за попуњавање рова и израду једне врсте моста према главној градској капији. Догађаји су, пак, кренули другачијим током и то, како у изузетној књизи - монографији „Ужички град” пише наш уважени археолог др Марко Поповић, иначе рођен у Ужицу, захваљујући умешности и храбрости тројице Срба чија имена историја, нажалост, није упамтила.
Они су се налазили у граду с турском посадом која је бројала око 200 глава, и ноћу, после првог дана борбе, крадомице су се конопцима спустили низ бедеме, право код нападача. Поверили су им бројно стање бранилаца, али и да утврђење не може да се освоји на јуриш све док се не провале градске капије, од којих је она унутрашња, главна, била обложена гвозденим плочама и са задње стране појачана барикадом од камења. Сами су се понудили да их провале ћускијама, а можда и минама. Тако је и било. Али, ни Турци се нису дали, па су жестоко напали гађајући их камењем с бедема све док нису смртно страдали у дубоком рову испред капије.
Аустријанци су у међувремену искористили прилику и довукли топ који би гађао спорна гвоздена врата и тако омогућио продор у град. Међутим, кад су видели да је ђаво однео шалу, Турци су одлучили да се предају под часним условима.
Цела ова прича управо у тим тренуцима добија оправдање зашто се баш она угнездила на самом почетку овог текста. Наиме, чим је истакнута бела застава, два турска официра узјахала су ужад и њима се спустила низ градске бедеме да уговоре услове предаје. Примио их је лично фелдмаршал Скендорф, главнокомандујући. Кад су се сагласили шта је чија обавеза, један официр остао је у логору као талац а други се, заједно с царским тумачем и документом о предаји написаним на немачком, поново дохватио ужета којим су га извукли у град. Истим путем враћен је и текст на турском језику. Тек тада је посада отворила капију и предала се...
Ужице ни на небу ни на земљи, и на небу и на земљи.
Кад се данас из Ужица главним путем крене према Златибору, Шаргану и Мокрој Гори, с десне стране, на врху стеновитог гребена, готово надохват руке, назиру се остаци некад моћне и значајне утврде. Камени трагови обрасли су ситним растињем и тешко је радозналом намернику одгонетнути какав је ту, некад давно, био град. Уосталом, вековима су се туда провлачили трговачки каравани, али тутњали и војни походи од Врхбосне, данашњег Сарајева, до Београда и даље.
Повест о настанку Ужица (име, по свој прилици, настало по топографским одликама места јер је ту уска клисура Ђетиње окружена стрмим висовима) запретено је у тами векова. Зна се да је први поуздан податак о постојању насеља под тим именом забележен у једном дубровачком документу из 1329. године. Не зна се, пак, поуздано ко га је и кад саградио. Постоје само посредни извори.
Први податак који недвосмислено упућује да је град, с три стране окружен дубоком клисуром Ђетиње а с четврте високом и стрмом стеном, постојао још у другој половини 14. века историчари су нашли у књизи објављеној много касније. Реч је о делу Мавра Орбина „Краљевство Словена” из 1601. године у коме овај учени Дубровчанин описује судбину жупана Николе Алтомановића и помиње Ужице као место његовог трагичног краја.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:06 pm

А прича о жупану Николи умногоме је и прича о почетку краја средњовековне Србије Немањића. Након слома врховне власти последњег цара Уроша, област око Ужица припала је моћној породици Војиновића чији су се поседи пружали од залеђа Дубровника па све до Рудника. Њу је наследио жупан Никола Алтомановић, синовац великог жупана Војислава, и после пораза Мрњавчевића на Марици, 1371. године, постао најјачи обласни господар на простору некадашњег Царства. „Био је велики јунак на оружју и спретан, али дрзак, непостојан у својим делима и вероломан, лако се лаћао оружја и започињао рат са свим владарима својим суседима...”
Али, ни суседи нису седели скрштених руку, посебно кнез Лазар и босански бан Твртко који су у помоћ позвали и угарског краља Лудвига. Бежећи пред толиком силом, жупан Никола узалудно је тражио уточиште у својим утврђеним градовима, попут Клобука код Требиња и Конавла. На крају се улогорио у Ужицу, својој последњој одбрани, што је повесничарима доказ да је овде утврда већ постојала много пре јесени 1373. године, чак и да постоји могућност да је изграђена у време шестогодишње владавине овог младог жупана. Тада је град опседнут и нападнут ватром, по свој прилици запаљивим стрелама. Браниоци су се предали, а дотад силни велможа Никола је заробљен, ослепљен и погубљен. Град је припао кнезу Лазару, али се о њему из тог времена и времена његових наследника мало или готово нимало зна...
Попут мноштва збивања у нашој прошлости, и повест о Ужицу умногоме је утемељена на подацима из турских времена. Али, ни ту није све јасно, не бар оно с почетка њиховог управљања градом над Ђетињом. Није, на пример, поуздано ни кад су освојили Ужице: да ли се то десило у време пада Деспотовине, 1459. године, или нешто касније. Зна се, међутим, да у то време Турци нису много бринули о утврђивању тек освојених области. Журило им се да границе одмакну што даље према западу.
Најзначајније податке о Ужицу у време Турака оставио је, 1664. године, за историју наших крајева често незаобилазни путописац Евлија Челеби(ја). Мада у неким запажањима - како су утврдила не тако давна археолошка истраживања - претерује, опис је у суштини тачан.
„То је леп град на обали реке Ђетиње, а лежи на врлетној и високој стени као град Токат. Зидан је у облику четвороугла, а тврд је као да га је градио Шаддад. Његов опсег износи три хиљаде и стотину корака. Унаоколо има четрдесет једну кулу, а по бедемима четири хиљаде грудобрана. Градске зидине високе су четрдесет аршина, а како се са све четири стране налазе стрмените вратоломне стене и провалије као паклени понор, нема ни са једне стране опкопа. Иако са западне, северне и јужне стране има узвишења која надвисују град, та су брда толико удаљена да је са њих немогуће извршити јуриш на град, а између брда налази се провалија дубока као најнижи ступањ пакла... Стога се ни на какав начин град не може напасти минама, нити набацивањем земље. У наше време не би могао да одоли жестоким ударцима гвоздених кугла, него би се брзо срушио. Али му се јуришем не може ни на који начин приближити јер лежи на кљуну врлетног брежуљка, а са остале три стране опасан је реком Ђетињом... Кад бисмо при опсади овога града градске зидине тукли из топа, његови би се становници повукли у тврде камене пећине, те пушчаном ватром не би дали да се приближи граду. На оном месту куда тече Ђетиња, неимар је подигао високу и велику кулу и спустио са града у Ђетињу осамдесет хвати дуга ужета намотавши их на чекрк тако да непријатељ не може да примети кад се из Ђетиње извлачи вода...”
Распевани Евлија је баш претерао кад је реч о броју кула, пошто их тада - опет за сведока позивамо археологију - није било више од пет до шест. Није било ни толико грудобрана, нити су зидине биле толико високе, зидан је у облику троугла и није био већи од две хиљаде квадратних метара. Све остало је, међутим, тачно, посебно суд о стратешким особеностима положаја града, односно могућности одбране.
Турски попис из 1560. године први је сведок о броју и саставу градске посаде која је тада бројала 37 мустахфиза-посадника. Међу њима налазили су се диздар (заповедник тврђаве), ћехаја (заменик заповедника), двојица сербуљака (десетара), као и три верска службеника који потврђују да се у тврђави налазила и џамија. о одржавању града бринули су, пак, хришћани из вароши која је полако расла уз зидине. Град на брегу првенствено је служио за одржавање реда и мира у самој вароши и околини и није се претерано водило рачуна о даљем утврђивању. Све док западне границе Турске нису почеле да се, пред налетима аустријских трупа, померају натраг. Тада је Ужице поново добило на значају.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:06 pm

Обнављају се главна кула, цитадела, уређују се бедеми, ојачава капија, гради се Водена кула, јединствена међу утврдама на нашем тлу. Висока око 43 метра, с осам спратова које је повезивало 168 степеника, она се спуштала у корито реке да би кроз њу на чекрк могла да се извлачи вода, али тако да то непријатељ приликом опсаде не може да види. Унутар зидина граде се и зграде за смештај посаде, складиште муниције и стовариште хране.
У условима ратовања хладним оружјем била је то практично неосвојива тврђава. Уз довољно хране и воде извлачене из реке, могла је дуго да одолева. Међутим, муке настају кад се на бојишту појаве опсадни топови чијим гвозденим куглама бедеми града не могу да одоле. Таква је, уосталом, била и судбина већине не само наших средњовековних градова.
Великим турским поразом код Беча 1683. године кренуло је ослобађање покорених хришћанских народа. Један за другим падају многи утврђени градови а опасност се приближава и Ужицу које почетком 18. века постаје главно војно упориште на југозападу Београдског пашалука. Овде је, због посебног положаја, било немогуће утврдити град новим бастионима, па Турци одлучују да изграде такозвано спољно утврђење не би ли тиме онемогућили непријатељу да поседне узвишења најближа граду и на њих постави своју опсадну артиљерију.
Узалуд. Како је већ речено на почетку овог текста, град је потписао предају 2. октобра 1737. године. О губицима турске посаде нема сачуваних података, док је аустријска војска имала 220 погинулих или рањених војника, међу којима је било и око 30 Срба. У град је смештена посада од 200 војника, углавном Немаца и нешто Срба. Закратко. Јер, освајање Ужица било је последњи успех Аустријанаца у овом рату. Већ 1. марта наредне године град је са 6000 војника опсео зворнички Мехмед капетан. Тек након тронедељних борби Турци су из Зворника довукли два велика опсадна топа који су одлучујуће утицали на даљи ток борбе. Наиме, већ првог дана град је доживео велика разарања и браниоцима је једино преостало да се, уз колико-толико часне услове, предају и повуку.
Ужички тврди град сад је мало наликовао себи јер су бедеми и куле тешко пострадали. Ваљало је обновити и додатно, за неке нове битке, утврдити град. Ни након обимних археолошких истраживања урађених осамдесетих година управо минулог века, не зна се поуздано колико су трајали ти радови и шта је све током тог 18. века, кад градска утврда добија свој коначни изглед, урађено. У сваком случају, одбрана Ужица је ојачана, али ће време и догађаји који су уследили показати да ни то није довољно, да је доба тако грађених утврда неповратно прошло.
Али, зато расте варош уз утврду и средином 18. века Ужице има положај шехера, великог муслиманског града, с 21 махалом, 488 домова и, по свему судећи, 14 џамија. На срећу мештана, град је мимоишао аустро-турски рат из 1788-1791. године.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:06 pm

Тек што су одједрили ветрови тог сукоба, букнуо је Први српски устанак, а 30. јула 1805. године устаници су свом силином напали ужичку варош и запалили је са свих страна тако да, како су сведочили очевици, ниједна кућа није остала цела. Преживели су спас потражили иза камених бедема, где се већ налазило и мноштво заточених Срба. Убрзо су се, у знак предаје, на врховима бедема забелеле заставе. Постигнут је споразум да се из града истерају дахије, да Турци староседеоци остану и у тврђави и у вароши али да се не мешају у српске послове, а да у име одштете устаницима плате 5000 дуката „тек да виде како се данак плаћа” и да дају 80 коња који ће бити раздељени старешинама и војсци.
Ово својеврсно двовлашће није, наравно, било без мноштва несугласица, чак отворених жестоких окршаја у којима је тешко рањен и Милош Обреновић. И Карађорђе је месец дана учествовао у опсади града и онда продужио даље, новим изазовима. У опседнутом граду, с мноштвом избеглица, Турци су, изморени глађу, почели да једу и коње. Ништа им није помогло и средином јула 1807. године су се предали. Тако је за устаничку Србију ослобођено Ужице постало главно војно упориште у даљим ратним подухватима према горњем Подрињу и Босни и ту се понекад налазило неколико хиљада војника.
Ваљало је, пак, пред предстојеће догађаје обновити и утврдити бедеме, али то је из више разлога било готово немогуће. Зато је руски инжењерски мајор Василије Антонович Грамберг, задужен да учини све што може на побољшању система одбране у устаничкој Србији, предложио да се на суседном брду Караула подигне спољно утврђење које ће штитити и утврду и варош. Уз то, град је опремљен додатном муницијом и наоружањем а у магацине је, почетком јуна 1812. године, допремљено 50 тона жита. За команданта града поново је постављен војвода Милош Обреновић. Занимљиво је да је то време кад се, управо овде, чине први покушаји да се у Србији уведе стајаћа војска.
По слому устанка 1813. године, Ужице је поново у рукама Турака. Град то остаје и након Друге српске буне, кад су у читавој Србији Турци у утврдама а домаће становништво испод или око њих. Пошто су сукоби скоро свакодневни, Турци обнављају бедеме и куле и то су последњи радови на утврђивању Ужичког града.
Крајем септембра 1862. године у Ужице је стигла комисија за исељавање Турака из Србије договорено неколико дана раније на конференцији великих сила у Канлиџи. И не само то. По том договору било је предвиђено и да се, заједно с оближњим градом Соко, поруши и утврда над Ђетињом. У извештају од октобра 1862. године Илија Гарашанин овако је обавестио претпостављене: „Ужице је очишћено од Турака и Град овдашњи разрушен!” Изгледа, међутим, да је град био само делимично онеспособљен за употребу јер је тек крајем зиме наредне године, у присуству енглеског и турског комесара, Ужички град разорен и онеспособљен као војно упориште.
Данас је то омиљено излетиште храбријих мештана, али и оних који воле да на врху овог брега, бар накратко, отплове у прошлост уверени да ће онда лакше одгонетнути будућност.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:07 pm

Тамо горе, где магле столују

На стрмом купастом врху, с три стране опкољена реком, ова камена утврда из даљине векова спада у ред наших најбоље очуваних средњовековних градова. И данас, кад долином Ибра тутње реке људи и машина, мало је оних који, у немој неверици, не застану пред величанственим призором
Љубитељи природе, односно ботанике зову је Долина јоргована, они склони шашољењу наше повести пре ће рећи да је то Долина краљева или Долина векова. И сви су у праву. Долина Ибра, клисура коју је избушила само наоко мирна река, прави је драгуљ и природе и историје. Сред ње, ни на небу ни на земљи, с главом у облацима а ногама у води, сместио се Маглич, један од наших најбоље очуваних средњовековних градова. Његов положај не само што му је олакшавао одбрану од непријатеља, већ га је спасао и од судбине многих наших средњовековних градова: због и данас тешко приступачног подручја, није постао мајдан грађевинског материјала.
Име, наравно, није добио случајно. Опет су се, у неком немом договору, уортачиле природа и историја. Природа га, мало-мало, умота у свој паперјасти плашт, а из измаглице времена дошепесају ни до данас посве одгонетнута питања ко га је, кад и због чега подигао.
У роману „Опсада цркве Св. Спаса” Горан Петровић о њему овако пише:
„Како и само име предњачи, бедеме Маглича магла је често запоседала. Осим да брани крунидбено место (манастир Жичу - прим. П. М), да намерницима и обданици пружа уточиште од мракова, град је и подигнут не би ли магла имала где да седи. Право говорећи, није се одатле ни мицала. Преко целе године - гладно је глодала вршје зидова, па су они повремено поправљани додавањем тесаних блокова. За ових радова, маглу је ваљало привремено уклонити, те би се према горе управљале дугачке чакље, са вишеструким, болним кукама. Отерана, немоћна да се врати, магла се махнито вила по околини, гневно гризући видик свакога створа... По окончаној доградњи, посада је спуштала оне чакље и магла би поново слетала да столује у своме гнезду од камених бедема...”.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:07 pm

Мало је или нимало поузданих података о томе ко је, кад и због чега подигао камени град који се угнездио на стрмом купастом врху огранка Столова који припадају масиву Копаоника. И они оскудни подаци које су ишчепркали наши повесничари као да су саткани од праменова магле. Али, кренимо редом.
Први помен о Магличу налази се у житију архиепископа Данила II (поглавар српске цркве од 1324. до 1337), великодостојника који је завршио здања Пећке патријаршије и обновио Жичу, те био духовник краљева Милутина и Стефана Дечанског. Славећи свог учитеља, његов биограф оставио је потомству податак да су „и у Магличу граду позната дела његових трудова”, те да је он у њему подигао „прекрасне палате и остале ћелије”, да „...и ту, у цркви Св. Георгија, у граду томе, утврди божанствени закон, да се у њој наизменично свагда, обилне у њој оставши божанствене књиге и све остале црквене потребе...”.
Драгоцен податак, само што нам ни он не помаже довољно да растерамо маглу о добу кад је Маглич заиста подигнут и ко му је неимарио. Јер, уважени архиепископ је све то о чему тако живописно беседи његов биограф подигао у време кад је тврђава већ постојала. Неко је, дакле, пре Данила безбедно столовао око 150 метара изнад Ибра, с три стране заштићен реком која ту прави полукруг, а с четврте петнаест метара дубоким ровом.
Ако народно предање оставимо увесељавању народа да је и овај град подигла „проклета Јерина” - у чије се опипљиве трагове нашег средњовековног трајања и данас заклињемо - једно време владало је мишљење да је Маглич подигао краљ Стефан Првовенчани. По тој претпоставци, хтео је том утврдом да брине о заштити царских лаври, Жиче и Студенице. Ни ова прича није дуго пила воду, чак ни ону из Ибра, јер је, с обзиром на свој положај, овај камени град могао да брани само један од манастира, пре свега Студеницу. Ствар је јасна ако се зна да се Маглич тада налазио на северној граници средњовековне Србије, откуд су Монголи волели да ударају.
И управо су се те хитроноге степске скитнице, којима је било мало пространих азијских путохода, макар посредно, угнездиле у маглом оперважену историју Маглича. Наиме, с приличним поуздањем, сматра се да је он изграђен после монголске најезде 1240. године. Двадесетак километара севернија Жича већ је била мета многих насртљиваца (посебно Мађара) на младу српску државу, која је за својим простором трагала према југу, па је седиште архиепископије одјездило према Пећи. А Маглич је имао и те како важну улогу да брани те северне границе краљевине.
Ако су оскудни подаци о времену настанка Маглича, историја не шкртари кад је у питању опис средњовековног живота у околини. Зна, и потврђује, да је овде врило као у кошници. Поред осталог, ту су подигнути многи значајни манастири: Студеница, прва велика владарска задужбина; Жича, првобитно седиште архиепископа, поглавара српске самосталне цркве, потом две Павлице, па Градац, задужбина Јелене Анжујске, жене краља Уроша I.
Ништа необично ако се зна да је туда пролазио један од најважнијих путева који су од Београда ишли према југу. Чешки историчар Константин Јиречек, незаобилазан у одгонетању доброг дела наше прошлости, сведочио је да је „важан пут полазио из Београда на југ... Из долине Груже може се узаним кланцима, кроз које је Ибар продро, доћи у долину Рашке, пошто се прође поред манастира Жича и Студеница и поред тврђаве Маглича”.
Уз то, у то време готово цела област Копаоника била је прекривена рударским коповима, те му отуд и име. Каравани с товарима сребра хитали су горе-доле, понајвећма према Дубровнику. Осниване су и насеобине трговаца, прави мали градови у којима се богато живело. А како је то онда било, можда је понајбољи сведок Милан Милићевић, наш историчар и књижевник, који је крајем 19. века, неколико столећа после пропасти српске средњовековне државе, прибележио „да се у народу шире чудне приче о ‘Латинима’ који су некад искоришћавали унутрашњост рудника, о богатству пропалих вароши и о богатству њихових становника...”
Невероватно је али истинито, и нама припадајуће, да се о Магличу највише зна кад су у њему столовали Турци. Истина, не зна се кад су га потпуно посели - да ли у време пада деспотовине, 1459. године, или нешто раније - али се зна да, за разлику од многих других градова, Маглич нису порушили. Као у важном стратешком упоришту, одмах су се сместили у њему и претворили га у средиште своје војно-феудалне и административне организације овога краја. Тако је знаменита српска средњовековна утврда постала седиште нахије.
Поуздан је податак да се 1516. године у њему налазила турска посада од двадесет људи на челу с диздаром, командантом тврђаве, а да је неколико околних села служило као феудални посед, тимари. Срби су се, истина закратко, поново нашли с ону, некад своју, страну утврда Маглича, 1689. године, кад су се дигли на устанак верујући да ће аустријске трупе заувек истерати Турке с тих простора. А тридесетак година доцније педантни Аустријанци на једној својој карти забележиће „замак Маглич”, а онда само село Маглич.
По Маглич, а и околне Србе, важна је 1815. година, време Другог српског устанка. Да би спречили да Турцима опкољеним у Карановцу (данашњем Краљеву) стигне помоћ из Новог Пазара, устаницима је у помоћ прискочио војвода Радосав Јелечанин и направио бусију близу „старе градине српске Маглича”. Наравно да је њих било десет пута више него наших, да је борба била неравноправна и да је пружен снажан отпор. Устаници су се, на крају, повукли иза зидина Маглича, одолели нападачима и „срећно и весело наставили борбу за слободу”...
Како су утврдили повесничари, било је то последње важно помињање Маглича у историји овог краја. Остале су легенде које бојажљиво виркају из маховином обраслих зидина, оно кад маглама досади да столују на обронцима Столова....
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:08 pm

Данашња приповест о ондашњем Магличу била би много сиромашнија да нису сачуване белешке многих путописаца. Онако узгредне, без историјски утемељених података, оне ипак дају бар овлашну слику града који се, усамљен у простору и времену, замонашио у варљивом памћењу људи.
Тако Јоаким Вујић, човек позоришта и путописац, у свом делу „Путешествије по Сербији” (1826) о Магличу оставља овакав траг:
„...После дођем у село Маглич, гди пређем опет реку Ибар, пак попнем се на једну високу камену планину. И на верху ове планине јест један стари порушени град, који се равним именом Маглич зове. Овде ништа примјечанија достојно нисам могао приметити нити својствено дознати тко би овог порушеног града могао основатељ бити...”.
Милан Ђ. Милићевић био је нешто детаљнији, па у књизи „Кнежевина Србија”, 1876. године, бележи ово:
„...Град је овај на једној узаној косици, која се спушта са Столова, тако да се над њега наднело брдо Мали Сто, а опасује га са две стране Ибар, а с треће пак речица Магарашница. Маглич је имао седам кула, од којих су три окренуте Ибру. Замак је овај јамачно грађен да може затворити пролаз из моравске долине у Рашку... Ако је ово име постало од магле, онда је баш право, јер људи који су ту дуго живели причају да Маглич свако јутро притискује магла...”
Права је грехота што Феликс Каниц, нама добро познати аустријски археолог и путописац, није крајем 19. века оставио неку потпунију белешку о свом виђењу Маглича, али је можда драгоценије што имамо ликовно сведочанство са тог простора и из тог времена (1860), попут цртежа-скица „Град Маглич на Ибру” и „У једној сељачкој кући у Магличу”.
Исказано речником телеграфије, у који су уденути пажљиви откуцаји рада екипа научника, зна се да је Маглич подигнут на земљишту које је веома тешко за зидање. Основа града је неправилан вишеугаоник - 110 метара дугачак, а на најширем месту 40 метара широк. Укупна површина града, коју граниче спољни зидови, износи 2190 квадратних метара, а обим тих зидова, заједно с кулама, износи 270 метара. Његову унутрашњост деле два дворишта - западно и источно. Прво је мање и равно. То је, углавном, слободан простор. Двориште према истоку „закрчено је разним грађевинама, од којих су црква Св. Ђорђа и палата најзначајније и највеће”.
Тврђава је опасана са седам кула и једном главном - донжоном. Зидови су дебели око два метра, али су при врху много ужи. Све куле, осим главне, високе су десетак метара. Главна, донжон кула висока је око 20 метара. Испред ње је ископан ров дугачак око 15 метара и отприлике исто толико дубок.
Град има само једну капију, и то са северне стране, која је висока три а широка два метра. У унутрашњости града има неколико грађевина од којих су неке боље очуване, а од неких се препознају само основе.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:08 pm

С десне стране од градске капије, готово на половини растојања целокупне дужине града, налази се „палата”, главна грађевина у утврди. Није поуздано да ли је она била двор господара или палата архиепископа, већ помињаног Данила II. Укосо од ње, око 2,5 метара од зидина, налази се црква посвећена св. Ђорђу који је у средњем веку важио за помоћника и саборца у биткама.
Да би се нешто звало градом, подразумева се да мора да има све што је неопходно за живот. Тако је у Магличу, на самом улазу у град, десно од капије, постојала већа грађевина у којој се поред страже налазила и пекара. Преко пута је, по свој прилици, био стан за заповедника страже који је, као и сви заповедници кроз историју, врло водио рачуна о својој посебности.
Да град који је с три стране обгрлила река не остане жедан кад је густо, бринуле су и две цистерне чија је вода, уз помоћ иловаче и шљунка - тада незамењивих филтера - била за пиће. А у дну западног дворишта археолози су откопали две грађевине за које се претпоставља да су служиле за коњушницу и коњушарев стан. Ко зна, можда је и овде понекад умео да наврати крилати Јабучило, сам или с војводом Момчилом...
Мада Маглич данас понајбоље изгледа издалека - „не, немој ми прићи, хоћу издалека да гледам и памтим...” - кад недавно постављени рефлектори обасјају његове утврде и куле, налик причи о својеглавом сазвежђу које се изненадно спустило и окрунило земаљске мракове, ипак је права пустоловина кренути ка њему. Прво ваља висећим мостом изнад ћутљиве и наоко лење Магарашнице. Е, ту би се уплашио и онај филмски Индијана Џонс. Не због висине ћуприје нити њеног љуљушкања под човековим теретом, колико зарад дасака којима је време безочно утиснуло свој (не)сигурни печат. Крррц... па звиждук ветра... опет крррц. Ако се не стрмоглавиш у (сопствену) историју, имаш прилику да горе, на брду читаш камену повест града која је, након вишегодишњег брижљивог рада стручњака Завода за заштиту споменика културе из Краљева, сад кудикамо читљивија.
Захваљујући брижљивом раду тимова стручњака, пре свега конзерватора, Маглич је данас ипак лепо очуван и заштићен град. У њему се све чешће одржавају пригодне културно-уметничке приредбе, са све бакљама, копљима, мачевима и штитовима. Уз неизоставно појање песама из доба архиепископа Данила II, важне личности у причи о историји града у ком и данас столују магле. За оне који верују да познавање сопствене повести нуди извесност будућности можда није згорег подсетити да је, ипак, важно знати да ли си из времена за собом изишао на штиту или са њим, тек толико да ти магле не измреже оно што је пред тобом.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:08 pm

Дулчинеја и три удовице

Извештај Бошка Пушоњића, новинара „Политике”, од 7. маја 1979. године био је драматичан, а исписан је двадесетак дана након разорног земљотреса који је погодио Црногорско приморје. У њему је, поред осталог, стајало:
„Овај напад Улцињ није издржао. Ни киклопски зидови, ни Сат кула, ни Балшића кула. Не издржа камен овдашњи, мермер брачки и корчулански. Ни бетон ни челик. Нема прозора, капија, кровова. Нема улица, сокака, стаза и пролаза. Цео град је рушевина, гомила лома. Камен на камену не остаде. Нема слике ни речи који то могу описати. Све су куле разидане, куће се низ стрмине осуле...”
Данас је, највећим делом, стари улцињски град обновљен и његових 170 становника с нескривеним поносом говори да овде живот траје дуже од 2500 година и да га није лако тек тако уништити. Један од њих је и Исмет Карамага, председник Друштва пријатеља Старог града „Калеа” и наш водич кроз причу о узбудљивој повести нашег најјужнијег града.
Верује се да су древни Улцињ, садашњи Стари град, у 5. веку пре наше ере основали Грци из Колхиде, отуд и отад прво име - Колхинијум. О њиховом досељавању трагове налазимо у спеву Аполонија Родоског из 3. века пре наше ере, али и у остацима огромних, такозваних киклопских зидина од квадера за које се тврди да су најстарије те врсте на источној обали Јадрана. У граду, који издалека подсећа на насукани брод, нађени су многи предмети материјалне културе који потврђују време његовог настанка. Међу њима је најзначајнији сачувани натпис уклесан на постољу жртвеника, поклону заједнице каменорезаца богињи лова Артемиди.
У 2. веку пре наше ере освајају га Римљани и дају му име Олцинијум, по староседелачком илирском племену Олцинијатес. Имену је кумовао Плиније Старији у свом познатом делу „Натуралис хисториа”, а помиње га и Тит Ливије, такође гласовити римски историчар. У то време Улцињ постаје утврђено насеље римских грађана и добија положај муниципија, града са самосталном управом.
После поделе Римског царства, нашао се у провинцији Превалис, делу Источног римског царства. Овде су, потом, столовали Војислављевићи из Дукље, а за време Немањића постаје значајно трговачко и поморско средиште с аутономијом у саставу Рашке. Опасан тврдим зидинама које се о морско дно одупиру издуженим плочама налик на велика стопала, одолевао је бројним нападима, пре свега македонског цара Самуила а, затим и татарским хордама, 1242. године. Остало је забележено да су се тада Татари, немоћни да освоје Улцињ, у бесу силника устремили на суседни епископски град Свач (Шас), сравнили га са земљом а становнике уморили најгрознијом смрћу.
У 14. веку Улцињ је, прво, повремена, а од 1396. године стална престоница Балшића. Након пропасти зетске државе заузимају га Млечани, 1405. године, и њиме владају дуже од век и по. Турски постаје тек 1571. године, тачно два столећа откад су прегазили Марицу и Мрњавчевиће и угалопирали на Балкан. Ништа необично ако се зна да су га Млечани сјајно утврдили и грчевито бранили јер су одатле лакше могли да надзиру не само јужни део Јадрана.
За више од триста година владавине Турци су у Улцињу оставили својеврстан белег, од архитектуре до начина живота. Црногорци су га на јуриш заузели 20. јануара 1878. године, али су миром у Сан Стефану морали да га врате Турској. Неколико месеци доцније, на Берлинском конгресу је одлучено да се ипак врати Црној Гори. Узимали-давали, али сад Турци нису хтели да га напусте. Врло озбиљна међународна криза, позната и као „улцињско питање”, потрајала је пуне две године, све док велике силе удруженим флотама нису запретиле султану да ће му, за казну, узети Смирну, па чак и Солун. Тридесетог новембра 1880. године Улцињ је коначно присаједињен Књажевини Црној Гори.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:09 pm

Ови сувопарни историјски подаци само су (неопходан) рам за слику о узбудљивом трајању града који је упорно мењао господаре, али и име јер се звао Колхинијум, Олцинијум, Долцинијум, Долцињо, а у српским текстовима око 1200. године и Лцин и Оцин. Чини се да овде сваки камен узидан у тврђаву или куле има неку своју причу, углавном романтичарску мешавину истине и бајке, коју су векови и људи вредно преписивали и дописивали. Најзаноснија и најпрепричаванија свакако је она о робу Сервету и његовој Улцињанки, односно о надалеко славном Мигелу де Сервантесу и Дулчинеји или Дулсинеји због које је симпатични али дозлабога трапави Дон Кихот јуришао и на ветрењаче. А она, у данашњој причи, отприлике гласи овако.
Једнога дана 1575. године три улцињска леута (брзи гусарски чамци) негде у Средоземном мору напали су шпанску фрегату (ратни брод с две палубе). Борба је била крвава и кратка. Мада опремљен и приправан на све бојеве на мору, шпански брод био је исувише тром, али и неопрезан да издржи навалу бројнијих и вештијих улцињских гусара. И након неколико дана, како то описује драгоцени сакупљач историјских прича и предања овог краја Миленко Ратковић, фрегата је упловила у Улцињ праћена леутима. Разуме се, с богатим пленом и мноштвом заробљеника.
Међу робљем се налазио и један наизглед неугледан морнар без леве руке коју је изгубио у бици код Лепанта, али гусарима посебно занимљив. Наиме, код тог Сервета, како му је име сачувало предање, нађени су неки папири с печатом шпанског краља. Не само вични борби на мору него и вешти трговци, гусари су одмах схватили да су се докопали вредног плена. Већ су чули звецкање златника који ће стићи за његов откуп и нису га, попут осталих, изложили на Тргу робова, једној од најгласовитијих пијаца робљем у овом делу Медитерана. Стрпљиво су чекали одговор из Шпаније.
Легенда даље вели да је новац заиста и стигао, али је роб Сервет остао у заточеништву пошто се одрекао слободе у корист свог брата Родрига који је такође с њим заробљен а дуката је било само за једног. И надаље драгоцен плен, Сервет је имао дозволу за редовну шетњу уским и кривудавим градским улицама, и то без ланаца. Дуго је остајао будан у тамници, понешто кришом записивао и често лепо певушио на мештанима непознатом језику.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:09 pm

Онда је једној девојци запао за око и планула је љубав, забрањена и чежњива. Након неколико година, каже ова сладуњава причица, у Улцињ је стигао један богати странац, дао новац за откуп роба меланхоличног изгледа а овај је зграбио за руку своју Улцињанку и потом је, као Дулчинеју (Дулсинеју), овековечио у „Дон Кихоту”.
Ни у једној иоле озбиљнијој књизи која се бавила, и бави, животом Мигела де Сервантеса, не помиње се његово тамновање у Улцињу. По њима, он је уистину заробљен, али је као роб пет година провео у Алжиру, неколико пута покушавајући да се спасе бекством. Ослободили су га шпански фратри који су откупљивали земљаке заробљене на морима и за њега избројали 500 златних талира.
Било како било, предање лепо звучи и радозналци које друмовање доведе до Улциња радо га слушају. Посебно на Тргу Сервантеса, како је недавно преименован вековима познати Трг робова. Важно је госту, поред мора и великих пешчаних плажа, понудити још нешто...
Легенда о Сервантесу тешко да би се овде примила да није настала у време кад су градом господарили гусари, а то је првенствено 17. и 18. век. Међутим, Улцињани су одувек и пре свега били морепловци, добри трговци и неустрашиви ратници. Са својим бродовима - које су градили у великом бродоградилишту у луци испод градских зидина и једног тренутка имали око 400 једрењака од 100 до 200 тона носивости - стизали су до свих лука на Медитерану и били важан ослонац Отоманског царства на Јадрану. Једно време, чак, били су нека врста мале самосталне републике, све док скадарском везиру Мехмеду Бушатлији није дозлогрдила њихова самовоља, па је на превару, у оближњој луци Валданос, потопио мноштво усидрених галија и тек тада их натерао да му признају власт.
Право гусарско гнездо и страх и трепет за све што је пловило Јадраном али и добрим делом Средоземља, Улцињ постаје после Кандијског рата, 1669. године, кад се у њему насељава 400 арапских гусара с Малте, из Туниса и Алжира. У почетку на фустама и тартанама, а касније већим галеотама безобзирно нападају трговачке бродове под разним заставама, пљачкају их и хитро се склањају у неку од бројних заштићених увала у околини Улциња.
Најпознатији гусарски заповедници које је историја, али и прича, упамтила били су браћа Карамиџој, Лика Цени, Али Хоџа и Улуч Алија. И данас се радо препричава легенда о Лика Цени која каже да се био толико осилио да је једном потопио и брод с ходочасницима на путу за Меку. То је тако разљутило султана да је за њега, живог или мртвог, понудио велику награду. Само, ко је смео и да се приближи том страшном ратнику?! Тада се на мору, које је Турска сматрала делом своје територије, појавио други гусар, Ламбро или Аралампија, родом из Грчке. Био је страх и трепет за све бродовље и султан је и за њега понудио награду, али овог пута двоструко већу од оне за Лика Цену. Улцињски гусар појурио је за Грком, нашао га и убио у двобоју, а султан не само што му је опростио пређашње грехе него га је даривао и чином капетана, па се његови бројни потомци и данас презивају Капетановићи.
Где је гусара ту је, разумљиво, и робља, посебно црнопутог. И гусари су се, по угледу на добар део Европе, бацили у ту уносну трговину. За кукуруз и дрво из Албаније у лукама од Алжира до Порт Саида куповали су робу егзотичног изгледа и продавали је и у Улцињу. Из оскудних података који су сачувани до данас зна се да су робови из разних крајева Северне Африке углавном радили на имању или као послуга, и били су јединица за мерење богатства али и угледа својих власника.
Утешно је, ако је до тражења утехе, да црнци у Улцињу нису целог живота остали робови. Након извесног броја година или каквог срећног догађаја у породици, господари су их ослобађали и давали им на коришћење неку кућицу или део имања. Међу правилима која су се овде одувек поштовала кад су у питању били црни робови спада и обавеза да деца такозваних слободњака од рођења буду слободна. Тако су у Улцињу постојале две категорије црнаца: слободњаци и робови. Ови први су се препознавали и по обавезном презимену Арап, док су други носили презимена својих господара.
Средином 19. века овде је могло да се изброји стотинак кућа црнаца, углавном с бројним породицама. А било је и оних који су из Африке стизали својом вољом. Тако је упамћено да је тамнопута Захра у свом Судану упознала Улцињанина Хаџи Халила Фитсија, мајора у турској војсци, и с њим запловила преко мора. А овде је са својим земљацима могла да се радује празницима на брду Пињеш, сада део града, које се и данас зове Фуш Араби (Арапско поље). Њихова ритуална темпераментна игра „саравељи”, својеврсна мешавина домаћег и афричког мелоса, није заборављена, али јесте кафана „Трумо” која се звала и „Арапска кафана” јер су и власник и послуга били искључиво тамне пути. Боја коже није сметала ни двојици бивших робова да се уздигну до места капетана брода.
У Улцињу одавно више нема правих црнаца, од времена кад је пре петнаестак година с оне стране дуге отишао Ризо Шурла, месни фотограф и ходајућа знаменитост града. Био је ожењен Надом, рођеном Нишлијком, и с њом изродио сина Марија и кћи Аниту која је удата у Београду где и данас ради као медицинска сестра. На Ризиној сахрани Нада је била у црнини, а његове сестре у белом, што је знак жалости код муслимана, али и још једна од многих потврда да овде припадност вери и нацији никад није била на првом месту.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:10 pm

У занимљивости овог града свакако спада и податак да је овде последњих десетак година живота провео и да је ту сахрањен харизматични јеврејски пророк Сабатај Севи (1626-1676). Он је 1648. године наводно имао откровење које га је уверило да је месија, али га је јеврејска заједница протерала из родног Измира. Убрзо је, пак, имао на хиљаде следбеника, од Јемена до Лондона. Тада је, по причи, засметао и султану који га је позвао на двор и дао му да бира: ако мисли да је месија, одрубиће му главу и прогласити га правим свецем, иначе...
Севи је од султана изишао с турбаном, али га већина следбеника није напустила, такође прешавши у ислам, и тако створила муслиманску секту названу донме или криптојевреји. Онда је протеран у Улцињ одакле је наставио да општи с Јеврејима на Балкану. Дуго се веровало да је сахрањен у дворишту џамије у Берату, у Албанији, али већина савремених истраживача верује да је сахрањен у Улцињу, а његов биограф Гершом Шолем тврди да су Севијев необележени гроб у Улцињу посећивали ходочасници секте донме из Солуна све до почетка 20. века.
Наш водич кроз причу о повести Улциња, већ помињани Исмет Карамага, тврди да је Сабатај Севи (неки га зову и Цеви) тајно сахрањен у дворишту једне приватне улцињске куће, да је то турбе прекривено зеленом чојом и да домаћини готово ником не дозвољавају да дође. Он је, вели, данас један од ретких Улцињана коме је то успело и додаје да се у кули Балшића, у Старом граду, налазе трагови његовог деловања, попут урезане Давидове звезде...
Град чија је највиша тачка 92 метра изнад пене мора данас премрежавају бројне уске, кривудаве и стрме улице изукрштане на малим љупким трговима које можеш и мантилом да прекријеш. А онда те, за неверицу, запљусне прича из прошлости да су управо овуда некад одржаване коњске трке и да је њима тутњала и посада од око 700 потпуно опремљених војника. Овуда су својим смерним кораком ходале и три угледне удовице, три Јелене, које су уточиште потражиле у сигурности овог града усидреног на стени: Јелена Анжујска, удова краља Уроша И, царица Јелена Душанова, као монахиња Јелисавета, и Јелена Балшић, кћи кнеза Лазара и жена и удовица Ђурађа II Страцимировића Балшића и великог босанског војводе Сандаља Хранића.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 5:10 pm

Данас стари улцињски град, у коме су махом грађена висока здања с приземљем (где је боравила стока и робови) и три спрата, надвисују Двори Балшића, за које се верује да су подигнути за време владавине ове зетске династије, и Палата Венеција из доба Републике светог Марка. Обе су претворене у својеврсне хотеле којима газдује Гани Ресулбеговић, Старограђанин и потомак угледне улцињске беговске породице.
А одмах између ова два монументална здања, у малом зидом ограђеном простору, лењо се шетка Тајсон II. Реч је о овну тешком око 120 килограма и досад непобеђеном прваку на овдашњим борбама овнова које се традиционално одржавају у време Курбан-бајрама. Донедавно су овнови помпезних имена рогове укрштали међу градским зидинама, а однедавно, због огромног занимања, на својеврсном рингу испред хотела „Олимпик” на Великој плажи.
За крај ове кратке повести о граду чије памћење траје 25 векова вреди забележити и речи немачког витеза Арнолда фон Харфија. Он је 1476. године, допловивши из Дубровника у Улцињ, једноставно записао: „Ово мора да је рај!” За овдашње, данас већинско, становништво дотични господин значајан је и као, како кажу, аутор првог албанског речника. Наиме, чувши потпуно непознат језик, он је успео да на немачком забележи 25 албанских речи и потом их објави у својој књизи...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 29, 2010 6:04 am

Наши средњовековни градови Сокоград
Утврда ни на небу ни на земљи




Не зна се поуздано да ли су се грациозни високолетачи прво угнездили у народној песми или им је било прече да своје име пре тога подаре неприступачним врлетима у којима је човек средњег века веровао да је најсигурнији градећи камену утврду на средокраћи између неба и земље. Поуздано је једино да није поуздано кад је настао град-тврђава смештен на усправној стени изнад реке Моравице. Зна се, међутим, да први поуздан траг о њему потиче из 1413. године, из времена кад је после косовског страдања деспот Стефан Лазаревић покушавао да - оружјем, поткупљивањем и свакојаким преговарачким вештинама с нимало наивним Турцима - Србији продужи живот. Зна се и да је изграђен на темељима непознатог утврђења чије трајање археолози смештају између 4. и 7. века.
Историјских белешки о животу Сокограда нема много. Град од камена, два километра узводно Моравицом од данас свима знане Сокобање. Турски је коначно постао 1459. године, кад је и Србија престала да постоји као држава. Онда су у њему своје оружје оштрили и користили Аустријанци, и то прилично дуго: од 1690. до 1737. године. Његове утврде упознао је, 1808. године, и својеглави и разбарушени устаник Хајдук Вељко. Чини се да су се господари Сокограда ређали попут годишњих доба што је, повест нам је (не)поткупљив сведок, готово свакодневица овог поднебља.
Извесно је да је Сокоград, као средњовековна утврда, подигнут на остацима неких претходних темеља, уосталом као и многошта овде. Зна се да је у веку који међимо старим и новим то био град необично јаких зидова, великих размера и неправилне основе на коју је утицао сам облик стеновитог узвишења. Чинила су га два дела: доњи, коме се лакше прилазило и који је служио да околном становништву пружи заштиту пред непријатељем и горњи, који је био уточиште велможа, најсигурнији заклон пред наступајућом опасношћу.

Трагови данашње утврде у рушевинама, бар тако су одгонетнули археолози, упућују да се у Горњи град улазило кроз велики донжон или кулу мотриљу. На другом крају, оном према брду, био је изграђен високи заштитни зид с отворима за топове. Испод њега, у доњем делу утврде, и у тим смутним временима бујао је живот о чему сведоче и остаци преко потребне цистерне, засведене каменом и уклесане у стену. Средином столећа за нама приљежни истраживач наше старије прошлости Александар Дероко забележио је и да је видео керамичке цеви за довод кишнице... Ваљало је спреман дочекати наоружану напаст.
Сокоград је народ звао и Соколац, Соколник, али и Соколица. И сачувао неколико лепих легенди. Чини се да је најпотреснија она о Лептерији, како се данас зове можда најлепши део оближње Сокобање. По њој, неименовани заповедник Сокограда имао је лепу кћи по имену Лептерија у коју се загледао Жупан, син господара оближњег Врмачког града. Била је то, дакако, велика љубав, али ништа мању нису гајили ни њихови родитељи, само што је ова била прилично овоземаљска и тицала се неких спорних поседа. Од брака, тако, није могло ништа да буде. Онда се двоје младих договоре да Жупан с дружином дојаше до зидина Сокограда, а да се Лептерија у међувремену искраде кроз тајни пролаз. С почетка је цео подухват наликовао бајци, али је девојчин отац убрзо открио да је нема и послао потеру за бегунцима. Његова срџба била је толико велика да је војницима наредио да је погубе чим је стигну. Тако је и било. Лептерија је страдала од мача очевих војника, а ожалошћени Жупан је, у очају, скочио у најдубљи вир Моравице и утопио се. Место, пропланак, где је страдала девојка и данас се назива Лептерија а вир - Жупан.
Друга легенда прича о паду Сокограда и каже да Турци ни после дуге опсаде нису успели да га освоје. Стамена и тешко приступачна утврда је успешно одолевала пошто су на време допремили довољно хране и чак успели да доведу воду. Народни приповедач даље вели да су нападачи онда потражили помоћ од једне јуродиве бабе која је свашта знала. Она им, за пристојну надокнаду, открије да им ваља да нађу коња ајдира и да му девет дана не дају воде, па да га тек тада прошетају око града. Где коњ почне копитом да копа, ту да они наставе јер су ту водоводне цеви које је онда лако пресећи. Истовремено, мада приповедач не објашњава ову чудну игру главне јунакиње своје приче, баба је заповеднику града послала поруку шта му се спрема и да је најбоље да коње наопачке поткују и кроз тајни пролаз напусте утврђење. Тако је и било. Следећег јутра Турци се грдно уплашише кад су видели трагове копита помисливши да је опсађенима кришом стигло појачање. Кад су после дугог већања одлучили да ипак крену у град иза чијих зидина више није допирао жагор бранилаца, изненадила их је пустош...Трећа легенда везана је за настанак Сокобање и данас је овде многи радо препричавају. Преносимо је зато што је и она блиско везана за, поузданим подацима сиротињску, повест Сокограда. И гласи овако:
Некад, у времена давна, силан велможа, господар тврдог Сокограда, јахаше котлином. Одједном, смрачи се небо над Озреном, севну муња са Оштре чуке, груну гром и задрхта земља све до Шиљка на суром Ртњу. Скочи уплашен ат. Јахач паде с њега и изгуби свест. Када се господар Сокограда освести, учини му се да су му све кости поломљене. Није могао да се осови на ноге. Лежао је беспомоћно и чекао смрт. Онда је изненада чуо гргољење воде. Лагано се, стискајући зубе од болова, придигао намеран да на онај свет не оде жедан. Кад је, каже приповест, попио први гутљај с врела које му је дотад било непознато, у глави му се намах разбистрило. А кад је и руку ставио у воду, одмах јој се вратила снага и он се, онако у господском оделу, сручи у кладенац, за тили час оздрави, па се оран врати у своју утврду. Чим је стигао, наредио је да се изнад извора сместа подигне настрешица. Глас о лековитој води у котлини између Озрена и Ртња више нико није могао да заустави, а онда му се, много десетлећа доцније, придружио и двостих Бранислава Нушића и данас омиљена узречица мештана али и њихових многобројних гостију: „Сокобања, Сокоград/ дођеш матор, одеш млад!”
Наши средњовековни градови-утврде, данас тек неми камени сведоци нама још загонетне прошлости, нису се, како тврди већ помињани Александар Дероко, угасили због тога што их властела, као што је то било на Западу, није више могла држати, већ због тога што су их освојили Турци. Они су неке старе градове задржали само као утврђене постаје ради обезбеђења саобраћаја и лакшег управљања освојеним подручјима, док су друге, ако их већ нису порушили приликом освајања, једноставно напуштали. А онда су мештани поверовали да су нашли прави бесплатан мајдан за добијање камена...
По свој прилици, и Сокоград је поделио судбину старих градова који у новом времену више ником нису били потребни осим, наравно, околном становништву као прикладан и приручан материјал за куће и воденице... Ипак, постоји нада да ће у скорије време Сокограду изнад Сокобање умногоме бити враћен некадашњи изглед. О томе сведочи и нацрт сокобањског архитекте Вукашина Милетића који је пре неколико година проглашен за најбољи с надом да ће убрзо бити и опредмећен.
У међувремену соколови су постали права реткост и око Сокограда и изнад Сокобање, једино се још гнезде у месним проспектима, легендама, песмама и топонимима старих насеобина. Можда им недостаје рука с одговарајућом рукавицом за некад омиљен лов средњовековне властеле или су данашњи голубови дружељубивији с обзиром да прилично слободно слећу на рамена и мештана и гостију.

Петар Милатовић
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 29, 2010 6:05 am

Загонетни Рас
Овде је по други пут крштен Стефан Немања. Овде је оставио власт сину који је ту и крунисан као први рашки краљ - Стефан Првовенчани. У овој цркви посвећивани су и сви велики жупани српске земље...




Ко се упути старим путем што води од Новог Пазара ка Рашкој на само два километра од града, близу ушћа речице Дежеве у Рашку, приметиће, на брежуљку изнад пута, необичну и на први поглед веома стару цркву. Ниска, неправилног облика, окренута ка међуречју, изграђена је од грубог, необрађеног камена и нешто цигле, с ротондом и осмоугаоном куполом. Још се местимично види зид којим је читава зараван на којој се црква налази била ограђена. Након што погнути прођете кроз ниски црквени улаз, наћи ћете се у тами коју само местимице разбија бледо светло што успева да се пробије кроз неколико пукотина-прозора у дебелим зидовима. Гласови у овом хладњикавом простору као да тону у празнину векова. И као да се сва тама прохујалих дана згуснула у углове и око једва видљивих и тешко оштећених фресака из којих, ипак, пробијају свечане и тихе поруке са лица светих. Дотакавши хладноћу камена и храпавост фресака, путнику се указује прилика да ту, на трен, готово физички опипа хиљаду година прошлости.
Петрова црква, односно, црква Светих апостола Петра и Павла, вековима је била седиште епископа Раса, престоног места Србије завученог у котлину речице Рашке, заштићеног са неколико утврђених градина. Реч је о можда најстаријој цркви Србије, повезаној са неким од најзначајнијих збивања нашег средњег века. Испред цркве одржавали су се државно-црквени сабори.
О њеном настанку сачуване су две легенде. По првој, цркву, као и епископију, основао је апостол Тит, ученик светог Павла, који је живео у првом и другом веку. Кад је свети Сава ишао у Никеју да би Србији обезбедио архиепископију, он се, наводно, позивао на ово предање пошто је аутокефалност могла да добије само она црква коју је основао неки од првих апостола. Друго предање налази се у „Летопису попа Дукљанина” из 12. века. Он прича да је дукљански краљ Бело Павлимир, уз помоћ Римљана, победио рашког владара Љутомира. Након победе Римљани су поред Бање (Цалданае) саградили тврђаву и цркву „у част блаженог Петра апостола” која је од тада постала епископија (10. век).
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 29, 2010 6:07 am

Усред српске земље

Савремена археолошка и друга истраживања потврђују старост цркве као и посебан сакрални значај места на ком се она налази и које је још у античка времена било светилиште и гробље. Као и читава историја ових крајева, историја овог места и цркве непрекидна је повест разарања и обнове. Према истраживањима, на овом се месту разазнаје чак дванаест раздобља од праисторије до новијих времена. Испод саме цркве нађене су, између осталог, богате праисторијске хумке у којима мора да су сахрањени непознати племенски владари из 6. и 5. века пре наше ере.
Први пут црква је изграђена у 6. веку на претхришћанској основи (округлој ротонди), али она је срушена у 7. веку, вероватно приликом доласка Словена. Обновљена је крајем 9. столећа кад је, по свој прилици, створена и епископија у саставу Охридске архиепископије. У наредним вековима почиње и најзначајније раздобље - развој рашке државе, успон Немање и његових потомака као и снажење православља, захваљујући светом Сави. Од 11. до 13. века фреске у цркви обновљене су чак четири пута. Почетком 16. века угашена је епископија да би извесно време, верује се, црква служила и као џамија. Почетком 18. века поново је уређена залагањем патријарха Арсенија Јовановића Шакабенте. У 19. веку извесно време служила је и као турски војни магазин.
У доба великих жупана Рас је био њихово „столно место” које се налазило „усред српске земље”. Тако се наводи у биографији Стефана Немање коју је написао његов син и наследник. Словенско име Рас настало је претварањем назива античког града Арса који се налазио на истом месту и који би у трибалско-трачком језику значио река, односно, „вода која тече”. Историчар Прокопије наводи Рас међу тврђавама које је цар Јустинијан обновио у Дарданији (6. век).

У Расу је још од 10. века, а можда и раније, постојала епископија, једина у Србији у то време, не рачунајући приморје. Без сумње, Рас је у дугом раздобљу од око 300 година (око 950. године до 1282. године) био српско столно место, са епископијом и са двором. Странци су касније по Расу читаву земљу називали Рашка, а житеље Рашани. Колико год био значајан за историју великих жупана, Рас и данас истраживаче своје прошлости оставља помало у недоумици, чак и забуни. Одавно је примећено да српски извори малокад изричито помињу Рас по имену. Ниједан од наших великих списатеља 13. века (свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије) не спомиње изреком град Рас. Град Рас у српским изворима последњи пут узгред помиње старац Симеон, писац „Вукановог јеванђеља”, почетком 13. века. Он каже да је књигу написао своме господину, великом жупану, „живећи у пећини, у граду Расу”. Занимљиво је, дакле, да се Рас више не помиње у познијим документима, иако мора да је играо значајну улогу у српској прошлости све до времена краља Уроша II Милутина кад се средиште српске државе и владарски двор померају ка југоистоку, према Косову и Македонији.
Ни до данас није сасвим јасно шта се подразумевало под именом Рас: утврђење, град, област или само жупа. Загонетка је потпуна ако се има у виду да није сасвим сигурно где се налазио стари Рас: у непосредној близини цркве Светих апостола Петра и Павла, на брду Постење, или неколико километара даље, на Градини изнад средњовековног места Трговиште. И за једну и за другу претпоставку постоје одређене археолошке потврде.
До пре деценију и по превладавало је мишљење да се стари град Рас налазио на брду Градина, око 11 километара западно од Новог Пазара, у живописном брдовитом пределу крај ушћа Себчевске реке у Рашку, недалеко од манастира Сопоћани, на месту где су се спајали путеви који су са запада и југа водили даље ка истоку. Током археолошких ископавања нађени су остаци насеља из разних временских раздобља почевши још од 2000 година пре наше ере, па преко антике, Рима, Византије, до средњовековног доба.
Из средњег века нађени су остаци палисадног утврђења (време Алексија Комнина) које ће релативно брзо бити спаљено. На његовом месту саграђен је чвршћи, камени кастел, неправилно издужене основе, дубине од око 180 метара и ширине 20 до 60 метара. Кастел је био ојачан са пет кула. Ово утврђење, које се везује за владавину Алексијевог сина цара Јована II Комнина, претрпело је разарање, као и поновну обнову, што се повезује са српско-византијским борбама из тог времена. Утврђење је даље обнављано и јачано (резиденцијални комплекс) у време српске власти, кад је вероватно служило као владарски „рефугијум” (уточиште у доба немира), али и као ковница првог српског новца (у време краља Радослава) да би убрзо затим било спаљено и заувек разрушено.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 1 od 2 1, 2  Sledeći

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu