Oaza nastanjena paorima

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole

Oaza nastanjena paorima

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 9:20 am

Autor: Branimir Jovanović

- U telu Novog Sada istrajavalo je jedno selo, Salajka, tako kazuje naš poznati publicista Raša Popov. „Salajčani su isprva bili, u 16. veku stočari, a posle regulacije i odvodnjavanja ritova — baštovani, zemljoradnici. Salajka je omeđena ulicama, Temerinskom i Kisačkom, sa juga, a sa severa kanalom. To su sve značajni toponimi novosadske varoši. Iz toga proizilazi razumna pretpostavka da se ova oaza nastanjena paorima, neizbežno i brzo morala urbanizovati”.
Često su se u dugim zimskim večerima, na sedeljkama, vodili nepresušni, ali korisni razgovori o svemu što je tištilo salajački paorski svet. Raspravljalo se o velikoj porezi, poplavama koje su bile česte, o prokopavanju Kanala Franje Josipa, planovima za prolećno sejanje, pripremi za pravljenje toplih leja,trapova, a pokatkad su se vodili i dramatični dueli o tome kada je nastala Salajka, ko su bili i odakle su se doselili prvi Salajčani. Oni koji su bili donekle obavešteni o tome, ubeđivali su drčne sagovornike, na osnovu priča i predanja koja su slušali i zapamtili od svojih predaka, da su prvi naseljenici došli iz Male Vlaške, Zapadne Slavonije.

Bili su to brkati i dugokosi stočari koji su gonili čopore ovaca, krava i volova, kako bi stigli bliže Futogu jer su se tu, u periodu od Mitrovdana do Đurđevdana, održavali vašari na kojima se prodavala i kupovala “egzotična” roba sa Istoka (tamjan, svila, smokve i razni sredozemni začini) a ponajviše koža, krzno i živa stoka.

Lađe iz srednje Evrope su pristajale u Futogu i donosile manufakturnu robu, posebno svilu, smokve i začine, da bi iz Futoga utovarivale stoku i stočne prerađevine. Predanje kazuje da su se Srbi “Malovlašani” odlučivali da napuste Zapadnu Slavoniju, koja je nekada pripadala Vojnoj Krajini, a kasnije Zala vermeđi županiji, gde su hrvatski plemići, a pogotovo ugarski baroni, hteli nasilno da pretvore Srbe graničare i sve ostale u kmetove.

To su bili razlozi što su porodice Bogdanovići, Mišići, možda Gavrilovići i još mnoge, a zasigurno Palančanini, odlučile da napuste zavičaj i potraže novi, tražeći plodne pašnjake i miran život. Ali, Salajčani nisu znali da kažu godinu kada su im se preci naselili, niti su istoričari mogli da potvrde predanja, jer verodos-tojnih dokumenata nema. Možda bi se na osnovu matičnih knjiga krštenih, venčanih i umrlih, a najsigurnije domovnih protokola Almaške parohije, mogle rešiti dileme i objasniti nedoumice.

Međutim, dokumentacija je uništena prilikom bombardovanja Novog Sada 1849. godine. Samo dve-tri sačuvane požutele matične knjige iz 1767. godine, koje se nalaze u parohijskoj arhivi, kazuju donekle istinu jer u njima nema ni jednog salajačkog prezimena. U tim knjigama najčešće se mogu pročitati prezimena: Čerevićanin, Kamenčanin, Sivčanin, Bukovčanin i druga detoponimna prezimena. Nedostatak podataka u knjigama umrlih i venčanih baziran je na tome što ne postoji rubrika “mesto rođenja”, tako da se poreklo pomenutih porodica ne može tačno odrediti.

Tek uvidom u matične knjige iz 1772, 1773. i 1774. godine mogu se naći i salajačka prezimena što navodi istoričare da konstatuju približno vreme i godinu kada je nastala Salajka, a to je verovatno 1770. ili 1771. godina. No, ni u tim knjigama ne postoji rubrika “mesto rođenja” pa se ne mogu uzeti kao tačna predanja, donekle obaveštenih Salajčana.

Ipak, drugi talas naseljavanja salajačkog područja može se sasvim pouzdano utvrditi jer su stočarske porodice Fratucan, Fujka, Budošan, Balaš, Erdeljan, Moga, Marušan, Munćan, Stoja, Čakovac i druge stigle iz Erdelja i rumunskog Banata krajem 18. veka, a među njima je bilo više Srba nego Rumuna. Starosedeoci Salajčani su i jedne i druge pridošlice nazivali Vlasima pošto su ovi bolje govorili rumunski nego srpski jezik.


Branimir Jovanović rođen je 1932. u Novom Sadu, gde je završio gimnaziju “Jovan Jovanović Zmaj” i studije geografije sa istorijum na Višoj pedagoškoj školi. Nažalost, Jovanović nije dočekao da već pripremnjen feljton o Salajci , po njegovoj monografiji “Salajka koje (više) nema”, bude objavljen u našem listu. Lik Salajčanina, kako ga je Jovanović dao,”jeste lik ponosnog čoveka osetljivog na sputavanja, pa je otuda i žestok , ali istovremeno saosećajan i nežan”.Jovanović je autor brojnih članaka o prošlosti Novog Sada, niza aforizama i zabavno-humorističkih priloga.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oaza nastanjena paorima

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 9:21 am

Prostor današnje Salajke, bio je neravan sa dve grede i dosta udubljenja. Barovito, nisko i vodoplavno zemljište obraslo šašom, palackama, trskom i delimično vrbovom šumom, predstavljalo je stecište za ptice močvarice i divljač, a prema predanju tu su našli utočište i kurjaci po kojima je i nastao naziv Kurjački sokak. Prvi stanovi naseljenika su bile zemunice, pokrivene trskom i ritskim rastinjem, da bi se već početkom 19. veka gradile kuće na brazdu, od naboja, sa višim krovovima pokrivenim trskom, koje su se sve do današnjih dana nazivale trščarama.
Pored dva talasa naseljenika u 18. veku, već od samog početka pa sve do kraja 19. veka, Salajka je sukcesivno naseljavana pojedinačnim dolaskom porodica sa Čenejskih salaša, okolnih šajkaških sela, kao i ostalih mesta iz čitave Vojvodine. Više faktora je uticalo na doseljavanje uglavnom siromašnog seoskog stanovništva i stočara u Novi Sad i u Salajku. Pre svega, Magistrat je vukao dobre poteze, brižno je radio na isušivanju bara i kopanju kanala tako da se dobilo mnogo pašnjaka, obradivog i građevinskog zemljišta.

Grad se širio, broj stanovnika se povećavao, pa je bilo potrebno sve više hrane. Otuda je Magistrat početkom XIX veka doneo odluku da se sve kultivisano, isušeno zemljište prodaje za bašče ili da se izdaje na šestogodišnji zakup siromašnim doseljenicima i zainteresovanim paorima, koji će, pod uticajem kolonizovanih Nemaca u Vojvodinu, tokom 18 veka, u periodu 1740-1790. godine (Terezijanska i Jozefinska kolonizacija), pored pasulja i luka početi da gaje kupus, kelj, paradajz, salatu i dr.

Ukupno oko 25 povrtarskih kultura. Tako je baštovanstvo, pored trgovine i zanatstva, steklo pravo građanstva u Podbari i Rotkvariji. Baštovani su postali važan privredni stalež koji će odigrati veliku ulogu u razvoju privrede, a još važniju u na-cionalnom životu novosadskih Srba. Salajčani su po ugledu i pri-meru na rotkvarske i podbarske baštovane, počeli da zapostavljaju stočarstvo i da se laćaju obrađivanja zemljišta i gajenja povrća. Po pisanju Dake Popovića u članku “Novosadski baštovani”, koji je publikovan u Istorijskom glasniku, 1934, “novosadski paori su bez ičije pomoći kako Magistrata i države, bez semenarskih stanica i bez stručnih škola, podigli baštovansku kulturu na zavidne visine”.

Izgradnjom železničke pruge Novi Sad - Budimpešta, osamdesetih godina 19. veka, baštovanstvo dobija veliki polet, dobar deo povrća i glas novosadski dopire do Berlina i čak Hamburga. Na širenje i razvoj baštovanstva u Salajki veliki uticaj imalo je i prokopavanje kanala Franje Josipa (1871-1875), kada se veliki prostor vodoplavnog ritskog zemljišta, severnije od Novog Sada kultivisao i predstavljao izvor za iznalaženje posla doseljenicima, bezemljašima i preorijentisanim stočarima, bolje rečeno čobanima, u baštovane. Tako je od prvobitnog stočarskog naselja, Salajka postala paorsko-baštovanski kraj, ili još bolje rečeno, selo u gradu, sa specifičnim načinom života i jezikom, koji je još i danas prepoznatljivim u gradu po svom akcentovanju reči i izraza.

Zanimljivo je da su Salajčani, kao najsiromašniji paorski svet, u odnosu na Rotkvarce i Podbarce, obrađivali zemlju drvenim plugom sve do 1888. godine, kada je u Novom Sadu otvorena fabrika poljoprivrednih mašina “Zigmund i Drug” sa sto zaposlenih radnika. Kako je počela proizvodnja gvozdenih plugova, Salajčani su počeli da kupuju “novotariju”. Zlatno doba salajačkog baštovanstva datira od početka 20. veka, sa izuzetkom zastoja u periodu od 1914. do 1918. godine, u vreme Prvog svetskog rata, kada su muškarci, očevi i sinovi bili učesnici rata, ili su bili internirani u Segedin, Debrecin i stoni Beograd, ili su “logorovali” krijući se po tavanima, pa čak i Almaškom groblju, od austro-ugarskih konštablera. Ceo teret obrađivanja zemlje i rada u baščama pao je na žene, decu i starce.

Posle stvaranja Kraljevine SHS, Jugoslavije, i otvaranja zelene pijace na Temerinskoj ulici, koja je dala veliki podstrek Salajčanima, baštovanstvo je dostiglo vrhunac razvoja, jer su prinosi u baštama bili visoki, zahvaljujući modernoj obradi, navodnjavanju i bušenju arterskih bunara na samim baščama. Tako je proizvedeno i mnogo viškova pa su se povrtarske kulture izvozile po zemljama srednje Evrope i ostalim delovima Jugoslavije. Pored izvoza, velike količine kvalitetnog povrća prerađivale su se i u Novom Sadu, u fabrici “Kulpin”.

Ovaj period je značajan i po osnivanju “Srpsko-ratarskog udruženja za međusobno pomaganje - Salajka” čiji je cilj bio da se uredi salajačko područje, kaldrmišu ulice, “patošu” staze, trotoari ispred kuća, izbuše javni arterski bunari na svakom ćošku, izvrši elektrifikacija i osvetljenje ulica preko banderskih sijaličnih mesta, kao i da se utiče na pojeftinjenje cena elektrifi-kacije i električne struje. Od planiranog učinjeno je dosta pa je Salajka postala daleko privlačniji deo grada, gde se naročito 1930-1941. godine naselio veći broj stanovnika, koji su građenjem “kuća na front” počeli donekle da menjaju paorsko-seoski izgled Salajke.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oaza nastanjena paorima

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 9:21 am

Po popisu iz 1891. godine, u Novom Sadu živelo je 21.735 stanovnika. Ako se tome dodaju žitelji Čenejskih salaša i Klise, onda taj broj iznosi 24.555 duša. Od toga je u Salajki živelo 1.562 stanovnika.
Ako se izuzmu 533 vojnika, odmah je vidljivo daje tada od 951 stanovnika, bilo više žena nego muškaraca. Značajno je konstatovati da je u jednoj kući živelo u proseku devet članova, žitelja, što očito govori da su porodice bile mnogočlane. Po tom popisu, u Salajki je živelo 2.026 stanovnika što u odnosu na predhodni popis predstavlja uvećanje za 464 stanovnika. U proseku se svake godine, od 1891. do 1901, broj Salajčana povećavao za 46,4 stanovnika, te je priraštaj bio od 27 odsto godišnje. Na osnovu pregleda oba popisa, većina stanovnika u Salajki bila je srpske nacionalnosti, sa izuzetkom nekoliko mađarskih, nemačkih, slovačkih i rusinskih porodica. Po popisu iz 1901. godine u Salajki je živelo 32 Rusina, 27 Slovaka, 12 Nemaca, 8 Mađara i 5 Jevreja, ukupno 84 stanovnika nesrpske nacionalnosti, što iznosi 4,2 odsto u odnosu na 95,8 odsto Srba pravoslavne veroispovesti.

Salajki bio veliki priraštaj stanovnika, naročito između 1891. i 1901. godine, iako je u tom periodu u Novom Sadu i celoj Vojvodini harala velika epidemija kuge od čijih posledica je mnogo sveta pomrlo. Međutim, na osnovu dva uvida u matične knjige rođenih, krštenih, i umrlih Almaške parohije i Nikolajevske parohije za 1900. godinu, može se videti da nije bilo prirodnog priraštaja, jer se te godine rodilo 110 dece, a umrlo 119 žitelja. I 1941. godine prirodnog priraštaja nije bilo, rođeno je 64 a umrlo 76 stanovnika. Oba pokazatelja upućuju na to da je prirodni priraštaj bio negativan u Salajki i u Almaškom kraju, ali je zato u periodu između 1891. i 1941. godine bio veliki priliv doseljenika naročito iz šajkaških sela, srednje Bačke kao i znatan broj pridošlica iz Like. Posebno je značajan podatak da je bio veliki priliv seoske sirotinje u Novi Sad, posebno u salajački kraj, gde je bila najjeftinija kirija u celom gradu, u najžešćem periodu velike Velike svetske ekonomske krize, posle 1928. godine. Te pridošlice nalaze posao u svojstvu poslužitelja, dostavljača pri administrativnim nadleštvima, sudstvu, banskoj upravi, bankama itd, a najviše nalaze posla kao nadničari kod salajačkih, rotkvarskih i podbarskih paora, baštovana. Nemali broj pridošlica našlo je posao u građevinarstvu, kao priučeni zidari, tesari na građevinama na tzv. Malom Limanu, koji je tada bio isušen i na čijoj su se teritoriji užurbano gradile kućespratnice od kojih vredi pomenuti zgradu velelepne Dunavske banovine.

Jer Salajčani su bili, naročito za vreme austrougarske vladavine, veliki rodoljubi i nacionalisti. Valja istaći i to da je posle stvaranja Kraljevine SHS, kasnije Kraljevine Jugoslavije, ovaj nacionalizam malo splasnuo što se očituje naročito u periodu 1918. do 1941. kada se na prostor Salajke doseljava veliki broj nesrpskih porodica, koje se uglavnom kratko zadržavaju kao kiridžije.

Samo da spomenemo blizu sto porodica Mađara, oko šezdeset porodica Nemaca, blizu trideset jevrejskih, oko dvadeset pet rusinskih, dvadeset osam slovačkih, petnaestak hrvatskih, od toga nekoliko porodica izbeglih iz Istre, desetak slovenačkih, petnaest ruskih, izbeglice “belih” posle Oktobarske revolucije, dve češke porodice. Čak je zabeleženo da je Reže Leon, francusko vojno lice, crnac iz Senegala, živeo u Salajki oženivši Jelenu Vrbaški 1919. godine. Venčanje je obavljeno u Gradskoj kući 27. novembra iste godine.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oaza nastanjena paorima

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 9:22 am

Kada Salajka nije bila ušorena i kada su kuće i zgrade obeležavane brojevima, tada još nije bilo naziva nekih sokaka, policajci i poreznici tražili su dužnike i vraćali se neobavljena posla
“Dobro veče Živini! Šta vam rade Šmijini? Jesu li zdravi Zečevi?” Baš tako je govorio jedne večeri 1939. godine Mladen Govorčin kada se susreo sa dvojicom bliskih rođaka iz porodice Križanića -Živinih. Raspitujući se za komšije Šmijine i Zečeve, inače po prezimenu Pešić, odnosno Mijatović, sa kraja Knez Miloševe ulice, Govorčin je hteo da sazna o tome šta rade i gde su, jer ih je dobro poznavao, ali ih je retko viđao.

Iz ovog obraćanja veoma se lako može zaključiti da je za Salajčane bio važniji porodični nadimak nego prezime. Retko ko je u Salajki znao komšijama i poznanicima prezime. Čak je dolazilo do zabune kada bi putnik-namernik ili konštabler, za vreme austrougarske vladavine, tražio nekoga po prezimenu. Obično se dobijao odgovor da taj čovek ili takva familija ne živi u Salajki. Najverovatnije da su jedino učitelji znali sva prezimena dece koja su pohađala školu i niko više. Često se dešavalo, naročito krajem 18. i početkom 19. veka, kada Salajka nije bila ušorena i kada su kuće i zgrade obeležavane brojevima, tada još nije bilo naziva nekih sokaka, da su policajci i poreznici tražili dužnike i da su se vraćali neobavljena posla, jer nisu uspeli da pronađu traženu osobu. Kao po pravilu, svaka paorska porodica u Salajki ima nadimak ili špicname. Porodični nadimci su prišivani onima čiji je davni predak “nosio na duši”, neoprostiv greh, ili je bio čovek loših moralnih osobina, pa su se nadimci nazivali “poruganije”. No, nadimci su davani u mnogim slučajevima i porodicama, čiji je predak bio častan i izuzetno cenjena ličnost među ljudima, o čijim se dobročinstvima i korektnom ponašanju, prenosilo “s kolena na koleno”. Malo je porodica u Salajki koje nisu imale nadimak: Bašići, Bančići, Milakovi, Obadovi, Piroški, Rakići, Raletići, Sabljari, Tešanovi, Čizmići i još neke porodice. U većini slučajeva može se sa sigurnošću konstatovati, kako je došlo do davanja nadimaka, odnosno, zašto su im oni “prišivani”. Ali, ima i takvih nadimaka kojima se ne zna poreklo i razlog davanja. Takvi su, na primer: Apčinovi, Komlenovi, Kručilovi, NJagoši, Partenini, Fircerini, Rarugini, Čakele, Šmijini, Perpeljani, Postnikovi, Puflikini. U Salajki je od nastanka pa sve do 1941. godine bilo čak 262 porodična nadimka.

Salajčani su već od samog doseljenja, “dođošima” prišivali nadimak po nazivima onih sela odakle su došli, na primer Gospođinački, Đurđevački, Koviljčani, Deronjini. Valja istaći da su među prvim naseljenicima u Salajki bile stočarske porodice iz Rumunije, po nacionalnosti Rumuni, što se vidi i po nadimcima nastalih od rumunskih reči: Čerčeljini (čerčel— naušnica, verovatno je neko iz porodice Fratucan bio jedinac, pa mu je po običaju stavljana naušnica na uho), Furtini (furtin - kradom), Barnini (barna, na mađarskom mrka boja). Kako već rekosmo, veliki broj nadimaka je nastao od imena uglednih paora: Lazicini, Mikanovi, Miletini, Stevaricini. Ali ima mnogo nadimaka koji su nastali od pogrešno izgovorenih reči kao što su Tilorovi, čiji je jedan od mladića služio austrougarsku vojsku u Tirolu, ili pak Kokoni, Soćini čiji su mališani govorili da su unuci ili deca od Soke. Opet, neki nadimci su poruganije, karakteristične po negativnim osobinama pojedinih porodica, kao što su Lažovljevi, Švalerovi, Piždrići. Posebno valja izdvojiti nadimke koji su nastali od zanimanja: Svinjarovi, Sodarovi, Šumarovi i Tabakovi, čiji su preci tabačili, štavili kožu. Postoje i nadimci porodica koje su bile siromašne: Bedini i Ronćini. Nadalje, veliki broj nadimaka nastao je od naziva životinja: Jazavci, Štukini, Cverglani i Zečevi. Neki nadimci govorili su i o telesnim nedostacima pojedinih članova porodica.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oaza nastanjena paorima

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 9:28 am

Salajčanin nije voleo vlast, policiju, žandarme, a ponajviše je mrzeo austrougarske perjare, konštablere, sa njima je bio u „zavadi“ i to bez razloga. Zato su čuvari reda krstarili kroz sokake uvek udvoje, a ponekad i utroje, jer stalno im je bila prisutna ona poznata bećarska opomena:
„Dođi malo u Salajku malu, pa ćeš dobit razbijenu glavu!“

U stvari, Salajčanin je prznica i zavojita osoba, ne da na sebe. Mrzi gulikože i fendere. Nikad se ne oseća krivim, ne priznaje poraz. Ne umiljava se nikom, govori ono što misli ili, bolje rečeno, „što mu je na umu, to mu je na drumu“. Ipak, dobroćudan je, hoće da pomogne. Sažaljiv je, brani uvređene i ponižene i one koje su drugi osudili. Duševan je, ne boji se to i javno da pokaže. U stanju je odmah da reaguje pesnicom i bricom kada su mu čast i život u opasnosti. Ne traži ničiju pomoć. Hvalisav je, hoće uvek da bude prvi i najjači. Zna da bude i osvetoljubiv. Plače kao dete za komšijom kada umre, nalazi se uvek među prvima da čestita svečare onom iza i onom ispred kuće, sa kojima nije baš u bog zna kakvoj „ljubavi“, ali to ne čini da im se dodvori. Jednostavno, svestan je da i taj, nazovimo ga protivnikom, ima svoj obraz i dostojanstvo.

Salajčanin zna i da zapeva, da zaigra, da bude duhovit, ali i da se sprda na svoj i na tuđ račun. Ume da uvredi i omalovaži čoveka poruganijom, naročito kada je u alkoholisanom stanju.

Ženu ne priznaje kao ravnopravnog saputnika, oslovljava je često sa „Hej, ti!“, čini se u tom momentu da joj je čak i ime zaboravio. Ipak, on voli svoju i „tuđe“ žene, ali ga je sramota da to pokaže. LJubomoran je, zna pokatkad i da išćuša ženu i da se zbog te nepromišljenosti jedi, i da po nekoliko dana s njom ni reči ne progovori. Psuje, bogoradi na stoku, na posao koji mu predstoji. Lenj je na brijanju, nije baš vredan ni na ustajanju, ipak sve poslove završava. Primitivan je u jarosti, ali zna i da se uzdrži, ali to retko biva. Široka je srca, retko nasmejan, ali je u duši veseo. Voli da rizikuje pa se možda i razlikuje od Podbaraca i Rotkvaraca, nema šta da izgubi, jer ustvari ništa nema. Nema zemlje, a ako i ima, malo je imao,samo okućnica sa baštom. Ali je ipak paor. Voli da je gazda, da se razmeće, da časti u bircuzu. U bircuz zalazi pri odlasku ili povratku sa bašče, koju je zakupio u arendu na Telepima, ili u Futoškoj šumi. Pije slatko, gustiozno, pućka usnama fraklić, i to s nogu. U bircuzu se duže zadržava samo onda kada se fes nalije.

Na spisku od 942 stare salajačake porodice, registrovali smo stoosamdeset zanimanja, kojima su se Salajčani bavili: paor, čoban, trgovac, policajac, gvožđarski trgovac, muzičar, skeledžija, birtaš, sladoledžija-limundžija, bunardžija, šeširdžija...

Posebno ističemo dva zanimanja: štrojač, verovatno stoke i prosjak. Bilo ih je samo dvojica, od kojih je jedan bio Nemac.
I o životu nadničara ispredeno je mnogo priča.

Kapija kod krsta nalazi se na ćošku Knez Miloševog i Vardarskog sokaka ili, kako su još nazvali taj ćošak, kod „Štuke“. „Kapija“ je u stvari bila berza gde su se nadničari nudili za rad, a gazde dolazile i pogađale se sa nadničarima oko visine nadnice za rad na bašči ili njivi. Prve takve kapije, berze, u Novom Sadu bile su kod Vladičinog dvora, kasnije kod Čepca na ćošku Knez Miloševe i Kurjačkog sokaka, Karađorđevog sokaka, pa kapija na kraju Kisačkog sokaka, ispred kuće Jove Mijatovića Rašana, da bi, pred sam početak Drugog svetskog rata, salajačka i podbarska sirotinja, tražila posao ispred pekare, koju je držao Milan Čordarov, pored parkića u Kisačkoj ulici. Ipak, najznačajnija kapija, berza, bila je „Kod krsta“, gde se na širokom prostoru, oko samog krsta, ranom zorom, ili još u mraku, pogađalo oko visine nadnice, da bi već oko šest sati, gazda odneo na taljigama nadničare na bašču, kako bi se što više posla obavilo do zalaska sunca, kada su se nadničari vraćali kućama. Pogodbe, odnosno visine nadnica bile su različite, sve je zavisilo od toga, ko je bio dužan da obezbedi ishranu nadničarima. Poneki gazda je davao dva obroka, fruštuk i ručak, a opet nadničari su bili prinuđeni, da na bašču nose i svoju hranu.

Događalo se da su gazde spremali za ručak čorbastu hranu bez mesa, u kojoj je bilo najviše krompira, što je izazivalo nezadovoljstvo kod nadničara. Otuda su nadničari i pevali bećarac:

„Gazdarice spremaj punu torbu samo nemoj, ladnu krompir-čorbu!“

Život nadničara bio je težak i mukotrpan, rano su ustajali, a kasno legali, bili su neispavani i premoreni. Uz to, gazda je davao malo vremena za odmor, koji je bio samo za vreme ručka. Nadničari su brzo jeli, da bi ukrali desetak minuta, kako bi mogli da se ispruže negde u hladovini ispod taljiga ili pod drvetom, dok gazda ne obavi ručak, jer pravilo je glasilo i važilo: kada gazda završi sa ručkom tada se nastavlja posao. Da bi posao tekao onako kako gazda zamisli i hoće, on se prvi laćao posla i prednjačio okopavanjem i vezivanjem paradajza za tačke i sl. Bogme, i gazdi su otpadala leđa. Visina nadnice je varirala, ako je bilo malo nadničara na kapiji, nadnice su bile veće. Sve je zavisilo od ponude i potražnje. Bilo je i opakih gazda koji su vikanjem i namrštenim licem nastojali da nadničari, bez imalo odmora, rade do mrklog mraka. Tada su nadničari znali da zapevaju ovaj bećarac:

„Hej, sunce seda, gazda kući ne da. Ej, treba gazdu, turiti u brazdu, Ej, pa da vidi, kako bolu leća, Ej, bolu leđa i košulja vređa!“
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oaza nastanjena paorima

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 9:28 am

Kovački zanat je bio veoma popularan u Salajki. Paorski dečaci, ako ih je bilo više u porodici, obavezno su morali da odlaze na izučavanje zanata jer nije bilo dovoljno “bašča” i posla na njivama za svu mušku decu. Nije bilo dileme, za kovača ili kolara, trećeg izbora nije bilo. Izrada poljoprivrednih alatki, kovanje i oštrenje raonika, oblikovanje potkovica, opsega za kolske točkove, osovina, kosa za košenje i drugih gvozdenih predmeta, zahtevalo je od kovača da uloži, pored spretnosti i snagu u rukama, tako da su kovači bili izuzetno snažnih grudi i ruku i tvrdih mišica.
Posla za kovača je bilo uvek, preko cele godine. U Tvornici kola Mladena Moge, kovača, izrađivale su se čak, šasije i ubacivale u motore kamiona. U dokumentima, poreskim knjigama i popisnim listama stanovnika Novog Sada, nalaze se imena i prezimena kovača, koji su imali svoje kovačnice u Salajki ili su kao kalfe kovali kod majstora u Rotkvariji i u Podbari. Najpoznatiji salajački kovač bio je Mladen iz Temerinske ulice, inače poznat u svim srednjoevropskim državama po izradi i izvozu fijakera, karuca i štajervogni (čeze).

Jedan od najstarijih zanata u Salajki je kolarski jer su zaprežna kola bila veoma potrebna, na njima se prenosio teret, a i putovalo se uz konjsku i volovsku zapregu. Paorska kuća nije se mogla zamisliti bez kola i konjske zaprege, koji su bili izvor života i zarade. Pored paora, kola su posedovali “taljigaši” i “laskolaši”, koji su vršili usluge prenosa raznog tereta, građevinskog materijala i nameštaja prilikom seljenja. Otuda se ovaj zanat u Salajki, pored kovačkog, prvi počeo razvijati. Iz mnogočlanih porodica, kao po pravilu, otac je davao na izučavanje zanata najvisprenijeg sina, kod nekog Švabe ili Mađara. Čim bi završio zanat i postao kalfa, mladić se zapošljavao kod svog učitelja ili je uspevao da kupi sav potreban alat i da otvori samostalnu radnju. Svršeni salajački kolari otvarali su radnje upravo u Salajki, Podbari i Rotkvariji, gde je bilo najviše potrebe da se izrade nova ili poprave stara kola. Kolarske radionice bile su u istoj zgradi gde i kovačnica, jer su za izradu zaprežnih kola, potrebne razne metalne poluge i veziva. Nije bio redak slučaj, da su se kolar i kovač uortačili i zajednički pravili kola.

Prve kuće, bolje rečeno skloništa, salajačkih došljaka, razasute po salajačkim “gredama”, okružene barama i močvarama, obrasle ritskom vegetacijom, bile su u obliku zemunica čiji su “krovovi” izdignuti iznad površine zemlje, pokriveni šašom ili trskom, i kroz koje se provlačio dim.

Međutim, već početkom 19.veka, a verovatno i nešto ranije, pa sve do početka 20. veka, umesto zemunica nicale su kuće nabijače, trščare ili, kako su zvanično nazivane, “kuće na brazdu”. Kuće su sami paori gradili, a pomagali su im komšije i rođaci, po potrebi i nadničari. Posle podizanja zidova nastupali su majstori tesari, koji su krojili građu i utvrđivali rogove i grede, dok su sve poslove oko vezivanja trske na krovu obavljali sami “graditelji”. Završne poslove, kao umetanje prozora, lepljenje zidova blatom i zidanje peći obavljali su školovani zidari nemačke, mađarske ili slovačke nacionalnosti. Kod njih su se zapošljavali i pekli zidarski zanat priučeni salajački “zidari”, koji će pre Prvog svetskog rata postati majstori i zidati kuće, ne samo u Salajki, već i po celom Novom Sadu.

Posebno mnogo posla za zidare je bilo između dva rata, kada su Salajku počele naseljavati činovničke, zanatske i trgovačke porodice, kupujući placeve na isparcelisanim baščama i gradeći kuće “u ključ”.Među najsposobnije zidare spadaju Joca Pervez i braća AvramovićiPaprikari, koji su ujedno i zvanično postali preduzimači. Imajući svoja “društva”, ovi vrsni graditelji rade i prihvataju se posla po celom Novom Sadu. Prema nacrtu poznatih inženjera, Đorđa Tabakovića i Danila Kaćanskog, ovi preduzimači su izgradili oko stotinak spratnica po gradu, a posebno na Malom Limanu, kraju oko Banovine. Važno je istaći da je Joca Pervaz, sa svojim “društvom”, izgradio oko dvadesetak prizemljuša, između Almaškog groblja i konjičkog eskadrona, koji se nalazio na kraju Kisačke ulice. Ceo taj kraj nazvan je po Jocinom prezimenu, Pervazovo naselje, nastalo pred sam Drugi svetski rat.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oaza nastanjena paorima

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 9:29 am

Kroz ceo 18. vek i skoro do sredine 19. veka, Salajčani su nosili brade ili su se sami brijali brijačem ili bricom. No, i tada su postojali berberi, “brice” koji su se pored brijanja mušterija,bavili još vađenjem zuba ili “puštanjem “ krvi onima koji su bili gojazni. Jednom rečju bili su “doktori”, ali bez diplome, samozvanci, neispitani, kod kojih su paori hrlili i tražili pomoć. Često su u “lečenju” koristili i pijavice, kada se radilo o nabreklim venama na nogama. Mnogima su pružili odgovarajuću pomoć, ali se dešavalo da su preduzeli sve ono što su znali, a pacijent nije mogao da bude izlečen, već je usled nehigijenskih uslova pri lečenju umro.
Posle vađenja zuba kao zaštitno sredstvo se najčešće koristila rakija komovica, kojom su se ispirale desni u ustima. Tek početkom 20. veka, berberi su obavljali one poslove za koje su bili stručni, jer su završavali školu, naučili da briju, da šišaju specijalnom mašinicom, da “štucuju” brkove, i da čak nameštaju kosu i budu frizeri. Berberski zanat su po pravilu izučavali fizički slabiji dečaci, često bolešljivi i nesposobni, prema shvatanjima samih roditelja, da se bave paorlukom, koji je zahtevao snažne i izdržljive osobe, koje mogu da podnose letnje žege, mrazeve i sve nedaće koje su pogađale paore.

Paori su se, obično, samo jedanput nedeljno brijali, i to obavezno subotom, kako bi bili uljudni i spremni da krenu u crkvu. Dok su berberi u varoškom delu Novog Sada uzimali novac za obavljene poslove, dotle su salajački paori dva puta godišnje izmirivali svoje dužničke obaveze za brijanje i šišanje u naturi. Najčešće se dugovanje izmirivalo u kukuruzu, pšenici, krompiru i luku, ili u obavljanju poljoprivrednih radova u berberskoj bašti.

Žene nisu odlazile kod berbera koji su znali i frizerski posao, jer je to bilo sramota da se u brijačnici sedi zajedno sa muškarcima, pa su jedne drugoj, obično komšinica komšinici, pravile bauš i lokne, nameštale šiške ili skraćivale kurjuke, kako bi se mogle pojaviti na svečarima ili nedeljom u crkvi.

Pored poslova u samoj berbernici, često su berberi, po dogovoru, odlazili u kuće mušterija i tamo brijali, noseći u ruci berbersku okruglastu tašnu u kojoj se nalazio kompletan berberski pribor.

Dečak koji je izučavao zanat, počeo bi i da svira u tamburu, pa se pored brijanja bavio i sviranjem u orkestru. Mogao je postati i kapelnik orkestra, iako najčešće nije znao note, već je svirao “na sluh”. Takvih berbera u Salajki je bilo mnogo, da pomenemo samo Đoku Bugarskog Zorulana i Vladu Tokina. Čak i oni koji nisu imali sluha muzicirali su, ali samo za svoju “dušu”, pa od sviranja nisu imali dodatnu zaradu.Salajki nije bilo frizerskih radnji, ali treba istaći da se pored berberskog posla frizerajem bavio i Salajčanin Boris Bezdekovski, koji je neko vreme imao frizerski salon u “varoši”. Iz pouzdane dokumentacije Đoke Bugarskog kao i iz dokumentacije Zanatske komore u Novom Sadu, može se videti da je u Salajki bilo preko pedeset izučenih berbera, samo u međuratnom periodu, oni su držali radnju ili su bili pomoćnici na dobrom glasu.

Pored berberskih usluga, lečenja visokog pritiska i vađenja zuba, a uz to još i sviranjem u orkestrima, kao i uveseljavanjem ljudi na svečarima, svadbama i zabavama, kao i učešću u tamburaškom društvu pri “Zanatskom kolu”, čiji je kapelnik bio dugo godina poznati tamburaš i kompozitor Marko Nešić, salajački berberi su doprineli da pesma “Berberi su prvi ljudi”, bude večito popularna i rado pevana u svim prilikama. Sve do pred kraj 19. veka u Salajki nije bilo ni jednog šustera, jer je stanovništvo bilo uglavnom paorskog zanimanja. Glavna obuća do tada bila je opanak. Međutim, prilivom stanovništva krajem 19.i početkom 20. veka, koje se nije bavilo paorlukom, već poslovima u samoj varoši, javila se potreba za “građanskom” obućom, cipelama i sandalama, papučama, cipelama na štikle i čizmicama.

Povećanje stanovništva u Novom Sadu, zahtevalo je otvaranje novih obućarskih radnji, pa je tako veliki broj, ne samo pridošlih dečaka već i salajačkih, paorskih, krenuo na izučavanje zanata. Mahom su to bili dečaci slabije fizičke konstrukcije, jer se smatralo da im obućarski posao neće biti naporan. Posla je bilo mnogo. Cipele i uopšte obuća bila je skupa, pa su ljudi bili prinuđeni da je popravljaju. Pendžetiranje đonova, ušivanje rasparanih kapni, zakucavanje blokeja i lepljenje i sređivanje štikli na ženskoj obući, bili su poslovi koji su se morali brzo i na vreme završiti. Otuda su šusteri, koji su imali radionice, najčešće u stanu, radili po ceo dan. Malo je bilo onih šustera koji su imali svoj lokal i koji su izrađivali obuću po narudžbini, inače skuplju od fabričke obuće. U Salajki je bilo preko šezdesetak šustera.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oaza nastanjena paorima

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 9:31 am

Bilo da je udavača iz siromašne ili bogate kuće, kao po pravilu, ona je ženiku u kuću morala da donese nešto od "tala", pa je baba obavezno kupovao ćerki kuhinjski, a najčešće sobni nameštaj, koji se nosio kod zeta na dan venčanja, kako bi svatovi videli šta je udavača donela budućem izabraniku. Nameštaj je baba naručivao kod nekog od tišljera Švaba, u varoškom delu Novog Sada, kod kojih su zanat učili i salajački mladići. Neki od tih izučenih majstora otvarali su tišljerske radionice u svojim kućama, ili su oni siromašniji, koji nisu mogli da opreme radionicu potrebnim alatima, radili kao pomoćnici kod majstora.
Pored nameštaja od orahovine, koji su obično kupovali dobrostojeći, i hrastovine, nameštaj ili delove nameštaja tišljeri su izrađivali i od bagremovine i čamovinejelovine. To su bili "prosti" astali sa ukrštenim nogama. Da bi nameštaj bio što dugovečniji, drvo i daske su se "kuvali". Tišljeri su često, u nedostatku svojih poslova, radili i kolarske poslove, kada se radilo o izradi spica za točkove na taljigama. Od nastanka Salajke pa sve do naglog priliva nepoljoprivrednog življa, u periodu posle 1918. godine, u ovom paorskom delu Novog Sada, nije bilo pekarskih radionica i prodavnica. Paorske žene same su "komlovom", hlebni kvasac spravljen od hmelja i kukuruznog brašna, zamesivale testo, koje se "odmaralo" u saćurama sat-dva, posle ga oblikovale, stavljale pomoću poduže lopate u zažarenu zidanu peć.

Hleb se tako pekao u zimskom periodu. Međutim, leti se hleb pekao u manjoj peći, koju su paori sami sazidali u dvorištu, avliji. Peć se ložila "ogrizinama" i "vašinama" sečenim ili kupljenim u Majurskom ritu. Žene su hleb mesile jedanput nedeljno, po sedam-osam hlebova od 5 kilograma težine. Ujedno, prilikom pečenja hleba, žene su pekle i lepinje koje su još tople mazale mašću i pripremale kao fruštuk za ukućane.Doseljavanjem nepoljoprivrednog stanovništva, posle 1918. godine, javila se potreba da se otvaraju pekare u Salajki, jer novopridošlice nisu imale mogućnosti da same peku hleb.

Otvaranjem pekarskih prodavnica, najpre u Temerinskoj, a kasnije i u ostalim salajačkim ulicama, omogućeno je da se salajački mladići, snažnih mišićavih ruku, jer se hleb ručno mesio, zapošljavaju kod majstora kao priučeni radnici. Ovi majstori, pekari doseljavali su se u Novi Sad iz stare Srbije, iz Bitolja, Ohrida i drugih južnosrpskih krajeva. Da napomenemo samo neke pekarske porodice kao: braća Đorđevići i Stojkovići. Pekari su pekli hlebove, koji su bili lakši, "cipovke" od 12 kilograma , nastojeći da hlebna kora, "pupuška", bude rešija i ukusnija za jelo. Pored hleba, pekari su svakodnevno pekli i perece, kifle i zemičke, dok su oni sa Temerinske ulice, gde se nalazila pijaca, pekli i burek sa sirom, jabukama i mesom. Peciva su kupovali samo dobrostojeći, dok su hleb kupovali uglavnom novopridošli Salajčani i poneka paorska porodica, koja je prestala da peče hleb u svojoj režiji, dajući brašno pekarima koji su u zamenu svakodnevno davali hleb.Najviše pekarskih radionica i prodavnica bilo je u Temerinskoj ulici.

Kasapski, odnosno mesarski i kobasičarski zanat, naglo se počeo razvijati tek u 20. veku, kad su se u Salajku počele naseljavati nepoljoprivredne porodice. Pre toga vremena, nije otvorena nijedna kasapska radnja, iako je bilo kasapa Salajčana, koji su izučavali zanat i radili kao pomoćnici, kalfe, kod varoških mesara i kobasičara. Među majstorima kasapima bilo je najviše Nemaca. Novopridošlice su se snabdevale mesom i mesnim prerađevinama iz kasapnica, najviše u Temerinskoj ulici, oko same pijace.Paori nisu bili prinuđeni da odlaze u kasapnice i da kupuju meso i prerađevine, jer su sami gajili i tovili stoku, kao i i sve vrste živine. Toveći najviše svinje, paori su u kasnojesenskim danima obavljali svinjokolj ili, kako su je popularno nazivali, "zabijačku". Topljenjem sala dobijala se mast i čvarci, od iznutrica, dodavanjem crvenog luka, paprike i soli, veoma ukusna džigernjača, a dodavanjem krvi i krvavica.

Od mesa sa rebara i sa grudi, mlevenjem uz dodatak bibera, šafrana, belog luka i ljute aleve paprike, izrađivane su kobasice i kulen. Da bi meso što duže trajalo, ostavljeno je u "salamuri", i kroz dvadeset pet do trideset dana u pušnicama sušeno zajedno sa butovima, oblikovanim u primamljive šunke. Intenzivno izučavanje kasapskog zanata, bilo je masovno u međuratnom periodu, jer se javila veća potreba za mesom i prerađevinama, što je uzrokovano povećanjem broja novih stanovnika u samom gradu. Među šegrtima bilo je mnogo salajačkih dečaka, koji su posle izučenog zanata, otvarali svoje samostalne radnje i to u prometnim novosadskim ulicama.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oaza nastanjena paorima

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 9:34 am

Pored Cigana sa "brega" kod Almaškog groblja, Salajka je dala mnogo muzikanata. Bili su muzički neobrazovani, ali veoma talentovani, svirali su "na sluh" i to u tamburaškim orkestrima i bandama po novosadskim kafanama. Od sviranja su izdržavali svoje porodice. Nije zapamćen ni jedan muzikant koji potiče iz dobrostojeće porodice, već isključivo mladići iz najsiromašnijih porodica.
Jedan od najpoznatijih muzičara, tamburaša bio je Aleksandar Šaca Perlić iz Dositejeve ulice, koji je svirao u poznatom "Belom orlu", orkestru najčuvenijeg koviljskog tamburaša Vase Jovanovića. Vasa je muzicirao po Evropi svirajući kompozicije klasičnih majstora.Pored Ace, svojom virtuoznošću isticao se i Pera Jovanović, zvani Cigan Pera, koji je sebe nazivao i smatrao umetnikom. Pera je svirao u svim novosadskim hotelima i najpoznatijim kafanama.

Za njega je vezano ustanovljenje "Omnibusa", pokrivenih kola za prevoz putnika, na relaciji temerinski most — železnička stanica, koji je radio u posleponoćnim satima, kada je tramvajski saobraćaj mirovao. Veoma je značajno da je ne mali broj salajačkih mladića, uglavnom iz redova trgovačkih i zanatskih zanimanja, bio učlanjen u tamburaški orkestar "Kola zanatlijske omladine". Oni su, kao amateri, redovno svirali na igrankama i strukovnim zanatskim zabavama u "Zanatskom domu".Đoka Bugarski berber, Mita Mrđan šuster, Imre Hajtfogel, Vlada Tokin, Ariško Šilić, Đoka Šilić, Vlada Ranisavljev i Maša Sabljar su više od decenije bili članovi ovog popularnog orkestra, koji je pod dirigentskom palicom Marka Nešića svrstavan među najkvalitetnije orkestre u Novom Sadu.

Pored pomenutih tamburaša i ponekog violiniste, koji su profesionalno svirali i živeli od zarade, moraju se spomenuti i salajački čobani, koji su umeli da raspolože društvo na sedeljkama i svečarima svirajući u frulu. Retko koji čobanin nije znao da svira na fruli. Ako i nije imao frulu znao je, čuvajući ovce, da zviždanjem podržava frulaša. Najpoznatiji salajački frulaši bili su iz porodice Brzakovih-Tekelijinih, Sava i sin mu Ilija. Sava je čuvao ovce ali je bivao "beštelovan" da u večernjim satima svira u Srpskom narodnom pozorištu, u komadima iz seoskog života: "Đidi" Janka Veselinovića, "Saćurici i šubari" i drugi.

Prvi fijakerista u Novom Sadu, još 1845. godine, bio je Jovan Kleut iz Baje, da bi se već naredne godine uortačio sa Rotkvarcem Milošem Sarandom, i izdejstvovao kod Magistrata dozvolu da vrši fijakersku službu za narednih deset godina. Pojavom prvih fijakerista u Novom Sadu, davalo je mađarskoj i slovačkoj sirotinji priliku da se, ostavivši nadničarenje, bave korisnim i dobro plaćenim poslom, prevozeći "gospodu" ili one zabludele sinove i noćobdije u sitnim satima do konačišta.

Fijaker je imao sedište iza kočijaša koje je bilo natkriveno pokretnim kožnim zastorom koji je štitio mušteriju od vetra i kiše. Fijaker je bio jednopreg sa točkovima, na kojima je iznad šina bio pričvršćen gumeni opseg, da se fijaker ne bi tresao kada se kreće po kaldrmisanim ulicama i da se ne čuje tandrkanje kada fijakerista ošine kamdžijom po konju. Tek početkom 20. veka u Salajki se javljaju fijakeristi.Fijakerista je morao uredno da drži konja, na njega je vezivao od platna kolenice i tako ga štitio od prskanja vode i kaljanja nogu. Na amu su bile učvršćene "bronze" koje su zvonile.

Da se konj ne bi oneredio pri vožnji ili kada stoji na fijakerskim stanicama i stvarao prljavštinu i smrad, fijakerista mu je vezivao "torbu" u koju se izbalegao.Ne postoje podaci o tome kada je otvorena prva birtija u Salajki, ni ko je bio prvi birtaš. Verovatno je već početkom 2o. veka bilo birtija u ovom paorskom delu Novog Sada, ali one nisu bile registrovane pri Magistratu. Po pričanju starijih Salajčana, to su bile najobičnije točionice pića u privatnim kućama, gde su se rakija i vino točili krišom od vlasti i policije.. Inače, birtija je bilo u Salajki na svakom ćošku, i svim birtašima je bilo berićetno, jer su Salajčani bili česti, a većina njih i svakodnevni gosti. Doduše, nakratko su se "gosti" zadržavali u njima. Onako, "s nogu" ispijali su frakliće s rakijom, svesni da ih čeka posao na bašči.

Nadničari su žurili na "kapiju" da nađu posao kod novosadskih gazda, ali su i oni bili jutarnji gosti, pijući na veresiju da bi, se posle isplate nadnica u večernjim satima ponovo našli u birtiji i popili po nekoliko pića, a uz to i isplatili dug. Najviše se u birtijama pilo vino. Nedeljom i praznikom, kada je bilo više vremena, pilo se kod kuće a radnim danom u birtiji.
Oni Salajčani koji su voleli da "trgnu" više, svraćali su u jedan bircuz, brzo istresali čašu da bi već za koji minut stigli u drugi, pa u treći, dok se ne bi "nalili", opili.

Fest pijani, badrckali su i vređali pogrdama i psovkama ostale goste, tako da je birtaš morao da se umeša i, što se često dešavalo, izbaci pijanog nasilnika iz lokala.Leti se najviše pilo pivo i to na krigle iz bureta. Birtaši su bili pravi majstori da točenjem piva, preko pipe, nalivaju u krigle više pene, i da tako zakidanjem što više ućare. Birtije su bile često mesta, gde su se gosti prerečili i posvađali, naročito oni pod "gasom". Dolazilo je i do tuča u kojima su razbijane glave, sevale brice a događala su se i krvoprolića i ubistva, nasuprot rotkvarskim birtijama, gde se takve ružne stvari nisu dešavale.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oaza nastanjena paorima

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 9:35 am

Novosadske paorske porodice su se veoma dobro poznavale. Znale su se generacije i generacije predaka jer su neke porodice bile u rođačkim odnosima a druge u ženidbenim, tako da „provodadžija“ nije morao imati udela u posredovanju oko udadbe ili ženidbe budućih bračnih interesenata.
Ali, ako se salajački momak upoznao i imao ozbiljnih namera da oženi neku devojku sa Klise, Čeneja i sela oko Novog Sada, onda su njegovi roditelji tražili neku poverljivu osobu da „ispita“, pre svega imovno stanje, zatim kako se „vlada“ dotična udavača i uopšte o tome kakvog su morala devojčini roditelji, da li su tetke poštene ili su bile „šarene“, ima li u toj porodici nekih koji hoće da prevare i ukradu. Ponajviše se gledalo i ispitivalo da li devojačka porodica, sa majčine strane, ima kakav „feler“ i bolezan od kojih su preci umirali. Tu se obično mislilo i vodilo računa da buduća sna ne donosi neku naslednu boleštinu, na primer, sušicu i srčanu manu, jer samo zdravo čeljade može da radi baštenske poslove. Taj provodadžija je morao sve da ispita i da saopšti momkovoj familiji. Provodadžija je bila obično ženska osoba, visprena, razgovetna i ozbiljna, koja je u ceo slučaj ispitivanja uključivala svoje poznanike iz tih sela i tako, posle detaljnog ispitivanja, predlagala momkovoj porodici da se momak ženi ili da se ostavi ćorava posla. Ako se sklopio brak, provodadžija je obično bila nagrađivana novom haljinom. No, dešavalo se da „novo sito“ u kući nije baš bilo po volji svekrvi i svekru.

U Salajki su se brakovi sklapali na tri načina, najčešće je devojka odlučivala da „odbegne“ za voljenog mladića. „Beg“ od kuće, bez bilo kakvog dogovora sa roditeljima se događao u kasnim večernjim satima, kada su devojčini roditelji počeli da brinu da se nešto nije desilo sa njihovom ćerkom, jer odavno je prošlo vreme kada im je ćerka morala doći sa sokaka. Otac se usplahirio i obično, vikao na suprugu optužujući je, kako je ona za sve kriva i da je znala šta će se desiti, da će im ćerka odbeći. Ali su onda oboje shvatili da je to možda najbolje jer neće biti mnogo troškova, izostaće prstenovanje i veridba, a da bi se na taj način odvijao proces oko sklapanja braka, trebalo se dogovoriti o „talu“, šta će devojka da donese u miraz momku i još koješta. I kada se roditelji ne bi složili oko toga sve bi se završilo veridbom i prstenovanjem, a po Salajki bi se svašta pričalo i nagađalo. Ovako, svako čudo za dva dana.

Posle ovakvog načina sklapanja braka, krađom i „begom“, sutradan u momkovoj kući se slavilo. Roditelji su mu pravili „rakiju“. Pozvani su bili kolege i komšije da uz bogato meze, rakiju i vino, uz obavezno prisustvo sviraca, gajdaša ili harmonikaša, proslave doček novog čeljadeta. Ako je bilo leto, ili lepo, vedro i prijatno vreme u jesen, stolovi su bili postavljeni napolju u avliji, gde se ručalo i nastavljalo veselje. Međutim, u kasno jesenskom i zimskom periodu svatovi su se održavali u kući, u svim prostorijama. Posle obilnog ručka svatovi su otpratili kuma kući da bi ga oko sedam ili osam sati uveče ponovo doneli među svadbare. Kum je imao najbolje mesto, odakle je mogao da posmatra šta se dešava za stolovima meću svatovima. On je bio glavni komandant na svadbi. NJegova reč se morala poštovati, on je komandovao svircima, ali ga je to komandovanje „skupo“ koštalo. Često je iz buđelara vadio novac i darivao svirce. Posle večere se odigravao najzanimljiviji deo svatovskog programa. Prikazivao se „kravalj“, darovi koje su svatovi doneli mladencima. Dobar divandžija, duhovit i šeretski raspoložen i nadahnut, a to je obično bio neki od komšija, prikazivao je poklone, podigavši ih uvis da ih svi vide, uz duhovit komentar, koji je izazivao smeh. Prikazivač je nastojao da pecne darodavčevu porodicu i da ispriča neke neugodnosti i lošije osobine koje su ispoljavali u nekim ranijim događajima, ali je to tako činio, da ne bude uvreda i podcenjivanja. Dešavalo se pokatkad da se dotični „grešnik“ i naljuti ali su ga ostali svatovi ubeđivali da je to bila samo šala.

Ako su svatove pravili bogatiji onda se veselilo i po dva dana, a ako su brak sklopili mladenci iz siromašnijih kuća, svatovi su se razilazili u kasnim jutarnjim satima. Svadba se nije mogla zamisliti bez kumovskog gajdaša, a i onog drugog koji je bio stalno pored „babe“. Kasnije, kada su se u Salajki pojavili tamburaši, svirka gajdaša je bila sve ređa.

Mladina rodbina nije zvanično bila u svatovskoj povorci kada se odlazilo na venčanje, ili kada se išlo na „vozanje“. Ipak, prisustvovali su venčanju kao gledaoci. Sve su mirno i dostojanstveno posmatrali, ali samo do ponoći, a onda se svirci „predaju“ najstarijem pogačaru, koji im nije dao ni da „danu“ već su morali bez prestanka da ispunjavaju pogačarske želje. Svi pogačari pevaju, kere se, poneki i razbijaju čaše. Čašćenje i podvikivanje traje sve do jutra, kada najstariji pogačar govorom zahvaljuje domaćinima i svim svatovima za gostoprimstvo.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oaza nastanjena paorima

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 9:36 am

Društveni život, druženje i sastajanje Salajčana od najmlađih do najstarijih, odvijalo se na “ćoškovima” kod “Rode”, “Krsta”, kod “Šovljana”, kod “Trnde” i kod “Kepira” i takoreći na svim ćoškovima salajačkih sokaka.
Sedelo se obično na izvaljenim panjevima ili stablima posečenih dudova, na klupicama i šamlicama. Baštovanstvo je zahtevalo svakodnevno bavljenje, čak do mrklog mraka, tako da se za vreme radnih dana malo sedelo. Ako je neko i sedeo, to su bili iznemogli starci i babe, ili đilkoši, “lenguze” i “ulje”, kako su ih sve nazivali Salajčani.Pravo druženje se odvijalo o svecima i nedeljom i to u poslepodnevnim satima, kada se domaćini vrate sa pijace i iz crkve, a domaćice završe pranje posuđa posle obilatog ručka. Ženski svet je obično vodio tračeve, “olajavajući” one koje nisu trenutno prisutne, dok su muškarci, njihovi muževi, na desetak metara udaljeni od svojih “boljih” polovina, na pokrovcu igrali karte, ali ne na novce, ili su raspredali o poslovima, vremenu, izborima i velikom porezu. Često je dolazilo do “varnica” kada bi se povela reč o politici između demokrata i navijača za “kurdžone”, radikale.

Kafana “Tri krune” gde su se održavala kola, 1895. god.
Kada bi “banda” zasvirala “veliko bačko kolo”, brže bolje su se hvatale za ruke svojih simpatija, cupkajući dva ulevo i dva udesno, dok bi se momci upustili u nadigravanje izvodeći razne figure prepletanjem nogu. Sledila su kola: Kukunješće, Vranjanka, Đurđevica kao i parovne igre: “cigančica”, “madžarac”, “Zurka”, “Todore”, pa igra “utroje” i ostale narodne igre. Interesantno je bilo kada su se igrale “gospodske” igre, valcer ili fokstrot. Tada su muškarci birali, odnosno molili za igru devojke gošće, prije ili svoje simpatije. Ipak, sve je došlo na svoje mesto kada je šef bande najavio “žensko” biranje. Devojke su se tada uputile kod pravog igrača i onog koji im se sviđao, što je značilo da momak može slobodno i otvoreno da saopšti privrženost i da izjavi ljubav. Kolo je obično počinjalo oko dva sata posle podne i trajalo je do zalaska sunca u letnjem periodu, kada su devojke u grupama krenule kući, dok su one koje su se “obećale” dragom do kuće stizale u pratnji. Za povratak kućama iz kola važila je izreka koje su se devojke striktno pridržavale: “Krave iz polja, a devojke iz kola”, što je značilo da moraju stići kući pre mraka. Dečaci, mangupi su znali vreme povratka devojaka iz kola pa su se penjali na dudove, koji su bili načičkani crnim i belim plodovima, i zatresli grane upravo kada su se pod drvetom našle devojke bez momaka. Plodovi su padali po devojkama. Bele bluze su bile umazane od prezrelih plodova a povici, pa i psovke upućene nevaljalcima, čule su se na sokaku.

Dešavale su se i tuče posle završetka kola, jer salajački momci, nisu dozvoljavali da im devojke prate kući Podbarci i Rotkvarci, te je i policija imala posla da rastavi zaraćene strane. Bivalo je ponekad, da su u kolo banule i devojačke mame, naročito u zimskim mesecima kada nisu izlazile na sokak ili na ćošak, da vide sa kim igraju i kako se ponašaju njihove udavače.

Najpoznatija kola su se održavala u toku 19. veka u kafani “Kod kamile”, a pre i posle Prvog svetskog rata, “Kod Slavnića” u Kazandžijskom sokaku, “Kod Mikače” u Kisačkom sokaku i “Kod Bašića”. Ipak najpoznatije kolo paorske mladeži bilo je u “Tri krune”, na ćošku Kisačkog i Temerinskog sokaka, gde je svirala najbolja banda. Pored paora u ovo koloje pred sam rat 1941. godine navraćala zanatlijska i radnička omladina.

Sve do posle Božića, kada je prošao post, nije se išlo u goste van Novog Sada. Dosadno zimsko vreme sa navejanim snegom, sa kratkim danima i dugim noćima, imalo je svoje čari. Muškarci su se, posle čišćenja snega oko kuće i na sokaku, i namirivanja marve uvukli u kuću i baškarili se po krevecu uz seljačku peć, dremuckali a često i čitali Kalendar u kome su nalazili lepe i korisne napise o obrađivanju zemlje, o gajenju stoke, šalama i vicevima na račun banatskih lala i još kojekakvih dogodovština. Žene su kuvale i spremale jelo da bi se posle večere i pranja posuđa, laćale štrikanja, vezenja, tkanja na razboju ili su stavljale preslicu ispred sebe i prele vunu spremajući “streku” za štrikanje džempera i čarapa deci i svim starijim ukućanima. Deca su obično u zapećku, zadirkivali jedno drugo, tako da je dolazilo i do svađe, ali je brzo otac ili deda smirivao goropadnike.

Devojkama i momcima, zimski dani i večeri, bili su pomalo i dosadni. Momcima je ipak bilo lakše nego devojkama, izlazili su na sokak, grudvali se, družili i razgovarali. Znali su da upregnu konja u saonice i da natovare đubre, da ga nose na gumna, koja su se nalazila i do kilometra udaljena od grada, a po povratku, dozvoljavaju dečacima da se prikače sa svojim saonicama za šarage i da se na sankama provozaju kroz sve salajačke sokake.
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oaza nastanjena paorima

Počalji od MustraBecka taj Čet Mar 26, 2009 9:51 am

Retko koji Novosađanin, od Telepa do Čeneja, nije poznavao Acu Moljca. Pričljiv, ljubopitljiv, duhovit a ponekad i neugodan, uživao je nepodeljene simpatije, iako je znao i da uvredi sagovornike. Gde god da se našao, u bircuzu ili na pijaci, vodio je glavnu reč. Uvek je hteo da njegova bude prva. Još kao dete je pokazivao svojevoljnost, tvrdoglavost i veoma neugodne nestašluke zbog kojih ga je otac nemilosrdno kamdžijo ili kaišem šibao, a da pritom Aca nije ni suzu pustio.
Ipak, posle jednih užasnih batina, Aca je zaplakao, istrčao iz avlije i uputio se u Futog kod tetke, u nameri da “ode od kuće”. Dva dana se nije znalo kuda je Aca otperjašio. A kada mu je sestra javila da se kod nje nalazi Aca, otac je na taljigama odmah krenuo da dovede neposlušnika i begunca. Jedva je uspeo otac da ga uhvati, a onda ga je, kao kravu ili konja, vezao za šarage i tako je Aca, trčeći za taljigama, kroz novosadske ulice stigao kući.

Acin otac je dugo žalio i nije mogao sebi da oprosti za takav neprimereni gest.
Prvu godinu posle venčanja sa Vidom iz Maradika, Aca je rešio da ode do starca i da bude na seoskoj slavi. Pošto je bio sklon raznoraznim šeretlucima i zavrzlamama, pre nego što je krenuo u Maradik, isekao je listove papira veličine dvadeset dinara papirnog novca. Fino je “ušuškao” papir između dve novčanice i zalepio taj bunt kao da je iz banke dobijen. Napravio je tako tri bunta. Čim je stigao u Maradik, uputio se Aca u glavni bircuz, gde je odmah bezecovao Cigane da mu sviraju, pokazujući im upravo ta tri bunta u kojima se nalazi “puno” para. Prisutni gosti su bili iznenađeni darežljivošću Acinom, a još više Cigani. Naterao je celu bandu, osim begešara, da se popne na obližnji dud. Kerio se Aca, mahao buntom i jedan po jedan, u toku četiri sata sviranja, stavljao u begeš. Cigani su već bili promukli, a Aca se naslušao i napevao. Negde, pred samu ponoć, Aca se vratio u Novi Sad i Cigani rešiše da izvuku buntove iz begeša. Kada su videli prevaru, razišli su se po “slavi” da istuku “bogataša” iz Novog Sada za samo zarađenih šezdeset dinara, ali je Aca već bio negde na Banstolu.

Znao je Aca često, kada se zagrtao paradajz ili paprika, da na iznenađenje nadničara i supruge Vide zavitla motiku, da iskaže sijaset psovki, da upregne konja, ostavi društvo zagrtača i uputi se na “Špic” na Dunavu kod klanice, u nameri da se rashladi. Tek pred samo veče, Aca dolazi po društvo i odvodi ga kući. Inače, svaki dan, u vreme žege, odlazio je da se rashlađuje i da se okupa jer nije voleo da se posle preznojavanja i prašine pere ili u kupa u koritu kao ostali paori salajački. U jesenjem i zimskom vremenu, redovno je petkom odlazio, kada je bio “muški dan”, u Jodno kupatilo da se okupa i presvuče u “čisto”. Običaj u bazenu je bio da svi kupači moraju da vežu kecelju ispred sebe i da samo tako mogu “šetati” kroz hodnike banje. Aca, kao Aca, i tu je pravio zavrzlame kad god je dolazio. On bi obavezno vezivao kecelju pozadi, pokrivajući stražnjicu, što je izazivalo smeh kod kupača, a sekiraciju kod dežurnog i čuvara bazena. Kada bi mu se neko od kupača ili čuvara obratio i zahtevao da im odgovori zašto to čini, Aca bi sasvim ozbiljno odgovorio:”Gospodo moja, ja s preda napadam, a od pozadi se branim!” što je izazivalo smeh do suza kod kupača.

Bio je Aca sa ženom Vidom u svatovima u Rotkvarskom kraju. Leto je, omorina a svi svatovi, uz užasno treštanje ciganske muzike, igraju kolo. Samo u stražnjoj sobi sedi na krevetu domaćinov otac, potpuno slep. Htede Aca da se malo osveži i uputi se kod dede u sobu. Čim je stupio na prag kujne, čuo je Aca kako deda doziva sina: “Pajo, ej Pajo, pa vodite me da mokrim”. Dedu niko nije mogao da čuje od galame, podvriskivanja i muzike. Čuvši dedu kako moli da mu pomognu, reši Aca da pomogne dedi, a ujedno da napravi i zavrzlamu. Uputi se u prednju sobu, otvori oba krila na šifonjeru i ode kod dede, govoreći mu:

“Ej, moj deda, kad neće niko, ja ću te odvesti.”
Uhvati dedu za ruku i pravac pred otvoreni šifonjer. Deda se izmokrio i vratio na krevetac. Sutradan je novopridošla snaja imala šta da vidi kada je otvorila šifonjer da bi pokazala komšinici šta je donela kod svekrve u kuću. Snajin štafir je bio skroz upišan. Nisu vredele snajine suze. Ipak, krivac je bio otkriven, ukućani su znali da je takvu “neslanu” šalu pa i bezobrazluk mogao da izvede samo Aca.

Kraljev dvojnik Đura Đurica Šilić bio je zaposlen u Banskoj upravi kao poslužitelj. Pošto je ličio na kralja Aleksandra, dobio je delikatan zadatak 1931. godine kada je kralj Aleksandar posetio Novi Sad, da obuče kraljevsku uniformu i u automobilu oponaša kralja kako bi kralj Aleksandar, koji je bio u drugom automobilu, izbegao eventualni atentat i možda naveo atentatore na “krivu metu”. Sjajno je odigrao ulogu kralja, ali je trebalo hrabrosti da takvu ulogu prihvati. Novosađani koji su preplavili ulice svesrdno su i dugotrajnim aplauzima u stvari pozdravljali Salajčanina Đuru. Tek kroz nekoliko dana kroz grad je procurila vest, da je ulogu kralja “odigrao” Đura, koji je dobijao od poznanika čestitke za odlično obavljen posao...
avatar
MustraBecka

Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nazad na vrh Ići dole

Re: Oaza nastanjena paorima

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu