Srednjovekovni gradovi.

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Uto Mar 24, 2009 4:59 pm

First topic message reminder :

Чудеса на Сребрној планини

Бајковите приче о „мајци градова” које су као пламен запалиле не само Европу, и чак изазвале ратове због најдрагоценијег метала средњег века, имале су и те какво покриће...
Било је то некако у време кад је у Ђенови тек закмечао Кристифор Колумбо. Нови континент био је далеко још добрих четрдесет година. Америка није била убележена чак ни као Terra Incognita, непозната земља. Управо тада, средином 15. века, млетачки картограф фра Мауро саставио је своју карту света (Il Mappamondo). Важне земље и градове обележавао је великим, а остале средњим и малим словима. На Балканском полуострву најјаче је истакао Србију, а од градова Ново Брдо. Поред његовог назива, додао је, такође великим словима, fosse da oro et arcento (рудници сребра и злата). Ново Брдо је приказао као снажну тврђаву са три куле.
У исто то време многи путописци али и историчари исписују готово бајковите приче о богатству Новог Брда, али и Србије уопште.
Тако француски путописац Бертрандон де ла Брокијер бележи да српски деспот Ђурђе Бранковић има град по имену Ново Брдо толико богат златном и сребрном рудом да му годишње доноси више од двеста хиљада дуката „без којих би одавно био изгнан из своје земље Рашке”. Константин Филозоф у свом „Житију деспота Стефана Лазаревића” Ново Брдо помиње као „град сребрни и у истину златни”, док Константин Михаиловић вели да је Ново Брдо „Сребрна и Златна Планина”.
Преношен важним и никад посве сигурним караванским путевима, глас о таквој Србији хитао је на све стране света. Тако је византијски историчар Критовул писао да у њој злато и сребро просто извиру, а где год се закопа, наилази се на богата лежишта, издашнија од чувених рудника Индије. Слично, у поверљивим списима, дојављују и угарски краљ Ладислав и пољски каноник Длугош. А турски историчар Дурсун-бег, који је под командом султана Мехмеда II Освајача учествовао у коначном освајању Србије, забележио је:„Земља је та средиште свих земаља и сва је један мајдан злата и сребра”.
Уз Ново Брдо, у време Деспотовине Стефана Лазаревића и, посебно, Ђурђа Бранковића свој процват доживљава и Сребреница, али и Рудник, те не чуде фантастичне приче о земљи пребогатој најдрагоценијим металима које су распаљивале машту не само обичног човека него, по њу још више и још опасније, и владара који су желели да сами убирају богатство из комшијских рудника. Тако су Турци - након неколико освајања - коначно запосели Ново Брдо 1455. године и, с мањим прекидима, њиме господарили до 1912. године. Али то одавно, од краја 15. века, више није било „оно” Ново Брдо.
Некадашња „мајка градова” данас је, тридесетак километара југоисточно од Приштине, практично „забрањен град” препуштен неком другом времену и људима склоним да кроз окна новоподигнутих викенд-кућица исписују неку нову (своју) повест. Чак и бугарски историчари у новије време покушавају да средњовековно Ново Брдо сместе међу драгоцени багаж трагања за својом прошлошћу.
Ова наша данашња прича о златном добу златног града настала је на основу проверених, и проверљивих, података. Они су углавном преузети из недавно објављене монографије Републичког завода за заштиту споменика културе под називом „Ново Брдо” аутора: Војислава Јовановића, Симе Ћирковића, Емине Зечевић, Вујадина Иванишевића и Весне Радић, као и из обимне студије „Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба” Момчила Спремића.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole


Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 29, 2010 6:07 am

Усред српске земље

Савремена археолошка и друга истраживања потврђују старост цркве као и посебан сакрални значај места на ком се она налази и које је још у античка времена било светилиште и гробље. Као и читава историја ових крајева, историја овог места и цркве непрекидна је повест разарања и обнове. Према истраживањима, на овом се месту разазнаје чак дванаест раздобља од праисторије до новијих времена. Испод саме цркве нађене су, између осталог, богате праисторијске хумке у којима мора да су сахрањени непознати племенски владари из 6. и 5. века пре наше ере.
Први пут црква је изграђена у 6. веку на претхришћанској основи (округлој ротонди), али она је срушена у 7. веку, вероватно приликом доласка Словена. Обновљена је крајем 9. столећа кад је, по свој прилици, створена и епископија у саставу Охридске архиепископије. У наредним вековима почиње и најзначајније раздобље - развој рашке државе, успон Немање и његових потомака као и снажење православља, захваљујући светом Сави. Од 11. до 13. века фреске у цркви обновљене су чак четири пута. Почетком 16. века угашена је епископија да би извесно време, верује се, црква служила и као џамија. Почетком 18. века поново је уређена залагањем патријарха Арсенија Јовановића Шакабенте. У 19. веку извесно време служила је и као турски војни магазин.
У доба великих жупана Рас је био њихово „столно место” које се налазило „усред српске земље”. Тако се наводи у биографији Стефана Немање коју је написао његов син и наследник. Словенско име Рас настало је претварањем назива античког града Арса који се налазио на истом месту и који би у трибалско-трачком језику значио река, односно, „вода која тече”. Историчар Прокопије наводи Рас међу тврђавама које је цар Јустинијан обновио у Дарданији (6. век).

У Расу је још од 10. века, а можда и раније, постојала епископија, једина у Србији у то време, не рачунајући приморје. Без сумње, Рас је у дугом раздобљу од око 300 година (око 950. године до 1282. године) био српско столно место, са епископијом и са двором. Странци су касније по Расу читаву земљу називали Рашка, а житеље Рашани. Колико год био значајан за историју великих жупана, Рас и данас истраживаче своје прошлости оставља помало у недоумици, чак и забуни. Одавно је примећено да српски извори малокад изричито помињу Рас по имену. Ниједан од наших великих списатеља 13. века (свети Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан, Теодосије) не спомиње изреком град Рас. Град Рас у српским изворима последњи пут узгред помиње старац Симеон, писац „Вукановог јеванђеља”, почетком 13. века. Он каже да је књигу написао своме господину, великом жупану, „живећи у пећини, у граду Расу”. Занимљиво је, дакле, да се Рас више не помиње у познијим документима, иако мора да је играо значајну улогу у српској прошлости све до времена краља Уроша II Милутина кад се средиште српске државе и владарски двор померају ка југоистоку, према Косову и Македонији.
Ни до данас није сасвим јасно шта се подразумевало под именом Рас: утврђење, град, област или само жупа. Загонетка је потпуна ако се има у виду да није сасвим сигурно где се налазио стари Рас: у непосредној близини цркве Светих апостола Петра и Павла, на брду Постење, или неколико километара даље, на Градини изнад средњовековног места Трговиште. И за једну и за другу претпоставку постоје одређене археолошке потврде.
До пре деценију и по превладавало је мишљење да се стари град Рас налазио на брду Градина, око 11 километара западно од Новог Пазара, у живописном брдовитом пределу крај ушћа Себчевске реке у Рашку, недалеко од манастира Сопоћани, на месту где су се спајали путеви који су са запада и југа водили даље ка истоку. Током археолошких ископавања нађени су остаци насеља из разних временских раздобља почевши још од 2000 година пре наше ере, па преко антике, Рима, Византије, до средњовековног доба.
Из средњег века нађени су остаци палисадног утврђења (време Алексија Комнина) које ће релативно брзо бити спаљено. На његовом месту саграђен је чвршћи, камени кастел, неправилно издужене основе, дубине од око 180 метара и ширине 20 до 60 метара. Кастел је био ојачан са пет кула. Ово утврђење, које се везује за владавину Алексијевог сина цара Јована II Комнина, претрпело је разарање, као и поновну обнову, што се повезује са српско-византијским борбама из тог времена. Утврђење је даље обнављано и јачано (резиденцијални комплекс) у време српске власти, кад је вероватно служило као владарски „рефугијум” (уточиште у доба немира), али и као ковница првог српског новца (у време краља Радослава) да би убрзо затим било спаљено и заувек разрушено.

MustraBecka

Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 29, 2010 6:08 am

Молитве светом Ђорђу

Новија археолошка истраживања ојачала су претпоставку која види град (тврђаву) Рас непосредно код цркве Петра и Павла, на брду Постење. У новијим ископавањима на овом брегу препознато је девет слојева разних култура, од праисторије, антике до средњег века, као и утврђење величине 390 са 90 метара унутар кога је до сада нађено више од 30 камених здања. Ово је највећа тврђава на простору читаве Рашке области и, по свему, у тесној вези са епископском црквом Светог Петра и Павла, као и са утврђењем каснијег манастира Светог Ђорђа. У утврђењу су откривени и велика црква, дворац, мала црква уз дворац, куле и капије, стамбене зграде градског ткива. Реч је о „највећем археолошком налазишту у средишту старог Раса”. Иако недоумица између два налазишта није до краја окончана, остаје оцена која је изнета још давно: да престоница великих жупана у Расу „није била сабијена у град Рас, него је ваља сматрати по целом оном месту...” Све указује на то да је Рас некад био велико разуђено насеље - варошко-сеоских особина - са засеоцима. На његовом простору налазило се више мањих или већих утврђења, као и само насеље са засеоцима и са црквама и манастирима, затим дворови за владара, његову родбину и властелу, бања, трговиште, житни трг, речни мостови, занатска средишта...
У житију свога оца Стефан Немањић описује да се Стефан Немања, кад су га на превару заробила и оковала браћа, ослободио захваљујући молитвама светом Ђорђу. У бици код Патина - Звечана, на Косову, године 1168. Немања је, опет захваљујући светом Ђорђу, поразио своју браћу и осигурао власт у Србији. Тихомир, раније велики жупан, удавио се у току битке у реци Ситници.
„...Овај свети господин мој поче са журбом, ни мало не закаснивши, да зида храм светог и преславног и великог Христовог мученика Ђорђа, са ревношћу и љубављу, и сврши га, призивајући свога брзог помоћника, и украси га свим радовима, изврсно свим делима црквеним.” Задужбини светом Ђорђу до тада није било равне у целој Србији. На изузетном положају и недалеко од древне рашке епископије, црква Светог Ђорђа симболично је потврђивала да је хришћанска, православна мисао у основу српске државности и да постоји потпуни склад између вере и државе. Изграђен је тако да нико у Расу не би могао ни помислити да Немањина власт није под изравним покровитељством Бога. „И чинећи Бог свакојако на боље људима, и не желећи људску погибељ, постави ме за великог жупана, названог на светом крштењу Стефан Немања”, каже се у „Хиландарској повељи”.
Манастир Ђурђеви ступови изграђен је у Расу, на врху брега који издалека надвисује околину, изнад речице Рашке и недалеко од старе епископске цркве Светих апостола, у близини двора великог жупана, у селу Дежева. Где год да се из ибарске равнице поглед окрене ка небу, сусреће се с Ђурђевим ступовима. За изградњу овог манастира, Немања је довео најбоље неимаре из далека - из Приморја - зидаре који су градили катедралу Светог Трифуна у Котору, чак и неке мајсторе из Италије. Црква Светог Ђорђа добила је тако особит стил, мешавину византијске архитектуре и западне романике. Она је прва у низу грађевина рашке стилске групе чији је узор својим бројним задужбинама дао велики жупан Немања. Током археолошких истраживања рушевина манастира нађен је натпис изнад западних врата цркве на коме је назначено да је црква завршена 6679. године након настанка света, односно, 1170. или 1171. године. До улаза у цркву, постављену на највишу тачку брежуљка, ограђену високим одбрамбеним зидинама, стизало се величанственим мермерним степеницама. Црква је саграђена као једнобродна грађевина с правоугаоним наосом над којим је елипсаста купола са унутрашњим облицима романске архитектуре. Поред цркве, на невеликом манастирском простору налазила се велика трпезарија, две цистерне уз саму цркву и манастирски конаци на северу. У манастир се улазило кроз приземље једне куле, што уз јаке зидове указује на то да здање није имало само верску, већ и одбрамбену улогу. Ово потврђује и најупечатљивији део некадашњег манастира, две високе куле-звоника од око 20 метара који су надвисивали цео крај и који су, осим звоњаве, могли да служе и као осматрачнице.
Можемо само да замислимо какав је утисак остављао манастир, видљив са свих прилаза Расу, и звоњава с торњева каква се до тада никад није чула у тим крајевима. Наиме, коришћење звона било је у та времена својствено латинским црквама, па нема сумње да је овај обичај Немања упознао у младости, док је живео у приморју, у Дукљи.
Народ је ускоро почео да зове манастир по његовим звоницима - Ђурђеви ступови. Тај назив остао му је чак и онда кад су ступови до темеља порушени у једној од безбројних најезди које су ову славну Немањину задужбину постепено претвориле у непрепознатљиву рушевину. Лебдећи у висинама, далеко изнад свакодневног метежа, уздигнут на путу ка небесима, манастир је за време целог немањићког доба уживао високо поштовање. Спадао је у „краљевске манастире”. Као први међу угледнима учествовао је у избору игумана манастира Студенице. Немањин праунук краљ Стефан Драгутин обновио га је, проширио и одредио да ту буде сахрањен.
Од 17. века, међутим, манастир је претрпео више тешких оштећења. У Другом светском рату камење са јужног зида цркве, куполе и припрате, као и са кула, окупатори су односили да би зидали утврђење код Новог Пазара. Ипак, последњих година Ђурђеви ступови боље су среће. Делимично је обновљена црква као и друге зграде да би 2002. године овде поново почео да струји и манастирски живот.

Душко Лопандић
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 29, 2010 6:50 am

Наши средњовековни градови - Ужице
На кљуну врлетног брега
Кад се данас из Ужица магистралним друмом крене према Златибору, Шаргану и Мокрој Гори, с десне стране, на врху стеновитог гребена, готово надохват руке, назиру се остаци некад моћне и значајне утврде. Камени трагови обрасли су ситним растињем и тешко је одгонетнути како је све то некад давно изгледало



Слику града коме је глава међу облацима а ноге у вировима реке можда понајбоље илуструје догађај који се збио 2. октобра 1737. године. После пораза од Аустрије, потпомогнуте оружјем и вером Срба да је слобода куцнула и на њихова врата, Ужице је постало важан погранични град Турске која је изгубила готово цео Београдски пашалук. И ваљало га је бранити и одбранити.
Аустријске трупе артиљеријском ватром напале су град 30. септембра, а српска милиција тукла је браниоце с леђа. За наредни дан био је предвиђен јуриш на бедеме и већ су биле припремљене лествице за пењање на зидове, као и материјал за попуњавање рова и израду једне врсте моста према главној градској капији. Догађаји су, пак, кренули другачијим током и то, како у изузетној књизи - монографији „Ужички град” пише наш уважени археолог др Марко Поповић, иначе рођен у Ужицу, захваљујући умешности и храбрости тројице Срба чија имена историја, нажалост, није упамтила.
Они су се налазили у граду с турском посадом која је бројала око 200 глава, и ноћу, после првог дана борбе, крадомице су се конопцима спустили низ бедеме, право код нападача. Поверили су им бројно стање бранилаца, али и да утврђење не може да се освоји на јуриш све док се не провале градске капије, од којих је она унутрашња, главна, била обложена гвозденим плочама и са задње стране појачана барикадом од камења. Сами су се понудили да их провале ћускијама, а можда и минама. Тако је и било. Али, ни Турци се нису дали, па су жестоко напали гађајући их камењем с бедема све док нису смртно страдали у дубоком рову испред капије.
Аустријанци су у међувремену искористили прилику и довукли топ који би гађао спорна гвоздена врата и тако омогућио продор у град. Међутим, кад су видели да је ђаво однео шалу, Турци су одлучили да се предају под часним условима.
Цела ова прича управо у тим тренуцима добија оправдање зашто се баш она угнездила на самом почетку овог текста. Наиме, чим је истакнута бела застава, два турска официра узјахала су ужад и њима се спустила низ градске бедеме да уговоре услове предаје. Примио их је лично фелдмаршал Скендорф, главнокомандујући. Кад су се сагласили шта је чија обавеза, један официр остао је у логору као талац а други се, заједно с царским тумачем и документом о предаји написаним на немачком, поново дохватио ужета којим су га извукли у град. Истим путем враћен је и текст на турском језику. Тек тада је посада отворила капију и предала се...
Ужице ни на небу ни на земљи, и на небу и на земљи.
Кад се данас из Ужица главним путем крене према Златибору, Шаргану и Мокрој Гори, с десне стране, на врху стеновитог гребена, готово надохват руке, назиру се остаци некад моћне и значајне утврде. Камени трагови обрасли су ситним растињем и тешко је радозналом намернику одгонетнути какав је ту, некад давно, био град. Уосталом, вековима су се туда провлачили трговачки каравани, али тутњали и војни походи од Врхбосне, данашњег Сарајева, до Београда и даље.
Повест о настанку Ужица (име, по свој прилици, настало по топографским одликама места јер је ту уска клисура Ђетиње окружена стрмим висовима) запретено је у тами векова. Зна се да је први поуздан податак о постојању насеља под тим именом забележен у једном дубровачком документу из 1329. године. Не зна се, пак, поуздано ко га је и кад саградио. Постоје само посредни извори.
Први податак који недвосмислено упућује да је град, с три стране окружен дубоком клисуром Ђетиње а с четврте високом и стрмом стеном, постојао још у другој половини 14. века историчари су нашли у књизи објављеној много касније. Реч је о делу Мавра Орбина „Краљевство Словена” из 1601. године у коме овај учени Дубровчанин описује судбину жупана Николе Алтомановића и помиње Ужице као место његовог трагичног краја.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 29, 2010 6:51 am

А прича о жупану Николи умногоме је и прича о почетку краја средњовековне Србије Немањића. Након слома врховне власти последњег цара Уроша, област око Ужица припала је моћној породици Војиновића чији су се поседи пружали од залеђа Дубровника па све до Рудника. Њу је наследио жупан Никола Алтомановић, синовац великог жупана Војислава, и после пораза Мрњавчевића на Марици, 1371. године, постао најјачи обласни господар на простору некадашњег Царства. „Био је велики јунак на оружју и спретан, али дрзак, непостојан у својим делима и вероломан, лако се лаћао оружја и започињао рат са свим владарима својим суседима...”
Али, ни суседи нису седели скрштених руку, посебно кнез Лазар и босански бан Твртко који су у помоћ позвали и угарског краља Лудвига. Бежећи пред толиком силом, жупан Никола узалудно је тражио уточиште у својим утврђеним градовима, попут Клобука код Требиња и Конавла. На крају се улогорио у Ужицу, својој последњој одбрани, што је повесничарима доказ да је овде утврда већ постојала много пре јесени 1373. године, чак и да постоји могућност да је изграђена у време шестогодишње владавине овог младог жупана. Тада је град опседнут и нападнут ватром, по свој прилици запаљивим стрелама. Браниоци су се предали, а дотад силни велможа Никола је заробљен, ослепљен и погубљен. Град је припао кнезу Лазару, али се о њему из тог времена и времена његових наследника мало или готово нимало зна...

Попут мноштва збивања у нашој прошлости, и повест о Ужицу умногоме је утемељена на подацима из турских времена. Али, ни ту није све јасно, не бар оно с почетка њиховог управљања градом над Ђетињом. Није, на пример, поуздано ни кад су освојили Ужице: да ли се то десило у време пада Деспотовине, 1459. године, или нешто касније. Зна се, међутим, да у то време Турци нису много бринули о утврђивању тек освојених области. Журило им се да границе одмакну што даље према западу.
Најзначајније податке о Ужицу у време Турака оставио је, 1664. године, за историју наших крајева често незаобилазни путописац Евлија Челеби(ја). Мада у неким запажањима - како су утврдила не тако давна археолошка истраживања - претерује, опис је у суштини тачан.
„То је леп град на обали реке Ђетиње, а лежи на врлетној и високој стени као град Токат. Зидан је у облику четвороугла, а тврд је као да га је градио Шаддад. Његов опсег износи три хиљаде и стотину корака. Унаоколо има четрдесет једну кулу, а по бедемима четири хиљаде грудобрана. Градске зидине високе су четрдесет аршина, а како се са све четири стране налазе стрмените вратоломне стене и провалије као паклени понор, нема ни са једне стране опкопа. Иако са западне, северне и јужне стране има узвишења која надвисују град, та су брда толико удаљена да је са њих немогуће извршити јуриш на град, а између брда налази се провалија дубока као најнижи ступањ пакла... Стога се ни на какав начин град не може напасти минама, нити набацивањем земље. У наше време не би могао да одоли жестоким ударцима гвоздених кугла, него би се брзо срушио. Али му се јуришем не може ни на који начин приближити јер лежи на кљуну врлетног брежуљка, а са остале три стране опасан је реком Ђетињом... Кад бисмо при опсади овога града градске зидине тукли из топа, његови би се становници повукли у тврде камене пећине, те пушчаном ватром не би дали да се приближи граду. На оном месту куда тече Ђетиња, неимар је подигао високу и велику кулу и спустио са града у Ђетињу осамдесет хвати дуга ужета намотавши их на чекрк тако да непријатељ не може да примети кад се из Ђетиње извлачи вода...”
Распевани Евлија је баш претерао кад је реч о броју кула, пошто их тада - опет за сведока позивамо археологију - није било више од пет до шест. Није било ни толико грудобрана, нити су зидине биле толико високе, зидан је у облику троугла и није био већи од две хиљаде квадратних метара. Све остало је, међутим, тачно, посебно суд о стратешким особеностима положаја града, односно могућности одбране.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od MustraBecka taj Sre Dec 29, 2010 6:53 am

Турски попис из 1560. године први је сведок о броју и саставу градске посаде која је тада бројала 37 мустахфиза-посадника. Међу њима налазили су се диздар (заповедник тврђаве), ћехаја (заменик заповедника), двојица сербуљака (десетара), као и три верска службеника који потврђују да се у тврђави налазила и џамија. о одржавању града бринули су, пак, хришћани из вароши која је полако расла уз зидине. Град на брегу првенствено је служио за одржавање реда и мира у самој вароши и околини и није се претерано водило рачуна о даљем утврђивању. Све док западне границе Турске нису почеле да се, пред налетима аустријских трупа, померају натраг. Тада је Ужице поново добило на значају.

Обнављају се главна кула, цитадела, уређују се бедеми, ојачава капија, гради се Водена кула, јединствена међу утврдама на нашем тлу. Висока око 43 метра, с осам спратова које је повезивало 168 степеника, она се спуштала у корито реке да би кроз њу на чекрк могла да се извлачи вода, али тако да то непријатељ приликом опсаде не може да види. Унутар зидина граде се и зграде за смештај посаде, складиште муниције и стовариште хране.
У условима ратовања хладним оружјем била је то практично неосвојива тврђава. Уз довољно хране и воде извлачене из реке, могла је дуго да одолева. Међутим, муке настају кад се на бојишту појаве опсадни топови чијим гвозденим куглама бедеми града не могу да одоле. Таква је, уосталом, била и судбина већине не само наших средњовековних градова.Великим турским поразом код Беча 1683. године кренуло је ослобађање покорених хришћанских народа. Један за другим падају многи утврђени градови а опасност се приближава и Ужицу које почетком 18. века постаје главно војно упориште на југозападу Београдског пашалука. Овде је, због посебног положаја, било немогуће утврдити град новим бастионима, па Турци одлучују да изграде такозвано спољно утврђење не би ли тиме онемогућили непријатељу да поседне узвишења најближа граду и на њих постави своју опсадну артиљерију.
Узалуд. Како је већ речено на почетку овог текста, град је потписао предају 2. октобра 1737. године. О губицима турске посаде нема сачуваних података, док је аустријска војска имала 220 погинулих или рањених војника, међу којима је било и око 30 Срба. У град је смештена посада од 200 војника, углавном Немаца и нешто Срба. Закратко. Јер, освајање Ужица било је последњи успех Аустријанаца у овом рату. Већ 1. марта наредне године град је са 6000 војника опсео зворнички Мехмед капетан. Тек након тронедељних борби Турци су из Зворника довукли два велика опсадна топа који су одлучујуће утицали на даљи ток борбе. Наиме, већ првог дана град је доживео велика разарања и браниоцима је једино преостало да се, уз колико-толико часне услове, предају и повуку.
Ужички тврди град сад је мало наликовао себи јер су бедеми и куле тешко пострадали. Ваљало је обновити и додатно, за неке нове битке, утврдити град. Ни након обимних археолошких истраживања урађених осамдесетих година управо минулог века, не зна се поуздано колико су трајали ти радови и шта је све током тог 18. века, кад градска утврда добија свој коначни изглед, урађено. У сваком случају, одбрана Ужица је ојачана, али ће време и догађаји који су уследили показати да ни то није довољно, да је доба тако грађених утврда неповратно прошло.
Али, зато расте варош уз утврду и средином 18. века Ужице има положај шехера, великог муслиманског града, с 21 махалом, 488 домова и, по свему судећи, 14 џамија. На срећу мештана, град је мимоишао аустро-турски рат из 1788-1791. године.Тек што су одједрили ветрови тог сукоба, букнуо је Први српски устанак, а 30. јула 1805. године устаници су свом силином напали ужичку варош и запалили је са свих страна тако да, како су сведочили очевици, ниједна кућа није остала цела. Преживели су спас потражили иза камених бедема, где се већ налазило и мноштво заточених Срба. Убрзо су се, у знак предаје, на врховима бедема забелеле заставе. Постигнут је споразум да се из града истерају дахије, да Турци староседеоци остану и у тврђави и у вароши али да се не мешају у српске послове, а да у име одштете устаницима плате 5000 дуката „тек да виде како се данак плаћа” и да дају 80 коња који ће бити раздељени старешинама и војсци.
Ово својеврсно двовлашће није, наравно, било без мноштва несугласица, чак отворених жестоких окршаја у којима је тешко рањен и Милош Обреновић. И Карађорђе је месец дана учествовао у опсади града и онда продужио даље, новим изазовима. У опседнутом граду, с мноштвом избеглица, Турци су, изморени глађу, почели да једу и коње. Ништа им није помогло и средином јула 1807. године су се предали. Тако је за устаничку Србију ослобођено Ужице постало главно војно упориште у даљим ратним подухватима према горњем Подрињу и Босни и ту се понекад налазило неколико хиљада војника.Ваљало је, пак, пред предстојеће догађаје обновити и утврдити бедеме, али то је из више разлога било готово немогуће. Зато је руски инжењерски мајор Василије Антонович Грамберг, задужен да учини све што може на побољшању система одбране у устаничкој Србији, предложио да се на суседном брду Караула подигне спољно утврђење које ће штитити и утврду и варош. Уз то, град је опремљен додатном муницијом и наоружањем а у магацине је, почетком јуна 1812. године, допремљено 50 тона жита. За команданта града поново је постављен војвода Милош Обреновић. Занимљиво је да је то време кад се, управо овде, чине први покушаји да се у Србији уведе стајаћа војска.
По слому устанка 1813. године, Ужице је поново у рукама Турака. Град то остаје и након Друге српске буне, кад су у читавој Србији Турци у утврдама а домаће становништво испод или око њих. Пошто су сукоби скоро свакодневни, Турци обнављају бедеме и куле и то су последњи радови на утврђивању Ужичког града.
Крајем септембра 1862. године у Ужице је стигла комисија за исељавање Турака из Србије договорено неколико дана раније на конференцији великих сила у Канлиџи. И не само то. По том договору било је предвиђено и да се, заједно с оближњим градом Соко, поруши и утврда над Ђетињом. У извештају од октобра 1862. године Илија Гарашанин овако је обавестио претпостављене: „Ужице је очишћено од Турака и Град овдашњи разрушен!” Изгледа, међутим, да је град био само делимично онеспособљен за употребу јер је тек крајем зиме наредне године, у присуству енглеског и турског комесара, Ужички град разорен и онеспособљен као војно упориште.
Данас је то омиљено излетиште храбријих мештана, али и оних који воле да на врху овог брега, бар накратко, отплове у прошлост уверени да ће онда лакше одгонетнути будућност.

Петар Милатовић
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Srednjovekovni gradovi.

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh

- Similar topics

 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu